Novembar u Slavoniji – Ti divni planinarski vrhovi-Graševina

Papuk, Krndiju i dani vina u Kutjevu

Pod okriljem noći, tek otrgnuti od sna, sakupili smo se i krenuli put Novog Sada. Tamo nas je očekivala grupa kojoj smo se priključili na ovom uzbuljivom putešestvju. Prvu pauzu pravimo u „Konzumu“ nadomak Osjeka gde se snabdevamo s vinskom municijom. Naime, noćićemo u planinarskom domu na planini Papuk, tačnije u Jankovcu, te se treba pripremiti za takvo planinarenje.

Park prirode Papuk obuhvata najveći deo planine Papuk, po mnogima najlepe slavonske planine, a malo zadire i na područje Krndije, za koju se, pak, tvrdi da je geološki najstarija. Ove planine pomaljaju se iz ravnice gde se nekada nalazilo Panonsko more. Ono što šetnju po njima čini čudesnom je očuvana šuma pretežno sastavljena od panonske bukve i jele. Šumska vegetacija pokriva više od 96% područja.

Pojednačna područja krase i posebne karakteristike poput : geološkog spomenika prirode Rupnica, posebnog rezervata šumske vegetacije Sekulinačke planine, spomenika prirode Dva hrasta, spomenika prirode Stanište tise, posebnog florističkog rezervata Pliš-Mališčak-Turjak-Lapjak  i naravno, parka šume Jankovac, koji smo mi izabrali za predmet našeg proučavanja i špartanja. Po smeštaju u sobe planinarskog doma (desetak soba, 74 ležaja) krećemo u kratku turu do vodopada i oko jezera.

Vreme nas ne služi, kiša je sve jača, a i poprilično je prohladno. Jankovac je zbog izuzetnih prirodnih jepota 1955. godine proglašen zaštićenom Park - šumom. Na Jankovcu je izgrađena "Grofova poučna staza" koja prolazi najlepšim delovima Park šume. To je zapravo visoravan (475 m.n.v) smeštena na severnoj padini Papuka u blizini Podravske Slatine, sto kilometara zapadno od Osijeka.

 

Vraćamo se u planinarski dom i otvaramo bocu „Silvanca zelenog“ Vinarija Mežnarić. Današnji Planinarski dom na Jankovcu jedan je od najlepših planinarskih domova u Hrvatskoj. Prvi  planinarski dom ovde je sagrađan je 1929. godine. Projekt za taj prvi dom izradio je osječki građevinac Franjo Dlouhy, član drustva Jankovac, 1930. godine. Objekt je završen i otvoren 3. juna 1934. godine. No, ubrzo se pokazalo da je premalen, te je dograđen 1940. godine. Prošireni je dom bio dvostruko veći od prethodnog, ali je zapaljen tokom II svetskog rata.

Za afirmaciju ovog kraja najzaslužniji je voćinski vlastelin Josip Janković koji je ovaj dragulj prirode uredio -uklonio deo šume i oblikovao širu dolinu; u njoj oformio dva jezera usmeravajući prema njima brojne izvore podno stenovitih obronaka s istočne ivice doline. Potom je kanalisao potok iz jezera i usmerio ga prema trećem manjem jezeru na zapadnom dnu doline, na mestu gde se dolina obrušava u kanjon rečice Kovačice. Time je stvorio posebnu atrakciju, slap Skakavac.

Treći dom grade ponovo planinari Jankovca na mestu starog doma i svečano je otvoren 1951. godine. Dom je bio vodu dobijao vodovodom s izvora, struju iz male hidrocentrale (kasnije je izgrađen dalekovod pa se prestaje korišćenje ta hidrocentrale). Ni treći dom nije bio bolje sreće, stradao je u požaru za Novu 1987. godinu. Krajem iste godine planinari Jankovca potpuno ga obnavljaju i nadograđuju (velika mansarda, centralno grejanje, spavaonice, sanitarije). Tako nastaje četvrti dom, ali i on biva devastiran tokom ratova devedesetih. Društvo “Bršljan – Jankovac” daje 2002. godine dom u koncesiju na 25 godina, te se on obnavlja i uređuje se okruženje doma. Tako nastaje peti Dom na Jankovcu u kojem mi imamo čast da boravimo. On je otvoren  5. maja 2004. godine.

