Varšava, grad feniks

 

Vraćajući se iz baltičkih republika, pauzu na putu do kuće, pravimo u poljskoj prestonici. Na mestu današnje Varšave na obalama reke Visle, već u IX veku postojalo je malo naselje koje se zvalo Brodno.  Na poljskoj granici na improvizovanom punktu   putne isprave nam pregleda poljska policajka sa kikicama i naočarima. Ovo naselje je zbog svog pogodnog položaja na sredokraći puteva između severne i centralne Evrope veoma brzo napredovalo i unapredilo svoj trgovački značaj. Tokom XII i XIII veka Varšаva izrasta u grad koji istorijski spisi pominju pod imenom Jazdov. Mnogi koji su je posetili tvrde da je bila jedan od najlepših gradova na svetu sve do II svetskog rata. Nazivana je Parizom severa. Godine 1939, u Varšavi je živelo oko 1,3 miliona ljudi, dok je taj broj 1945. godine iznosio svega 420.000. Nažalost, preko 80% posto građevina sravnjeno sa zemljom u ovom mračnom periodu ljudske istorije.

Ako pitate Krakovčane zašto je prestonica premeštena u Varšavu, odgovoriće vam da su doktori posavetovali kralja da se preseli na selo.

O ovom vremenu govori film koji je ovde i sniman Noć generala.

Šopenovo srce, po svemu sudeći čuva se zapečaćeno u tegli punoj tekućine, najverovatnije konjaka. No, izgleda da je alkohol izlaptio

Oko ponoći 14. aprila 2014, kada su poslednji vernici napustili Crkvu Svetog srca, 13 ljudi koji su se zakleli na tajnost, okupilo se u svetilištu. Među njima su bili nadbiskup Varšave, ministar kulture Poljske, dvoje naučnika i drugi zvaničnici. Tiho su izneli srce da bi ga ispitali, napravili su 1.000 fotografija i voskom zapečatili teglu kako bi sprečili da alkohol izvetri.  Arhiepiskop je izgovorio molitvu i srce je vraćeno na mesto u jedan od stubova crkve.

 Danas je Varšava brzorastuća, moderna evropska prestonica čijom panoramom dominiraju futuristički oblakoderi. Ona je i grad koji je uspešno uspeo da zadrži svoje staro ruho, obnovivši sve što je srušeno i nastavljajući da neguje svoju istoriju i kulturu do današnjeg dana.  Grad se prostire na površini od 517 km2 i sastoji se od 18 okruga. Tokom komunističke vlasti, zbog nedostatka stambenog prostora, doseljavanje u Varšavu bilo je ograničeno. Ograničenja su ukinuta 1990.

Varšava ima dve linije metroa, kao i dobro razvijenu mrežu tramvaja i buseva koji pokrivaju ceo grad.

Posebnu draž čini to, što je otac jedne od mojih devojaka, bio dopisnik jednog dnevnog prestoničkog lista iz ovog grada, te sam čitao njegove izveštaje. Napisao je romane „Pomirenje“, „Poljsko proleće 1980“, „Enigma do pobede”, „Zla kob B-29“ i preveo "Razgovore sa dželatom" ( o psihološkoj i fizičkoj torturi u staljinističkim kazamatima i razgovorima sa osuđenim, nemačkim nacistima), Kažimježa Močarskog (1907. – 1975.). Pa da konačno krenemo sa razgledanjem grada.

I taman kada smo se smestili u luksuznu hotelsku sobu, počela je grmljavina i snažan pljusak. A potom zasijalo sunce. Rekih vam to je grad koji sve proživljava, a ostaje uvek svoj. I to zaslužuje divljenje.

Varšava je čedo ljubavi, na šta ukazuje sirena u grbu. Sirena po imenu Sava ploveći Vislom naišla je na pecarošа Warsa, zaljubili su se jedno u drugo, a na tom mestu gde je procvetala njihova ljubav, nastala je današnja Varšava.

