понедељак, 28. септембар 2015.

Aprilska mediteranska tura 2010- Italija za nepopravljive ponavljače: Đenova, krv nije brisana





"Al-safar zafar” (arapska poslovica koja znači: “Putovanje je pobeda”. Njome se putniku želi srećan put i sve najbolje. Iako za neku priču mislimo da je završena, ispostavi se da i nije baš. Tako sam se posle dve godine ponovo obreo u Liguriju. Eto me opet na mestu, s kojeg sam poneo neveseli suvenir u vidu gipsa. Nedaleko od famozne La Specije. Tačnije u Đenovi. Mesto sasvim posebno, pre svega zbog „slatkog daška što se razliva sa molova“. Gledam ovdašnju luku i s zadovoljstvom udišem zavodljivi morski vazduh. Iako smo stigli s velikim zakašnjenjem, osmeh mi ne silazi s lica. 


Nalazimo se u prvom gradu koji obilazimo u okviru ove aprilske mediteranske ture. Putujemo sa studentima arhitekture, što je sasvim prirodno, s obzirom da završavam, veliki građevinsko-arhitektonski poduhvat. Zaštitnik grada je Jovan Krstitelj, a deo njegovih moštiju nalazi u ovdašnjoj katedrali Duomo, u sarkofagu koji potiče iz XIII veka. Njegove ostatke pronaći ćete i u Omajada džamiji u Damasku. Zastava grada je crveni krst na belom polju, a to je zastava svetog Đorđa. Zastavu Đenove je prihvatila Engleska i grad London 1190. gdine, kako bi u Sredozemlju imali zaštitu moćne đenovljanske flote. Republika Đenova je sa suparnikom, Mletačkom republikom bila jedna od najmoćnijih sila sveta. Engleski kralj je Đenovi plaćao godišnji danak. Između Engleske i Đenove uvek su postojali posebni odnosi. Čisto da se zna ko je bio tata!




Evo me u Đenovi, nedaleko od mondenskog Portofina i kobne Specije...Obilazak grada otpočinjemo posetom katedarli Duomo San Lorenzo. Sagrađena je u XII veku, u romanskom stilu, sa baroknim i gotskim detaljima u unutrašnjosti. Ako nastavite stepenicama doći ćete do Museo del Tesoro di San Loenzo. Tamo ćete pronaći posuđe od zelenog stakla, iz kojeg se jelo na poslednjoj večeri, ali i plavi poslužavnik na kojem je glava svetog Jovana servirana Salomi. Druga gradska crkva San Agustino sagrađena u gotskom stilu 1260. godine. Znatno je oštećena u savezničkom bombardovanju na kraju II svetskog rata, ali je kompletno obnovljena. Odlazimo do ulice Via Aurelia gde su se okupljali Garibaldijevi istomišljenici ("Pokret hiljadu ljudi") u cilju ujedinjenja Italije

 
 
Prvi poznati stanovnici gradskog područja Đenove su bili Liguri, jedno od italskih plemena. Nekad se verovalo da su grad osnovali Kelti. Gradsko groblje iz VI i V veka p. n. e. potvrđuje da su u Đenovi tada živeli Grci, ali luku su mnogo ranije koristili verovatno i Etrurci. Moguće je da su i Feničani imali baze u Đenovi ili blizu nje. U rimsko doba Marsej je bio većeg značaja od Đenove. 

 

Za razliku od drugih ligurskih i keltskih naselja toga područja Đenova je bila saveznik Rima za vreme Drugog punskog rata. Zbog toga su je Kartaginjani razorili 209. p. n. e. Naselje je ponovo izgrađeno pri kraju punskih ratova. Đenova je trgovala kožom, drvetom i medom.


Nakon pada Zapadnog rimskog carstva Ostrogoti su zauzeli Đenovu. Posle Gotskog rata bila je središte vizantijskog vikara. Prešla je u ruke Langobarda 643, a 773. godine je u sastavu Franačke države. Nekoliko vekova Đenova je bila malo ribarski grad, koji je polako gradio trgovačku flotu, koja će postati vodeća na Sredozemlju. Arapski pirati su 934. spalili grad, ali ubrzo je ponovo izgrađen.


