Zvuk mora - zvuk života

Tamo gde cveta limun žut

11. – 22. jun 2006. god.

Opet je počelo kišiti, kao što kiši na grčkim ostrvima u junu. Kiša dosadno rominja, olovno nebo, teško kao moji očni kapci. Predveče počinju da duvaju prvi vetarovi. Leto 2006. počelo je sumorno. Dug i iscrpljujući put autobusom do Igumenice i trajektom do Krfa, ostavlja nas bez atoma snage. Loše vreme uništava još ono malo volje i pozitivne energije. Da bi nas održali u životu, u autobusu nam puštaju par bioskopskih filmova (uspješnica, što bi rekli naši zapadni susedi). Zamor u mišićima, grčevi na licima neispavanih putnika, tiho negodovanje, putu se ne nazire kraj, a vreme prolazi sporo...

Krf, dragulj Jonskog arhipelaga, smaragno ostrvo, Odisejeva Šerija. Krf, grad sa mletačkim, francuskim i engleskim uticajima, sa uskim, kamenim ulicama punim taverni, kafića i diskoteka. Istorija Krfa je uzbudljiva i zanimljiva. To je eklektička mešavina istoka i zapada. Mlečani su im dali zgrade i naučili ih izgajanju maslina, Englezi vodovod i kriket, Francuzi parkove i univerzitet. Od kolonije nekad moćnog Korinta, saveznika Atine, nezavisnog polisa i jakog pomorskog i trgovačkog centra antičke Grčke. Potom sledi petovekovna prevlast Rimljana nad ostrvom, koje nasleđuju Vizantinci. Nisu ga mimoišli ni Huni, Vandali, Goti i Arapi. Pokušali su, u više navrata, da ga osvoje i Turci, ali nisu uspeli. Dvaput Krfom su vladali Mlečani, drugi put u XIV veku zadržali su se skoro pola veka. Njihov uticaj vidljiv je u gradskoj arhitekturi i načinu života. Staro gradsko jezgro smestilo se između Stare i Nove tvrđave. Staru su podigli Vizatinci, a Novu Mletci. Posle vladavine Francuza i Engleza, Krf sa ostalim jonskim ostvima pripojen je grčkoj državi 21. maja 1864. godine.

Krf je značajan i za nas Srbe. Novembra 1915. godine srpska vojska, posle napada Nemačke, Austrougarske i Bugarske, iscrpljena Balkanskim ratovima, oktobra 1915. godine počela je povlačenje kroz Albaniju. Egzodus cele države u Prokletijama, oštra zima, glad, isrpljenost i napadi albanskih bandi pri prelasku preko albanskih planina, gudura i klanca izazvale su teške gubitke u ljudstvu. Život su izgubili oko 144.000 srpskih vojnika i 100.000 civila. Previše skupa cena, plaćena iz solidarnosti prema saveznicima, u trenutku kada se sa Austrougarskom i Nemačkom mogao potpisati, na prvi pogled, vrlo povoljan separatni mir. Kao i svi događaji koji su sledili, nauk srpskom narodu da gleda svoje interese i ne reaguje emotivno na istorijske događaje. Svestan moći medija oboleli vojvoda Putnik doneo je odluku da se celo povlačenje fotografiše, kako bi svet saznao za gologotu srpske vojske.

Ono što je ostalo od srpske vojske i izbeglica skupilo se početkom januara 1916 godine na albanskoj obali. Italija odbija da prihvati na svojoj teritoriji, a Francuzi planiraju prebacivanje u Tunis. Posle ruske intervencije, saveznici odlučuju da srpsku vojsku prebace na jonsko ostrvo Krf. Pošto je Grčka neutralna, ostrvo za tu priliku okupiraju francuske snage. Ljudski transport se prvo iz Drača i Valone doprema na ostrvce Lazareto, gde je vršen pregled stanja vojnika, a oboleli se prebacuju na ostrvo Vido, gde se formira bolnica. Na Krf stiže i Srpska vlada i Vrhovna komanda. Boravak srpske vojske na Krfu prošao je bez i jednog jedinog incidenta. Žitelji u unutrašnjosti ostrva još koriste poneku srpsku reč. O ovoj nezapamćenoj tragediji najbolje svedoče stihovi Milutina Bojića ("Plava grobnica"):

Stojte, galije carske!
Spuštajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim
u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu,
gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
leži groblje hrabrih,
leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
a umornim letom zrak meseca šeta.

Dnevno je na Krfu umiralo i do tri stotine vojnika, iznurenih glađu, lošim smeštajem, bolestima i stalnim ledenim kišama. Zbog nedostaka prostora na tada kamenitom ostvu, bez vegetacije, preminuli počinju da se sahranjuju u dubinama jonskog mora, takozvanoj Plavoj grobnici. Žrtava je sve više, a evidencija, nažalost nije vođena. Takva tragedija nije zabeležena u istoriji nijednog drugog naroda, nijedne druge vojske. Prvu počast polaganjem lovorovih venaca u Plavu grobnicu, preminulim vojnicima na Vidu, odavila je 17. maja 1929. godine eskadra Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije.

Zbog blage mediteranske klime, ali i jake volje i morala srpske vojske, dolazi do brze obnova vojske i trijumfalnog povrataka u zemlju preko Solunskog fronta, gde nije imala baš podršku saveznika. Neverovatna snaga, moral i veličina srpske vojske, završio se, nažalost, neuspelim projektom jugoslovenske države, kojem će se posle Drugog svetskog rata pridružiti još jedna utopistička ideja - komunizam. Srbi koji su bili nosioci ovih projekata, postali su i njegove najveće žrtve. Grci vode računa o ovoj srpskoj svetinji i proglasili su je za ekološku zonu, mada su mnogi merkari ostrvo, misleći da ga komercijalizuju.

Srbija je, danas opet, nezavisna država što je vidljivo i na graničnom prelazu između Srbije i Makedonije. Nadam se da su nas po depeši ministra policije kao značajne osobe koji napuštaju Srbiju evidentirali. Na grčkom drumskom graničnom prelazu Evazoni u frišopu, simpatična grčka prodavačica kao da je znala da proceni moje želje i još više platežne sposobnosti. Nažalost, grčki toalet na ovom prolazu su, čak i ispod srpskih standarda.

Hotel "Sheria beach" u Dasiji je solidan, ali asketski. Voda ima miris sumpora. Sobe imaju TV prijemnik i klimu, ali se upotreba daljinskog upravljača, dnevno, naplaćuje 2€. Na sreću, moj aparat je radio bez komandera. Snalažljivi srpski turisti, setili su se odmah univerzalnih komandera koji se u hipermarketu "Jambo" mogao nabaviti već za 2.50 €. Večera je solidna i obilna "a la carte". Doručak stalno isti, ali vredeo je bar zbog đusa i kafe. Jutro sa novim danom donosi i optimizam. Sunce, izvor života. Nabavljam mapu ostva i pišem razglednice. Starinska navika koju sam zadržao, svi volimo da ih dobijemo, ali nas mrzi da ih drugima šaljemo. Izložili smo svoja atletska tela milujućem dejstvu sunčevih zraka, ali znali i da odstupimo kad su nam za ležaljke zatražili 2, a za suncobran 3 €. U prvom komšiluku je klub "Eden", navodno najbolji u Grčkoj, gde se ležaljke ne naplaćuju. Možeš biti klošar, ali bar budi sa stilom. Bolje nego punišić bez manira.

Popodne smo krenuli u grad Krf. Autobus ide još retko, a treba ga čekati po vrućini. Prevoz je trajao dobrih dvadesetpet minuta, a koštao 1 €. Na zadnjoj stanici busa 7 ima dobra poslastičarnica. Prvo prepad na prodavnicu "Marks & Spencer". Nema naroda koji toliko voli more i kupovinu. Obilazimo staro gradsko jezgro i palatu Mihajla i Đorđa, a u njoj kolekciju azijske umetnosti zaostavštinu trojice grčkih kolekcionara. Ulaz 3 €. Poseta staroj tvrđavi se preko dana naplaćuje 4 €, ali zato uveče možete ući besplatno, šetati ili popiti piće u kafiću sa predivnim pogledom na Krf. Potom poseta crkvi Sv. Simeona sa baroknim freskama i moštima ovog svetca, zaštitnika ostrva, koji ih je spasao nebrojeno puta. Palim sveće. Vredan pažnje je i Vizantijski muzej koji se nalazi uz obalu, putem koji vodi od grada ka luci. U Novoj tvrđavi se nalazi mornarička baza. U okviru Alpha banke, nekadašnje Jonske banke, posetili smo muzej grčkih banknota. Probali smo lokalne baklave sa kandiranim višnjama i liker kumkuat od minijaturnih pomorandži koje uspevaju na ovom ostrvu, ali čije plantaže nisam video nigde. Posmatram živopisne ulice, sa lokalnim suvenirima, ručno rađenim, cveće u duginim bojama, venecijanske palate i na kraju grčki, gastronomski specijaliteti. Sofrito je govedina sa vinovim listom i belim lukom. Uz lokalno crveno vino, naravno, koje se može degustirati u mnogobrojnim podrumima. Lepo mesto u kome treba uživati. Pri povratku bus je pun, ali smo mi, naravno, ušli na poslednjoj stanici i seli. Posle večere smo odgledali utakmicu između Brazilaca i Hrvata (1:0). Prljava igra Brazilaca i srčana Hrvata. Mi se oštrimo za utakmicu Srbije protiv Argentine u petak. Navijački rekviziti su spremni, a grupa u borbenoj gotovosti. Da u subotu kada posetimo pretke na ostvu Vidu imamo nešto lepo da im poručimo.

Jutro protiče u šetnji parkom Spianadom, uživanjem u espresu pod svodovima Listona. Sa simpatičnim parom Slađom i Peđom iznajmljujemo crveni automobil Kia Piccanto sa muzikom i klimom i pripremamo se za razgledanje ostrva. Par dana, može sa prekidom, dnevno 25 € + gorivo. S obzirom na naše planove isplati se. Iščitavanje tekstova, proučavanje mapa, priprema plana puta i potrebne opreme.

"Maslinove šume ovde padaju sa bregova u dugim srebrnim kaskadama. Bez prastarih maslina ovo ostrvo ne bi imalo ni svoju lepotu ni svojun slavu. Sve je na ovom ostrvu mirno i prozračno, i lako kao senka", kaže Jovan Dučić.

Prvo na jug. Poseta hipermarketima i popuna zaliha za dohranu, termosa i asure. Postoji i Metro, ali nisam poneo karticu. Krećemo ka Ahilionu, palati austrougarske carice Elizabete zvane Sisi. To je ista ona vladarka koju su Mađari obožavali i podigli joj u čast velelepni Erzebet most. Opa, neprijatno iznenađenje, ulaz 7€. Jedan je život! Palata je vredna posete sa predivnim, nameštajem, statuama i negovanim vrtom, kojim dominira kolosalna statua Ahila.

Pogled iz ovog vrta je orgazmičan. Turistički vodič mora sve da zna o lokalitetu, pa je tu knjiga o palati i carici Sisi, na srpskom za 5 €. Još malo predaha u hladovini kafića uz hladnu kafu, pa put pod noge (točkove) do Benecesea i muzeja školjki. Predivna izložba podvodnog sveta ostaviće vas bez daha i dodatnih 4 €. Za sećanje dobijamo suvenir, magnet za frižider.

Nastavljamo put i uz malo lutanje u unutrašnjost ostrva i posmatranje maslinjaka pod mrežama, stižemo do grada Kavosa, rezervata za neobuzdanu englesku omladinu. Carstvo alkohola i slobodnog seksa. Par sati pred utakmicu. Atmosfera napetog iščekivanja. Svugde engleske zastave, pivo, krupne devojke sa minđušama i tetovažama na svim mogućim i nemogućim mestima uvijene u engleske zastave i mladići ofarbanih lica i mutnih pogleda.

