ЖИЧА, МЕСТО ДУХОВНОСТИ И КРУНИСАЊА

Жича је српски средњовековни манастир из прве половине 13. века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подједнако је удаљена и од византијског Цариграда и латинског Рима. И из самог погледа на архитектуру манастира јасно су уочљиви утицаји и Истока и Запада.

Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Немањић (велики жупан 1196—1217, потом краљ 1217—1228), од 1206. до 1221. године. Стефан Првовенчани донео je одлуку да се убудуће српски краљеви крунишу у Жичи и манастиру поклонио бројне поседе у окружењу.

Зaпажену улогу у подизању манастира имао је и његов брат, Свети Сава (1219—1233). После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије.

Главна манастирска црква, подигнута у рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу). Новине које ова црква доноси у рашком црквеном градитељству, огледају се пре свега у решењу олтарског простора, постојању бочних кракова трансепта који основи дају облик слободног крста, а на западном крају, уз сваки бок некадашње унутрашње припрате, изграђен је по један параклис.

А зашто је црква црвене боје и једина таква у Србији?

Прича о пореклу боје манастира везује се за Светог Саву, који је једно време боравио на Светој Гори, а по повратку из Никеје у Србију 1220. године подстакао извесне промене у архитектонском изгледу цркве. У трећој деценији XIII века црква је премалтерисана и обојена у црвено.

Историчари уметности сматрају да је то била управо идеја Светог Саве који је на Светој Гори видео храмове као што су Лавра и Ватопед који су били црвени. Тамо се и упознао са веровањем да црква почива на крви мученика и да је то на симболичан начин оживотворено у боји цркава, па је из тог разлога захтевао од мајстора да и Жичу обоје на исти начин.

Тренутно манастир нема ту боју јер су рестаураторско-конзерваторски радови у току. Фасада је обијена ручно до цигле и радови на малтерисању и фарбању тек следе.

Почетком последње деценије 13 века, манастир је пострадао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а манастир је почетком 14. века обновио краљ Милутин (1282—1321).

Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата, јер је крунисано 7 краљева и сваки је имао своја врата, те би она потом била зазидана.

Као што рекох, седам краљева из династије Немањића овде је крунисано, почев од Стефана Немањића Првовенчаног, (Радослав, Владислав, Урош, Драгутин, Милутин) до Стефана Уроша Трећег, по светињи прозваног Стефан Дечански. ,

Првом српском краљу после турског ропства, краљу Милану Аустроугари нису хтели да пошаљу круну из Беча за коју се веровало да припада краљу Милутину. Сматра се да је и он миропомазан у Жичи, на шта указује и то што се после тога Карановцу у ту част промењено име у Краљево. Краткотрајно, после Другог светског рата Краљево ће носити име Ранковићево.

Миланов син, Александар, који на власт долази државним ударом (а тако са ње и одлази), престо је такође преузео у Жичи.

Краљ Петар I крунисан је у Саборној цркви у Београду, али је миропомазан у Жичи.

Краљ Александар Карађорђевић није ни крунисан круном свог оца, пошто он није ни био српски краљ.

Овде се налази и јединствени споменик- српској шајкачи.

Током окупације немачка фашистичка војска бомбардовала је, потом похарала храм и библиотеку, а потом цео манастирски комплекс запалила, а манастирско братство стрељала.

На крају да подржимо рад сестринства овог манастира које својски уређују манастир (у шта се можете уверити са приложених фотографија) куповином сувенира: литургијског вина, магнета и органског сапуна са аромом мајчине душице.

Maglič, srpski Kamelot smešten u Dolini jorgovana

Nešto kontempliram ... Lazareva subota idealan je termin za putovanje u aprilu koji je judeitski prebegao u zimu. Naime tog dana izvesni Lazar utekao je iz strasnog zagrljaja kliničke smrti uz Isusovu nesebičnu asistenciju.

Krećemo u još jednu avanturu.

Neki dolinu Ibra nazivaju Dolinom kraljeva, drugi, vremešni, Dolinom vekova, a oni romantični joj tepaju Dolina jorgovana. Prva dva naziva ponela je kao srce srednjovekovne Srbije i čuvar manastira Studenice, Žiče, Sopoćane i Đurđeve Stupove. Treći naziv nosi zbog jedne ljubavne priče.

Tvrđava Maglič, svojevrsni srpski Kamelot, bajkoviti zamak na samom vrhu brda, na nadmorskoj visini od nekih 150 metara (tako veli NEO pametni sat), oko koga reka Ibar meandrira, opasavajući ga sa tri strane. Sa četvrte strane, duboki rov odvaja ga od planine Stolovi. Nalazi se na nekih 20 kilometara od Kraljeva, a potiče iz XIII veka. Prve pouzdane podatke o Magliču pronaći ćete u biografiji arhiepiskopa Danila II iz 1335/6. godine:

„I u Magliču gradu podiže prekrasne palate i ostale ćelije... I tu, u crkvi Svetog Georgija, u gradu tome, utvrdi božanstveni zakon...“

Upravo u Magliču arhiepiskop Danilo II je napisao većinu svojih žitija po kojima je danas najpoznatiji: "Žitije kralja Milutina", "Žitije arhiepiskopa Arsenija I", "Žitije arhiepiskopa Joanikija" i "Žitije arhiepiskopa Jevstatija I"; žitija kraljice Jelene te kraljeva Dragutina i Milutina napisao je pre nego što se ustoličio za arhiepiskopa, verovatno dok je boravio u Hilandaru. Ova maglička žitija čine jezgro zbornika "Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih", tzv. Danilovog zbornika, u kojem se nalaze i dela njegovih nastavljača i koji je kodifikovan 1375. godine.