Vizurom grada dominira Palata kulture i nauke koja je izgrađena 1955. godine po uzoru na Sedam ѕestara  (čuvenih 7 oblakodera u Moskvi izgrađenih za vreme Staljinove strahovlade,  kombinovanjem ruskog baroka i gotičkih stilova te tehnologije koja je korišćena u izgradnji američkih oblakodera). I ovaj neboder delo je Lava Rudneva, ukrašeno ornamentima poljskog renesansnog preporoda. Gradilo ju je oko 7000 gotovo je ravnomerno podeljenih radnika Poljaka i izvoznih sovjetskih radnika. Pretpostavlja se da ih je 16 poginulo tokom izgradnje.  Svečano je otvorena 21. jula na površini od 3,3 hektara. Zbog ovoga se palata nazivala i Osmom sestrom. Gradnja je započela 1. maja 1952. Viska je 234 metara. 

U njoj ćete pronaći bioskop, prodavnice, 4 pozorišta, 2 muzeja (evolucije i tehnike), koncertno-kongresna salu kapaciteta 3 hiljade ljudi, knjižare, čak i olimpijski bazen.  U kongresnoj sali sa 6000 sedišta održan je davne 1967. godine koncert Rolingstonsa. Bio je to prvi koncert jedne zapadne rokenrol grupe iza Gvozdene zavese. Na trideseti sprat palate  može se popeti i uživati u prekrasnom pogledu na grad. Cena karte je 28 zlota (oko 7 evra), dok studenti i deca plaćaju 15 zlota (oko 4 evra). Sovjetski liftovi zamenjeni su zapadnim koji 6 metara savladavaj za sekundu. Muzej evolucije i Muzej tehnike u mom se slučaju prepliću. Neke izložine starine sam koristio, a neko još koristim. Ostarilo se-za muzej!

Na grobu poljskog neznanog junaka zatičem počasnu stražu. Od muzeja svakako posetite Kraljevski dvorac, Muzej Varšave, Nacionalni muzej, Muzej Frederika Šopеna, muzej Mariјa Kiri, Muzej Kralja Jana III, Muzej komunističke Poljske (od Peglice do drugih predmeta tadašnje ikonografije), Poljski vojni muzej, Poljski železnički muzej. Pronaći ćete, ovde i one iščašеnije: Muzej neonskih reklama, Pavijak (zatvor političkih zatvorenika).

Čuveni poljski general Kazimir Pulaski (1745.-1779.) imao je živopisnu karijeru. Sa ocem je branio Poljsku od napada iz Rusije. Voleli su ga do obožavanja, sve dok nije (nepravedno) bio optužen za ubistvo kralja. Izgnan u Francusku , ali nemirnog duha krenuo je u još jednu zemlju koju je trebalo osloboditi tiranije – Ameriku.  Po preporuci Bendžamina Frenklina, Džordž Vašington primio ga je u službu kao komandanta njegove lične garde. U septembru 1777. Pulaski je bio u izvidnici i primetio da se velika britanska vojska ulogorila kod Brendivil Krika u Pensilvaniji. Upozorio je Vašingtona i Kontinentalna armija se povukla. Onda je neustrašivi Poljak sa svojom konjicom jurišao na Britance i njegov herojski čin spasao je celu vojsku i samog Vašingtona od potpunog debakla. Počasno državljanstvo SAD dobio je ipak tek 2009. Nedavna istraživanja telo znamenitog poljskog generala pokazala su da on nije ono za šta se izdaje, a šta je njegova okolina uzimala zdravo za gotovo. Postoji ozbiljna sumnja da je on ustvari bio ona, a možebiti i interseksualac. Iako se nikad nije ženio, naučnici su porilično uvereni da je general bio uveren u svoju muškost, zbog čega je moguće da je imao karakteristike oba spola. Prema medicinskoj literaturi interseksuac je osoba koja ima  - genitalne, hromozomske i hormonske. U prošlosti se interseksualna osoba nazivala hermafroditom, a pojava hermafroditizmom.

Film Pijanista ratna je drama i istinita priča o brilijantnom poljskom pijanisti i kompozitoru čiju blistavu karijeru prekida II svetski rat. Ovo je potresna priča o borbi da se preživi u neljudskim vremenima. U trenutku kada su oslobodioci već na ulicama Varsave, tajno skroviste pijaniste otkriva nemački oficir. Jedan od najboljih filmova slavnog reditelja Romana Polanskog koji je za ovaj film dobio i Zlatnu Palmu u Kanu 2002. godine!

