Iskra života iz pakla
Postoje stvari koje ni čoveku
ni Bogu ne mogu biti oproštene”.
Da li znate da je procesuiranje zlotvora iz Aušvica započelo tek 1963. godine a da su dotad živeli mirnim, običnim životima?
Niko od njih nije bio pripremljen za mesto gde su ih
prinudno odveli. Za tu esenciju zla u njegovoj najpodivljalijoj i
najciničnijoj varijanti nije se, uostalom, ni moguće pripremiti. Ni sam
Đavo nije spreman na tu količinu surovosti. Ti okoreli sadisti u
ljudskom obliku, sive aveti u šinjelima, snažni reflektori, podivljali
psi i bodljikava žica, bila je to svakodnevna slika. Miris smrti i
patnje. Sedmorica rabina u Aušvicu organizovali su suđenje Bogu. I
osudili ga bez ikakve griže savesti. Jer kao što reče Niče:
„Bog je mrtav, mi smo ga ubili”
Ubijan je na takvim stratištima poput Aušvica, Dahau, Trebjenke,
Jasenenovca. Ubijan je poništavanjem čovečnosti. Veliko je pitanje da li
mi to, danas, uopšte možemo da shvatimo. Iako smo se pripremali za ovo
mesto bola i patnje, preplavili su nas izmešana osećanja saosećanja
prema žrtvama, odvratnosti i gađenja prema onima koji su bili sposobni
da tako duboko moralno posrnu i besa zbog onoga što se ovde odigralo.
Odakle ta mržnja prema Jevrejima, šta ju je hranilo, pa je tako
užasno metastazirala. Zavirimo u istoriju. Karlo Veliki je naseljavao
nemačke teritorije mediteranskim Jevrejima. U srednjovekovnoj Evropi
netrepeljivost prema Jevrejima bila je velika. Mržnja prema Jevrejima
uglavnom je bila posledica njihovog bogatsva, pošto su se bavili
bankarskim uslugama (davali su zajmove) i trgovinom (pošto nisu smeli
posedovati zemlju), a manjim delom zbog njihove posebnosti (u sferi
kulture i vere). Verski fanatizam opravdanje za mržnju prema Jevrejima
pravda time što su “Jevreji ubili Isusa Hrista”.
Izolacija Jevreja je pojačana kada je papa Pavle IV, 1555. godine
doneo propis da Jevreji moraju živeti u zasebnim naseljima, takozvanim
getoima. Sve do polovine XVIII veka kulturni i politički položaj Jevreja
ne razlikuje se mnogo od onoga u srednjem veku. U katoličkim zemljama
Jevreji žive u getima pod budnim okom inkvizicije. Nemci potiskuju
Jevreje ka Poljskoj, pa ona u XVI veku postaje zemlja najgušće naseljena
Jevrejima.
Na osnovu rasnog antisemitizma, koji je između dva svetska rata u Nemačkoj ozakonjen Ninberškim zakonima, nemački firer Adolf Hitler i vrh Nacionalsocijalističke partije Nem...
donose monstrozni plan o biološkom uništenju Jevreja i drugih
„inferiornih rasa”, poznat pod imenom „Konačno rešenje jevrejskog
pitanja”.
Hitlerova sumanuta knjiga „Moja borba” jevanđelje je rasizma i
ljudske izopačenosti. Zločinački plan sprovodio se na teritoriji cele
okupirane Evrope. Posledica ovog zločina je smrt oko šest miliona
Jevreja, poznatija pod imenom holokaust.
