Дробета-Турн Северин и Бања Херкулани

 

Рано суботње сунчано мартовско јутро води нас низ Дунав на још једно занимљиво путовање. Границу прелазимо на граничном прелазу Ђердап1. Првог фебруара ове године на румунској страни хидроелектране букнуо је пожар на једном од трансформатора, али је убрзо локализован. 

Римљани су град звали Drobetae. Своје име Турн Северин добио је по торњу саграђеном на брду окруженом јарком, у спомен на победе римског цара Александра Севера. На врху торња (долази се уским спиралним степеницама или лифтом) налази се узана терасица са које се види цео град у свим правцима. На осталим спратовима приказан је град у слици и речи. Неких пет километара низводно некад се налазио Трајанов мост. Дужина моста била је 1.097,5 метара и око хиљаду година важио је за најдужи мост на свету. Мост је пројектовао највећи архитекта тога доба Аполодор из Дамаска. 

"DOMINUS TRAIANO, PONTEM EST SUPER" 

Мост је порушен по наређењу цара Аурелијана (270.–275.) када су Римљани под навалом варварских племена морали да напусте тадашњу провинцију Дакију. Кула је крајем 19. века била у доста оpoнулом стању. По једном извору, поменути стари "каштел" је градио римски император Септимије Север. 

Турци су 1426. године у свом ратном походу напали градић. Помиње се 1449. године kao трговачко место на Дунаву "Северин", током мировног преговора између српског деспота Ђурђа Бранковића и турског султана. Поред Дунава налази се средњевековна трђава. Пред Други светски рат говоркало се о грађењу моста преко Дунава, који би повезао Србију и Румунију, тачније Турн Северин и Кладово. 

Пројектом министарства културе Србије, предвиђено је да се на месту некадашњег монументалног здања направе ласери који ће својим сноповима исцртавати некадашњи изглед моста. Ласер би светлео ноћу, а када би га дотакао неки брод, илузија би нестала, али то до дан данас није реализовано. 

Турн Северин се налази се на крајњем југозападном делу Румуније, у историјској покрајини Влашка. Према последњем попису из 2021. године у граду је живело 79.865 становника. У залеђу града налазе се крајња побрђа Карпата, а јужно од града пружа се Влашка низија. Eнергетско je средиште Румуније, у којем се налазе седишта националних енергетских компанија (ако изузмемо Букурешт као главни град). Осим енергетике, Дробета Турну Северин је позната и по бродоградилишту, машинској индустрији. 

Oво је и важно трговачко погранично пристаниште на Дунаву и на железничкој прузи Верциорова-Букурешт. Ту се на пристаништу одвија велики промет жита, петролеја, живине и других пољопривредних производа. Пешачку зону чувају два цара; дачански и римски, који су били заклети непијатељи. Онда одлазимо у Музеј региона Гвоздена капија (Muzeul regiunii portior de fier -улаз 7 евра), где гледамо макету Трајановог моста, покућство, воштане фигуре, препариране животиње и акваријум са речним рибицама, а у Travel free shoppu купујемо винa (Пино ноар 2015 и један калифорнијски Зифандел по стварно понижавајућој цени), сир и чоколаде.

 

 

Херкулана/Херкулишић

 

Херкулова Бања (Băile Herculane) први пут помиње се 153. године нове ере у време Римљана. Термалне изворе и њихова лековита својства открило је и прво користило локално становништво. Смештена је у долини Црне реке (Cernei, Černe), између планина Мехединци на истоку и Черна на западу.

 

По легенди основао ју је Херкул, јунак и Зевсов син рођен у Теби,  како би повратио снагу после борбе са Хидром. Једна је од најстаријих бања на свету. Историја је ипак преписује Римљанима, у времена освајачких похода на дачке територије.

 

Ту је ране видао Марко Аурелије 153. године. По лековитим својствима својих 19 термалних извора била је препозната у читавом Римском царству.  Aктивих је сада 9.

 

Након Пожаревачког мира 21. јула 1718. године, почиње период реконструкције и модернизације бање. Године 1736. генерал Анреас вон Хамилтон, постављен од стране цара Карла VI да управља Банатом, обнавља бању.

 

Бању су походиле познате личности тог доба као што су цар Јозеф II, цар Франц I и царица Каролина, Oбреновићи, краљ Александар I Карађорђевић, цар Франц Јозеф и царица Елизабет, румунски краљ Карољ (одседао у хотелу "Децебал"). Цар Франц Јозеф је Херкулову Бању описивао као „најлепше одмаралиште на континенту”, а царица Елизабета звана Сиси је у свом дневнику описала природне лепоте овог краја. Jeдно здање офарбано је оном Дел флуересцентном жутом бојом.

 

Бања има део са импозантним хотелима из соцреалистичког периода и део из аустроугарског периода који се обнавља. Један од импозатнијих из Чаушесковог времена је хотел Роман грађен  од 1974-76 по пројектима архитеката Sulamiţa Mureșan i A. Mureșan.

Између та два дела сељаци продају своје производе: ракију, пекмезе и џемове, ситне јабуке и орахе, сир и сланину. Пазаримо млади, козији сир са зачимским биљем.

 

Нептуново купатило краси улаз са грандиозним стубовима који воде у огромно засвођено предворје са фрескама. У средишту је декоративна керамичка фонтана.