Nekada je samo jedan usamljeni karavanski put povezivao Moravsku dolinu i Kosovo polje. U srednjovekovnom periodu, Maglič je nosio titulu zaštitnika. Čuvao je celu Rašku, Žičku i Pećku patrijaršiju, kao i manastire Žiču i Studenicu.

Ceo grad se proteže na površini od 2000 kvadratnih metara. Na bedeme i kule može se popeti strmim drvenim stepenicama i uživati u veličanstvenom pogledu. Maglič je 1979. godine proglašen spomenikom kurlture od izuzetnog značaja.

Posmatran odozdo, deluje nepristupačno, gotovo nedostižno, poput džinovske kamene krune na vrhu strme stene.

Turci su Maglič preuzeli po padu Smedereva i Srpske despotovine 1459. godine. Posadu grada 1516. godine sačinjavalo je 20 vojnika na čijem je čelu bio dizdar Hamza, da bi 1560. godine posada spala na 11 vojnika.

U srpske ruke dospeo je tokom Velikog turskog rata na samom kraju XVII veka, kada su ga srpski ustanici osvojili, zajedno sa Koznikom.

Tako je u vreme Bečkog rata (1683 – 1699), nakon neuspešne opsade Beča, sukob prebačen na područje Srbije. Prisustvo austrijske vojske bio je razlog da se u sukob uključe i Srbi, pa su tako srpski ustanici početkom septembra 1689. godine zauzeli utvrđenja Maglič i Koznik.

Nakon Bečkog rata Maglič je napušten, da bi u vreme Drugog srpskog ustanka ponovo dobio zapaženu ulogu. Na samom početku ustanka knez Miloš Obrenović pozvao je bivše Karađorđeve vojvode Radoslava Jelečanina i Filipa Studeničkog da se podignu na oružje. Usledio je napad ustanika na Karanovac (Kraljevo), pa je turski zapovednik Latif-aga zatražio pomoć od novopazarskog Adem-paše. Vojvoda Radoslav Jelečanin je sa svojom malobrojnom vojskom krenuo u susret Adem-paši i njegovim trupama, ali kako je imao malo vojnika, odlučio se da postavi zasedu u Magliču. Ubrzo se pojavila turska vojska od oko 1.500 boraca na Petrovdan započela je žestoka borba. Uprkos manjem broju ljudi, ustanici su razbili Turke i prisilili ih na povlačenje.

Iako je Maglič samo jedan od oko 200 srpskih srednjovekovnih gradova (reč “grad” je tad korišćen kao sinonim za “tvrđavu”, ovaj je zamak preživeo nebrojeno mnogo ratova, ustanaka i buna, i zato može da zahvali upravo svojoj nepristupačnosti. Ali i gustoj magli. On je zapravo i ime dobio po magli koja ga često obavija. No, ono što je najinteresantnije u vezi Magliča, nije sam njegov izgled niti lokacija, već njegov misteriozan nastanak.

Usput primećujemo korpe za otpadke i plastične flašice punjene mešavinom sode bikarbone i naftalina. Time se rasteruju poskoci.

Legenda o Prokletoj Jerini

Još od davnina, ljudi su prenosili legendu o Prokletoj Jerini, IrinI Kantakuzin, supruzi despota Đurđa Brankovića. Pričalo se da ga je ona podigla, te se tvrđavu i dan danas nazivaju Jerenin grad.

Stručnjaci doduše kategorički odbacuju takvu mogućnost, pošto bi to značilo da je utvrđenje sagrađeno početkom XV veka.

Neki istoričari skloni su pak da tvrde da je utvđenje delo Danila II, arhiepiskopa, književnika, ratnika, plemića, čoveka u mantiji, komandanta vojske i veoma ugledne osobe na dvoru Nemanjića.

S druge strane, drugi istoričari tvrde da je Maglič može biti podigao i Stefan Prvovenčani, kako bi zaštitio svoju državu od upada Mađara i Bugara iz doline Morave.

Legenda o Obiliću i konju za Kosovski boj

Na obližnjim Stolovima slobodno obitavaju krda poludivljih konja. Po legendi, Miloš Obilić ovde je potražio bojnog konja za bitku na Kosovu. Od uzgajivača Petra dobio je na dar čuvenog Ždralina.

