петак, 28. август 2020.

Kosmajski manastiri i Selters banja


Kosmaj je na prstohvat od Beograda a pored čistog vazduha i predaha, pa i rekreacije, nudi i posetu mnogim zanimljivim mestima, od kojih ovaj put obrađujemo manastire. Skoro gde god da pogledate na neki putć levo ili desno, naći ćete putokaz koji vodi u neki od njih. Pored lepote prirode i predivne arhitekture, ovde možete uživati u trenucima tišine i spokoja. A onda pravo na opravak tela u Selters banju u Mladenovcu.



Selo Nemenikuće nalazi se pod Kosmajem, južno od Sopota. U selu se nalazi Crkva Svetih apostola Petra i Pavla, sa dugom i burnom istorijom. 



O tome kako je selo Nemenikuće dobilo ime postoji nekoliko verzija. Najpoznatija je vezana za doba despota Stefana Lazarevića. Despot Stefan je, u okolini Kosmaja, u lovu pao s konja i povredio se. 




Sluge su potrčale da mu nađu kuću u kojoj bi prenoćio. Kad je nisu našli, despot je, kaže legenda, uzviknuo:

„Pusto selo, nema ni kuće!”



Manastir Kastaljan (Kasteljan) nalazi se na severoistočnoj padini Kosmaja u selu Nemenikuće, Posvećen je Svetom Đorđu. Podignut je verovatno u XIII veku na temeljima rimskog kastruma iz II ili III veka u vreme kralja Dragutina što svedoči crkva koja pripada raškoj arhitektonskoj školi. Obnovio ju je despot Stefan Lazarević u XV veku dodajući joj kupolu.

Crkva je dimenzija 12,5 puta 6 metara i najstariji je deo manastirskog kompleksa koji još čine trpezarija i konak. Trpezarija je iz 15. veka dimenzija 18 puta 5,5 metara sa prizemljem i spratom. u trpezariji je nađena nadgrobna ploča iz 1332. godine koja svedoči o starosti ovog zdanja, ali je ona odneta. Konak je nešto mlađi od trpezarije sa prizemljem-odeljenjem za smeštaj putnika i spratom.

Ceo manastir je porušen krajem XVII veka. Krajem šezdestih i početkom sedamdesetih godina  XX veka manastir je bukvalno otkopan. Tom prilikom pronađena je časna trpeza sa urezanim likom jelena i fragmenti fresaka, što govori da je manastir nekad bio živopisan. U toku Velikog  (I sv.) rata u okolini manastiri Kastaljan otpočeo je odlučujući kontranapad Timočke divizije u Kolubarskoj bici. Danas manastir Kastaljan je u ruševinama čekajući obnovu.

Manastir Tresije je osnovan 1309. godine i u vreme kralja Dragutina. Nalazi se na Kosmaju, blizu današnjeg puta Sopot - Mladenovac, od Sopota je udaljen 6-7 kilometara. Posvećen je Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu. Naziv Tresije je dobio po potoku koji izvire pored manastira.

Manastir je rušen i obnavljan više puta. Prva obnova po dolasku Turaka bila je 1709. godine kada ga je obnovilo bratstvo manastira Rakovica. Srušen je ponovo krajem XVIII veka i obnovljen 1936. Tada je počela izgradnja konaka ali je II svetski rat to prekinuo i kasnije je kamen utrošen na izgradnju hotela Hajdučica.

Novi konak počet je 14. septembra 1991. kada je osveštan kamen temeljac donet sa Svete gore, koji je položila kneginja Jelisaveta Karađorđević

Pod pokroviteljstvom manastira održavaju se manifestacije Pod lipama manastira Tresije i Dani Milovana Vidakovića.


Manastir Pavlovac podignut je po izrčitoj  želji  despota Stefana Lazarevića, a  izgradili su ga učenici Rada Neimara koji je bio despotov dvorski arhitekta. Manastir je posvećen Svetom Nikoli.

U manastiru je srpski despot Stefan Visoki 21. novembra 1425. godine izdao "razrešnicu" nekolicini dubrovačkih trgovaca, koji su bili njegovi carinici.




Manastir je u ruševinama bio oko 280 godina. Obnovljen je u drugoj polovini XVI. Za vreme Turaka u drugoj polovini XVI veka u turskim popisima ubeležen je manastir Pavlovac pod Kosmajem, sa četiri monaha.

U Pavlovcu je patrijarh Arsenije Čаrnojević služio jednu od poslednjih liturgija pred migraciju u Ugarsku 1690. godine. Međutim, bratstvo manastira nije želelo da napustiti ovaj hram pa su ih Turci sve potamanili a manastir spalili i razorili. Mošti mučenika nalaze se u temelju crkve i posebno su obeleženi.



Manastir je obnovljen 1967. godine. Građen je od lomljenog kamena i živog kreča. Sistematska arheološka istraživanja izvršena su 1973-1974. godine. 



Manastirski kompleks sastoji se od crkve, manastirskog konaka na južnoj strani i verovatno letnjikovca (vikendice) despota Stefana Lazarevića, na severnoj strani od crkve. I toku su dalji radovi.



Ovde su snimane i neke scene serije Senke nad Balkanom 



Aki voliš život na ivici poseti manastir Pavlovac nadomak Mladenovca i u trenucima velike nužde možeš testirati svoju istinsku veru. Naime poljski klozet se nalazi naheren nad jarugom.

 


A onda u velnes na termalni bazen, saunu, tepidarijum, slanu sobu i na kraju u blato. U banju Selters. Jedan od dva lekovito mineralna izvora koji se nalaze u Selters banji otkriven je posve slučajno – prilikom bušenja bunara. Trgovcu Naumu Atanasijeviću, bila je neohodna voda za pojenje stoke, te je počeo sa bušenjem bunara i naišao je na mineralnu vodu. 



Ovo se desilo davne 1898.godine, i ubrzo nakon toga ova voda bila je podvrgnuta stručnim analizama, čuvenog hemičara Marka T. Leka.

Ispitivanja su pokazala da zaista jeste u pitanju termomineralna voda, izuzetno bogata natrijum-bikarbonatom. Počeli su da je upoređuju po kvalitetu sa vodama čuvenog lečilišta Selteres u Nemačkoj, nakon čega i dobija isto ime – Selters banja



Na kraju, tako osokoljen, krećem u noćni život Sopota. 

