Vacanza in Sicilia:Kum nije dugme

Ulazi čovek u kafanu i od kelnera traži čašu vode.

Kelner ispod šanka vadi sačmaru i opali tik pored levog uva mušterije.

Čovek mu stavi novac na šank, zahvali se i napusti kafanu.

Zašto mu se se, zaboga,  zahvaljivao i zašto mu je ostavio novac?

Sicilian survival kit

Sicilijanci kažu: 

”Nešto se mora promeniti da bi sve ostalo isto!”

 

Posle skakutanja po sedam rimskih brežuljaka i turanja ruke u Usta istine (La Bocca della Verità)  /restitutio in integrum/ dobili smo ponudu koju nismo mogli da ignorišemo. La migliore offerta (najbolja ponuda). Nadam se da niste zaboravil reči japanskog turiste izgovorene u Sikstinskoj kapeli:

„Potražite čoveka koji zastupa našu stvar. Cosa nostra!"

Anno Domini  2015

Uputili su nas na ostrvo prelepo, ali nepravedno ozloglašeno, ostrvo koje šutira italijanska čizma, ostrvo časnih i vedrih ljudi, na Siciliju (Terra Sante). Ostrvo koje je nekada bilo deo afričkog kontinenta kojim su koračali patuljasti slonovi. Trebalo je sa se nađemo sa ocem Antonijem. Čovekom od poverenja. I tako smo se dobrano vozikali, a ja uživao u predivnim predelima, pokušavajući da zaboravim ispad neotesanog vozača autobusa, koji me je, na pauzi, popreko pogledao vadeći iz frižidera moju bocu crvenog vinu uz komentar:

„ Šta će ovo ovde, crveno vino se ne ’ladi?“

„A vi, vi ste, sigurno, somelijer, je li?“ odgovorih mu ja pitanjem i nonšalatno namestih slušalice i prepustih se umilnim zvucima italijanskih kancona. Đavo ga odneo!

„Sunčano ostrvo“, Sicilija, poprište je sudara kultura kroz hiljade godina. To teško breme istorije obeležilo je i sudbinu samih Sicilijanaca. Bez svega ovoga Sicilija ne bi bila to što jeste; raznovrsna i nezavisna, šarenolika i jedinstvena, otvorena i tradicionalna, intrigantna poput zavodljive žene i opojna poput dobrog vina. Sicilija je totalno drugačija od svega viđenog dotada. I to sasvim smišljeno, sasvim namerno. U ovo doba globalizma i ukalipljivanja, Sicilija je sačuvala dušu, ono najvrednije što je i imala. Ovo ostrvo, naslonjeno na špic italijanske čizme, koje je udaljeno bukvalno na dodir od kopnenog dela Italije, prebogato je istorijom, kulturom, prirodom i šljunkovitim i peščanim plažama koje zapljuskuju čak tri mora: Tirensko, Sredozemno i Jonsko. Sve to me je privlačilo Siciliji. Morao sam je imati još ovog leta!

Bitan pojam koji definiše ovo ostrvo je i trinakrija (grč. Τριναϰρία, lat. Trinacria). Reč nam dolazi iz grčkog jezika i opisuje Siciliju, zbog njenog trouglastog oblika. Tako je stvoren i amblem sa tri noge  koji se nalazi i na sicilijanskoj zastavi. U pitanju su tri ženske noge (dovraga mislio sam da uvek dolaze u paru!) koje simbolišu tri rta Sicilije, tri mora i tri vere i kulture. 

Amerikanci su se 10. jula 1943. godine iskrcali na Siciliju. Zlobnici tvrde, da od toga ne bi bilo ništa da im nije pomogao američki ogranak “Naše stvari“. A često se zaboravlja humanitarni rad pomenute mafije za vreme zloglasne američke prohibicije. A danas, danas je na Siciliji naizgled sve idilično, pomalo dosadno, mafijaški bosovi su davno ućorkirani, živi vulkan, Etnu vatrogasci su ti i tamo zagasili, svuda gamižu turisti i fotkaju, klopa je super i vina su sjajna, te adjamo tamo tuti!

