петак, 05. јун 2015.

Kod komšija na kafi: Podne u Segedinu


Novembar je otpočeo s prvim jutarnjim mrazevima. Nisam dozvolio da me to obeshrabi. Posle duže i iscrpljujuće pauze opet sam se spremao na put. Novo startno mesto a cilj u komšiluku, Segedin. Meterolozi su najavljivali sunčan dan. Nadao sam se da neće pogrešiti. Posle neshvatljivo dugog čekanja na graničnom prelazu konačno smo se obreli u Segedinu. Obilazak grada otpočeli smo od Muzeja Ferenca Mora koji se nalazi na Ruzvetovom trgu. Nekada se na ovom mestu nalazila riblja pijaca, što i ne čudi jer  se muzej nalazi skoro na samoj obali Tise, a u neposrednoj blizini mosta Belvárosi koji je izgradila firma Ajfel.


No vratimo se muzeju. Izgrađen je 1896. godine u neoklasicističkom stilu. Korinski stubovi nose timanon na kojem piše: „za obrazovanje svih“ (A közumüvelödésnek).

 

 

Obilazimo sobe s slikama, prepariranim životinjama, rudama i fosilima, etno zbirkom i još kojekakvim sitnicama koje opisuju život na ovim prostorima.


Papuče iz muzeja videćemo, kasnije, i dalje se (po orginalnim nacrtima) prave u gradu. U dve varijante od kože ili od somota, ukrašene vezom, čije je najčešći motiv cveće.


Izlazimo iz muzeja i par trenutaka uživamo u živopisnim jesenjim bojama drveća parka Štefanija.


U parku smo pronašli i ostatke segedinske tvrđave. Zemljane utvrde, kralj Bela IV je ojačao kamenim zidinama. U ovoj tvrđavi su Mađari sklopili mir s Turcima 1444. godine. Odavde je Matija Korvin krenuo u odbranu Beograda. Utvrđenje je, ipak, podleglo pod nasrtajima Turaka 1543. godine. Hrišćanske trupe su ga oslobodile posle 143 godina ropstva. Ono što nije stradalo od ratova, postalo je žrtva urbanizacije grada u XIX veku.




Preko puta ulice nalazi se zdanje Narodnog pozorišta sagrađenog po nacrtima bečkih arhitekata Helmera i Felnera (istih onih koji su projektovali temišvarsku operu). Ovo eklektično neobarokno zdanje otvoreno je 1883. godine, ali je samo posle dve godine rada stradalo u požaru, pa je moralo biti obnovljeno.

Segedin je grad kulture, univerzitetski centar, ali i grad karnevala. Poznat je i po proizvodnji čuvene paprike i čuvenih „Pick“ salama, a ovim namirnicama posvećen je i jedan od gradskih muzeja. Poseta muzeju podrazumeva, naravno, i degustaciju.  Muzej je poseban i po još jednoj atrakciji. Iz muzeja posetioci mogu besplatno poslati svoje razglednice u bilo koji kraj sveta.


No kazaljke sata se ubrzano kreću, pa smo se zaputili u pešačku zonu, u ulicu Karaš (Karasz utca), koja pored lepih fasada skriva i odličnu poslastičarnice s lepim kolačima i tortama. Put nas je vodio kroz jedan od najlepših parkova Srednje Evrope, trg Sečenj.


Park je prepun spomenika: Sečenji Ištvan je ovekovečen u meremru, Pal Vašarhej u bronzi, tu su i Tisa Lajoš i Deak Ferenc, kao i bista Kunoa Miebesberga.


Pal Vašarhej je regulisao tok Tise. Na postamentu njegovog spomenika upisane su dve kritične godine koje su njegov rad dovele u pitanje: 1970. i 2006. Poslednji spomenik u parku prikazuje svetog Štefana i Gazelu.


Okružena palatama zidanim u stilu eklektizma, na zapadnoj strani trga uzdiže se zdanje Gradske kuće, izgrađene u neobaroknom stilu. Kamen temeljac je položen 1799. godine. Zgrada je uništena u velikoj poplavi 1879. godine. Na temeljima stare, 1883. godine, podignuta je nova Gradska kuća.

Žurilo se sa radovima jer je grad trebalo da poseti car Franc Jozef. I kako to biva, nije bilo mesta da se smeste sve ugledne zvanice. Neko se dosetio i zdanje Gradske kuće je zatvorenim mostom, sličnim onom venecijanskom, Mostu Uzdaha, povezana s susednom zgradom. Zdanje Gradske kuće krase vitražni prozori, a jedan od njih krase reči koje se pripisuju upravo caru:

 „Segedin će biti lepši nego što je bio!“

I izgleda da nije pogrešio. Svečanu salu Gradske skupštine krase umetničke slike, a svod je oslikan freskama, radom Žigmunda Vajde. Ovde se okupljalo društvo Dugonić, a u dvorištu su se odvijali kamerni koncerti, kao i različite predstave.

Pored zdanja Gradske kuće, smestila se kuća sagrađena u klasicističkom stilu, koja je pripadala trgovačkoj porodici Žotar. Valja spomenuti još i zdanje hotela „Tisa“ u kojem se okupljala ovdašnja intelektualna elita. Nastavljamo od Sečenj trga ka ulici Karaš i na njenom početku ugledsmo skulprture dobrodošlice delo Petera Parkanija.


One nagoveštavaju karnevalsko raspoloženje koje gradom vlada od ranog proleća do kasne jeseni.


Na sredini ulice Karaš nalazi se trg Klauzal, koji krasi skoro mediteranska atmosfera, ali i spomenik Lajošu Košutu i jedan je od prvih koji prikazuje njegovu celu figuru.


U prizemlju nove Žotar kuće nalazi se poslastičarnica Virag, koja nažalost nije radila, ali je na suprotnom kraju trga postojala adekvatna zamena Kapela (A Cappella cukraszda ).


