Dragulji Panonije: Đula, Oradea i Debrecin

 

Pakujem se i ispijam kajzermelanž.  Čujem se sa stricem koji kad mu kažem gde idem, podseća me kako sam u Šаpcu ´proplivao´ i preplivao Savu kod Starog mosta.

Državni praznik Republike Srbije kao da je stvoren za putovanje i posetu prvim komšijama . Uostalom i ime mu to nagoveštava- Sretenje. A polazak na put na rođendan Žil Verna, je svakako inspirativan.

Prošle godine isprobao sam ovaj eksperiment i dopao mi se. Ponavljam ga ali su mesta, naravno, druga.

No, interesovanja su stalna; banje , istorijsko nasleđe i kultura, vino...

No, kako to biva u uzbudljivoj partiji pokera koja se zove život, pred put se u Rumuniji malko zatreslo, dvaput. Vrhovni animator ne oskudeva u trikovima.

 

Banja Đula, radosti hedonizma

 

Banja Đula je gradić i banjsko mesto na jugoistoku Mađarske i jedan je od napoznatijih banjskih i termalnih centara u Mađarskoj.

Mestom dominira utvrđenje sa jezerom i parkom koji ga okružuje. Gradić Đula ima oko 35 hiljada stanovnika. Kroz mesto protiče kanal Elovic, premošćen sa brojnim manjim i malo većim mostovima, pa se zovu i mala Venecija. Kanal je napravljen da bi se sprečile poplave Belog Kereša, reke koje teče pored Đule.

U glavnoj ulici je popločana pešačka zona sa brojnim restoranima i tradicionalnim poslastičarnicama.Tako, Stogodišnja poslastičarnica (Százéves cukrászda) posluje neprekidno od 1840. godine. U prvoj prostorji su izloženi kolači, ali će vas prvo uvesti u druge dve, u kojima su kolekcije stilskog nameštaja, mala prodajna galerija slika i muzejska postavka istorije spravljanja kolača. Nameštaj nije samo za pokazivanje, već i za sedenje i uživanje u kolačima.

Banja Đula postaje sve popularnija wellness i spa destinacija za goste iz Srbije.

Ovo mesto svoj naziv duguje kralju Gyuli III. Pominje se još u XIV veku kao naselje oko manastira Gyulamonostora, a najveći uspon i razvoj doživljava za vreme vladavine Matije Korvina. U XVI veku osvajaju ga Turci, ali je  oslobođen već nepunih stotinu godina kasnije. Za vreme tih nesrećnih godina grad je gotovo potpuno napušten, ali se obnavlja i naseljava iznova u XVIII veku i to pretežno nemačkim, mađarskim i rumunskim stanovništvom. Ono što danas krasi Đulu - banjski, turistički kompleks, izgrađen je tek sredinom XX veka. Tu je  i stari most, Kapus, preko koga se nekada davno ulazilo u naselje Đulu.

Tvrđava i dvorac Almaši, zgodno su raspoređene i nalaze se uz samu banju, pa prebacivanje iz hedonističkog u istraživački mod ide brzo i efikasno. Preporuka je da uzmete tzv ”četiri u jedan” ulaznicu koja obuhvata ulazak u tvrđavu, dvorac, kulu-vidikovac i spomen kuću Ferenca Erkela. Franc Erkel ( 1810-1893) bio je kompozitor, pijanista i dirigent, „otac” mađarske opere, a najpoznatiji je po muzici za ”Himnusz”, koja je 1844. godine proglašena za zvaničnu nacionalnu mađarsku himnu.

Dvorac i tvrđava građeni su i dograđivani od crvene opeke, a služili su za odbranu hrišćanskog sveta od najezde Osmanlija (u periodima 1740-1766 i 1801-1810). Tu su se odigrali mnogi istorijski događaji: od 13 aradskih mučenika desetorica ih je ovde položilo oružje, Erkel je u parku ovog dvorca komponovao delove nekoliko svojih opera, a Mihalj Munkači radio ovde kao slikarski šegrt.

Baja je postala turističko središte nakon izgradnje termalnih kupatila 1942. i njihovog proširenja 1959. godine.

Banjski kompleks ima lekovitu vodu temperature oko 72°C koja dolazi iz dubine od oko 2000 metara. Banjski kompleks VARFURDO prostire se na 2000 m² u prelepom parku, na imanju od 8,5 hektara, ima ukupno 19 bazena i wellness centar. Čitav kompleks podeljen je na delove. Tu su  i ordinacije za fizikalnu terapiju, zatim unutrašnji kompleks sa 4 bazena sa lekovitom vodom različite temperature i jedan spoljnji bazen sa lekovitom vodom. Ovo je jedina banja u Mađarskog u kojoj  postoji bazen za plivanje sa termalnom vodom. Sauna park Castello poseduje termalni bazen sa masažerima, unutrašnje i dve spoljne saune, spoljni đakuzi i baštu sa ležaljkama za odmor i sunčanje.

