Pirati iz Alanje: Ko me tamo sanja

 

Alanja (Alanya) je jedan od onih mediteranskih gradova koji istovremeno deluju i kao razglednica i kao živi, pomalo haotični organizam – spoj turizma, istorije i svakodnevnog turskog života koji se ne povlači pred hotelima i all-inclusive zonama.

Dolazak u grad najčešće počinje pogledom na more koje menja boju od tirkizne do duboko plave dok se autobus spušta ka obali. Iznad svega dominira stenoviti poluostrvo na kojem se uzdiže tvrđava – kao da grad ima svoj “krunski vrh”.

 

Jedna od prvih stanica svakako je antaliska tvrđava. Tvrđava nije samo spomenik, nego čitav mali grad opasan zidinama. Uske kamene staze, ostaci vizantijskih i seldžučkih zidina, i pogled koji se otvara na beskrajno Sredozemno more daju osećaj da si na granici epoha. Vetar ovde stalno duva, kao da briše razlike između prošlosti i sadašnjosti.

 

Spuštanje ka obali vodi do jedne od najpoznatijih plaža u Turskoj – Kleopatra Beach. Pesak je sitan i svetao, more gotovo providno, ali u špici sezone sve je ispunjeno životom: suncobrani, kafići, muzika, turisti iz svih krajeva Evrope i Bliskog istoka. Legenda kaže da je ovde plivala i Kleopatra, što gradu daje dozu mitske romantike.

 

Nedaleko odatle nalazi se Damlataş Cave – mala, ali izuzetno atmosferska pećina. Vlažan, težak vazduh, kapljice koje se stalno formiraju na stenama i polumrak stvaraju osećaj da si u nekom prirodnom hramu. Mnogi dolaze i zbog verovanja da vazduh ovde pomaže respiratornim problemima, pa se turizam i “terapija” prepliću na neobičan način.

 

U luci, ispod brda, stoji prepoznatljivi simbol grada – Crvena kula (Kızıl Kule), masivna i pomalo brutalna u svojoj formi, nekada je čuvala ulaz u luku od napada sa mora. Danas je okružena restoranima, brodovima za izlete i turističkim šarenilom, ali i dalje zadržava ozbiljnost srednjovekovne straže.

 Uveče Alanja menja ritam. Svetla sa barova i restorana se prelivaju preko vode, a ulični prodavci mešaju jezike – turski, nemački, ruski, engleski. Grad tada deluje kao veliki tranzitni prostor između odmora i bekstva od svakodnevice.

 Alanja nije samo “letovalište”. Ona je slojevita scena na kojoj se sudaraju more, istorija i masovni turizam, ali i mesto gde se i dalje može naći trenutak tišine – najčešće negde visoko iznad grada, na zidinama tvrđave, dok sunce tone u Sredozemno more.

 

Alanja se najbolje sagledavakada se malo udaljite od obale i uđete u unutrašnjost – tamo gde se turistička razglednica raspada i pretvara u stvarni, pomalo suroviji pejzaž planina i reka. Ako kreneš ka istoku, put te vodi uz brdo i zatim u dolinu gde se skriva jedno od najprijatnijih iznenađenja ovog kraja – reku Dim (Dim Çayı). Voda je ledena čak i usred leta, jer dolazi direktno sa planina. Restorani su bukvalno izgrađeni iznad reke: drvene platforme, stolovi iznad vode, i osećaj kao da sediš između dva sveta – planinskog i mediteranskog. Ljudi ovde ne dolaze samo da jedu, nego da se rashlade na način, koji deluje gotovo nestvarno posle sparne obale.

 

Još dublje u brdima nalazi se pećina Dim. Za razliku od gradske Damlataş pećine, ova je veća, tamnija i dramatičnija. Stalaktiti i stalagmiti ovde deluju kao da su nastajali u nekoj sporoj, geološkoj meditaciji. Hodnici se spuštaju dublje u zemlju, a temperatura pada, kao da se fizički udaljavaš od letnje vreline i ulaziš u drugo vreme.

Ako nastaviš dalje, planinski put vodi ka kanjonu Sapadere Canyon. Ovde priroda postaje glavni lik. Drvene staze se protežu iznad vode koja se lomi preko stena, a slapovi stvaraju hladan, gotovo oštar vazduh. Boje su intenzivnije nego na obali – zelenilo gušće, senke dublje, a svetlost filtrirana kroz uske prolaze između stena. To je Alanja koja više ne pokušava da bude turistički spektakl, nego jednostavno postoji sama za sebe.

 

Povratak u grad uveče vraća potpuno drugačiji ritam. Bazar i ulice oko centra pretvaraju se u gustu mrežu svetala i mirisa. Prodavnice su prepune svega – od začina i čajeva do lažnih brendova i kožne galanterije, ali pravi doživljaj nije u kupovini nego u kretanju kroz taj haos. Cene se ne izgovaraju, nego pregovaraju, i svaka rečenica je mali performans.

 

Muzika iz klubova meša se sa šumom talasa, a turistički brodovi osvetljeni neonskim lampama izgledaju kao plutajuće pozornice. I dalje dominira osećaj da je Alanja grad koji nikada potpuno ne spava, nego samo menja nivoe buke.

 

I tako se ceo krug zatvara: od tvrđave koja gleda u prošlost, preko plaža koje žive sadašnjost, do planina koje podsećaju da je sve to samo mali deo šire, mnogo starije prirodne priče.

Alanja- Hamam za početnike i ponavljače

 

Ovde se radi o modifikovanom hamamu, orjentalnom kupatilu. Prednost je u tome što prostor dele oba pola i što su unete spa novosti, mana odstupanje od tradicije.

 

 

Prvo se ide u slanu sobu, pa prano kupatilo, pa buć u hladan bazenčić, pa u saunu, onda mazanje blatom, pa odlazak u hamam, na piling i kupanje sapunicom (penomod maslinovog sapuna.

 

Onda se zavalite u krevet s baldahinom, pijuckate čaj ili pućkate nargile. Možda ćaskate s nekom simpatičnom Ruskinjom ili Nemicom.

 

A onda masaža i novi ste!

 

Ima i dodatnih usluga poput one da vam one nasrtljive ribice klopaju naslage s peta, ali meni to nije ni malkice hedonistički. Riba je meni hrana, a ne ja njoj!