plan karakovskog geta
plan logora Aušvic I
Nekadašnji najveći koncentracioni logor Aušvic (Konzentrationslager Auschwitz)
udaljen je samo pedesetak kilometara od Krakova. Ime je dobio po
obližnjem selu Osvjenćimu, koje je po okupaciji Poljske prekršteno u
Aušvic. Dok smo stizali, u ovaj logor smrti, pakao ljudske izopačenosti,
prolazili smo kroz idilična poljska seoca, a lepo vreme još nas je više
sprečavalo, da u mašti, dočaramo kakvo je ovde zlo učinjeno u ime jedne
bezumne i pomahnitale ideologije. Putevi se uređuju, sve deluje tako
idilično. No ovde je na najsuroviji način okončalo više od milion
Jevreja, Slovena i Roma, koje su nacisti smatrali "nižom rasom" u odnosu
na Arijevce. Logorski kompleks se sastojao od tri glavna logora:
- Aušvic I, najstariji deo i administrativni centar logora, podignut na mestu prvobitne poljske kasarne. U njemu je ubijeno oko 70.000 ljudi, uglavnom poljskih i ruskih ratnih zarobljenika;
- Aušvic II (Birkenau) kamp za istrebljivanje sa zloglasnom Kapijom pakla, u mestu Brzezinka, u kojem je stradalo oko 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma. Podignut je pošto se broj zatvorenika koji su stizali, dramatično uvećavao. Prostire se na 175 hektara i ima 300 drvenih baraka;
- Aušvic III (Monovice), radni kamp.
Osvenćinski logor bio je divovski kompleks rasprostranjen na
prostoru od oko 40 kilometara (oko 180 hektara zemlje). Komadant logora,
Rudolf Hes, priznao je na Ninburškom suđenju, stravnične zločine
počinjene u Aušvicu. Obešen na istim vešalima u logoru, gde su vešani
logoraši. Ovo stratište, a potom muzej, od 1979. godine stavljeno je na
Svetsku listu baštine. Većina žrtava je ugušeno u gasnim komorama,
dejstvom gasa Ciklona B.
Prvi put, u septembru 1941. godine, njime je ubijeno 600
sovjetskih i 250 bolesnih zatvorenika. Ovaj gas je, u stvari, sredstvo
za dezinfekciju i dezinsekciju, na bazi gasa cijanovodonika (HCN). Pet
kilograma ovog otrovnog gasa ubijalo je 1500 ljudi. Za vreme dok je
logor postojao, upotrebljeno je oko 20 tona ove smrtonosne supstance, pa
sami svedite stravični račun smrti. U slučaju da nisu stradali od
trovanja, utamničeni su umirali od gladi, napornog zatvorskog rada,
bolesti, a pojedini su bili žrtve medicinskih eksperimenata zloglasnog
doktora Jozefa Mengelea (“Anđela smrti”). Od logoraša sa odgovarajućim
krvnim grupama, potpuno je izvlačena krv i upućivana na front ili vojne
bolnice, radi korišćenja za transfuziju nemačkim ranjenicima.
Zatvorenicima je ubrizgavana nafta ili benzin, radi ispitivanja
izdržljivosti na hladnoću. Vršeni su hemijski eksperimenti na koži, tako
što su veštački izazivana maligna oboljenja. Logorašima je vršeno
presađivanje koštane srži ili su bili zaraživani različitim bolestima.
Eksperimenata, nisu bila pošteđena ni novorođenčad. U Osenćinu je rođeno
oko 3 hiljade dece, koji su iskorišćeni za raznorazne eksperimente.
Esesovci su naročito bili zainteresovani za decu plave kose i plavih
očiju. Njih su germanizovali.
Mengele, sadista i nosilac Gvozdenog krsta, nažalost je
bezbrižno ostario u Argentini. Smrt ga je zadesila na plivanju, na
jednoj brazilskoj plaži.
zloglasna zgrada br. 11 iz koje se odlazilo u smrt
Pripremajući se za posetu Aušvicu pročitao sam knjigu o Mengeleu “Smrt
je moj zanat” i odgledao dokumetnarac, svedočenje trojice fašističkih
ubica, sražara, pod imenom "Logorska ulica Auschwitz", koji je Ebo
Demant snimio 1978. godine. Film govori o trojici stražara Osvaldu
Kaduku, Josefu Erbernu i Josefu Klehrnu i njihovom viđenju užasa u kojem
su i sami učestvovali. Oni su na poznatim "frankfurtskim procesima"
(1963.-1965.) osuđeni na doživotne kazne zatvora, ali su posle dvadeset
godina pušteni na slobodu. Za njihove žrtve nije bilo pomilovanja.