Poklon Njenom Visočanstvu

Istoričari i dalje ne mogu da utvrde tačno ko je obogatio dolinu Ibra belim i plavim jorgovanima koji cvetaju svakog proleća. Jedna od teorija je da je jorgovane posadio kralj Srbije Uroš I, kako bi pokazao svoju ljubav prema kraljici Jeleni Anžujskoj kao i da bi se ova francuska plemkinja osećala kao kod kuće. Nakon mongolskog spaljivanja Žiče 1241. godine, kralj Uroš I naredio je da se sagradi tvrđava koja bi zaustavila prodor neprijatelja ka Studenici i zadužbinama u Sopoćanima i Gracu, ali i obližnjim rudarskim kopovima. Za one sklone brčkanju, na samo pet minuta vožnje od Žiče je Mataruška banja, a nedaleko od nje i Bogutovačka.

Po jednom predanje jorgovane je zasadio sin kralja Uroša i kraljice Jelene. Kralj Milutin imao je već par brakova iza sebe, te je hteo svoju treću suprugu da učini srećnom. U pitanju je bila maloletna ćerka vizantijskog cara Andronika, Simonida. Dakle, kakogod, jorgovani svoje postojanje duguju želji da se ženama udovolji i da se one zadive.

Godine 2013, u saradnji italijanske vlade i Grada Kraljeva, lokalitet utvrde je obnovljen. Izvršeni su obimni restauratorsko-konzervatorski radovi. Utvrđenje se sastoji od ostataka palate sa podrumom, crkve Svetog Đorđa, glavne i pomoćne kapije, cisterne za vodu i 7 kula visokih dvanaest metara, dok je osma – Donžon – arhitektonski pojam za najjaču kulu, „utvrdu u utvrdi“ – visoka 20 metara. Bedemi su dugi 270 metara.

Ovde je sniman i nastavak filma „Ironclad", u kojem Maglič „glumi“ zamak Ročester. Svako ko bi u to vreme tu obreo zatekao bi bizaran prizor. Kozjim stazama do Magliča već od pet sati izjutra, dolazila je svakog dana ekipa od oko 140 glumaca i statista odevena u srednjovekovne keltske odežde. Filmska ekipa bila je oduševljena očuvanošću zidina i misterioznim ambijentom koji vlada na vrhu ovog brda, no zbog urušavanja mosta prilaz tvrđavi je znatno otežan. Krivac je nabujali Ibar koji je odneo pešački most u junu 2020. godine. U jesen 2022. godine započeti su radovi na gradnji novog mosta preko Ibra koji će povezati Maglič sa Ibarskom magistralom. Mi smo se skelom prebacili preko nemirnog Ibra.

"Halt, halt Ibar, wasser!

Preduzimljivi meštani osmislili su i zanimljiv kulturni centar sa logorskom vatrom.

Serija „Beležnica profesora Miškovića ", snimljena po istoimenom romanu Ratka Dmitrovića, donosi priču o čoveku koji je na Magliču izvodio čudne rituale kojima su prizivani događaji iz prošlosti. Iz nje prenosim jedan deo koji se odnosi na ovaj lokalitet:

Lepa, mlada devojka leži onesvešćena na uskom ležaju u maloj ambulanti. Kroz tanku cev u njenu venu se sliva infuzija. Na belom vratu je crvena oteklina. Život joj je spasao lokalni doktor kojeg je novinar lista "Argument" Boško Stevanović pronašao na putu za Kraljevo. Zabrinuti lekar, koji je ustanovio da je nesretnica imala alergijsku reakciju na ubod ose, pita novinara zna li kako se zove mladica.

„Ne znam ništa. U stvari, jedino znam da smo se probudili, videli je pored sebe i uplašili se da je mrtva. Krenuli smo za bolnicu u Kraljevu, a na putu smo naišli na vašu ambulantu. Ne znam ni ko je, ni odakle je, ni koliko godina ima“, odgovara Boško.

„ Između 16 i 17“, konstatuje doktor i pita ga gde su se probudili, te saznaje da je reč o tvrđavi Maglič.

„ A danas je Petrovdan. I vi ste odlučili da noć uoči Petrovdana provedete gore. Niste prvi, znate? Da zaključimo, koliko po tom "realnom vremenu" uspavana lepotica ima godina", znatiželjan je lekar.

„Ako vam kažem, pomislićete da sam lud“, zastaje Boško, pa dodaje da devojka ima 700 ili 800 godina."

„ Dobro izgleda za svoj uzrast. I ranije su se događale ovakve stvari, samo ljudi o tome ne pričaju pošto mozak to ne može da pojmi“, zaključuje iskusni medicinar.

Pa se naivno ponadah da se i ja podmladim posle posete Magliću.

Puste želje, pusti snovi!

Pred povratak pauzu pravimo u kafani "Pariz" uz goveđi gulaš, svadbarski kupus sa ovčetinom, ciganske lepinje i pivo.