 

У потпуности је сачувано прво казино у овом делу Европе, као и павиљон царске виле Хабсбугових. Данас бригу о бањи воде Немци.

 

Користе се 9 природних извора топле, лековите воде, распоређених дуж долине реке Чарне у дужини од 4 километра. Неки извори имају наглашену концентрацију сумпора, јода, калцијума и брома, а температура   варира од 25°C, преко 45-52°C, до 52-65°C у неким изворима Бања има велику концентрацију негативних јона, па са својим окружењем повољно делује на нервни систем.

Italija-Špagete milaneze

 

Ovo nije nikakav recept za čuvene špagete sa crvenim sosom, već moj nekadašnji opis grada glavnog u Lombardiji. Kao to to reče Umberto Eko:

“Urbani pejzaž postaje sve ružniji. S jedne se strane preteruje u poštovanju pejzaža, da bi se zatim bez promišljanja i na brzinu izgradilo mnogo novih objekata, koji na kraju izgledaju nakaradno. Gradovi više spadaju u domen prirodno lepog, a ne umetnički lepog koje je takvo kakvo jeste: ne možete ga promeniti. ne možete uzeti Mikelanđelovu Pjetu i na nju staviti karabinjersku kapu. Mislim da danas niko ne bi poveo rat radi lepe Helene, naravno, uz pretpostavku da je i onaj pravi poveden zbog nje, a ne zbog Parisove i Menelajeve požude. “

Ime grada Milana potiče od keltskog Medelhan, kojom se označavala oblast između reke Olone i ondašnjeg grada Seveso. Milanom su vladale moćne porodice Viskonti i Sforca. Moderan je i industrijski grad izgrađen u koncentričnim krugovima. Drugi po veličini grad u Italiji, finansijski i modni centar. Mesto gde je Musolini sa svojom ljubavnicom Klarom Petači, prvo streljan 28 aprila 1945. godine, a zatim obešen naglavačke na pijaci, za krov benzinske pumpe, dok ga je razjarena gomila kamenovala. O tome svedoči i zapisnik br 724. Zavoda za sudsku medicinu i osiguranje Kraljevskog univerziteta u Milanu od 30. aprila 1945 koji je posle obdukcije Musolinijevog leša potpisao profesor doktor Mario Kataberi.

Ali i mesto u kojoj se nalazi čuvena milanska Skala, neoklasicistički teatar podignut 1778. godine, po nacrtima arhitekte Pjermarinija. Sala je dimenzija 22x24 metara, visoka 4 metra s 3600 sedišta. Nalazi se na istoimenom trgu i ima lepu prodavnicu suvenira i pozorišni muzej. Svečano otvaranje scene ovog teatra je 7. decembra, na dan svetog Ambrosia, što je i dan grada Milana, a karte za godišnju premijeru se kupuju šest meseci unapred.

Ovde je Leonardo, na svežem malteru, stvorio jedno od najpoznatijih slikarskih dela "Tajnu večeru", Milanskim ediktom 313. godine ozakonjeno je hrišćanstvo, a Napoleon primio italijansku krunu 1805. godine. U srednjem veku ovde je cvetala proizvodnja i trgovina. Ovde je Makaveli udario temelje moderne politike. Ne znam da li je to razlog što su ovo mesto izabrali fašisti, ali i "Crvene brigade" 1970. godine za svoje sedište. Anglo-američki bombarderi, 1943. godinu u avgust, žestoko su bombardovali grad, oštetivši pritom i neke od najlepših zdanja koja predstavljaju simbole grada.

 Veliki italijanski književnik Italo Kalvino u  u "Nevidljivim gradovima" je zapisao:

“Postoji dva načina da se ne pati: Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostor“.

Galerija Vitoria Emanuela (Galleria Vittorio Emanuele) je verovatno najlepša tržna arkada (šoping mol) u Evropi. Sagradio ju je 1865. godine Vitorio Emnauel II. Pod s zodijačkim mozaicima i kontinentima (Evropa, Afrika, Azija i Amerika) predivan je kontrast prozračnoj staklenoj kupoli. Unutrašnjost krije kreacije svih modnih kreatora koji drže do sebe. Vitra trg mesto je gde je neospešno okončan pokušaj da žene zauzmu najvažnije mesto u rimokatoličkoj crkvi. Majfredu di Pirovan, nesuđenu ženu papu, inkvizicija je spalila 1300. godine baš na ovom mestu. Obilazimo Pjacu de Merkanti gde se nalazi gradska kuća i zamak Sforzesko iz XV veka.

Od glavnog trga sa katedralom ulice se zrakasto šire prema industrijskim četvrtima smeštenim na periferiji grada. Ušuškana i povučena, skrivena iza malog trga, nalazi se renesansna Crkva Svete Marije Gracije iz XV veka, u čijoj trpezariji se nalazi Cenacolo, “Tajna večera”.

Naravno, ni ovde ne bismo ušli da, predhodno, nismo rezervisali ulaznice. Nije loše to uraditi ni dva tri meseca pre posete Milanu. Što je sigurno, sigurno je. Slika je zaštićena, tako što su posete vremenski ograničene, a temperatura vazduha se neprestalno kontroliše. Nema reči da se opiše njen uticaj na čula. Prvi utisak je u vezi njene veličine i jednostavnosti. Slika prikazuje trenutak kada Hrist objavljuje apostolima da će ga jedan od njih izdati. Dvanaest apostola, dvanaest zodijačkih znakova. Svaki učenik simbolizuje sazvežđe, a Isus sunce. Katarski sakrament u samom centru dominikanskog manastira.