Sicilija, prima volta

Ako biste na karti uperili prstom direktno u središte Mediterana, uboli biste trorogu Siciliju. Sicilija je četvrto po veličini ostrvo u Evropi i najveće mediteransko ostrvo. Karakteristično mediteranski šmek gradova sa patinom, Palerma, Sirakuze i Katanije koji su ujedno i najznačajniji na Siciliji,  te dinamičan krajolik prošaran sunčevim zracima, koji padaju preko brdovitih predela, plodnog zemljišta i maslinjaka sve do mora koje zapljuskuje plaže Sicilije, prosto vas mame da im se predate.
 

Upravo takav položaj doveo je do brojnih istorijskih sukoba, uslovio sudare kultura i civilizacija, od kojih je svaka ostavila deo sebe i na kraju napravila Siciliju, tako zavodljivom, primamljivom i popularnom destinacijom.

Ne bi me nimalo začudilo da je u pravu osporavani grčki istoričar Diodor Sicilijanski (Διόδωρος Σικελιώτης), koji u svom najpoznatijem delu  Istorijska biblioteka  (Bibliotheca historica) iznosti smelu predpostavku da se e ovde negde nalazilo:

"lepo ostrvo, s one strane Heraklovih stubova, zemlja plodna i bogata, koja je davala dve žetve godišnje! Stanovništvo se bavilo poljoprivredom i zanatstvom. Kopali su i topili rude. Najcenjeniji  metal bilo je zlato i bilo ga je u izobilju. U središtu ostrva nalazila su se dva izvora: jedan s hladnom i jedan s toplom vodom. Oko njih su stanovnici izgradili bazene za kupanje, od kojih su neki bili pokriveni. Postojalo je više gradova i tri pristaništa. Zemljom je upravljao Atlas (onaj bilder što na ramenima nosi svet, p.a.) uz pomoć deset careva. Sastajali su se svakih šest godina i donosili zakone i sudili. Stanovništvo je uživalo u sreći i bogatstvu sve dok njihovi carevi, nisu zaratili."

No, to nije bilo ono najgore. U jeku najžešćih borbi zatutnjali su stražni zemljotresi i ostvo je nestalo, potonulo je u more.

Ostrvo o kome je pisao Diodor bila je čuvena Atlantida, kojoj su glave došli silni zemljotresi i možda burne erupcije vuklana. I možda je baš Sicilija ono što je preostalo od drevne Atlantide! Mislite o tome!

Duh Sicilije, koji se formirao kroz istoriju upijajući uticaje stare Grčke, starog Rima, a zatim i zapadne kulture i katoličke vere uz potpuno različitu normansku i arapsku kulture. A najveće blago Sicilije, pored prelepe prirode su njeni ljudi. Nisu licemerni niti snishodljivi, već odmereni i dozirano ljubazni. Nema ovde povećanja cena u top-sezoni, ni šibicarskog vaćarenja turista. Šta se kaže to i jeste. Katolički tradicionalizam je dominantan, a porodica ima važno mesto u životu Sicilijanaca. Sicilija izvozi sumpor, voće i povrće, ulje i ribu, vino. Tokom XX veka sa gajenja pšenice intezivno se prelazilo na vinogradarstvo i vinarstvo. 

No, vratimo se u neko drugo vreme; neka bude, recimo, 17 maj. 1890. godine i neka se nalazimo u rimskom Teatru Konstanci. Prisustvujemo izvođenju „Kavalarije rustikane“ (seosko viteštvo) opere Pjetra Maskanija. Slušamo setnu melodiji koja poje o ljubomori, o časti i osveti, a radnja je smeštena u jednom malom idiličnom seocetu na Siciliji. Komad je doživeo nezapaćen uspeh; zavesa se dizala i spuštala čak trideset puta, aplaudirala je i italijanska kraljica, a Maskani se nafatirao. Kavalerija je postala internacionalni hit i to u vreme kad nije bilo stupidne Pesme Evrovizije. A o čemu se radi u operi? Kočijaš Alfio ne želi da degustira vino zajedno sa mladim vojnikom Turidijem, jer sumnja da ovaj ima nečasne namere prema njegovoj ženi. Sujeta i jednog i drugog je načeta i dvoboj je jedino rešenje. Čast pre svega!

 „A na kraju samo jedno te molim

Preklinjem te krvlju čuvaj ono što najviše volim

čuvaj mi Rozi i uvijek joj pomozi

Mi smo kalabrezi sicilijanezi siamo cosa nostra“

(Aerodrom, Fratello)

Mesina, vrata Sicilije

Kada na Siciliju dolazite sa italijanske čizme, iz luke Villa san Đovani krećete put Mesine. Plovidba Mesinskim kanalom ne traje dugo, oko dvadesetak minuta. Mesina je lučki grad sa jakim arapskim uticajima. Strme ulice, bučni meštani, osterije i tratorije. Uočićete i normanske uticaje, ali i barokne ukrase. Da se sve što se radi na Siciliji radi kako treba svedoči i razorni zemljotres iz 1908. Smatra se najrazornijim u Evropi tokom XX veka.