Pre 1100. godina Đenova je postala nezavisan grad-država. Nominalno je bila potčinjena caru Svetog rimskog carstva, a starešina grada je bio episkop Đenove. Stvarnu vlast su obavljali "konzuli" birani na javnim skupštinama. Đenova je bila jedna od tzv. pomorskih republika uz Veneciju, Pizu i Amalfi. U gradu se razvila snažna brodogradnja, bankarstvo i trgovina, koji su pomogli da se stvori jedna od najvećih i najmoćnijih mornarica na Sredozemlju. Republika Đenova se raširila na Liguriju, Pijemont, Sardiniju, Korziku i imala je potpunu kontrolu nad gotovo celim Tirenskim morem. 


Učestvovali su u krstaškim ratovima, pa su uspostavili kolonije na Bliskom Istoku, Egeju, Siciliji i severnoj Africi. Sa Levanta su doneli zeleni pehar za koga su smatrali da je Sveti gral. Propast krstaških država Đenova je nadomestila savezom sa Vizantijom, što je otvorilo mogućnost širenja na Crno more i Krim. Postojale su svađe između moćnih porodica, ali najviše se Đenovom upravljalo kao sa profitnim preduzećem. Đenova je dostigla svoj zenit pobedom nad Pizom u pomorskoj bici kod Melorije 1284. Mletačku republiku su pobedili 1298. i to je početak pada države.


Prosperitet nije trajao dugo. Crna smrt (kuga) došla je u Evropu 1349. preko đenovljanskog trgovačkog grada "Teodosije" sa Krima. Posle ekonomskog kolapsa i gubitka stanovništva Đenova je usvojila Venecijanski model uprave. Nastavili su se ratovi sa Venecijom. Venecija je pobedila u ratu za Kjođu (1378-1381). Posle perioda francuske dominacije nad Đenovom (1394-1409) dolazi pod vlast porodica Viskontija iz Milana. Aragon je preoteo Sardiniju od Đenove. Na Korzici je izbila pobuna, a kolonije na Bliskom istoku su uzeli Turci i Arapi. 


Ime ovog grada neraskidivo je povezano s njegovim najpoznatijim stanovnikom Krisoforom Kolombom (Cristoforo Colombo). No on je rođen petnaestak kilometara zapadno, u simpatičnom mestašcetu Savona 1451. godine. Iako su irečene tvrdnje da je bio španskog porekla, njegova statua u Baseloni to demantuje. Njegova ispružena ruka pokazuje suprotno od američkog kontinenta, usmerena je prema italijanskom gradu Đenovi! Ovaj istraživač i trgovac nemirnog duha, nehotice je otkrio čitav jedan kontinent, Ameriku (1492. godine). No, možda je istorijska nepravda što otkriveni kontinent nije dobio njegovo ime, već samo jedna država u kojoj je glavna privredna grana u sukobu s zakonom.


Na svoje prvo putovanje Kolumbo je krenuo 3. avgusta 1492. godine iz luke Palos s tri broda (Pinta, Ninja i Santa Marija) i posadom koja je brojala devedeset ljudi. Putovanje je bilo pravo turističko: Kanarska ostrva, Kuba i Haiti. Jedan od njegovih brodova, Santa Marija, nasukao se na Božić i nije mogao da nastavi plovidbu. Kolumbo ostavlja tridesetak članova posade, obećavši im da će se po njih vratiti. Nikad ih više nije video. Po povratku u Španiju, Kolumbo već razmišlja o novom putovanju. Apetiti su mu skočili, a očigledno je našao i bogate finasijere o čemi svedoči impozantna flota od 17 brodova, hiljadu i po članova posade, 700 naseljenika, 12 popova za versko porobljavanje, kao i nešto domaćih životinja za pregristi. Ovaj put je obišao destinacije Dominikanu, Gvadelup, Portoriko, a skrasio se na Jamajci, gde su ga jaki uragani naterali da smota džoint i zaiga u ritmu rege muzike. U Đenovi  u pomorskom muzeju ćete pronaći njegov kompas, isti onaj koji je isgubio na ovom veselom ostrvcetu.