"Miris spaljenih leševa osećao se do Bahnhofa", smireno pripovedaju ovi dželati, "a pepeo smo prosipali u reku". Na pitanje da li osećaju grižu savesti, sležu ramenima i odgovaraju: "nismo mogli ništa promjeniti, morali smo to raditi!"
krematorijum spolja
krematorijum iznutra
Aušvic nije turistička atrakcija, već mesto preispitivanja i opomene. Kroz kapiju nad kojom je ispisan slogan “Arbeit macht frei!”
(rad oslobađa) ulazi se u ovu fabriku smrti. Nailazimo na dvostruki
sloj bodljikave žice, koji je nekad bio pod visokim naponom. Tu, u
blizini kapije, da sve bude još ciničnije i groteksnije, nalazilo se
mesto za robijaški orkestar.
Zvuk lokomotive nagoveštavao je uvek iznova, početak još jedne
tragedije. Ljudi su dovoženi vozovima, a onda se pruga granala na tri
koloseka. Jedan krak je vodio do gasnih komora i krematorijuma. Mnogi
zatvorenici umirali su pri dugotrajnom transportu, u blindiranim
vagonima, bez hrane i vode. Tu na peronu odigravalo se najstravičnije
odabiranje. Na jednu stranu su odvođeni mlađi muškarci i žene u
pripremni logor za rad, a starci, iznemogli i deca direktno su odvoženi u
gasne komore. Razdvajale su se porodice, a najsurovije je bilo
odvajanje dece od roditelja. Evo kako jedna naša preživela zarobljenica
opisuje prijemnu proceduru:
“Skinuli su nas do gola i oduzeli sve lične stvari. Morali smo uzdignutih ruku da dođemo do Mengelea i okrenemo se ukrug pred njim. Potom su nas slali na tuširanje. Voda je bila čas ledena, čas vrela. Bežale smo od mlaza, ali oko nas su bile zatvorenice, kapoi, koje su nas tukle i vraćale pod tuševe”.
Zatvorenice su potom dobile logorsku odeću, prugaste haljine. Na
rukavu je bio crveni trougao, oznaka da su politički zatvorenici, a u
trouglu je bilo slovo koji je označavao jedno od 28 različitih
nacionalnosti. Potom je sledilo tetoviranje broja na levoj podlaktici.
Izgubile bi imena i postali samo brojevi. Prvi Srbi koji su dospeli u
Aušvic bili su španski borci. Njih su nacisti preuzeli iz logora u
Francuskoj.
Izložen je i prtljag zatvorenika, dečije igračake, odeća i
obuća, naočare, ali i oko dve tone ljudske kose! Miris dezinfekcionog
sredstva i danas se oseća u nozdrvama, pa nemir polako prepasta u užas.
Nacisti su kosu prodavali za 50 pfeninga po kilogramu. Od nje su se
pravili dušeci! Bacam pogled prema gomili kofera i ostalog prtljaga ovih
jadnika i uočavam kofer sa urednim rukopisom praškog inžinjera s
detaljnom adresom. Ovaj pedatni čovek, verovatno nije ni slutio gde ide.
Pokušavam da to sebi dočaram u glavi i suznih očiju napuštam jednu od
zgrada, u kojoj su dokazi nacističkih zločina. A napolju sunce i
plavetnilo neba. Nebo nad Aušvicom je predivno, pravi kontrast užasa,
koji se u njemu dogodio. Nailazim i na bazen, izgrađen 1944. godine, tek
da, dodatno, ako je to još moguće, unizi, nesrećne ljude. Da se
podsmehne njihovoj tragediji...