Iz mesta Milazo, nadomak Mesine svaki sat kreću feriboti i hidrogliseri za vulkanska Liparska ostrva. Karta u jednom pravcu je desetak evra, a vožnja traje oko sat vremena. Sjajno mesto za brčkanje!

Vlada Silvija Beruskonija planirala je da Siciliju sa čizmom premosti, ali nekim uticajnim ljudima se ta ideja nije nimalo. Neka tamo taj tužni pajac, Berluskoni vata one gerle po Portofinu i ne meša se u tuđe posao! Basta!

No, ništa u životu ne bi Berluskoni postigao, da o njemu nije brinuo Vitorio Manjano, sicilijanski mafijaš koji je živeo je u Berluskonijevom domu nedaleko od Milana sredinom sedamdesetih, a sa zaduženjem da se brine o konjima. U to vreme, Berluskoni je imao dvoje male dece sa svojom prvom suprugom. Po njegovim rečima: „Manjano se ponašao savršeno i pratio decu u školu.". Don Vitorio je umro 2000. godine prirodnom smrću

Čudno, ali na Siciliji nigde nećete pronaći ona tri simpatična majmunčeta od kojih jedan ne vidi, drugi ne čuje, a treći ne priča, ne laprda unaokolo! Potpuno razumljivo! Na Siciliji se to podrazumeva!

Bilo je tačno podne i figure na satu ovdašnje katedrale su oživele. Ušli smo u jednu malu osteriju i u njenom dnu, na izdignutoj platformi ugledali aktetski mršavog čoveka, usahlih, sasušenih očiju boje mora, retkih riđih brkova i još ređih zuba kako sa uživanjem usisava soćne špagete. 

„Buongiorno don Otavio Rosati!“ veselo ga pozdravismo, a on nas poverljivo pokretom ruke pozva ka sebi.

„A stigli ste na Ostrvo! Prijatelji, srljate u nevolju! Gurate nos tamo gde mu nije mesto. Zato bi mogla da strada čitava glava!“, reče on i bojažljivo se osvrte oko sebe.

„Odustajanje nije opcija! A, vi, vi sigurno znate da tražimo oca Antonija?“ odgovorih mu zahvalno što nas je poštedeo uvoda.

„Ako se ne varam, pronaći ćete ga u najlepšoj katedrali na Siciliji. I pre nego što napustite Mesinu pogledajte šta je Karavađo ovde uradio!“, odgovori Oto i nastavi rat sa špagetama.

„Šta?“  zapitao je zabezeknuto Đordano Fredo. 

Tako se završi ovaj čudan diskurs. Mi odosmo da se osvežimo, a za to vreme sledi mali gastronomski intermeco. Sicilijanska kuhinja je eklektička, miks začina i uticaja upijanih tokom vekova. Za Sicilijanca prosto je izazov da li da u ruke uzmu kratež ili varjaču. Ali šta god da odaberu, posao ne trpi!

Najveći broj stanovnika Sicilije je živeo na u selima i radilo se o siromašnjim ljudima. Svi narodi koji su naselili ovo tlo doneli različite namirnice i ugradili ih u gastronomsku ponudu. Počevši od Grka koji su među prvima stigli na Siciliju, a uzgajali su žitarice, ne libeći se ni od grožđa i maslina, preko Romana koji su naglasak stavili na gajenje mahuna, da bi u ranom srednjem veku sa arapskim osvajanjem, pristigli i orijentalni začini, slatko-kisela jela kao i začeci punjenja povrća, uz orašasto voće poput pistaća i badema.

Od Normana su Sicilijanci „pokupili“ način pripreme usoljene ribe, te su ovde usoljene sardele uvaženi specijalitet. Španci su dodali notu svojih punjenih dezerata uz upotrebu narandže i limuna u gotovo svakom obroku. Završni pečat ukusu sicilijanske hrane je dala italijanska kuhinja sa neizbežnim korišćenjem pirinča i paste tj. rezanaca različite dužine i oblika (špagete, makarone, pena, fusili, njoke itd.), kao i sira i paradajza. Ti silni ugljeni hidrati šlogirali bi moju (iz)nutricionistkinju. Baš se zakuvalo se na Siciliji!