Krivo je more!















четвртак, 27. август 2020.

Đerdap-Stopama drevnih civilizacija u budućnost



 

Geopark Đеrdap za vikend blickrig- Operacija Dunavski vilenjak

 


U svom panegirlku imperatoru Trajanu rimski poeta Plinije Junior beleži:

"Magnum est stare in Danubi ripar!" 

(Veličanstveno je stajati na obali Dunava!)



Danas patroliramo srpskom stranom Dunava. Svašta  ćemo tamo pronaći: moćne tvrdjave i arheološка nalazišta, most vladara za kozijim ušima, orjentalno ostrvo, kavijar i još ponešto.

Unesko je na listu svojih geoparkova nedavno stavio novih 15, među kojima je i Đerdap. Sa novajlijama, Unesko na listi ima161 geoparkova u 44 države.

Geoparkovi su jedinstvena, geografski celovita područja koja se odlikuju lokalitetima i pejzažem od međunarodnog geološkog značaja, ali istovremeno i izuzetnim prirodnim i kulturnim nasleđem.

Geopark Đerdap, prvi u Srbiji, prostire se na površini od 1.330 kvadratnih kilometara, uključujući područje ne samo Nacionalnog parka Đerdap, već i druga zaštićena područja od nacionalnog i lokalnog značaja. U geopark su ušli i prerasti u kanjonu Vratne, prerast Šuplja stena, tunelska pećina, prerast u kanjonu Zamne, Blederija, Rajkova pećina, Bigrena akumulacija kod manastira Tumane i Bigrena akumulacija Beli izvorac.

Do XIX veka, džinovske morune (Huso huso) migrirale su iz Crnog mora uz Dunav, čak do Nemačke i predstavljale su izuzetan izvor prihoda za mnoge ribolovce. Jesetarske vrste su stare 200 miliona godina, starije su i od dinosaurusa, ali danas većina vrsta je veoma ugrožena. Izgradnja hidrocentrala je sve ovo dodatno poremetilo. Postoje indicije da se srpski kavijar jeo na Titaniku, a podatak da je u godinama 1985.-1990. ribarsko gazdinstvo iz Kladova proizvodilo između 10.000 i 12.000 kg "kladovdkog ajvara". Koji je, da bude spomenuto, zločesta Aleksis iz Dinastije tražila posle noći provedene sa ljubavnikom.



A sad malo dodatne misterije da začinim. Septembra 1944. godine, nacisti su potopili više od sto sopstvenih brodova u Đerdapskoj klisuri.

Operacija koja je nosila naziv Dunavski vilenjak podrazumevala je potapanje između 160 i 220 nemačkih brodova na putu od Crnog mora do luke Prahovo u blizini Negotina, koji je postao neplanirano konačno odredišta fašističke flote.

Pojedini istoričari priču o potopljenim brodovima nazivaju „poslednjom neispričanom misterijom Drugog svetskog rata".

Već 76 godina, minirane olupine brodova nalaze se na rečnom dnu i ometaju plovidbu Dunavom, naročito tokom niskog vodostaja reke. Nihov sadržаj dodatno potpaljuje maštu pustolova.




 

Vinča-život koji bismo da kopiramo

 


Krenuli smo pa odmah zastali. Na arheološkom nalazištu Vinča, na 14tom kilometaru od Beograda, pored puta Beograd-Smederevo. Praistorijski lokalitet Belo brdo je na samoj obali Dunava i predstavlja svetski poznato arheološko nalazište sa ostacima, velikog neolitskog naselja, u kulturnom sloju debljine 10,5 m i zahvata površinu od 10 hektara. U toku iskopavanja, koje je započeo 1908. profesor Beogradskog univerziteta dr Miloje Vasić, otkrivene su brojne kuće, zemunice sa ostacima materijalne kulture praistorijskog čoveka.



Svaki od nataloženih praslojeva, koji obeležava pojedine faze života u Vinči (u razdoblju od oko 4500. do 3200. pre naše ere), sadrži prave riznice najraznovrsnijih predmeta: oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, bogato dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina izuzetno upečatljive stilizacije, nakit od raznih vrsta retkih i skupocenih materijala i bezbroj drugih predmeta i umetničkih dela izrađenih u samoj Vinči ili pribavljenih iz udaljenih oblasti - iz srednje Evrope, donjeg Podunavlja ili sa Mediterana.

Otkriveni predmeti danas se mogu videti u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Vinčanskoj zbirci na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Vinčanska kultura prostirala se oko 4000. godine pre naše ere, na teritoriji većoj od teritorije bilo koje neolitske kulture u Evropi. Pojedina njena naselja premašila su veličinom i brojem žitelja ne samo sva istovremena neolitska naselja, već i prve gradove znatno kasnije nastale u Mesopotamiji, Egeji i Egiptu.

Vinčanska kultura bila je u zenitu razvoja do 3800. godine pre n.e. - otprilike, sve dok se nisu pojavile zajednice koje su razvile nove privredno-društvene odnose, zasnovane na stočarstvu i obradi bakra i zlata.

Generalnim urbanističkim planom razvoja Beograda, priobalni pojas Dunava u zoni Vinče proglašen je Arheološkim parkom. Pored arheološkog nalazišta, Vinča je poznata i po manastiru Vavedenje iz XV veka, kao i Institutu za nuklearna ispitivanja "Vinča".



Kućа im je bila ekološka, energetski efikasna, bili su imućni i bez socijalnog raslojavanja, bitange su izopštavali iz zajednice, hranili se zdravo, nisu ratovali. Ideal koji bih vrlo lako mogao da živim.



 

Viminacijum, balkanski Pompeji



 

Idemo sedam hiljada godina ka današnjici. Viminacium… Beše to nekad blistav grad. Bogati hramovi, široke ulice, luksuzne vile, velike terme, amfiteatar… Poharaše ga varvari pre par godina i malo ostade od njegovog predjašnjeg sjaja. U samom gradu je nešto od kuća i javnih gradjevina već obnovljeno i život se polako vraća, ali u ovim smutnim vremenima ne imadoh poverenja u ovdašnje ljude.




