Kod komšija na kafi: Podne u Segedinu

Novembar je otpočeo s prvim jutarnjim mrazevima. Nisam dozvolio da me to obeshrabi. Posle duže i iscrpljujuće pauze opet sam se spremao na put. Novo startno mesto a cilj u komšiluku, Segedin. Meterolozi su najavljivali sunčan dan. Nadao sam se da neće pogrešiti. Posle neshvatljivo dugog čekanja na graničnom prelazu konačno smo se obreli u Segedinu. Obilazak grada otpočeli smo od Muzeja Ferenca Mora koji se nalazi na Ruzvetovom trgu. Nekada se na ovom mestu nalazila riblja pijaca, što i ne čudi jer  se muzej nalazi skoro na samoj obali Tise, a u neposrednoj blizini mosta Belvárosi koji je izgradila firma Ajfel.

No vratimo se muzeju. Izgrađen je 1896. godine u neoklasicističkom stilu. Korinski stubovi nose timanon na kojem piše: „za obrazovanje svih“ (A közumüvelödésnek).

 

 

 

Obilazimo sobe s slikama, prepariranim životinjama, rudama i fosilima, etno zbirkom i još kojekakvim sitnicama koje opisuju život na ovim prostorima.

Papuče iz muzeja videćemo, kasnije, i dalje se (po orginalnim nacrtima) prave u gradu. U dve varijante od kože ili od somota, ukrašene vezom, čije je najčešći motiv cveće.

Izlazimo iz muzeja i par trenutaka uživamo u živopisnim jesenjim bojama drveća parka Štefanija.

U parku smo pronašli i ostatke segedinske tvrđave. Zemljane utvrde, kralj Bela IV je ojačao kamenim zidinama. U ovoj tvrđavi su Mađari sklopili mir s Turcima 1444. godine. Odavde je Matija Korvin krenuo u odbranu Beograda. Utvrđenje je, ipak, podleglo pod nasrtajima Turaka 1543. godine. Hrišćanske trupe su ga oslobodile posle 143 godina ropstva. Ono što nije stradalo od ratova, postalo je žrtva urbanizacije grada u XIX veku.

Preko puta ulice nalazi se zdanje Narodnog pozorišta sagrađenog po nacrtima bečkih arhitekata Helmera i Felnera (istih onih koji su projektovali temišvarsku operu). Ovo eklektično neobarokno zdanje otvoreno je 1883. godine, ali je samo posle dve godine rada stradalo u požaru, pa je moralo biti obnovljeno.

Segedin je grad kulture, univerzitetski centar, ali i grad karnevala. Poznat je i po proizvodnji čuvene paprike i čuvenih „Pick“ salama, a ovim namirnicama posvećen je i jedan od gradskih muzeja. Poseta muzeju podrazumeva, naravno, i degustaciju.  Muzej je poseban i po još jednoj atrakciji. Iz muzeja posetioci mogu besplatno poslati svoje razglednice u bilo koji kraj sveta.

No kazaljke sata se ubrzano kreću, pa smo se zaputili u pešačku zonu, u ulicu Karaš (Karasz utca), koja pored lepih fasada skriva i odličnu poslastičarnice s lepim kolačima i tortama. Put nas je vodio kroz jedan od najlepših parkova Srednje Evrope, trg Sečenj.

Park je prepun spomenika: Sečenji Ištvan je ovekovečen u meremru, Pal Vašarhej u bronzi, tu su i Tisa Lajoš i Deak Ferenc, kao i bista Kunoa Miebesberga.

Pal Vašarhej je regulisao tok Tise. Na postamentu njegovog spomenika upisane su dve kritične godine koje su njegov rad dovele u pitanje: 1970. i 2006. Poslednji spomenik u parku prikazuje svetog Štefana i Gazelu.

Okružena palatama zidanim u stilu eklektizma, na zapadnoj strani trga uzdiže se zdanje Gradske kuće, izgrađene u neobaroknom stilu. Kamen temeljac je položen 1799. godine. Zgrada je uništena u velikoj poplavi 1879. godine. Na temeljima stare, 1883. godine, podignuta je nova Gradska kuća.

