Uvala Skot kod Kraljevice

 

Letovalište Uvala Scott u Kraljevici kod Rijeke bilo je tokom kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka vrlo popularno mesto za odmor na jadranskoj obali. Smešteno u mirnoj uvali Dubno, nasuprot ostrvu Krk, naselje je nosilo ime po škotskom plemiću Aleksandru Skotu, koji je u XIX veku imao vilu u ovom kraju.

Naselje Uvala Scott zamišljena je kao moderno turističko naselje tog vremena, sa apartmanima građenim u jednostavnom mediteranskom stilu, usađenim u gustu čempresovu šumu. Arhitektura je bila funkcionalna, prilagođena masovnom turizmu, sa sobama raspoređenim u niskim zgradama koje su se uklapale u prirodni ambijent. 

Do plaže je vodilo kaskadno stepenište sa odmorištima pod četinarima opremljenim stolovima i klupama. Plaža je bila šljunkovita, sa blagim ulazom u more. Letovanje u Uvali Scott tada, u julu 1978. godine kada sam se tamo zatekao  značilo je jednostavan, ali sadržajan odmor: sunčanje, kupanje, večernje šetnje uz more i druženje u restoranima i kafićima u sklopu kompleksa. Ispred apartmana bio je parking za vozila.

Kada bi bilo lošе vreme za kupanje, uzimali bi lanč paket i išli na izlet negde u okolini. Trajktom bi odlazili do Krka, most nije još bio ni u planu) ili Rijeke, koju sam zavoleo na prvi pogled. Moj je deda posećivao druga u pograničnim gradu, Sušak (danas integralni deo Rijeke), koji je bio u sastavu Kraljevine Jugoslavije, a Rijeka je već bila Italija. Rijeka je bila mesto gde je izumljen i testiran prvi torpedo na svetu, još u XIX veku, zahvaljujući Đovaniju Lupisu i Robertu Vajthedu. I danas postoji Torpedna stanica kao podsetnik na to doba. Fabrika R. Whitehead & Co od 1875. godine proizvodila je torpeda za mornarice širom sveta. Obilazili bismo Trsatsku gradinu, srednjovjekovna tvrđava na brdu iznad grada koja nudi spektakularan pogled na Kvarner i često je domaćin kulturnih događanja — od koncerata do književnih večeri. Tu je i Riječki tunel dug 330 metara, izgrađen za vreme italijanske okupacije. Zvonik crkve Uznesenja Marijina nagnut je oko 40 centimetara usled dejstva podzemnih voda, ali je potpuno bezbedan za posetioce. Tamo sam u Robnoj kući kupio belu pamučnu majicu "Pogrebi i pomiriši" koje su u to vreme bile vrlo popularne. Imale su print voća, koji bi, kad bi se zagrebeo širio miris voća sa slike (jagode, ananasa, banane.) 

Na Krku smo obilazili i Malinsku (gde smo potom dve godine letovali) i  špilja Biserujku. U Nacionalnom parku Risnjak, prepun lepih planinarskih staza, pažnje su vredni planinski masivi Risnjak i Snježnik, odakle se pruža spektakularan pogled na Kvarnerski zaliv, Istru i Julijske Alpe, a ne bi trebalo da propustite niti izvor reke Kupe.

U blizini Kraljevice je Bakar, nekih desetak kilometara jugoistočno od Uvale Scott, prepun istorije i sa šarmantnim starim gradom. Nekada značajno pomorsko i trgovačko središte, Bakar je poznat po svojoj dubokoj prirodnoj luci — jednoj od najdubljih u Jadranu — što mu je kroz vekove davalo strateški značaj. 

Stari grad se uzdiže na padinama iznad zaliva, sa uskim kaldrmisanim ulicama, kamenim kućama i ostacima srednjovekovnih zidina. Okolišem dominira barokna crkva Sv. Andrije i impozantna Turska kula. Bakar je bio prepoznat i po vinogradima i čuvenom bakarskom baškotu — vrsti tvrdog peciva koje se nekada nosilo na duge plovidbe. U osamdesetim godinama, Bakar je bio mirno mesto koje su posećivali turisti željni autentičnog primorskog ambijenta, daleko od gužve većih letovališta.

Apartmansko naselje Uvala Scott imalo je centralni panoramski restoran u staklu sa fenomalnim pogledom. U restoranu, stolovi su poređani duž prozora i u centralnom delu, zastrti belim čaršavima, tanjirima i escajgom sa staklenim čašama koje su blistale na suncu. Na svakom je bilo broj apartmana kojem je taj sto dodeljen. 