Na treće putovanje Kolumbo kreće s titulom vicekralja. No stigavši na ostrvo Hispanjolu, na kome vlada anarhija, Kolumbovo vođstvo je dovedeno u pitanje, a pobunjenici se vraćaju u Španiju i tužakaju ga kraljevskoj porodici. Krunisane glave nasedaju na ogovaranja i smenjuju Kolumba, a njegov naslednik na mestu vicekralja ga utamničava i šalje u Španiju, da bi mu se sudilo. Kolumbo na brodu piše odbranu i predaje je španskom kralju. Pismo daje rezultate; omoguićeno mu je novo putovanje, ali da se ne vraća na Hispanjolu i umesto titule vicekralja darivana mu je utešna – admiralska. Kristifor Kolumbo je poklonio desetinu prihoda od otkrića Amerike banci u Đenovi kako bi bio oslobođen poreza na hranu. Na poslednjem, četvrtom putovanju stigao je do Hondorasa i Panamskog zemljouza. U Španiju se vraća umoran i bolestan. Umire 20. maja 1506. godine bogat, ali verujući da je otkrio put za Indiju. Njegovu zabludu ispraviće Amerigo Vespuči, koji će novom kontinentu i podariti ime. Septembra 2004. godine objavljena je fotografija sarkofaga u kojem se nalaze zemni ostaci Kristofora Kolumba, s ugraviranim tekstom na španskom "ovde počivaju kosti Kristofora Kolumba, prvog admirala i pronalazača Novog Sveta". Iskopani su u mestašcu nedaleko od Sevilje i prenešeni na univerzitet u Granadi kako bi bili upoređeni s navodnim Kolumbovim ostacima iz seviljske katedrale. No, ono što nikako nije zaslužio da mnogi danas kažu:

„Kolumbo, jebem te radoznala!“


Naime, neki ga optužuju da je u Evropu, pored nekih lepih stvari, dovukao i sifilis! No vratimo se opet Đenovi i njenoj istoriji. Andrea Dorija je 1528. godine doneo novi ustav, pa je Đenova postala španski vazal. U vreme privrednog oporavka mnoge đenovljanske porodice su postale jako bogate (tzv. Punišići). 


Tako je u vreme vrhunca u XVI veku Đenova privukla mnoge umetnike, kao što su Rubens, Karavađo i Van Dajk. Čuveni arhitekta Galeaco Alezi izgradio je brojne palate u manirističkom stilu. Francuzi su granatirali Đenovu 1684. da bi Austrija je 1746. bila zauzela Đenovu za vreme Rata za austrijsko nasleđe. Đenova je 1768. predala Korziku Francuskoj.


Pošto su svetska ekonomija i trgovački putevi pomaknuti na Atlantik, Đenova je ekonomski slabila. Napoleon je 1797. stvorio vazalnu državu, Ligurijsku republiku, koja je pripojena Francuskoj 1804. godine. Bečki kongres 1815. je Đenovu uključio u Pijemont (kraljevinu Sardiniju). Posle tri veka kuća Savoja je dobila grad. Đenova je imala ekonomske koristi od unije, ali bila je izrazito republikansko gnezdo. Đuzepe Macini je bio popularan. Sa usponom Rizorđimenta, Đenovljani su se okrenuli borbi za ujedinjenu Italiju pod savojskom dinastijom. Đuzepe Garibaldi je 1860. krenuo iz Đenove u svoj pohod sa hiljadu dobrovoljaca. Mesto odakle je krenula ta hiljada obeleženo je spomenikom.


Đenovski istorijski centar jedan je od najvećih u Evropi (ima otprilike 400 hiljada kvadratnih metara). Dobro očuvano gradsko jezro je pod zaštitom UNESCO-a. Univerzitet u Đenovi sa skoro 40.000 studenata jedan je od najvećih u Italiji

 

Simbol grada je 117 metara visok stari svetionik Lanterna, čije se svetlo vidi s mora (sa čak 30 km udaljenosti). Ovo je nastariji svetionik na svetu, koji još radi. 

 

Na centralonom gradskom trgu De Ferari nalazi se fontana, iz 1936 koja je obnovljena i blešti punim sjajem. Turisti rado obilaze i ribarsko naselje Boccadasse. 

 

Galerija Mazzini je mesto gde se okupljaju umetnici, intelektualci o oni koji misle da su to. Sagrađena je sredinom XIX veka i sadrži, pored prodavnica i restorane i pivnice. Svake srede i četvrtka ovde se organizuje sajam antikviteta. 