Castello Wellness i Sauna Park su stariji objekti, a tu je i noviji Aqua Palota, na površini od 6000 m², sa  velikom kružnom dvoranom i velikim kružnim bazenom sa podvodnim hidromasažerima. Hidropovršine se prostiru na 900 m². Tobogana ima tri porodični, “svetleći tunelni” i jedinstveni takozvani “krofna” tobogan sa slajdom nagore. Tu je i bazen u pećini sa masažerima, bar u bazenu. Na spratu su smešteni veliki đakuzi i deo sa saunama (njih 4). Organizuju se spa seanse.

A onda gulaš supa uz pivo, šetnja gradom, kupovina vina i gotovo.

Moramo da krenemo dalje ako noćni provod planiramo u rumuskom gradiću Oradea. A i nismo znali da je mađarsko-rumunska granica sporopusna. Taman za laganu dremkicu.

 

Oradea, rumunski arhitektonski dragulj

 

Ulazeći u Rumuniju nailazimo na veliku farmu bizona.  Rumuni dobro stoje sa trgovinskim lancima, konkurencija je zastupljena u potpunosti. Probijamo se kroz pustaru, čije su površinske vode zaleđene uprkos upornom februarskom Suncu.

I onda čudo, dragulj arhitekture uz znalačko tumačenje našе rumunske nadahnute vodičice sa svim detaljima koji bude maštu.  Poput zatvora i bivše fabrike cipela u komšiluku ovih palata, arhitektonskih lepotica.

Rumuni ga zovu Oradea. Mi Veliki Varadin a isto mu tepaju i Mađari i Nemci (Nagyvárad i  Großwardein). Grad se prostire na 115,56 km² i prema popisu iz 2002. godine ima 206.614 stanovnika. Nalazi se u severozapadnom delu Rumunije, samo 13 kilometara od mađarske granice, u istorijskoj pokrajini Krišana. Upravno je središte okruga Bihor. Leži na reci Brzi Kereš (Šebeš Kereš), na mestu gde on iz pobrđa prelazi u ravnicu Panonske nizije.

U doba mađarskog kralja Ladislava bio je sedište rimokatoličkog biskupa.

Grad se prvi put spominje 1113. godine pod latinskim imenom Varadinum. U srednjem veku nekoliko puta je bio pod opsadom. Turci su ga osvojili 1474. a 1601. preoteo ga je Mihailo Hrabri, knez koji je prvi ujedinio Vlašku, Transilvaniju i Moldaviju. Turci ga iznova zauzimaju 1660, a pod vlast Habzburgovaca dospeva 1692. nakon 14-mesečne opsade.

Nova vlast žuri da uredi grad u baroknom stilu. Grade Baroknu palatu i katoličku katedralu pored nje, a u drugom delu grada Mesečeve crkvu i državno pozorište. No ono čime ovaj grad osvaja na prvi susret su izuzetne građevine iz doba secesije, pravi arhitektonski dragulji.

Prva atrakcija na koju nailazimo je upravo pomenuta Barokna palata i katolička katedrala, takođe u baroknom ruhu. Delo su arhitekte Franca Antoana Hilebranta. Ispred katedrale je spomenik Svetom Ladislavu. Veruje se da se njegovi posmrtni ostaci nalaze u crkvi. Ovde je carica Еržebet (Sisi) sa mužem boravila triput.

Rumuni pametnije od većine u regionu čuvaju svoju arhitekturu. One koji obnove zdanje oslobadjaju obaveze plaćanja poreza na pet godina, a ko okleva da lepoticu obnovi deset puta ga globe višе za ispoljenu aljkoavost.

Trg ujedinjenja (Piata Unirii) proteže se od reke na severnoj, do ulice Iuliu Maniu na južnoj strani. Idemo da grkokatoličke crkva Svetog Nikole. Izgrađena početkom XIX veka u baroknom stilu, dva puta je stradala u požaru i dva puta obnavljana. Na drugoj strani trga nalazi se starija Mesečeva crkva (Biserica "cu Luna"). Pripada rumunskoj pravoslavnoj crkvi, a sagrađena je u drugoj polovini XVIII veka, takođe u baroknom fazonu. Na njoj ćete pronaći mehanizam koji prikazuje mesečeve mene, kugla pola zlatne a pola crne boje. Unutrašnjost je čipkasto kitnjasta. 

Sa iste strane trga smestile su se dve prelepe secesionističke palate. Pored same crkve je palata Mosković Adolfa i sinova. Projektovao ju je lokalni arhitekta Rimanoci Kalman Mlađi početkom XX veka. On i njegov otac potpisnici su mnogih zdanja u ovom prelepom gradiću na zapadu Rumunije. Druga palata je Vulturul Negru (Crni orao), nazvana po krčmi koja se nalazila na istom mestu. Izgrađena je u isto vreme kad i prva i smatra se jednim od najboljih primera rumunske secesije.