Žurilo se sa radovima jer je grad trebalo da poseti car Franc Jozef. I kako to biva, nije bilo mesta da se smeste sve ugledne zvanice. Neko se dosetio i zdanje Gradske kuće je zatvorenim mostom, sličnim onom venecijanskom, Mostu Uzdaha, povezana s susednom zgradom. Zdanje Gradske kuće krase vitražni prozori, a jedan od njih krase reči koje se pripisuju upravo caru:

 „Segedin će biti lepši nego što je bio!“

I izgleda da nije pogrešio. Svečanu salu Gradske skupštine krase umetničke slike, a svod je oslikan freskama, radom Žigmunda Vajde. Ovde se okupljalo društvo Dugonić, a u dvorištu su se odvijali kamerni koncerti, kao i različite predstave.

Pored zdanja Gradske kuće, smestila se kuća sagrađena u klasicističkom stilu, koja je pripadala trgovačkoj porodici Žotar. Valja spomenuti još i zdanje hotela „Tisa“ u kojem se okupljala ovdašnja intelektualna elita. Nastavljamo od Sečenj trga ka ulici Karaš i na njenom početku ugledsmo skulprture dobrodošlice delo Petera Parkanija.

One nagoveštavaju karnevalsko raspoloženje koje gradom vlada od ranog proleća do kasne jeseni.

Na sredini ulice Karaš nalazi se trg Klauzal, koji krasi skoro mediteranska atmosfera, ali i spomenik Lajošu Košutu i jedan je od prvih koji prikazuje njegovu celu figuru.

U prizemlju nove Žotar kuće nalazi se poslastičarnica Virag, koja nažalost nije radila, ali je na suprotnom kraju trga postojala adekvatna zamena Kapela (A Cappella cukraszda ).

Na trgu se nalazi i kuća Karaš, s čijeg balkona je 1849. godine Lajoš Košut održao svoj poslednji govor. Franc Jozef nije hteo mnogo da priča, on je u istoj kući prespavao, prilikom posete gradu 1857. godine. Na trgu se nalazi i umetnički rad Klare Tobleš, Kraljev bunar.

S trga Klauzal ulicom Kiđo brzo stižemo do impresivne sinagoge izgrađene početkom veka u stilu mavarske secesije. Vitražni prozori, klupe u duborezu, oltar izrađen od jerusalimskog mermera. Sveti orman je napravljen od bagrema koji je rastao na obalama Nila, a skriva osamnaest svitaka tore, smeštenih u devet odeljaka ormana.

 

 

U jednoj od najlepših zgrada secesije, Reik palate (Reök palota), sagrađenoj 1907. godine u stambene svrhe, uselio se Regionalni centar umetnosti. Lep primer secesije je i Nemačka palata građena početkom XX veka. Fasada podcrtana kalkanima, ukrašena je žolnaji pločicama s etno motivima. Obišli smo u Grofovu palatu i vodotoranj na trgu svetog Štefana. U unutrašnjosti tornja visokog 55 metara okačeno je Fukoovo klatno, pa se možete uveriti da planeta Zemlja još nije zastala.

 

 

Velika poplava koju je 12. marta 1879. godine izazvala Tisa iznenadila je žitelje Segedina. Građani su odlučili da grad obnove i da sagrade veliku crkvu u slavu Bogorodice. Segedinska katerala je najveća sagrađena crkva tokom XX veka u Mađarskoj. Podignuta je na prostranom trgu (12. 000 m²).

U njoj se nalaze jedne od najvećih orgulja u Evropi i drugo po veličini zvono u Mađarskoj. Pomenuto zvono nazvano je zvono heroja , teško je 8600 kilograma i tokom godine se oglasi samo sedam puta. Unutrašnjost crkve krasi „Isus na krstu“ delo Janoša Fadrusa, za kojeg je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio glavnu nagradu. Podignite pogled ka svodu crkve i ugledaćate Bogorodicu. Primetićete da i ona nosi segedinske papuče! Reklama nikad dosta!