Najupečatljiviji je bio korpulentni navijač Donald Duck u pratnji par pripadnika sisatih ostrvskih stvorova. Ručamo grčki meni u McDonaldu i nabavljam naradžastu maramu za plivanje. Dok ostrvskim zverima nadolazi adrenalin i bubri bešika, napuštamo Kavos, na vreme. Bolnička kola već razvoze navijače za koje je utakmica već završena. Put nas vodi uz obalu, predivne plaže i mnogobrojne porodične taverne. Predah uz frape i predivan pogled. Voda čista, topla i smaragdna. Posmatram u daljini crtu, gde se spajaju pučina i nebo. Galeb leti i traga po moru za plenom. I miris čempresa, tek da izmami suzu mušku, najtežu. Usput smo uslikali Mišje ostrvo i uputili se ka Ipsosu. Tamo su Engleze ukrotili i pripitomili, pa bi recept trebalo faksom da pošalju kolegama u Kavos. Sumrak i riblja gozba na obali uz vino. Nepodnošljiva lakoća postojanja. Trenutak kada znate da uživate i da ćete mi se sa nostalgijom vraćati. Kad bi ceo život mogao da bude sastavljen samo od takvih uspomena!

Dan je sve u znaku utakmici Srbije i Argentine. Zamenili smo večeru za ručak, mi menjamo noć za dan, za neki novi dan, rezervisali mesta u kafiću na obali i isplanirali postavljane zastave države Srbije. Bože pravde ti što spase od propasti dosad nas, prati danas srpske fudbalere i budi im večni spas! Napravljeno je i nacionalno pomirenje da Megi navija za Jugoslaviju sa petokrakom, a mi za srpske orlove. Grčki kelner prezrivo je odmahnuo rukom kada sam mu saopštio da ćemo razbiti Argentince. Videće on svog boga, ako slučajno ne pobedimo. Prepodne provodimo u opuštanju i kupanju, vodeći ljubav sa hladnom, morskom vodom. Prelistavamo srpsku štampu, koja ne sluti ništa dobro. Standardno. Zvezda je pripekla, prihvatamo se jela, jer zdravlje na usta ulazi. Počinju pivske pripreme i treninzi. Na lice nanosimo boje državne zastave, postavljamo srpsku trobojku na ulazu u kafić. Svaki naš trud je uzaludan. Gaučosi su nas odrali kao krdo bizona. Megi, jugoslovenska revolucionarka kaže da sa izdajnicima (fudbaleri i trener) treba po kratkom postupku. Po prvi put, moram priznati, možda je u pravu. Grci bogojažljivo posmatraju naše reakcije, neće valjda stradati kafić. Tugu utapamo u jonskom moru. Predveče provodimo u tipičnoj grčkoj kafani uz prženu fetu, giros, grčku salatu i belo vino "Recinu". Šetamo da lakše svarimo, kaloričnu hranu i bruku zbog poraza 0:6. Ophrvani bolom, kupujemo sapune od maslinovog ulja da speremo sramotu. Gorak turistički život sladimo lokalnim specijalitetom, čokoladnim kolačem sa bademima.

Danas obilazimo srpske svetinje na ostrvu. Prvo poseta Srpskoj kući u Krfu, koja postoji samo zahvaljujući entuzijazmu i ogromnoj energiji našeg konzula. Sredstva iz zemlje ne stižu, a on nema prava da prodaje knjigu koju je sam napisao o golgoti srpske vojske u I svetskom ratu. Na zgradi se odskora vijoru srpska državna zastava. Čast je i obaveza imati takve pretke. Nadajmo se da će srpski narod pronaći u svojim redovima takve gorostase i ljude visokih moralnih vrednosti, spremne da nastave tradiciju srpske državnosti i uvedu Srbiju, tamo gde je po istoriji i kulturi uvek pripadala, u društvo evropskih naroda. I na taj način se na najbolji način odužiti ljudima koji su svojoj državi žrtvovali sve što su imali, uključujući i sopstvene živote.

Slobodnih dva sata koristimo za posetu Arheološkom muzeju sa zanimljivom kolkecijom figura, vaza, novčića i impozatnim portalom. Pravimo predah uz sladoled u Meku, nabavljamo cveće za posetu Vidu. Šetajući uz obalu stižemo do luke, ukrcavamo se u brodić, koji nas prebacuje do ostrva Vido. Posle kraće šetnje dolazimo do monumentalnog mauzoleja stradalim srpskim vojnicima sa natpisom "Jugoslavija - srpskim vojnicima". Iznad natpisa se od aprila ove godine nalazi grb Kraljevine SHS.

Popodne u Dasiji uz tiramisu i nes, a potom plaža, gde susrećemo planinarke beogradske "Pobede". Razmena iskustava i utisaka o posećenim lokalitetima. Nažalost, zbog kolektivne vize ne mogu da odem na izlet do Albanije, koji košta tričavih 35 €. Šengenu, muko moja pregolema! Uveče u diskoteci "Eden" u prijatnom ambijentu i veselom društvu propratili smo nastup DJ Linda Martineza. U isto vreme u Srbijom odjekuje neka druga muzika. Tu ni "Veniš" ne pomaže! A onda oko ponoći promiče Branka u tankom, lanenom kompletu, kroz koje su se nazirale tange. Njena plava, kovrdžava kosa, zaviori se u tajanstvenoj, krfskoj noći.

Nad Krfom su leteli galebovi i hidrozmajevi. Iz luke je polazio brod sa staklenim dnom "Kalipso star". Naš plan je bio drugačiji, ka severu ostrva - Kasiopiju, Sidariju sa kanalom ljubavi. Legenda kaže da par koji se tamo okupa večno će živeti u ljubavi. Sa glavnog puta smo, često, skretali da bismo osmotrili plaže i ako nam se dopadne okupali se. Kasiopi je živopisna grčka varoš, prvo veće mesto na koje smo naišli. Kupamo se u Agios Spiradonisu, a ručamo u Rodi u tipičnoj grčkoj taverni na obali. Potom, Sidari i kanal ljubavi. Pririoda je formirala i kanal, ali i tunel, kroz koji smo proplivali. Suviše kasno smo ugledali natpis da to može biti opasno. Da li u fizičkom ili možda emotivnom smislu, ne znam. Kada saznam, javiću vam. U svakom slučaju ne propustite da probate afrodizijački jogurt sa medom i orasima. A onda kroz živopisna mesta u unutrašnjosti ostrva natrag do Dasije. Veče na krfljanskoj tvrđavi, lutanje mletačkim ulicama starog grada, doživljaj koji se ne može dočarati. Monumentalna arhitektura, igra svetala i senki, mirisi, zgodne devojke u prolazu, jednom rečju, bez problema mogu sebe da zamislim kao stanovnika ovog simpatičnog ostrva. Lepota, stil i zabava, ali i neki čudan spokoj koji, napaćenu tranzicionu dušu puni novom, pozitivnom energijom. Do sutra i nove avanture.

Plan je usmeren ka zapadu i tvrđavi Angelokastro, vizantiskom dvoracu Mihajla Angelosa iz XII veka. Prvo svraćamo u prodavnicu suvenira od maslinovog drveta. Vlasnik je ljubazan, ali nenaspavan pošto ima bebu kojoj izbijaju zubići. Posle brojnih krivina i uskih uličica, gde se prolaz, naizmenično reguliše semaforima, dolazimo u podnožje Angelokastra. Preobuvam se u patike, uzimam vodu i krećem u osvajanje ovog dvorca. Na vrhu uvek čeka nagrada, ovog puta to je višestruki, svršavajući pogled na sve strane. Kao sa razglednica ili reklamnih letaka turističkih agencija. Ono što vam uvek obećaju, o čemu sanjarite, a retko kad vidite. Nirvana. Po povratku osveženje uz jogurt sa jagodama i dinjama u društvu jednog foksterijera. U lokalnom seocetu probamo lokalni med, masline, kukmuat, vino i uzo. Umetnička i kosmopolitska amosfera. Kratka vožnja do Paleokastricije i kafića "La Grota" sa predivnom plažom. To je raj o kome vernici sanjaju, a mi ga upravo koristimo. Pizza koju sam naručio, čak je lošija od one koju sam ja prvu put napravio. Ali zbog drugih okolnosti, sve im je oprošteno. Uvala sa strmim, vulkanskim stenama i smaragdnim morem, čiju boju poprimaju i moje oči. I dok listam časopise iz zvučnika mi se obraća Šade. Dok sumrak polako pada obilazimo nudistička plaža Mitotiotis kod Ermonesa. Zalazak sunca nas zatiče na Glifadi, gde počinje žurka uz fetu, lubenicu i uzo. Posle večere, još malo šetnje uz more, hladno pivo u udobnoj ležaljci kafića sa pogledom uperenim ka pučini. Iščekivanje sutrašnjeg krstarenja. I dok sanjivi krećemo na odmor do sutra, asfaltnim putem prolaze nemački planinari, oslanjajući se na štapove. Vraćaju se, sa samo njima znanog puta, posle par minuta.

Krstarimo u blizini Paleokastricije. Brod ima providno dno. Posmatramo korale i ribice. Na gornjoj platformi posmatramo obalu, uvale i pećine, stene nalik na majmunsku glavu i orla, a u jednoj pećini pronalazimo ostatke nemačkog, ratnog broda. Najviše vremena provodimo na "Rajskoj plaži", kupajući se, uz roštilj, salatu i vino. Vazduh trepti, kao da nebo gori. Visoki zaštitni faktor krema štiti nas od opekotina, kao i suncobrani, ali u glavi se svašta muti.

Dan koji treba iskoristiti, sutra polemećemo ka Srbiji. Spremio sam "strong program" . Posle doručka kupanje, pa odlazak u grad. Kuliranje po gradu i odlazak do luke do "Kalipso Stara", brod sa staklenim dnom, francuske proizvodnje vođen elektronikom. Oplovljavamo ostvo Vido i silazimo u potpalublje. Ronioci, jedna devojka i dva mladića pokazuju nam ribe, jastoge i školjke. Kao u romanima Žila Verna ili emisijama Žaka Kustoa. Gledamo umeće dresiranih morskoh lavova koji tapšu, skaču, ljube izvode svašta za par ribica. Klasičan primer korupcije na delu. Međutim, treba požuriti jer još ima u planu posetu "Aqualendu". Dosadno čekanje autobusa br. 8 i besplatna vožnja koja je trajala dvadesetak minuta. Pridružujem se engleskoj porodici i ulazim. Uštede od 15 € ! Prvo opuštanje u bazenu sa sedam vrsta talasa, potom raznovrsni tobogani, crna rupa, lenja reka, gusarski brod sa iznenadnim polivanjem vode iz neočekivanih prvaca i na kraju džakuzi. Pri kupovini ulaznice dobijate raznobojne, plastične narukvice, koje svi nose. Svi osim mene! Park se zatvara u 18h, izlazim na put, a od autobusa ni traga, ni glasa. Krećem pešku pravcem kojim sam i došao. Prolazim kroz romsko naselje, a jedan mali dečkić pokušava da me animira i nešto zaradi. Ne zna da je letovanju kraj i da se u pogrešnoj crkvi krsti. Grci u unutrašnjosti ostrva, slabo govore engleski i često vam mogu dati pogrešne informacije, na koje ne bi trebalo da se oslonite. U vezi njihove orjentacije i procene rastojanja između mesta treba biti obazriv i uzeti ih sa rezervom. Na raskrsnici, gde se ukrštaju autobusi br. 8. i 11. uspevam da ustartujem ovaj drugi. Problem je što nemam kartu, a u autobusu je automat i vozač ne prihvata novac, već zaustavlja ispred prve prodavnice, u kojoj kupujem kartu koju poništavam u vozilu. Stižem u Krf, baš na vreme da uhvatim bus za Dasiju. U hotelu, na oglasnom panou zatičem lošu vest, polazimo ujutru u 7h, a avion poleće u 920. Posle večere kuliramo u ležaljkama, pijući pivo i kupajući se (čuveno srpsko opraštanje od mora). U međuvremenu fudbalska reprezentacija Srbije doživela je još jedan poraz. U ponoć odlazimo na spavanje, sutra se ovo uzbudljivo letovanje, nažalost, okončava.

Buđenje je bilo bolno. Bunovni teglimo kofere pune usomena, ne prođe mnogo a oko zaiskri. Autobus nas prebacuje do aerodroma. Predajemo kofere i prolazimo pasošku kontrolu za egzotične zemlje van EU. Onda još malo muvanja po djutiju i njiškanja novih parfema poznatih firmi. Kafa pred let koji kasni. Poneka nervozno pripaljena cigareta. I slatkiš da popravi raspoloženje. U avionu dosta praznih mesta. Posmatramo albanske planine i jezera. Slećemo na beogradski aerodrom "Nikola Tesla". Pasoška kontrola. U strogoj policijskoj uniformi lepa, nasmejana devojka. Da povratak u srpsku stvarnost bude lakši i lepši, dokaz da u Srbiji i za Srbiju ima šanse. Samo da nam i zemlja bude tako lepa i nasmejana.

