VODOPADI STARE PLANINE

Začuđujuće mladalačka ludorija (kao i većinski sastav planinarske grupe) s obzirom na geografsko gerontološke odrednice teroara (Babin zub, Babin kuk). Krenuli smo u petak popodne, a na komančnu destinaciju stižemo kasno u noć. Jedanaest je sati i jedanaest stepeni, pa posle kraćeg sedenja uz ćaskanje i pivo (u majici, bermudama i sandalama) kada sam ušao u hotelski depadans učinilo mi se da greju. 

Osvanuli smo na ušću Jelovice u Dojkinačku reku, na 3,5 kilometra od Visočke Ržane i 730 metara nadmorske visine. Naš hotel nosi ime „Vrelo"  i verzija je 2.0 jer je njegov prethodnik sagoreo u požaru 2012. godine. Jutro započinjemo sa „belmužem", specijaliteto, ovog kraja, napravljenim od sira i kukuruznog brašna. Uz ovčije kiselo mleko, proju, rutavce (prženice) pirotski sir, kackavalj, džemove od plodova šume i voćnjaka. Tu je i sok od zove. 

Nedaleko od hotela je mesto Dojkinci, legenda kaže da je ovde nekada živela naočita devojka sa posebnim ličnim karakteristikama. 

U Dojkincima je i nekadašnja vojna karaula sada preuređena u moderan planinarski dom uz pomoć sredstava EU. Kada sam je video nika ne bih pomislio da je nekad bio vojni objekat.  Nadam se da se to desilo i objektu u Krivoj palanci. 

 

Stara planina je zaštićeni Park prirode (od 1985. godine), najveći u Srbiji na preko 100 hiljada hektara površine. To je visokoplaninski masiv, koji spada u grupu venačnih planina. Glavni venac dugačak je oko 550 kilometara, i proteže se od Zaječara do Crnog mora.  Deo ovog venca označava i prirodnu granicu izmedju Srbije i Bugarske. Jedan od najlepših krajolika Stare planine je prirodni rezervat Babin zub, koji se nalazi na nadmorskoj visini od 1.758 metara. Strme padine, oštri usponi, čudesni vodopadi, polja šumskog voća, bogate šume, mame na šetnju i uživanje u čarima prirode. Mi se ne kačimo na Midžor, nego obilazimo vodopade i potočiće, velika je vrućina i ovakva trasa više je hedonistička.

 

Krećemo se i neposredno pre našeg prvog cilja, prelazimo obnovljeni most (prethodni je odnela reka) i dolazimo do vodopada Tupavica. Visok je preko 15 metara i tušitra tamne kaskadne stene. 

 

Posle kraćeg predaha, nastavljamo ka  Arbinju, kroz najšumovitiji deo Stare planine (gde beremo šumske jagode), ali i živopisne  livade posute raznobojnim cvećem i lekovitim biljem (najvišeje majčine dušice) i tako se neprimetno nađosmo pred drugim, ovaj put Arbinjskim vodopadom (Draganov vir).  

Posle malo dužeg predaha, leškarenja, sunčanja, a bogami i ponekog kupanja krećemo ka sledećoj atrakciji rezervisanom za ovaj dan-"crvenih ploča".  

Vraćamo se do Dojkinaca i čuvene kafane u kojoj možete popiti Pirotsko nefiltririrano i nepasterizovano pivo ili klaker, piće naših baka i deka, a pojesti pitu "banicu", tradicionalno ovdašnje jelo.

Još dok smo pristizali u ove krajeve bili smo u prilici da utvrdimo verodostojnost ubeđenja da su Pirćanci škrtice. Dakle, Piroćanci su tolike stipse, da su i deo novoigrađenig puta zatvorili da se ne haba, a i uveče s teskom mukom pale čak i  štedljive led svetiljke. A i klime su im pomalene. 