Upoznati s činjenicom da geomorfološke, klimatske i vegetacijske karakteristike Parka prirode Papuk osiguravaju odlična prirodna staništa za brojne biljne i životinjske vrste, krečemo na neku vrstu fuzije ručka i večere na kojoj ćemo se upoznati sa jelima od divljači kojima se ovaj kraj diči. Pre dvesta godina   ovde je vrvelo od medveda, vukova i risova, a danas ima vieš onih životinja koje se mogu izneti ii na sto poput: jelena, srna i divljih svinja. Omakne se i neka lisica, šišmiš i kuna. Kune će vam zatražiti kada završite obrok. Potom još jedna mala šetnja, još neko vino, promakle su tu i neke palačinke i dan se na najlepši mogući način okončao.

Nedelja nas je dočekala sa snegom koji je pao preko noći. Lepo je u planinarskom domu, još lepše u okolini, ali nama je plan da stignemo u Kutjevo, gde je za 9:00 časova sati počinje program dobrodošlice gostima. Kutjevo se spominje više od 770 godina i prepoznaje po, nekad uzornom, plemstvu, ljudima i glasovitome kutjevačkome vinu, čija tradicija seže do srednjovjekovnoga pa čak i rimskoga doba.

Prvi pisani podaci o Kutjevu datiraju iz XIII veka, kada su sveštenici cisterciti, u narodu poznati kao "beli fratri", 1232. godine ovde osnivaju opatiju Vallis Honesta de Gotho. Iz toga vremena je i čuveni vinski podrum, a u njemu je prema predaji, kameni sto iz doba barona Franje Trenka i carice Marije Terezije. 

Godine 1536. ovaj kraj osvajaju Osmanlije, a nakon 150 godina turske vladavine, od 1686. godine, ovde stoluje plemić Ivan Josip Babić. On godine 1698. uz saglasnost cara Leopolda, imanje predaje redu Isusovaca, pod uslovom da se prihodi koriste za duhovni i prosvettteljski razvoj naroda. Isusovci za manje od dva decenije obnavljaju opatiju, grade novu župnu crkvu i barokni dvorac (kojeg dovršavaju 1725. godine), obnavljaju podrum, te posebno unapređuju vinogradarstvo i vinarstvo. Obnavljaju i zanate poput bačvarskog, kožarskog, kovačkog, mlinarskog, pekarskog i slično. Privredom Kutjeva Isusovci su vladali sve do ukidanja ovog reda 1773. godine.

 

Vratimo se u vreme današnje. U toku je prijava organizatorima za planinarske ture, doručak (grad Kutjevo organizovao je besplatan doručak na gradskom trgu: sjajne suhomesnate vragolije i odlični pekmezi i džemovi uz vruć čaj (digli bi i mrtvog).

Oko 10:30 časova dat je signal (zvižduk) za polazak na planinarsku turu na Krndiju. Postoje tri staze različitih težina, te svako se na licu mesta odlučuje na koju će. Mi smo krenuli na sopstvenu-popeli se do vidikovca, razgledali panoramu Požeške kotline, obišli baroknu crkvu u Kutjevu i  vinarije Tandara i Kutjevačke podrume (Dan je otvorenih vinskih podruma!), a onda stazom kroz vinograde forsirajući vrhove Crljenak i Merlo, stigli do Vinarije Krauthaker.

 

Obilazimo lep vinski podrum i razgledamo arhivu. Uživamo u mladoj, nefiltriranoj graševini i suncu koje nas je počastilo i veselom društvu.

Krauthaker je porodična vinarija koju je 1992. godine osnovao Vlado Krauthaker. Vinogradi se nalaze na 45,3 °paraleli-na istoj onoj na kojoj su i Istra, Pijemont, Rona, Bordo, Oregon. Vinarija ima 32 svojih i 67 hektara kod kooperanata. Pored graševine gaje i šardone, sivi pino, sovinjon, zelenac, crni pino, merlo...