Gvozdena kapija istočne Srbije - stazama imperatora Trajana

Putovanje uz Dunav je uvek praznik za sva čula. Nemoguće je ne biti očaran prekrasnim predelima kroz koje prolazite. Prvi detaljan opis ovog područja dao je Austrijanac Feliks Kanic, čuveni balkanolog i veliki prijatelj srpskog naroda. Sledi ga rodonačelnik savremene srpske geografije Jovan Cvijić.

Istočna Srbija je polunapuštena oblast ovenčana mitovima. Raskošne prazne kuće sa liftovima i bazenima vlasništvo gastarbajtera i pored njih, u mirnoj simbiozi, stare oronule kuće sa staračkim življem. Raskoš i beda, suprotnosti koje se privlače. Kult mrtvih, spomen ploče preminulih na kućama. Ali isto tako i u najmanjem mestu neka muzika, orkestar obučen u svečana odela i opštenarodno veselje. I direktne autobuske linije za gradove Austrije i Nemačke. Renesansno građene Vlajne zift crne kose, čije seksualno umeće nadmašuje veštine japanskih gejši. Život ovde teče u skladu sa nepisanim pravilima, a kao posledica izolovanosti celog kraja. Kako god, ovo bi mogla biti, da je pameti, srpska rivijera.

U pakleno toplo letnje jutro 22. jula 2006. godine, krećemo ka Gvozdenoj kapiji Evrope, kako u svetu zovu ovu oblast. Nema nas puno u autobusu, oko dvadesetpet, tu je i moja školska drugarica Maja, bankarska službenica Jasmina i par dečice koje su pravile atmosferu tokom puta. Prvu pauzu pravimo na Srebrnom jezeru, koje postaje prava turistička destinacija. Hotel i njegova letnja bašta ne rade. Srebrno Jezero je dugačko 14 km, a široko 300 metara. Nastalo je od rukavaca Dunava, koji je zbog gradnje hidrocentrale pregrađen dvema branama. Jezero je bogato ribom (som, smuđ, šaran, amur), a po Ginisovoj knjizi rekorda iz njega je izvađen najveći šaran težak 44 kilograma. Pijemo prvi nes i posmatramo jezero. Mali predah, malo priče, pa nastavak puta.

  reljefni prikaz Trajanovog mosta kod Kladova sa njegovog stuba u Rimu

Sledeće zaustavljanje je arheloškom lokalitetu Lepenski vir. Na njemu je 1967. godine pronađen niz od sedam sukcesivnih naselja koja su podignuta od XIII do VI milenijuma stare ere-te se ovo ispostavlja kao najstarije poznato urbano naselje u Evropi (AXIS MUNDI). Ovde se pratilo kretanje nebeskih tela, te je postojao hram posvećen Suncu, a pronađene skulpture materijalizuju „lik boga Sunca“. Zbog izgradnje hidrocentrale Đerdap, ceo lokalitet je podignut 29,5 metara.

Muškarci su u ta davna vremena živeli oko 50 godina, neki bi dobacili i do 70-te. Žene su živele kraće, zbog čestih porođaja (nisu korisili kondome i sl.) Interesantno je da je na pronađenim skeletima vrlo malo onih sa prelomima. Bavili su se skupljanjem plodova, lovom i ribolovom, ali i rudarstvom. 

Sahranjivanje pokojnika vršeno je po pravilu u kućama, ispod poda. Uz telo pokojnika polagani su rogovi jelena, često i čitava glava. Pošto jelen svake godine odbacuje rogove i dobija nove, ovo se tumačilo pouzdanim simbolom besmrtnosti. Čovek je, deluje, oduvek tome težio. A šta bi radio kada bi mu se želja ostvarila i da li bi se bar malo smarao, niko se nije pitao. A kao što znate tada nije bilo ni TV-a, ni Interneta. To objašnjava one česte porođaje.

 

U blizini je i hotel "Lepenski vir", poznat i po tome što su ovde organizovane, u to vreme vrlo popularne "Igre bez granica".  Bili smo deo Evrope kad su mnogi o njoj mogli samo da sanjaju.

Uvidom u dnevnik, koji sam vodio, pre pojave Facebooka, ovde sam bio na ekskurziji, te smo organizovali poprilično ludu žurku u jednom od apartmana. Opisi su magloviti, isprekidina i nejasni. Dobra žurka bila!

A i ovde sam, posle bombardovanja, upoznao svoju privremenu bračnu drugaricu. I to razdoblje mi bledi u sećanju. Kao san, kao noćna mora. Kao arheološko nalazište.

Tabula Traiana

Put se iznenada sužava, prateći Dunav i postaje krivudav, a vreme je naporno za putovanja.. Rečno korito Dunava u Đerdapskoj klisiri je najdublje u svetu. Dunav na početku Nacionalnog parka ima dubina od 24 m, pa naglo doseže dubinu od 70m. Dužina Dunava se ne meri uobičajno od izvora, već od ušća, gde obrazuje deltu Dunava. Duž puta susrećemo kupolaste peći od cigala koje nepotpunim sagorevanjem bukovog ili cerovog drveta proizvode ćumur (drveni ugalj). Ima ih dosta u ovom kraju, na radost ljubitelja roštilja. Pojedini putnici traže pauzu radi okrepljenja. Konsolidujemo snage i konačno stižemo pred manastir Vratna. Preobuvamo se i krećemo na put dug 15 km, u teško pristupačan kanjon reke Vratne poznat je po kamenim kapijama i neobičnim virovima.

Prerasti su geomorfološki fenomeni karpatskog dela Srbije i nalaze se pod zaštitom države. U klisurama malenih rečica obale nadvisuju visoki kameni mostovi. Monumentalne pojave, skrivene u tajanstvenim šumama istočne Srbije, one nemo svedoče da su u prošlosti bile pećine tunelskog tipa. Na jednom relativno malom prostoru, na istoku Srbije ima ih čak dvanaest. Kamene kapije, prerasti ili kameni lukovi, najviši su u Evropi upravo ovde. Prva kapija (Mali prerast) udaljena je oko 200 metara od srednjovekovnog manastira, dugačaka je 15 metara, širine 30 m i visine otvora 34 m Veliki prerast, ili druga Vratnjanska kapja, u neposrednoj blizini prve, ima dužinu 45 metara, širinu 23, visinu 26 i dubinu svoda 30 metara. Ove dve kapije se nazivaju se manastirske i istog su porekla, za razliku od treće, suve prerasti koja ima dužinu od 34 m, širinu 15 m, visinu 20 m. Ova treća kapija je najnepristupačnija i najmlađa, ali i najlepša i najizazovnija. Naš cilj je bilo obići sve ove kapije.

Na trenutke je bilo dramatično u stilu Indijane Džonsa, prelazak reke preko balvana, uske litice gde je težište tela trebalo prebaciti bliže steni, prelazak preko merdevina, probijanje kroz kamene stene, pored pećina, savlađivanje klizavosti terena. Nailazimo naizmenično čas na litice, pa na rastresito, ali i kameno tlu obraslo mahoviom, probijamo se kroz šipražje (paučina je svedok da ovuda skoro niko nije prošao), potom gazimo po samom koritu reke, koje je na pojedinim mestima presušilo. Teško je odrediti idealnu obuću, pošto su za obalu idealne planinarske cipele, a za rečno korito gumene čizme. Ujedno, ovo je odlična vežba za oblikovanje tela i aktiviranje svih mišića. Pijemo svežu vodu sa izvora, koračamo kroz korito reke i uživamo u prirodi. Vetar nas hladi umesto klima uređaja, izvor osvežava umesto tuša, potpuno smo u saglasju sa prirodom. Ovde uspeva oko 300 biljnih vrsta. Par puta pravimo pauze i na kraju dolazimo do trećeg, Suvog perasta. Speleolozi su ovde otkrili tri pećine "prave dragulje prirode".

Pećina najbliža trećoj kapiji, dugačka je oko 400 metara, a druga kraća, ali atraktivnija, skriva jezero nesvakidašnje lepote. Poslednja od tri je izuzetno velika i komplikovana, isprepletana brojnim hodnicima i tunelima. Tu pravimo pauzu za užinu, a onda nas čeka povratak istim putem. U povratku smo se brže kretali u ubrzo stigli do mesta s kog smo i krenuli. Brzina je imala i posledice, nekima iz grupe je popustila koncetracija, pa su prošli sa lakšim ozledama.

Vraćamo se do manastira, prisustvujemo večernjoj molitvi, palimo sveće i dajemo prilog za obnovu hrama. Manastir Vratna osnovan je 1415. a obnovljen 1836. godine. Po predanju crkvu je sagradio arhiepiskop Nikodin za vreme vladavine kralja Milutina (1279-1321). Posvećena je Vaznesenju Gospodnjem. Manastriski kompleks je skroman, utopljen u okolno zelenilo. Gordo stoji kao snažna brana stenama koje bi da preplave ovu pitomu dolinu. Iznad manastira, u gotovo nepristupačnoj steni, nalazi se isposnica Svetog Nikodima. Sazidana je od tesanog kamena i pečenih opeka. U isposnici se nalazi drvenu konstrukciju, predviđenu za penjanje do otvora druge bočne pećine. To dokazuje da u isposnici neko traga za zlatom (vrlo zastupljen hobi u istočnoj Srbiji). Ulazimo u autobus i krećemo put Kladova.

Zahvaljujući povoljnim uslovima (lov, ribolov, stočarstvo, zemljoradnja, vinogradarstvo, zanatstvo, trgovina i saobraćaj) ova oblast je bila od davnina naseljena, o čemu svedoče predmeti materijalne kulture najstarije civilzacije Evrope (Lepenski Vir). Prema podacima popisa stanovnistva iz 1991. godine, u opštini Kladovo živi oko 32000 stanovnika. Položaj Kladova, zaleđe bogato prirodnim i kulturnim vrednostima, kao i ubrzan privredni razvoj posle izgradnje Hidroenergetskog i plovidbenog sistema "Đerdap I" doprineli su da se mala varošica prepoznatljiva samo po kavijaru postane značajan privredni, kulturni i turistički centar. Ako se nađete u ovog gradu ne biste trebalo da propustite da vidite značajnu arheološku kolekciju koju poseduje kladovski muzej. Kladovski kavijar, delikates od usoljene riblje ikre, posle niza pronevera u preduzeću koje se bavilo njegovom proizvodnjom teško je naći na tržištu.

U svom panegirlku imperatoru Trajanu rimski poeta Plinije Junior beleži:

"Magnum est stare in Danubi ripar!"  (Veličanstveno je stajati na obali Dunava!)

Omladinski kamp Karataš, mesto smeštaja učesnika nekadašnjih radnih akcija. nalazi se sedam kilometara od Kladova. Ulice sa bungalovima nose imena glavnih gradova nekad bratskih republika. Sobe atmosferom i stanjem u kojem je nameštaj vraćaju nas u vremena samoupravnog socijalizma. U drvenu konstrukciju kreveta urezbareni su natpisi “Viva Internacionala”, “Lenjin” i slično. Svakog trenutka očekujete da se sa razglasa oglase revolucionarne pesme, a akcijaši žuljevitih ruku pojave na sportskim terenima. Tople vode nema, ali posle ovakvih napora prija čak i tuširanje hladnom. Mišići pomalo zatežu i bole, kao posledica kretanja po tvrdoj podlozi, ali je opšti utisak odličan. Poneko je pokupio i po kojeg krpelja, koga treba hitno najuriti. Večeramo i autobusom krećemo u Kladovo u noćni provod. U gradu je u toku etnofestival, afirmacija turističkih potencijala ovog kraja, koji se ove godine održava od 18 jula. Pešačka ulica sa starim fasadama i bogatim krošnjama drveća prepuna simpatičnih, prepunih kafića sa stolovima i stolicama od kovanog gvožđa, postavljenim na kaldrmi. Kao na morskim letovalištima promenada lepršavih letnjih haljina, koje tek na trenutak otkrivaju šta skrivaju, belih uskih pantalona, preplanulih i nasmejanih lica, u šetnji, uživanju u muzici i bogatoj gastronomskoj ponudi. Kao da je Štraus mlađi imao kao inspiraciju ovu varoš kada je komponovao valcer “Na lepom plavom Dunavu”: Sastajemo se sa Majinim sestrama i sparno veče provodimo u jednom od kafića iznoseći utiske sa kanjoninga, sporta koji je sve popularniji u celom svetu. Oko ponoćni pratimo koncert “Balkanike” na centralnom gradskom trgu, nakon čega se vraćamo u kamp i odlazimo na odmor.

