Varšava, grad feniks

 

Vraćajući se iz baltičkih republika, pauzu na putu do kuće, pravimo u poljskoj prestonici. Na mestu današnje Varšave na obalama reke Visle, već u IX veku postojalo je malo naselje koje se zvalo Brodno.  Na poljskoj granici na improvizovanom punktu   putne isprave nam pregleda poljska policajka sa kikicama i naočarima. Ovo naselje je zbog svog pogodnog položaja na sredokraći puteva između severne i centralne Evrope veoma brzo napredovalo i unapredilo svoj trgovački značaj. Tokom XII i XIII veka Varšаva izrasta u grad koji istorijski spisi pominju pod imenom Jazdov. Mnogi koji su je posetili tvrde da je bila jedan od najlepših gradova na svetu sve do II svetskog rata. Nazivana je Parizom severa. Godine 1939, u Varšavi je živelo oko 1,3 miliona ljudi, dok je taj broj 1945. godine iznosio svega 420.000. Nažalost, preko 80% posto građevina sravnjeno sa zemljom u ovom mračnom periodu ljudske istorije.

Ako pitate Krakovčane zašto je prestonica premeštena u Varšavu, odgovoriće vam da su doktori posavetovali kralja da se preseli na selo.

O ovom vremenu govori film koji je ovde i sniman Noć generala.

Šopenovo srce, po svemu sudeći čuva se zapečaćeno u tegli punoj tekućine, najverovatnije konjaka. No, izgleda da je alkohol izlaptio

Oko ponoći 14. aprila 2014, kada su poslednji vernici napustili Crkvu Svetog srca, 13 ljudi koji su se zakleli na tajnost, okupilo se u svetilištu. Među njima su bili nadbiskup Varšave, ministar kulture Poljske, dvoje naučnika i drugi zvaničnici. Tiho su izneli srce da bi ga ispitali, napravili su 1.000 fotografija i voskom zapečatili teglu kako bi sprečili da alkohol izvetri.  Arhiepiskop je izgovorio molitvu i srce je vraćeno na mesto u jedan od stubova crkve.

 Danas je Varšava brzorastuća, moderna evropska prestonica čijom panoramom dominiraju futuristički oblakoderi. Ona je i grad koji je uspešno uspeo da zadrži svoje staro ruho, obnovivši sve što je srušeno i nastavljajući da neguje svoju istoriju i kulturu do današnjeg dana.  Grad se prostire na površini od 517 km2 i sastoji se od 18 okruga. Tokom komunističke vlasti, zbog nedostatka stambenog prostora, doseljavanje u Varšavu bilo je ograničeno. Ograničenja su ukinuta 1990.

Varšava ima dve linije metroa, kao i dobro razvijenu mrežu tramvaja i buseva koji pokrivaju ceo grad.

Posebnu draž čini to, što je otac jedne od mojih devojaka, bio dopisnik jednog dnevnog prestoničkog lista iz ovog grada, te sam čitao njegove izveštaje. Napisao je romane „Pomirenje“, „Poljsko proleće 1980“, „Enigma do pobede”, „Zla kob B-29“ i preveo "Razgovore sa dželatom" ( o psihološkoj i fizičkoj torturi u staljinističkim kazamatima i razgovorima sa osuđenim, nemačkim nacistima), Kažimježa Močarskog (1907. – 1975.). Pa da konačno krenemo sa razgledanjem grada.

I taman kada smo se smestili u luksuznu hotelsku sobu, počela je grmljavina i snažan pljusak. A potom zasijalo sunce. Rekih vam to je grad koji sve proživljava, a ostaje uvek svoj. I to zaslužuje divljenje.

Varšava je čedo ljubavi, na šta ukazuje sirena u grbu. Sirena po imenu Sava ploveći Vislom naišla je na pecarošа Warsa, zaljubili su se jedno u drugo, a na tom mestu gde je procvetala njihova ljubav, nastala je današnja Varšava.

Vizurom grada dominira Palata kulture i nauke koja je izgrađena 1955. godine po uzoru na Sedam ѕestara  (čuvenih 7 oblakodera u Moskvi izgrađenih za vreme Staljinove strahovlade,  kombinovanjem ruskog baroka i gotičkih stilova te tehnologije koja je korišćena u izgradnji američkih oblakodera). I ovaj neboder delo je Lava Rudneva, ukrašeno ornamentima poljskog renesansnog preporoda. Gradilo ju je oko 7000 gotovo je ravnomerno podeljenih radnika Poljaka i izvoznih sovjetskih radnika. Pretpostavlja se da ih je 16 poginulo tokom izgradnje.  Svečano je otvorena 21. jula na površini od 3,3 hektara. Zbog ovoga se palata nazivala i Osmom sestrom. Gradnja je započela 1. maja 1952. Viska je 234 metara. 

U njoj ćete pronaći bioskop, prodavnice, 4 pozorišta, 2 muzeja (evolucije i tehnike), koncertno-kongresna salu kapaciteta 3 hiljade ljudi, knjižare, čak i olimpijski bazen.  U kongresnoj sali sa 6000 sedišta održan je davne 1967. godine koncert Rolingstonsa. Bio je to prvi koncert jedne zapadne rokenrol grupe iza Gvozdene zavese. Na trideseti sprat palate  može se popeti i uživati u prekrasnom pogledu na grad. Cena karte je 28 zlota (oko 7 evra), dok studenti i deca plaćaju 15 zlota (oko 4 evra). Sovjetski liftovi zamenjeni su zapadnim koji 6 metara savladavaj za sekundu. Muzej evolucije i Muzej tehnike u mom se slučaju prepliću. Neke izložine starine sam koristio, a neko još koristim. Ostarilo se-za muzej!

Na grobu poljskog neznanog junaka zatičem počasnu stražu. Od muzeja svakako posetite Kraljevski dvorac, Muzej Varšave, Nacionalni muzej, Muzej Frederika Šopеna, muzej Mariјa Kiri, Muzej Kralja Jana III, Muzej komunističke Poljske (od Peglice do drugih predmeta tadašnje ikonografije), Poljski vojni muzej, Poljski železnički muzej. Pronaći ćete, ovde i one iščašеnije: Muzej neonskih reklama, Pavijak (zatvor političkih zatvorenika).

Čuveni poljski general Kazimir Pulaski (1745.-1779.) imao je živopisnu karijeru. Sa ocem je branio Poljsku od napada iz Rusije. Voleli su ga do obožavanja, sve dok nije (nepravedno) bio optužen za ubistvo kralja. Izgnan u Francusku , ali nemirnog duha krenuo je u još jednu zemlju koju je trebalo osloboditi tiranije – Ameriku.  Po preporuci Bendžamina Frenklina, Džordž Vašington primio ga je u službu kao komandanta njegove lične garde. U septembru 1777. Pulaski je bio u izvidnici i primetio da se velika britanska vojska ulogorila kod Brendivil Krika u Pensilvaniji. Upozorio je Vašingtona i Kontinentalna armija se povukla. Onda je neustrašivi Poljak sa svojom konjicom jurišao na Britance i njegov herojski čin spasao je celu vojsku i samog Vašingtona od potpunog debakla. Počasno državljanstvo SAD dobio je ipak tek 2009. Nedavna istraživanja telo znamenitog poljskog generala pokazala su da on nije ono za šta se izdaje, a šta je njegova okolina uzimala zdravo za gotovo. Postoji ozbiljna sumnja da je on ustvari bio ona, a možebiti i interseksualac. Iako se nikad nije ženio, naučnici su porilično uvereni da je general bio uveren u svoju muškost, zbog čega je moguće da je imao karakteristike oba spola. Prema medicinskoj literaturi interseksuac je osoba koja ima  - genitalne, hromozomske i hormonske. U prošlosti se interseksualna osoba nazivala hermafroditom, a pojava hermafroditizmom.