Šetamo dalje po trgu i nailazimo na mali park sa spomenikom Mihailu Hrabrom. Iza parka je Episkopska palata, pravljena dugi niz godina (1739-1875). Vlasništvo je grkokatoličke crkve. Na kraju trga i pored reke, pronalazimo još jedno značajno delo Kalmana mlađeg - Gradsku skupštinu. Tu se uglavila i katolička parohijska crkva Svetog Ladislava.

Trgom kralja Ferdinanda, oca naše kraljice Marije, dominira zgrada pozorišta izgrađena na samom prelasku iz XIX u XX vek. Za njenu izgradnju angažovane su bečke arhitekte. Iza pozorišta sakrila se  zgrada filharmonije. I tako stižemo da pešačke zone, ulice Calea Republicii. U njoj pronalazimo dosta palata, koje stilski pripadaju secesiji i eklektizmu.

Posle obilja art nuvoa evo malo art deko dizajna u Casa Darijas-La Roche, ugledne jevrejske porodice.

Sobe koje se nalaze na prvom spratu muzeja vraćaju posetioce na početak XX veka. Kada zakoračite u ulazni hol i garderobu, videćete dnevnu sobu, džentlmenski salon, damski, devojačku sobu, kuhinju, ostavu, pa čak i kupatilo. Moći ćete da rekonstruišete tadašnji način života i rituale kojima su pridavali veliki značaj.

Pristup spavaćoj sobi je ograničen, ali posetioci i dalje mogu da vide nameštaj od belo ofarbanog javorovog drveta, nasleđen od poslednjeg vlasnika.

Kuća Darvas simbolična je za arhitekturu društva koje se menja, ali u kojem čovek zauzima centralno mesto i značenje.

U Oradei ovih dana boravi i Miki Rurk. Posle bezbroj plastičnih operacija i opijanja snima ovde film 21 rubin (ne onaj kruševački).

Pauzu pravimo uz stek sa varivom i buteljku karakterističnog rumunskog vina.

I možda bi se ovde sve završilo da nismo opet pronašli  SPA centar sa bazenima (49 RON), hamaima i saunama.

A onda već treba krenuti na put do sledeće stanice-Debrecina.

 

Debrecin,  uživanje u predahu

 

Finalno odredište ovog putovanja je Debrecin, na istoku Mađarske. Po broju stanovnika drugi je najveći grad ove zemlje (nakon glavnog grada Budimpešte). Debrecin je važan univerzitetski grad, administrativno središte Hajdú-biharske županije i najvažniji kulturno i industrijsko središte regije Zatisja (prostora istočno od Tise) te statističke regije Severnog Alfölda, ali i grad poznat po kobasici.

Naselje koje je pod imenom Debrezun u pisanim dokumentima prvi put spomenuto 1235. godine nastalo je u XII-XIII veka ujedinjenjem sela Debrezun, Torna i Szentlászlófalva.

Leopold I. podiže Debrecin na rang slobodnog kraljevskog grada.1693.

Veliku većinu stanovništva čine Mađari. Jedinu brojniju nacionalnu zajednicu grada sem mađarske čine pripadnici romske manjine.

Verski sastav grada je sledeći: 

-reformati (pripadnici kalvinske Reformatske crkve Mađarske) 39%,

-rimokatolici 15%,

- grkokatolici 8%,

 -ostali.

1530-ih godina stanovništvo grada prelazi s rimokatoličke vere na protestantizam te Debrecin ubrzo postaje središte kalvinizma u Ugarskoj. 1538. godine osnovana je ugledna obrazovna ustanova mađarskog protestantizma, Reformatski kolegij. Grad je uspio sačuvati svoju nezavisnost čak i u vreme osmanskog osvajanja Ugarske (XV-XVI. vek) istovremeno plaćajući poreze sultanu, Kneževini Transilvaniji a (do početka XVII veka) čak i Hrvatsko-ugarskom kraljevstvu.

Stanovništvo grada od polovine XVI veka postalo je isključivo protestantske (prvo luteranske pa nedugo zatim kalvinske) veroispovesti. Gradski vođe od 1551. godine zabranjivali su doseljavanje katolika u grad pa je rimokatolički crkveni život praktički prestao, dok katoličke crkve zauzimaju protestanti.

Obilazimo gradsku crkvu, tačnije tu je postojalo 4 crkve, koje su, sukcesivno, stradale u požarima. Današnja  je impresivna građevina i žuta je.

Pauzu pravimo u simpatičnom pabu Belga uz sarmice sa debrecin kobasicom i kiselim mlekom pijući crno Leffe pivo, pa za desert BelleVue kriek pivo sa višnjom.

I tako malo pomalo završavamo krstarenje ovim našim prostorima. Prelepim i ujedinjenim u različitostima.

