Манастир Фенек и винарија

 

 

На двадесетак километара од Београда, у атару Јакова, скривен у равници Срема, налази се манастир Фенек – једна од оних светиња чија историја далеко превазилази њихов географски положај.

 

Манастир Преподобне Мати Параскеве – Фенек, подигнут у XV веку, историјски је тесно повезан са фрушкогорским манастирима, иако се географски не налази на Фрушкој гори.

Његова прошлост испреплетена је са српским деспотима, светитељима, избеглиштвом, ратовима, обновама и легендама које су се вековима преносиле са колена на колено.

 

За првог ктитора сматра се деспот Стефан Лазаревић, који је на овом месту око 1410. године подигао храм посвећен Света Три Јерарха. Била је то скромна грађевина моравског стила.

 

Посебно место у историји Фенека заузимају мошти Свете Петке. Према предању, њиховим преношењем заслугом свете Јефимије, деспотице Јелене Мрњавчевић, и свете Евгеније, царице Милице, храм добија нови значај и око њега се формира манастирско братство.

После смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, деспотска титула прелази у дом Бранковића, а са њом и брига о Фенеку. Крајем XV века свети Бранковићи – мајка Ангелина са синовима Максимом и Јованом – преузимају старање о светињи и постају њени други ктитори.

Први писани помен манастира налази се у минеју јеромонаха Захарије из 1563. године.

Векови нису били милостиви према Фенеку. Стари храм временом је дотрајао, па је између 1793. и 1797. године подигнута нова црква, која је освештана у време игумана Викентија Ракића.

Током XVIII и XIX века манастир Фенек имао је значајну улогу у српској историји. У њему су се сусрели кнез Алекса Ненадовић и аустријски цар Јосиф II, а боравили су и вожд Карађорђе са сином. У једном периоду у манастиру су биле чуване и мошти краља Стефана Првовенчаног, које су донели монаси из Студенице.

У Првом светском рату манастир је оштећен, док је у Другом светском рату готово потпуно разорен. Његова обнова започета је крајем XX века, а данас је у потпуности обновљен и функционише као мушки манастир.

Због свог значаја, манастир Фенек је 1979. године проглашен културним добром од великог значаја и налази се под заштитом Завода за заштиту споменика културе Београда.

Првобитна црква Свете Петке припадала је Моравској школи српске архитектуре и била је једнобродна. Касније је дозидан барокни звоник, највероватније између 1735. и 1753. године.

Данашња црква има једноставну основу, са звоником на западној страни и благо истакнутим певницама. У њеном изгледу доминирају барокни елементи, а грађена је од опеке уз употребу различитих материјала на порталима, прозорима и подовима.

О лепоти цркве сведочи и запис игумана Викентија Ракића из 1797. године:

„Иста црква заврши се у свему у лето 1797. са звоником и украшеним кубетом. Покривена лимом црква својом лепотом превазилази све сремске и фрушкогорске цркве.“

Недалеко од саборног храма налази се и капела посвећена Светој Петки. Управо за њу везан је велики број предања о исцељењима и чудима која су се, према сведочанствима верника, дешавала молитвама Светој Параскеви. Према предању, прва ктиторка капеле била је света мајка Ангелина, док је данашње здање подигнуто око 1800. године. Капела је завршена око 1800. године, а освећена 1807. године. Грађена је у барокном стилу, једнобродне основе, са посебном припратом и бунаром који се налази у њеном склопу.

Иконостас у цркви Свете Петке израђен је крајем XVIII века, а 1798. године израдио га је дуборезац Аксентије Марковић из Новог Сада. Иконе су у барокном стилу и распоређене у три реда.

Нажалост, доњи део иконостаса уништен је 1914. године током ратних разарања. У његовом осликавању учествовао је и сликар Петар Радосављевић из Панчева у првој половини XIX века. Фреске је 1859. године осликао Димитрије Петровић из Земуна, али оне нису сачуване до данас.

Манастир Фенек чува више значајних реликвија и предања:

• у манастиру се чува рука Свете Петке;
• бунар изнад кога је подигнута капела сматра се чудотворним и лековитим;
• постоји спомен-плоча која сведочи о боравку Карађорђа.

 

А онда – вино.

 

Винарија манастира Фенек није само један од занимљивих детаља савременог живота ове светиње. Она је, на известан начин, корен и плод њене обнове.

 

Корен – јер је идеја о винарији настала из потребе да манастир обезбеди сопствени извор прихода за даљу обнову светиње.

 

Плод – јер је њоме оживљена стара традиција манастирске производње вина, која је вековима била природни део живота православних манастира. Вино је, наравно, и неодвојиви део литургијског живота.

 

О тајнама винарије, начину на који се стварају манастирска вина и њиховом месту у обнови Фенека упознао нас је отац Нектарије.

 

Тако се у Фенеку прошлост и садашњост сусрећу на необичном месту – између молитве, старих зидина, винограда и подрума у којем време добија неку другу меру.

 

Из Фенека не одлазим празних руку.

 

За успомену узимам боцу пино ноара и магнет.

Једно ће се попити.

 

Друго ће остати да ме подсећа. На светињу у сремској равници, на Свету Петку, на векове који су прошли – и на један дан када су се манастир, вино и путник сусрели на истом месту.