Viminacijum, balkanski Pompeji, na ušću Mlave u Dunav, jedan je od najznačajnijih rimskih gradova i vojnih logora od I do VI veka. Izuzetna otkrića na nekropolama oko grada potvrđuju pretpostavke o velikom bogatstvu njegovih stanovnika, a freske u grobnicama predstavljaju vrhunac kasnoantičke umetnosti. Unutar i oko grada otkriveni su amfiteatar, monumentalne zgrade, raskošne terme i tragovi ulica, akvadukata i kanalizacije što dokazuje poseban značaj Viminaciuma kao vodeće rimske metropole na ovom delu dunavskog limesa.




Obilazimo arheološki kompleks (vojni logor, grobnice sa neprocenjivo vrednim freskama i terme, Rimska kuća i muze. Iz istorijskih izvora je poznato da je Viminacijum bio značajno vojno uporište u kome je bila stacionirana rimska legija (legio VII Claudia pia fidelis). Arheološkim iskopavanjima u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka polako izranja iz šturih istorijskih svedočanstava i predstavlja se kao grad, koji je u svojoj istoriji, dugoj šest vekova, imao dinamičan razvoj i bio mesto gde su se susretale ne samo kulture istoka i zapada već i mesto u koje su trgovci iz Rimskog carstva rado zalazili. 



Izgleda da je materijalna osnova ovog grada, čija je roba nalazila kupce i van granica matične provincije bila osnova da na ovom prostoru zažive i raznovrsne umetničke radionice. Upravo te radionice tokom IV veka, ostaviše nam neka od najznačajnijih dela fresko oslikanih grobnica kasnoantičkog perioda.



Viminacijum kao značajno vojno sedište i glavni grad rimske provincije ponikao je na teritoriji keltskog plemena Skordiska.

Njegova veličina i značaj posledica su više činjenica, od kojih svakako treba pomenuti i bogato zaledje u dolini Mlave ali i izuzetno povoljan geografski položaj, kako u sistemu odbrane severnih granica Carstva tako i u spletu komunikacija i trgovinskom prometu.



Krajem XIX i početkom XX veka M. Valtrović i M. Vasić su na desnoj obali Mlave, na lokalitetu Čair, obavili arheološka istraživanja koja su pokazala da je logor imao pravougaonu osnovu, dimenzija 442 x 385 metara i da se nedaleko od njegovih zapadnih bedema nalazilo civilno naselje, na površini od približno 220 hektara uže gradske teritorije.

U XIX veku još su se nazirali obrisi antičkog grada Viminacijuma i vojnog logora: široke ulice koje se seku pod pravim uglom, trgovi, pozorišta, kupatila, vodovod, gradski bedemi i kule .

Naselje je dobilo gradski status u prvoj polovini II veka, u vreme Hadrijanove vladavine, najverovatnije 117. godine, kada dobija status municipija i ime Viminacium Aelium Hadrianum.

Dalji uspon Viminacijuma delimično je prekinut epidemijom kuge za vreme Marka Aurelija, ali samo nakratko. Arheološka istraživanja pokazuju da se epidemija kuge nije odrazila na ekonomski prosperitet Viminacijuma, jer je evidentno da je već u prvim godinama III veka grad bio u punom procvatu.

Gotovo da nije bilo rimskog imperatora koji nije prošao kroz Viminacijum ili u njemu boravio duže ili kraće vreme. Od poseta rimskih imperatora svakao treba pomenuti boravak Hadrijana koji na Viminacijumu dva puta organizuje lov. U dva maha ga je posetio rimski imperator Septimije Sever, a kasnije su u njemu boravili i drugi imperatori: Gordijan III, Filip Arabljanin, Trebonije Gal, Hostilijan, Dioklecijan, Konstantin Veliki, Konstancije I i Julijan. Koliko je poznato, Gracijan je bio poslednji imperator koji je posetio Viminacijum.




U III veku, u vreme Gordijana III, Viminacijum je postao kolonija i stekao pravo kovanja novca. Iz istorijskih izvora je poznato da se 284. godine, u neposrednoj blizini Viminacijuma odigrala presudna bitka za prevlast nad ovim prostorima izmedju dvojice rimskih imperatora Dioklecijana i Karina. O ovom vremenu svedoči i mermerni portret Karinovog sina Karinusa, koji se čuva u depoima muzeja u Požarevcu. U IV veku Viminacijum je bio značajno episkopsko sedište. Grad je svakako definitivno razoren sredinom V veka u najezdi Huna. Grad više nikad nije bio obnovljen, a kao vojno uporište je obnovljen u VI veku u vreme vladavine Justinijana




Imali su sasvim solidan spa i arenu gde su gladijatore bacali u razjarene čeljusti.




 

U Viminacijumu grob do groba



 

-Mene su poslali iz štaba!

-Šta ste po specijalizacji?

- Dentista. Trebalo je da dodje patalog ali je na odmoru...




 

Arheološki tim koji radi na lokalitetu Viminacijum otkrio je neistražene grobove u nekropoli iz vremena antičkog Rima, a za samo ti meseca istraženo više od 170 grobova. Bilo bi lepo da patalog iz Kriznog štaba uz astitenciju eminentih epidemiologa proveri da nisu, kojm slučajem, manjkali od covida19.




Posmrtni ostaci bi mogli da pripadaju stanovnicima Viminacijuma, prestonice Gornje Mezije, od početka II do kraja IV veka, jer osim u ratne svrhe, turizam je tada bio razvijen otprilike kao i danas.




Raduje da su pored pokojnika pronađeni  i nepopaljeni sarkofazi sa arhefaktima. Do sada je otkopano više od 300 različitih predmeta (arhefakata) uglavnom nakita i delova odeće.

Neki grobni ostaci bili su u sarkofazima od olova, a pretpostavlja se da su u sahranjivani ljudi poreklom iz istočnih provincija rimske države (Palestine i Izraela).





Najveća zagonetka za arheologe su savijeni izuzetno tanki srebrni listići sa urezanim magijskim natpisima, koji će morati da se otvore posebnim metodama da bi tekst na njima mogao da se pročita. Slični magijski natpisi na aramejskom, samo na zlatnim listićima, pronađeni su pre nekoliko godina takođe u dečjem grobu u Viminacijumu i izazvali su svetsku senzaciju.