Kada smo se vratili, figura Otavia Rosatije se nepomično i zlokobno nadnela nad ostacima špageta, koje nikada neće pojesti. Iz vrata mu je virila zabodena viljuška. Vešto je izvršila punkcija karotide. Iz džepa mu se oglasi mobilni telefon melodijom „Ode radosti“. Prsti leve ruke bili su mu stisnuti u znak za „šipak“. Ovaj gest, popularan još u starom Rimu i zadržan na ranim amuletima, danas je širom sveta rasprostranjen u vidu „amajlija koje donose sreću“.  Pripada grupi onih koji naglašava umetanje i ima seksualnu konotaciju; prikazuje „muški“ palac koji viri iz „ženskih“ prstiju koji ga snažno stežu. Pristojnija varijanta srednjeg prsta! Njegova zaštitnička uloga može da izgleda čudno. Uostalom, kako je mogućno da jedan skaredan kopulogest postane znak koji donosi sreću? Čini se da je odgovor u tome da je to „znak za skretanje pažnje“. Mnogi Mediteranci duboko veruju u moć „urokljivih očiju“ koje mogu da vam donesu nesreću ako vas pogledaju. Nikad niste načisto s tim ko ima a ko nema urokljive oči, i zato je, po njima, mudro nositi neku zaštitnu stvarčicu. Gest koji je toliko šokantan kao „pravljenje šipka“ svakako će privući na sebe pažnju urokljivih očiju i tako će onog ko taj amulet nosi, spasti od njihovog direktnog piljenja. Ovo verovanje je i danas jako u nekim delovima Sicilije. Na ruci mu je i masivni pečatni prsten sa crnim kamenom, a na njemu je ugravirano "Onore o la morte!". Nesrećnom Otu iz usta, na mestu gde je nekad bio jezik, virilo parče papira. Izvukoh ga i pročitah:

„I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili.“ 11: 6 Knjiga postanja, Stari zavet

„Ubi ga jaka reč!“, pomislih rezignirano. „Ode kod hindu-boginje Kali (काली, Kālī)!"


Zaštitnica tantrizma sa jasno izraženim ženskim atributima i ogrlicom od lobanje i skeleta,  započinje euforični pobednički ples i ispija krv palih protivnika.

Naravno da ćemo uraditi šta smo naumili! Zar ste sumnjali! Bilo je vreme da se nastavi put. Moderna mreža autoputeva kojima je, poput paukove mreže, umrežena Sicilija, brzo nas je dovela do našeg cilja. Nije nas u tome omeo ni slučajni gumi defekt. Slučajni? ’Ajd’ da ode jedna, ali dve gume, dve su već namera!

 „Ljudi od časti“ (Uomini d’onore)

 

Ko se brzo uplaši, dugo to plaća

„Cosa Nostra“, ili u prevodu „Naša stvar“ je međunarodna organizacija osnovana na Siciliji, kao odgovor na neefkisanu državu. Pruža usluge iz oblasti bankarstva, osuguranja i zaštite. U kriminal je sliznula krajem XIX veka. Svoju svetsku promociju i slavu doživela je doseljavanjem sicilijanskih emigranata u Sjedinjene Američke Države, početkom XX veka, kao što danas talasi izbeglica sa Bliskog istoka juriša put evropskih tvrđava. Italijane u Americi nije sačekao nikakav obećani raj, nikakav američki san. Pre bi se reklo naišli su na američku moru: nezaposlenost i siromaštvo. U takvim uslovima, prilagodljive i snalažljive, velike italijanske komune se se samoorganizovale i samozaposlile. Velika ekonomska kriza s kraja dvadesetih godina XX veka, i prohibicija kojom je zabranjena prodaja i konzumiranje alkohola, su predstavljale pravi raj za mafijaše, koji su vrlo lako pronašli svoju granu delovanja, pored reketiranja i još poneke primamljive kriminalne delatnosti. Obično su svoje prljave poslove obavljali tako da su pored njih, imali i legalne, “paravanske” poslove, kroz koje bi prali novac, i držali policiju dalje od sebe. Dobro, na taj i još “poneki način”. Uzor je svim družinama udruženog kriminala koji planiraju da se bave organizovanim.