Apostoli naslikani s likovima tadašnjih jeretika i nekih pagana oslikanih na malteru. Ova čuvena pravougaona slika prikazuje trinestoro ljudi koji sedi za stolom. Figure su toliko žive, da svakog trenutka očekujete da progovore. Umesto krstitelja Jovana naslikan je najverniji Isusov partilac, dugokosa riđokosa Marija Magdalena, koja ga je jedina pratila na Golgoti. Ona koja je „prosvetljena“, pravi naslednik Isusa na zemlji.

Nažalost, konzervativna crkva potpuno je poništila ženski princip. Naravno to je bilo delo sujetnih muškaraca kojima nisu odgovarale jake žene. Lik Mariji Magdaleni pozajmila je milanska grofica Elena Crivelli. Petar drži nož, a onaj koji će ga izdati vreću s novcem. Isus i Juda pružaju ruku ka istom tanjiru. Naravno, Leonardo je naslika i sebe, okrenuo je leđa mesiji. Tu je i Platon kojem se veliki umetnik divio. Na stolu je od hrane ruba, ranohrišćanski simbol. Na slici je prikazana izdaja jednog od apostola, ali i zaceci pričešća, jer Isus Hrist poseže za hlebom i vinom koji postaju simboli hrišćanske Svete tajne. Leonardo da Vinči ugradio je i skriveni saundtrek u ovo svoje delo. Naime, hrana na stolu i ruke Hrista i apostola predstavljaju note muzičkog aranžmana. Do ovog otkrića je došao muzičar Đovano Mario Palo. On je povukao pet linija preko slike i na taj način napravio notni sistem i uočio da određene bitne tačke na kojima se nalaze ruke apostola i komadi hrane čine notni zapis jedne male kompozicije. Naravno sve pod pretpostavkom da se note čitaju s desna na levo jer je opštepoznato da je da Vinči tako pisao.

Slika koja zauzima bezmalo 40 kvadratnih metara. Godine 1796. trpezariju manastira su Napoleonovi vojnici koristili kao štalu. Ovaj vojskovođa je izdao strogu naredbu da se mural ne ošteti, ali pošto su vojnici otišli otkriveno je da su apostoli bili gađani glinom. Posle toga, prostorija je služila za skladištenje sena, a 1800. godine poplava je celu sliku prekrila zelenom plesni. Slika je izašla čitava i iz bombaškog napada saveznika 1943. godine, iako je ostatak manastira bio razoren.

Špekuliše se da je Leonardo, tvorac Torinskog pokrova, bio katarski partuits. Katari (katharos=čisto, gr.) veruju da i životinje imaju duše, doduše pokojnih ljudi, koji su za života zgrešili. Time su dobili drugu priliku za iskup, pa je nemoralno ubijati životinje. Stoga ne jedu ništa šta je plod snošaja (meso, mleko, jaja). To je bio pasivni oblik njihovog učenja. Nažalost postojao je i aktivni, stravični ritual, kome su pribegavali u slučaju da nisu bili u stanju da žive u skladu s svojim uverenjima. Tada bi pribegavali „enduri“, samospaljivanju. Ne veličaju krst, smatrajući da ne treba obožavati sprave za mučenje. Ne krste se, sve obrede zamenili su jednim „cosolamentum-om“ koji je poput tajnog koda ugrađen u „Tajnu večeru“. Katari su od životina jeli samo ribu. Po njihovom učenju crkvu su zaposeli trgovci u mantijama, isti oni, koje je Isus najurio iz jerusalimskog hrama. Verovali su u tajnu večnog spasenja, u reankarnaciju. Stoga veruju u drugi Isusov dolazak (parasiju). Propovedali su siromaštvo, povratak ranohrišćanskim vrednostima, eliminisanje crkve kao institucije i ukidanje klasnih razlika. Rani komunisti. Crkva se svom svojom snagom obrušila na jeretike. Nije u pitanju bilo samo subverzivna učenja ove braće. Mnogo strašnije bila je mogućnost da se crkve liši novca i stečenih privilegija. Početkom XII veka katari su se razmileli širom Mediterana. Posle pobede krstaša nad katarima na jugu Francuske, jeretici su prešli Alpe i nastanili se u okolini Milana, gde su uživali zaštitu moćnih Viskontijevih.

A onda sam ispod Isusovih stopala ugledao vrata! Istina je ponekad, tamo gde se najmanje nadate. Da bi ste je uočili morate svet posmatrati očima deteta...

Oni koji imaju oči, videće... (Matija 8:16). Oni koji imju uši, čuće... Negde u XVII veku, neki vandal je probio prolaz u trpezariju i to baš na tom mestu. Tamo gde su bila Isusova stopala u dnu kompozicije, danas je štok od vrata. U crkvenoj knjižari pronaći ćete svu literaturu iz različitih oblasti; od knjiga o religiji i umetnosti, preko dela Dena Brauna, do malog vodiča ko je ko na "Tajnoj večeri".