Na trgu se nalazi i kuća Karaš, s čijeg balkona je 1849. godine Lajoš Košut održao svoj poslednji govor. Franc Jozef nije hteo mnogo da priča, on je u istoj kući prespavao, prilikom posete gradu 1857. godine. Na trgu se nalazi i umetnički rad Klare Tobleš, Kraljev bunar.

S trga Klauzal ulicom Kiđo brzo stižemo do impresivne sinagoge izgrađene početkom veka u stilu mavarske secesije. Vitražni prozori, klupe u duborezu, oltar izrađen od jerusalimskog mermera. Sveti orman je napravljen od bagrema koji je rastao na obalama Nila, a skriva osamnaest svitaka tore, smeštenih u devet odeljaka ormana.

 

U jednoj od najlepših zgrada secesije, Reik palate (Reök palota), sagrađenoj 1907. godine u stambene svrhe, uselio se Regionalni centar umetnosti. Lep primer secesije je i Nemačka palata građena početkom XX veka. Fasada podcrtana kalkanima, ukrašena je žolnaji pločicama s etno motivima. Obišli smo u Grofovu palatu i vodotoranj na trgu svetog Štefana. U unutrašnjosti tornja visokog 55 metara okačeno je Fukoovo klatno, pa se možete uveriti da planeta Zemlja još nije zastala.

 

Velika poplava koju je 12. marta 1879. godine izazvala Tisa iznenadila je žitelje Segedina. Građani su odlučili da grad obnove i da sagrade veliku crkvu u slavu Bogorodice. Segedinska katerala je najveća sagrađena crkva tokom XX veka u Mađarskoj. Podignuta je na prostranom trgu (12. 000 m2).


U njoj se nalaze jedne od najvećih orgulja u Evropi i drugo po veličini zvono u Mađarskoj. Pomenuto zvono nazvano je zvono heroja , teško je 8600 kilograma i tokom godine se oglasi samo sedam puta. Unutrašnjost crkve krasi „Isus na krstu“ delo Janoša Fadrusa, za kojeg je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio glavnu nagradu. Podignite pogled ka svodu crkve i ugledaćate Bogorodicu. Primetićete da i ona nosi segedinske papuče! Reklama nikad dosta!


A kada dođe leto, katedrala postaje pozadina za Segedinske letnje pozorišne igre (Szegedi Szabadtéri Játékok). Najstarije zdanje na katedralnom trgu je Dimitrijev toranj. Temelj je podignut u XI veku, donji deo je sagrađen u romanskom stilu (XII vek), a gornji u gotskom (XIII). Okvir vrata kule je od klesanog kamena preuzetog s nekadašnje segedinske tvrđave, a iznad vrata je najstariji vajarski rad „Kameno jagnje“. U kulu se ulazi kroz kapiju od kovanog gvožđa koja nosi romantičan naziv „Kapija života“.


Nasuprot katedrale nalazi se „svirajući sat“. Dva puta dnevno drvene figure napuštaju unutrašnjost sata i luduju. Na severnoj strani trga nalazi se Srpska crkva svetog Nikole izgrađena 1778. godine u baroknom stilu.


Kad smo već kod crkava da pomenemo i Reformatorsku crkvu, poznatiju u narodu kao Crkva s kokoškom, po živinčetu koje se nalazi na njenom tornju. Interesantno je da je, posle velike poplave, trebalo podignuti dva metra nivo zemljišta, kako bi crkva bila sagrađena baš na ovom mestu. Kada je otvorena 25. maja 1884. godine pred vernicima je ukazalo impresivno neogotsko zdanje izgrađeno od cigle. Da je neko mogao da je pogleda s neba video bi da crkva ima tlocrt lista deteline s uglovima od 120 ° između „listova“.

U blizini crkve nalazi se kalvinistička palata, izgrađena, tridesetak godina kasnije i to u sasvim drugom stilu, u duhu secesije. Na kraju, ovog dela putopisa, posećenog verskim objektima Segedina, da pomenemo i ikonu Crne Marije iz franjevačke crkve. Po legendi, orginalnu ikonu je naslikao apostol Luka u Bogorodičinoj kući u Nazaretu. Ikoni se kasnije gubi svaki trag, kako bi je Jelena, majka cara Konstantina, zajedno s Isusovim krstom pronašla i poslala za Konstantinopolj. Put ikona dalje nosi do dvora Anžujaca, koji je poklanjaju kaluđerima reda svetog Pavla u Jasnoj Gori.

 

Pre velike poplave na današnjem trgu Dugonić nalazila se pijaca na kojoj se trgovalo pšenicom. Ono što ćete odmah zapaziti je kuća Ungar Majera s olovnim gospođicama. Ovde se nalazi i spomenik Andrašu Dugoniću po kome je i trg dobio ime. Odlazimo do trga Aradskih Martara na kome je konjički kip Ferenca Rakocija i stub s mermernom pločom na kojoj su imena svih 13 mađarskih generala stradalih u Aradu. Interesantno je da je od streljanih mađarskih generala najmanje bilo baš Mađara. Jedan od njih je i naše gore list, Jovan Damjanović, rodom iz banatskog sela Straža, nadomak Vršca.

Obilaženje grada nam je otvorilo apetit te smo se uputili u jedan tipično mađarski restoran uređen u etno stilu.

Prva reč kada pomenemo mađarsku kuhinju je "vatra". Nju u jela unosi ljuta paprika. Donešena u Evropu iz Amerike, a ovde je naša novi dom i brojnu porodicu. Paprika krasi većinu mađarskih jela.

Samo što je još ne stavljaju u kolače, kažu neki.



No trebalo je da se odlučimo između razroraznih gulaše i paprikaše. Strpljivi i nasmejani konobar, odeven u narodnu nošnju, strpljivo nam je objašnjavao razliku između ovih jela.