Budimo se rano i gle čuda vode čak ni hladne više nema, ništa od jutarnjeg tuširanja. Prva pomoć u održavanju higijene dolazi iz flaša, pa slede doručak, jutarnja kafa i obilazak hidrocentrale “Đerdap”. Plovidba kroz Đerdapsku klisuru oduvek je bila problem, zbog moćnih struja i opasnih virova. Rimljani su da bi olakšali plovidbu prokopali kanal dug 3 km, a plovila su vukli robovi. Na osnovu rimskog kanala, projektovan je, izrađen i 1878. godine otvoren Sipski kanal u prisustvu rumunskog kralja Karola I, austrougarskog cara Franca Jozefa i srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, Vuča je vršena tegljačima (remorkerima). Za vreme Kraljevine Jugoslavije plovidba Dunavom regulisala se vučom uz pomoć lokomotive, prugom koju su 1916. izgradili Mađari. Zbog važnog strategijskog položaja, napad Nemaca na Jugoslaviju otpočeo je upravo ovde 6. aprila 1941. godine u dva sata po ponoći, ubacivanjem dvadesetak diverzanata. Diverzija je bila uspešna, zahvaljujući kolaboraciji kladovskog sreskog načelnika, ruskog emigranta Leonida Čudnovskog. Tokom maja i juna 1944. godine Sipski kanal bombarduju saveznici.

Oblast posle rata zauzimaju Englezi i napuštaju tek na pritisak Sovjeta. Gradnja hidrocentrale je počela 7. septembra 1964. godine kada su svečanu vrpcu presekli Tito i rumunski predsednik Dež. Okončana je 16. maja 1972. godine, kada su je svečano otvorili Tito i Čaušesku. Za mesto gde će biti podignuta brana korišćena su nemačka ispitivanja, koja su oni izvodili za vreme rata. Priča se da je jugoslovenska vlada ta dokumenta nabavila iz Austrije, plativši je sa nešto malo namirnica. Na izgradnji hidrocetrale, na našem delu, bilo je angažovano 8000 radnika, a stradalo je 14, najviše vozača kamiona koji su istovarali trodelne module za pregrađivanje reke. Završavali bi vođeni inercijom sa natovarnim kamionima u mutnim vodama Dunava. Žrtve izgradnje hidrocentrale bile su i pojedine riblje vrste, koje su isčezle usred gradnje dve brane, najočigledniji primer su jesetre. Jedno vreme su pratile brodove, pa se iza broda u prevodnici mogao videti taman trag od više desetina metara grupisane ribe.

Kula za osmatranje je opremljena sa digitalnom kamerom koja osmatra 360°, 6km u svim pravcima, a donacija je vlade Japana. Osmatra se prevodnica, nacionalni park i rumunska strana granice. Hidrocentrala je optičkim kablom povezana sa Elektrodistribucijom u Beogradu, gde se putem računara, a na osnovu vodostaja i ostalih važnih parametara podešava nagib krilaca turbine. Osovine su kao i celokupnu ostalu opremu projektovali su i izradili Rusi. Ove godine im je istekao garantni rok, a kontrola iz Švajcarske garantovala im je još sedam godina bezbednog rada. “Đerdap II” nije ovako kvalitetno urađen, jer je krenula “perestrojka” i ruski kadar je otišao u zemlje gde se njihov rad više cenio izraženo u dolarima.. Prevodnica savladava visinsku razluku u nivoima vode ispred i iza brane od 34 metara. Prvo se izjednače nivo u gornjoj komori sa nivoom gornjeg jezera. Tada se otvaraju gornja vrata i propuštaju plovila u komoru. Vrata se zatim zatvaraju, gornja komora se prazni, a donja puni do izjednačavanja pritisaka, kada se otvaraju srednja vrata, propušta plovilo i zatvaraju vrata. Sledi pražnjenje komore do nivoa jezera iza brane, kada se otvaraju donja vrata i plovilo napušta plovidbeni sistem. Isti sistem postoji i na rumunskog strani, s napomenom da ne omogućava plovidbu najvećih plovnih objekata. Prevođenje plovila traje oko sat i po.

Sledi razgledanje znamenitosti ovog kraja, devetnaest vekova starih ostataka Trajanovog mosta, onog istog (Marcus Ulius Traianus 53-117.) koji je imao kozje uši, ali je i voleo zlato, pa se naljutio kad su mu Dačani preoteli rudnik. Za dve godine (103-105) je sazidao ovaj most, po planovima arhitekte Apolodora iz Damaska, prešao Dunav i krvavo se obračunao sa odmetnicima. Most je zapalio njegov nasledenik Hadrijan, plašeći se napada iz suprotnog pravca. Visina mosta je bila 45 metara na najvišem luku, a dužina oko 1.2 km. Bio je to najduži most u antičkom svetu. Stubove su povezivali drveni lukovi raspona 50 metara. Izrađen je od kamenih tesanika i opeke, a kao vezivni materijal korišćena su jaja i travke, a o čvrstini građevine govore i skora podvodna istraživanja. Čak su se i hrastove grede na dnu Dunava očuvale. U vreme današnje planirano je postavljanje laserske projekcije mosta, pomoću koje bi posmatraču mogla da predoči sva grandioznost mosta, ali je ta namera ostala nerealizovana. Obilazimo zapušteno tursko utvrđenje Fetislam (u prevodu “odbrana islama”, odakle je Sulejman Veličanstveni napadao Turn Severin) i rimski kastrum Dianu podignut u I veku nove ere, koji je posedovao i sistem centralnog grejanja. Durbinom osmatramo ostrvo Šimijan na koje je, sa Adakalea prebačena stara tvrđava. Adakale, ostvro koje se nalazilo kod Tekije, bilo je poznato po tome što su Argonauti na njemu gajili masline. Kasnije ga naseljavaju Turci, koji ga uređuju na orjentalni način, proizvode ratluk i druge istočnjačke specijalitete, a napuštaju tek pre nego što ga Rumuni potopaju vodama akumulacionog jezera.

 

Planina Miroč (deo Karpata) nam nudi ukus egzotike na dvesta kilometara od Beograda, beskrajne guste šume u koje bi se mogao smestiti čitav svet Tolkina. To je mesto na kojem je boravio junak naših narodnih pesama, Marko Kraljević:

“Belu vilu međ’ pleći udari,

Obori je na zemljicu čarnu

Pak je stade biti buzdovanom

Prevrće je s desne na lijevu”

Planina i vila došle su mu, ipak, glave. Turci su ga, po legendi, zarobili i vezali lancima. Tuda prođe vila Raviojla, Marko se namah uzbudi, muškost mu se pridiže do nebesa i pokida lance. Nažalost pri kidanju deo lanca ga je udario u glavu i ubio. Sada spava u nekoj od miročkih pećina, a pojaviće se kad mu sablja padne i Šarac ne bude imao mahovine da jede. Vile su po legendi visoke, vitke, lepe devojke u beloj odeći smaragdnog pogleda sa dugom riđom raspuštenom kosom okićenom cvećem. Demonska bića nalik ljudskim, obitavaju u miročkim pećinama. Dokaz da je teško razlikovati anđela od đavola. Ima ovde i vampira, pokojnih koji se ni posle 40 dana nisu upokojili. Tu samo kolac i beli luk pomažu. Na livadama i u šumama Miroča nailazimo na bogat životinjski svet, među kojima prednjače muflon i jeleni lopatari. Pogled koji se pruža sa planine je fantastičan, vidite panoramu atraktivne Đerdapske klisure i susedne Rumunije. Miroč je ujedno i kraško carstvo pećina i jama. Najduža i najveća pećina se zove Gaura Rau ili "Pećina smrti". U njoj živii nasmejani Deda Mraz, najpoznatiji ukras ove pećine. Ako ste dovoljno odvažni, možete se spustiti njome i ispod Dunava izaći negde u Rumuniji. Izlaz iz pećine u Rumuniji je okno duboko pet stotina metara. U njemu još postoje konopci koje su tri brata u doba Čaušeskua koristila kako bi se spustili u nju. Tražili su zlato i našli ga, ali je i njih pronašla Čaušeskuova "Sekuritatea" i streljala.

Za vreme dok je Dunav bio granica, duž koje se protezala “Gvozdena zavesa”, jugoslovenske socijalističke vlasti su blagonaklono primale rumunske prebege i po potvrdi iz trećih zemalja, slala ih u te obećane zemlje. Tako su sticali poene u zapadnom svetu, pa i dobijali kredite. Prebezi koji nisu imali sreće u begu, bivali bi ubijeni ili poslati u rudnik soli, gde bi ubrzo iscpljeni umirali. Rumuni nam spašavanje njihovih građana iz ruku socijalističog vampira, uz to da nismo nikad međusobno ratovali, nisu zaboravili, pa otud i izuzetno prijateljski odnosi između dva balkanska naroda. Pomagali su nam u godinama sankcija, dozvoljavaju nam da uzimamo više vode iz akumulacionog jezera, kad nam to zatreba radi veće proizvodnje električne energije. Standard nam je isti, ali su oni ranije počeli sa reformama, vredni su i radni, te su sada na korak do Evropske unije. Kako je srpski vizionar poručio, nadajmo se da ćemo se tamo, negde u budućnosti i susresti. Nadajmo se da samo nećemo dugo čekati, zbog nekih, tipično srpskih slabosti. Ono što ovaj kraj čini posebnim su upravo ljudi: Srbi, Vlasi, Rumuni, Crnogorci iz Petrovog Sela (gde ih je naselio kralj Petar, a oni još čuvaju način govora i stare običaje, možda sada zatraže i specijalne veze sa maticom podno Lovćena), Nemci, Jevreji, Romi, nisam siguran ali verovatno bi se pronašao po koji Kinez, koji je i ovde otvorio butik. Kada se pogleda karta vidi se kako reka izmiče na tom mestu da se ne bi izgubila u ovoj antropološkoj i mitološkoj džungli. Naravno i veze mobilnih provajdera su ovde nemoćne, te ne očekujte signal. Konačno spokoj od napasti moderne tehnologije. Ovom oblašću gospodare jake strasti, koje se često okončavaju jezivim zločinima. Crnogorac Raša iz Petrovog sela sprijateljio se sa ženom Rumuna Ilije. Odlučio da ga ubije, kako mu ovaj ne bi stajao na putu. Ubo ga je nožem, iseckao ga na komade i bacio u duboku pećinu. Na kraju je sve priznao. Nažalost, Petrovo Selo je postalo poznato po još jednom stravičnom zločinu, masovnoj grobnici u koju su pokopani kosovski Šiptari, koji su do ovde prevoženi hladnjačama sa Kosova.

Obilazimo Kladovo. Gradić sa specifičnim laganim ritmom života. Kud god da krenete nabasate na reku. Odlazimo na kladovsku gradsku plažu. Usput kupujemo vodu hladnu kao taštino srce i novine. Vruće je kao u paklu, pa plivamo posmatrajući na drugoj obali Turn Severin (Drobeta) i brodogradilište na rumunskoj strani. Voda je prijatno hladna i dosta čista. Na samoj obali sa naše strane, nalazi se granični kamen, spomenik Vuku Stefanoviću Karadžiću i Jevrejima koji su odavde na samom početku II svetskog rata odvoženi u zemlju koja će posle rata postati Izrael. U blizini je marina i Arheološki muzej.