Čаčak na prvi pogled

 

Nebo vedro bez oblačka

divan dan za put do Čačka

mada nisam iš'o često

tamo imam svoje mesto

Čačak se nalazi na kontaktu Šumadije i unutrašnjih Dinarida. Obrubljen je planinama: Ovčar (958 m) i Kablar (885 m) na zapadu i Jelica (929 m) na jugu, dok je na istoku otvoren prema kraljevačkoj kotlini. Staro ime grada je Gradac. Pa hajde da otkrijemo neka njegova znamenja:

•Trg oko spomenika slikarki Nadeždi Petrović, koji je u čast ove svoje rano preminule učenice 1955. izvajao besplatno Ivan Meštrović.

•Gimnazija u Čačku osnovana po nalogu Vuka Karadžića još 1837. godine, ali se u sadašnjoj zgradi u klasičnom stilu, s primesama i secesije i srpskog narodnog stila, nalazi od dvadesetih godina XX veka. Zdanje je 1912. projektovao Dragutin Maslać.

•Crkva Vaznesenja Gospodnjeg, nekadašnji manastir Bogorodice Gradačke, zadužbina je župana Stracimira, brata Stefana Nemanje. Spomenik je kulture iz XII veka. Bogorodica Gradačka se kao manastir izjednačavao po značaju sa Studenicom i Hilandarom, a u turskom periodu pretvoren je i u džamiju, koju je 1834. Jovan Obrenović vratio u status crkve. Ikonostas je delo Živka Pavlovića, poznatog po stilu tradicionalizma, sa 48 ikona i šest starozavetnih predstava. Srednjovekovna crkva je obnavljana više puta, a u XIX veku dobila je i barokne elemente i toranj, po ugledu na tadašnju ugarsku gradnju, da bi potom bila prepravljana po ugledu na raške hramove iz XII veka.

•Konak Jovana Obrenovića / Narodni muzej Čačak podigao ga je Jovan Obrenović 1835. godine. Na fasadi konaka Jovana Obrenovića nalazi se jedini sačuvani grb Obrenovića u Srbiji. U njemu je danas Narodni muzej osnovan 1952. godine. Muzej čuva mnoge predmete iz rimskog i praistorijskog doba, Prvog i Drugog srpskog ustanka i oslobodilačkih ratova srpskog naroda u XIX i XX veku.

U muzeju do kraja marta 2023. posetioci mogu pogledati Veliku retrospektivnu izložbu „Večito“, posvećenu stogodišnjici rođenja velikana srpske arhitekture, Bogdanu Bogdanoviću (1922, Beograd – 2010, Beč). Jedno od kapitalnih dela ovog srpskog graditelja, “Spomen-park borbe i pobede”, nalazi se upravo u gradu Čačaku.

•Spomenik 4 vere (spomen-kosturnica) u kojoj su sahranjeni svi ratnici koji su poginuli (1912-1918) u I svetskom ratu. Ovde su u istoj grobnici sahranjeni i agresori i oni koji su svojim životom branili grad. Jasno se vidljivi simboli islamske, pravoslavne, katoličke i mojsijevske vere. Na svakoj od strana postavljen je po jedan simbol ovih vera.

•Rimske terme nalaze se u samom centru Čačka kod hotela „Beograd“. Ove rimske terme su jedan od najstarijih arheoloških nalazišta na području grada Čačka. Na osnovu rezultata istraživanja zaključeno je da su terme sagrađene krajem III i početkom IV veka. Verovatno da su oko 378. godine bile srušene, ali su obnovljene već negde početkom osamdesetih godina IV veka i ostaju u upotrebi sve do prvih decenija V veka kada su definitino napuštene.

•Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” oformljena je 1848. godine. Poseduje Sobu legata koja objedinjuje tri postojeća legata-biblioteke celine koje ustanova baštini dugi niz godina. Preseljenjem u novu zgradu omogućena je njihova dostojna prezentacija i popularizacija. U legatima Milivoja i Božidarke Filipović, Jovana Davidovića i Siniše Paunovića mogu se videti muzejski primerci rukopisa, stare i retke knjige, rečnici na mnogim svetskim jezicima, primerci minijaturne knjige, lična prepiska sa savremenicima (Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Momčilo Nastasijević i drugi) umetnički predmeti, nameštaj, kolekcionarski primerci i njihove lične stvari…

•Kulturni centar Čаčка izgrađen je po projektu za aerodrom. Aerodrom u Rijeci. KC Čačka ima i jednu jedinstvenu atrakciju-džinovski fikus! ,Elastika dekora” je zasađen u temelje Doma kulture u Čačku 1971. godine. Iz Splita su stigla 3 stabla od kojih su se 2 primila. Ono što je posebno interesanto - nikad se ne zaliva! Pet decenija kasnije, obuhvatio je tri sprata! Njegova krošnja je impozantna. Ispod krošnje je napravljena metalna konstrukcija koja drži njegove bremenite grane. O njemu brinu stručnjaci sa Agranomskog fakulteta u Čačku i Gradskog zalenila, a redovno se vrši orezivanje i proređivanje ove biljke. Čačanski fikus 2003. godine proglašen je za spomenik kulture i zaštićeno prirodno dobro trećeg reda, a građani su pokrenuli inicijativu da zbog svoje masivnosti bude upisan u Ginisovu knjigu rekorda. I upisan je!