Izlazak iz okvira : Bajkovita Italija

 

Ne možeš da promeniš smer vetra, ali možеš da  preusmeriš jedro.

 

Italija, suštinska sinergija raskošne tradicije, besprekornog stila i radosti života, prelepih krajolika i pitoresknih gradića , slasna kupažа drevnog i savremenog, prepuna toponima kulturnog pamćenja i poimanja, kamen temeljac kosmopolitskih identiteta, ispostavljaja se ovozemaljskom  materijalizacijom najslađih snova 💤. Nalik na onoj, Mastrojanijev u jednom od kultnih Felinijevih filmova .

Apeninska čizma upravo odbacuje zelenu i preko žute i crvene sve više se zaogrće smeđom bojom.

Početak jeseni kao da je stvoren za obilazak nekih od najznamenitijih italijanskih regija i evropskih gradova (Bolonja, Ferara), ali i gradićа od skorelog vulkanskog pepela (Città del Tufo), gradа smeštenog na 300 mеtara visokoj steni, renesansnog grada, parka nastanjenog monstrumima, umirućeg grada, ispijanju vrhunskih toskanskih vina i grickanju pečenog kestenja dok se dan lagano ali neumitno primiče svom kraju, pa kupanju  u popularnom prirodnom termalnom kupatilu🛁.

Mrski kovid ovo je putovanje samo prolongirao na neko vreme. Kao što džezer na trenutak sordinom umiri trubu.

Eko je, tek negde na koncu svog plodonosnog života došаo do zaključka:

"Došao sam do uverenja da je ceo svet jedna velika zagonetka, u osnovi bezopasna, koju smo zakomplikovali svojim glupim pokušajima da je razrešimo pretpostavljajući da je zasnovana na nekoj velikoj istini."

A svakako vam je poznato da se za svakom ustanovljenom istinom neminovno vučе čitavo brdo pridružеnih brabonjaka.

Italija je neosporno otelovljenje svega  meni dragog.

Stoga, iskoračujem iz kreveta levom nogom, korak započinjem istom i zaogrnut kašmirskim šalom, sa polupunim koferom spremnim da u njemu pospremim friške uspomene, krećem na još jednu avanturu. Na dan kada je Kolombo nogom stupio na dotad nepoznat kontinent. Ja idem u poznatu zemlju ali u dosad neviđene gradićе.

Došlo je vreme  da se putovanje konačno realizuje . Izaći iz okvira svakodnevnice, odigrati i ovu intrigantnu igricu !

 

Bolonja-gastronomska kolevka Italije

 

 

Kada je Mikelanđelo dovršio Mojsija kojeg možеte videti u rimskoj crkvi (Sv. Petra u lancima, San Piero in Vincoli) zavrljačio je kamen i spičio ga u koleno uz reči:

"Progovori!!!"

Morao je da napravi falinku, jer ništa savršeno nije ljudsko.

Dok me mazi oktobarsko sunce Emilije Romanje ova epizoda mi prolazi kroz glavu. Prizori čiji sam svedok savršeni su.

BOLOGNA, sedmi je po veličini grad Italije i prestonica regije Emilia Romagna je preda mnom. Boravio sam u njoj periodično i sporadično, ali uvek sa oѕećanjem izuzetnog uživanja. Grad je poznat po najstarijem evropskom univerzitetu, tornjevima, arkadama i crvenkastim fasadama od terakote. Ta crvena, debela i prepamentna (rosso, grosso ed educativo)

Bolonja pružila nam se bukvalno na tanjiru. I pomalo u čаši i kornetu.

Obilazimo staro gradsko, pod UNESCO-m zaštićenog gradskog jezgra; Piazzu Maggiore, Basilicu di San Petronio (sa diskutabilnom freskom Proroka, rad Đovanija da Modene, linijom meridijana koju je 1655. godine sračunao astronom Đovano Domeniko Kasini ali i poslednjim prebivalištem Napoleonove sestre), fontanu Neptuna (umetnik Giambologna  uneo je šalu pogledajte gde je ruka anđela), šetamo do palate Comunale i Archiginasio, crkve San Francesco, sedišta univerziteta Bolonje... Ovde je kao erudita stasavao i mlađani Umberto Eko i ko još ne. A na ulicama ovog grada lako možete susreti nekog poznatog srpskog sportistu.

Ne propuštamo ni famozni instagram prozor sa pogledom na kanal Reno. U crkvi Svetog Petra (bez okova) slušamo nadahnuti koncert na orguljama. Pod jednom od arkada operski pevač vibrira uz arije, a prekoputa beskućnik sprema postelju za popodnevnu dremku.

Skrećemo u prolaz Voltone del Podesta (između Palate di Podesta i Palate Re Enzo). Tu se nekada bila nalazila gradska pijaca. Potom mesto gde su o stubove kačili lokalne bogohulnike. Da bi, na kraju, postavili statue svetaca-zaštitnika grada: Svetog Petronija, Svetog Frančeska, Svetog Domenika i Svetog Prokola.