Sledi ulazak u pregrejani autobus i lagani povratak kući. Prolazimo kroz Brzu Palanku, malu varoš sa lepom, velikom plažom sa suncobranima, pa kroz najatraktivniji deo Đerdapske klisure, Mali i Veliki Kazan, gde se nekad Dunav penušao kao u kazanu. Trajanova tabla koja se nalazi na ovom mestu, teška 260 tona, podignuta je 25 metara iznad mesta gde se nalazila, da je Dunav ne bi potopio, pri izgradnji hidrocentrale. Na tabli je zapisano i sledeće:

“savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put”.

Uz osmeh konstatovali smo da smo uspešno savladali stenje, koje nam se našlo na putu. Na rumunskoj strani kod ušća reke Mrakonije u steni je uklesan grandiozni lik poslednjeg dačanskog vladara Decibela (87.-106.). Kažu da je klesanje ove figure finansirao Rumun koji je sa ovog mesta prebegao u Srbiju, pa Italiju. Figuri je otpao nos, ali su mu “plastični hirurzi” podarili novi od betona. Sledi Donji Milanovac, mesto koje je tri puta menjalo lokaciju, zadnji put pri gradnji hidrocentrale. Stanovnici su mu ostali verni i pored čestih migracija, verovatno zato što je najsunčanije naselje u Srbiji sa 286 sunčana dana u godini. U blizini je i arheološko nalazište Lepenski vir i istoimeni nekad velelepni hotel. Na kraju dolazimo do kafane “Toma” gde je planiran ručak. Oduševljenje je naglo splaslo kada smo se suočili sa kelnerom i enterijerom kafane. Stanje na meniju i u kuhinji se drastično nije slagalo, a kelner nije bio obavešten o tome. Brzinom puža, ponekad, bi donosio ogladnelim planinarima, ono što nisu ni poručili, već ono što je on smatrao da treba da im da. U svakom slučaju, u njegovom usporenom radu nije se moglo uočiti ni nagoveštaj tržišnog poslovanja, niti kvalitetne turističke ponude, o kojema se govori diljem zemlje Srbije. Ostavši gladi, spas tražimo u obližnoj samoposluzi, pa nastavljamo put.

Zaustavljamo se ispred Golubačke tvrđave koja je sazidana na visokoj steni koja se uzdiže nad desnom obalom Dunava, na samom početku Đerdapske klisure. Ovo je jedan od najbolje očuvanih srednjovekovnih gradova na tlu Srbije, ali nažalost zapušten i neobezbeđen, te čeka neka bolja vremena. Nepravilne je osnove, sa bedemima koje prate konfiguraciju terena. Zbog efikasnije odbrane, grad je unutar bedema pregrađen na nekoliko celina. Devet masivnih kula od 25 m međusobno su povezane bedemom i raspoređene tako da brane grad kako sa kopna, tako i sa vode. U donjem delu grada, nalazila se palata, a uzvodno od nje Turci su sagradili nisku osmostranu kulu da bi zaštitili grad sa zapadne strane i obezbedili pristanište. Glavni ulaz u tvrđavu bio je sa zapadne strane. Utvrđenje se prvi put pominje 1335. godine, bila je nastanjena ugarskom vojničkom posadom. Iste godine, dolazi do rata između Ugarskog kralja Karla I Roberta i kralja Dušana. Ugari su se povukli preko Save, Golubac ostaje u ugraskim rukama, dok su okolne teritorije pod srpskom vlašću. Knez Lazar pokušava da ga osvoji u periodu od 1382. do 1389, napadajući grad opsadnim spravama.

Posle bitke na Kosovu komadant utvrđenja Ostoja, ucenjuje Austrijance, koji nude pomoć u ljudstvu, tražeći novac. Oni odlaze, čudeći se pohlepnom komadantu, a Turci ga osvajaju krajem XV veka. Ostoja slavi pirovu pobedu, ostaje komadant, ali ostaje kratkih rukava u materijalnom smislu. Srpska istorija je puna takvih Ostoja, kojima imamo da zahvalimo za položaj u kojem se i danas nalazimo. Jer, na neki preverzni način, svi smo mi pomalo Ostoje.

Ostavljamo tvrđavu, nebranjenu, njenoj sudbini, a mi krećemo put naših utvrđenja i svojih tajni. I do sumrak boji nebo u psihodelične boje, Šade poručuje da ovo nije obična ljubav. Jakako!

Jesen u gradu alhemičara

Praški nokturno

Prag taj prekrasni srednjoevropski grad sa stotinu tornjeva, trebalo bi konzervirati. Dok hodate njegovim pločnicima, zapravo šetate muzejem pod otvorenim nebom. Prag kao da je na trenutak zastao u vremenu i otišao u večnost. Utisak je toliko snažan da pritisak istorije bukvalno osećate na ramenima i u nogama, dok obilazite sve atrakcije ovog grada. Ulice pamte Mocartove korake, Kazanovina sećanja na ljubavne podvige, a zidovi kriju Kafkine strahove. Ovde je godinu dan studirao i Nikola Tesla.

Prvobitne kuće su zatrpane i pretvorene u podrume nad kojima se danas ponosno uzdižu, uglavnom, barokna zdanja. Grad na obalama reke Vltave, bio je inspiracija Dvoržaka, Smetane, Hrabela, mesto gde je dobri vojnik Švejk služio austrougarskoj monarhiji, to je nedosanjani san u kamenu o prohujalim vremenima. Pregršt koncertnih sala peva o njegovoj slavi. U najčešće baroknom ambijentu izvode se dela Vivaldija, Hendla, Mocarta, Šuberta, Šumana, Šrausa, Lista, Baha, Verdija, Bizeta, Dvoržaka, Smetane, Bramsa, i drugih.. Tako je jedna prodavnica izrezala prozorsko staklo, kako bi se zvuci iz zvučnika razigrali po jednom od praški trgova. Mnogo im hvala za to! Praški kompaktni srednjovekovni centar vrvi od uskih krivudavih uličica, starih dvorišta, mračnih prolaza i crkava, sve to uz hiljadu i sto godina starim dvorcem. Od 1992. godine je na listi zaštićenih spomenika UNESCO-a. Nedavno je u ovom gradu Pluton izgubio titulu planete. Kako će to biti usklađeno sa astrologijom, koje značajno mesto ima u ovom bajkovitom gradu, videćemo.

"Kada su jezuiti posle poraza češke reformacije 1621. godine odlučili da prevaspitaju narod na katoličku veru, preplavili su grad lepotom baroknih hramova. Te hiljade kamenih svetaca koje vas posmatraju sa svih strana, koji vam prete, prate vas, hipnotišu, ta okrutna okupatorska vojska upala je u Češku pre tristapedeset godina."
(Knjiga smeha i zaborava, M. Kundera)

Od VI veka stare ere ove prostore naseljavaju Kelti. Nasleđuje ih germansko pleme koje je sebe nazivalo Boii, a veliki deo Češke po njima će dobiti naziv Bohemija. Bohemija je za vreme svog najvećeg vladara, Brena, bila toliko moćna da je njihova vojska uspela da osvoji Rim, opljačka ga i vrati se sa velikim ratnim plenom. Najviše im se dopao rimski novac, pa su i oni počeli da kuju svoj u zlatu. Slovenska plemena u V veku naše ere nadiru i potiskuju Germane. Žive u okolini Praga sve do VIII veka, kada pod uticajem sve većeg razvoja trgovine, zanata i putovanja poćinju da grade utvrđenje koje će u IX veku postati vladarski zamak. Mitska proročica Libuša udala se za Premislava i tako je začeta češka vladarska loza Premislavaca, koja će vladati petsto godina. Na zahtev ovih vladara, dolaze Ćirilo i Metodije, koji šire hrišćanstvo. Prag je u X veku impozantan dobro utvrđeni kameni grad. Sredinom XIII veka ima oko 40.000 stanovnika, što je za to doba značilo veliki konglomerat. Vladari Premislavske dinastije upravljaju iz Praga ne samo posedima u Bohemiji i Moravskoj, već i u Poljskoj i Mađarskoj. Bogatstvo rudnika srebra u oblasti Kutna Hora, čini glavnu srednjovekovnu ekonomsku moć ovog regiona. Novac pravljen od tog srebra, srebrni praški groš, je najstabilnija i najtraženija valuta u Evropi toga doba. Taman kad je sve izgledalo sjajno i večno, ubistvo mladog vladara Venceslava III, 1306. godine, skida sa istorijske scene dinastiju Premislavaca. Jan, novi vladar dolazi iz Luksemburga, dobivši tron u miraz uz ženu, princezu Elišku Premislavsku. Janov sin, Venceslav, odrastao na dvoru u Parizu, po povratku u Prag uzima ime Karlo IV (Karel IV) i postaje car moćne Češke imperije i Svetoga Rimskog carstva. Držao se pravila: vodimo ljubav a ne rat, pa je zemlje osvajao ženidbama. Bio je veliki kolekcionar relikvija, od kojih se neke mogu videti u dvorcu Karštajn. Učinio je mnogo za Češku i još za života dobio atribut "otac nacije". Obnavlja i proširuje praški zamak, gradi sa ocem katedralu Svetog Vita, trasira novi deo grada u kome kamenim zdanjima zamenjuje trošne i oronule drvene građevine, osniva 1348. godine Univerzitet, gradi već pomenuti zamak Karlštajn i osniva banju u Karlovim Varima. Kažu da je bio u dobrim odnosima s carom Dušanom, kojeg je oslovljavao s "brate". Po smrti ovog vladara, nasleđuje ga sin Venceslav IV, sa čijim se dolaskom na vlast, poklapa početak kraja dotadašnjeg srednjovekovnog prosperiteta. Sukobi, ratovi i pogromi najavljuju kraj zlatnog doba. Vladari Jagelianske dinastije ne uspevaju da konsoliduju državu. Kralj Vladislav II postaje i mađarski kralj, pa se 1490. godine seli na Budim. Nakon tragične smrti kralja Ludovika u bitci protiv Turaka kod Mohača 1526. nestaje Jagelianska dinastija. Bohemijsko plemstvo austrijskom vladaru Francu Jozefu nudi češku krunu, on im, u maniru današnjih političara, obećava da će biti dobar kralj i tolerantan prema svim religijskim shvatanjima. Kako to već biva u istoriji, obećanja su primamljiva hrana za naivne i lakoverne. Car Rudolf II 1584. godine prenosi svoju prestonicu u Prag, i tada grad postaje miljenik istorije! Ovde je evropski centar poznog manirizma, a car, ljubitelj umetnosti okružen je umetnicima, filozofima i šarlatanima koji se svojski bore za carsku naklonost i poneki groš. Tadašnje "vreme procvata" povezano je sa nacionalnim buđenjem Čeha. Gradska aristokratija neštedimice sponzoriše nacionalne teatre, opere, slikare, pisce i pesnike. Vlada antagonizam između stvaraoca na češkom i onih koji koriste nemački jezik. Danas, u Pragu, taj rivalitet najbolje se vidi na fasadama zdanja kao što su germanski Rudolfinum i Državna Opera sa jedne i Narodni teatar i Narodni muzej sa druge strane. Nova gradnja u maniru Art Nouvea sa početka XIX veka menja monotoniju dugotrajnog baroknog stila Praga. Početkom XX veka niču brojne kubističke arhitektonske forme. Bohemija je jedina zemlja na svetu gde postoje kubističke građevinske forme, a Prag svetska prestonica kubističke arhitekture.

Habsburgovci će vladati Bohemijom, Austrijom i Mađarskom do 1918. godine, kada se formira Čehoslovačka. 28. oktobra 1928. godine Prag je proglašen za glavni grad novoosnovane republike. Predsednik Republike Masarik razvija demokratiju i naklono gleda na rad gradskog arhitekte Josipa Plečnika. Nadrealizam čeških umetnika, ideje uobličene u delima Karela Čapeka zbližavaju Prag i Pariz. Ovaj medeni mesec prestaje minhenskim sporazumom iz 1938. godine, kada Velika Britanija i Francuska prepuštaju Čehe Hitleru. Nacisti rešavaju vekovni spor između Čeha Slovena i Čeha Germana, tako što ih sve proglašavaju Nemcima. Prag preživljava Drugi svetski rat maltene neoštećen, za razliku od Varšave.

1948. godine Čehoslovačka je pripojena "istočnom lageru", zajednici socijalističkih država pod kontrolom SSSR-a. 1968. na Karlovim namjestima Dubček započinje praško proleće, koje okončava upad sovjetskih tenkova 21. avgusta iste godine. 1989. godine "plišanom revolucijom" Vlaclav Havel uvodi zemlju u društvo demokratskih država.