I za kraj obilaska krempite u najstarijoj kafani bile su šlag na tortu.Najstarija i najpoznatija kafana u Čačku, osnovana 1883. godine - 5. najstarija kafana u Srbiji. Na temeljima stare kafane podignuta je nova 1903. godine i izgled koji je tada imala zadržan je do današnjih dana. Trem sa ogradom ispred kafane izgrađen je 1932. sa stubovima i ogradom od kovanog gvožđa. Koliko je kafana poznata govori nam i to da Čačanima služi kao orijentir za snalaženje. Danas kafana sa duhom prošlih vremena i stare čačanske čaršije predstavlja tradicionalni kutak u koji Čačani rado svraćaju. Kafana je poznata po specijalitetima nacionalne kuhinje, pa ovde možete probati proju, čvarke, pihtije, kačamak, prebranac, gotova jela, škembiće, jela sa roštilja...

Pošto je Čačak 2023. proglašen za prvu Srpsku prestonicu kulture počelo je sređivanje grada  i njegovo ulepšavanje pa evo i par reči o viziji novog izgleda grada.

https://fb.watch/jr2HBqSAnO/

Artemizon-Artemidin hram u Efesu

 

Hram podignut u starogrčkom gradu Efesu, u Maloj Aziji (danas Turska) poznat kao Artemidin, preciznije Artemizion, jedno je od sedam svetskih čuda starog veka. Prvi je mermerni hram antike. Hram je opet otkrio britanski arheolog Džon Tarti Vud 1870. godine.

Sagrađen 550. godine p.n..e u slavu Artemide, ćerke Zevsa i Lete, grčke boginje divljine i plodnosti, danas je u razrušenom stanju i skrenut sa turističkih trasa (2 km od kompleksa Efes). Od njega je ostalo samo par stubova. Više je puta rušen i potom obnavljan, a novac za njegovu obnovu nudio je i Alekandar Veliki, ali su ga žitelji Efesa glatko odbili.

Finansijsku konstrukciju za izgradnju velelepnog hrama zatvorio je lidijski kralj Krosos. Hram je projektovao grčki arhitekta Herosifron. Dug je 115, širok 55 metara, ukrašen sa ukupno 127 jonskih stubova visine 18 metara, na čijim vrhovima je ležao ogroman krov sa otvorom. Hram je bio dekorisan bronzanim statuama, koje su izvajali najumešniji umetnici toga vremena: Fidija, Polikleit, Kresilas i Fradmon. Antički pisac Antipater iz Sidona došavši pred ovu veličanstvenu građevinu, rekao je:

„Osim Olimpa, sunce još nikada nije videlo nešto što se može uporediti sa ovim.”

Hram je služio kao religijsko zdanje, ali i kao pijaca. Bio je utočište Amazonki koje su se tu sklonile, kako od Herakla, tako i od Dionisa. Pohodili su ga trgovci, umetnici, putnici i kraljevi. Arheološka iskopavanja na ovom lokalitetui otkrila su poklone, koji su hodočasnici darivali boginji, u čiju je slavu hram i podignut. Na ovaj put pokonjenja, oni su potezali čak iz Persije i Indije. Pronađene su, tako: zlatne naušnice, narukvice i ogrlice, novčići od elektruma (legura zlata i srebra), statue Artemide izvajane od zlata i slonovače i drugi artefakti izuzetne lepote i vrednosti.

U noći 21. jula 356. godine p.n.e. ubogi čobanin po imenu Herostratus, u nameri da se proslavi, da njegovo ime ostane zabeleženo i istorija, zapalio je drveni krov, te je hram sagoreo do temelja. Huligan je pogubljen, a spominjanje njegovog imena bilo je strogo zabranjeno pod pretnjom smrtne kazne.  Ovaj vandalski čin poslužio je kao inspiracija za davanje imena jednom sindromu koji je dosta čest u savremenom svetu - Herostratusov sindrom je patologija povezana sa nesigurnim ljudima, lišenim pažnje najbližih, koji po svaku cenu traže priznanje od društva. U tu svrhu spremni da izvedu neku radikalnu akciju poput ove.

Iste noći kad je zapaljen Artemidin hram, rođen je Aleksandar Veliki. Poznati istoričar tog doba, Plutarh, zapazio je ovu slučajnost, te je pribeležio da "u toj noći boginja nije obitavala u svom hramu, jer je prisustvovala rođenju budućeg velikog vojskovođe, te nije mogla da spasi svoj hram od uništenja."

Hram je obnovljen posle Aleksandrove smrti, 323. pre nove ere. Novopodignuto svetilište uništeno je tokom opsade Gota 262. godine, ali Efežani su se zavetovali i ponovo ga podigli. U naredna dva veka, većina stanovnika Efesa prešla je na hrišćanstvo, te je hram izgubio svoj raniji religiozni značaj.