No, kada sam probao ovčiji sir baba mi reče: "Pojedi taj sir, da ne kažeš posle Piroćanci su stipse!".  Glatko me je „pročitala“.

Stara planina nosi i drugo ime - Balkan, tako da je Balkansko poluostrvo dobilo naziv po ovoj planini. Znači Balkcnci su stari planinari. Nad Starom planinom nadvio se Damoklov mač u vidu želje da se naprave desetine hidrocenзrala koje bi izmenile ekološku ravnotežu. Mala korist, a velika šteta. Nema "kontrole štete", što bi rekli Ameri.

Stara planina obiluje lekovitim biljem i pečurkama, a stanište je i mnogim vrstama retkih biljaka. U potocima i rekama krstare pastrmke. Za mesoždere preporuka je staroplaninsko jagnje (sarmice, pečenje). 

 

 

Posle raskošnje večere i celovečernjeg predaha (kako ko) drugi dan, posle doručka (koji je ličio na onaj kod Tifanija-deo ekipe se pojavio kamufliran sunčanim naočarima= krećemo ka Rosomačkim lonacima (virova), čudnovatoj geološkoj formi, slojevitoj, konusoj izdubljenih stena (nešto poput onoga kako su slikari dočaravali pakao-ali lepo i zadivljujuće). Asocijacija vuče ka šerpama i loncima (mada i nismo gladni). Rosomačka reka pripada slivu reke Visočie, a njena klisura je impozantna.


Krećemo se po kaljuzi i po suncu i dogovaramo da gojzerice očistimo o rosu. Nata odgovara: "Ja imam samo Janu!"  

Sledeća destinacija na ovom našem vikend putešestvju je Kozji kamen na 118 metara nadmorse visine. To je samo jedan je od vrhova Vidlič planine, koja pripada staroplaninskoj oblasti zvanoj Visok. Odozgo se pruža veličanstven pogled na Zavojsko jezero, Babin zub i Midžor u daljini.Površina masiva Stare planine, koji zahvata Srbiju je 1.802 kvadratna metra. Midžor, na nadmorskoj visini od 2.169 metara je deo Stare planine, ali i najviši vrh Srbije. Ima ovde i pećina za istraživanja, te eto razloga za dolazak ponovo! Kao i starih manastira i crkava, a u jednoj koja je u pećini naslikan je ćelavi Isus!  Da tu čudima nije kraj, dodajmo i Manastir Presvete Bogorodice, udaljen istočno 18 kilometara od Pirota kod sela Sukova, na desnoj obali reke Jerme, a u podnožju brda zvanog “Carev kamen”.

Današnju manastirsku crkvu podigao je od 1857. do 1859. godine Sali-beg iz Pirota, u znak zahvalnosti za ozdravljenje svog sina Emina,. Živopis u njoj izrađen je 1869. godine.
Među freskama zapazićete i dve, u najmanju ruku, neobične, jedinstvene u hrišćanskom svetu.

Na prvoj je svetac, Sveti Hristofor, prikazan sa psetolikom glavom. Po nekim izvorima on je poticao iz plemena ljudoždera, takozvanih “psoglavih”. U jednom ratnom pohodu, rimska vojska je naišla na ove neobične ljude, uhvatila jednog mladića i poslala ga u Rim. Tamo se mladić upoznao sa hrišćanstvom i pri krštenju dobio novo ime – Hristofor. Bio je veliki borac za hrišćanstvo zbog čega je i kanonizovan u sveca, a stradao je 249. godine za vreme cara Dekija.

Druga krije još veću enigmu i deluje da krši pravila, da im prkosi.  Naime, Pravila o tome ko u hrišćanskoj ikonografiji može da se prikaže sa krilima su veoma striktna – to su samo arhanđeli i Sveti Jovan Krstitelj kao onaj koji je najavio dolazak Isusa Hrista. 