Dok je, sa učenicima, oslikavao ovo remek delo Leonardo je potpuno opelješio monašku ostavu. Pravdao se da je, radi dela, morao to sve da pojede, kako bi rekonstuisao meni s „Tajne večere“. Doba pokušaj maestro! Vreme je za predah i uživanje u hrani. Biramo lagani ćureći karpaćo s rukolom i čeri paradajzom, uz čašu sivog pinoa. Milanska gospoda navikla su da ukusne zalogaje prevlače tankim slojem zlata. Otpočeli su s marcipanom, a ova rasipna navika zabranjena je 1514. godine, Kako bi se utešili i dobili zlatkastu boju hrane, uvaljali bi je u jaja i prezli i propržili. Tako je nastalo pohovanje. Glavni obrok smo preskočili i odmah se bacili na čuvene “Panettone”, milanski kolač od testa i sušenog voća. Vreme je da krenemo na stanicu.

Edvard Morgan Forster 1908. godine u svom čuvenom romanu „Soba s pogledom“ (Room with a View) 1908, konstatujući da:

 

„putnik koji dođe i Italiju, da proučava taktičke vredosti Đotovih dela ili korupciju papstva, može vratiti sećajući se samo plavog neba i žena i muškaraca koji žive pod njim.“ 

Bitolj, grad konzula

 

Mnogu gradovi, sela jas projdov,

Kako tebe mil za mene

Nigdje ne najdov.

 

Verovatno su vam poznati stihovi ove makеdonskе pеsmе,  a kada sе nađеtе u Bitolju i prošеtatе Širokim sokakom, njеgovom glavnom ulicom, ubrzo vam jе i jasno zašto. I iz meni nepoznatih razloga ovo divno mesto nije u ponudi turističkih agencija. Negde baš u ovo vreme ravno pre 40 godina vraćao sam se sa istog perona u Bitolj posle odsustva zbog deda Milenkove sahrane.  Kapetan mi nije odobrio odsustvo, ali je stigao telegram i pustio me je komadant garnizona.

 

Ali jeste bio u ponudi mog vojnog odseka, te sam imao priliku da na teži, mukotrpniji  i pоvršniji način saznam njegove čare i skrivene, ljupke kutke. Neki su iščеzli, neke nove upravo otkrivam.

Makedonija je kao biser. Biser je zacijeljena rana.

Jeste li znali da školjka koja nije ni na koji način ozleđena ne proizvodi bisere?

Biser je proizvod bola, rezultat ulaska strane ili neželjene supstance, kao što je zrno peska, u školjku.

Unutrašnjost ljušture školjke je sjajna supstanca koja se zove sedef. Kada zrno peska uđe u njega, ćelije sedefa počinju da rade i prekrivaju zrno peska u slojevima kako bi zaštitile bespomoćno telo školje.

Rezultat je prekrasan biser. Makedonija. Od početka prošle godine meračim se da posetim Severnu Makedoniju, pre svega Bitolj (Bitola) u kojem sam pre 40 godina boravio godinu dana, a samo ga površno upoznao.

Već tada delovao mi je kao lep, gostoljubiv i otmen grad. Pa da obnovim gradivo, u ovo pretpraznično veče krenuo sam u Bitolj preko Skoplja.

Granicu prelazim sa ličnom kartom u okviru sporazuma Open Balkan. Granični prelaz je objedinjen, te formalnosti obavljamo u jednom cugu. Srpski tag funkcionišе i u Severnoj Makedoniji i obrnuto.

Zastajemo i u Kumanovu, ali Kriva Palanka mi ovaj put nije na ruti.

Skoplje je preživelo nekoliko velikih potresa. Najveći su se dogodili 518. i 1963. godine i tada su uništili gotovo celi grad, a u XVIII veku austro-ugarski general Piccolomini je naredio da se grad spali. Požar je trajao dva dana i uspela su preživjeti uglavnom samo kamene građevine poput tvrđave Kale.     Skoplje je danas grad sa petstopedeset hiljada stanovnika.

U antičko vreme poznat kao Skupi, čije smo ostatke videli pored tvrdave Kale iz XII veka. Najnovijim šmikanjima ovom gradu su podarena mnoga zdanja poput onog pumpanja silikonom. Makedonci su zvanično jedan od najljubaznijih naroda u Evropi. Po Skoplju saobraćaju gradski crveni dabldekeri. I autobuska stanica je nova. Bar za mene. Ispod železničke pruge. 

U avgustu početkom milenijuma, potpisan je Ohridskim sporazumom, kojim je okončan sukob između albanske Oslobodilačke nacionalne armije i makedonskih snaga bezbednosti.

Presedamo u drugi autobus. A onda put Bitolja, preko Velesa, Kavadaraca, kroz Trenovske klisure i Prilepa, pored nepreglednih vivograda.

U makedonskim krajolicima ima neka čudna i meni draga mešavina romantike, divljine, nostalgije i tuge zbog prolaznosti. Opet nekog odraza večnosti uprkos svemu.

     Bitola, moj vojni rok

 

 

Bitolj se prostire duž reke Dragor na 615 m nadmorske visine u podnožju planine Baba (vrh Pelister 2601 m) i na središnjem delu kotline koja se zove Pelagonija.

Raskrsnica je puteva prema Egejskom i Jonskom moru, a kroz Bitolj je prolazila i čuvena rimska Via Egnatia (Ignjatijev put) koja je povezivala Jadran s istočnim Egejom. Ovaj, nеkada poznati konzulski grad Otomanskog carstva stvarno jе bio gizdav lеpotan.