Do kuhinje su vodila vrata, koja bi kelner otvarala telom ili kolicima. On je bio odeven u urednu čistu i opeglanu belu košulju i crne pantalonama s leptir-mašnom. Prišao bi vašem stolu uz lagani naklon. Aranžman je podrazumevao pun pansion: doručak, ručak i večeru. Doručak je bio kontinentalni: hleb, puter, marmelada, kuvana jaja, sir, suvomesni proizvodi, pašteta, mleko, bela kafa ili čaj. 

Za ručak i večeru bila su u ponudi dva-tri jela koja biste odabrali ranije, a koja bi vam donosili na kolicima. Dok biste uživali u pogledu i ukusnim u zalogajima, u pozadini bi svirala instrumental nekog popularnog šlagera s radija. Bilo je to vreme kada se obrok bio ritual spokoja i opuštanja. Na ulazu u restoran dočekuje vas zveket pribora za jelo i tanjira, tiha muzika i šarolika galerija gostiju u letnjoj odeći, opuštenih i nasmejanih. Konobari vešto manevrišu između redova, a čuje se dečiji žamor.

Ručak i večera bili su koncipirani kao klasični obroci u više sledova: supa ili čorba, glavno jelo s prilogom, salata i desert. Supa se posluživala iz supijere (jušnika), a konobar bi je teatralno sipao u tanjir gosta, stojeći s leve strane. Nakon supe dolazilo je glavno jelo: domaći gulaš sa testom, bečka šnicla sa varivom od graška, riba sa dalmatinskim prilogom, špikovano meso sa krompir pireom posluženi sa ovala od rostfraja. Salata je jednostavna, sezonska — zelena, paradajz i krastavac sa par kapi sirćeta i ulja, šopska. Konac delo krasi, za desert: šnit domaće pite od višanja s prstohvatom cimeta, čokoladni puding s keksom na dnu, sladoled ili kompot od breskve ili trešanja, rashlađen taman koliko treba ili sezonsko voće, lubenice…

Piće se naručivalo i zasebno plaćalo; mineralna voda, vino, voćni sokovi. Otac i baba bi
uzimali vino, kelner bi ga teatralno donosio na početku obroka, a na kraju odnosio na hlađenje do sledećeg obroka. Nedeljom se kuhinja čistila i obroci su bili hladni, poput sireva, suvomesnih, sardina ili sličnih jednostavnih obroka.

Ovde su snimani i filmovi. Nemački „Kao suza u okeanu“ i „Divlji anđeli“ (1969, flm prati grupu kriminalaca koji nakon pljačke ovde provode vreme). Režiser filma je Fadil Hadžić, a glumačku ekipu činili su Igor Galo (Fred), Božidar Orešković (Klej), Mladen Crnobrnja (Mali), Neda Arnerić, Relja Bašić (hotelski animator), Veronika Kovačić, Karlo Bulić, Duša Počkaj, Ilija Ivezić…

Amazonij kod Temišvara

 

Temišvar, grad na istoku Rumunije nudi uživanje u Amazoniji, oazi zadovoljstva i opuštanja.

Na usluzi su lenja reka i brzi vodopadi, blagodeti hidroterapije, impresivne saune (parna, infracrvena, finska, ruska  bio...), slana soba, višemlazni mod tuševi (tropska kiša, karibska oluja...), džаkuzi i autentične azijske terapije. Tu su i lekovit, termalne, jodne vode sa mlaznicama u bazenima.  A možete se častiti masažam ili drugim fizioterapeutskim uslugama. 

Za gladne tu je linija bogata sa jelima, pićima i poslasticama i par barova, jedan u spoljnom bazenu.

Ovo deluje kao nešto skromnija varijanta Terma Bukurešt.

Аеродром Жељава-строго чувана војна тајна

 

Аеродром Жељава је подземни војни аеродром и некадашња војна база ЈНА, на граници Босне и Херцеговине и Хрватске, у близини Бихаћа. Геореферентна позиција аеродрома према тадашњем војном коду била је ПИАQ5454.

Објекат Клек 505 (како је некада био тајни назив овог објекта) најскупља је инвестиција бивше државе. Посебна је атракција улазак у мрак тунела под светлошћу батеријских лампи и откривање сплета тајних тунела и складишта у којима су чувани авиони. 