Zbog toga je veoma čudnovato što u ovom manastiru postoji freska na kojoj krila ima i Bogorodica. Kako bih rešio ovu dilemu malo bolje samo pogledao bledi natpis koji je zlasio otprilike ovako:

Da nas Bogorodica svojim krilima čuva i štiti od svih napada zloga koji pokušava da nas pokoleba u našoj veri.

Dizajner Dušan Tomaševič sačinio je rečnik pirotskog dijalekta. A kad smo kod dizajna prisetimo se pirotskih ćilima koji su se stavljali na pod, na zidove, kao zavese, kao stolnjak i šta ne već. Večna šara u hiljadu verzija.

Da, rezimiram, sve je skockano, komforno, po evropskim standardima, lepe kuće, lepo sređene okućnice, sa negovanim travnjacima i pregrš cveća, luksuznim parkiranim kolima, ali i adekvatnim cenama gastronomske ponude za poneti (ovčiji stariji sir 700 rsd/kg, (o)peglana kobacica 650 rsd/200 g).

I na kraju, ali najvažnije: Sačuvajmo Staru planinu, oazu očuvane i prelepe prirode. Nemojmo da nam neki kratkoročni i najčešće lični interesi pokvare ovakve dragulje. 

Piran – šarena slikovnica iz detinjstva

Ovde su nekada živeli Histri, koji su celom poluostrvu podarili ime. Osvajao ga je i Napoleon. Ime grada kažu potiče još iz keltskog perioda „bior-dun“ i označava naselje na brdu. Stojim na Tartinijevom trgu, nazvanom po italijanskom baroknom kompozitoru, Đuzepeu (1692.-1770.). Njemu je, u snu sam đavo izdiktirao note za njegovu violinsku sonatu. Njegova statua krasi gradski trg. Izradio ju je vajar Antonio dal Zotto 1896. godine. Đuzepe Tartini se ovde rodio. U njegovoj rodnoj kući izloženi su njegovi različiti lični predmeti, a među njima je i najvrednije – violina. 

Tu je i kuća Benečanka u stilu venecijanske gotike. Ako se popnete na drugi sprat pročitaćete natpis:

„Pusti neka pričaju“, koji je piranski trgovac posvetio svojoj ljubavu, siromašnoj devojci. Ovde smo se i založili na rivi ribljom čorbom, salatom i svežom malvazijom, dok su se niz prozorska stakla slivale kapljice iznenadne majske kiše. Kroz Piran inače prolazi jedna od najatraktivnijih biciklističkih tura Parenzana, duga oko 130 kilometara koja kreće od Trsta, ide preko slovenačke obale sve do Poreča (stari železnički put koji je povezivao Trst i Poreč.).

Beše to sjajna prilika da evociram uspomene  iz detinjstva na posete Pomorskom muzeju „Sergej Mišara“,  Muzeju školjki i Muzej podvodnih aktivnosti i Akvarijumu. Pomorstvo, brodogradnja i ribarstvo najstarije su privredne grane u Istri. Rimljani su Mediteran nazivali Mare Nostrum. 

Prva postavka Pomorskog muzeja ustanovljena je 1954. godine. Muzej se nalazi u palati Gabrieli (La Rotonda), koju je gradio Pijero Feliče Gabrieli (1812.-1856.) u drugoj polovini XIX veka u neoklasicističkom stilu. 

 

Ime menja 1967. i dodaje se Sergej Maser, po pripadniju Jugoslovanske kraljeve mornarice, koji je 17. aprila 1941, nakon kapitulacije Jugoslavije, zajedno sa srpskim srpskim poručnikom Milanom Spasićem, digao u vazduh brod „Zagreb", kako ne bi pao u ruke italijanskim okupatorima. Obojica su proglašeni za narodne heroje Jugoslavije. 

Ovde ćete se upoznati sa pomorskim svetom od enterijera kuća pomoraca, preko maketa brodova i uljanih slika, duboreza za brodove, preko fotografija, uniformi, oznaka i epoleta, medalja i odlikovanja. U prizemlju su izloženi najstariji arheološki primerci. Ima tu amfora i još koječega. 