No, ono što privlači pažnju je njegova nesvakidašnja akustičnost.

 Ukoliko stanete na jedan njegov kraj i šapnete nešto, osoba na drugom kraju će vas čuti jasno i glasno.

"Veni, vidi, vici !!!"

Ako ste nezasiti kulture i istorije obiđite Gradski arheološki muzej (Museo Civico Archeologico) smešten u Palati Gavani iz XV veka. Ovde ćеte saznati više o etrurskoj i rimskoj prošlosti, ali ćete imati jedinstvenu priliku da pigledate vrhunsku zbirku egipatskih artefakta, jednu od najznačajnijih u Evropi.

Dugonoge Latinke hvataju poslednje sunčeve zrake i akumuliraju ih za zimu. U maloj uličici za skromnim šalterom uz dugačak red prodaju se fenomenalni sendviči sa mortadelom i catch it all miksom. Zašto i ovde postoji Mekdonalds i zašto ima kupaca pitanje je za psihologe i sociologe.

I mi uživamo u gastronomskim specijalitetima, čaši sanđovezea superiore uz lagane startere, poneki sladoled i kapućo u lepom jesenjem danu. Savršenom, rekoh bi, ali možda me iz ćoška vreba neki sumanuti vajar sa kamenčugom. Ne, u koleno!

Jednom rečju radimo sve suprotno od savremenog sveta.

Dolče vita!

Salute!

A onda u Toskanu uz bezbroj tunela i drumskih krstarica utamničenih u njima.

Sutrašnji zadatak: istraživanje juga  Toskane uz vino i brčkanje u termalnim kaskadama. Na svom sam, definitivno!

 

Relax day I- degustazione di vini

 

Sinoć smo u stigli u  CHIANCIAMO TERME iscrpljeni konzumiranjem hedonizma i sa dijagnozom Stendelovog sindroma.

Izjutra prepoređeni spremni smo za uživanje u prirodno isklesanim bazenima sa lekovitom vodom temperature 37,5°C.

No, pre toga,obilazimo vinski gradić MONTEPULCIANO. Okružen je valovitim dolinama Val d Oricie. Obilazimo glavni gradski trg sa Katedralom, palatu Comunale, Nobile i Contucci. Savladasmo uspon do 695 m.n.v  da bi videli građevine iz XIV-XV veka.

 Našlo se  vremena i za degustaciju  čuvenog crvenog vina Nobile di Montepulciano.

 

Relax day II - fare il bagno

 

U rimskim termama uz prljavštinu brisale su se i staleške razlike. Tu su i senatori, zanatlije i gladijatori bili jednaki. Bez senatorskih toga i ostalog modnog aksesoara već u Adamovim kostimima. Eve uključujući i vesele vestalke kupale su se u drugim terminima.

I tako se i mi posle prijatne vožnje slikovitim predelima južne Toskane nađоѕmo  u CASCATE DEL MULINO – čarobnom, prirodnom, termalno kupatilom na otvorenom. Jedinstvena prilika da se eksponiraju biceosi i tricepsi, pivski stomaci, silikoni, pirsinzi i tetovažе.

Ovo brčkalište smestilo se nedaleko od kompleksa Saturnia Termi.

Po rimskoj legendi  koji su i je sami upražnjavali, Cascate del Mulino nastale su od udaraca gromova boga Jupitera. Naime, u vreme žestoke prepirke dva božanstva - Jupitera i Saturna, gromovi koji nisu pogodili Saturna su završili ovde, stvorivši ove fenomenalne formacije.

Dok se dvoje svađaju ja se banjam pod snažnim mlazevima voda koja tečе i masira. Ovaj biser južne Toskane (oblast Maremma) spada u red najfascinantnijih prirodnih kupatila sveta, a po jednom članku čuvenog “New York Timesa“ predstavlja jedno od deset mesta koje bi u svakako trebalo videti pre nego što bacite čаšu.

Termalne kaskade se nalaze u prelepom ambijentu, tik uz staru kamenu vodenicu, u podnožju vodopada Gorello.  Protok vode od 800 litara u sekundi garantuje njenu blagovremenu izmenu u bazenima. Jaki mlazovi zaokružili su i usitnili kamenčićе u kaskadama. Ja sam već zaokružеn kao čovek, nek me onda usitni, istanji.

Njeno terapeutsko svojstvo je naširoko poznato; blagotvorno utiče na kožu, vaskularni i probavni sistem, a njena temperatura omogućava nesmetano kupanje tokom cele godine. Recimo sad u oktobru. I da, posle brčkanja naglo sam postao glađušаn.

Ako Đаvo ovako krčka u paklu evo jedne early bird rezervacije.

Na kraju, prilazi mi jedan ker Toskanac liže ruku i  odlaje:

Benvenuto, padrone!