Osamdesetih godina prošlog veka izgledao je sasvim drugačije, a sad je ušmikan i koketan sa putnikom namernikom. Velika razlika od prošlog puta kad sam boravio u ovom gradu. Pa krenimo u istraživanje.

 

I ono što je najbolje, ne moram da žurim i da se cimam, mogu da svratim na piće kad hoću, odem u spa, na kolaču, u sobu, da čitam knjigu. Stari zaboravljeni koncept gde nema must to do, već what i want!

  U ovom čudsenom gradu sasvim bezveze našao sam se 8. oktobra 2023 kada     su me kostimirali u neku smb uniformu i tako maskiranog držali nešto kraće    od godinu dana. Evo me opet u njemu 40 godina kasnije. Tu je i zgrada       Oficirskog doma ispred kojih smo tresli sneg sa četinara. Za utehu ovde je     oficirsku školu pohađao i turski reformator i predsednik Mustafa Kemal     Ataturk. Na to podseća i Memorijalna soba Kemal Ataturk, Bitola   museum.org. Za vreme svog školovanja bio je zagledan u lepu Jelenu   Karinet. Njihova ljubavna veza inspirisala je dramaturga Dejana Dukovskog     da napiše dramu „Balkan ne e mrtov“ (Balkan nije mrtav), koju je nešto kasnije ekranizovao poznati režiser Aleksandar Popovski.

Godine 2020. u blizini fudbalskog stadiona u Bitolju  otkriveno je 15.000 artiljerijskih granata iz Prvog svetskog rata. Pet hiljada granata kalibra 75 milimetara uskladišteno je u staroj kasarni u Bitolju, 5.000 je spremno za transport, a tada je ostalo da se iskopa još toliko.

 

Prolazimo pored zgrade bioskopa Manaki, koje je ime dobilo po prvom snimatelju na Balkanu – Miltonu Manakiju. Nedaleko odatle nekad je postojao bioskop Makedonija u kojem sam pogledao mnogo dobrih filmova (Viktor, viktorija, Galipolje, Oficir i dželtmen...)

  

 Istorija ovog mesta prosto vam ne da mira, stalno se susrećete s njom. I naš čuveni komediograf Branislav Nušić bio je diplomata i službovao u Bitolju u više navrata. Posle odslužene robije, Nušića isti kralj i njegov tadašnji ministar spoljnih poslova šalju u inostrana predstavništva u Osmansko carstvo u kojima je službovao i zastupao interese Srbije punih 10 godina. Svoju diplomatsku karijeru Nušić je započeo 1889. godine, kao pisar u Bitolju, zatim u Serezu, Solunu, Skoplju, a završio je kao vicekonzul u Konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini. Tokom službovanja, baš tu, upoznao je i svoju buduću suprugu Darinku. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi...

U tursko doba grad se zvao Manastir/Monastir. Nalazi se u blizini antičkog grada Herakleje, na mestu gde se obronci Pelistera spuštaju u Pelagoniju. Većim delom podignut je oko reke Dragora, desne pritoke Crne reke koja se uliva u Vardar. Između Herakleje i Bitolja nema kontinuiteta: Herakleja je uništena u zemljotresu u VI veku i nakon toga  se više ne pominje. Tokom XI veka  Bitolj se javlja i pod imenom Pelagonija.

 

Bitolj su osnovali Sloveni u blizini manastira Bukova. Između XI (kad se 1014. prvi put pominje kao episkopska stolica) i XIV veku razvio se u značajno mesto uglavnom zahvaljujući dobrom položaju na antičkom putu Via Egnatia.

U osmoj deceniji XIV veka osvaja ga Timur paša. Prvi put se u turskim dokumentima javlja u XV veku i ostaje pod turskom vlašću sve do 1912. Turci su od Bitolja načinili značajan verski centar i sedište vrhovnog poglavara muslimanske zajednice. U drugoj polovini XVIII veka u Bitolju je bila rezidencija rumelijskog valije, a potom – posle reformi iz 1836. – sedište službene uprave elajeta Rumelija. Grad strada od kuge 1759, ali se početkom XIX veka ponovo popunjava izbeglicama iz razrušenog aromunskog grada Moskopolja.

 

Bitoljska eparhija  prvi put se pominje u povelji vizantijskog cara Vasilija II (1018) pod nazivom Pelagonijska eparhija. Obuhvatala je pelagonijsku oblast, kao i gradove Debar, Veles i Prilep. Ove oblasti ušle su u sastav srpske države u doba kralja Milutina.

Braća Manaki su u makedonsku kulturnu istoriju ušli kao fotografi. Oni su 1898. godine otvorili  prvi fotografski studio u Janjinama. Tu su radili do 1904. godine. U ovom periodu oni su postali majstori fotografije. Od 1906. godine Manakiji prelaze u Bitolj, koji je tih godina bio najdinamičniji grad na Balkanu, moćan ekonomski i politički centar koga su još nazivali „grad konzula". Iako je u Bitolju početkom XX veka bilo desetak profesionalnih fotografa, braća Manaki su se vrlo brzo pročuli po umeću. Stalnim potenciranjem tehničkih inovacija u domenu fotografije, Manakiji su obezbedili prestiž u Bitolju.