Ovi prostori bejahu nastanjeni još od bronzanog doba, o čemu svedoči i krčag za vino (VI vek n.e.). Tu je i najstarija mapa Istre iz 1525. godine delo Pijetra Kopa (33,6x25,5 cm). Pod mletačkom vlašću Piran je bio 500 godina. Lav, simbol ove republike ima otvorenu knjugu ako je u miru, da bi u ratu knjigu zatvorio. 

Slobodna plovidba Jadranom proklamovana je 1717, Trst je za slobodnu luku proglašan 1719. godine. Prvi sprat je posvećen vremenu kada je Piran bio u sastavu Austro-ugarske (XIX vek), a na drugom su eksponati iz dve Jugoslavije—one kraljevine i one socijalističke. 

Sledeći u planu je privatni Muzej Čarobni svet školjki, u kojem je izloženo oko 4 hiljada školjki i puževa od najmanjih do najvećih iz Slovenijea ali i iz celog sveta (Kuba, Madagaskar, Filipini...). Pored školjki, tu su i fosili, biseri, skeleti ježeva, rakova, morskih zvezdi, korali... Ovo je najveća i najlepša zbirka školjki u Sloveniji. Muzej je prilagođen deci koja mogu da osmatraju morsko dno na led ekranima, da neke školjke slušaju, neke dodiruju, da se dive oblicima i bojama stanovnika morskih dubina. 

 

Imaju primerak fosila raka starog 40 miliona godina iz Španije i jednu ogromnu, raskošnu školjku  kao sa Botičelijeve slike „Rađanje Venere“. Slovenačko more, mada neveliko, bogato je ovim morskim stvorenjima te je muzej njuegova verna i raznobojna slika. 

Neke školjke poput one lepezaste, kakve smo nekada kupovali  na moru, sada su zakonom zaštićene. U pitanju je periska, najveća i najatraktivnija školjka Jadranskog mora i čitavog Sredozemlja. Ljuštura joj je lepezasta, tanka i krhka, deluje kao da je od stakla ili ćilibara.. Prosečni primerci dugački su od 30 do 50 sentimetara i teški četrdesetak dekagrama, a mogu dostići dužinu i do jednog metra i težinu do 3 kilograma. Periska je danas retka školjka, ali  se može pronaći na celom Jadranu. Zadržava se na dubinama od dva do 20 metara, isključivo na mekom, peskovito-muljevitom dnu obraslom zosterom i posidonijom. Živi uspravno, svojim užim dijelom zabodena u meku podlogu i posebnim čvrstim svilenkastim nitima pričvršćuje se za dno. Boravi u zaštićenim zalivima i uvalama.

Pogledajmo sada geološku vremensku liniju: 

Fosil (fossus - iskopan) je ostatak života iz geološke prošlosti. U srpsko jeziku fosili se nazivaju okaminama, jer se radi o životinjskim ili biljnim ostacima koji su petrofisani, odnosno okamenjeni (sačuvani u izvornom položaju i obliku na mestu gdje je mrtvi organizam odložen). Izvorni oblik je utisnut u stenu u fazi njene dijageneze, tj. pre konačnog petrifisanja, pa naknadno ispunjen drugim materijalom. Za očuvanje fosilnih ostataka važno je odlaganje organizama u relativno mirnoj, energetski slabo aktivnoj, vodenoj sredini. Zatim da je more idealna sredina za očuvanje biološke supstance, tj. sredine s malo ili potpuno bez kiseonika (anaerobne).