Menjamo evre u hotelu "Kanarek", kupujemo razglednice sa markicama i karte za prevoz koje vremenski traju 75 minuta bez obzira na broj i vrstu prevoza po ceni od 25 kruna. Cenu u dinarima dobićete prostim množenjem sa tri i po. Hotel se nalazi u istočnom delu Pragu, udaljen pola sata od centra autobusom i metroom, to jest tramvajem. Metro linije A, B, C građene su sedamdesetih godina prošlog veka i ukrštaju se na trgu Hladany. Ugledaćete automate sa kesama koje će vam biti potrebne ako šetate kućne ljubimce. Videćete, takođe, da se ne koriste baš redovno.

Stara železnička stanica u stilu secesije pretvorena je u muzej. Odatle smo krenuli u razgledanje grada. Vodič nam je simpatični Luboš, koji pripovedanje šarmantno i sa merom začini ponekom seksualnom zanimljivošću. Tako nam je održao kratak kurs češkog, te smo saznali da ako se u Češkoj slikamo to znači da smo se skinuli, a onda treba se treba mrdati ako imate adekvatnog partnera. Devojku ne bismo smeli nazvati curom, jer bi to bila aluzija na njen moral. Prolazimo pored zgrade nekadašnje Savezne skupštine u kojoj se danas nalazi Radio “Slododna Evropa”. Za vreme našeg boravka postojala je pretnja od terorisičkih napada, pa su bile primetno pojačane policiske snage na ulicama Praga. Bio je i praznik - dan Sv. Vaclava ili Dan državnosti. Ako se od Vlaclavskih namjesti zelenim metrom krene ka tržnom centru Flora, prvo ćete naići na masonski hram u Vinogradarskoj ulici. Ako iz metroa izađete Jednu metro stanicu posle Flore, naći ćete se na Novom jevrejskom groblju (Novy židovsy hrbitov) ), gde između ostalih, počiva i Franc Kafka (grobno mesto 21-14-21)). Prekoputa njegovog groba, na zidu koji ograđuje groblje, nalzi se spomen ploča Maksu Brodu, čoveku koji je Kafkina dela podario čovečanstvu.

Obišli smo palatu na Vaclavskim namestima (dug 750 metara) sa Narodnim muzejom u neorenesansnom stilu (najstariji i najveći muzej u Češkoj, s mineraološkom, paleološkom, zoološkom i antropološkom kolekcija; ukupno 14 miliona eksponata i maketa zdanja povrh svega. Zgrada muzeja podignuta je 1885.-1890. godine po projektu Josifa Šulca. U novom delu muzeja trenutno je izložena zbirka zlatnih predmeta.

Nastavljamo obilazak razgledanjem statue kneza Vaclava (koga je brat ubio 935. godine), kao i njene parodije u pasažu rokoko palate Lucerna. Potom odlazimo do Opere, Starogradskih namjesti (Starogradski trg) iz XII veka, gde je 1415. spaljen reformator Jan Hus jer se borio protiv korupcije, što je i u ono vreme bio opasan posao. O tome svedoči i spomenik podignut u njegovu čast 1915. godine. Ovo mesto je predstavljalo centar starog sveta, pa vredi pogledati palatu opštine Valštegnoj sa astronomskim satom Orloj starim 600 godina. Ovo delo sajdžije Mikulasa Kadanskog i matematičara Ondrejeva Šindela na svaki puni sat prikazujei 12 apostola. Osim apostola, sat ukrašavaju i 8 figura respoređenih levo i desno od sata i kalendara. Četiri figure pored sata predstavljaju praško srednjovekovno društvo: sa leve strane sata su simboli taštine (nasrcis koji se divi svom odrazu u ogledalu) i trgovine (Jevrej sa vrećom blaga). Desno su Turčin (podseća na tursku invaziju na centralnu Evropu u XVI i XVII veku) i smrt, koja svakog punog sata povlači konopac i zvonjavom oglašava odvođenje grešnika u pakao, a u drugoj ruci drži peščanik, podsetnik na prolaznost vremena i smrtnost svih smrtnika.

Ispod sata je kalendar oko kojeg su (s leva na desno) istoričar, anđeo, astronom i filozof. Na samom vrhu sata je petao koji kukuriče svaki put kad apostoli završe sa blagoslovom. Jozef Maneš je na njega postavio kalendar sa zodijačkim znacima. Interesantno je da ovaj astronomski časovnik funkcioniše po geocentričnom sistemu, tj. po nekad važećem uverenju da se Sunce kreće oko Zemlje. Sat pokazuje staro bohemisko, sadašnje srednjoevropsko i vavilnosko vreme.

Modernim brzim liftovima (koji se odlično uklapaju u kamenu godsku strukturu kule) možete se popeti na vrh i uživati u panorami zlatnog grada. Kipovi na astronomskom satu uništeni su pri nemačkom bombardovanju 1945. godine i zamenjeni novim, identičnog izgleda. Na kuli iza mesingane ploče sa natpisom 1945 nalazi se ćup sa zemljom sa ratišta gde je nemačka artiljerija pobila 84 hiljada vojnika Crvene armije, u jednoj od najžešćih bitaka II svetskog rata. Obiđite zatim crkvu Sv. Nikole sa ogromnim kristalnim lusterom, čija kupola dominira nad panoramom grada. Ova barokna građevina bila je mesto u kojem je Mocart svirao orgulje, u vreme dok se nije provodio. Bio je nemirnog duha, pa su ga da bi završio operu "Don Đovani" 1787. godine zaključali, posle čega ju je završio za samo jedan dan. A na trgu tezge s prouzvodima narodne radinosti, specijalitetima češke kuhinje i prigodna srednjovekovna muzika.

Na ovom trgu nalazi se i crkva svetog Tina, sjajan primer gotike. Crkva ima dva visoka tornja koji dominiraju starogradskim trgom. Te dve kule, naizgled identične, se ipak razlikuju. Jedna je sazidana stamenije i deluje masivnije, predstavljajući snažniji deo porodice, muškarca, dok je druga tanja, elegantnija, krhkija i ona je ženska. Unutrašnjost je rekonstruisana u baroknom stilu posle požara 1679. godine. U ovoj crkvi je grob Tihoa Brahea, astronoma Rudolfa II, koji je, sa instrumentima koje je sam konstruisao (azimutni polukrugovi, ptolomejski lenjiri i zidni kvadrant), svojevremeno bio majstor nad majstorima u astronomskom merenju. Bogorodičina crkva pred Trnom je postala nacionalni simbol i glavna praška crkva za vreme husita, sledbenika Jana Husa.

Prekoputa crkve je hram za grešnike, muzej čokolade s ponudom koji budi i mrtve. Tu ćete saznati sve o istorije ove poslatice (http://www.choco-story-praha.cz/en/video/). Onda otidite do Barutne kule. Za poznavaoce tu je i muzej kampa, ali i seksa. A za one željne suvenira bohemski kristal.

Stil na rasprodaji

U prodavnici Karlovog univerziteta možete kupiti simpatičan pulover sa amblemom ove školske ustanove. Kafka (1883-1924) rođen je na današnjem Trgu Franca Kafke br. 5, u blizini crkve Sv. Nikole. Radio je na Venclavskom trgu u Zavodu za zaštitu radnika. Njegova verenica Felice Bauer živela je u broju 864 ulice Na Prikope. Gospodin K. pobegao je od nje bukvalno ispred samog oltara. Otac mu je imao radnju u Kinski palati sagrađenoj u rokoko stilu. Klementinum je bio najstariji i najveći jezuitski samostan u Češkoj. Barokna sala biblioteke sa galerijom iz tridesetih godina XVIII veka zaustaviće vam dah. Ovde je Johan Kepler spoznao zakone kretanja planeta. Naravno i on ima muzej, u neposrednoj blizini Karlovog mosta. Kao i malteški vitezovi. I muzej komunizma....

Dok šetate bulevarima i zadivljeno posmatrate renesansne, barokne ili art nuovo fasade, otkrićete jevrejsku četvrt. Legenda kaže da su se Jevreji doselili nakon uništenja jerusalimskog hrama. Nisu naišli na dobrodošlicu, a Karlo IV im je 1716. godine obezbedio autonomiju. Nacisti su ovaj kvart hteli da pretvore u morbidni Muzej istrebljene rase. Jevrejski kvart Jozef, krije troslojno jevrejsko groblje sa 12 hiljada nadgrobnih spomenika u gotskom, renesansnom i baroknom stilu. Jevreji spomenike koji se nakrive ostavljaju u tom položaju, objašnjavajući da je Bog tako hteo. Atmosfera na groblju je jedinstvena i neponovljiva. Pejzaž je najinspirativniji u ranu jesen, a prepoznaćete da je ovde grupa INXS snimila svoj čuveni video spot. Za posetu starom jevrejksom groblju (Stary židovsky hrbitov) )ne postoji ulaznica, ali da biste ga posetili morate kupiti ulaznicu koja podrazumeva posetu praškim sinagogama (Majselovoj, Španskoj, Pinkasovom, Klausovoj i Staro-novoj).

Pored desetak sinagoga, među kojima je napoznatija Straro-nova sinagoga (kamen je donesen iz Jerusalima) sa spiskom pogubljenih za vreme II svetskog rata, najstarija je sačuvana sinagoga u centralnoj Evropi, a sagrađena je u XIII veku u ranom gotskom stilu. Na njoj je tipičan jevrejski sat sa slovima umesto brojeva i kazaljkama koje se kreću u suprotnom smeru od kazaljki na uobičajnim satovima.Ovde smo nabavili tipične jevrejske pokrivače za glavu (jarmulke).

Još jedan simbol jevrejskog Praga je simpatični Golem. Rabbi Low, njegov tvorac, živeo je tokom vladavine kralja Rudolfa II, kada su carevali alhemičari, astrolozi i kojekakvi šarlatani. Golem je stajao na oblama reke Vltave. Bio je sačinjen od četiri elementa: vode, zemlje, vazduha i vatre. Ličio je na ljude, ali nije ništa osećao i nije umeo da govori. Ali je mogao da postane nevidljiv. Oživljavan je tako što su mu u usta stavljali pergament s tajnom formulom i tada je od te osobe primao naređenja. Jednom je Rabi zaboravio da ukloni pergament i Golem je postao opasan i agresivan. Neki tvrde da se i zaljubio i kada je bio odbijen da je postao nasilan monstrum. Tako da je tvorac morao da ga upokoji. Legenda kaže da počiva u blizini staro-nove sinagoge.

Tragedija čehoslovačkih Jevreja vezana je za mest Terezin. Preko 33 hiljada Jevreja je ovde stradalo. A mnogi su deportovni dalje u Aušvic ili Trelinku. Ovo je bio pokazni logor koji je trebao da pokaže "kako će se rešiti jevrejsko pitanje". Ovde ćete pronaći sinagogu skrivenu od očiju Gestapoa.