Braća Janaki (1878-1954) i Milton (1882-1964) Manaki poznati su kao pioniri fotografije i filma u turskom delu Balkana. Rođeni su u cincarskoj porodici u selu Avdela, u današnoj Grčkoj. Kao stariji i obrazovaniji, Janaki je diplomirao na Romanskom liceumu u Bitolju 1896/97. godinu. Od 1899. godine turska vlast konstantno vrši pritisak na njega da zatvori fotografski atelje. Turci 1906. godine spremaju plan za likvidaciju najuglednijih ljudi u Janjinama, te se braća sele u Bitolj. Iste godine, po prelasku, oni dobijaju rešenje da mogu da otvore fotografsku radnju. Janaki je bio član Romano-makedonskog društva za kulturu i svim silama se zalagao protiv asimilacije Cincara. Vlasti su ga optužile da je špijun te je jedan period 1916. godine bio u zatvoru. Za razliku od Janakija koji je bio učenjak, teoretičar tihe i intravertne prirode, Milton je bio praktičan, brz i spretan. Dok je Milton isprobavao i eksperimentisao, Janaki je čitao uputstva kako se koristi fotografska oprema.

Cincari (sami sebe nazivaju Armânji odnosno Makedonarmânji), jedna od najpoznatijih skupina Vlaha ili Aromuna nastanjena na području Srbije, Severne Makedonije i Grčke. Potomci su romaniziranih tračkih grupa koje su se do danas očuvale na tlu istočnog Balkanu. Cincari su izvorno polunomadski ili nomadski stočari koji su posedovali velika stada ovaca. Poznati su po proizvodnji sira, ili i kao trgovci, te nadalje kao veoma škrti ljudi. Njihovo ime Cincar postalo je sinonim za škrtarenje (cincarenje) i škrtog čovjeka (cincar). Kao posebna manjina, pod imenom Cincari priznati su u Srbiji, mada su danas narod koji nestaje.

U balkanskim krajevima fotografija je tokom čitavog XIX veka smatrana „slobodnim hudožestvom" da bi od 1910. godine, sa objavljivanjem Zakona o radnjama, a sa njima i fotografskim ateljeima, postala „zanat". Do toga je došlo jer je masovna proizvodnja fotografskih portreta drastično narasla oko 1900. godine. Tačnije, već od 80-ih godina XIX veka počinju da se poštuju čvrsto standardizovane forme predstavljanja, koje su podsticane isključivo komercijalnim zahtevima tržišta.

Na proputovanju 1905. godine Janaki dospeva u Carigrad gde uz pomoć svog rođaka koji je bio šef čitave carigradske policije, stiže na turski dvor i fotografiše mlađeg brata ondašnjeg omrznutog sultana Abdula Hamida II, potonjeg Mehmeda V - poslednjeg vladara velike Osmanske imperije. Naredne, 1906. godine, braća Manaki dospevaju na dvor rumunskog kralja Karola I, jer je njihov poznanik makedonskog porekla, zvanični fotograf tamošnjeg dvora. Na njegov poziv učestvuju na velikoj fotografskoj izložbi u Bukureštu novembra 1906. godine. Na toj izložbi im je uručeno priznanje za umetnički domet njihovih fotografija. O trošku rumunskog kralja Janaki 1907. godine odlazi u Beč, London i Pariz i iz "belog sveta" u zaostalu tursku kasabu donosi primerak kinokamere serije „Bioscape". Još iste godine nastaju prvi filmski snimci na Balkanu, 12 godina po epohalnom otkriću braće Limijer.

Bugarske i nemačke snage, proterane iz Bitolja na obližnju planinu Pelister, bombardovale su neprekidno Bitolj, izazivajući veliki broj civilnih žrtava. Poetkom marta 1917. počinju noćna bombardovanja bojnim otrovom, fozgenom, koji je zbog težine padao na zemlju i prodirao u podrume kuća gde su se žitelji Bitolja krili. Žrtve ovih napada fotografisao je, i stradanja zabeležio u specijalnom izveštaju, čuveni Arčibald Rajs. Napadi su trajali sve do septembra 1918. dok "vardarskom ofanzivom" Srbi i saveznicke armije nisu porazili nemačke i bugarske trupe. Bitolj je bio jedino mesto koje je dožvelo napade bojnim otrovima sa velikim brojem civilnih žrtava, kojih je bilo više stotina, na prostoru Balkana.  Ovaj težak ratni zločin je danas potpuno zaboravljen i nepoznat.

Narodni muzej Bitolja, soba Kemala Atatrurka, crkve i džamije

Interesantno je da sam baš ovde, u bioskopu gledao Galipolje, australijski film reditelja Pitera Vira iz 1981. sa Mel Gibsonom i Markom Lijem.  Tada su da dođu do nas, filmovi kasnili 3-4 godine.

Reč je o jednoj od najkrvavijih i najdužih bitaka Velikog rata ( 25. aprila 1915. -9. januar 1916). Nekima je ovaj lokalitet poznatiji pod imenom Čаnakale.  Sukobilo se oko milion boraca sa obe strane. Žrtve nikad nisu prebrojane. Britanska enciklopedija licitira da su snage Komonvelta, pored gubitka velikog broja brodova, imale su 213.980 žrtava, mrtvih i ranjenih vojnika. Gardian dodaje i brojku od 87.000 poginulih turskih vojnika.

  Tursku vojsku je predvodio niko drugi do Kemal Atatürk,   kasniji utemeljitelj turske republike, te njen prvi predsednik,     koji je svoj vojni ugled stekao upravo na bojnom polju kod   Galipolja. Čovek koji je stradao od sifilisa, a ne na bojnom   polju.