Film Pijanista ratna je drama i istinita priča o brilijantnom poljskom pijanisti i kompozitoru čiju blistavu karijeru prekida II svetski rat. Ovo je potresna priča o borbi da se preživi u neljudskim vremenima. U trenutku kada su oslobodioci već na ulicama Varsave, tajno skroviste pijaniste otkriva nemački oficir. Jedan od najboljih filmova slavnog reditelja Romana Polanskog koji je za ovaj film dobio i Zlatnu Palmu u Kanu 2002. godine!

Pijući sjajno poljsko Baltik porter pivo na pauzi prisećam se i čuvenog poljskog reditelja Andžeja Vajde (1926.-2016.), koosnivača poljske filmske škole, koji je snimio 50 filmova („Pepeo i dijamante“, „Sve je na prodaju“, „Pan Tadeuš“, „Čovek nade“, „Čovek od mermera, dobitnik Srebrne palme u Kanu za film „Kanal“ (1957), nagrade FIPRESCI u Veneciji za „Pepeo i dijamante “ (1959), nagrade na festivalu u San Sebastijanu za „Venčanje“ (1973), FIPRESCI, u Kanu za „Čoveka od mramora“ ( 1978) i Zlatne palme u Kanu za „Čoveka od gvožđa“ (1981).), čije je  otac bio jedan od 25 hiljada zarobljenih poljskih oficira streljanih 1940. od strane NKVD -a u masakru u Katinskoj šumi.

S njega fokus mi se prebacuje na Kšištofa Kješlovskog (1941. — 1996.) koji je iznedrio "Kratki film o ubijanju"(1988.), "Kratki film o ljubavi"(1988.), „Dekalog” (1989.) i filmove „Dvostruki Život Veronike” (1991.) filmsku trilogiji: „Tri boje: plava” (1993.), „Tri boje: bela” (1994.) i „Tri boje: crvena” (1994.). Nagrađen je Srebrnim medvedom na Berlinalu za film „Tri boje: belo”i nagradom žirija na Kanskom filmskom festivalu za „Kratki film o ubijanju”. Sećam se, jednom prilikom je izjavio:

„Kad sam bio dete, stalno smo se selili: teglili nameštaj, peškirе, knjige i posteljinu. Nikada nisam imao svoje mesto koje bih mogao nazvati domom, niti sam imao stalnu grupu prijatelja; čak bi se i predmeti oko mene menjali iz trena u tren. Ne žalim se: takav je bio moj svet i, gledajući unazad, mislim da mi se dopadao.“

Tada ogladneh. Izbor je impresivan. Od knedli od krompira Pyzy, Pierogi knedli punjenih mesom, sirom i gljivama, Žurek čorbom sa kobajama, krompirom, jajima i slaninom, Barszsz čorbom od cvekle sa kiselom pavlakom i okruglicama, Flaki čorbe od fileka (iznutricama) svinjske kolenice, Sledz w Oleju (haringi), vrhunskih tatarskih odrezaka, Bigos lovačkog gulaš od kiselog kupusa, raznih vrsta mesa, kobasica, gljiva i suhih šljiva (često se serviraju u hlebnoj posudi), Schabowy ili Mielony odreska, Galabki kiflica punjenih kupusom, pirinčem, mlevenim mesom, gljivama u umaku, Placki ziemniaczane palačinki od krompira punjenih mesnim gulašom i kiselom pavlakom. Od deserta svakako probajte čokoladnu tortu Wuzetka, tortu Zygmuntowka (torta od badema punjena čokoladnim musom džemom od brusnica i šlagom), Makowiec kolač od maka, te Paczki okruglice sa džemom od ružinih latica. Najbolje varšavske votke su Žubrowska, Goldwasser, Chopin i Luksusowa. Kad smo kod već pomenutih piva razmislite o sledećim etiketama: Tyskie, Pinta, Funky Fluid, Trzech Kumpli i Piwne Podziemnie.

Pre četiri i po decenije, 31. avgusta 1980. godine, tada još nepoznati električar u gdanjskom brodogradilištu, Leh Valensa, našao za istim stolom sa tadašnjim zamenikom poljskog premijera Mečislavom Jagelskim, kako bi potpisali zajedničko saopštenje. Najvažniji ustupak poljske komunističke vlade posle višenedeljnog štrajk, a bila je legalizacija sindikata Solidarnost. Tako je 17. septembra nastala prva samostalna sindikalna organizacija iza Gvozdene zavese. Valensa nije mogao da veruje. Sećanje na surovo ugušene radničke proteste 1956. potom 1970. i 1976. bilo je još vrlo živo. Štrajk u brodogradilištu započeo je sredinom avgusta 1980, no sporadičnih protesta bilo je u drugim mestima u Poljskoj još u julu. Milioni Poljaka bili su nadahnuti govorom pape Jovana Pavla II koji im je tokom jedne mise u Varšavi 1979. poručio:

„Ne bojte se!“ 

Ljudi su bili ogorčeni na komunističku vlast, koja je bila na čelu zemlje 35 godina, uživala privilegije, dok je ekonomija zemlje dovedena do kolapsa. U Poljskoj sa 35 miliona stanovnika, 10 miliona njih upisalo se u Solidarnost tokom samo nekoliko nedelja.

Valensi je stalno bilo na umu da bi protesti mogli biti ugušeni u krvi:

„Moraš biti potpuno odlučan, inače ne možeš da predvodiš ljude. Nema više porodice, ni smrti, ni novca. Znao sam da svakog trenutka mogu da me ubiju. Ali mislio sam - mogu da me ubiju, ali ne i da me pobede.“

Pod pritiskom snažnog sovjetskog brata, poljske vlasti proglasile su ratno stanje 13. decembra 1981. čime je okončan san o slobodi. Ono je trajalo do 1983. i u velikoj meri ograničilo prava pojedinca. Internirano je 10 hiljada pripadnika opozicije. Desetine njih je ubijeno.

Solidarnost je prešla u ilegalu i tek 1989. smela je ponovo da se registruje. Antikomunistička opozicija u Poljskoj dobila je snažnu podršku iz Norveške, kada je Lehu Valensi  1983. dodeljena Nobelova nagrada za mir.

Potom je bio i prvi predsednik demokratske Poljske (1990. -1995.). No, štampa je natucala da je bio agent komunističke službe bezbednosti. Tako su 2015. obnarodovana dokumenta koja ukazuju na njegovu saradnju sa tajnom policijom. Navodno je 1970. bio prisiljen na to kada je uhapšen sa još 130 ljudi posle antivladinih protesta. Kontakt sa policijom prekinuo je krajem sedamdesetih.

Napetost sa Rusijom i dalje traje, a povećana je ruskom agresijom na Ukrajunu. Poljski premijer Donald Tusk nakon razornog požara, koji je gotovo potpuno uništio tržni centar "Marivilska 44" u Varšavi, u maju 2024. godine za taj kriminalni čin optužio je ruske tajne službe.

Varšava je opredelila oko 7 miliona kvadratnih metara u Varšavi, za skloništa i obezbedila dodatna ulaganja (30 miliona evra) u njih.

I da završimo rečima znamenitog poljskog književnika Česlava Miloša (1911.- 2004.):

„Kad umrem, videću unutrašnje obrise sveta. Drugu stranu, iza ptica, planina, zalaska sunca. Pravo značenje spremno da bude otključano. Što nikad nije imalo smisla, dobiće smisao, što je bilo nepojmljivo, postaće razumljivo. A ako nema unutrašnjih obrisa sveta? Ako vrbac na grani nije tajni znak, već samo vrabac na grani? Ako nema smisla u tome kako se međusobno prate noć i dan?

I ako na ovoj zemlji nema ničega osim ove zemlje?