Gradsku panoramu možete posmatrati sa sto metara visokog TV tornja “Žižkov”, jednom od omraženih simbola prohujalog totalitarnog režima, podignutog 1970. godine radi ometanja zapadnih radio i TV programa. Iz tog vremena potiče i monumetalni stadion Strahov. Nekada se ovde nalazio i najveći kip Staljina težak 14 hiljada tona, koji se mogao videti s bilo kog mesta u Pragu. Staljinov naslednik, Hruščov naredio je 1962. godine da se ovaj spomenik digne u vazduh. Na istom mestu 1996. godine Majkl Džekson je podigao sopstveni kip i otpočeo turneju. Ponešto je ostalo od nekad združenih socijalističkih zemalja, pa pronalazimo odlična vina; crno bugarsko "Egri Bekirek" i čuveno mađarsko belo "Tokaj". 2002. godine

Po propasti komunističkog režima, Prag je preporođen vrlo brzo ponovo postao jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u Evropi. Ponuda tradicionalnih pabova i kafana dopunjena je nizom internacionalnih restorana, koktel barova i trendi kafića. Na svu sreću i dalje možete da se rasturite od svinjetine i knedli, i sve to zalijete galonima piva. Cjena, prava sitnica! Nemojte u poslednjoj rečenici tražiti ironiju, jer je nema. Na ulici, ako nemate vremena zbog obimnih razgledanja, možete pojesti odlične kobasice sa kupusom uz pivo. Šteta bi bilo da ne svratite u restoran "Slavija" i uz novine na trščanom držaču, na mermernom stolu popijete kapućino. Da li treba pominjati čuvene pivnice: "U Fleku", "Zlatni tigar" ( ovde se provodio Hrabel, a engleskog kralja služio je u francuskom restoranu "Sara Bernard". Ako neko zasvira saksofon onda je to Bil Klinton), zatim "Arko" (omiljena Kafkina pivnica). Mi odlazimo u pivnici "Vejvoda". Zakrvavljeni pogledi škotskih fudbalskih navijača u kiltovima, koji sutra igraju sa “Slavijom”, nataknute sovjetske šapke, “Staropramen” pivo, pijana pesma i žamor. Masna kolenica sa renom ispred mene, koji samo par crnih piva može da pripitomi. Kažu ako u češkoj pivnici nađete slobodno mesto, to znači da je neko od redovnih gostiju preminuo. I posle svega kišna noć, šetnja mokrim praškim ulicama u potrazi za zadovoljenjem. Pogled mi pade na treći sprat kuće kraj Karlovog mosta. Svetlost iznenada sevnu, otvoriše se vrata, pojavi se mršava žena pružajući ruke. “Ko je ona? Prijatelj? Da li je na mojoj strani? Kao pseto!”, rekoh i moje telo utonu u san.

Dok se jutro svetlo i uzbudljivo pomaljalo među praškim krovovima, vrapci su veselo cvrkutali, sigurni u svojim gnezdima. Sa ulica su dolazili zvuci prvih kamiona, tramvaja, užurbani koraci ranoranioca koji su žurili na posao. Vltava je spokojno tekla, vešto skrivajući svoje drrevne tajne. Retki trenuci spokoja i iskonske sreće. Bistroi su se otvarali. Ušao sam u jedan od njih. Dok sam jeo kroasan i pio prvi kapućino, pogledom sam okrznuo prolaznike. Zamislih se, setivši se svog prvog susreta sa ovim gradom.

Sanjao sam Black Light theatar i njihov "Alisin aspekt". Alisa doživljava strast prve ljubavi, radosti i tuge života, smeh i suze, sve u prelepom ambijentu starog Praga. Igra svetala i lasera, animirani filmovi u pozadini i specijalni efekti, sve propraćeno muzikom Dvoržaka i Smetane.

Prag, novembar 1986. godine. Vreme rigidnog komunističkog režima. Sa vrha jedne barokne praške zgrade dopirao je zvuk rock'n'rolla. U podnožju zgrade vojnici u smešnim, demodiranim uniformama nervozno su pušili i ispijali nešto iz flaše. Redovi po prodavnicama, nemaština, neljubazne zapuštene prodavačice, sumorna lica prolaznika, pijani noćni šetači. Svugde prisutna svemoguća nemilosrdna policija. Prelep grad u ružnom, sivom odelu, koje mu je, ne pitajući ga, sašio i bezvoljno navukao sovjetski krojač. Sada je sve drugačije. Ulice su pune ljudi, gradu su se vratile boje. Ni ja više nisam isti. Preturio sam preko pleća lažna prijateljstva, ljubavi sa rokom trajanja, prolazne države i dugotrajne ratove. Nemam više starih iluzija, ali ni novih strahova. Jedino još ponosno nosim onaj isti dečački osmeh, koji, uprkos svemu, ne skidam sa lica. Karenjinov osmeh.

Opet odlazimo u pivnicu, ovaj put (Staroprazky hostinec "U provaznice"). Nalazi se odmah pored stanice metroa Mustik, iza prodavnice "New Yorker-a". Još jedna kafana s legendom. Nekada davno, niko ne zna tačno kada, živeo je čovek i voleo lepu djevu u prelepom gradu na obalama reke Vltave, poznatom pod imenom Prag. Čovek je bio užar i lesto je poslom putovao. Njegova lepa i temperamentna supruga duboko je patila tokom njegovih dugih odsustva. Pošto je bila vredna i marljva, zamoli muža da joj otvori pivnicu. On nikad nije umeo da joj kaže ne i odmah pristade s oduševljenjem.

U pivnici se posao zahuktavao i vrlo brzo bila je puna.... puna muškaraca ( u ta vremena su samo oni svraćali u pivnice.). Nije prošlo mnogo i počela su govorkanja, da pomenuta gospa, pored usluga pića i hrane, pruža i neke druge usluge brojnim mušterijama. Glasine su preko sedam gora i sedam mora stigle i do ljubomornog muža koji se odmah vratio i u stilu svog zanata malo jače stegao uže oko vrata svoje lepe ljube.

Od tada njen duh luta pivnicom i neće se smiriti dok na ovom svetu postoji i jedna duša koja pati zbog ljubavi. Onaj koji smatra da pripada ovom osećajnom soju neka potraži njenu drvenu bistu. Legenda kaže da dodir njene biste leči ljubavne jade. Nekih par minuta pošto je rukava obuhvatio njeno bujno poprsje moj prijatelj Dobrivoje dobio je jedan vrlo ohrabrujući SMS. Izgleda da deluje!

Karlov most dug 515 metara je najstariji most u Pragu, gradnja je počela 9. jula 1357 u pet časova i 31 minut (po preporukama astrologa, tj 1-3-5-7-9-7-5-3-1), a Karlovo ime nosi od 1870. godine. Most je građen u gotskom stilu sa kulom i trideset statua svetaca i bibliskih likova. Dok šetate mostom možete da slušate različite muzičke numere, kupujete suvenire ili jednostavno samo gledate labudove. Potražite kip Sv. Ivana Nepomuka i protrljajte mesingani reljef što, navodno, donosi sreću. Isto se postiže i glađenjem obližnjeg mesinganog psa. Videćete i kip Sv. Ćirila i Metodija. Disko bar "Lavka", koji se nalazi ispod Karlovog mosta, otvoren je 24 časa dnevno. Iznad ulaza u njega , a na oko 1,8 metara visine, povučena je crta masnom crvenom bojom i napisan datum 14.08.2002. Toga dana su se u "Lavki" zabavljale vlatavske ribe i rakovi. Grad je bio pod vodom. Na oba kraja mosta nalaze se tornjevi. Na hradčanskoj strani nalazi se restoran smešten u zgradu nekadašnje mrtvačnice. Pa ko nije gadljiv... Na veoma lepom mestu pronašli smo ambasadu Srbije. Kažu da je blagopočivši kralj Aleksandar zaslužan što imamo ovako reprezentativno zdanje.

Kruna Sv. Venceslava iz 1346. godine čuva se u kapeli Sv. Venceslava u katedrali Sv. Vita. Nemački zapovednik za vreme II svetskog rata zloupotrebio je krunu noseći je, ali je nedugo zatim preminuo. Razgledali smo Strahovski manastir sa crkvom Uspenja Device Marije, bibliotekom iz XVII veka ( s 140.000 knjiga) i bočnom kapelom Sv. Nerberta.

Biblioteka ima oko 140 hiljada knjiga, uključujuči i vrlo stare i vredne rukopise. Obišli smo Teološku i Filozofsku salu i galeriju slika. Kod Loreta smo dočekali da u pun sat čujemo melodiju koju stvaraju zvona katedrale. I unutar baroknih zidina "Loreta" razgledamo bogatu riznicu iz XVII veka. Bitlsi su pevali "There are places I'll remember forever", jedno od takvih mesta je Prag, pa u to ime posetismo zid sa Lenonovim muralom. Na prelepoj Maloj strani s bezbroj profdavnica suvenira i sumpatičnih kafea, pauzu pravimo u poslastičarnici "U zavinute Emy" u Nerudovoj ulici. Ukusni kolači a neljubazno osoblje, verovatno je tako bolje, nego obrnuto. Negdašnji alhemičari zaposlili su se danas u poslastičarnicama, definitivno! Tu je i prelepa barokna malostranska crkva svetog Nikole (sv. Mikulaša) iz XVII veka. Prelepe freske, i figure svetaca. A na trgu ispred crkve velika piramida s svevidećem okom na vrhu, još jedan masonski spomenik u Pragu.

Žičarom smo se popeli do Petršinskog vidikovca (kule) visokog 60 metara, sagrađenog 1891. godine, samo tri godine posle Ajfelovog orginala. Do vrha se stiže prelaskom preko tačno 299 stepenika. Ovde se skupljaju zaljubljeni, a bilo bi dobro da dolaze češće. jer je svaki treći brak u Češkoj razvede. Potom smo u bašti obišli Lavirint sa krivim ogledalima i ukrajinsku crkvu.

Alfons Muha, češki slikar i dizajner rođen je u mestu Ivančice u Moravskoj, u blizini grada Brna. Kao dete pevao je u crkvenom horu i tu ga je privukla crkvena umetnost. Odlučio je da postane slikar, iako je otac nameravao da ga usmeri ka karijeri činovnika. Studirao je slikarstvo u Minhenu (1885.-1887.), a onda se preselio u Pariz i nastavio studije na Akademiji Žulian. Za vreme boravka u Parizu, 1894, izradio je poster, litografiju, kao reklamu za Saru Bernar. Ovaj raskošni stilizovani poster mu je doneo slavu i mnoge narudžbine. Njegovi radovi su postali sinonim za umetnički pokret „Art Nuvo“. Pokret je težio da uklopi umetnost u svakodnvni život i tako negira elitističku prirodu umetnosti. Najtraženiji prizori u njegovim delima bile su mlade devojke raskošne kose, u lepršavim neoklasičnim haljinama, često okružene cvećem i drugim dekoracijama. Na samom početku II svetskog rata, uhapsili su ga nemački okupatori. Nekoliko dana posle toga, 14. jula 1939. godine umro je.

Zlatna ulica je grupa prizemnih kućica sazidana pored gotičkih bedema. U njima su navodno stvarali alhemičari. Po bogatsvu kojim odiše grad, nisam siguran da svoj rad nisu krunisali uspehom. Obilazimo kuće, male prodavnice suvenira i uživamo u neponovljivoj atmosferi. Kupujemo i par suvenira: male vitezove, lutke vešticu za sreću, alhemičarske označivače knjiga, pivske krigle, turističke knjige, majicu sa Kafkinim likom. U okviru fortifikacionog utvrđenja koje je 1496. godine podigao Bebedikt Rejt nalazi se zatvor Daliborka, koji je ime dobio po prvom utamničenom stanovniku. U davno doba legendarna češka knjeginja Libuše, stojeći na višegradskoj steni, predskazala je nastanak grada čija će se slava proneti svetom:

“Vidim veliki grad, čija će slava dodirivati zvezde... Таčnо u šumama pored reke Vltave naći ćeš čoveka koji pravi kućne ргаgove (prah) i po tome grad ćeš nazvati Prag (Praha)..."