Жељава је село у Хрватској на самој граници Хрватске и Босне и Херцеговине. После Другог светског рата, многа места на границама новостворених република нису имала решен гранични статус, тако да је прави увид у позицију појединих места могао да се учини само уз помоћ књига из катастарских општина. Тако је по једној верзији граница између двеју република ишла самим хрбатом планине Пљешевица (највиши врх Гола Пљешевица, 1650 m) па је комплетан аеродром припадао СР БиХ, односно општини Бихаћ, док је радарска станица на врху припадала општини Титова Кореница у Хрватској. По другој верзији, сада званичној, радарска станица на Пљешевици, подземни део и четири писте припадају Републици Хрватској, општини Кореница (жупанија Приморско-горанска). Пета писта припада општини Бихаћ која се налази у Првом кантону (Унско-санском) у Федерацији. Само село налази се у северном подножју планине, а пресечено је и делом исељено па је ту направљен аеродром, док је један део кућа био у кругу аеродрома. Од касарни пут је водио до објекта (базе) који се звао Клек.

Положај објекта изабран је после опсежних студија при чему се водило највише рачуна о његовом геостратешком значају. Основни захтев био је да се мора налазити у нашој геостратешкој основици; довољно далеко у дубини територије која се може дуготрајно и успешно бранити, а равномерно удаљен од најважнијих и најуноснијих стратешких циљева и објеката, како у земљи, тако и ван ње. Приликом избора локације идејним творцима и пројектантима ишло је на руку то што се управо у тако пројектованом појасу налазило неколико веома повољно ситуираних планина. Избор је пао на Пљешевицу која у амбијенту подсећа на огроман носач авиона. Њен геоморфолошки састав био је идеалан за такву врсту објеката, што је пак, с друге стране, пред градитеље поставило веома тешке, али и оствариве задатке и теренске радове што се касније и потврдило. Укупна тадашња војно-политичка и друштвена ситуација, као и развој тактичког и стратешког наоружања и оружних система у потпуности су оправдавали овакав избор. Огромно ратно искуство, проверени људски ресурси и несумњиво велико стручно знање дали су за право пројектантима и градитељима да се подухвате огромног стручног, војног, а тиме и политичког изазова. Југославија је имала велико искуство у градњи таквих објеката и њих је било широм земље (пет у Хрватској, три у Словенији, седам у Србији, три у Црној Гори и два у Северној Македонији). Четрдесетак објеката стратешке намене грађених све до деведесетих година, коштали су тадашњу државу око 90 милијарди евра. Процена каже да би, без таквих војних улагања, Југославија већ око 1970. године могла имати стандард суседне, високо развијене, Аустрије. Требало је да објекат буде такав да служи у наредним деценијама без већих преправки и тако оправда идеју настанка и огромна средства (око 4.000.000.000 евра према једним, односно 8.500.000.000 евра према другим изворима). Сама планина представљала је идеалну препреку било каквом изненадном и разарајућем нападу, а њен положај у тактичком смислу омогућавао је кориснику тактичко изненађење: авиони су безбедно полетали из радарске сенке планине, непримећени из очекиваних праваца осматрања са запада. Тај положај искључивао је изненадни напад на објекат; у односу на северне и североисточне правце осматрања ситуација је била још повољнија јер је пространа Панонска низија онемогућавала било какво прикривено прилажење и дејство по објекту.

Пројектовање, односно разрада основне идеје, конкретизује се године 1954. после одлуке политичког и војног врха о изградњи. У градњи се угледало на искуства Шведскe која је имала сличне објекте. Задатак је предвиђао смештај две до три појачане ескадриле ловачке авијације са свим припадајућим и неопходним пратећим просторима. Главни пројекат проширен је захтевом за изградњом још три објекта који би служили за смештај ЛАП (ловачко-авијацијског пука), састава три до пет ескадрила, комфорно поседање и рад у условима класичног и нуклеарног рата, контролу летења и метеоролошку станицу.

У току изградње ангажовани су и спелеолози ради премошћавања прслина, пукотина и цуркова воде. Највећи проблем представљале су шпиље које су захватале цео профил галерије по дубини, ширини и висини. Аеродром је грађен до 1968. године када је убрзано, због чешке кризе, пуштен у рад. На радовима је учествовао, у највећој могућој тајности, велики број извођача и подизвођача. Током наредних година стално је дорађиван и осавремењиван, а грађен је 12 година.