Postoji jako veliki broj etimoloških tumačenja kako je nastao naziv „mafija“. Moguće je da potiče od reči "maha" (pećina), "mu'afa" (sigurnost, zaštita), "marfud" (odbačeni) ili "mahyas" (šepurenje, hvalisanje). U svakom slučaju genezu siclijanske mafije teško je pratiti, jer se radi o organizaciji koja ne želi da ostavlja tragove. Mafija se uvek predstavljala kao zatvoren entitet, usko povezan sa porodicom. Neki lakomisleni misle da začek mafije datira iz vremena kada je na Apeninsko poluostrvo stigao barut i špagete. Palermo je pao u ruke Italije 7. juna 1860 godine. Stupio je na snagu prekid vatre i duga kolona icrpljenih trupa Burbonske kraljevine krenula je prema brodovima i dalje ka Napulju. U grad je umarširao Đuzepe Garibaldi sa hiljadu „crvenokošuljaša“. U septembru on zauzima i Napulj, a u oktobru oslobođenu zemlju predaje na upravljanje italijanskom kralju. Sicilija sa 2,4 miliona stanovnika nije novu državu prihvatila kao svoju. Dolazi do usitnjavanja zemljoradničkih poseda i povećanja broja zemljoposednika.
 

Policije nije skoro ni bilo, a ako je i bilo ili ih je bilo malo ili nisu bili zainteresovani da se bave svojim poslom. Tako je došlo i do samoorganizovanja, formirane su prve oružane formacije sa zadatkom da štite imanja. Vlasti su na ovu pojavu gledale gotovo blagonaklono, po sistemu problem rešen (smanjen kriminal), a to državu ništa ne košta. No, prelepo ostrvo bilo je poprilčno divlje i nepokorno, ali ne i naivno k’o Crvenkapa.

„Naša stvar“ je zapravo neformalni i tajni savez stotinak mafijaških ekipa, porodica, verovatno prvo zajedničko udruženje većeg broja porodica u duhu mafije, zabeleženo je u istoriji Sicilije još u XIII veku, u vidu pobune „Sicilijanska večernja“, u kojoj su nezadovoljni svojim položajem i promenom Palerma kao prestonice, pobijeni Francuzi, odnosno brojne francuske porodice na Siciliji.

Jedini ko je, na neki način, bio imun na šarm sicilijanske mafije i ko je uspeo da je donekle suzbije, bio je fašistički italijanski vođa, Benito Musolini. Držim da je ipak reč o osveti sujetnog dučea. No, krenimo od geneze mržnje između mafije i fašista. Videvši brojnu Musolinijevu pratnju, lokalni mafijaški moćnik ga je upitao: 

"Vi ste sa mnom. Vi ste pod mojom zaštitom. Zbog čega vam trebaju svi ti policajci?" 

No, Musolini je bio gluv na razumne argumente ljubaznog domaćina. Uvređeni mafijaš odlučio je da uzvratiti; naredio je građanima da bojkotuju fašistički miting. I stvarno, na skupu se nije pojavio skoro niko, tek nekoliko bogalja i prosjaka. Tašti Musolini shvatio je poruku, ali i rešio da se ravanšira i unišiti mafiju. Po povratku u Rim, imenovao je rimskog šefa policije, Ćezarea Morija prefektom Palerma sa zadatkom da eliminiše mafiju. Mafija mu to nikad nije oprostila, pa je streljan pa zatim obešen naopačke, za noge, kao poruka za one koje su suprostave „Našoj stvari“. Kažu da je vest o smrti kolege toliko pogodila Adolfa Hitlera da je rešio da nikada ne bude uhapšen i tako ponižen. Završetak II svetskog rata, značio je i ponovni procvat mafije, još jače nego ikad, koja je postala sastvani deo društvenog i političkog sistema.

Koza Nostra je jačala uticaj na državnike i značajne ljude na Siciliji i u Italiji uopšte.Postala je besmrtna, sa moćnim pipcima nalik na one koje imaju hobotnice. Svoju moć i uticaj sicilijanska mafija je održavala silom, skanjajući sa puta svakoga ko im je stajao na putu. Mafija njie samo tajno kriminalno društvo već i životna filozofija.