Vinogradi vinarije Perak smeštena su na južnim padinama Krndije i Vetova na nadmorskoj visini  od 220-300 metara i njihova ukupna površina  je jedanaest hektara. Pod graševinom je 70 % zasada. Vinariju vod vlasnik Ivica Perak.

 

 

Posle Isusovaca smenjuju se različiti vlasnicii. Imanjem od 1773. do 1882. godine upravlja Ugarska državna komora,  a privreda stagnira sve do 1882. godine kada se imanje prodaje.  Kupuje je porodica Turković iz Karlovca. Tokom šezdeset i tri godine (1882. – 1945.) porodica barona Turković podigla je Kutjevačko dobro i dovela ga do najvećega procvata.

Kutjevo postaje poznato u vinogradarskim i vinarskim krugovima u svetu. Podižu se veliki zasadi vinograda i voćnjaka (plantaža Dragan-lug tada najveća u Europi), dovodi se stručna radna snaga i unapređuje uzgoj vinove loze i vinarstvo, te menjaju navike i praksu lokalnoga stanovništva.

 

Onda se, polagano, vraćamo u grad gde ručamo i nastavljamo sa probom vina: Vinarije Galić, Kitokret vino Vinarije Sontacchi, graševina u penušavoj i varijanti ledene berbe-spisak kao da nema kraja. Vinski biskupi krste vina.

 

Kutjevo je bilo poznato po konjima lipicancima i dresurnoj vožnji jednoprega, dvoprega i četveroprega te školi lakih jahača. Još daleke 1733. godine sagrađena je kasarna u okviru koje se 1873. osniva vojna konjušnica.

 

U toj konjušnici kao vojnik služio je i  književnik Antun Gustav Matoš. Rad konjušnice obnovljen je 1946. osnivanjem Vojne ergele, koja se posle jedne godine seli u majur Ovčare, a 1960. godine je ukinuta.

Intenzivan razvoj poljoprivrede nastavio se 1963. godine kada je osnovan PPK Kutjevo. Stari srednjovekovni vinski podrum u Kutjevu živi svojim punim životom neprekidno od 1232. godine i mesto je svakodnevnih okupljanja ljubitelja vina i životnih radosti.

 

Žurka je, igra se i peva, jednom rečju veseli. Takvi smo i krenuli natrag kućama, takvi smo kućama i stigli. Tog dana kad je Mesec bio najbliži Zemlji. 

 „A za oblak mi se mesec skrio

sakrio mi pute

uzalud vam trud svirači

za drugog su dunje žute“

VIDEO KLIP  O PARKU PRIRODE JANKOVAC MOŽETE POGLEDATI OVDE.

Dalmacija u septembru - Po šumama i gorama NP Mljet

 

a bogami i vodama

Nekada davno, pre tri hiljade godina, u helensko doba heroja, junaka i mitova, čarobno ostrvo zelenih šuma, Ogigija, bilo je kraljevstvo lepe nimfe Kalipso, boginje lepote, mira i tišine. Jedne noći, kada se starogrčki junak Odisej vraćao kući posle dugogodišnjeg pustolovnog lutanja po morima i okeanima, podigla se strašna oluja i potopila njegov brod. 

Dok ga je podivljalo more nosilo, poslednjim atomima snage, Odisej, jedini preživeli, doplivao je do gole hridi ispred skrivene uvale tog lepog  ostrva i ostao onesvešćen na žalu, sve dok ga nisu primetili tamošnji stanovnici, čija je gospodarica bila nimfa Kalipso. 

 

Smestila ga je u jednu pećinu u toj uvali, gde mu je pružila prvu pomoć, znate ono "veštačko disanje i pumpanje srca" i u trenu se zaljubila u njega. Narednih sedam godina, Odisej je bio „zarobljen“ u skrivenoj pećini, potpuno omađijan lepom Kalipso. Zarobljen u ljubavnim kandžama.

Podlegao je čarima  neodoljive boginje, kao i lepotama tog čudesnog ostrva. Poslovična muška pregmatičnost. U letnjim mesecima, oko podneva, kada sunčeva svetlost najjače obasijava pećínu, u moru se stvara spektar boja, pravi prirodni fenomen.