Gradsku luku krase dela slavnog arhitekte Renca Pijana - izdvajam njegovu Kuglu, moderan botanički vet. Sve deluje modernistički, a zove se antički - Antička luka. danas više liči na jednu veliku modernu izložbu na moru nego na nešto što je tako staro da danas nosi ime Antička luka.Tu je i akvarijum, drugi na svetu po veličini. 

 


U Đenovi ćete ponaći i srednjovekovna vrata, ali i kuću Kristifora Kolumba. Na drugoj strani Đenove nalazi se Korso Italija. 


 

Pijaca Mercato orientale (postoji od 1899.) nudi dve što gladna duša ište: voće i povrće, svežu ribu, slatkiš, razne đakonije od peciva. A ako ste rešili da vaš suvenir bude sladak potražite Pietro Romanengo -tamo od 1780. godine prodaje  čokolade, kandirano voće i konfete (punjeni bademima, pinjolima, pistaćima, kandiranom pomarandžom). 

 

A kad si u Đenovi niije red da iz nje, na daj bože, odeš gladan. Trofi je naziv testenine s brašnom od kestena najčešće poslužene u sosu od belog luka, pasiranog kuvanog graška i krompira. „Foglie di ulivo“ je testenina od spanaća u obliku maslinovog lista poslužena u umaku od paradajza, mesa ili pečuraka. Kapon magro je jelo od ribe s povrćem koje su obično jeli ribari i sluge bogataša. U doba baroka starom receptu dodati su umak od paradajza i kozice. Danas se poslužuje za božićne praznike.Burida je morski specijalitet od hobotnice ili lignji sa povrćem. „Polpettone di melanzane“ je pljeskavica od patlidžana, s malo mesa i začinskog bilja Na svakom stolu nezaobilazna su peciva sa sirom (focaccette al formaggio) i lukom (focaccia con le cipolle). Đenovska pogača s maslinovim uljem (focaccia genovese) jede se kao predjelo uz čašu belog vina. Od slatkih zalogaja tu su torta od pirinča i „Biscotti del Lagaccio“, keks koji je prvi put napravljen još davne 1593. godine.


Pored svih ovih lepota, Đenova ima i jednu, skorašnju, krljavu mrlju u svojoj istoriji. Na poziv italijanskog premijera Sivija Berluskonija, predstavnici grupe G8 okupili su se u Đenovi, u julu 2001. godine. Oko 250 milijardi lira (110 miliona dolara) uloženo je u doterivanje izgleda grada, infrastrukturu neophodnu za samit, organizaciju i bezbednost. Od te sume 90 milijardi lira (40 miliona dolara) pokrila je italijanska vlada, a ostatak su obezbedile lokalne vlasti i razni sponzori. Izdaci samo za organizaciju i bezbednost dostigli su oko 42 milijarde lira (19 miliona dolara). Tokom tri dana gošćenja u Đenovi, okupljeni šefovi država ili vlada imaće prilike da se časte još nekim đenovskim specijalitetima, uključujući "koncerte ala ligure". tj testo sa sosom od paradajza. Na trpezi "osmorke" naći će se i ravioli punjeni mesom rakova i krem od sipe i tikvica, bela riba i teletina sa salatom. Za dezert je serviran laki voćni slatkiši i sladoled; a da niko ne bi ostao žedan - na raspolaganju učesnicima samita biće čak 60 somelijera."Pesto sos", kulinarski ponos Đenove, nije se našao na meniju šefova država ili vlada G-8. Razlog može da bude dominacija belog luka. "Izostanak" čuvenog sosa zvanično nije objašnjen, a neki za njega krive Japance, jer ga oni ne podnose. Meni na pamet padaaju druga stvorenja koja loše reaguju i na beli kul, ali i na kolac i srebrni metak. Za utehu, bosiljak (balzamiko) je preživeo i utrčao u sos za njoke.


Dok su se šefovi država i vlada njabogatijih zemalja sveta pripremali za konferenciju u Kneževoj palati (Palazzo Ducale), u gradu se organizovane stroge i opsežne mere predostrožnosti. Italija je susprendovala Šengenski sporazum i na granicama detaljno kontrolisala putnike i njihov prtljag. U Đenovi je mobilisano ak 20 hiljada policajaca i karabinjera. Ne da jure Džorža! Đenovske vlasti napravile su "crvenu zonu", područje od devet kvadratnih kilometara pored đenovske luke, u kojoj će učesnici samita održati sastanke, večerati i spavati. Takođe, strme ulice koje vode u luku odsečene su čeličnim ogradama.