Radni dan je počinjao u 4:30, uz viku čuvara: „Aufšten!” i zvono i trajao do kasno u noć. Pola časa su logoraši imali za oblačenje, umivanje i doručak.
I kada pogledate prostoriju za umivanje, pobesnećete od tog
užasa. Za sve sam bio spreman, ali na tu ciničnost ne! Tamo gde su se ti
kosturi, poniženi na svaki način, kojima je sve ljudsko oduzeto,
umivali, umilni prizori oslikanih mačića koji se ližu! A u zatvoreničkim
sobama, slika broda koji plovi po pučini. Bezbroj kreveta na tri
sprata. U svakom krevetu spavala su po dva zatvorenika.
"Kostur broj 509 podiže polako lobanju i otvori oči. On nije znao da li se onesvestio ili je samo spavao. Između jednog i drugog, jedva da je još bilo kakve razlike..."
(Iskra života, E.M.Remark)
Spavalo, a nije sanjalo. Imali su noćne more, koje su buđenjem postajale java.
A kroz prozor, pogled preko žice, na zelenilo i slobodu! Tačno u
pet časova bila je smotra, posle koje su logoraši radili vežbe. Radni
dan zarobljenika trajao je preko 15 sati, a splačine koje su dobijali
kao dnevno sledovanje hrane (1302-1744 kalorija), nisu bile dovoljne za
prosto preživljavanje. Stoga je prosečan životni vek zatvorenika iznosio
svega 21 dan! Pojedini zatvorenici slani su na rad, u magacin, koji se
nalazio u čuvenom rudniku soli. Odande nisu izlazili ni po godinu dana.
So je izjedala njihova tela i izazivala jezive rane.
U hodnicima zgrada ovog logora, s zidova nas nemo gledaju oči
žrtava ovih monstuoznih nedela. Iz pogleda zrači toliko straha i patnje,
da je i najjačima teško da ostanu pribrani. A onaj koji bi se pobunio,
dospevao bi u zloglasnu zgradu s brojem 11, čiji podrumi pamte stravične
patnje i nepojmljive zločine. Fašisti bi ih terali da stoje, živi
zazidani, cele noći a izjutra bi išli na prinudni rad. I sada, posle
toliko godina, silazeći dole, osetio sam užas i strah. Pored zgrade je
dvorište iz kojeg se nije izlazilo, ovde su vršena smaknića. I pored
jezive represije u logoru je postojao pokret otpora. Njemu je pripadao i
otac Maksimilijan Kolbe, koji se žrtvovao za drugog zatvorenika, a
kasnije ga je katolička crkva proglasila za sveca. Na kraju posete
obišli smo zgradu s visokim dimnjakom. Naša slutnja se ispostavila kao
tačna. Radilo se o krematorijumu, u kojem su uništavani dokazi masovnih
zločina. 27. januara 1945. godine izvidnica I ukrajinskog fronta, pod
komandom maršala Konjeva, pojavila se pred gvozdenim vratima logora
Aušvic. Tamo je zatekla oko pet hiljade logoraša. Pronašli su i na
hiljade komada sapuna, napravljenog od ljudske masti i abažura od kosti i
tetovirane kože.
“Pa kako nisu pokušali da beže? Šta su imali da izgube? Kako nisu znali šta ih čeka?”,
samo su neka od pitanja koja smo sebi sa nevericom postavljali.
Međutim, od 800 pokušaja bekstava iz ove fabrike smrti, većina je u krvi
ugušena. Samo njih par je bilo uspešno.
Generalni guverner
nacističke okupacione vlasti u Poljskoj, Hans Mišel Frank, Jevreje je
nazivao pacovima i nije imao nimalo samilosti prema njima. Za ratne
zločine osuđen je i obešen 1. oktobra 1946. godine. Zadnje reči bile su
su mu:
“Zahvalan sam na ljubaznom tretmanu tokom mog zatočeništva i Boga molim da me milostivo primi”.