Gulaš je gusta, masna, mesna čorba s mnogo luka i paprike i dodatkom sitno seckanih krompira i malo testa. Najčešće se sprema od crvenog mesa (goveđeg, svinjskog, ali može i od ovčijeg kao i od divljači). Perkelt je esencija gulaša, spravlja se dinstanjem mesa. Tokanj mi je sličan, razlika je u tome što mu se dodaje pavlaka, pečurke, grašak i ostalo povrće. Paprikaš se za razliku od perkelta, priprema od svetlijeg i mladog mesa (pilećeg, ćurećeg, telećeg, jagnjećeg, kao i od slatkovodne ribe).

Kelnerov osmeh nas nije zavarao. Jasno smo videli jedva primetnu kuburu zadenutu za pojas. Zato se nismo dvoumili i brzo smo naručili perket paprikaš s mlincima u trendi šerpicama na tufne (nalik na nekadašnji suvenir iz Vrnjačke Banje).


I po čašu crvenog vina „Egri Bikavera“ koji se rađa u okolini grada Egera i važi za najprestižnije crveno mađarsko vino. Uživali smo u hrani, no em vremena nismo imali na pretek, em ta konobarova prokleta prangija, te smo rešili da račun izmirimo i krenemo na put.

Nažalost nismo imali dovoljno vremena da posetimo gradsko termalno kupatilo Anne Fürdõ, staro oko stotinu godina, preuređeno 2004. godine u savremeni wellness centar. Niti impozatni zoo vrt (Szegedi Vadaspark) koji se prostire na 42 hektara, a najzanimljivije je prikaz biljnog i životinjskog sveta Južne Amerike koji zauzima oko šestine ukupnog prostora zoo parka. No ne treba ni za čim žaliti. Jer, uputili smo se u Nacionalni istorijski spomen-park (Opustaser) udaljen oko pedeset kilometara od srpsko-mađarske granice, to jest desetak kilometara istočno od starog puta Segedin-Budimpešta.

  
Kada su 896. godine mađarska plemena stigla u Panonsku niziju, njihovih sedam poglavica dogovorili su se kako da podele novoosvojene teritorije i urede međusobne odnose. I svoj dogovor overili krvlju.


No, najstariji pisani zapis o ovome nalazimo u hronici Gesta Hungarorum, koju je nepoznati autor napisao oko 300 godina kasnije.

Jasno je da istinitost te priče nije moguće proveriti, a pogotovo nije moguće identifikovati tačno mesto gde se sve to odigralo. No, na mestu današnjeg nacionalnog parka, u XII veku podignut je benediktinski manastir, koji je, zajedno sa okolnim naseljem, porušen u ratovima s Turcima tokom XVI veke. Arheološka iskopavanja oko ostataka manastira izvedena u drugoj polovini XIX veka, između ostalog, iznedrila su na svetlo dana i čitavo groblje prvih mađarskih naseljenika, što je neke navelo na pomisao da ovo mesto povežu s predanjem o već pomenutom sastanku plemenskih vođa. 

 

U sklopu obeležavanja hiljadu godina od dolaska Mađara u Panoniju, 1896. podignut je spomenik, a započete su i pripreme za izgradnju memorijalnog parka, ali nije urađeno koliko je bilo planirano, kako zbog nedostatka novca, tako i zbog svetskih ratova koji su sledili.


U ovdašnjoj okrugloj zgradi Rotunda izloženo je remek delo mađarskog slikara Arpada Festija iz 1894. godine pod nazivom „Ulazak Mađara“ impresivnih dimenzija 15x120 metar i prečnika 38 metara. Slike je interesantna i zbog načina na koji je izložena. Ona je, naime, postavljena na unutrašnju stranu velikog cilindra, tako da potpuno okružuje posmatrača, koji je posmatra s platforme, koja se nalazi u centru cilindra; predeo koji se nalazi bliže posmatraču i predmeti u njemu su trodimenzionalni i postepeno se stapaju sa slikom, čineći iluziju prostora još uverljivijom. Razgledanje ove slike traje pola sata, a onda na red dolazi sledeća grupa.

Noć je već bila kada smo se iskrcali na beogradskom trgu Slavija. Tako je i bolje. Jer posle segedinskih trgova, naša Slavija je ličila na stočnu, palanačku pijacu. Valjda će i ona uskoro stići na red za sređivanje. Jer ovakva kakava je, nije nam na čast!

четвртак, 04. јун 2015.

Zakintos, ostrvo gde su se brčkali grčki bogovi i gusari



         Bio sam zreo za odmor.

         Ni kratkotrajne čari Firence nisu mogle da zaleče sve muke svakodnevne rutine i obaveza koje su se nagomilavale.

         Gde da se odmorim?

         Gde da spustim svoju asuru?

Zamišljeno sam posmatrao globus i setio se!

Nisu bili glupi ti grčki bogovi.

Pa, Artemida i Apolon su se odmarali na jonskom moru, na ostrvu Zakintos.

Predpostavlja se da je  ostrvom lutala i Marija Magdalena, šireći priče o Hristovom stradanju i uskrsnuću.

Tokom srednjeg veka, ovde su se sidro bacali strašni gusari.



Mogao bih tamo??

Postoji legenda koja kaže da kada je bog delio zemlju stanovnicima planete, Grci su se provodili i uživali i zbog toga su zakasnili na raspodelu, pa im je bog, na kraju, prepustio svoju.

Kada si potpuno bez kintos – baš tada je vreme Za-kintos!

Zakitos je ostrvo idiličnih pejzaža, bajkovite prošlosti, divnih peščanih obala i dubokog tirkizno-smaragdnog mora, mesto kojim je odzvanjala mandolina kapetana Kornelija. Svojevrsna Firenca na istoku.