Čak i da je tako, ostaće reč omekšana pokojnim usnama, neumorni glasnik što trči kroz međuzvezdana polja, obilazi zavodljive galaksije i zove, imenuje, buni se, vrišti.“

Odlazim do Žoliborža, dela grada nalik na moj Vračar, mada ne u  arhitektonskom smislu. Spokojni kvart, s divnim skverovima, senovitim uličicama, parkovima, spomenikom herojima iz Velikog rata. U ovako simpatičnom okruženju pronalazim Katinski muzej posvećen Staljinovom masakru: pobio je  preko 20 hiljada poljskih oficira. Nacistička Nemačka 13. aprila 1943. godine svetu je obznanila da je u Katinskoj šumi pronašla leševe ubijenih poljskih oficira. SSSR je sve do 1990. godine poricao odgovornost za Katinski masakr, no te je godine službeno priznata krivica Staljinove tajne policije za zločin. U jednoj izložbenoj vitrini zatičem drvene štapove kojima su sovjetski krvnici razbijali lobanje poljskim oficirima.

Istorije je dubinski inkorporirano u tkivo ovog grada. Sovjetska invazija na Poljsku, vojna operacija koju je Staljin izveo 1939. godine, s ciljem okupacije istočnog dela njene teritorije u dogovoru sa nemačkim nacistima, započela je 17. septembra, a završila 6. oktobra prestankom otpora poljskih snaga, uspostavom demarkacijske linije prema Nemcima. Područja istočno od nje pripojena su Belorusiji i Ukrajinskoj SSR. Sovjetska vlada anektirala je istok Poljske u novembru 1939, prostor koji je predstavljao preko 50%  teritorija predratne te zemlje.

Kada je nacistička Nemačka napala Poljsku 1939. godine, otprilike jedna trećina varšavskog stanovništva bili su Jevreji. Godinu dana kasnije, okupatori su ogradili jevrejsku četvrt i stvorili geto. U jednom trenutku čak do 450 hiljada Jevreja bilo јe nagurano na otprilike 3 km2. Napuštanje geta bez dozvole kažnjavalo se smrću, kao i svaka pomoć sa strane. Stražari nisu prezali ni od toga da pripucaju na decu, koja su krijumčarila hranu ili ugalj u geto. Leševi izgladnelih ljudi na trotoarima bili su svakodnevica. Kad su nacističke snage počele da deportuju Jevreje u logore smrti, deo njih je počeo da pruža oružani otpor. Prvi odredi pojavili su se u zoru 19. aprila 1943. godine na ulazima geta. Branioci su SS-ovce dočekali paljbom i već posle desetak minuta dva tenka bila su u plamenu. Prvi napad fašista uspešno je odbijen. Ipak, posle gotovo jednomesečne pobune, Nemci su je brutalno ugušili i sravnili geto sa zemljom. Od geta preostala je samo šačica zgrada.  Redak primer je predratna gradska kuća u ulici Chlodna, nekada dom Adam Černjakov (počinio je samoubistvo 23. jula 1942.), kojeg su Nemci zadužili da vodi Judenrat, jevrejsku upravu u getu.

Varšavski opšti ustanak, Armije Krajove, počeo je  1. avgusta 1944. godine i nakon 63 dana ogorčenih borbi, završio se kapitulacijom ustanika. U prvim danima Varšavskog ustanka, poljski ustanici uspeli su da oslobode velike delove grada. Međutim, strateški objekti: mostovi na Visli, centralna železnička pruga, aerodrom i "nemačka četvrt" nisu mogli da zauzmu. Nemačke jedinice munjevito su krenule u protivnapad. Hajnrih Himler zadužio je šefa policije, generala SS-a, Hajnca Rajnefarta za suzbijanja ustanka. Među njegovim trupama bila je i zloglasna SS brigada Dirlevanger, poznata po bestijalnostima. Crvena armija oklevala je da pređe Vislu i pomogne ustanicima. Iako nije dokazano, mnogo toga govori da Staljin nije želio da im pritekne u pomoć. Bilans ustanka bio je tragičan. Poginulo je oko 18 hiljada ustanika i oko 180 hiljada civila. Nemački gubici iznosili su manje od 2 hiljade mrtvih vojnika i oficira. Najmanje pola miliona Poljaka proterano je iz grada. Mnogi su odvedeni u nemačke koncentracione logore i na prisilan rad. Spomenik varšavskim ustanicima nalazi se na Trgu Krasinski, nedaleko od Starog grada, i naslanja se na zgradu Vrhovnog suda Poljske. Otkriven je 1989. godine na 45. godišnjicu ustanka.

 Odgovorni za ratne zločine u Varšavi nikad nisu kažnjeni. Hajnc Rajnefart je čak posle rata postao poslanik u parlamentu pokrajne Šlezvig-Holštajn i gradonačelnik Vesterlanda na ostrvu Zilt. Za samo dva dana  u zločinu poznatom kao masakr u Voli trupe kojima je komandovao ubile su oko 60 hiljada civila. Za zasluge u gušenju Varšavskog ustanka 30. septembra 1944. odlikovan je hrastovim lišćem za svoj Viteški krst Gvozdenog krsta. U jednom od svojih izveštaja komandantu nemačke IX armije Rajnefart je naveo da:

 „Imamo više zarobljenika nego municije da ih pobijemo!“

Kao odgovor na formiranje NATO-a u aprilu 1949.  i prijem u njega Savezne Republike Nemačke osnovan je vojni savez zemalja istočnog bloka, u Varšavi 14. maja 1955. u Predsedničkoj palati, pod fromalnim nazivom Sporazum o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći. Raspušten je 1. jula 1991. u Pragu.

 Poljska je postala članica NATO-a 1999. godine. U strahu od moćnog istočnog suseda Poljska se približava nanemetnutim obavezama prema savezu od 5%.

Talin, Estonija

 

Po ulasku i Estoniju pauzu pravimo na nekadašnjem graničnim prelazu sada pretvorenom u restoran i prodavnicu. Do Talina je magistralni put, kao većinom po Baltiku. Verujem da hoće, lako bi napravili autoput. A onda bi navalile horde putnika poput naѕ. Šta im to treba?

Ljudsko naseljavanje u Estoniji je postalo moguće kada se led iz poslednjeg ledenog doba, otopio pre oko 11.000 – 13.000 godina. Najstarija poznata naseobina u Estoniji se nalazi na reci Parnu (Pärnu), blizu grada Sindi (naseobina Puli (Pulli), po selu Puli – na desnoj obali reke Parnu). Ona potiče iz sredine osmog milenijuma stare ere. Estonija je primila hrišćanstvo kada su nemačko Livonijsko bratstvo mača i Danska osvojili ovu zemlju 1227. Među kasnijim stranim silama koje su kontrolisale Estoniju u raznim periodima su bile Danska, Švedska, Poljska i konačno (1710. de facto, 1721. de iure, vidi Ništatski sporazum) Rusija. Međutim, više klase i viša srednja klasa su ostale prvenstveno baltičko-nemačke do otprilike 1918. Tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, preostale Nemce su isterali Hitler, i kasnije Staljin. Nakon pada Ruske Imperije posle Oktobarske revolucije, Estonija je proglasila nezavisnost 24. februara, 1918. Nakon Estonskog oslobodilačkog rata i Sporazuma iz Tartua potpisanog 2. februara, 1920, Estonija je održavala ovu nezavisnost tokom 22 godine, i ista parlamentarna vlast je ponovo uspostavljena 1992, nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Ova vlast je bila sačinjena od parlamenta, zvanog Rigikogu (Riigikogu), koga su birali svi građani Estonije preko 18 godina. Rigikogu je raspušten 1934, i zemljom je dekretom vladao predsednik Konstantin Pats (Konstantin Päts) do parlamentarnih izbora 1938.