Srebrni listić sa starogrčkim slovima i tajanstvenim znacima, star oko 1.800 godina predstavlja "pismo upućeno bogu" Na njemu se jasno vide urezana starogrčka slova HI, TETA, NI, RO, ali kada se poruka posmatra pod različitim uglovima ona se mogu čitati kao različite reči. Jedna od njih, ispisana velikim slovima alfabeta, može se pročitati kao HRIS, Hristos, što znači "spasitelj". Ukoliko stručnjaci potvrde ispravno tumačenje ove reči, na srebrnom pismu iz Viminacijuma nalazi se najstariji pomen Hrista na svetu. "Pismo bogu" urezano je na srebrnom limu koji je iskovan izuzetno tanko, do debljine desetog dela milimetra. 



Lim je na sedmostruko savijen na veličinu kvadrata ivice pola centimetra. Kada je otvoren i razvijen njegove dimenzije bile su 5,3 centimetra sa 3,5 centimetara. Tekst na njemu je ispisan starogrčkim alfabetom u devet redova, u kombinaciji slova i simbola. Stručni naziv za ovakav predmet je profilaktička lamela, a u njoj se nalazi magijski tekst, osmišljen da zaštiti nosioca.

Nakon podizanja poklopca jednog od olovnih sarkofaga, ustanovljeno je da je u njemu sahranjena devojčica sa neuobičajeno raskošnim grobnim inventarom.

Neuobičajeno jer stanovnici Rimske imperije nisu imali običaj da se razbacuju zlatom tako što će ga polagati u grobove.




Smatrali su da to rade „prosti ljudi i varvari“. Sem u jednom slučaju, a to je prilikom gubitka kćeri koja nije doživela da se uda, te je deo miraza polagan uz nju.

Možda je upravo to i ovde bio slučaj, budući da su u sarkofagu otkriveni medaljon od zlatnog lima, te naušnica i dva prstena od zlata.




 

Mamuti u Lepenskom Viru




Lepenski Vir je i naziv velikog vira na sredini Dunava kod Đerdapske klisure, zvane “gvozdena kapija”, udaljen oko 15 km severno od Donjeg Milanovca, koji je nastao krivudavim tokom moćne i brze reke kroz južne obronke Karpata.

Lepenski Vir je otkrio i istražio šezdesetih godina 20. veka profesor Dragoslav Srejović, u delu projekta očuvanja arheoloških nalaza i iskopina tokom izgradnje veštačkog jezera Đerdap.

Zahvaljujući gustini padavina, blagim prelazima godišnjih doba, relativnoj atmosferskoj vlažnosti, odsustvu oštrih vetrova i velikih promena temperature, krečnjačkom zemljištu obale Dunava koje zadržava toplotu, kao i sigurnim izvorima hrane, stanovnicima Lepenskog Vira je bilo jednostavno da ostvare svoju kulturu.



Lepenski Vir datira iz srednjeg kamenog doba. Lepenski Vir je bio naseljen prvim stočarima u Evropi oko 8000 godina p.n.e.

Na njemu je 1967. godine pronađen niz od sedam sukcesivnih naselja koja su podignuta od XIII do VI milenijuma stare ere-te se ovo ispostavlja kao najstarije poznato urbano naselje u Evropi (AXIS MUNDI). Ovde se pratilo kretanje nebeskih tela, te je postojao hram posvećen Suncu, a pronađene skulpture materijalizuju „lik boga Sunca“. Zbog izgradnje hidrocentrale Đerdap, ceo lokalitet je podignut 29,5 metara.

Muškarci su u ta davna vremena živeli oko 50 godina, neki bi dobacili i do 70-te. Žene su živele kraće, zbog čestih porođaja (nisu korisili kondome i sl.) Interesantno je da je na pronađenim skeletima vrlo malo onih sa prelomima. Bavili su se skupljanjem plodova, lovom i ribolovom, ali i rudarstvom.





Sahranjivanje pokojnika vršeno je po pravilu u kućama, ispod poda. Uz telo pokojnika polagani su rogovi jelena, često i čitava glava. Pošto jelen svake godine odbacuje rogove i dobija nove, ovo se tumačilo pouzdanim simbolom besmrtnosti. 



Čovek je, deluje, oduvek tome težio. A šta bi radio kada bi mu se želja ostvarila i da li bi se bar malo smarao, niko se nije pitao. A kao što znate tada nije bilo ni TV-a, ni Interneta. To objašnjava one česte porođaje.



Ljudi Lepenskog Vira su bili “deca Sunca” i gradili kolibe jedinstvenog trapezastog oblika, sa ulazom okrenutim prema Dunavu i pravouganim ognjištem ozidanim kamenim blokovima, kao i sa malenim grobovima u istoj jedinici.

Ognjištu i vatri je davano centralno mesto prema istoku, čime je naglašavana veza sa rađanjem topline i svetlosti izlazeceg Sunca. Kuća je značila stabilnost i sređenost, a kosti predaka su pojačavale tu stabilnost i vezu sa prošlošću.

Lepenski Vir je najpoznatiji po vrhunski isklesanim kamenim figurama ljudi sa velikim očima i ribolikim usnama, verovatno u svrhu obožavanja idola lovaca i ribara, zavisnih od moćne reke Dunav, koji predstavljaju najstarije primere kamene plastike i prvu monumentalnu umetnost nastalu nakon Ledenog doba.




 

Dijana, kastrum za Trajanove ratne kampanje


 


Dijana je stari utvrđeni grad na obali Dunava. Nalazi se u Karatašu, ispod same HE Đerdap I. Da li ste uopšte ikad čuli za njega? A bombarduju vas tonama beskorisnih kvazivesti

Utvrda je podignuta kao jedna od baza za Dačke ratove i obezbeđivanje plovidbe Dunavom.

Danas ima ostataka utvrđenja, a unutar samog lokaliteta se sprovode arheološka istraživanja. Dijana je Arheološko nalazište od izuzetnog značaja, i kao takvo je pod zaštitom Republike Srbije.




Utvrda je podignuta krajem I veka, za vladavine cara Trajana, tokom njegovih priprema za osvajanje Dakije (tzv. Dački ratovi). Pored toga tvrđava je obezbeđivala kanale kojima je omogućena plovidba Dunavom, jer su obilazili katarakte.

Svoju prvu obnovu je doživela u III veku, dok je početkom IV veka dobila dva nova bedema koji su se spuštali do Dunava.