„Naša stvar je tajna unutar tajne,

Tajna nečega što ostaje skriveno,

Jedna tajna koju samo druga može da razjasni,

To je tajna o tajni, koja se zadovoljava tajnom“

(6 imam, Džadar el Said)

Svi članovi “Naše stvari” povezani su „Omertom“, zavetom ćutanja, što je doprinelo njenoj snazi i vitalnosti. Greše oni koji misle da je organizovana po piramidalnom sistemu, već je pre reč o feudalnoj podeli plena, principu teritorijalnosti. .Kada bi se nekog sirotog mafijaša dokopala policija, čak iako bi imao neprijatelje među drugim porodicama, taj mafijaš nikada ne bi cinkario. Ćutao bi zaliven kao riba ili bi se sa njima doveka kupao. Ako je razmirica i bilo, one bi se rešavale u „krugu porodice“ (cosca), mirenjem ili češće krvavim putem. Dolazimo do drugog važnog pojma, porodične tj. krvne osvete, „Vendete“. Ko spava sa ženom drugog mafijaža živ više nije. Nije džabe Palermo u XIX veku imao čak 194 bogomolja! A opštepoznato je da se pamćenje na sicilijanskom kaže osveta!

cinkaroš je ubijen i u usta mu je stavljena krpa.

njegov leš je izvan kuće, kojoj pripada (poluotvorena vrata i sin koji ga oplakuje)

ali se ovim gestom porodica ograđuje od njegovih gnusnih postupaka

Tako je u seriji izveštaja koji je načelnik policije u Palermu Ermano Sanđiorđi podneo u periodu od 1898. do 1900. godine identifikovao 670 mafijaša, podeljenih u osam klanova. Otkrio je takođe i mafijaške fondove, preko kojih su pomagali porodicama čiji su pripadnici uhapšeni, a iz istih su plaćani advokati i sudije. Ne tvrdi bez razloga Leonardo Šaše u „Rođacima sa Sicilije“: 

„Ovaj narod ima potrebu da ga poznaju i da bude voljen...“

Mafijaška paralelna vlast bila je toliko duboko u porama siclijanskog društva da je rešavala i svakodnevne probleme, kojima se država nije bavila. Na primer, ukoliko bi neka devojka ostala u drugom stanju, a mladić odgovoran za to nije htio da je napravi poštenom ženom, njena porodica bi se obratila lokalnom mafijašu za pomoć. On bi dobronamerno posavetovao mladiću da oženi devojku. Ukoliko bi on to odbio bio bi ubijen. Prosto kao pasulj!

U proleće 1876. godine Leopoldo Frančeti, budući političar sa severa Italije, krenuo je na Siciliju. Kada je malo bolje upoznao ostvo i mafiju slikovito je zabeležio: 

"Kada kap ulja padne na mramornu površinu ona ostane nepromijenjena i lako se može obrisati. Ali ako padne na komad papira počinje se upijati i širiti i postaje jedno s materijalom na koji je pala i nerazdvojiva je od njega." 

Uviđajući da na Siciliji ne postoji snaga koja  bi mogla adekvatno da se suprostavi mafiji predlagao je rimskoj vlasti da da Siciliji nezavisnost. Mafija je shvatila da je teatralnost siguran put u banalnost i sigurno odumiranje. Stoga je na pozornicu stupio diskretni šarm mafije, njena duga ruka. Gotovo uopšte se ne mogu videti javni obračuni i sukobi mafijaša, ili “reketiranje u malom” (pizzo), a dizanje automobila u vazduh sudskim izvršiteljima ili novinarima su danas samo uspomene, koje se prenose sa kolena na koleno.

Setih se, tada, okupljanja naše porodice, oko trpezariskog stola u kući mog dede. Svi bismo sedeli i u tišini srkali masnu pileću supu (kokošku je deda pre toga obezglavio u dvorištu), sa dugim rezancima. Baba, Persida nas je, već teško dišući, nadgledala sa visine, a kada je poslužena nesretna koka, baba je pratila distribuciju (da svaki deo pripadne onom kome sleduje po hijerarhiji). Ja sam supu odbijao, a stric je govorio „da pravim scene“. E taj stric je imao dvojajčane blizance, Prima, prvorođenog i Sekonda. Prilikom jednog od tih svečanih, porodičnih ručkova dogovorili smo se da jedan brat, Primo ode na prava i postane konsiljero, a drugog, Sekonda poslasmo na ekonomiju, da vodi knjige. A onda su mi ta vajna braća, u ranac sa neotvorenim knjigama spakovali ciglu. „Prodali ciglu“. A pred smrt deda, trgovac, nas je okupio i svim unucima podelio po svežanj Nedićevih bezvrednih stodinarki.  Koje su propale uspostavljanjem nove vlasti. I dok su se ostali rođaci smejali, ja sam shvatio poslatu poruku. Da novac uvek treba ceniti, ali i da je sve prolazno. Da nisam izneverio dedin testament, potvrdio sam kada sam u pešačkoj zoni, ispred zgrade SANU, uz polovne udžbenike utapao i Nedićeve dinare. Ni opomena rigidnog režimskog policajca da ne rasturam subverzivni materijal nisu pomogle. Samo su, na trenutak, odložile, unosni biznis. 