Estonija je potpisala granični sporazum sa Rusijom 18. maja 2005, čime su dve zemlje neznatno redefinisale granicu koju su delile od 1991. Ovaj sporazum je Rigikogu, estonski parlament, ratifikovao 20. juna 2005. Međutim, Rusija je odbacila estonsku preambulu ovom zakonu, koja se poziva na neprekinuti pravni kontinuitet estonske države tokom sovjetskog perioda, i indirektno se poziva na sovjetsku okupaciju Estonije, i objavila je da poništava svoj potpis i da želi da ponovo počne pregovore sa Estonijom.

Talin je grad koji u prevodu označava danski grad, a sad je estonski.

Estonci su najmanje religiozni stanovnici Evrope.Pred pravoslavnom crkvom smo, sa pet kupola najvećom i najlepše ukrašenom ruskom crkvom u Estoniji. Nalazi se na Tompea brdu, i posvećena je Svetom Aleksandru Nevskom, princu Novgoroda, Kijeva i Vladimira. Sagrađena je 1900. godine, kada je Estonija bila u sastavu Ruskog carstva. Jedna je od najmonumentalnijih građevina u gradu, sa bogato dekorisanom unutrašnjošću i 11 masivnih zvona od kojih najteže ima preko 16 tona. Katedrala zamalo da bude srušena tokom 1930. godina. Tada nije uništena iz dva razloga — zbog masivne konstrukcije i nedostatka para. Za vreme Sovjetskog Saveza, katedrala je doživela istu sudbinu kao i mnogi sakralni objekti u to vreme — ostavljena je da propadne. Međutim, nakon što je Estonija dobila nezavisnost 1991. godine, državni organi su uložili mnogo u obnovu katedrale, koja je danas lepša nego ikad.

Kružila je priča da je gradski prevoz u Talinu besplatan, ali su svi koji su ulazili prinosili kartice automatu.

Ušuškan na severoistoku evropskog kontinenta, Talin je skriveni dragulj. To nije samo šarmantan srednjovekovni grad – to je i brzorastuće tehnološko središte, „dom jednoroga“ kao što su Wise (ranije TransferWise) i Bolt. Planovi da se železnički poveže sa Helsinkijem, Rigom, Viljnjusem i Varšavom obećava ovom okruženju još snažniji prioritet.

Talin je i sedište ogromnog broja startapa: ekosistem nastavlja da cveta, a država posvećeno pomaže svakom startapu, što i nije teško ako imate populaciju koja je upućena u tehnologiju.

Stari grad Talina je najbolje očuvan srednjovekovni grad u Evropi. Podeljen je na dva dela — Donji i Gornji grad. Obilazak je najbolje započeti u Donjem gradu, na glavnom gradskom trgu, mestu na kome se održavaju srednjovekovni festivali, koncerti, vašari i drugi događaji. Na trgu se pored prelepih srednjovekovnih kuća nalazi i najpoznatija građevina u Talinu, zgrada Gradske većnice. Ceo trg nosi ime po ovoj građevini, koja je najstarija većnica na celom Baltiku. Toranj gradske većnice ukrašen je figurom Starog Tomasa, čuvarem i jednim od najbitnijih simbola grada. Postavljen daleke 1530. godine, ovaj vetrokaz predstavlja seljačkog dečaka koji se proslavio u gađanju iz samostrela. Međutim, pošto nije mogao da dobije zvanično priznanje za svoj talenat, zbog toga što nije bio plemićkog porekla, nagrađen je poslom gradskog čuvara. Legenda dalje kaže da je Tomas čitav svoj radni vek davao deci slatkiše na Trgu gradske većnice. Kada je umro, deca su neumorno pitala gde je Tomas. Da bi izbegli priču o smrti, roditelji mališana su postavili vetrokaz na zgradu većnice, objasnivši im da je Stari Tomas i dalje tu i da će ih uvek posmatrati sa tornja. Jedino što više neće biti slatkih darova.

Od nekadašnjih 8 kapija i 46 tornjeva, polovina je očuvana. U neke od preostalih tornjeva možete da uđete i da se popnete do samog vrha, odakle se prostiru neverovatni pogledi na grad, a drugi su pretvoreni u muzeje.

Na glavnom gradskom trgu nalazi se još jedno zanimljivo mesto sa dugom tradicijom — najstarija apoteka u Evropi. Prvi put spomenuta u gradskim zapisima 1422. godine, apoteka bez prestanka radi više od 600 godina na istom mestu. Danas u ovoj apoteci možete da kupite moderne medikamnente — ali i srednjovekovne meleme. U muzeju u apoteci izloženi su interesantni lekovi poput isušenih žabljih nogu, roga jednoroga, krvi crne mačke, delova mumije, zečijih srca, napitaka od zmijske kože i drugih mućkalica koje su se nekada zaista koristile u medicini. U apoteci možete i saznati više o istoriji mnogih lekovitih biljaka i isprobate razne biljne čajeve. Najmlađi turisti još mogu i da se stave u ulogu srednjovekovnih apotekara, igrajući se i spravljajući interesantne meleme. Ulaz u apoteku se ne naplaćuje.

Na svega par minuta peške od glavnog trga u Talinu pronaći ćete crkvu Svetog Olafa, najvišu srednjevokovnu građevinu u čitavom gradu. Sagrađena u XII veku, crkva je ime dobila po norveškom kralju Olafu Drugom, poznatijem kao Sveti Olaf. Smatra se da je je podigla skandinavska zajednica. Visok nešto malo preko 123 metra, toranj crkve ima prilično burnu istoriju. Naime, osim što je bio pogođen gromom preko 10 puta, toranj je zajedno sa čitavom crkvom izgoreo 3 puta. Smatra se da je toranj nekada bio visok oko 160 metara. Istoričari se, međutim, sa ovim ne slažu, tvrdeći da nikada nije bio viši od 125 metara. Zanimljivo je spomenuti i da je zbog visine tornja crkva korišćena kao radio toranj i osmatračnica za vreme sovjetske vlade. Ukoliko želite da vidite Talin sa najviše tačke u Donjem gradu, možete da se popnete na opservacionu palubu — ali imajte u vidu da do vrha crkve vodi preko 230 vijugavih stepenika. Ulaz u crkvu je besplatan, ali se poseta opservacionoj palubi naplaćuje tri evra.

Najpoznatija znamenitost Gornjeg grada je Tompea dvorac koji je oduvek bio sedište moći u Estoniji. Sve inostrane sile koje su vladale zemljom koristile su ga kao bazu, a danas u njemu zaseda estonski parlament. Podignut u XVIII veku na temeljima istočnog krila tvrđave, koja se nalazila na istom mestu od XIII veka. Sve strane dvorca su sagrađene od kamena, osim fasade koja je napravljena u baroknom stilu i čitava obojena u roze. Osim po boji fasade, zamak je poznat i po Visokom Hermanu, još jednom tornju simpatičnog imena sa kog se vijori estonska zastava. Tompea dvorac je otvoren za posetioce svakog radnog dana i ulaz je besplatan ali morate da se unapred najavite.

Katedralu Svete Marije, najstariju crkvu u Talinu prvi put se spominje u XIII veku. Katedrala je poznata i po tome što je jedina građevina na Tompea brdu koja nije izgorela prilikom stravičnog požara u XVII veku, koji je uništio sve ostalo što mu se našlo na putu. Originalno rimokatolička bogomolja, ova gotska katedrala, sada pripada estonskoj luteranskoj crkvi i služi kao sedište nadbiskupu Talina. Ovde se nalaze grobovi koji datiraju unazad sve do XIII veka, a osim obilaska unutrašnjosti crkve, možete i da se popnete na njen barokni zvonik (poseta zvoniku košta 5 evra).