Samit je otvoren radnim ručkom, posle koga je usledio prvi radni sastanak lidera G-7: SAD, Japana, Nemačke, Britanije, Francuske, Italije i Kanade. Ruski predsednik Vladimir Putin pridružio se kolegama na večernjim sastancima. Lideri su debatu otpočeli razmatranjem problema širenja side, ali i američkog plana izgradnje antiraketnog štita.


I pre početka samita atmosfera je bila naelektrisana, zlokobna. Sve je ličilo na početak „građanskog rata“. Na sam dan početka samita je mirni protest, karnevalskog tipa, na kome je bilo oko 70 hiljada protestanata okupljenih ispod slogana  „No borders, no nations!’’. Iako su antiglobalsiti, tačnije najradikalnije krilo „Crni blok“ prvi bacili kamen, politička repsresija koja je usledila neodoljivo je podsećala na najgora vremena Dučeove vladavine.

 

Crni blok (Schwarze Block) nastao je u Nemačkoj osamdesetih godina XX veka. To je grupa afiniteta koja se okuplja za proteste, antiglobalističke demonstracije, marševe ili razne oblike klasne borbe. Sastoji se od ljudi obučenih u crno, uglavnom mlađih, koji su najčešće anarhističkog i antikapitalističkog uverenja. Crno je boja anarhizma, koja se istorijski može pratiti još od crnih zastava gusara i pariske komune. Taktike tipične za ovaj pokret su marširanje, dizanje barikada, zauzimanje ulica bez dozvole, pravljenje ljudskih lanaca, uništavanje imovine multinacionalnih korporacija, napadanje i razorušavanje policije, pružanje ljudima prve pomoći od suzavca, oslobađanje od hapšenja i slično. 


Sastanak je zasenjen nasilnim protestima i policijskom brutalnošću, koja je dovela do prebijanja i ubijanja demonstranata. Sjajni film Danijela Vikarija „Diaz, krv nije brisana“, surovo je i realno filmsko svedočenje o ovom događaju.


Krvavog pira započeo je 21. jula kada je policija, njih četiri stotine, upalo u školu  Amando Dijaz i brutalno prebili  čak i one koji nisu pružali nikakav otpor. U školi je bilo 93 osobe različitih nacionalnosti, među njima je bilo i novinara (najveća je ironija, uglavnom desničarskih novina). A po filmu, do nasilja nije ni trebalo da dođe. Jedna policiska patrola je zalutala i jedna prazna flaša je pala na njih. Varnica je bačena, a fitilj je bio prekratak. 


Demostranti su odvođeni u zatvor Bolćaneto, u kojem su, bez pravne i lekarske pomoći, mučeni, zlostavljani i ponižavani. Policija je prekoračila svoja ovlašćenja, podmetala dokaze u vidu „molotovljevih koktela“ i upotrebila prekomernu silu. Ispostavilo se da su policija i „Crni blok“ tesno sarađivali, kako bi svesno izazavali nasilje. Vrhunac represije dogodio se u 17 sati kada je Karlo Điulijani upucan u glavu iz male udaljenosti od strane jednog karabinjera. Odmah nakon toga, policija jedvaput ‘’maricom’’ prešla preko njegovog beživotnog tela. Italijanska policija tvrdila je da je Karlo sam pao i udario glavom o kamen. Tragovi guma na njegovom telu su zanemareni. 


Amnesti Internešnl i mnoge druge nezavisne organizacije oštro su osudile policijsku torturu ocenivši je kao:

„najstrašnije ukidanje demokratskih prava u zapadnim zemljama posle II svetskog rata“.


Policiski izgrednici su identifikovani, suđeni, ali ne i osuđeni. Naime, njihovi slučajevi su pravno zastareli. Jedina uteha demonstranitima su iznosi koje je italijanska država isplaćivala, po usvojenim tužbama pred evropskim sudom.


 Senza frontiere, senza padroni, senza stati!
(Bez granica, bez gazda, bez država!“)



Нема коментара:

Постави коментар