Pijući sjajno poljsko Baltik porter pivo na pauzi prisećam se i čuvenog poljskog reditelja Andžeja Vajde (1926.-2016.), koosnivača poljske filmske škole, koji je snimio 50 filmova („Pepeo i dijamante“, „Sve je na prodaju“, „Pan Tadeuš“, „Čovek nade“, „Čovek od mermera, dobitnik Srebrne palme u Kanu za film „Kanal“ (1957), nagrade FIPRESCI u Veneciji za „Pepeo i dijamante “ (1959), nagrade na festivalu u San Sebastijanu za „Venčanje“ (1973), FIPRESCI, u Kanu za „Čoveka od mramora“ ( 1978) i Zlatne palme u Kanu za „Čoveka od gvožđa“ (1981).), čije je  otac bio jedan od 25 hiljada zarobljenih poljskih oficira streljanih 1940. od strane NKVD -a u masakru u Katinskoj šumi.

S njega fokus mi se prebacuje na Kšištofa Kješlovskog (1941. — 1996.) koji je iznedrio "Kratki film o ubijanju"(1988.), "Kratki film o ljubavi"(1988.), „Dekalog” (1989.) i filmove „Dvostruki Život Veronike” (1991.) filmsku trilogiji: „Tri boje: plava” (1993.), „Tri boje: bela” (1994.) i „Tri boje: crvena” (1994.). Nagrađen je Srebrnim medvedom na Berlinalu za film „Tri boje: belo”i nagradom žirija na Kanskom filmskom festivalu za „Kratki film o ubijanju”. Sećam se, jednom prilikom je izjavio:

„Kad sam bio dete, stalno smo se selili: teglili nameštaj, peškirе, knjige i posteljinu. Nikada nisam imao svoje mesto koje bih mogao nazvati domom, niti sam imao stalnu grupu prijatelja; čak bi se i predmeti oko mene menjali iz trena u tren. Ne žalim se: takav je bio moj svet i, gledajući unazad, mislim da mi se dopadao.“

Tada ogladneh. Izbor je impresivan. Od knedli od krompira Pyzy, Pierogi knedli punjenih mesom, sirom i gljivama, Žurek čorbom sa kobajama, krompirom, jajima i slaninom, Barszsz čorbom od cvekle sa kiselom pavlakom i okruglicama, Flaki čorbe od fileka (iznutricama) svinjske kolenice, Sledz w Oleju (haringi), vrhunskih tatarskih odrezaka, Bigos lovačkog gulaš od kiselog kupusa, raznih vrsta mesa, kobasica, gljiva i suhih šljiva (često se serviraju u hlebnoj posudi), Schabowy ili Mielony odreska, Galabki kiflica punjenih kupusom, pirinčem, mlevenim mesom, gljivama u umaku, Placki ziemniaczane palačinki od krompira punjenih mesnim gulašom i kiselom pavlakom. Od deserta svakako probajte čokoladnu tortu Wuzetka, tortu Zygmuntowka (torta od badema punjena čokoladnim musom džemom od brusnica i šlagom), Makowiec kolač od maka, te Paczki okruglice sa džemom od ružinih latica. Najbolje varšavske votke su Žubrowska, Goldwasser, Chopin i Luksusowa. Kad smo kod već pomenutih piva razmislite o sledećim etiketama: Tyskie, Pinta, Funky Fluid, Trzech Kumpli i Piwne Podziemnie.

Pre četiri i po decenije, 31. avgusta 1980. godine, tada još nepoznati električar u gdanjskom brodogradilištu, Leh Valensa, našao za istim stolom sa tadašnjim zamenikom poljskog premijera Mečislavom Jagelskim, kako bi potpisali zajedničko saopštenje. Najvažniji ustupak poljske komunističke vlade posle višenedeljnog štrajk, a bila je legalizacija sindikata Solidarnost. Tako je 17. septembra nastala prva samostalna sindikalna organizacija iza Gvozdene zavese. Valensa nije mogao da veruje. Sećanje na surovo ugušene radničke proteste 1956. potom 1970. i 1976. bilo je još vrlo živo. Štrajk u brodogradilištu započeo je sredinom avgusta 1980, no sporadičnih protesta bilo je u drugim mestima u Poljskoj još u julu. Milioni Poljaka bili su nadahnuti govorom pape Jovana Pavla II koji im je tokom jedne mise u Varšavi 1979. poručio:

„Ne bojte se!“ 

Ljudi su bili ogorčeni na komunističku vlast, koja je bila na čelu zemlje 35 godina, uživala privilegije, dok je ekonomija zemlje dovedena do kolapsa. U Poljskoj sa 35 miliona stanovnika, 10 miliona njih upisalo se u Solidarnost tokom samo nekoliko nedelja.