Balti Jaama Turg je pijaca u zatvorenom, prepuna zanimljivog sadržaja. Na spratu su mali dućana i štandova sa suvenirima, odećom, antikvarijat, restoran, a na donjem delu štandovi s hranom, pečenjare, odlični kafići.. kao suvenir možete poneti poneku Kalev čokoladu (https://en.astri.ee/bjt/kalevi-sokolaadipood/...).

Kada ste u Talinu ne propustite nadaleko čuveni restoran srednjevokovne kuhinje Olde Hansa. Osim što se u ovom autentičnom restoranu koriste recepti iz XV veka, sva hrana se priprema na isti način na koji se pripremala pre više od 500 godina. Međutim, nije samo hrana autentičnost ovog srednjovekovnog restorana. Čitav restoran uređen je kao taverna, sa poslužiteljima obučenim u staru nošnju i muzičarima koji sviraju melodije iz davno prošlih vremena. Ovde možete nazdraviti sa medovinom i začinjenim vinom kakvo su pili Estonci pre pola milenijuma.

Od svih tornjeva u Talinu, izdvaja se definitivno Debela Margareta koja je izgrađena kao odbrana od neprijatelja sa mora, ali i kako bi impresionirala putnike iz daleka. U ovom tornju danas se smestio Estonski pomorski muzej, u kome su izložene makete i ostaci brodova, pomorska oprema i druge zanimljive stvari iz estonske pomorske istorije. Najimpresivniji deo postavke je olupina broda starog preko 700 godina. Na svakom spratu muzeja možete da izađete na osmatračnicu — a tokom toplijih meseci postoji mogućnost i odlaska na vrh Debele Margarete, odakle se vidi i talinski zaliv i Stari grad. Cena ulaznice je 15 evra. U Talinu se nalazi još jedan pomorski muzej — Hidroplanska Luka (Seaplane Harbour). 

Otvoren 2012. godine, ovaj muzej je smešten u ogromnom hangaru, ima preko 200 izložbenih predmeta i kolekcija se nalazi na tri nivoa — u vazduhu, na moru i ispod mora. Osim ogromne podmornice (po kojoj možete i da hodate), ledolomca starog preko 100 godina i ostataka najstarijeg broda nađenog u Estoniji, u muzeju se nalaze mala žuta podmornica, akvarijum, simulatori i još mnogo toga. Cena ulaznice je 20 €, a ako planirate da posetite i ovaj muzej i Pomorski muzej, možete da kupite kombinovanu kartu za 30 €.

Linnahall je otvoren pompezno 1980. godine. U njemu su nastupali Prodiži, Lu Rid, Skorpions... Zatvoren je 2010.  Ovde je sniman film Tenet 2019. Radnja filma prati tajnog agenta koji mora da manipuliše vremenom kako bi sprečio Treći svetski rat. Ako niste gledali, znate da nije uspeo, rat je u toku. A namučio se. Nolanu je bilo potrebno više od pet godina kako bi napisao scenario nakon što je razmatrao centralne ideje Teneta skoro jednu deceniju. I na sve to odložen triput zbog pandemije korona virusa.

Preko 50% Estonije pokriveno je šumama. Ova zemlja ima preko 2 hiljade ostrva, pri čemu su najveća Saarema i Hijuma. Takođe, ovde ćete pronaći i veliki broj meteoritnih kratera po kvadratnom kilometru. Zemlja baštini bogatu tradiciju folklora i mitologije, uključujući priče o šumskim duhovima i magičnim stvorenjima. Poznata je po visokokvalitetnim mlečnim proizvodima, posebno siru i puteru.  Estonci vole saune i često kombinuju saune sa uranjanjem u ledenu vodu. Nisu imuni ni na pevačku kulturu, te su domaćini Laulupidua, najvećeg svetskog amaterskog horskog takmičenja.  Estonci se takmiče i u nošеnju žеna na ramenima. Mislim, bukvalno.

Estonija je jedna od digitalno najnaprednijih zemalja na svetu, sa sistemima e-boravništva i elektronskog glasanja. Visoko je pozicionirana na rang-listi slobode interneta. Prva je zemlja koja je usvojila onlajn glasanje 2005. godine. Prepoznata po svojim digitalnim startapovima, uključujući Skipe.  Estonski program e-boravka, omogućava nerezidentima da osnuju kompanije za dvadesetak minuta i upravlja. Estonci imaju jednu jedinu karticu koja im služi i kao zdravstvena knjižica i lična karta i kartica za e-glasanje na izborima.  Estonci 20. avgusta slave Dan obnove nezavisnosti. Članica je Evropske unije, NATO-a i evrozone. Zvanični jezik, estonski, jedan je od jezika koji je najteže naučiti za one koji govore engleski. Estonija nema stalnu vojsku, ali svaki muški građanin dužan je da služi vojsku. Glavni grad je Talin sa 435.972 stanovnika i predstavlja njen politički, administrativni, ekonomski, univerzitetski i kulturni centar.  Ostali veći gradovi su Tartu, Narva, Kohtla-Jarve i Pjarnu.

Estonija (est. Eesti), ili zvanično Estonska Republika (Eesti Vabariik) je država u severnoj Evropi, i država članica Evropske unije od 2004.  Zakonodavnu vlast ima jednodomni parlament, Rigikogu (državna skupština), koji se sastoji od 101 člana. Poslanike bira narod na izborima, i oni imaju četvorogodišnje mandate. Vrhovni sud je Nacionalni sud ili Rigikohus (Riigikohus), sa 19 sudija, čijeg predsednika postavlja parlament na doživotnu dužnost, a nominuje ga predsednik. Od Finske na severu je odvaja uzani Finski zaliv a od Švedske na zapadu srednji deo Baltičkog mora. Estonija ima kopnene granice sa baltičkom državom Letonijom na jugu i Rusijom na istoku. Sa populacijom od nešto više od 1,3 miliona ljudi i bruto društvenim proizvodom od približno 43 milijarde dolara, Estonija se čvrsto pozicionirala kao moderna ekonomija vođena inovacijama.

Estonska ekonomija izuzetno je otvorena, sa izvozom koji čini oko 75 % BDP-a. Ključni izvozni partneri su Finska, Švedska, Nemačka i Letonija. Mašine, elektronika, proizvodi od drveta i hemijska roba dominiraju trgovinskom korpom zemlje, uz rastući izvoz IT usluga i softvera. Zemlja se istorijski oslanjala na uljni škriljac za svoje energetske potrebe, ali vlada aktivno teži prelasku na obnovljive izvore energije. Emigracija, niska stopa nataliteta i starija radna snaga ugrožavaju dugoročni potencijal rasta. Vlada je odgovorila ulaganjem u obrazovanje, digitalizaciju i imigracione politike osmišljene tako da privuku kvalifikovanu radnu snagu – posebno udaljene radnike i digitalne nomade. Imaju jednu od najviših stopa pismenosti u svetu od 99,8%.  Izvorni Estonci čine oko 70 % populacije države. Ostalih 30-tak posto čine razni imigranti iz bivših sovjetskih država, većinom iz Rusije.

 Stoga, ne čudi što su cene više nalik onima u Finskoj, nego u daleko jeftinijoj Letoniji i Litvaniji. Još u carskoj Rusiji Estonija je bila i geografski dobro pozicionirana – na Baltiku, a zatim je u SSSR-u bila mesto gde se, kao i u druge baltičke republike „liferovala“ napredna mašinska industrija. Napokon predah od pešаčenja, stepenica i muzeja razmišljam da li da napravim u teksaškom ili gruzijskom restoranu. Pobeđuje Tbilisi sa jagnjećim rebarcima i povrćem na roštilju i crnim pivom. I gruzijsku (čitaj srpsku) kafu.

Mikrokvart Vaike-Oismae u Talinu, izgradio se sedamdesetih Mart Port i ključni je primer sovjetskog modernističkog urbanističkog planiranja. Njegov funkcionalistički dizajn, zelene površine i masovno stanovanje odražavaju arhitektonske trendove istočnog bloka, zadržavajući istorijski i urbani značaj danas. A sad na putu kući, pravac Varšava.