Činjenica da je ovde boravio i lord Bajron, samo me je učvrstila u toj plemenitoj nameri.
Da se kupam na mnogobrojnih predivnim plažama, vozim fijakerom i posmatram magične zalaske sunca na rtovima Keri i Kampi.

Da, naravno, uz odlična lokalna vina.


 

jedrenjak za plovidbu kroz snove

 
                 

Zakintos ili Zante je treće po veličini jonsko ostrvo. Ujedno i najjužnije od svih sedam. Ostrvska obala duga je 123 kilometara. Južni deo je niži i ravniji, dok je severni planinski deo i uglavnom ogoljen.


                
Najviši vrh ostrva je Vrahionas sa 758 metara nadmorske visine. Celo ostrvo se prostire na površini od 409  kvadratnih kilometara.

             

Ostrvo je bezbroj puta menjalo ime, pa je to nekada bilo Psofida, pa Iliesa (Yliessa), onda Diakintos, Jakintos, Zakita, Jakintum, Jantes, Lesande sve do današnje verzije Zakintos (Zante).

 
              
Sadašnje ime duguje Zakintosu, sinu trojanskog kralja Dardana. To saznajemo iz „Ilijade“ starogrčkog pisca Homera. Pomenuti trojanski kralj je sa vojskom stigao na ostrvo 1500. godine pre nove ere.  Homer Zakintos naziva i Iliesa (Yliessa-ostrvo bogate vegetacije).

                                                            mapa koju sam pozajmio od lokalnih gusara

Prvi tragovi života potiču još iz perioda neolita. I danas se mogu videti tragovi mikenskih grobnica u mestu Kambi, na zapadu ostrva. U drevna vremena, ostrvo je pripadalo Odisejevom kraljevstvu, vladaru susednog ostrva Itake. U VI veku pre nove ere kuju srebrni novac, čiji se primerci čuvaju u gradskom muzeju. 
 

Tokom Prvog peloponeskog rata (između 459. i  446. godine p.n.e.) atinski komadant Tolomides zaključio je savez sa stanovnicima Zakintosa. Oni su ga snabdevali katranom, koji je brodove bolje štitio od truljenja, od do tada korišćene smole. Taj savez nije mogao da naiđe na simpatije Spartanaca, koji zauzimaju ostrvo i menjaju društvenog uređenja u monarhiju.

Tokom Persijskog rata, Zakintos je zadržao neutralan stav, da bi za vreme Rimskog carstva, bio u sastavu provincije Ahaje.

Za vreme vlasti Vizantije nalazi se u okviru provincije Ilirije.

Od XV do XVIII. veka bio je deo Mletačke republike. Zbog bogate vegetacije, Mlečani su ga zvali „cvetom Levanta". Venecijanska vladavina ostavila je dubok trag na arhitekturu Zakintosa, što je vidljivo na palatama, trgovima i crkvama.

Društvo je bilo podeljeno na tri klase: plemiće, buržoaziju i građanstvo. Lokalni plemići (čije ćete grbove videti u gradskom muzeju) upisivani su u zlatnu knjigu (Libro d'Oro) i jedini su imali politička prava.

Kada su 1797. godine francuski republikanci stigli na Zakintos,  dočekani su sa oduševljenjem. Zloglasna knjiga „Libro d'oro“ javno je spaljena na trgu Svetog Marka. Francuska okupacija trajala je petnaest meseci, nakon čega u luku Zakintosa uplovila zajednička rusko-turski flota, pod komandom ruskog admirala Usakova.

Mirovnim sporazumom iz 1800. godine, koji je potpisan između Rusije i Turske, osnivana je nezavisna država pod nazivom „Država sedam ostrva". Grčki jezik je postao zvanični, a pravoslavno hrišćanstvo je prihvaćeno kao zvanična religija. Ova država, bila je prva nezavisna grčka država u modernoj istoriji i trajala je svega sedam godina. Prva grčka akademija osnovana je ovde  u XVI veku, a muzička škola 1815. godine.

Franucuska vojska 1807. godine zauzima jonska ostrva. Dve godine kasnije, britanska mornarica stiže na Zakintos. Britanska okupacija trajala je do 21. maja 1864. godine kada je grčka zastava podignuta na ostrvu, kao znak da je ostrvo pripojeno matici Grčkoj.

        
 Ostrvo danas nastanjuje oko 40.000 Grka i 15.000 Albanaca, koji su se doselili u potrazi za poslom. Leti im se priduže i mnogobrojni stranci, od kojih većinu čine bivši okupatori.  


            
 Upravo u grad Zante ćete se iskrcate ako dolazite bilo trajektom iz Kilinija, ili ako ovde slećete  avionom. Grad ima oko deset hiljada stanovnika. 


     
Ako iz Hore, živopisnim vijugavim putićem krenete ka brdu Bohali, ugledaćete mletačku tvrđavu (Kastro). Tvrđava Bohali je uređen lokalitet, a s njenog vrha pruža se predivan pogled na luku i celo ostrvo.

 
  
Tvrđava se nalazi u gustoj borovoj šumi, a okružena je malim naseljem, uskih uličica. Nedaleko od tvrđave pronađeni su mermerne statue bogova Apolona, Afrodite i Artemide, koje se danas nalaze u muzeju Tiepolo u Veneciji. 

 
  
Prvobitno utvrđenje je potpuno uništena 1479. godine od strane Turaka. U XVI veku Mlečani obnavljaju tvrđavu. Obišli smo ostatke kuća, jedne od nekad sedam crkava i zatvora (koji je u najboljem stanju).

 
         
     
  Britanci su u tvrđavi smestili garnizon 1812. godine. 


      
U blizini tvrđave nalaze se crkva svetog Đorđa, odakle se, takođe, pruža lep pogled na grad, a na čiji zvonik, radi boljh fotki, sam morao da se popnem. Crkve su izgrađene u mletačkom stilu, a pomenuti zvonik je, radi stabilnosti iznutra, učvšćen armiranim betonom (što je nevidiljivo spolja).
        