Valensi je stalno bilo na umu da bi protesti mogli biti ugušeni u krvi:

„Moraš biti potpuno odlučan, inače ne možeš da predvodiš ljude. Nema više porodice, ni smrti, ni novca. Znao sam da svakog trenutka mogu da me ubiju. Ali mislio sam - mogu da me ubiju, ali ne i da me pobede.“

Pod pritiskom snažnog sovjetskog brata, poljske vlasti proglasile su ratno stanje 13. decembra 1981. čime je okončan san o slobodi. Ono je trajalo do 1983. i u velikoj meri ograničilo prava pojedinca. Internirano je 10 hiljada pripadnika opozicije. Desetine njih je ubijeno.

Solidarnost je prešla u ilegalu i tek 1989. smela je ponovo da se registruje. Antikomunistička opozicija u Poljskoj dobila je snažnu podršku iz Norveške, kada je Lehu Valensi  1983. dodeljena Nobelova nagrada za mir.

Potom je bio i prvi predsednik demokratske Poljske (1990. -1995.). No, štampa je natucala da je bio agent komunističke službe bezbednosti. Tako su 2015. obnarodovana dokumenta koja ukazuju na njegovu saradnju sa tajnom policijom. Navodno je 1970. bio prisiljen na to kada je uhapšen sa još 130 ljudi posle antivladinih protesta. Kontakt sa policijom prekinuo je krajem sedamdesetih.

Napetost sa Rusijom i dalje traje, a povećana je ruskom agresijom na Ukrajunu. Poljski premijer Donald Tusk nakon razornog požara, koji je gotovo potpuno uništio tržni centar "Marivilska 44" u Varšavi, u maju 2024. godine za taj kriminalni čin optužio je ruske tajne službe.

Varšava je opredelila oko 7 miliona kvadratnih metara u Varšavi, za skloništa i obezbedila dodatna ulaganja (30 miliona evra) u njih.

I da završimo rečima znamenitog poljskog književnika Česlava Miloša (1911.- 2004.):

„Kad umrem, videću unutrašnje obrise sveta. Drugu stranu, iza ptica, planina, zalaska sunca. Pravo značenje spremno da bude otključano. Što nikad nije imalo smisla, dobiće smisao, što je bilo nepojmljivo, postaće razumljivo. A ako nema unutrašnjih obrisa sveta? Ako vrbac na grani nije tajni znak, već samo vrabac na grani? Ako nema smisla u tome kako se međusobno prate noć i dan?

I ako na ovoj zemlji nema ničega osim ove zemlje?

Čak i da je tako, ostaće reč omekšana pokojnim usnama, neumorni glasnik što trči kroz međuzvezdana polja, obilazi zavodljive galaksije i zove, imenuje, buni se, vrišti.“

Odlazim do Žoliborža, dela grada nalik na moj Vračar, mada ne u  arhitektonskom smislu. Spokojni kvart, s divnim skverovima, senovitim uličicama, parkovima, spomenikom herojima iz Velikog rata. U ovako simpatičnom okruženju pronalazim Katinski muzej posvećen Staljinovom masakru: pobio je  preko 20 hiljada poljskih oficira. Nacistička Nemačka 13. aprila 1943. godine svetu je obznanila da je u Katinskoj šumi pronašla leševe ubijenih poljskih oficira. SSSR je sve do 1990. godine poricao odgovornost za Katinski masakr, no te je godine službeno priznata krivica Staljinove tajne policije za zločin. U jednoj izložbenoj vitrini zatičem drvene štapove kojima su sovjetski krvnici razbijali lobanje poljskim oficirima.

Istorije je dubinski inkorporirano u tkivo ovog grada. Sovjetska invazija na Poljsku, vojna operacija koju je Staljin izveo 1939. godine, s ciljem okupacije istočnog dela njene teritorije u dogovoru sa nemačkim nacistima, započela je 17. septembra, a završila 6. oktobra prestankom otpora poljskih snaga, uspostavom demarkacijske linije prema Nemcima. Područja istočno od nje pripojena su Belorusiji i Ukrajinskoj SSR. Sovjetska vlada anektirala je istok Poljske u novembru 1939, prostor koji je predstavljao preko 50%  teritorija predratne te zemlje.