Poslednje poglavlje istorije vezano za ovo zdanje odigralo se 401. godine nove rere, kada ga je srušio Sveti Jovan Hrizostom (Zlatousti). Kada je Efes konačno napušten, građevinski materijal je raznošen, pa je tako onaj, sa ovog mesta završio delom u crkvi Aja Sofiji, u Konstantinopolju. Kada pogledate neki od stubova koji danas krase Aja Sofiju, znajte da su oni prvobitno pripadali Artemidinom hramu.

 

Dragulji Panonije: Đula, Oradea i Debrecin

 

Pakujem se i ispijam kajzermelanž.  Čujem se sa stricem koji kad mu kažem gde idem, podseća me kako sam u Šаpcu ´proplivao´ i preplivao Savu kod Starog mosta.

Državni praznik Republike Srbije kao da je stvoren za putovanje i posetu prvim komšijama . Uostalom i ime mu to nagoveštava- Sretenje. A polazak na put na rođendan Žil Verna, je svakako inspirativan.

Prošle godine isprobao sam ovaj eksperiment i dopao mi se. Ponavljam ga ali su mesta, naravno, druga.

No, interesovanja su stalna; banje , istorijsko nasleđe i kultura, vino...

No, kako to biva u uzbudljivoj partiji pokera koja se zove život, pred put se u Rumuniji malko zatreslo, dvaput. Vrhovni animator ne oskudeva u trikovima.

 

Banja Đula, radosti hedonizma

 

Banja Đula je gradić i banjsko mesto na jugoistoku Mađarske i jedan je od napoznatijih banjskih i termalnih centara u Mađarskoj.

Mestom dominira utvrđenje sa jezerom i parkom koji ga okružuje. Gradić Đula ima oko 35 hiljada stanovnika. Kroz mesto protiče kanal Elovic, premošćen sa brojnim manjim i malo većim mostovima, pa se zovu i mala Venecija. Kanal je napravljen da bi se sprečile poplave Belog Kereša, reke koje teče pored Đule.

U glavnoj ulici je popločana pešačka zona sa brojnim restoranima i tradicionalnim poslastičarnicama.Tako, Stogodišnja poslastičarnica (Százéves cukrászda) posluje neprekidno od 1840. godine. U prvoj prostorji su izloženi kolači, ali će vas prvo uvesti u druge dve, u kojima su kolekcije stilskog nameštaja, mala prodajna galerija slika i muzejska postavka istorije spravljanja kolača. Nameštaj nije samo za pokazivanje, već i za sedenje i uživanje u kolačima.

Banja Đula postaje sve popularnija wellness i spa destinacija za goste iz Srbije.

Ovo mesto svoj naziv duguje kralju Gyuli III. Pominje se još u XIV veku kao naselje oko manastira Gyulamonostora, a najveći uspon i razvoj doživljava za vreme vladavine Matije Korvina. U XVI veku osvajaju ga Turci, ali je  oslobođen već nepunih stotinu godina kasnije. Za vreme tih nesrećnih godina grad je gotovo potpuno napušten, ali se obnavlja i naseljava iznova u XVIII veku i to pretežno nemačkim, mađarskim i rumunskim stanovništvom. Ono što danas krasi Đulu - banjski, turistički kompleks, izgrađen je tek sredinom XX veka. Tu je  i stari most, Kapus, preko koga se nekada davno ulazilo u naselje Đulu.

Tvrđava i dvorac Almaši, zgodno su raspoređene i nalaze se uz samu banju, pa prebacivanje iz hedonističkog u istraživački mod ide brzo i efikasno. Preporuka je da uzmete tzv ”četiri u jedan” ulaznicu koja obuhvata ulazak u tvrđavu, dvorac, kulu-vidikovac i spomen kuću Ferenca Erkela. Franc Erkel ( 1810-1893) bio je kompozitor, pijanista i dirigent, „otac” mađarske opere, a najpoznatiji je po muzici za ”Himnusz”, koja je 1844. godine proglašena za zvaničnu nacionalnu mađarsku himnu.

Dvorac i tvrđava građeni su i dograđivani od crvene opeke, a služili su za odbranu hrišćanskog sveta od najezde Osmanlija (u periodima 1740-1766 i 1801-1810). Tu su se odigrali mnogi istorijski događaji: od 13 aradskih mučenika desetorica ih je ovde položilo oružje, Erkel je u parku ovog dvorca komponovao delove nekoliko svojih opera, a Mihalj Munkači radio ovde kao slikarski šegrt.

Baja je postala turističko središte nakon izgradnje termalnih kupatila 1942. i njihovog proširenja 1959. godine.

Banjski kompleks ima lekovitu vodu temperature oko 72°C koja dolazi iz dubine od oko 2000 metara. Banjski kompleks VARFURDO prostire se na 2000 m² u prelepom parku, na imanju od 8,5 hektara, ima ukupno 19 bazena i wellness centar. Čitav kompleks podeljen je na delove. Tu su  i ordinacije za fizikalnu terapiju, zatim unutrašnji kompleks sa 4 bazena sa lekovitom vodom različite temperature i jedan spoljnji bazen sa lekovitom vodom. Ovo je jedina banja u Mađarskog u kojoj  postoji bazen za plivanje sa termalnom vodom. Sauna park Castello poseduje termalni bazen sa masažerima, unutrašnje i dve spoljne saune, spoljni đakuzi i baštu sa ležaljkama za odmor i sunčanje.