A kada dođe leto, katedrala postaje pozadina za Segedinske letnje pozorišne igre (Szegedi Szabadtéri Játékok). Najstarije zdanje na katedralnom trgu je Dimitrijev toranj. Temelj je podignut u XI veku, donji deo je sagrađen u romanskom stilu (XII vek), a gornji u gotskom (XIII). Okvir vrata kule je od klesanog kamena preuzetog s nekadašnje segedinske tvrđave, a iznad vrata je najstariji vajarski rad „Kameno jagnje“. U kulu se ulazi kroz kapiju od kovanog gvožđa koja nosi romantičan naziv „Kapija života“.

Nasuprot katedrale nalazi se „svirajući sat“. Dva puta dnevno drvene figure napuštaju unutrašnjost sata i luduju. Na severnoj strani trga nalazi se Srpska crkva svetog Nikole izgrađena 1778. godine u baroknom stilu.

Kad smo već kod crkava da pomenemo i Reformatorsku crkvu, poznatiju u narodu kao Crkva s kokoškom, po živinčetu koje se nalazi na njenom tornju. Interesantno je da je, posle velike poplave, trebalo podignuti dva metra nivo zemljišta, kako bi crkva bila sagrađena baš na ovom mestu. Kada je otvorena 25. maja 1884. godine pred vernicima je ukazalo impresivno neogotsko zdanje izgrađeno od cigle. Da je neko mogao da je pogleda s neba video bi da crkva ima tlocrt lista deteline s uglovima od 120 ° između „listova“.

U blizini crkve nalazi se kalvinistička palata, izgrađena, tridesetak godina kasnije i to u sasvim drugom stilu, u duhu secesije. Na kraju, ovog dela putopisa, posećenog verskim objektima Segedina, da pomenemo i ikonu Crne Marije iz franjevačke crkve. Po legendi, orginalnu ikonu je naslikao apostol Luka u Bogorodičinoj kući u Nazaretu. Ikoni se kasnije gubi svaki trag, kako bi je Jelena, majka cara Konstantina, zajedno s Isusovim krstom pronašla i poslala za Konstantinopolj. Put ikona dalje nosi do dvora Anžujaca, koji je poklanjaju kaluđerima reda svetog Pavla u Jasnoj Gori.

 

Pre velike poplave na današnjem trgu Dugonić nalazila se pijaca na kojoj se trgovalo pšenicom. Ono što ćete odmah zapaziti je kuća Ungar Majera s olovnim gospođicama. Ovde se nalazi i spomenik Andrašu Dugoniću po kome je i trg dobio ime. Odlazimo do trga Aradskih Martara na kome je konjički kip Ferenca Rakocija i stub s mermernom pločom na kojoj su imena svih 13 mađarskih generala stradalih u Aradu. Interesantno je da je od streljanih mađarskih generala najmanje bilo baš Mađara. Jedan od njih je i naše gore list, Jovan Damjanović, rodom iz banatskog sela Straža, nadomak Vršca.

Obilaženje grada nam je otvorilo apetit te smo se uputili u jedan tipično mađarski restoran uređen u etno stilu.

Prva reč kada pomenemo mađarsku kuhinju je "vatra". Nju u jela unosi ljuta paprika. Donešena u Evropu iz Amerike, a ovde je naša novi dom i brojnu porodicu. Paprika krasi većinu mađarskih jela.

Samo što je još ne stavljaju u kolače, kažu neki.

 

No trebalo je da se odlučimo između razroraznih gulaše i paprikaše. Strpljivi i nasmejani konobar, odeven u narodnu nošnju, strpljivo nam je objašnjavao razliku između ovih jela.

Gulaš je gusta, masna, mesna čorba s mnogo luka i paprike i dodatkom sitno seckanih krompira i malo testa. Najčešće se sprema od crvenog mesa (goveđeg, svinjskog, ali može i od ovčijeg kao i od divljači). Perkelt je esencija gulaša, spravlja se dinstanjem mesa. Tokanj mi je sličan, razlika je u tome što mu se dodaje pavlaka, pečurke, grašak i ostalo povrće. Paprikaš se za razliku od perkelta, priprema od svetlijeg i mladog mesa (pilećeg, ćurećeg, telećeg, jagnjećeg, kao i od slatkovodne ribe).