 Uz vidikovac su se rasporedili brojni barovi, taverne i poslastičarnice.

        
Kada se spustite u grad, svakako, morate posetiti crkvu svetog Dionisija, sveca i zaštitnika ostrva.


   
Građena je u venecijanskom stilu, a zvonik je identična kopija zvonika crkve svetog Marka u Veneciji. U crkvi, u srebrnom sarkofagu, počivaju mošti sveca, koje se, dva puta godišnje, iznose radi procesije. U ovu crkvu su prenete pre trista godina iz manastira koji se nalazi na Arpinu, većem od dva Strofadia ostrva. Ako se popodne, oko šest sati, zateknete u crkvi, moći ćete da vidite njegove mošti, jer se tada, sarkofag, nakratko, otvara.



      
Svetog Dionisija nazivaju i „hodajući svetac", zbog verovanja da on noću šeta gradom i pomaže onima u nevolji. U okviru crkve je 12. novembra 2000. godine otvoren Crkveni muzej s ikonama i ostalim hrišćanskim relikvijama.



         
Istorijsko gradsko jezgo pretvoreno je u pešačku zonu s dosta taverni, kafića i prodavnica suvenira, među kojima ima i onih s umetničkim ambicijama. Tu je i par crkava (od kojih jedna i rimokatolička), kao i par gradskih muzeja, koje obavezno treba posetiti. Pre svega, vizantiijski muzej, a onda i muzej posvećen Dionisu Solomonu, pesniku i piscu grčke nacionalne himne. 


    
Vizantijski muzej nalazi se preko puta Solomonovog trga. Izgrađen je 1953 godine nakon zemljotresa i spada u jedan od bogatijih muzeja vizantijske umetnosti u  Grčkoj, s bogatom kolekcijom crkvenih predmeta, ikona, rezbarije od drveta i maketom grada Zante, kakav je bio pre zemljotresa.



Ovde ćete pronaći i radove Panajotisa Dokarasa (1622.-1700.), koji je studirao u Veneciji. Njegov sin, Nikolaos, je nastavio očevo delo, a ovde su i dela Nikolaosa Koutouzisa (1741.-1813.).

U muzeju se nalazi i impozantni ikonostas crkve Pantokrator i eksterijer crkve Agios Andreas iz Volimesa.

Muzej Dionisosa Solomosa nalazi se na trgu Svetog Marka (Agios Markos) i otvoren je od 9-14 časova. U prizemlju se nalaze grobovi Dionisiosa Solomosa (1798.-1857.) i drugog velikog grčkog pesnika sa Zakintosa, Andreasa Kalvosa (1792-1869). Cene ulaznice za muzeje su po tri evra.


                  
Pored same obale i pešačke zone, pronaći ćete skoro neoštećenu crkvica posvećenu svetom Nikoli iz 1561. godine.

 
         
Duž luke, s u takođe restorani i ako se potrudite i odbijete nametljive ugostitelje (koji će vam kao grčke specijalitete ponuditi pice i špagete karbonare), uživaćete u sjajnoj grčkoj kuhinji i obilnim porcijama. Bilo da odaberete lokalni specijalitet zečetinu, jagnjetinu prelivenu pomorandžinim sokom u pirinču, tradicionalni bakin tanjir, biser jonske kuhinje, „kleftiko“ ili već poznatu musaku.



 
     
Lokalni specijalitet je i sartsa, govedina kuvana s paradajzom, belim lukom, sirom ladotiro i s malo origana. Sledeći specijalitet s Zakintosa je skordostoupi, koje se pravi od patlidžana i sa velikim količinama belog luka.

Zakitos se ponosi svojim sirevima. Ladotiri, začinjeni ovčiji sir koji se čuva u glinenim posudama prekriven maslinovim uljem, kao i mizithra sir, usoljena ili ne.
                   
Ostrvo je poznato i po slatkišima, kao što su  mandolato,koji je napravljen od belanaca, badema, šećera ili meda i pasteli, što je u stvari starogrčki desert napravljen od susama, meda i bademe.
                   
A ako više volite ledene poslastice, malo prošetajte, pa na smrznuti jogurt s raznoraznih dodacima (voćnim, čokoladnim…).


        
Ili bi radije uzeli sladoled „kajmaki”, koji se pravi od smole četinara i služi s sirupom od višnaja. I da sve ne bude idilično, pobrinula se i grupa demonstranata, koja je prošpartala glavnom ulicom Zantea.

 

Dok se političke strasti ne smire, mi smo azil pronašli u sigurnoj kući, tačnije podrumu našeg vinara iz Zantea (Winemakers Trade Local Wines of Zakynthos-Corgianiti, Kalvoy 52, Zante). Bila je to ljubav na prvi pogled. Ljubazni domaćin posluživao nas je i doručkom, a ako bismo odbili nudio nam je voće.


 

 Vinarija postoji od 1890. godine, a nudi sledeća vina:

  • Verdea Grand Crue (belo);
  • Fileri Grand Crue (roze);
  • Augustiatis Grand Crue (crveno) i
  • Retsina (tradicionalno grčko belo vino).
      

Kao što vidite na slici, izgleda da šarmu ovog mesta nisu odoleli ni Anđelina i Bred.

 

Tamo smo mi bezbrižno ćaskali, pijuckali malo više, dovoljno, da obazrivi domaćin naseće malo hleba, kozijeg i ovčijeg kačkavalja i kobasice i sve to blagosilja devičanskim maslinovim uljem iz sopstvene proizvodnje.

Šta da vam kažem, pored leleujavog hoda, iz vinarije smo izašli i s detaljnom mapom grada, koje se ne bi postideli ne revnosni Nemci.