Castello Wellness i Sauna Park su stariji objekti, a tu je i noviji Aqua Palota, na površini od 6000 m², sa  velikom kružnom dvoranom i velikim kružnim bazenom sa podvodnim hidromasažerima. Hidropovršine se prostiru na 900 m². Tobogana ima tri porodični, “svetleći tunelni” i jedinstveni takozvani “krofna” tobogan sa slajdom nagore. Tu je i bazen u pećini sa masažerima, bar u bazenu. Na spratu su smešteni veliki đakuzi i deo sa saunama (njih 4). Organizuju se spa seanse.

A onda gulaš supa uz pivo, šetnja gradom, kupovina vina i gotovo.

Moramo da krenemo dalje ako noćni provod planiramo u rumuskom gradiću Oradea. A i nismo znali da je mađarsko-rumunska granica sporopusna. Taman za laganu dremkicu.

 

Oradea, rumunski arhitektonski dragulj

 

Ulazeći u Rumuniju nailazimo na veliku farmu bizona.  Rumuni dobro stoje sa trgovinskim lancima, konkurencija je zastupljena u potpunosti. Probijamo se kroz pustaru, čije su površinske vode zaleđene uprkos upornom februarskom Suncu.

I onda čudo, dragulj arhitekture uz znalačko tumačenje našе rumunske nadahnute vodičice sa svim detaljima koji bude maštu.  Poput zatvora i bivše fabrike cipela u komšiluku ovih palata, arhitektonskih lepotica.

Rumuni ga zovu Oradea. Mi Veliki Varadin a isto mu tepaju i Mađari i Nemci (Nagyvárad i  Großwardein). Grad se prostire na 115,56 km² i prema popisu iz 2002. godine ima 206.614 stanovnika. Nalazi se u severozapadnom delu Rumunije, samo 13 kilometara od mađarske granice, u istorijskoj pokrajini Krišana. Upravno je središte okruga Bihor. Leži na reci Brzi Kereš (Šebeš Kereš), na mestu gde on iz pobrđa prelazi u ravnicu Panonske nizije.

U doba mađarskog kralja Ladislava bio je sedište rimokatoličkog biskupa.

Grad se prvi put spominje 1113. godine pod latinskim imenom Varadinum. U srednjem veku nekoliko puta je bio pod opsadom. Turci su ga osvojili 1474. a 1601. preoteo ga je Mihailo Hrabri, knez koji je prvi ujedinio Vlašku, Transilvaniju i Moldaviju. Turci ga iznova zauzimaju 1660, a pod vlast Habzburgovaca dospeva 1692. nakon 14-mesečne opsade.

Nova vlast žuri da uredi grad u baroknom stilu. Grade Baroknu palatu i katoličku katedralu pored nje, a u drugom delu grada Mesečeve crkvu i državno pozorište. No ono čime ovaj grad osvaja na prvi susret su izuzetne građevine iz doba secesije, pravi arhitektonski dragulji.

Prva atrakcija na koju nailazimo je upravo pomenuta Barokna palata i katolička katedrala, takođe u baroknom ruhu. Delo su arhitekte Franca Antoana Hilebranta. Ispred katedrale je spomenik Svetom Ladislavu. Veruje se da se njegovi posmrtni ostaci nalaze u crkvi. Ovde je carica Еržebet (Sisi) sa mužem boravila triput.

Rumuni pametnije od većine u regionu čuvaju svoju arhitekturu. One koji obnove zdanje oslobadjaju obaveze plaćanja poreza na pet godina, a ko okleva da lepoticu obnovi deset puta ga globe višе za ispoljenu aljkoavost.

Trg ujedinjenja (Piata Unirii) proteže se od reke na severnoj, do ulice Iuliu Maniu na južnoj strani. Idemo da grkokatoličke crkva Svetog Nikole. Izgrađena početkom XIX veka u baroknom stilu, dva puta je stradala u požaru i dva puta obnavljana. Na drugoj strani trga nalazi se starija Mesečeva crkva (Biserica "cu Luna"). Pripada rumunskoj pravoslavnoj crkvi, a sagrađena je u drugoj polovini XVIII veka, takođe u baroknom fazonu. Na njoj ćete pronaći mehanizam koji prikazuje mesečeve mene, kugla pola zlatne a pola crne boje. Unutrašnjost je čipkasto kitnjasta. 

Sa iste strane trga smestile su se dve prelepe secesionističke palate. Pored same crkve je palata Mosković Adolfa i sinova. Projektovao ju je lokalni arhitekta Rimanoci Kalman Mlađi početkom XX veka. On i njegov otac potpisnici su mnogih zdanja u ovom prelepom gradiću na zapadu Rumunije. Druga palata je Vulturul Negru (Crni orao), nazvana po krčmi koja se nalazila na istom mestu. Izgrađena je u isto vreme kad i prva i smatra se jednim od najboljih primera rumunske secesije.