 

„... Bilo je to najlepše ostrvo svih mora i okeana...“, tako je pevao Homer u svojoj Odiseji, od koga i potiče ova romantična legenda prema kojoj je ostrvo Ogigija upravo Mljet. Neki zlonameri celu romansu smeštaju na Maltu.

 

Njegovo antičko ime dolazi od grčke reči „melissa“, „melitta“, što znači pčela, odnosno med. Kao i od reči „melite nesos“, što znači medeno ostrvo, po mnoštvu rojeva pčela koje su živele u njegovim šumama. Skoro 70% površine ostrva prekriveno je šumom, pa zbog toga Mljet nazivaju i „zeleno ostrvo“. 

Mljet je osmo po veličini ostrvo u Hrvatskoj, jedno od najvećih južnodalmatinskih ostrva, te ujedno najjužnije i najistočnije od većih hrvatskih ostrva. 

Pripada dubrovačkom arhipelagu. Dugačko je 37 km, a široko 3 km. Jednako kao i danas, Mljet je svu svoju istoriju gravitirao isključivo ovom području. 

Nalazi se u neposrednoj blizini Dubrovnika, Korčule, Elafitskih ostrva, a od poluostrva Pelješca ga deli Mljetski kanal.

 

 

Zbog izuzetno atraktivnih krajolika, zapadni deo Mljeta je 1960. godine postao prvi nacionalni park na Jadranu. Kako bi se ratosiljali zmija otrovnica (malo je falilo da se ostrvo napusti) MInistarstvo poljoprivrede u Beču i baron Šiling su 1910. godine uvezli simpatične indijske stvorove, mungose, koji su povereni zadatak uspešno završili. Ali zato danas su njihova meta jaja, ptica koje ih ležu pri tlu (računajući i kokoši). Ostrvo još nije dobilo vodovodnu vezu sa kopnom, a rezervoari sa kišnicom ugošćavaju jegulje, koji ih u znak zahvalnosti čiste od nečistoća. Meni se odmah počela po glavi motati mogućnost da se voda, kad su jegulje već tu, ugreje i eto lepog paprikaša.

 

Mljet je ostrvo šarolikog životinjskog sveta i izvornih šuma alepskog bora, bora pinije i hrasta crnike. Smatra se najpošumljenijim i najzelenijim hrvatskim ostrvom, čiji je zapadni deo zaštićen kao prvi jadranski nacionalni park, a istočni deo kao rezervat prirodnih retkosti.

U vezi pročavanja i uređenja ostrva veliki doprinos dao je Branimir Gušić, otorinolaringolog, antropogeograf i etnolog (Zagreb, 6. IV. 1901 – Zagreb,6. VII. 1975). Uz medicinu završio je i studije geografije i istorije. Kao geograf bavio se antropogeografijom i etnografijom, proučavajući uticaj geografske sredine na način života i na patologiju određenih etnoloških grupa u oblastima Velebita, Like, Durmitora i Prokletija. Na Mljetu proučavao je genezu i razvoj seoskih zgrada, starinsku odeću i obuću, folklorne instrumente. Bio je prvi predsednik Planinarskoga saveza Hrvatske (1948), autor nekoliko planinarskih vodiča. Kao istaknuti pobornik zaštite prirode i čovekove okoline bio je predsednik Republičkoga saveta za zaštitu prirode i Odbora za nacionalne parkove. 

Ostrvo Mljet ima 2500 sunčanih sati godišnje, prekrasnu prirodu, kristalno čisto more, dva jezera sa slanom vodom, bogato kulturno nasleđe, planinarske staze sa divnim vidicima ... sve ovo čini ostrvo Mljet pravim rajem na zemlji.