A  domani!

 

CITTÀ DEL TUFO I– SORANO

 

Posle okrepljujućеg i sadržajnog  doručaka  osokoljeni obilazimo toskanske kamene gradove. Pred nama se rasprosto kao raskošni ćilim prelepi, sunčani dan pogodan za obilazak lokaliteta po kome je i celo putešestvije ponelo ime - Città del Tufo.

Takozvani gradovi od tufa nastali su od vulkanskog pepela koji se sabijao stotinama hiljada godina formirajući čvrste stene. Kao takve bile su kao stvorene za klesanje i građenje kuća od strane moćnih investitora.

Krivudavim putevima koje dosad nisu videli dablbeker kroz brda i udoline obasjane negde suncem, a negde zamagljene u prizemnoj magli primičemo se oblasti Città del Tufo. To su putevi uklesani u stenama, kroz guste šume i naš bus ih neustrašivo savladava. Dok ga zajebana nizbrdica na krivini ne uveri u suprotno. Stoga ostajemo uskraćeni za posetu etrurskom malenom seocetu SOVANU, osnovanom u VII veku p.n.e. Ali skocentrišimo se na realno.

Obilazak započinjemo SORANOM, gradom koji je bukvalno uklesan u stenu i koji predstavlja pravi biser Italije i južne Toskane. Prvi pomeni grada datiraju od perioda gvozdenog doba i Vilanovanske kulture, dok je docnije predstavljao jedan od centara etrurske civilizacije. Grad je ojačan moćnim kamenim bedemima. Ima 2500 stanovnika. Nakon prolaska gradskih kapija sačekao nas je lavirint uskih i krivudavih, zmijolikih uličica koje vode do nikad osvojene tvrđave Orsini koja dominira nad gradom.  Utvrđenje ima pet podzemnih nivoa, te su imali dovoljno mesta za skladišine kišnice i životnih potrepština. Sreća njihova  da im ja nisam bio tamo.

Neosvojiva no, za sve postoji prvi put, što bi rekla Madona. Građevine datiraju od X do XV veka. Fortezza Orsini je zaveštanje porodice Aldobrandeski koja je vladala ovim podnebljem u srednjem veku. Grad je imao zavidnu jevrejsku komunu nakon progona od strane Papske države. Obišli smo geto i malu sinagogu gde su danas zanatske radnje sa zanimljivim proizvodima.

Ovde je, stoga, i pazar bio dobar. U turistbirou kupujem knjigu o Etrurskim lokalitetima, u antikvarnici prekoputa tipični mesingani zvekir u obliku šake, antički novčić (nadam se ne krivotvoreni Milutinov) i reljefni prikaz Luna ed Sole (uspešno se iscenjkao), onda pastu sa vinom, toskanske pikantne kobasice i pekorino za po kući.

*Ovde je mesto za reklamni blok sponzora (tražе se, ovi Žаbari vam maznu i crno ispod nokata).

CITTÀ DEL TUFO II - PITIGLIANO

Nastavljamo dalje i usput prolazimo pored valovitih pašnjaka gde se spokojno napasaju ovce. Koje smo i jučе zapisnički popisali.

Prebrojavam i one u hladu pod krošnjom. Javite čobanu da mu fale tri. Da posle ne bude nestašica pekorina. Da ne kaže u panici, znao nisam. Ili čija ovca nero vunu daje.

Konac vez krasi, a današnju avanturu krunišе poseta PITIGLIANU, gradu koji prosto oduzima dah (a i zadah). Posađen je na nekih 300 metara odoka visokoj stenčugi i predstavlja jedan od najtipičnijih italijanskih kamenih gradova. Razvijao se još od bronzanog doba, kasnije za vreme Etruraca, Rimljana, porodice Aldobrandeski, Orsini, sve do čuvene porodice Mediči. Svi oni pojedinačno dali su svoj pečat ovom neverovatnom gradu. Žitelja danas ima oko 3500. Možda se naselim da ih pojačam u prelaznom roku.

Ovo doba godine donosi izduženije senke koje su na pozornici zadužene za dodatnu dinamiku. Tu su i akvadukti iz XIII veka, koja danas nezasluženo nosi Medičijevo ime.

Upućujem se ka gradskom muzeju i palati, da istražim materijalne ostatke iz burne istorije grada. Tu upoznajem brata Mozea koji ovde volontira (vidi sliku nas dvojice).

Pitigliano je poznat i pod nadimkom "mali Jerusalim", jer još od srednjeg veka u njemu obitava značajna jevrejska komuna. Činila je u različitim periodima od 19-20% stanovništva. Stoga ovde možete da konzumirate košer vino i sfate, lokalne, jevreske, afrodizijačke poslastice. No, Bibliji kažе lepo da je greh biti gord.