Тактичко-техничке особине биле су импресивне: три галерије за смештај 58 авиона међусобно су биле повезане у облику слова M са продуженим средњим краком за регламент и додатном галеријом са стране, сводастог облика са опорцима ширине 15,40 метара при дну и висине у темену око 10 метара. Њихов слободни профил подешен је према димензијама авиона које су дате од стране инвеститора. На продорима галерија висина је повећавана за два метра. Остале просторије разних намена, као и ходници, били су ширине од три до 12 метара. Укупна дужина подземног тунела (галерија и помоћних просторија) износила је 3500 метара. Галерије су биле дужине 400, 500 и 350 метара, свака висине осам метара и ширине 20 метара. Поред бројних главних и помоћних просторија за смештај и рад људства, постојали су центар везе и оперативни центри од којих је један био смештен изнад самих улаза на висини 30 метара од тла као осматрачки контролни торањ. Објекат је поседовао сопствену дизел-електричну централу, складиште горива и друге мање објекте. Спољни део објекта – аеродром, састојао се од пет писти (две полетно-слетне и три полетне) и касарне у близини Личког Петровог села, која је, уједно, била и логистичка база. База је снабдевана керозином помоћу сопственог цевовода из војног складишта на брду Покој код Бихаћа; цевовод је био дуг преко десет километара и био је комплетно инжењеријски и борбено обезбеђен.

Авиони су се унутар објекта размештали електоакомулаторским тегљачима. Свако место за паркирање имало је свој истакач за пуњење авиона. Предвиђени су животни и радни услови за наменско коришћење објекта с пуном аутономијом до 30 дана; електрична, водоводна и канализациона мрежа, две резервне дизел-електричне централе (једна од 1000 кВА а друга од 625 кВА), складишта свих врста, те простор за деконтаминацију средстава. Постојало је 13 клима-комора са специјално заштићеним вентилационим шахтовима, који су уједно служили и као резервни излази на површину терена. Постојали су и шахтови за отпадни ваздух и за издувне гасове агрегата, акумулаторска станица, амбуланта, спаваонице, противпожарни систем, итд. Просторије у унутрашњости објекта биле су повезане с 56 тешких панцирних врата. Конструисан је и коришћен посебан разгласни систем. Први пут је код нас примењен ’’аqуа систем’’ за складиштење млазног горива на воденим јастуцима у пет цилиндричних челичних резервоара, сваки капацитета по сто тона. Отвор за посматрање из контролног торња био је такође посебно обезбеђен. Тешка армирано бетонска врата била су смештена у засебним нишама са стране галерија и имала су уграђене противударне вентиле. Затварала су се ручно или електричним путем. Климатски услови били су идеални, с тим што је температура из практичних и економских разлога била снижена на 18°Ц. На врху планине налазио се импресиван радарски положај и метеоролошка станица, а радари су били увезани у јединствен систем ВОЈИН који је деловао у склопу РВ и ПВО ЈНА.

Базу је поседао 117. лап (ловачко-авијацијски пук) са 124. и 125. ескадрилом, наоружан тада најсавременијим авионима МиГ-21 различитих верзија и намена. Трећа ескадрила била је деташирана у Пули и служила је за обуку пилота. Они би по завршеној обуци били распоређивани у елитне јединице суперсоничне авијације. На Жељави је такође била базирана 352. извиђачка ескадрила која није била у саставу 117. лап. Команда пука и извиђачке ескадриле била је смештена у подземном делу објекта. Команда базе и припадајуће јединице биле су смештене у касарни која је била удаљена два до три километра од писта.

У мирнодопској употреби која се није разликовала од ратне, сви авиони су увек били под земљом. Када је био летачки дан, излазили су само ангажовани авиони и дежурни пар који је био увек спреман и наоружан за полетање. База није била школског типа нити су се у њој стицале специјалности и друга звања, већ јединица прве борбене линије. Напредовало се у служби редовно или ванредно, у складу са ПС. Међутим, база је била елитна у сваком смислу те речи и служба у њој сматрана је чашћу и веома значајним местом у биографији сваког ко је тамо био. Само најбољи су стизали на Жељаву која је, као и Батајница, била аеродром дежурног типа, са 24-оро часовним радом. Статус пилота и особља није се формално разликовао од осталих колега са других аеродрома, а ознаке су биле као у осталим јединицама. Пилоти су само у лету имали свој посебан идентификациони број и искусан познавалац ситуације у ваздуху могао је да по радио-саобраћају закључи који авион је са ког аеродрома. Сви припадници објекта становали су са својим породицама у Бихаћу где је један градски кварт (’’Хармани’’) био направљен за потребе аеродрома.