 

Mekušci (Phylum Molluska) su veoma raznovrsna grupa životinja koje su naziv dobile po svom mekanom telu. Mekušci žive u slatkoj i slanoj vodi kao i na kopnu. Tip mekušaca broji preko sto hiljada vrsta, što ih posle zglavkara čini najbrojnijom grupom životinja. Veoma su stara grupa organizama, neki fosili ljuštura ovih životinja stari su preko 500 hiljada godina. Mekušci su biljojedi ili mesojedi, ali ima i vrsta koje se hrane filtriranjem sitnih čestica iz vode. Najveći broj mekušaca spada u tri klase: Puževi (Classis Gastropoda), školjke (Classis Bivalvia) i glavonošci (Classis Cephalopoda).

Puževi (Classis Gastropoda) su najbrojnija klasa mekušaca. Imaju ljušturu iz jednog dela koja je spiralno uvijena. Žive uglavnom u moru, ali ima i slatkovodnih i kopnenih vrsta. Puževi su uglavnom biljojedi, ali ima i vrsta koje se mesojedi. Vodeni puževi dišu pomoću škrga dok kopnene vrste dišu pomoću ''pluća'' koja zapravo predstavljaju plaštanu duplju koja prožeta mrežom krvnih sudova. Od morskih navedimo neke: morskih petrovo uvo, prilepak, volak, morski puževi golaći.

 

 

Školjke (Classis Bivalvia) su mekušci koji žive uglavnom u morima, ali ih ima i u slatkoj vodi. Žive na dnu, zarivene u podlogu i veoma sporo i nerado se kreću pomoću mišićnog stopala koje je oblika sekire. Ljuštura je građena od krečnjaka i sastoji se od dva kapka koja su međusobno povezana sa dva mišića zatvarača ljušture. Kod školjki nije razvijena glava. Na zadnjem kraju tela školjke se nalaze dva otvora, veći kroz koji ulazi voda sa kiseonikom i hranljivim materijama i to je ulazni sifon, i drugi manji otvor kroz koji izlazi voda se nesvarenim delovima hrane i štetnim materijama - izlazni sifon. Školjka se na taj način hrani, filtriranjem hranljivih čestica. Ishrana je povezana sa disanjem koje se odvija preko škrga. Imaju čulo dodira i hemijsko čulo za pronalaženje hrane, kao i čulo ravnoteže, smešteno u stopalu i mogu da razlikuju sveto od tame. Razmnožavaju se polno, larve u početku žive u škrgama majke a kasnije izlaze i žive samostalno. Unutrašnja strana ljušture obložena je srebrnastim slojem - sedef, koga čine kristali krečnjaka. 

 

Ako zrno peska uđe u plaštanu duplju (između ljušture i plašta) oko njega se nagomilava sedef. Takve su školjke bisernice. Za formiranje bisera potrebno je 2-3 godine. Školjke se koriste i u ishrani npr. dagnja i ostriga. Postoje još i periska, kapica Svetog Jakova ili morski češalj, prstac, morsko srce, a od slatkovodnih barska i rečna školjka.

 

 

Posetio sam i Akvarijum i sagledao svet mora kad baš ne mogu da se okupam.  Na neki način on se logično nadovezuje na Muzej školjki, a meni je nainteresantnija bila meduza, čije dejstvo sam nekada nerado osetio i na sopstvenoj koži.

 

 

Preskočio sam posetu Mediadomu Piran, jer mi njegovo dvokratno radno vreme nije odgovaralo www.mediadom-piran.si, nit Toninu kuću koja se nalazi u okolini. Muzej podvodnih aktivnosti krije ronilačka odela stara i po vek.

 

Piran krasi  crkve Svetog Đorđa, izgrađena u venecijanskom stilu, čiji se zvonik vidi iz svakog ugla grada. Posetio sam i Minorita manastir ( 1301.) posvećen Frančesku iz Asizija sa pinoteka izložbom slika venecijanskih majstora XVII i XVIII veka. 

Ovde se so proizvodi već sedam vekova U ponudi je i slana čokolada. Pospan miran tumaram kroz Piran. Postao sam piroman. A onda pokret. Idemo dalje.