Kelnerov osmeh nas nije zavarao. Jasno smo videli jedva primetnu kuburu zadenutu za pojas. Zato se nismo dvoumili i brzo smo naručili perket paprikaš s mlincima u trendi šerpicama na tufne (nalik na nekadašnji suvenir iz Vrnjačke Banje).

I po čašu crvenog vina „Egri Bikavera“ koji se rađa u okolini grada Egera i važi za najprestižnije crveno mađarsko vino. Uživali smo u hrani, no em vremena nismo imali na pretek, em ta konobarova prokleta prangija, te smo rešili da račun izmirimo i krenemo na put.

Nažalost nismo imali dovoljno vremena da posetimo gradsko termalno kupatilo Anne Fürdõ, staro oko stotinu godina, preuređeno 2004. godine u savremeni wellness centar. Niti impozatni zoo vrt (Szegedi Vadaspark) koji se prostire na 42 hektara, a najzanimljivije je prikaz biljnog i životinjskog sveta Južne Amerike koji zauzima oko šestine ukupnog prostora zoo parka. No ne treba ni za čim žaliti. Jer, uputili smo se u Nacionalni istorijski spomen-park (Opustaser) udaljen oko pedeset kilometara od srpsko-mađarske granice, to jest desetak kilometara istočno od starog puta Segedin-Budimpešta.

  

Kada su 896. godine mađarska plemena stigla u Panonsku niziju, njihovih sedam poglavica dogovorili su se kako da podele novoosvojene teritorije i urede međusobne odnose. I svoj dogovor overili krvlju.

No, najstariji pisani zapis o ovome nalazimo u hronici Gesta Hungarorum, koju je nepoznati autor napisao oko 300 godina kasnije.

Jasno je da istinitost te priče nije moguće proveriti, a pogotovo nije moguće identifikovati tačno mesto gde se sve to odigralo. No, na mestu današnjeg nacionalnog parka, u XII veku podignut je benediktinski manastir, koji je, zajedno sa okolnim naseljem, porušen u ratovima s Turcima tokom XVI veke. Arheološka iskopavanja oko ostataka manastira izvedena u drugoj polovini XIX veka, između ostalog, iznedrila su na svetlo dana i čitavo groblje prvih mađarskih naseljenika, što je neke navelo na pomisao da ovo mesto povežu s predanjem o već pomenutom sastanku plemenskih vođa. 

 

U sklopu obeležavanja hiljadu godina od dolaska Mađara u Panoniju, 1896. podignut je spomenik, a započete su i pripreme za izgradnju memorijalnog parka, ali nije urađeno koliko je bilo planirano, kako zbog nedostatka novca, tako i zbog svetskih ratova koji su sledili.

U ovdašnjoj okrugloj zgradi Rotunda izloženo je remek delo mađarskog slikara Arpada Festija iz 1894. godine pod nazivom „Ulazak Mađara“ impresivnih dimenzija 15x120 metar i prečnika 38 metara. Slike je interesantna i zbog načina na koji je izložena. Ona je, naime, postavljena na unutrašnju stranu velikog cilindra, tako da potpuno okružuje posmatrača, koji je posmatra s platforme, koja se nalazi u centru cilindra; predeo koji se nalazi bliže posmatraču i predmeti u njemu su trodimenzionalni i postepeno se stapaju sa slikom, čineći iluziju prostora još uverljivijom. Razgledanje ove slike traje pola sata, a onda na red dolazi sledeća grupa.

Noć je već bila kada smo se iskrcali na beogradskom trgu Slavija. Tako je i bolje. Jer posle segedinskih trgova, naša Slavija je ličila na stočnu, palanačku pijacu. Valjda će i ona uskoro stići na red za sređivanje. Jer ovakva kakava je, nije nam na čast!