Strašljivi turisti ne treba da se pribojavaju mafije. Upravo suprotno, baš joj ona garantuje sigurnost. Mafiji odgovara da turisti troše i to to više. Ipak, budite oprezni i hladni kao zmija, a odvažni i hrabri poput lava. Na prvi pogled mafija je naškodila ugledu Sicilijanaca, dospevši u Holivud i na bioskopska platna. No, ako pogledamo bolje, ima tu nekog šarma, poput onog  u kultnom filmu “Kum” koji je po knjizi Marija Puza sniman i na Siciliji.

"Kad bih imao još jedan život sve bih radio isto, ali na legalan način. Prekasno sam saznao da je, uz malo pameti, moguće oprati nezakonito stečenih milion dolara."

Čarls Laki Lučano

 „Gospodo, pravite veliku grešku“, behu prve reči mafijaša Salvatore Rina koje je uputio policiji u trenutku hapšenja u januaru 1993. godine, pokušavajući da ih ubedi da je u pitanju nesporazum i da on nije taj kojeg oni traže.

 „da ih štiti i brine o svim njihovim potrebama,

Da ih tretira kao pravu porodicu i prijatelje;

Jer on ostaje pravi prijatelj,

Svih koji su čudni, prgavi i hrabri“

(Đovani Meli)

Kad bolje razmislim, meni je sumnjiv i onaj Kupidon sa Ticijanove slike „Sveta i profana ljubav". Šta on ima da muti vodu? Šta mu se mota po glavi? Neke nove betonske patikice, možda? 

Kako god, moderni mafijaši se razmeću statusima na Fejsbuku i Tviteru i time samo olakšavaju posao karabinjerima da ih lajkuju i šeruju u pržun.

 Katedrala u Monrealeu

Na samom prilazu Palermu, kao moćna predstraža stoji mesto Monreale (Murriali). Nekadašnje malo ribarsko selo, transformisalo se u prelepi barokni gradić i raširilo se po Monte Caputa, odakle se pruža pogled na dolinu zvanu „La Conca d`oro“ (Zlatna školjka) i zaštitnički natkrilo nad Palermom. Naziv mesta možemo prevesti kao "kraljevsko brdo".

Katedrala u Monrealeu, poslednji je i najspektakularnij normanski spomenik na Siciliji sa mozaikom, jednim od srednjovekovnih čuda kulture. I mnogo više od toga, ova bogomolja, koja opčinjava svojim bogatstvom, prelep je primer verske tolerancije. Pripadnici različitih veropispovesti su svoje najuzišenije umetničke domete ugadili u njene zidine. To se ne samo vidi, već i oseti. A tamo gde drugi vide razlike, ja vidim priliku!

 

Kada u rimokatoličkoj katedrali, građenoj po normanskim arhitektonskim obrascima u Monrealeu, podignete glavu, u ogromnoj magistarskoj apsidi prepunoj vazduha boje zlata spazićete Isusa. Ono što se na prvi pogled ne uklapa u očekivano je činjenica da je njegov lik izrađen u punokrvnom vizantijskom stilu. A kada malo bolje pogledate, u njemu ćete prepoznati Zevsa, rimskog Jupitera, sa tom otmenom antičkom bradom. I kao da to nije sasvim dovoljno, njegovo ime ispisano je grčkim slovima. 

Čudima nikad kraja, i sam Isus svojim prstima ispisuje svoje ime! Ukupna površina mozaika iznosi impozatnih 6500 kvadratnih metara, a prikazuju scene iz Starog i Novog zaveta. Kada, i dalje u čudu, nastavite istraživanje crkve videćete da je cela opasana jelkicama urezanim u mermer. 