Када се ситуација у земљи закувавала донета је одлука да се аеродром уништи. То је учињено 16. маја 1992. године у пет часова и 30 минута, са 58 тона експлозива. Писте су миниране на растојању од 50 до 100 метара, често у цик-цак распореду. Рушење објекта било је знак да се коначно урушава и држава која га је изградила, јер је његово дефинитивно напуштање и тотално уништење значило да се одустаје од постојеће геостратешке основице, односно да дотадашња држава неповратно нестаје. Рушењем и каснијом девастацијом објекта начињена је непроцењива материјална и велика еколошка штета па је свака идеја о реконструкцији било ког обима ограничена недостатком потребних материјалних средстава. У непосредној близини аеродрома налазила се и линија раздвајања па је цело подручје густо минирано, а данас је погодно за илегалну миграцију људи. Постоји идеја да се овај запуштени објекат користи за туристичке сврхе, за шта постоји огромно интересовање, али се по том питању ништа не чини.

Уосталом у сличан ааеродром у Шведској, у Гетеборгу, након што га је шведско ваздухопловство напустило 2008. године, саграђено 30 метара дубоко у стени, на површини од 22 хиљада квадратних метара, уселио се Музеј ваздухопловства. У подземном хангару, величине три фудбалса стадиона, Аеросеум је изложио  више од 30 различитих модела летилица. Ту има једрилица, спортских вазухоплова, борбених авиона.

Okupacija Rijeke u petsto dana

Rijeka nije uopšte pomenuta u Londonskom paktu iz 1915. godine, koji su zemlje Antante potpisale sa Italijom, kako bi je privolele da na njihovoj strani uđe u rat protiv Nemačke i Austrougarske. Naime, u momentu potpisivanja sporazuma nije bilo predviđeno da Austrougarska monarhija nestane. Srpska vojska je nakratko ušla u Rijeku u jesen 1918. godine i prepustila je grad francusko-britanskim okupacionim trupama. Lokalno italijansko stanovništvo je formiralo Nacionalni savet i proglasilo pripajanje grada Italiji. To je bilo pravljenje računa bez krčmara, a krčmar je bio Vudro Vilson, američki predsednik koji je demonstrirao moć novog planetarnog hegemona na Versajskoj konferenciji. Vilson je odmah stavio do znanja da ne priznaje Londonski pakt.

 

Građani grada Rijeke, kojeg Italijani zovu Fiume, prepričavaju, rekonstruišu i reinterpretiraju bizarnu priču o 16-mesečnoj okupaciji njihovog grada 1919. godine (L’impresa di Fiume) od strane italijanskog pesnika, pustolova dendiija i ekcentrika Gabrijela D`Anuncija zvanog Vate (1863-1938). On je u Rijeku umarširao u pratnji 2.500 legionara i par svojih ljubavnica u svojoj 56. godini, odeven u uniformu pukovnika i okićen odlikovanjima bez ijednog ispaljenog metka. Onda je sa balkona obratio okupljenim građanima. Izmislili su i sopstvene vojne činove, kovali svoje kovanice... Neki tvrde da je za tih petsto dana Rijeka bila grad hedonizma, slobodnog seksa, droge, zabava svih tipova.

 

Benito Musolini falsifikovao je D’Anuncijevu avanturu, ne samo da bi pripisao sebi i svojim fašistima „podvig“ već i da bi sakrio svoju dvostruku ulogu i zloupotrebu položaja. Musolini je zadržao za sebe 2/3 novca koji su njegovi sledbenici skupili 1919. i 1920. godine za Rijeku a istovremeno je igrao duplu igru: javno je podržavao D’Anuncija a iza kulisa je radio sa Ðovanijem Ðolitijem, višestrukim italijanskim premijerom, na gušenju D’Anuncijeve uprave, uključujući i upotrebu sile tokom tzv. Krvavog Božića.

 

Na Božić 1920. godine Sušak i Rijeka bili su poprište žestokih obračuna nagovestivši kraj vadavine Gabrijela D`Anuncija, koji je 12. septembra 1919. prevratom zauzeo grad. Krvavi Božić 1920. godine obežio je istoriju ovog kraja pošto je nakon petodnevne bitke i razaranja (24. do 29. decembra)  D’Anuncije potučen i lakše ranjen, pa je morao da se iseli iz Guvernerove palate.  Prema odredbama Rapallskog ugovora Rijeka je postala tampon između Kraljevina Italije i Kraljevine Jugoslavije. D’Anuncije odlazi iz grada 18. januara 1921. godine. Interesantno je da u govorima, pismima, pesmama i delima D’Anuncio Rijeku nije nijednom pomenuo.