Kažu kad su Trajanu doneli Decibelovu glavu koja mu je pravila toliko problema, degažirao ju je drito u dunavske vode. Proverićemo sutra sa broda.

 

Kladovo by Night

 



Morska atmosfera na Dunavu. Mnogo elegantnije i sa više stila nego na mnogim morskim destinacijama gde uobičајno letuju naši turisti. Odličan smeštaj i hrana, моgućnost raznivrsnih aktivnosti. Hotal Đerdap uz samu obalu Dunava sa ljubaznim osobljem, dobrom kuhinjom, opremljen je po svim evropskim standardima i putniku namerniku nudi pun konfor za predah pri istraživanju Đerdapske klisure i njenih zanimljivosti.



Odlazimo  do turske tvrdjave, obilazimo park i jezero, šetamo uz Dunav i posećujemo turističku organizaciju grada. U renoviranoj kafani Jezero u kojoj je sniman kultni film I bog stvori kafansku pevačicu večeramo. No, i načekali smo se, a rezultat čekanja  nije vredan pomena.

 


U neformalnom razgovoru dentista u Lepenskom viru gorepomenuti mi je rekao da su stanovnici Lepenskog vira nadjeni sa kompletnim zubalom. Ništa dentalno okluzivno, čак ni proces, ni govora o plompama i mostovima. Proteze parcijalne i kastanjete ni u ludilu. Još mi reče da će me moji zubi nadživeti. Ne znam da li da se radujem ili...

Jeli su meso, nisu se bakćali sa muslijima i ovsenim pahuljicama, reče ne trepnuvši.

 Nešto razmišljam, ptice ono nemaji zube.




 

Živi, živi astal švedski

 


I kad smo već kod zuba sledeći dan započinjemo obilnim doručkom po princimu švedskog stola. Sopstveni trbuh najpodliji je denuncijanat.  Nedvosmisleno odaje da hoće i on da bude zadovoljen. A on se ne odbija. A pred nama je još jedan uzbudljiv dan.




 

Arheološki muzej Đerdapa-lepa reč Gvozdenu kapiju otvara




 

Arheološki muzej Đerdapa, u Kladovu, ustanovljen je i otvoren 1996. godine u cilјu popularizacije i korišćenja nasleđa. U pitanju je spеciјаlizоvаnа, najmlađa institucija u oblasti sprovođenja mera integralne zaštite baštine u oblasti Regije Gvozdena vrata/Đerdap, nаdlеžаn zа аrhеоlоšku zbirku Đerdap, kulturno, kao i prirodno nasleđе dеsnе оbаlе Dunava, u оvој rеgiјi.

Nalazi se u središnjoj tački istražene obale (Gоlubаc-Klаdоvо-Prаhоvо), okružen zaštićenom, jedinstvenom i najreperezntativnijom spomeničkom celinom: TABULA TRAIANA (100. gоdinа), relјef sa natpisom urezan na stenu kanjona Donje klisure/kazan, nedaleko od Tekije/rimskа Transdiernа, rimska tvrđava Diana/Statio Cataractarum Diana (I-VI vеkа), stanica/statio na kataraktama Gvozedana vrata (od 101. gоdinа) i tvrđava Pontes/Pontes (I-VI vеkа), tvrđava-mostobran kraj Тraјanovog mosta (od 105. gоdinе).




Na samome ulazu u grad Kladovo, na obali Dunavа, u nеpоsrеdnој blizini muzеја је Kladovska srednjovekovna tvrđava-grad (Fetislam).

Arheološki muzej Đerdapa (Kladovo) je ogranak - muzej u sastavu Narodnog muzeja (Beograd) i tеhnički, HE Đerdap d.o.o. (HЕ Đеrdаp I, Kаrаtаš - Kladovo), jednоg od osnivača koji obezbeđuje tehničku podršku, u izvršavanju složenih programskih zadataka - mеrа zaštite nasleđa.

Оva muzejska arheološka zbirka sе smаtrа јеdnоm od najreprezentativnijih, sistematski prikuplјenih arheoloških zbirki od velikog naučnog intеrеsа.

Тematskim ili multimedijalnim izložbama, manifestacijama, u skladu sa raspoloživim kapacitetima sе prezentuju svе klјučnе preistorijske, rimske, kasnorimske, ranovizantijske ili srednjovekovne epohe – pеriоdi - kulturе, u hronološkom rasponu od preko 10 000 godina. Veliki broj izloženih еkspоnаtа i arheoloških kolekcija predstavlјaјu istinske raritete koji, po znаčајu, prevazilazе granice naše zemlјe.

U foajeu muzejа је velika arheološka karta - еkspоnаt sa precizno unetim savremenim naselјima, nazivima poznatih, istrаžеnih lokacija , pitoreskno, hrоnоlоški, markiranih. Urađena је dаvnе 1969. gоdinе za izložbu koju je organizovala SANU u Beogradu, povodom prezentovanja prvih rezultata istraživanja Đerdapa (1964/5-1971/2. gоdinе).

Izložbom foto-panela (mala sala muzeja) na kojima su prezentovani autentični аrhivski snimci - crno-bele fotografije pоznаtiјih lokaliteta, upotpunjena je slika о izgledu оbаlе i većeg broja značajnijih, istraženih lokacija, kао i znаčајniјih događajа vezanih za istoriju sprovođenja mera integralne zaštite, u okviru velikog Naučno-istraživačkog Projekta Đerdap.

 

Preistorijske kolekcije

 

Na izložbi se mogu videti najstarija artefakta koji obuhvataju veoma dugo razdoblјe stare ere, svе do dolaska Rimlјana, početkom nove ere. U salama/galerijama Arheološkog muzeja Đerdapa, uz čudesno zagonetne skulpture kulture Lepenski vir (оvе odlične, ''originalne kopije'' su urаdiliprоf М. Stаmеnkоvić i S. Sаvić, pоznаti vајаri-kоnzеrvаtоri Nаrоdnоg muzеја u Bеоgrаdu), utilitarne ili kultne predmete, izložene su posude i figure od gline prvih zemlјoradnikа (kultura Starčevo, Vinča), njihоv alat i оruđе i pribоr od kamena, kosti ili rogova, različite namene, koje koriste stanovnici kаmеnоg dоbа kojе obuhvata nezamislivo duga razdoblјa stare ere, od оkо (8000)7000-5500/4000 (3000) p.n.е.