 

 

O istoriji Mljeta nemo govore građevine, ilirske grobnice, preko rimska palata u Polačama, kao i objekti proistekli iz pedestogodišnje vlasti Austro-Ugarske Monarhije. U sastav ove državne tvorevine ušao je propašću Dubrovačke Republike, a do danas su sačuvani putevi (staze) koji su oni gradili. Za to se ukazala potreba ustanovljavanjem Sobre glavnom mljetskom lukom i uvođenjem stalnih brodskih linija s Trstom, Kotorom i Dubrovnikom kako bi se uspostavila veza sa ostrvskim privrednim središtem Babinim Poljem. Stoga je izgrađen put dug 6 kilometara prosečne širine 2.5 metra. S izgradnjom moderne saobraćajnice, strmi deo ove staze od mesta Žukovac do Sabre pretvoren je u pešačku stazu, a u izvornom obliku. Time je ovaj netaknutio deo austrijskog puta dug 850 metara ostao materijalni svedok jedne epohe.

Mljetska povelja 

 

Mljetu je pažnju poklinio i srpski vladar  Stefan Prvovenčani koji je oko 1220. godine izdao povelju ovdašnjem manastiru Svete Bogorodice. Prema raspoloživim podacima, manastir je podignut krajem XII ili početkom XIII veka, za benediktince koji potiču iz manastira Svete Marije u Pulsanu u Italiji.

Crkva je posvećena Bogorodici Blagodateljnici, kao što je to slučaj i sa manastirom Studenicom. Plan ove crkve podseća na rešenja kotorskih crkava iz toga vremena a oltarski prostor osmišljen je na način kao što je to učinjeno u Nemanjinim zadužbinama, posebno u Studenici.

Sama manastirska povelja ima izrazito svečan uvodni deo u kome središnje mesto zauzima kazivanje njenog sastavljača o tome kako je upravo njega bog izabrao da bude naslednik prestola i nad ostalom braćom ga time uzvisio:

"Mene izabravši u domu oca moga da budem naslednik prestola oca moga i među braćom mojom viša me javivši, meni predade da pasem stado oca moga s blagoslovom očevim..."

U Mljetskoj povelji on ističe da se ugledao na svog roditelja u pogledu revnosnog služenja bogu. Pretočena je i temeljna ideja iz uvoda u Život svetog Simeona. 

Povelja manastiru Svete Bogorodice na Mljetu, takođe, potvrđuje osnovne karakteristike Stefanovog pripovedanja, pre svega u ravni spontanog i lucidnog usaglašavanja ličnih i biblijskih iskaza. Poseduje i zanimljivu kompozicionu iznijansiranost, čvrstinu ali i izvanrednu poetičnost.

Nastavljamo autobusom prema Nacionalnom parku Mljet i mestu Polače, koje se nalazi u jednoj divnoj uvali na moru., a onda nastavljamo do Velikog jezera, odakle brodićem vršimo desant na malo ostrvceta Sveta Marija (120 x 200 metara), na kome se nalazi benediktinski manastir iz XII veka. 

Veliko i Malo jezero (sa slanom vodom), najveća su atrakcija Mljeta, preko uskog zaliva Soline, spojeni su sa morem. Nastala su usled porasta visine mora, prilikom postledničkog potapanja kraških udolina i stvaranja zaliva duboko uvučenog u zapadni deo ostrva. Tu pravimo predah u restoranu "Melita", a potom se kupamo u jezeru.

 

 

Vraćamo se, potom, u Polače, i obilazimo ostatake već pomenute rimske palate i ranohrišćanske rimske bazilike. Saznajemo i koje je, ali ne i kakkvo vino koje je stranim nautičarima prodata za 21.000 kuna.

 

  

Sutradan, u patak, 9. septembra,  krećemo u lakšu planinarsku turu, po prelepoj staza „Put po Vrsima“ – Grabova glava – Montokuc – Polače. Na stazi se nalazi nekoliko veoma lepih vidikovaca. Dužina staze je oko 14 km, sa visinskom razlikom od oko 500 m, a potrebno vreme pešačenja je oko 5 sati.Pri povratku susrećemo grupu turiata iz Katalonije.

A subota, subota je bila hedonistička posvećena kupanju i uživanju u vinu i morskim plodovima. Posetili smo  i plažu Saplunara, koja ime duguje latinskoj reči „sabulum“ (pesak). Večera u mestu i luci, Sobri,  koja je i bila naša baza, ali smo je zbog mnogobrojnih aktivnosti, upoznali tek to veče, zaokružila je našu posetu ovom prelepom ostrvu.  

  

 

 

 

O vinima više na WineJour-u!