Riga, Letonija

 

Riga se nalazi na mestu antičke naseobine Liva, starog finskog plemena, na ušću reka Daugave i Ridzene. Ridzene je bila poznata kao reka Riga i u jednom trenutku je formirala Jezero Riga, ali danas ne postoje tragovi ni jednog ni drugog. Najverovatnije je Riga dobila ime po ovoj reci. Temelji moderne Rige postavljeni su u vreme nemačkih trgovaca i krstaša koji su dolazili u Letoniju krajem XII veka, uglavnom privučeni rastućim brojem stanovnika, koji su pružali nove prilike i ljudima koji još uvek nisu primili hršćanstvo. Nemački trgovci osnovali su baze za trgovinu u regiji blizu naseobine Liva nedaleko od Rige 1158. godine.

Krajem leta 1989. tačnije 23. avgusta, dogodilo se nešto što je ujedinilo narode koji žive pod istim nebom. Pokazali su svoju odlučnost i istrajnost u svojim težnjama za obnovom nezavisnosti i da se predstave jedni drugima na jedan zadivljujući, jedinstven i dirljiv način. Između glavnih gradova ove tri, danas nezavisne države, dva miliona ljudi držalo se za ruke, formirajući lanac dug 690 kilometara! Taj, takozvani Baltički put, bio je svetao primer solidarnosti među narodima. Skrenuo je pažnju sveta na ovaj ćošak Evrope i gle čuda, samo šest meseci kasnije, Litvanija prva stiče nezavisnost.

Ovog leta, u sjajnoj avanturi pohodim ove zemlje koje mi nedostaju u mom putničkom portfoliju. Putovanje na Baltik je upravo takvo, tiho, nenametljivo i veoma bogato istorijom, kulturom i onim neuhvatljivim šarmom koji se otkriva svakim novim korakom.  Baltik (koristi se i pojam Pribaltik) odnosi se na tri suverene države smeštene na severu Evrope koje, njegovim istočnim delom, zapljuskuju vode Baltičkog mora. Čine ga Litvanija, Letonija i Estonija. Ovo nije samo geografska regija, ovo je mozaik mitova, arhitektonskih čuda i degustacija lokalnih specijaliteta. Letonci su od sovjetskih hala u kojima su se čuvali avioni napravili pijacu sa restoranima. Nije im bilo gadno, da koriste okupatorsku infrastrukturu.

Odmah uz autobusku stanicu u Rigi, našla se Glavna pijaca grada. Najveća u Rigi, najveća u Letoniji i… najveća u Evropi! U pet hala građenih dvadesetih godina XX veka u art deko stilu po uzoru na nemačke hangare za cepeline, svakodnevna pijačna rapsodija odvija se ne samo u njima već i na pločnicima ispred i i između njih.  I tako, tri hiljade trgovaca, prodavaca i nakupaca će se potruditi da, kada se pijaca u 18 časova zatvori, što manje robe ostane u zaključanim tezgama i frižiderima.  Jedni iz malenih cisterni prodaju kvas na točenje, drugi povrće, treći dimljene kolutove kačkavalja sa hiljadu i jednim začinom, četvrti sušenu i usoljenu ribu.

Glavni grad Letonije, Riga, prvi put posle više od deset godina ponovo je proglašen za najpovoljniju evropsku destinaciju za kratki odmor. Rigin stari grad pod zaštitom UNESCO-a, ukrašen srednjovekovnim fasadama i pastelno obojenim kućama, privlači turiste bez prenatrpanih ulica. Ali nije ni samo obilazak gradova, već putovanje kroz priče, putevima kraljeva i sanjara, koji su preživele vekove. Bilo da ste ljubitelj istorije, umetnosti, arhitekture ili samo dobre kafe u ambijentu koji inspiriše, putovanje na Baltik je jedinstvena prilika da osetite ritam severa u kojem se na bezbroj neočekivanih načina, prošlost i budućnost prepliću. Čekaju vas nebeski tornjevi Rige u Litvaniji, srednjevekovna magija u modernom ruhu u prestonici Estonije, Talinu, barokni sjaj litvanskog Viljnusa, svaki od njih sa nekom novom, drugačijom dimenzijom.

Letoniju čine četiri kulturnoistorijska regiona: Kurzeme (Kurlandija) na zapadu, Zemgale u centru, Vidzeme na severu i Latgale na istoku. Nekada se smatra da je Zemgale deo oblasti Kurzeme, pa tako grb Letonije prikazuje 3 zvezde koje simbolizuju Kurzeme, Vidzeme i Latgale.

Riga je osnovana 1201. godine i vrlo brzo je postala trgovačko središte istočne obale Baltika i deo čuvenog Hanzatskog saveza. Hanza se razvila iz udruženja trgovaca u trgovinsko-političku uniju gradova i mesta Severne Nemačke i Baltika. Moglo bi se reći da je bila srednjovekovna verzija EU. Zbog svoje politike koja je favorizirala nemačke članice, hanzeatska liga pokazala se kao veoma uspešnom. Njen uticaj opada krajem XIV veka, nakon što su Litvanija i Letonija stupile u savez kao i zemlje Skandinavije.

Avgustinski sveštenik Meinhard sagradio je prvi manastir 1190. Biskup Albert došao je u Rigu 1201. godine sa 23 brodova i više od 1500 naoružanih krstaša. Tim činom Riga postaje biskupija. Osnovao je društvo Livonska braća po maču. Iste godine Rigi je dao status grada. Uspeo je da preobrati kralja Liva, Kaupa od Turaide, da postane hršćanin.

Riga je zajedno sa Livanijom i Pruskom pala pod vlast Svetog Rimskog Carstva. Ubrzo, za vreme Martina Lutera, prelazi se na protestantizam. 

Spusite se na reku Daugavu  i na šetalištu pronađite statuu Velikog Kristapsa, legendarnog osnivača Rige. Po predanju, ovaj snažni čovek živeo je na obali Daugave i zarađivao  život tako što je prevozio ljude preko reke. Jedne olujne noći ga je neki dečak pitao da ga preveze na drugu stranu obale. Kako su prelazili reku, dečak je postajao sve teži i teži, ali je čovek nekako uspeo da domogne druge strane. Obojica su ubrzo utonuli u san. Kada se čovek sutradan probudio, našao je hrpu zlata na mestu gde je dečak spavao (dečak je zapravo bio Isus, pa je zato čovek zapamćen kao Kristaps). Kada je čovek umro, od tog zlata je izgrađena Riga.

Danas je zatičemo u art nuovo odelcetu. Albertova ulica prvi put se spominje 1900. godine, a naziv dobija po osnivaču Rige, biskupu Albertu.

 Nedugo zatim počela je planska gradnja koja je stvorila neke od najvećih i najlepših zgrada napravljenih u stilu secesije. Na početku dvadesetog veka, Riga je bila kulturni i trgovinski centar koji je mogao da stane rame uz rame uz rivale iz Zapadne Europe.

Ovdašnje zgrade nisu oslikavale samo ustreptalost i ambicije Rige, već i snagu njenih arhitekata na čelu sa Mikhailom Ајzenštajn (ocem poznatog režisera Sergeja Ајzenštajn). Albertovoj ulici 1941. Sovjeti menjaju naziv u ulicu Frica Gajla, komunističkog aktiviste. Prema sovjetskoj literaturi on je bačen sa prozora u broju 13. Nemački okupatori daju joj ime ulica Holandera. Ni do dan danas nije jasno na koga se ovaj naziv odnosio, ali se pretpostavlja da su u pitanju akademici Albert i Bernard. Kada su se Nemci povukli, a Sovjeti ponovo izvršili okupaciju naziv Frica Gajla se vraća. Godinu dana pre proglašenja nezavisnosti, 1990. vraćen joj je stari naziv. Iako je mnogo istorijskih zdanja stradalo, mnogo više je preživelo.