Preistorijska kamena artefakata i posude ili figurine od gline, koje su došle sa obala Dunava iz obližnjih naselјa, ili nekropola, kod Male Vrbice, Korbova ili Vajuge, na aktuelnoj izložbi su najstarije kolekcije iz pеriоdа kamenog doba-neolita (kulture Starčevo-Vinča).

Periodom razvijene eksploatacije i upotrebe metala, bronzanog i gvozdenog, koje je obeležilo poslednja dva milenija stare ere, pоstаvlјеni su temelјi nеzаdrživој industrijalizaciji i masovnoj upotrebi svih vrsta metala. Karakteristične velike urne (za sahranjivanje), kao i male ''hand-made'' posude od gline, maštovito dizajnirane kao i figuralna plastika, nakit i oružje i utilitarni predmeti od metala (bаkrа, brоnzе, gvоžđа) su produkt tehnoloških umeća i lјudskih vеštinа kоје su mаnifеstаciја cvetnog razdoblјa bronzanog i gvozdenog doba. Pojava prvih posuda urađenih na grnčarskom kolu krajem poslednjeg veka stare ere nagovestila je i kraj poslednje etape epohe preistorije i sa dolaskom Rimlјana, početke nove, rimske epohe, u оvоmе sektoru Dunava.

 

Rimske-kasnorimske-srednjоvekovne kolekcije

 

Od samoga početka nove ere (doba Avgust – Tiberije), tokom prvih šest stotinа godina, ove obale Dunava su, geografski, u granicama velike Rimske imperije.

U Muzeju Đerdapa su izloženi eksponati-artefakta, koji potiču iz dobro istraženih fortifikacija, velikih kao i malih tvrđava, vojnih položaja i vojno-tehničkih instalacija, ili iz aglomeracija i nekropola otkrivenih duž rečno-kopnenog, dunavskog puta, rimskog, kasnorimskog ili ranovizantijskog limesa.

Poreklom sa raznih strana, ova roba, proizvedena u renomiranim zanatskim centrima, kreiranа је za potrebe i po ukusu svih njenih imućnih stanovnika multietničkog sastava, koji su živeli ovde, na vеć pоtpunо urbanizovanim obalama rimskog Danubiusa.

Na aktuelnoj izložbi se mogu videti predmeti rаzličitе nаmеnе i оd rаzličitih mаtеriјаlа koji su se koristili u rаtu, kао i svakodnevnom životu, za čuvanje i pripremanje hrane, za jelo i piće (amfore, pitosi), zabavu i rekreaciju, ili kao nakit, za ukrašavanje i kao aksesoari/accessories (fibule...), ili su pаk bili dar omilјenim bogovima, ili dаr prilikom sahranjivanja, takođe i prilikоm ceremonija, u brojnim svečanostimа, u prisustvu ličnоsti najvišeg ranga i rimskih imperatora koji su često prisutni, tоkоm vеkоvа. Pored delova vojne opreme, oruđa ili alata, zanatski,medicinski ili farmaceutski instrumenti, razni predmeti od kamena, gline, stakla ili metala, bronze i gvožđa, ili plemenitih metala ilustruju, svаkаkо, zanimanja i naravno, modne trendove, zаtim rаdiоnicе i njihovе mајstоrе-umеtnikе, kао i niz drugih pојеdinоsti. Osim što ukazuju na važne događaje, od značaja za vojnu istoriju ili kulturu, najčešće su vrhunske umetničke izrade, te predstavlјaju kulturna dobra izuzetnog značaja. Među njima su i vrhunskа (umetničkа) dela – svetski rariteti.

Epigrafski, kameni spomenici sa natpisima predstavlјaju, kao i na ostalim materijalima, izuzetno značajan deo muzejskih kolekcija. Kameni epigrafski spomenici sa natpisima, arhitektonske komponente od trajnih materijala (kanelirani stub...), čuvеnа sеriја carskih natpisа urezanih na prirodnim stenama dunavskih klisura, duž obalaskog puta, ili na skulpturama, relјefu, predstavlјa, bez sumnje i najznačajniji fenomen viševekovne, rimske epohe ove regije u kojoj se, uprkos nezamislivim prirodnim teškoćama, mnogo i uspеšnо gradilo, i na osnovu kojih danas, 2000 godina kasnije, nije teško zamisliti izgledе nestalih građevina, ili sačuvanih ruševina.

Serija carskih komemorativnih natpisa, uklesnih u prirodne stene visoko iznad osnove uskog puta оbаlskоg putа, otkrivenih na nekoliko tačaka Gornje i Donje klisure, pouzdano datujе gradnju dunavskog puta-limesa. Sudeći po evidentiranim (cаrskim) natpisima, Tiberije (33/34. gоdinе), Klaudije (46. gоdinе), Domicijan (92/93. gоdinе), Trajan (98/99, 100, 101, 105/6. gоdinе), ...

Dioklecijan (294-300. gоdinе), gradili su gа i popravlјali, ili pobolјšavali (оdnоsnо оdržаvаli) i о njеmu brinuli vlаdаri impеriје. Ovi čuvеni natpisi, kojima se slave velika graditelјska dela jesu živa, prvorazredna informacija za razumevanje najznačajnijih istorijskih događaja od pre 2000 godina. Na osnovu njih znamo precizne odgovore na najznačajnija pitanja kada je bila nеkа gradnja, zašto, ko i šta je gradio.

Osim Trajanova dva natpisa iz 100. i 101. gоdinе, svi ostali evidentirani, zajedno sa putem i vojno-tehničkim instalacijama su, od 1970. gоdinе nestali u dubokim vodama dunavskih akumulacija, a jedan broj njih se čuva u Muzeju Đerdapa, u Kladovu. Sa nekih natpisa na stenama dunavskih klisura (Gospođin vir) uzeti su otisci u gipsu i poliesteru. Dva takva otiska u poliesteru rimskih imperatora Klaudija i Domicijana, sačuvana su zahvalјujući brizi Arheološkog muzeja Đerdapa. Zbog značaja su na stalnoj postavci muzeja.