 

Sledeće naselje, na ostrvu, osam kilometara udaljeno od Zakintosa (Zantea) je Laganas, u kojem smo i mi odseli. U simpatičnom hotelu „Kaktus“ (www.cactus.gr)  s udobnim kafićem, bazenom i podvodnom muzikom, bilijar salom i sopstvenom prodavnicom.  

            

Pored bazena omogućen je besplatan Wi-Fi Internet.

U neposrednoj blizini našeg hotela nalazio se simpatični kafić Peri Heaven, za čiji je logo se pobrinula grčka dizajnerska grupa Beetroot. Sva sreća, pa ovaj njihov pernati stvor nas nije budio ujutru, jer bi završio u nekoj supici!
 
                                                               
 Ulice Laganasa prazne danju, a vrele noću…

Laganas je zapravo peščani zaliv dugačak skoro devet kilometara. Centar mesta liči na siromašnijeg rođaka Las Vegasa, s neonskim natpisima, prodavnicama jeftinih suvenira, rent a car poslovnicama i restoranima s brzom hranom. Kao da je onaj ko je ovo „projektovao“ bio na „turbo-folku“. Tokom dana je avetinjski prazan; klijentela ili spava ili je na plaže, ali zato svake večeri mesto oživi, a klubovi organizuju tematske žurke, maskenbale, poklanjaju majice i farbaju vas u razne boje. Iako vlada mišljenje da ovde Englezi divljaju, meni je to pre ličilo na zabavu u obdaništima. Ništa što nisam video ni doživeo. Samo jedan elegantan beg od napaljne „pčelice“ koja je htela da me namami na „klabing“! Neka se samo zabavljaju, ne vidim ja u tome ništa loše.

Na samoj južnoj obali Laganasa, tamo gde on već prelazi u mestašce Agios Sostisa nalazi se simpatično ostrvce Kameo, koje je drvenim mostićem povezano s kopnom. Kopna, čiji je deo bilo sve do strašnog zemljotresa iz 1633. godine. Ovde možete provesti dan, ulaz na ostrvo se naplaćuje, a u cenu ulaznice uračunato je i jedno piće. Ovde su često priređuju žurke (danju i noću),  DJ-evi, radi dobre atmosfere, puštaju dobru muzike, a u kafiću na plaži, između dva grebena, viore se bele zastave, nalik na čaršave. Mesto je vrlo inspirativno, pa ne čudi da mnogi mladi bračni parovi odlučuju da se ovde venčaju. No, pre tog svečanog čina, stari običaj nalaže da mladići posade po deset maslina.


Najbolji način za kretanje ostrvom je da iznajmite auto. Najbolje je da ga uzmete na par dana, a možete i praviti pauzu (uzmete dva dana, vratite kola, posle tri dana ih opet uzmeta). Motor ne preporučujem, zbog mnogobrojnih krivina i lošeg iskustva iz naše grupe. Ako ih, ipak, uzmete, nemojte da se ugledate na stanovnike Zakintose, već kacigu na glavu! Možete koristiti lokalni prevoz koji je dobro organizovan i nije preterano skup. Ako ste pristalica zdravog života možete iznajmite bicikl, ali pored već pomenutog problema bezbednosti, dodajem i uticaj visokih temperatura. A kada već uzmete auto, na putu Laganas-Zante pronaći ćete market Lidl, dobar za nabavku namirnica zbog povoljnih cena. Ako niste motorizovani, u samom Laganasu najpovoljni je Ekspres market.

Ono što ste videli i pre nego što ste došli na Zakintos i što vam se mota po glavi, uvek kada ste pod stresom, je jedna od najčuvenijih plaža na svetu. Nalazi se na severozapadu ostrva i zove Navajo (Navagio) što u prevodu s grčkog znači „brodska olupina".

 

                    
Grčka obalska straža je 1983. godine jurila brod koji je švercovao cigarete i alkohol. Da li iz straha od policije ili zbog lošeg vremena, tek brod se nasukao na ovu plažu i od tada je njen simbol. Plažu pokriva beli šljunak, a zapljuskuje more boje istinskog tirkiza.

Do plaže se stiže jedino brodom, ali se može uslikati  s platforme koja se nalazi na litici iznad nje. Pratite samo put za Agios Gergio Kremnao manastir, onda skrenite desno i stićićete do ove male platforme.

Zakintos je svojevrsni nacionalni park (National Maritime Park of Zakynthos) osnovan predsedničkim dekretom decembra 1999. godine, zapravo, rezervat morskih kornjača caretta caretta, koje su zaštićena vrsta. Mogu izrasti do veličine prečnika 1,20 metara, a trenutno ih ima samo sedamsto u čitavom svetu.

U periodu od juna do septembra, isključivo pod okriljem noći, vrše desant na plaže, tamo istovare jaja, zakopaju ih u pesak i ekspresno brzo se povlače u sigurnost morskih dubina. I tako otprilike 800 do 1800 „gnezda“ godišnje i oko 120 jajašaca na dubini od oko pola metra.
Posle dva meseca bebe kornjače dolaze na svet, a onda se ženke iz tih gnezda,  posle dve do tri decenije vraćaju na isto mesto. Istorija se ponavlja!

       
Zakintos ima lepe plaže. To su shvatile i kornjače i tu polažu jaja. Izabrale su četiri peščane plaže: Kalamaki, Sekania, Dafni i Gerakas. Ove plaže, su otvorene za turiste preko dana (novac vrti sve), ali uz poseban režim.

Plaže su uglavnom uvalice okružene visokim stenama, a plaža Gerakas, koja pleni svojom divljom lepotom, nije bez razloga stavljena na „Njujork tajmsovu” listu najlepših evropskih plaža.

 
     
Vredi preći tih osamnaestak kilometra od Zantea da bi se stiglo do nje. Parking je prostran i besplatan. Na pravcu od Zantea ka Vasilikosu nižu se najlepše plaže Zakintosa: Dafi, Porto Zoro, Porto Roma, Azzuro, Vasilikos (u prevodu (bosiljak), Banana... 