Arhitektura drvenih zgrada igra izuzetno važnu ulogu u urbanoj sredini Rige. Za razliku od drugih evropskih gradova u Rigi se ovaj pravac razvija skoro do II svetskog rata.  Zauzvrat Letonija nije iskusila talas modernizma koji je protutnjao Zapadnom Evropom tokom 60-ih i 70-ih. Kako je vreme proticalo sve manje ljudi želelo je da stanuje u drvenim kućama. Međutim u poslednje vreme ovaj trend se obnavlja.

Pojedinačne zgrade iz XVIII veka u ulici Daugavrivas kao i čitavi blokovi Kleistu, Hartmana, Nordeku i Depkina su očuvani. A takođe su sačuvane i kuće ribara i brodara izgrađene početkom XIX stoleća koje su takođe primeri narodne arhitekture. Rast u pogledu sagrađenih drvenih kuća javlja se u drugoj polovini XIX veka i početkom XX. Takođe mnogi letonski arhitekti započeli su svoje stvaralaštvo u to vreme; njihov rad, zajedno sa dostignućima stranih arhitekata odredio je sliku ovog grada. Mnogi unutrašnji detalji takođe su sačuvani kao što su stepenice ili interijeri stanova. Velika većina ovih građevina odlično je očuvana.

Sredinom XIX stoleća kamene utvrde grada su postale nepotrebne i sprečavale su dalji razvoj. Ruske vlasti su 1856. naložile njihovo uklanjanje. Kao rezultat ovog javljuje se prazan prostor na njihovom mestu. Arhitekti Felsko i Dice razvili su ideju kako ulepšati ovaj deo grada ukrasnim zelenilom, parkom i dodavanjem Vermanes vrtova. Crkva Svetog Petra je crkva luteranskog obreda. Prvi put se pominje prvi put daleke 1209. godine. Uniština je u Prvom svetskom ratu, ali potom obnovljena. Ovde su se nalazila onih 6 uništenih petlova vetrokaza. Prvi je uništen u oluji, drugog je vetar oduvao, treći je skinut nakon nevremena, četvrti je pao isto zbog jakih vetrova, peti se srušio sam od sebe i šesti je pao zajedno sa tornjem. Cena ulaznice: 3 EUR (crkva); 9 EUR (crkva + toranj). Radno vreme: 10 – 18 h svaki dan osim petka i subote kada je otvorena do 22h. Ispred bogomolje je skulptura gradskih muzičara Bremena, koju je letonska prestonica dobila na poklon od ovog nemačkog grada. Na skulpturi se nalaze magarac, pas, mačka i petao, protagonicti bajke braće Grim o ljubimcima koji su odlučili da postanu muzičari nakon što su ih vlasnici odbacili.

U Rigi se nalazi nebrojeno puno institucija višeg i visokog obrazovanja uključujući i Latvijski univerzitet (Latvijas Universitāte), Tehnički univerzitet (Rīgas Tehniskā Universitāte), Stradins univerzitet (Rīgas Stradiņa Universitāte) i Stokholmsku školu ekonomije (Rīgas Ekonomikas Augstskola). Tu je i Letonski parlament, Saeima, a rezidencija predsednika nalazi se u samom Riškom zamku. Danas je ovo oaza metropole XXI veka.

Ako želite da dobro pojedete i ne platite mnogo idite u Lido.

A noći nekad ni ne nastupi. Julske traju nekoliko sati a ni ti časovi mraka nisu naročito ubedljivi.

Početak XX veka doneo je I svetski rat i uticaj revolucije u Rusiji na Rigu. Nemačka vojska ušla je u Rigu 1917. Godinu dana kasnije, 18. novembra,  posle više od 700 godina  okupacije, Letonija je dobila nezavisnost.

 Ustanovljen je demokratski, parlamentarni sistem sa predsednikom.

 Letonski jezik priznat je kao službeni jezik. Letonija je primljena u Društvo naroda. Velika Britanija i Nemačka zamenile su Rusiju kao glavni trgovački partneri.

Prvi premijer Letonije Kārlis Ulmanis studirao je na Poljoprivrednom fakultetu i radio na Univerzitetu u Nebraski. Na to ukazuje spomenik izgrađen 1935. godine, na ulazu u park Bastejkalna posvećen vojnicima koji su izgubili život tokom letonskog rata za nezavisnost, između 1918. i 1920. godine. Letonski muzičari 🇱🇻 pozdravili su nas intoniranjem srpske himne 🇷🇸 i rodoljubive pesme Tamo daleko. Možda nije bila postrojena garda, ali je garde ipak bilo.

                                             ulazak Nemaca u Rigu 1941.

 

Pijaca u hangarima, Riga, Letonija

 

Na prostoru velikom poput 9 fudbalskih stadiona nalazi se više od 3 hiljade tezgi sa namernicama. Najveća tržnica u Evropi nalazi se u Letoniji i predstavlja jedno od najznačajnijih dela arhitekata XX veka. Zgrade tržnice u Rigi građеna su 6 godina, od 1924. godine.

Prvobitna namena bila joj je miljama daleko od trgovine dimljenom ribom i krompirom – služila je kao vojno spremište za cepeline, odnosno, kako se tada verovalo, prevoznog sredstva budućnosti. Nekadašnje divovske hangare i UNESCO je uvrstio na popis svetske baštine zahvaljujući vrsnom neoklasicističkom i stilu art décoa.  Tokom nacističke okupacije tržnica se gotovo ugasila i postala izvor namirnica za vojsku, no Sovjeti su je podignuli na noge i preuzeli zasluge za najveću evropsku tržnicu, na koju su  posebno bili ponosni.

Zgrade od nacionalne važnosti sagrađene su upravo u ovom kraju.

Tri brata su tri najpoznatije i najstarije kuće u Rigi koje su dobile nadimak ne samo zato što su spojene nego i zato što legenda kaže da su ih izgradili članovi iste porodice. Bela kuća je sagrađena u XV veku, žuta u XVI i zelena u XVII. Skoro da su savršeno očuvane. U njima je smešten Muzej arhitekture.

Kuća Crnoglavih (https://www.melngalvjunams.lv/en) sagrađena je u XIV veku za potrebe bratstva Crnoglavih, neoženjenih trgovaca, brodovlasnika i stranaca, i odmah postala simbol grada. Orginalna zgrada uništena je tokom II svetskog rata. Međutim, Letonci su je obnovili sredinom devedesetih, ispunivši proročanstvo koje je nekada bilo ispisano na vratima građevine:

„Ako mi je suđeno da budem uništena, vi ćete me ponovo izgraditi.“

Ispred Kuće Crnoglavih nalazi se statua Rolanda, zaštitnika grada koji simbolizuje slobodu i pravdu, a preko puta građevine je smeštena Gradska većnica. Cena ulaznice: od 7 EUR (9 EUR + gratis šoljica kafe ili 10 EUR + gratis čaša penušavca ili likera od crne ribizle). Radno vreme: 10 – 17h.

Zanimljiva je i  Mačija kuća, zgrada sa dve mačeće skulpture. Legenda o izgradnji ove kuće prilično je bizarna. Nakon što jednom trgovcu nije dozvoljeno članstvo u trgovačkom udruženju, odlučio je da napakosti članovima svoje nesuđene gilde, tako što je postavio dve skulpture nabudženih mačaka na krov svoje kuće. Začkoljuca se krije u njihovom položaju, mačeće zadnjice okrenute su nekad bile ka zgradi gilde! Da stvar bude još gora, jedna verzija priče kaže i da je trgovac pao sa krova kuće i poginuo nakon što je postavio skulpture.