Godine 2008. u jednom berlinskom stanu, pronađeno je 28
orginalnih tehničkih crteža, koji datiraju iz vremena između 1941. i
1943. godine. Planovi nose pečat "Građevinske uprave SS-a i policije", a
na jednom od njih nalazi se i potpis Hajnriha Himlera, zapovednika SS-a
i organizatora genocida nad evropskim Jevrejima. Na planovima su jasno
obeležene sve prostorije i navedeni njihovi nazivi, uključujući i gasnu
komoru, prostoriju veličine 11,66 X 11,20 metara. Plan je, u novembru
1941. godine, skicirao "zatvorenik br. 127". Na crtežima podrumskih
prostorija Aušvica, može se jasno viditi, da je planirano postolje za
peći za krematorijum, koje je kasnije proizvodila firma "Topf i sinovi"
iz Erfurta. Ova dokumenta su autentični dokazi o sistematski planiranom
genocidu i datiraju njegov početak mnogo radnije, nego što se, dosad,
smatralo.
Poljska je, nedavno, zatražila osnivanje specijalnog
fonda za očuvanje memorijalnog muzeja u Aušvicu. Evropska unija je odmah
reagovala i izdvojila 4,2 miliona evra. Od toga je samo Nemačka dala
milion evra.
"Nemačka ne može i neće zanemariti svoje dužnosti",
rekao je nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer.
Novac će biti upotrebljen za održavanja dva bloka od cigala i još šest
drvenih građevina. Bivši nacistički koncentracioni logor godišnje poseti
preko milion posetilaca. Ovo je posebno važno sada, kada, pojedinci
dovode u pitanje holokaust i kada izumiru generacije, koje se sećaju
ovih staravičnih događaja. Nažalost, bestijalnih bitangi ima i među
Srbima, koji su bili jedna od žrtava nacističkog ludila. A u samom
logoru, svega par fotografija s naših prostora i spomen ploča, svedoče
da su srpski građani bili žrtve. Nema više naše postavke, niti knjiga na
srpskom jeziku. Srbija je “terra incognita”. Dosta je u ovome i krivice
naše države.
spomen ploča na sprskom jeziku
pruga smrti
kapija pakla
A kada od Aušvica krenete ka logoru Birkenau, misleseći da više
ništa ne može da vas šokira, sledi još jedno bolno iznenađenje. Čuvena
Kapija smrti, bodljikava žica i barake dokle god vam pogled doseže.
Ograda ovde nije udvojena. Očigledno je da su ovde dovođeni oni, u
kojima je ubijena i poslednja pomisao o begstvu. Ako bi nekome to
slučajno i palo na pamet, brojne osmatračnice su tu, da ga potpuno
demorališu. Izgleda da su fašisti, sračunali da su u Aušvicu pružili
“suviše luksuza” zatvorenicima. Dugačke barake, koje su grejale samo dve
peći, sa redovima čučavaca za vršenje nužde, “troškovi skladištenja
ovih ljudi senki” stvarno su svedeni na minimum! Ovo je bio najveći
koncertacioni logor u okupiranoj Evropi.
I porodica čuvenog režisera Romana Polanskog, stradala je u ovom
logoru. Oni su iz Francuske u Poljsku došli 1937. godine. Dve godine
kasnije, prebačeni su u krakovski geto. Njegovi najpoznatiji filmovi su
Rozmarinova beba (1968.), Kineska četvrt (1974.) i Ludilo (1988.).