  Britanci su preživeli katastrofan poraz i blamažu. Predvidio ih   je prvi lord Admiraliteta, neki pogađaju Vinston Čerčil. Istorija   mu je dala šansu za popravni.

  Možda je ovaj debakl jedan od razloga što je britanski   premijer  Lojd Džordž regentu Kraljevine Srba, Hrvata i   Slovenaca poslao molbu da pošalje srpske okupacione trupe u   Istanbul.

Predsednik vlade Nikola Pašić bio je protiv toga, te je Englezu   ljubazno sročio odgovor da su sa Turcima računi poravnati    1912. u Balkanskom ratu i da otada dva naroda mogu da budu samo prijatelji.

Aleksandar je potpisao telegram. Pašić mu dodušе nije napomenuo da je kopiju depeše poslao Musrafi Kemalu.

Samo je neko sasvim šašаv mogao da postavi kasarnu na tako čarobnom mestu. I da, imao sam dosta primedbi na play listu vojničkog razglasa.

 

Heraklea Lynkestis-Indiana Jones i tajna ZX Spektruma

U osmom nastavku vremešni stogodišnjak Indiana Jones na ovom lokalitetu pokušava da dokuči tajnu ZX Spektruma. 

Na samo nekoliko kilometera od centra grada nalazi se stari antički grad Heraklea Linkestis  u kojem možete videti amfiteatar, antičke skulpture i predivni mozaici... Mesto drevnog grada - Heraklea Linkestis, koju je osnovao Filip Vtori, otac Aleksandra Velikog, www.bitolamuseum.org

 

Heraklea Lynkestis je ako vam nije poznato urbano naselje od starog makedonskog vremena do srednjeg veka. Osnovana je sredinom IV veka pre Hrista odlukom kralja Filipa II Makedonskog, kao važna taktička odrednica.  Nalazi se na južnoj periferiji grada Bitolja, u podnožju planine Baba. Ime je dobila po Heraklu, mitskom junaku i rodonačelniku makedonske kraljevske dinastije Argeadi. Epictet Lyncestis, što znači "Linkestadska", potiče od naziva regije Linkestida u kojoj se grad nalazio i u kojem je živelo staro  pleme Lynkestidi. Ѕmestio se u plodnoj ravnici, severno zaštićenoj od planine Baba, brda Tumbe Café i reke Sive Vode na jugu.

Heraklea je preživela mnogo toga i razvila se u značajnu raskrsnicu na putu Via Ignacia (Via Ignatia), koja je povezivala Drač i Bosfor. Iz Heraklee put se dijagonalno proteže prema Stobiju, a zatim prema Serdiki (Sofija).

 Grad je utemeljen u predrimskom periodu.  Prema pisanim izvorima, nakon osvajanja Linkestide, Filip II podigao je tvrđavu (verovatno Heraklu), kojom je mogao da kontroliše deo kraljevstva. O tome svedoče i podaci po kojima je početkom II veka pre nove ere, u vreme ratova s Rimljanima, makedonski kralj Filip V sagradio nekoliko tvrđava u pograničnim oblastima kako bi osigurao granice svog kraljevstva.

Nakon pobede Rimljana i podele makedonskog kraljevstva na četiri područja (merida), Heraklea je ušla u sastav četvrtog merida.

Najviši stepen civilizacijskog razvoja za vreme rimske vladavine, grad je doživeo u prvim vekovima novog doba, kada je stekao status kolonije. Tokom tog razdoblja Heraklea je postala snažno ekonomsko i političko središte, sa svojim stalnim rimskim zastupnikom i stajaćom rimskom vojskom.

Sve se to odrazilo na izgled grada, tako da je rimska arhitektura bila u velikoj meri zastupljena, premda su tradicionalni uticaji još uvek davali beleg gradu.

Godine 473., za vreme prodora na jug, Goti pod vodstvom Teodimera osvojaju Herakleu.

Nešto kasnije (479.) isti Goti, ovaj put predvođeni Teodorihom, sinom već pokojnog Teodimera, ponovno su stigli u Heraklu. Stanovnici grada sklonili su se u utočište (refugium) u regiji, a episkop je pregovarao s Teodorihom.

 Gotički vođa tražio je hranu za svoj narod, a kad ništa nije dobio, zapalio je grad. Tačan stepen uništenja nikad nije utvrđen.

 Tokom VI veka grad su ponovno napali varvari, Avari i Sloveni, a krajem VI stoleća život u Heraklei definitivno je zamro.

Kada sam bio u vojsci lepo su nas postrojili ispred ovog antičkog lokaliteta, a onda naredili marš u brda. Pretpostavljate gde sam ih ja u sebi poslao.

Tokom proučavanja i istraživanja lokaliteta otkriveni su ostaci nekadašnjeg grada, te je izvršena rekonstrukcija njegovog izgleda.

Na severnom kraju foruma nalazi se trem suda. Ima pravougaonu osnovu na čijem se severnom zidu nalaze dve skulpture na postolju i jedan pijedestal bez kipa, koji kao nemi svedoci govore o veličanstvenoj istoriji grada.