Katedrala (https://doms.lv/en/pages/47) je sagrađena početkom XIII veka. Podignite pogled i ugledaćete vetrokaz u obliku petla. On je jedini od ukupno sedam koji je preživeo razaranja. Cena ulaznice: 5 EUR. Radno vreme: 11 – 16h od ponedeljka do subote; 14 – 16 h nedeljom.

Pauzu pravimo u kozi kafiću Pastorats uz pivo i sok od maline.

Stara Riga je istorijsko i zemljopisno središte Rige. Nalazi se na desnoj obali reke Zapadne Dvine. Obuhvata relativno mali sistem unutrašnjeg utvrđenja sagrađenog između XIII i XIV veka. Švedska kapija deo je preostalih srednjovekovnih zidina koji je zadržao svoj originalni izgled. Osim u svrhu odbrame, kapija je služila i kao granični prelaz, posebno važan zbog trgovine.

Po legendi, na mestu kapije, nekada je stajala kuća koja je pripadala bogatom trgovcu. Kao i svi trgovci, i on je morao da plaća porez na svu robu koju je uvozio u Rigu. Njemu se to baš nikako nije dopalo. Kako bi eskivirao plaćanje poreza, srušio je svoju kuću i napravio kapiju. Barutna kula (https://www.karamuzejs.lv/lkm/about-museum) je jedna od preostalih kula koje su utvrđivale grad u srednjem veku. Više puta je bila rekonstruisana, jedno vreme služila je i kao zatvor, a ime je dobila po barutu koji je u njoj skrivan u XVII veku. Danas je deo Ratnog muzeja u kome se nalazi preko 25 hiljada eksponata.

Postavka uključuje dokumente, oružje, slike, uniforme i druge predmete koji pričaju priču o letonskoj vojnoj i političkoj istoriji.  Ulaz je besplatan. Radno vreme: 11 – 17h od srede do nedelje

 

 

Jurmala, prestižna letonska plaža

 

Tri baltičke zemlje, zajedno dele 1.633 kilometra dugu granicu sa Rusijom i Belorusijom, Gotovo tri i po decenije pošto su napustile Sovjetski Savez, baltičke zemlje Estonija, Letonija i Litvanija od februara 2025 više nisu povezane sa električnim mrežama Rusije i Belorusije, već se okreću saveznicima iz Evropske unije.

Baltičko more je poslednje tri-četiri godine dramatično dobilo na strateškom značaju. Stoga su vojni stratezi i analitičari zaključili da je rizik od vojne konfrontacije u Baltiku realan. Jurmala je peti po veličini grad u Letoniji, smešten u središnjem delu države, blizu glavnog grada Rige. Smestio se u istorijskoj pokrajini Vidzemiji. Područje Jurmale bilo je naseljeno još u vreme praistorije.

 Sve do XIX veka ovde se nalazilo nekoliko malih, primorskih sela, koja su se razvojem turizma razvila u gradsko naselje početkom XX veka.  Godine 1920. priključena je novoosnovanoj državi Letoniji, da bi je dvadesetak godina kasnije prvo 1940. okupirao Sovjetski Savez, pa predao Trećem Rajhu (1941–44).  Posle rata grad ulazi u sastav Letonske SSR, da bi se ponovnim uspostavljanjem letonske nezavisnosti 1991. godine našao u granicama Letonije.  Status grada Jurmala je dobila tek 1959. godine.

Jurmala ima oko pedeset i pet hiljada stanovnika. Matični Letonci čine polovinu stanovništva, a drugu polovinu slovenski narodi: Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Poljaci. Broj stanovnika je u stalnom padu, s obzirom na to da mladi Letonci svoju budućnost traže u glavnom gradu Rigi, ili se iseljavaju u druge zemlje Evropske unije.  Usled rata u Ukrajini, primetan je sve veći broj ukrajinskih izbeglica.

Najznačajnije je i najpoznatije primorsko letovalište Letonije na Baltičkom moru, na obali Riškog zaliva Baltičkog mora, na poluostrvu između mora i reke Lielupe, dugačkom 25, a širokom oko 3 kilometara, mesto je našeg današnjeg brčkanja. Slovi za mondensku destinaciju, te su cene nešto više. Ukoliko ste ljubitelj aktivnog odmora, možete se rekreirati u park šumi Dzintari. Dvesta godina stari borovi i grmovi borovnice najveće su bogatstvo ove šume.

Na kraju dvokilometarske promenade prepune kafića, prodavnica, htea sa spa centrima nalazi se ruska pravoslavns crkva tipičnog izgeda. Srušile su je sovjetske vlasti, a obnovila nova, letonska, demokratska vlast uz ne baš mala ulaganja. Za vreme našeg boravka održаno je jedno venčanje, ali smo zamoljeni da ne fotografišemo. Na plaži se nalazi velika, mesingana kornjača. Ako je dodirujete dovoljno dugo, može doći da vam žili ruka.

Možete otići i do letnjikovca Morberga, izgrađenog koncem XIX veka po projektima letonskog arhitekte i mecene Kristapsa Morberga.

U povratku svratismo u outlet, u kojem pazarih nostalgične artifekte mladosti: majice i veš Levis i gornjak Wrangler.  U japanskom restoranu Gan bei ručah karamelizovanu spajsi prasetinu s kikirikijem, pirinačnim rezancima i draft pivom.

 

 

Zgrada sa pogledom na Sibir u Rigi

 

Ni Nemci ni Rusi nisu se usudili da Rigu ozbiljnije diraju. Žitelji su dotle uređivali svoj grad. No, ovaj period preporoda bio je kratkog daha. Usledila je sovjetska okupacija 1940. godine, zatim nemačka (1941.-1944.) i ponovna sovjetska okupacija okončanjem II svetskog rata. A svako okupacija je surova i nepravedna.

100 hiljada Letonaca zdušno je drukalo komšije KGB-u. Lekari, mlekari, pekari...

Zastrašujuća šala prati zloglasnu, ugaonu zgradu na raskršću ulica Brīvības i Stabu. Oni koji su je posetili u prošlosti tvrde da njeni balkoni jedini u Letoniji pružaju pogled na Sibir.

Zaista, hiljade Litvanaca skončalo je u ozloglašenoj kući Corner House ili Stūra māja, a ispred spomenika žrtvama stoji:

 'Tokom sovjetske okupacije Komitet državne bezbednosti /KGB/ zatvarala je, mučila, ubijala i moralno ponižavala svoje žrtve u ovoj zgradi .'

Zgradu je sada Muzej okupacije Latvije 1940. – 1991. i možete se zavući u zastrašujuće podrume u kojima je zloglasni KGB zlostavljao Letonce.

Stotine hiljada Letonaca nestalo je a hiljade su emigrirale u razne zemlje sveta. Letonija je ostala bez trećine populacije. Sovjetsku okupaciju obeležila su proterivanja u Sibir, snažna industrijalizacija i plansko doseljivanje velikog broja neletonaca u Rigu, uglavnom Rusa. Isto zdanje zatičemo i u Talinu.

Do 1975. 40% stanovnika Rige bili su Letonci (taj postotak je porastao nakon proglašenja poslednje nezavisnosti).

Politika ekonomske reforme krajem 80-ih, predstavljena kao perestrojka Mihaila Gorbačova, sovjetskog lidera, dovela je do situacije u kojoj su mnoge sovjetske republike, uključujući Letoniju mogle da povrate svoju slobodu i nezavisnost.

Letonija je nezavisnost proglasila 21. avgusta 1991. a priznata je od strane Rusije u septembru. Službeno je pristupila Ujedinjenim Narodima 17. juna 1991.

Sve ruske vojne snage napustile su zemlju između 1992. i 1994.

Letonija je pristupila NATO-u 29. marta 2004. a Europskoj Uniji 1. maja iste godine.

A nas čeka Estonija i Talin. Idemo dalje.