Gradska kuća u Subotici

 

Subotica je grad u Severnobačkom okrugu u pokrajini Vojvodini, Republike Srbije.  Može se pohvaliti izuzetnom kolekcijom art nouveau arhitekture – posebnom verzijom stila koja sadrži folklorne elemente uz cvetne motive poznatije iz belgijskog/francuskog stila.  U centru ovog prelepog grada se nalaze neki od najboljih primera mađarskog stila secesije.

 

Jedna od najpoznatijih subotičkih zgrada u stilu art nuvo je Gradska kuća. Istorija subotičkih gradskih kuća počinje sredinom XVIII veka  kada Privilegijom komorske varoši, 1743. godine, Subotica stiče municipalnu samostalnost i dobija građansku samoupravu.  

Prva gradska kuća datira iz  1751. godine, kada je sagrađena na glavnom trgu Subotice, gotovo  na istom mestu na kojem su kasnije podignute druge dve. Glavna zgrada sagrađena je od cigala i čerpića, a imala je svega četiri prostorije: većnicu, opštu i kancelariju poreznika i arhivu. Novi zatvor i u dvorištu kuhinja, ostava, ambar i dve štale dograđeni su 1754. godine.

Druga po redu gradska kuća u Subotici, 1826-1828. godine. Podignuta je spratna, barokna zgrada sa tornjem kojeg su krasili zvono i sat. U tornju je bila smeštena i vatrogasna osmatračnica.

Sadašnje velelepno zdanje sagrađeno je u periodu između 1908. i 1912. godine. Visoko je 76m i zauzima površinu od 5838m². Projektovali su ga Marcel Komor (Marcell Komor) i Deže Jakab (Dezső Jakab), poznati budimpeštanski arhitekti, koji su zaslužni i za izgled Subotičke sinagoge. Nekada se u Gradskoj kući nalaze Gradska uprava, Istorijski arhiv, butici i banke. Severna strana građevine sadrži lift i dva tornja nejednakih veličina. Krov je pokriven istom vrstom keramike koja je korišćena u izgradnji Palati Rajhl Ferenc. Cenjeni mađarski slikar Šandor Nađ vitražima je ukrasio prozore glavne većnice. Vidikovac na tornju Gradske kuće je visok 45 m i sa njega se pruža nezaboravan pogled na Suboticu i njenu okolinu.

Ulaskom voza koji  je nosio VIII pešadijski puk srpske vojske, na železničku stanicu Subotica i njena Gradska kuća ispisuje novo poglavlje u svojoj istoriji. U 1921. godini vrši se nabavka natpisa na ćirilici i latinici, nacionalnih grbova i jugoslovenske trobojke od fabrike Žolnai. Dva lifta  su ušla u upotrebu od 1. juna 1920.  

Liftovođe su naplaćaivale i karte u zavisnosti da li se ide na I, II ili III sprat. Samo su nameštenici u zgradi i vojni invalidi mogli da se voze besplatno. U 1928. godini vrši se nabavka 300 kg ulja, a u porudžbenici je stajalo da je prvoklasan i „bez nesnošljiva mirisa“. 

Od zanimljivijih događaja beležim onaj iz jedne aprilske noći 1920. godine kada je malobrojna grupa proletera i seljaka, predvođena Ištvanom Rutai i Josipom Zelić upala u zgradu u želji da izvrši puč. Predvodnik je uhapšen i po policijskom izveštaju izvršio je samoubistvo skokom sa III sprata Gradske kuće. U aprilu 1941. okupatorske mađarske trupe streljaju civila u neposrednoj blizini Gradske kuće. Tokom rata u bombardovanjima nisu naneta značajnija oštećenja Gradskoj kući.

Dekorativnost secesije, ovde je obogaćena romantičarskom notom mađarskog folklora, kroz šare stilizovanih cvetova, cvetnog nakita od keramike i kovanog gvožđa. Srce Gradske kuće čini Velika većnica sa raskošnim vitražima. Ona se koristi za zasedanja Skupštine, koncerte, venčanja i važne skupove. U ovoj zgradi ironija je da je jedan od najlepših delova, onaj u kojem su smeštene poreske kancelarije. No, ovako živopisan ambijent moguće je da olakšava građanima izvršenje ove neprijatne dužnosti. Prekrasne nebeskoplave klupe posebnost su ovog dela, sa svojom raskošnom dekoracijom koja sadrži mešavinu cvetnih i folklornih motiva.