     
Prva prava plaža na koju stižete krećući se iz Zantea u pravcu Argasija je Porto Kaminija. Nalazi se na sedam kilometara od Zantea, a između Argasija i Vasilikosa. Ovde postoji i pansion, može se obedovati po povoljnim cenama, a ako naručiti frape ii pivo, moći ćete da koristite ležaljke, suncobrane i tušene. Parking je veliki i natrkiven, te vam je vozilo uvek u hladu. Plaža nije velika, atmosfera je intimna i muzika iz obližnjeg kafića je dobra. 

                         
 Sjajna taverna Skartsofoli (ΣΚΑΡΤΣΟΦΟΛΙ) koju vodi Georgius koga smo iz milošte zvali Đole

Negde na putu između dve plaže predahnuli smo u Skartsofoli  taverni (http://www.holidaycheck.com/things_to_do-travel-information+Skartso...) jednoj od najlepših na Zakintosu.




  
Đole se opredelio za umerene cene, sjajnu hranu savršeno serviranu i perfektnu uslugu., Svojski se potrudio da napravi i lepo dizajnirani jelovnik.

  
        
Nije bio jeftin, dodaje. Jelovnik, koji je i više od toga, prava slikovnica grčkih običaja oko udaje i miraza.

Zanimljivo za grčkog mačo tipa, kakav je naš Đole. U unutrašnjastosti taverne gnezdi se lastavica, a mužjak je ponosno posmatra s lustera.

Posebna pažnja je posvećena i obeležavanju toaleta; muški „nosi“ kravatu, a ženski podvezice. Veliki je švaler taj Đole. Kad stavi parfem i ode u klub, sve se žene izbezume. A po njegovoj priči, srce mu je zauvek ostalo u Srbiji.


Plaža Banana je najveća plaža na Zakintos, smeštena 14 kilometra od Zantea. Potpuno je opremljena od suncobrana i ležaljki, preko svlačionica i tuševa, do toaleta i par kafića.

 
Ovakav zlatan pesak, pout onog  u pustinji, nigde drugde na ostrvu nećete pronaći. Prilaz plaži je lagan, a ima i dovoljno parking mesta. Ova plaža je poznata i po organizovanim sportovima na vodi.

        
Za razliku od predhonog, put do plaže Dafni je u prilično lošem stanju. No na kraju ćete biti nagrađeni sa jednom sasvim lepom plažom. Pogled je prelep, a i ronioci će ovde pronaći izazov. 


       
Na ovom, prelepom, jonskom ostrvu teško ćete pronaći starinske grčke kuće. Za to je, pored ratova, najviše kriv zemljotres iz 1953. godine.  
       
     
Mesta Argasi, Kalamaki i Tsilivi su mirne oaze relaksacije. Tsilivi je moj favorit, simpatično mestašce, pet kilometara severno od Zantea, okruženo vinogradima i maslinjacima.

       
Začet kao selo, Tsilivi se razvijao, rastao da bi izrastao u ovako atraktivnu i lepo uređenu turističku destinaciju.  Duž celog mesta pruža se dva kilometra dugačka, peščana plaža. da bi danas postao jedno od najposećenijih mesta na ostrvu. Ovoj plaži dodeljena je plava zastava (koju dobijaju samo plaže koje ispunjavaju veoma stroge uslove u pogledu čistoće) tako da je idealna za ljude sa decom.

   
U samom mestu ćete pronaći veliki broj kafića, restorana i prodavnica suvenira koje će upotpuniti vaš boravak na ostrvu. U blizini mesta nalazi se i Pomorski muzej (Milanio Nautical Museum) koji prikazuje grčki doprinos pomorstvu, srednjevekovne brodove, fotografije, uniforme i slične predmete. 

    
Na putu do plaže Ksigija i plavih pećina pauzu pravimo na vidikovcu u mestu Katastari, a dok se pogled luta po morskom prostranstvu, koze zuire u nas.

   
Plaže Ksigija (Χιγια) je intimna, to je ustvari mali zaliv s sumpornom vodom, čija će voda prijati vašoj koži. Do plaže se stiže srmim stepenicama, postoji i čekrkom se dostavlja piće iz simpatičnog kafića koji se nalazi iznad plaže. U mestu Kap Skinari, koji je najsevernija tačka ostrva, pruža se prelep pogled na Kefaloniju, a tu si i svetionik i vetrenjača.

          
Jedna od najvećih atrakcija Zakintosa zasigurno su Plave pećine (Bluecaves ili Γαλαζιες Σπηλιε), u koje delimično možete i ući malim brodom. 


Pećine su otkrivene 1897. godine. Ono što prvo primetite su visoki svodovi i kameni lukova o koje se reflektuje safirno plava boja more protkana sunčevim zracima. Prizor je zaista neverovatan. Ovde ćete se i okupati i iako je mračno, ne plašite se ništa vas neće pojesti! Možda će vam, ako budete srećni, društvo praviti poneka sredozemna foka monahus monahus!

         
Pećine ćete pronaći i u mestu Keri, na jugozapadu ostrva, a nešto dalje je i ostrvce Maratonisi, gde već pomenute kornjače, takođe, polažu jaja.




U blizini je i jezerce, a ako budete dovoljno uporni pronaći ćete i najveću grčku zastavu na svetu, sašivenu u Kini, a radi Ginisove knjige rekorda.

Postavljena je 20. maja 2007. godine i vidljiva je s udaljenosti od 20 milja.

Zastava je površine 666 metara kvadratnih (37x18 metara), teška je 80 kilograma, a nalazi se na jarbolu visine pedeset metara i težine dve i po tone. 