Šetamo dalje po trgu i nailazimo na mali park sa spomenikom Mihailu Hrabrom. Iza parka je Episkopska palata, pravljena dugi niz godina (1739-1875). Vlasništvo je grkokatoličke crkve. Na kraju trga i pored reke, pronalazimo još jedno značajno delo Kalmana mlađeg - Gradsku skupštinu. Tu se uglavila i katolička parohijska crkva Svetog Ladislava.

Trgom kralja Ferdinanda, oca naše kraljice Marije, dominira zgrada pozorišta izgrađena na samom prelasku iz XIX u XX vek. Za njenu izgradnju angažovane su bečke arhitekte. Iza pozorišta sakrila se  zgrada filharmonije. I tako stižemo da pešačke zone, ulice Calea Republicii. U njoj pronalazimo dosta palata, koje stilski pripadaju secesiji i eklektizmu.

Posle obilja art nuvoa evo malo art deko dizajna u Casa Darijas-La Roche, ugledne jevrejske porodice.

Sobe koje se nalaze na prvom spratu muzeja vraćaju posetioce na početak XX veka. Kada zakoračite u ulazni hol i garderobu, videćete dnevnu sobu, džentlmenski salon, damski, devojačku sobu, kuhinju, ostavu, pa čak i kupatilo. Moći ćete da rekonstruišete tadašnji način života i rituale kojima su pridavali veliki značaj.

Pristup spavaćoj sobi je ograničen, ali posetioci i dalje mogu da vide nameštaj od belo ofarbanog javorovog drveta, nasleđen od poslednjeg vlasnika.

Kuća Darvas simbolična je za arhitekturu društva koje se menja, ali u kojem čovek zauzima centralno mesto i značenje.

U Oradei ovih dana boravi i Miki Rurk. Posle bezbroj plastičnih operacija i opijanja snima ovde film 21 rubin (ne onaj kruševački).

Pauzu pravimo uz stek sa varivom i buteljku karakterističnog rumunskog vina.

I možda bi se ovde sve završilo da nismo opet pronašli  SPA centar sa bazenima (49 RON), hamaima i saunama.

A onda već treba krenuti na put do sledeće stanice-Debrecina.

 

Debrecin,  uživanje u predahu

 

Finalno odredište ovog putovanja je Debrecin, na istoku Mađarske. Po broju stanovnika drugi je najveći grad ove zemlje (nakon glavnog grada Budimpešte). Debrecin je važan univerzitetski grad, administrativno središte Hajdú-biharske županije i najvažniji kulturno i industrijsko središte regije Zatisja (prostora istočno od Tise) te statističke regije Severnog Alfölda, ali i grad poznat po kobasici.

Naselje koje je pod imenom Debrezun u pisanim dokumentima prvi put spomenuto 1235. godine nastalo je u XII-XIII veka ujedinjenjem sela Debrezun, Torna i Szentlászlófalva.

Leopold I. podiže Debrecin na rang slobodnog kraljevskog grada.1693.

Veliku većinu stanovništva čine Mađari. Jedinu brojniju nacionalnu zajednicu grada sem mađarske čine pripadnici romske manjine.

Verski sastav grada je sledeći: 

-reformati (pripadnici kalvinske Reformatske crkve Mađarske) 39%,

-rimokatolici 15%,

- grkokatolici 8%,

 -ostali.

1530-ih godina stanovništvo grada prelazi s rimokatoličke vere na protestantizam te Debrecin ubrzo postaje središte kalvinizma u Ugarskoj. 1538. godine osnovana je ugledna obrazovna ustanova mađarskog protestantizma, Reformatski kolegij. Grad je uspio sačuvati svoju nezavisnost čak i u vreme osmanskog osvajanja Ugarske (XV-XVI. vek) istovremeno plaćajući poreze sultanu, Kneževini Transilvaniji a (do početka XVII veka) čak i Hrvatsko-ugarskom kraljevstvu.

Stanovništvo grada od polovine XVI veka postalo je isključivo protestantske (prvo luteranske pa nedugo zatim kalvinske) veroispovesti. Gradski vođe od 1551. godine zabranjivali su doseljavanje katolika u grad pa je rimokatolički crkveni život praktički prestao, dok katoličke crkve zauzimaju protestanti.

Obilazimo gradsku crkvu, tačnije tu je postojalo 4 crkve, koje su, sukcesivno, stradale u požarima. Današnja  je impresivna građevina i žuta je.

Pauzu pravimo u simpatičnom pabu Belga uz sarmice sa debrecin kobasicom i kiselim mlekom pijući crno Leffe pivo, pa za desert BelleVue kriek pivo sa višnjom.

I tako malo pomalo završavamo krstarenje ovim našim prostorima. Prelepim i ujedinjenim u različitostima.