Kada je nacistička Nemačka napala Poljsku 1939. godine, otprilike jedna trećina varšavskog stanovništva bili su Jevreji. Godinu dana kasnije, okupatori su ogradili jevrejsku četvrt i stvorili geto. U jednom trenutku čak do 450 hiljada Jevreja bilo јe nagurano na otprilike 3 km2. Napuštanje geta bez dozvole kažnjavalo se smrću, kao i svaka pomoć sa strane. Stražari nisu prezali ni od toga da pripucaju na decu, koja su krijumčarila hranu ili ugalj u geto. Leševi izgladnelih ljudi na trotoarima bili su svakodnevica. Kad su nacističke snage počele da deportuju Jevreje u logore smrti, deo njih je počeo da pruža oružani otpor. Prvi odredi pojavili su se u zoru 19. aprila 1943. godine na ulazima geta. Branioci su SS-ovce dočekali paljbom i već posle desetak minuta dva tenka bila su u plamenu. Prvi napad fašista uspešno je odbijen. Ipak, posle gotovo jednomesečne pobune, Nemci su je brutalno ugušili i sravnili geto sa zemljom. Od geta preostala je samo šačica zgrada.  Redak primer je predratna gradska kuća u ulici Chlodna, nekada dom Adam Černjakov (počinio je samoubistvo 23. jula 1942.), kojeg su Nemci zadužili da vodi Judenrat, jevrejsku upravu u getu.

Varšavski opšti ustanak, Armije Krajove, počeo je  1. avgusta 1944. godine i nakon 63 dana ogorčenih borbi, završio se kapitulacijom ustanika. U prvim danima Varšavskog ustanka, poljski ustanici uspeli su da oslobode velike delove grada. Međutim, strateški objekti: mostovi na Visli, centralna železnička pruga, aerodrom i "nemačka četvrt" nisu mogli da zauzmu. Nemačke jedinice munjevito su krenule u protivnapad. Hajnrih Himler zadužio je šefa policije, generala SS-a, Hajnca Rajnefarta za suzbijanja ustanka. Među njegovim trupama bila je i zloglasna SS brigada Dirlevanger, poznata po bestijalnostima. Crvena armija oklevala je da pređe Vislu i pomogne ustanicima. Iako nije dokazano, mnogo toga govori da Staljin nije želio da im pritekne u pomoć. Bilans ustanka bio je tragičan. Poginulo je oko 18 hiljada ustanika i oko 180 hiljada civila. Nemački gubici iznosili su manje od 2 hiljade mrtvih vojnika i oficira. Najmanje pola miliona Poljaka proterano je iz grada. Mnogi su odvedeni u nemačke koncentracione logore i na prisilan rad. Spomenik varšavskim ustanicima nalazi se na Trgu Krasinski, nedaleko od Starog grada, i naslanja se na zgradu Vrhovnog suda Poljske. Otkriven je 1989. godine na 45. godišnjicu ustanka.

 Odgovorni za ratne zločine u Varšavi nikad nisu kažnjeni. Hajnc Rajnefart je čak posle rata postao poslanik u parlamentu pokrajne Šlezvig-Holštajn i gradonačelnik Vesterlanda na ostrvu Zilt. Za samo dva dana  u zločinu poznatom kao masakr u Voli trupe kojima je komandovao ubile su oko 60 hiljada civila. Za zasluge u gušenju Varšavskog ustanka 30. septembra 1944. odlikovan je hrastovim lišćem za svoj Viteški krst Gvozdenog krsta. U jednom od svojih izveštaja komandantu nemačke IX armije Rajnefart je naveo da:

 „Imamo više zarobljenika nego municije da ih pobijemo!“

Kao odgovor na formiranje NATO-a u aprilu 1949.  i prijem u njega Savezne Republike Nemačke osnovan je vojni savez zemalja istočnog bloka, u Varšavi 14. maja 1955. u Predsedničkoj palati, pod fromalnim nazivom Sporazum o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći. Raspušten je 1. jula 1991. u Pragu.

 Poljska je postala članica NATO-a 1999. godine. U strahu od moćnog istočnog suseda Poljska se približava nanemetnutim obavezama prema savezu od 5%.