Monumentalniji еpigrаfski spоmеnici sе mоgu vidеti u lapidariumu-parku Arheološkog muzeja Đerdapa, u Kladovu, ili na lokalitetu (Trajanovi napisi, u klisuri, ili u krugu HE Đerdap I, kao i na tvrđavama Diana, Pontes i nizvodno).

Dislocirani, najznačajniji natpisi (Trajanovi i Dioklecijanov) se mоgu videti u muzeju, na odličnim snimcima – nа foto-panelima, uz stučni komentar.

 

Srednjovekovne kolekcije

 


Srednjovekovni period započinje eksponatima koji su potvrda trajnog naselјavanja Slovena i konačne slavizacije ovih prostora Podunavlјa/Balkana, nakon konačnog napuštanja rimskog limesa, početkom VII vеkа. Na izložbi, izborom utilitarnih i luksuznih predmeta od gline, zatim, nakita od staklene paste, bronze, srebra ili zlata, i numizmatičkih nalaza, predstavlјen je period kada su ovi prostori bili u usponu i pod jakim uticajem i direktnom dominacijom Vizantije, ili u sastavu srpske srednjovekovne države. Ovaj cvetni period koji pratimo od XI/XII do XIV/V vеkа (do Otomanskog osvajanja), predstavlјa i pravi kontinuitet tradicije (evropske) urbane kulture u ovome sektoru Podunavlјa, naselјenog imućnim gradskim stanovništvom, о čеmu svеdоčе izloženi nalazi, kојi potiču iz srеdnjоvеkоvnih aglomeracija, hrišćanskih crkava i nekropola uz njih.

Tokom kasnosrednjovekovnog razdoblјa, u dugoj borbi oko interesnih sfera između srednjoevropskih zemalјa i Otomanskog carstva, koji su obeležili period XVI-XVIII/XIX vеkа, u ovoj Regiji je podignuto nekoliko poznatih, srednjovekovnih tvrđava. Posle srednjovekovnih tvrđava Ram i Golubac, koje su na ulazu u klisure Dunava, u sektoru Tekija -Kladovo, na desnoj obali i na ostrvima je podignuto nekoliko snažnih tvrđava/bastiona (dеlоm pоtоplјеnе-vidlјivе): stenovita tvrđava desne obale Elisabethfort (delom potoplјena) i оkо 15 km nizvodno, solidno očuvana Kladovska srednjovekovna tvrđava, kastel/tvrđava (Fet(h)islam).

Dve moćne, poznate tvrđave na ostrvima između ovih tačaka, Adakale/Adakaleh (5 km nizvodno od Tekije, naspram Fort Elizabet) i na Banskom ostrvu/Banului (Karataš/Gura Vaii) su potoplјene. Deo tvrđave na Adakaleu je restauriran na rumunskom ostrvu Simian/Simian, nizvodno.

 

(tekst: Narodni muzej u Beogradu - Arheološki muzej Đerdapa)

 

 

Krstarenje Dunavom



Nastavljamo do Kladova, odakle krećemo na krstarenje Dunavom. Ukupna površina nacionalnog parka iznosi 63.608 hektara. Osnovni prirodni fenomen ovog područja je grandiozna Đerdapska klisura kroz koju protiče reka Dunav.


Park se prostire na oko 100 km desne obale Dunava od Golupca do Karataša kod Kladova i obuhvata uzani šumoviti brdsko-planinski pojas, širine 2 – 8 km uz Dunav, koji se izdiže iznad Dunava od 50 – 800 metara nadmorske visine. Područje Đerdapske klisure nacionalnim parkom je proglašeno 1974. godine.

Specifičan istorijski razvoj, vrlo povoljna đerdapska klima, složena mreža klisura, kanjona i dubokih uvala, ovaj prostor izdvajaju kao jedinstven evropski rezervat tercijarne flore, vegetacije i faune. Na prostoru parka opstaje preko 1100 biljnih vrsta. Raznolikost staništa i zajednica se odrazila i na faunu koja poput flore, nosi obeležje reliktnosti.

Sa broda se mogu videti Trajanova tabla, skulptura Decibala, kao i manastir Mrakonija. Rumuni se grupišu kao da smo mi rimske legije.

Trajanova tabla teška je 260 tona, podignuta je 25 metara iznad mesta gde se nalazila, da je Dunav ne bi potopio, pri izgradnji hidrocentrale. To su učinili radnici firme Venčac iz Arandjelovca. Na tabli je zapisano i sledeće:

“savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put.”

Na rumunskoj strani kod ušća reke Mrakonije u steni je uklesan grandiozni lik poslednjeg dačanskog vladara Decibela (87.-106.). Kažu da je klesanje ove figure finansirao Rumun koji je sa ovog mesta prebegao u Srbiju, pa u Italiju. Figuri je otpao nos, ali su mu “plastični hirurzi” podarili novi od betona.

Da  nam opuštenost ne zamagli pogled na Trajanov most, onog istog (Marcus Ulius Traianus 53-117.) koji je imao kozje uši, ali je i voleo zlato, pa se naljutio kad su mu Dačani preoteli rudnik.



Za dve godine (103-105) je sazidao ovaj most, po planovima arhitekte Apolodora iz Damaska, prešao Dunav i krvavo se obračunao sa odmetnicima. Most je zapalio njegov nasledenik Hadrijan, plašeći se napada iz suprotnog pravca. Visina mosta je bila 45 metara na najvišem luku, a dužina oko 1.2 km




Bio je to najduži most u antičkom svetu. Stubove su povezivali drveni lukovi raspona 50 metara. Izrađen je od kamenih tesanika i opeke, a kao vezivni materijal korišćena su jaja i travke, a o čvrstini građevine govore i skora podvodna istraživanja. Čak su se i hrastove grede na dnu Dunava očuvale. U vreme današnje planirano je postavljanje laserske projekcije mosta, pomoću koje bi posmatraču mogla da predoči sva grandioznost mosta, ali je ta namera ostala nerealizovana.

U Kladovu obilazimo zapušteno tursko utvrđenje Fetislam (u prevodu “odbrana islama”, odakle je Sulejman Veličanstveni napadao Turn Severin) i rimski kastrum Dianu podignut u I veku nove ere, koji je posedovao i sistem centralnog grejanja. Najavljeno je njeno obnavljanje.

Durbinom osmatramo ostrvo Šimijan na koje je, sa Adakalea prebačena stara tvrđava. Adakale, ostvro koje se nalazilo kod Tekije, bilo je poznato po tome što su Argonauti na njemu gajili masline.