Njeno proročanstvo se ostvarilo, pa je na obalama srebrne Vltave, nikao čudesni grad okružen brdima. Njega su čuvale dve tvrđave Praški grad. sedište čeških kneževa i kraljeva i na visokoj strmoj litici Višegrad, ovekovečen u predanjima i legendama. Podzemni tuneli i sale Gorlice služile su za premeštanje oružane posade radi zaštite Višegradskih bedema. Ovo zdanje možete obići u dužini od jednog kilometra i ono će vam ispričati priču o prohujalim vremenima. Ulaz je kod Crnog mosta, a danas ćete u kazamatima pronaći orginalne kipove sa Karlovog mosta. U Nerudovoj ulici pogledajte stilizovane kućne oznake u vidu amblema. Praški dvorac na Hradčanima 1598. godine dobija status kraljevskog grada, a danas je rezidencija češkog predsednika, Obiđite špansku salu iz X veka , nacionalnu galeriju, posmatrajte smenu straže, zatim posetite crkvu Sv Vita iz X veka, kapelu Sv Venceslava, crkvu Sv Mikulaša, baziliku Sv Đorđa, grobnice kraljeva, Stari kraljev dvorac sa Vladislavskom dvoranom. Na viteške turnire koji su se odvijali u ogromnoj Vladislavskoj sali, vitezovi su dolazili niskim i širokim stepeništem. Tadašnje društvo nije marilo za ravnopravnost polova, pa su neverne žene držali u posebnim kavezima. Katedrala Sv Vita će vas oduševiti svojim energijom, u njoj potražite grob Karla IV, a ako ste dobro fizički pripremljeni, spiralnim stepenicama se popnite do vidikovca, odakle možete posmatrati prekrasnu panoramu grada. Možete iznajmiti uređaj, nalik mobilnom telefonu, putem kojeg ćete se upoznati s istorijom i značajem ovog zdanja. U kraljevom vrtu možete žaliti što nema lavirinta i stabala ananasa, ali vam neće nedostajati lavovi Rudolfa II. U svakom slučaju, nastavak "Da Vinčijevog koda" bi definitivno trebalo otpočeti ovde. Misterije ovog grada, za početak, garantuju uzbudljiv zaplet. U Češkoj postoji dva načina obračuna sa neistomišljenicima, izbacivanjem kroz prozor (najčešće) ili spaljivanjem. 1419. godine počeo je ovakav način smaknuća, isto se dogodilo službenicima Vladislava II, a 1618. godine protestanski plemići su kroz prozor izbacili dva katolička guvernera (što je bio razlog otpočinjanja 30 godišnjeg rata). Katolici tvrde da su njihove guvernere spasili anđeli, međutim istina je mnogo prizemnija i glasi da je njihov pad ublažila gomila konjskog izmeta izbačenog iz Vladisavljeve dvorane posle jednog od viteških turnira. Čak je i poznati pisac Bohumil Hrabal okončao život 1997. godine padom kroz prozor bolničke sobe. Spaljen je već pomenuti borac protiv korupcije Jan Hus, a njegov imenjak Palah spalio se na Vaclavskim namestima u znak protesta protiv sovjetske agresije 1968. godine.

Od novijih arhitektonskih čudesa vredna je pomena zgrada koja pleše, Džindžer i Rodžer, delo američkog i češkog arhitekte srpskog porekla. Na raspolaganju vam stoje brojni muzeji kao što su Dvoržakov, Smetanin, Mocartov, ali i čudni, ako ne i bizarni, poput muzeja policije, torture, komunizma (posebnu pažnju posvetite sobi u kojoj su ispitivani politički neprijatelji), seksa, insekata, lutaka, voštanih figura. U svakom slučaju vaša znatiželja, bilo koje vrste, biće na adekvatan način zadovoljena. Na raspolaganju su vam i lutkarska pozorišta, operete i magično pozorište. U Pragu su snimani poznati filmovi "Amadeus", "Nemoguća misija", "Bornov identitet", "Nepodnošljiva lakoća postojanja", "Praški duet" i mnogi drugi. Prosečna plata je 700-800 €, godišnji odmor traje od 4 do 6 nedelja, socijalna zaštita je slična srpskoj, s tim što su bolje zaštićene trudnice. Školstva ima, takođe, dosta sličnosti sa našim, mada su socijalno ugožene kategorije i u ovom slučaju, bolje zbrinute. Cene nekretina i iznajmljivanja stanova skoro su iste kao u Srbiji, ako ne i jeftinije.Večernju feštu započinjemo sa čuvenim gulaš knedličkama koje bolje klize uz par crnih piva. Shvatamo zašto industrija flaširane vode u Češkoj mora propasti. I dok sedimo u jednoj od bašti u ulici Na Prikope, vešto nas zavodi zelena vila, a pred nama paradiraju vilenjaci, zmajevi, vitezovi, alhemičari, duhovi, kosturi, zombiji, veštice i vampiri. Mračni, tajanstveni Prag, iznenadni fleš i doživeli smo preobražaj. Sva je sreća da jutro nismo dočekali u sluzavom oklopu bube sa bezbroj tankih dlakavih nožica.

Ostavljamo za sobom Prag i njegovih 550 tornjeva i izlet započinjemo posetom fabrici piva u Krušovicama. Snabdeli smo se potrebnim zalihama ovog hmeljskog osvežavajućeg napitka i čuvenim napolitakama (naravno nismo imali nameru da evociramo uspomene iz vojske). Uputili smo se ka Karlovim Varima. Mineralna voda iz ove banje dobra je za želudac, pa možete videti pacijente kako s porculanskim šoljicama u rukama, šetaju ovom čuvenom banjom. Možete posetiti prodavnicu skupocenog Moser kristala, čije čaše koristi engleska kraljica, koje se koriste u Vatikanu, u svim ambasadama i elitnim prijemima. Lečili su se ovde Betoven. Gogolj, List, Šopen, Gete, Šiler, Dvoržak, Pavlov, Frod i Marks, o čemu svedoče statue pojedinih od njih.. Ruska crkva Sv. Petra i Pavla iz 1887. godine pleni svojom lepotom, kao i crkva Sv. Marije Magdalene. U hotelu "Termal" sagrađenom u socrealističkom maniru, na otvorenom termalno bazenu kupanje košta 60 kruna, ali zadovoljstvo ove vrste, nema cenu. Uživate u toploj termalnoj vodi (oko 30°C), dok vas blagi povetarac mazi po obrazima, okruženi scenografijom iz bajke. I dok Čehinjice u toplesu vežbaju sinhrono plivanje, a kelner vam pokraj bazena donosi hladno pivo sa sečenom kragnom, iz sna vas budi i greje vam dušu i telo biljna rakija beherovka. Osećate se kao poznati britanski agent pod rednim brojem 007, čija je najnovija avantura snimana ovde. Karlove Vari su “glumile” Crnu Goru, na sreću naših južnih komšija. Samo još da se pojavi Hedi Lamar, kao u čehoslovačkom filmu "Eksaza" kamenu temeljcu erotskog filma. Hedi Lamar rodila se u Beču kao Hedi Kisler (Hedwig Eva Maria "Hedy" Kiesler). U "Ekstazi", kontroverznom delu za to doba, proslavila su u scenama, u kojima se pojavljuje kao od majke rođena. Čin vođenja ljubavi, viđen kroz grimase glavne glumice postale su antologijske.

“Nije teško postati glumicar”, govorila je Hedi Lamar, “opstati i igrati drolju je dovoljno!”. No pomenuta gospođica bavila se i pronalazaštvom (njeni pronalasci u oblasti elektronike korišćeni su za vreme kubanske krize), a postala je i zaštititni znak Corel Drawa. Važila je za najlepši ženu tog doba.

Obiđite"Ričmond Park hotel" i prošetati parkom sa izuzetnim statuama. U blizini banje se nalazi zloglasni Terezin, vojničko utvrđenje koje je sagradio Jozef II u XVIII veku. Nacisti su ga pretvorili u koncetracioni logor za istrebljenje Jevreja. U povratku smo svratili u jedan od Shoping molova u predgrađu Praga. Posetili smo "Ikeu" i "Tesco". Bogata ponuda i niske cene, je nešto, na šta ćemo, u Srbiji još čekati, Nadam se, ne još dugo. Šetamo gradom i posmatramo prodavnice u Pariskoj ulici sa firmiranom garderoba i antikvitetima, prijatne kafiće za predah od razgledanja i kupovine. Što se zabave tiče tu su “Hard Rock Cafe”, “Planet Holliwood” i slična mesta. Mi smo podlegli romantičnoj atmosferi kvarta Ungelt. Veče smo začinili posetom svetlećim fontanama “Križik”, fascinantnom doživljaju kada tri hiljade mlaznica osvetli 1200 svetiljki Ovu hidromehaničku koreografiju kontroliše računar, a muzika se kreće od klasičnih kompozicija, preko teškog roka do veselih Diznijevih numera.

Napuštamo hotel i krećemo ka Češkom Krasu i zamku Karlštajn, najznačajnem srednjovekovnom zamku, sagrađenom između 1348-1355. godine, rezidenciji češkog vladara Karla IV sa bogatom riznicom carskog blaga, relikvija i kraljevskih dragulja.

Na poziv iz zamka zemljomer K, mada nije sasvim siguran da je zaista pozvan, stiže u selo u kojem vlada stalna zima, a mrak se spušta posle tri sata sunca:

“Bilo je pozno veče kada je stigao K. Selo je bilo pod dubokim snegom. Uopšte se nije mogao sagledati breg na kome se nalazio zamak, okruživali su ga magla i mrak, ni najslabiji tračak svetlosti nije nagoveštavao veliki zamak. K. je dugo stajao na drvenom mostu, koji je od puta vodio ka selu i gledao naviše u prividnu prazninu.”
(Zamak, F. Kafka)

Zemljomer K. nikad ne stiže do željenog cilja, svoga spasenja, personifikovanom u imaginarnom zamku. Zamak koji smo mi posetili, nimalo ne liči na ovaj iz romana. Razgledamo prodavnice sa raznovrsnim suvenirima, a naročito su interesanti antikviteti. Informacioni turistički punkt je prepun reklamnog materijala, a nećete verovati da ovde smeštaj možete naći već za 600 dinara. Kada bi posetilac stigao u zamak Karštajn i hteo da poseti Karla IV, prvo bi prošao kroz špalir vitezova i našao u dvorani sa čijih zidova su ga gledale slike Karlovih predhodnika i samog Karla IV. Kralj bi ih primao u svojoj sobi, sedeći na prestolu koji se nalazio u senci, tako da je on posetioca dobro video, ali ne i ovaj njega. Kralj je imao svu udobnost onog vremena računajući i prostoriju gde je i on morao ići peške. Saslušali smo priče o tajnama ovog dvorca, odslušali predivnu srednjevekovnu muziku, razgledali prodavnicu suvenira. U poslastičarnici probamo čuvenu češku pitu sa jabukama, truba kolač s cimetom i kristal šećerom, a kao uspomenu kupujem sovjetsku kapu, suvenir na dane pripadnosti Češke istočnom bloku. Sledi panoramska vožnja brodićem po Vltavi, uz Smetaninu "Moju domovinu". Promiču zdanja Narodnog pozorišta, sagrađeno između 1868-1881. godine u neorenesansnom stilu, Masarikov kej sa kućama u secesionističkom stilu sa početka XX veka.

Sledeći dan iznajmljenim minibusem krećemo prema nacionalnom parku "Češki raj". Ovo je verovatno najpoznatija turistička destinacija u Češkoj. Prelepi nacionalni park nalazi se u Istočnoj Bohemiji i prostire se između tri grada Turnova, Jicina i Mnichovog Hradista. Nacionalni park Česki Raj čuven po sedimentnim stenama, koje se izdižu iz gustih šuma praveći Kamena ostrva, takozvane Kamene gradove.

Najpoznatije grupacije ovih stena su Hruboskalska, Prachovska, Prihrazske i Mala Skala. Ove stene izviru na sve strane, neke visoke i preko 50 metara, uz tokove reka, okružujući jezera, stojeći u grupama ili osamljena. Porozno stene deluju impozantno, posebno kada grade prirodne vidikovce, mostove ili useke izmedju kojih možete da se provlačite ili se na njih penjete. Birali smo manje divlje staze, stepenice uklesane u stene. Kako smo zalazili dublje u šumu prizor je bio sve privlačniji i sve suroviji. Šetnja šumom pretvara se u provlačenje između stena.

Sledi poseta zamku Trosky, koji je simbol Češkog raja. Dve kule vide se izdaleka, devojka je viša, visine 57 metara (514 metara iznad nivoa mora), a baka 10 metara niža. Zamak je klasičan pimer srednjovekovne fortifikacije, sagrađen u drugoj polovini XIV veka. Posle bitke kod Bile Hore (1620. godine) utvrđenuje je razrušeno. Šveđani zamak zauzimaju 1648. godine, da bi je potop zapalili Habsburgovci.

Na kraju odlazimo u Trnovo u simpatični restoran s obličnim biftekom u gorgozoli. A onda natrag u Prag.

Možete posetiti i Plzensku pivaru i fabriku automobila Škoda u Mladoj Boleslavi. koga zanima speleplpgija neja poseti web-sajt: http://www.speleo.cz/. Na kraju predivni Prag možete razgledati iz fijakera, otvorenog turističkog autobusa ili iz oldtajmera. Odluka je na vama! Još ste tu, šta pobogu, čekate?

P.S. Nova ponuda iz čeških turističkih agencija: Od skora na put (do Praga) možete poslati svog plišanog ljubimca iz detinjstva. Posetiće sve turističke lokacije u gradu, uživaće u masaži uz sveće i vratiće ce kući s fotografijama.