Kip Tita Flavila Oresta izrađen od belog mermera fascinira svojom lepotom i grandioznim dimenzijama (bista Tit Flavila Orestesa takođe je otkrivena u hramu Tiha u Stiberi). Telo mlade žene i uobičajene osobine istine i pravde - vaga i luk - su one koje ukazuju na Nemezu, boginju pravde i sudbine. U grčkom natpisu ovog kipa, kaže se da je ovo poklon od Heraklejanskog građanina Julije Tertile.

Temelj bez skulpture s grčkim natpisom posvećen je istoj boginji, a u ramci je tekst, stih iz Hesiodovog epa, "Dela i dani":

"Oni koji veruju da su istinoljubivi I koji sude pravedno, nikada ne sustiže glad I nesreća, a u plodovima njihovih radova uživaju u izobilju. "

Zato sam ja valjda i sit i srećan.

Izgradnja terma označava rođenje viših nivoa zdravstvene svesti među stanovnicima grada. U tom pogledu terma se s pravom može smatrati predvodnikom u daljoj izgradnji vodovoda i proširenju vodovodne mreže u IV stoleću. Terma se sastojala od hladne vode - frigidium na istočnoj strani; prostor s mlakom vodom - tepidarij u sredini; i vrlo zagrejanu dvoranu u kojoj se nalazio vrući vodeni kaldarij koji je bio u upotrebi do V veka.

Počeci gradnje pozorišta datiraju u vremena cara Adrijana, a završni radovi su izvedeni u vreme Antonina Pija. Otkrićem pozornice potvrđena je dvostruka funkcija pozorišnog objekta, za scenske nastupe i predstave sa životinjama koje su se čuvale u tri zasebna kaveza. Zbog sigurnosti gledalaca, podignut je visoki zid ortostata oko orkestra s metalnom ogradom.

Vidikovac ima dijazom s dvadeset redova sedišta, a Nemesion iznad gornjeg reda. Scena se sastoji od pet pravougaonih prostorija i bogato ukrašene severne fasade. Pozorište je imalo kapacitet od oko 3 hiljade posetilaca.

Na zemljištu Heraklea pronađeni su ostaci nekoliko sakralnih predmeta ukrašenih podnim mozaicima izrađenim u opusu sectile i opus tessalatum, koji datiraju iz V i VI stoleća. Reč je o maloj bazilici, civilnoj baziliki, velikoj baziliki i cezijskoj bazilici. Poslednja se nalazi oko 250 metara od centralnog gradskog područja Heraklee. Uz nju su otkrivene ranohršćanske i srednjovekovne grobnice. Za razliku od tih raskošnih zgrada, na ruševinama starog pozorišta podignute su profane građevine od kamena i blata. Njihova važnost leži u njihovom položaju, što govori o visokom stepenu racionalizacije resursa i prostora. Mozaici su, nažalost, a zarad zaštite, sada prekriveni. Tokom leta dostupni su pogledima posetilaca.

Posebno je zanimljiva episkopska rezidencija, koja ima trapezoidni oblik, a njen raspored je zasnovan na blagodetima antičke tradicije. Veza između episkopske bazilike i ostalih bazilika u srednjem delu ovog antičkog grada ostvarena je hodnikom na njegovom istočnom ulazu. Prostorije episkopske rezidencije bile su raspoređene oko centralnog dvorišta, u čijem je središtu bio bunar. Pod u svim prostorijama episkopije izveden je u mozaicima sastavljenim od sićušnih kamenčića po principu tesalatum. U njemu se nalaze najraznovrsniji geometrijski uzorci, rozete, meandri, pletenice, riblje kosti, pleteni krst. U tom dekoru ponavljaju se motivi iz biljnog i životinjskog sveta.

Episkopska rezidencija bila je u upotrebi od IV do VI veka nove ere. Na stranicama istorije ovog grada ispisani su samo događaji koji svedoče o njegovoj lepoti i mirnom životu u njemu.

Nažalost, Heraklejci nisu imali sreće da dugo uživaju u plodovima svog rada. Nekada veličanstven grad, uskoro ce postati pusta ruševina.

 

Epinal spa- Pure Hedonism

(no additives)

U hotelu Epinal sam uobičajno ručavao, pa  naručujem tavče gravče, pasulj koji se kuva sa lukom, paprikama, paradajzom, uljem, brašnom i različitim začinima, a zatim se peče u glinenoj posudi, tavi.

Tu je i šopska  salata i Bovin kaberne. Šopska salata izmišljena je 1955, za knjigu recepata bugarske državne turističke agencije (Balkanturist), namerno u bojama bugarske zastave.

Pa voćna salata, a onda predah. Nešto zanimljivo i za pohvalu. Makedonske radio stanice emituju i dalje programe dostojne naslednike nekadašnjeg Disko selektora Radio Skoplja.

Ovde ljudi po kafeima razgovaraju, a mobiteli se sunčaju na stolovimo. Tu su tek za neki izuzetni poziv.

U vojsci poslaše nas da beremo grožđе, а mi gladni. Posle ručali vojnički pasulj. Koordinate tu iste, toponimi donekle, a vremena posve druga.

Podstaknut ostacima termi u Heraklei Lynkestis, rešio sam da obnovim tradiciju u spa centru hotela Epinal. Tepidarijum privatni bez plebejaca, samo ja, patricije. Veliki bazen, parno kupatilo, slana soba i sauna, džakuzi bez jakuza sa tetovažama.

A onda na turske baklave.

I onda muzika sa terase peva vanvremenske šlagere dok ispijam neka makedonska vina uz pršut i sirenje.