     
U mestu Sarakinado, na samo četiri kilometra od Zantea, nalaze se jedan od onih modernih vodenih parkova magičnog naziva „Water village“ (www.zantewatrvillage.gr, 40.000 m2, radno vreme 10-18h). Park se prostire na više od 40 hiljada kvadratnih metara. Dnevna karta košta oko petnaestak evra, pa ako nkome nije dovoljno mora i lepe uvale, već u ovim vratolomijama pronalazi uživanje, neka izvoli…

              
Ako vas, više zanimaju životinje u Askosu se nalazi  svojevrsni zoološki vrt, kameni park (Askos Stonem Park) prepun raznih vrsta domaćih i divljih životinja ( 1500 životinja, 45 životnjskih vrsta poput jelena, rakuna, lemura, poniji…)  i s preko dvesta hiljada biljaka i 120 biljnih vrsta.

Prirodnjački muzej Helmi (Chelmis Museum of Natural History) nalazi se u selu Agia Marina i u njemu je izloženo oko 3 hiljade raznih uzoraka fosila, kamenja, minerala, ptica, riba, školjki iz sedam mora sveta, biljaka i životinja koje su izumrle.



Domaći, tradicionalni proizvodi mogu se probati i kupiti uglavnom u selima. Jedno takvo je Volimes, gdje se po vrlo povoljnim cijenama može kupiti domaći med, vino i nadaleko čuveno njihovo maslinovo ulje. Na Zakintosu se nalazi i jedno od najstarijih stabala masline na svetu.

      
Eho Hora je pravo grčko selo, taverne s kariranim stolnjuacima, s jagnjcima koji su utihnuli na ražnu. Ovde je glavna turistička atrakcija maslinovo drvo staro preko dve hiljade i po starosti treća u svetu. Čvornato i još vitalno drvo, svake godine rađa sočne masline.


U  selu Litaki posetili smo fabriku maslinovog ulja „Ariston“ (www.aristonoliveoil.com) koja je osnovana daleke 1850. godine. U sastavu fabrike je i muzej istorije prerade maslina.

Berba maslina traje od oktobra do kraja februara. Drveće se trese, a onda se otpali plodovi skupljaju i dopremaju do fabrike. Masline se odvajaju od koštica (koje se kasnije koriste kao gorivo za zagrevalje vode u daljem procesu obrade maslina). Masline se, potom, melju a zatim zagrevaju do temperature od 25 ° C, tako de se ne bi termički oštetile, a ipak smekšale za dalje hladno ceđenje kojim se dobija devičansko maslinovo ulje (extra virgin olive oil).

Nekad su drvene prese pokretale domaće životinje, a danas moderne dvofazne centrifugalne prese, koje pokreće hidraulika. Maslinovo ulje se čuva u inoks cisternama, poput vina. Na dnu cisterne skuplja se talog, od kojeg se pravi sapun koji je odličan za negu kože. .

Kvalitet maslinovog ulja kontroliše se redovno, o čemu svedoči i sertifikat o organskoj proizvodnji, koji se obnavlja svake godine.

Degustirali smo maslinovo ulje, med, ali su nam se najviše dopale ovdašnje masline.

 


Put dalje vodi ka Agios Leonu, a ako skrenete ka mestu Kambi, pronaći ćete mikensko groblje. Od Agios Leona krivudavi put vodi i do plaže Limnionas. Parking je dovoljno prostran, ali ne i kamene platforme za kupače. No to za prave ljubitelje prirode neće biti problem da uživaju u lepoti ovdašnje prirode. Ukoliko se već vozite po ostrvu, obavezno probajte domaće vino koje meštani, uz ostale proizvode (med, maslinovo ulje i sl.) prodaju na tezgama kraj puta. Vino sa Zakintosa jedno je od najboljih grčkih vina, kažu, a ja ne demantujem! Moj izbor je Verdea, a za one koji više vole poluslatka neka izbor bude Mastlanto. Ako vas zanima razvoj poljoprivrede na ostrvu najviše informacija pronaći ćete  u Narodnom muzeju Vertzagio, koji je otvoren 1998. godune u selu Pigadakija, pokraj mesta Alikes. Muzej Vertzagio ima postavku koja prikazuje svakodnevnicu tradicionalnog grčkog sela, njegovu kulturnu i poljoprivrednu istoriju od pre dvesta godina, sa eksponatima od kojih neki datiraju iz XVI veka. Ovde ćete se upoznati s klasičnim grčkim domom sa priborom koji je korišćen za mlevenje brašna, cedjenje vina, preradu maslina i izradu maslinovog ulja.

Na ostrvu se održavaju brojni festivali poput Zante džez festivala (od 16. jula do 2. avgusta), preko festivala posvećenog Adiosu Dionosu (24. - 26. avgusta) do festivala vina (krajem avgusta i početkom septembra). Ako vam ovo nije dovoljno još jedna informacija; Zakintos je redovnom brodskom linijom povezan s Kefalonijom, pa je možete posetiti. Od nje je udaljena 8,5 nautičkih milja.

A ako progovoriomo o sada aktuelnoj krizi u Grčkoj, ostvo Zakintos je tu prilično zanimljivo. Ako niste primetili na ostrvu ima  680 registrovanih slepih stanovnika. 'Ajd, možda je nešto u tom prejakom Suncu, ali ono što čudi je podatak da od njih jedna desetina vozi kola, a čak 498 nema nikakve probleme sa vidom. Zapravo, skoro niko od njih nije ni nosio naočare za vid. Ispostavilo se da je biti slep u Grčkoj donosilo brojne beneficije; 724 eura pomoći svakog drugog meseca, kao i popuste na razne druge stvari. Tako da je u okviru grčkog duga i cifra od  čak devet miliona eura pomoći lažnim "slepcima". Koji i nisu slepci, kad pirmaju tu pomoć
 

Sva autorska prava zadržana. U slučaju da želite da preuzmete ceo putopis, delove ili fotografije neophodna je pismena saglasnost autora.