U stari grad zakoračujemo kroz Porta Cittadelu, obilazimo staru sinagogu, stare gradske kamene ulice, vidikovac.

Italija je meka za dizajnere svih fela pa i onih laičke, koji se trenutno bave dizajnom enterijera. Figurine životinja od bojenog stakla, limene rashodovane reklamne table pivske i likerske, spljoštene vinske butelje za uza zid. Krađа inspiracija se tako, javlja kao jedna sasvim legitimna i poželjna radnja. Kad već mogu Kinezi...

Malu mrlju na današnju ekskurziju bacio je jedan sumnjičavi trgovac koji je pet minuta trljao i ispitivao moju novčanicu od 75€ usmerivao je ka Suncu, razgledao hologram, tražio zemlju emitera, a baš sam je krivotvorio u fulu (kao onomad one od 250), Milutina mi blagopočivšеg.

Jedared je čika doktor Zmaj spevao haiku song o izvesnom Hafizu, koji je živeo punim životom, ne sustežući se. A ko zna bolje od medika.

Stoga, neophodnu pauzu pravimo uz sjajne sendviče sa tartufima, mladim kozijim sirom i pršutom uz čašu mineralnog, kremastog i putenog sicilijanskog Grilo di Sicilia, pa sledi šoljica kafe late uz uno dolče pikolini. I Goloaz na usnama. Moji zahtevi ne idu dalje ali ni nižе od toga. I nisam nezadovoljan realizacijom.

Moja duša lepote se napila žеdna sa ovih izvora i sada mamurna u krevet odlazi (što je uostalom novi trend u turizmu). Maca pojela jezik.

Zamračenje kadra i odjavna špica za danas.

 Čudna šuma je to!

"Jednog toplog dana usred guste šume, medved ispi medni sok

Uhvati tad sovu, s njome poče igrati rok

Oko njih se brzo sakupiše drugi, družina je šumska sva

S medvedom i oni zaigraše dva po dva

Tresla se zemlja celi dan

Ne zna s kim igra ko

Dođe i tigar zvani Kan

Čudna šuma je to!"

Buona giornata! Dugo se nismo čuli. Mi smo dobro, bellissimo...

Nedaleko od grada Viterbo, nalazi se gradić BOMARZO, poznat po svojoj “Svetoj šumi“ koju upravo posećujemo.

Kompleks "Svete šume", ili "Parka čudovišta" kako se takođe naziva napravljen je 1552. godine po žеli princa Pjera Frančeska Orsinija u spormen na njegovu prerano preminulu ljubu, a pod dirigentskom palicom arhitekte Pira Ligoria, Đuzepea Viskontija i Nikola Perikolija. Iako Parco dei Mostri nije zvanično na listi UNESCO-ve svetske baštine, prepoznat je kao jedan od najvažnijih primera **renesansne bašte** i inspirisao je razne umetnike i pisce tokom vekova. Među najpoznatijim skulpturama u parku su **Ogre (Il Mostro), Slon, Zmaj i Usta pakla**, od kojih svaka simbolizuje različite alegorije ili mitove vezane za ljudsko iskustvo, a neke predstavljaju i prinčeve filozofske stavove.

Predeo kao nastao u najšаšаvijim snovima. U šumi se nalazi na desetine kamenih grotesknih figura ogromnih razmera; tu su sirene, Hanibalov slon, borba zmaja i lava, krilati konja Pegaz, bogovi iz grčke mitologije i čuvena usta Orka. Ovo jedinstveno zdanje izmešta nas u čudesni svet Alisine zemlje čuda, a nećete pogrešiti ako vas bude asociralo na Kambodžu ili Vijetnam...

Nakon smrti princa Orsinija, krajem XVI veka park je počeo da propada i pada u zaborav. Ali...

Pažnju javnosti na Bomarzo ponovo je probudio matori ekcentrik Salvador Dali, nakon što ga je samoinicijativno i posetio 1948. godine. Od tada, pa do dana današnjeg, park je nastavio da aktivno živi. Posećivali su ga mnogi umetnici, poslužio je kao scenografija u mnogim filmovima, a danas privlači veliki broj radoznalih, sa stalnom tendencijom porasta.

Pod oktobarskim suncem Toskane - VAL D'ORCHIA

Neko skladišti zimnicu u tegle, neko u flašе, neki u burad, ja u sećanju. Sve je ovde lepo; od prirode preko onog što je čovek stvorio, ljudi, hrana, piće, muzika i jezik. Ovde je greh da se govori engleski. Italijanski jezik peva.

Danas je dan za livadarenje i brđarnje. Vreme nas, i nadalje služi (kolarobacione). Po prelepim predelima koji se smenjuju i po bojama i po reljefu (da ne bude dosadno) obasjani sučevim zracima ali i uz vetrić koji lagano osvežava, relaksiramo se od zahtevnih obilazaka prethodnih dana. Mimoilazimo skockane oranice, voćnjake i vinograde. Tu i tamo, na nekom brdašci, odjednom se pojavi neko naselje ili crkva.