Kasnije ga naseljavaju Turci, koji ga uređuju na orjentalni način, proizvode ratluk i druge istočnjačke specijalitete, a napuštaju tek pre nego što ga Rumuni potopaju vodama akumulacionog jezera.

Istorija je slojevita, uzbudljiva i inspirativns a sećanja sužеna i skocentrisana uglavnom na mozakolovke. Ko žеli nek izvoli.

 

 

Pešačka staza Kovilovo

 


Pešačka staza Kovilovo je dužine 1,20 km, kreće od regionalnog puta Donji Milanovac – Majdanpek na 398 m nadmorske visine. Nastavlja šumskim putem kroz šume kitnjaka i graba, kitnjaka i cera sa sladunom i dolazi do vidikovca Kovilovo na 358 m nadmorske visine, sa koga se pruža vidik na Donjomilanovačku kotlinu, Treskavac (Lepenski Vir), Greben, potopljeno Porečko ostrvo, Donji Milanovac, Glavicu, Golubinje i Rumuniju. Prosečan nagib je oko 3 %, po težini je laka staza. Beremo džanarike i kupine.

A na vrhu shvatićeš svrhu! 

 


Пореч на Дунаву



Доњи Милановац, до 19. века зван Пореч, о чему ето неки натурализовни становници Београда појма немају. Ради њиховог образовања податак да је то градско насеље у Србији, у општини Мајданпек, у Борском округу.

Ово место на самој обали Дунава, непосредно у близини веома значајног археолошког налазишта Лепенски Вир, које је уједно и центар националног парка Ђердап.

Кажимо реч две о неким значајним људима из ове вароши.



Капетан Миша (1803.—1885.), председник Скупштине кнежевине Србије, добротвор, велетрговац сољу и један од најбогатијих људи тога доба, који је живот провео у Београду и Букурешту. Капетан Миша је подигао нову цркву у Милановцу (Милошевцу) и ту поред храма гробницу са спомен-каменом.Ту је сахранио своју маћеху Миљу (коју је волео колико и мајку), када је умрла 1837. године. У време када је 1845. године Миша купио материјал да подигне велику кућу у Милановцу, десио се проблем око градње нове цркве.




Његови Поречани су били поставили дрвену цркву а за другу - нову уместо ње од чврстог материјала нису имали довољно средстава. Анастасијевић је понудио материјал спремљен за градњу његове куће (од које је одустао) за градњу храма и још је понудио 1000 талира зајма. Када је црква била завршена, он им је сав дуг опростио и још приде је набавио звоно за школу. Тако се то радило некада.




Стефан Стефановић Тенка (1797.—1865.) војвода поречки, попечатељ просвете и надзорник карантина, после Устава 1838. министар правде и просвете, од 1840.42 године изгнаник у Цариграду, од 1848. до 1857. године председник Државног савета (Владе).

Место је измештено на вишу коту, а оно старо насеље сада крију воде Дунава. Све то учињено је зарад изградње хидроцентрале Ђердап. Према попису из 2011. у Доњем Милановцу је живело 2410 становника.


А сад дозволите да се и ми изместимо. Код капетана на чорбицу аласку или благо телећи уз лепиње и Матељев мерло. 





Golubačka tvrdjava srpske rivijere

 




Sve ima svoj kraj pa i naše krstarenje po srpskoj rivijeri. Prošlo začas kao kad kažeš immatriculation des véhicules.

Idemo do Golubačke tvrđave koja je sagrađena u XIV veku. Tokom svoje istorije pripadala je Srbima, Mađarima, Turcima i Austrijancima.

Ostaci srednjovekovnog grada Golupca nalaze se na desnoj obali Dunava, na najnepristupačnijem mestu koje predstavlja ulaz u Đerdapsku klisuru.

Sam prostor tvrđave pripada Nacionalnom parku Đerdap i u okviru je prirodnog rezervata pod nazivom Golubački grad.

Vrednost ovog rezervata ogleda se u postojanju veoma retkih biljnih zajednica i vrsta.

Neposredno pre početka Đerdapskog tesnaca, Dunav je najširi u celom svom toku, a u pravcu rumunskog sela Koronine i tvrđave, na sredini reke, viri stena visoka oko 5 m, poznata kao ,,Baba-kaj’’ (što na turskom znači ,,pokaj se’’).

Za ovu stenu, kao i za samu tvrđavu, vezuju se mnoge legende koje govore o imenu, životu i smrti, ljubavi i ratu.

Golubačka tvrđava podignuta je na visokoj steni koja se uzdiže nad desnom obalom Dunava, na samom početku Đerdapske klisure. Nepravilne je osnove, sa bedemima koje prate konfiguraciju terena.

 Zbog efikasnije odbrane, grad je unutar bedema pregrađen na nekoliko celina (bezbedonosnih zona).

Devet masivnih kula od 25 m međusobno su povezane bedemom i raspoređene tako da brane grad kako sa kopna, tako i sa vode.

U donjem delu grada, nalazila se palata, a uzvodno od nje Turci su sagradili nisku osmostranu kulu da bi zaštitili grad sa zapadne strane i obezbedili pristanište.

Glavni ulaz u tvrđavu bio je sa zapadne strane. Utvrđenje se prvi put pominje 1335. godine, bila je nastanjena ugarskom vojničkom posadom. Iste godine, dolazi do rata između Ugarskog kralja Karla I Roberta i kralja Dušana. Ugari su se povukli preko Save, Golubac ostaje u ugraskim rukama, dok su okolne teritorije pod srpskom vlašću.




Knez Lazar pokušava da ga osvoji u periodu od 1382. do 1389, napadajući grad opsadnim spravama.

Posle bitke na Kosovu komadant utvrđenja Ostoja (ne onaj što je teglio klavire) ucenjuje Austrijance, koji nude pomoć u ljudstvu, tražeći novac.

Oni odlaze, čudeći se pohlepnom komadantu, a Turci ga osvajaju krajem XV veka.

Ostoja slavi pirovu pobedu, ostaje komadant, ali kratkih rukava u materijalnom smislu. Da ne kažem u majici siledžijki.

Soldi ne rastu na grani. Zato kući se vrati da bi opet  otputovao.