U kanjonu crne reke

Mnogi su zlobnici mislili da sam se zauvek pozdravio sa planinarenjem.

To im je bila jedina šansa da budu zapaženi.  Nadali su se, pretpostavljali. I napravili misaonu grešku.

Nisu znali da je Srbija puna tzv. „Spavača“.  Osoba koje su samo naizgled u u dubokoj hibernaciji , pa se neočekivano iniciraji i aktiviraju.  Tako se i  ja šetam od putovanja i planinarenja, preko  vina i hrane do umetnosti u najširem smislu reči. Pa kad mi se smuči, a ja pauziram, dok mi se ne osladi, dok ne poželim. Ovog puta, podsticaj za planinsku aktivaciju bilo je jednodnevni boravak s druge strane državne međe, u rumunskom Banatu. Kanjon reke Nere i Beušnice (Cheile Nerei-Beusnita). Intrigantno.

Posebno me obradovalo što sam, posle dužeg vremena, video neka draga lica. Nisu ni oni mene zaboravili. Ono što me nije obradovalo, je da mi se na jednoj "Mc Kinley trekking/hiking" gojzerici, debelo odlepio Vibram đon. Priznajem, nisam proverio pred polazak, a pelo se i potucalo po  raznim kanjonima punim vode. No, uz pomoć prijatelja, imobilisali smo je konopcem i uglavnom je bila poslušna, dok kanap nije isekao oštar kamen. Onda sam ponovio proceduru, i tako do kraja.

Posle nepotrebno dugih graničnih formalnosti na prelazu Kaluđerevo, obreli smo se u nacionalnom parku Cheile Nerei-Beusnita u Rumuniji, koji je udaljen samo nekih 130 km od Beograda.

Prateći kanjon reke obreli  smo se pred veličanstvenim vodopadima. Krenuli smo iz Sasca Romani i kada smo zamakli iza zadnjih ušoranih banatskih kuća, pred nama se ukazao viseći most. Dosta dobro očuvan, sa čeličnim sajlama, ali mu je ponegde falila daska. Morali smo ga preći jedan po jedan.

 

Reka Nera duga je 131 kilometar dok se ne ulije u Dunav. Pejzažom kanjona dominiraju strmi zidovi od stena, delimično nagnuti, a visina im se kreće od 160 do impozatnih 1160 metara.  Planinska staza je uklesana u litice kanjona Nere još  u vremena vladavine Turaka, sa tek ponekim mračnim i dugim tunelom, tako da možete, bez problema, uživati u veličanstvenom  pogledu na kanjon, sa visine oko dvadesetak metara,  usput ubrati majčinu dušicu koja se zabola u sam kamen, a potom nastavljate kroz lepu šumu, što nije bilo bez značaja, jer je dan bio lep, ali i poprilično sparan.

Važno je samo da se ne zanesete lepotom pejzaža i fotografisanjem, kako se ne biste sručili u pustu klisurinu. Put je na nekim mestima uži od jednog metra, pa se mora ići u koloni po jedan. Nera je mnogo krotkija od svoje pritoke reke Beu, što ćemo tek kasnije uvideti.

Pravu zvezdu ovog nacionalnog parka prestavlja upravo reka Beu. Šetnju nastavljamo šumovitom obalom reke Beu i nakon dva, dva i po kilometra, stižemo do prelepog vodopada La Vaioga, koji nam se prosto nudi za fotografisanje. Nismo ga odbili, naprotiv.

Zatim je sledio manji uspon dužine oko kilometar i našli smo se pred vodopadom Beušnica.  Svaki naredni delovao je lepše, moćnije, snažnije. Nastavljano dalje i stižemo do kampa i ribnjaka pored reke Beu. Nažalost nismo imali vremena da isprobamo ovdašnju ribu. Prolazimo pored brojnih kaskada i slapova i dolazimo do izvora Bejlovo oko (Ochiul Beiului), koji se prerušio u jezerce sa nestvarno lepom plavom bojom.

Suma sumarom, prepešačili smo dvadesetak kilometara, uživali i družili se. Ponuda hrane i pića, bila je svedena na ono što smo poneli u rancu, usput smo prošli pored jedne kafanice, no nije nudila ništa što bi nas privuklo, a i iskreno nisam nabavio leje. Nisam ih našao, iako sma se vraški trudio. Mada može i u sitnim evrima, pa čak i u dinarima.