Poznat je i po burnom privatnom životu. Njegovu suprugu, glumicu Šeron
Tate, u osmom mesecu trudnoće, 9. avgusta 1969. godine, brutalno je
ubila porodica Čarsa Mansona. Natopivši njenom krvlju peškir, na ulaznim
vratima njegove, holivudske kuće, ostavili su natpis “svinja”. Polanski
je razdelio sve stvari svoje pokojne supruge, rekavši da najviše žali,
što nije bio kući, s njom, u noći njenog ubistva. Godine 1977. optužen
je za napastvovanje trinaestogodišnje devojčice, Samante Gajmer. Sve je
započelo fotografisanjem za francusko izdanje Voga, da bi na kraju, bio
optužen za silovanje uz upotrebu droge, za perverziju, sodomiju i
razuzdanost. Roman se izjasnio kao delimiično kriv i utekao u Francusku,
gde je dobio državljanstvo. Zahvaljujući francuskim zakonima, koji
zabranjuju izručenje svojih državljana i dan danas je bezbedan. Ne
izaziva sudbinu živeći na relaciji Francuska – Poljska. Njegov film
“Pijanista”, istinita priča o brilijantnom poljskom pijanisti i
kompozitoru, čiju blistavu karijeru prekida II svetski rat, snažna je
antiratna priča o herojstvu i hrabrosti. U trenutku kada su oslobodioci
već na ulicama Varšave, tajno skrovište pijaniste otkriva nemački
oficir...
Kad smo već kod filma, ne možemo, a da ne spomenemo i
reditelja Andžeja Vajdu sa sjajnim ostvarenjima poput “Pokoljenja”,
“Kanala” ,“Pepela i dijamanta” i “Čoveka od mermera”.
Fabrika Oskara Šindlera u Krakovu
Još jedan lik sa
filmske trake, Oskar Šindler ima veze sa tragedijom koja se ovde desila.
Ovaj industrijalac, pripadnik nacističke stranke, spasao je 1200
Jevreja od 68.500, koliko je bilo utamničeno u krakovskom getu. Spisak
sa 801 Jevreja spašenih 18. aprila 1945. godine, nedavno je pronađen u
državnoj biblioteci Sidneja.
"Da ste videli da će automobil zgaziti psa", objašnjavao bi on svoju humanost, "zar mu ne bi pomogli? Znao sam ljude koji su radili za mene, a kada ih znate, prema njima se ophodite kao prema ljudskim bićima...”
Imao je fabriku emajliranog posuđa u Krakovu, u ulici Lapoua. Naime,
nacisti su Jevreje preselili iz oblasti Kazimierz u Podgórze, gde su ih
zatvorili u krakovski geto. Šindler je, posle II svetskog rata,
bankrotirao, iako su ga Jevreji, nemilice pomagali. Zahvaljujući svom
humanitarnoim radu, 1963. godine bio je pozvan u Izrael, odlikovan u
memorijalnom centru Jad Vešem, kao Pravednik među narodima i zasadio je
drvo u Aleji pravednika. Međutim, u SAD mu nije bilo dozvoljeno da uđe,
zbog članstva u nacističkoj stranci. Sahranjen je u Jerusalimu.
Tomas Keneli je napisao roman o ovome i dobio prestižnu Bukerovu
nagradu, a Stiven Spilberg snimio film ovenčan sa čak sedam “Oskara”.
Danas je zgrada fabrike nevešto reniovirana, pa više slavi Spilberga i
njegov film, nego što je svedok jedne mučne epohe.
“Videla sam kao se svet lagano preobražava u divljaštvo.
Čula sam zvuk dolazeće grmljavine koja će nas, jednog dana, uništiti.
Osetila sam patnju miliona...”
(Ana Frank, Dnevnik, 15. juli 1944. godine)
Post Scriptum
IG Farben petrohemisli koncern koji
je proizvodio pesticid Ciklon B nije rasformiran. I danas, pod
orginalnim imenom, postoje firme, proistekle iz ovog koncerna; „BASF“,
„AGFA“ i „Bayer“
P.S.S.
Krajem 2009. godine lopovi su ukrali natpis "Arbeit macht frei" (Rad
oslobađa) dug 5 metara i težak 40 tona. Presekli su ga na tri dela i
spremali se da ga prodaju kao staro gvožđe.
Нема коментара:
Постави коментар