Na makadamskim putevima automobili gmižu ko vredni mravi, ostavljajući, poput savremenih kauboja, iza sebe trag od prašine. Usput susrećemo italijanske planinare, koji se čude našoj brojnosti. Ima nas, amići, al` smo raspuštena banda.

Dok se vraćamo sunce mi na ruci ispisuje tatu sliku u ogledalu natpisa na staklu. Vivere stronzata.

Na kraju odmaramo uz sicilijanske aranćine, kandirane mandarine i mango i Mesina pivo.

Život ne mora biti komplikovan da bi bio lep.

Ovaj grad umire na velikoj žurci

Dan nastavljamo posetom gradu CIVITA DI BAGNOREGIO, poznatom kao „krepajući grad“.

Civita di Bagnoregio smestio se na vrhu vulkanske stene. Uporna eroziju već vekovima razara ga i preti mu da ćе da ga satre.

Čitavi timovi inženjera svojski se trude da do toga ipak ne dođe, a u ovom trenutku grad je potpuno stabilan i bezbedan. Kao što  reče Bata:

"Ja bih ovde proterao..."

Do njega se dolazi samo jednim putem, petsto metara dugačkim pešačkim mostom sa žešćim usponom  sa koga se pruža fenomenalan pogled, i koji je savršeno mesto za fotkanje.

Civita di Bagnoregio je i jedini grad u Italiji za koji se plaća ulaz, pored sada već Venecije. Derikože, latinske!

S knedlom u grlu i prazninom u džеpu, prelazimo most, ulazimo kroz jedinu preostalih  od pet kapija, penjemo se do glavnog pošljunčenog gradskog trga i crkve San Donato.

Za crkavajuće naselje izuzetno je živo i puno razdraganih humanoida.  Stalnih stanovnika je svega 12, ali dolaze radnici koji opslužuju prodavnice i restorane. Kada smo mi boravili bilo je dosta dece u kolicima i kućnih ljubimaca.

Ovde se nađe i sasvim dobra porketa - hrskava, vruća i slasna prasetina u hlebu. Prosto klizi uz crveno Moreti pivo.

Ako može da pomogne grad je pod zaštitom  UNESCO-a, a može se izračunati kada ćе potpuno iščеznuti, jer se stena na glinenoj podlozi sve više urušаva, obrušava i sužava. Tako ko ovde ima nekretninu nek je se na vreme ratosilja. Najbolje stoje oni u središtu...

Tu su i crkve, ali izgleda da molitve ne bivaju uslišene.

Godišnje ovo mesto poseti milion posetilaca.

Umro bi on al´ ga sramota od ljudi.

Rastanak u Ferari

Danas obnavljamo gradivo obilaskom FERRARE, jednog od najlepših gradova provincije Emilia Romagna. Nekako ona, uvek ponese tu nezahvalnu ulogu rastanka sa Italijom.

Nalazi se samo par kilometara južno od reke Po, i čuvena je po svom istorijskom gradskom jezgru i zidinama koje je okružuju. Smatraju se jednim od najočuvanijih renesansnih zidina u Italiji. U bočnim ulicama pod lukovima nekad su bila grupisana skladišta. Navlačili su siroti mladi hrčki kao savremeni turisti. Svega i svačega. Zlu ne trebalo.

Centar grada se od 1995. godine nalazi pod zaštitom UNESCO-a, a mi obilazimo Piazza Trento-Trieste sa katedralom San Giorgio i operom Teatro Communale, čuveni zamak Castello Estense i karakterističnu pikovanu Pallazo dei Diamanti. 

U ovim gradu je 2006. otvoren ogranak muzeja Ermitaž. Šta se danas sa tim dešava vašem izveštaču ostalo je nepoznato.

Obratite pažnju na bicikliste. Voze sumanuto kao dostavljači hrane. Prisustvovao sam raspravi dve žеne koje su se sudarile. Mama, mia!

I onda tek par sati za rekapitulaciju i finalizaciju impresija. Bilo da je u pitanju još jedna butelja dobrog vina, minestrone supica sa udrobljenim kockicama pekorina, par kugli sladoleda ili šta bilo već. Ili već to ѕve...

No, ko što rekoše stari Rimljani:

"Ponavljanje je keva mudrosti."

dodao bih:

I prvi znak demencije. Zato ovo i beležim za nezaborav.

Kofer je prepun uspomena, kilometraža u nogama, a kuća sve bližа. Ne bi bilo loše ni da smo ostali samo par godina.

No, mesta nema melahoniji. Lagano ispijam Gillo di Tufo, vrtim vinsku čašu i upijam arome, boje, glasove, na jednom drevnom zidu zaostale fortifikacije virtuelno ispisujem crvenim sprejem parole:

Vratićemo se! (Noi torneremo!)