Ako pažljivije zagledate prmetićete da nijedna nije ista! Izradili su ih arapski umetnici, svesni da ova bogomoljala nikada neće biti njihova. Ipak, hteli su da učestvuju, da daju svoj doprinos. Ovako veliki prostor za procesije ukazije da se, zapravo, nalazite u bazilici! 

Ova velelepna katedrala, koja nam dolazi iz mračnog srednjeg veka, sagradio je Vilijam II, u vreme kada prvo sicilijansko kraljevstvo doživljava procvat demokratije, ekonomije i hrišćanstva. Monumentalni kompleks, sastoji se od bazilike, manastira i palate.

 

U susret nam je, prolazeći kroz Anđeoski luk (Arco Degli Angeli) dolazio vitki sveštenik sa osmehom nakalemljenim na suvonjavo lice. Bio je u mantiji i dvobojnim cipelama. Taman kada sam pomislio da ga se ratosiljam on reče:

 „Sono io, padre Antonio. Blagosloven nek’ je onaj koji donosi mir!“ i srdačno mi pruži ruku. Odgovorih mu energičnim stiskom, ruke ljubim samo lepim damama. Dok smo ulazili u crkvu, primetio sam da njegove bore odaju čoveka koji ceni one koji ispunujava obećanja. Odmah mi to i potvrdi i rukom mi pokaza na ispovedaonicu. Ja nehajno odmahuh rukom, a on poverljivo nastavi: 

„Nikad ne obećavaj ono što ne možeš da ispuniš. Ispadaš budala i neozbiljan i niko te više nikada neće shvatati ozbiljno. Pametan čovek svojim obećanjem rukuje kao samuraj mačem! Uči iz poraza i ne zanosi se pobedom, jer je tako pretvaraš u poraz!“ „In vino veritas!", odgovorih samouvereno. 

„Ko ti daje pravo da svet gledaš očima boga?“ upita me Antonio menjajući izraz lica, kao žena haljine: "Uvaženi, kada možete pogledati u blato kraj puta i videti nešto osim mulja, kada na licu nesrećnog sabrata na samrti, ugledate još nešto osim greha, kada molite, volite, kada se nadate, kada verujete u sebe, ali i u druge, tada u ruci držite mač protiv zla, a u srcu zvuk pesme! Đavo često pravi privid pravog puta. Odbacite, dakle, svaku zlobu i svako lukavstvo i licemerje, zavist i ogovaranja.“

„Oče, ja jesam ljubazan i po prirodi kontrolisano tolerantan, ali ne i bezuslovno. Ne igrajte se sa mojim strpljenjem! Ne vređajte mi inteligenciju, sujetna je i prgava! Interesuju me upravo ovdašnja đavolja posla!“, rekoh sa upitnim izrazom lica. Nisu me zavarale njegove „dolci parole“. Iste reči koje je izgovorio otac Lorenco u Rimu. Samo slučajnost ili...

Gledao me je svojim očima boje maslina, u kojima nije bilo blagosti koja bi trebala da krasi božijeg čoveka. Krenuli smo ka raskošno dekorisanoj kapelici. 

„Inter nos, ne postoji nikakva tajna organizacija pod imenom „mafija“. Sve to je još jedna jeftina teorija zavere“, sa ledenim licem odbrusi mi Antonio i promeškolji se u svojoj urednoj svešteničkoj odori. Izgleda da ga je okovratnik baš stezao: „Sve to je izmišljeno zbog turista! Reč „kum“ u ovdašnjem rečniku znači isto što i kod vas, moćnu osoba koju siromašni ljudi zamole da im krsti dete. Posle toga dete biva zaštićeno prezimenom kuma.“ 

„Apte dictum! A šta ćemo sa onom svedocima koji tvrde da su ti „uomini d’onore“ neprijatelje rešetali, davili, betonirali, pa slali na kupanje, rastvarali u kiselini i komadali i njima hranili svinje!“ rekoh znajući da uživam zaštitu svog fratella Prima, consigliera.

Svesno sam prekršio omertu. A znao sam da pametan čovek na Siciliji ćuti, a samo budala trtlja. Ovde nije pametno ni čuditi se naglas! Ćutanje je zakon! I nastavio u ironičnom tonu: „neće valjda, pobogu oče, tvrditi da su mafioze teritorijalna odbrana. Samopomoć u nuždi! Ma ’ajte!

„Uvo prepoznaje besedu kao što grlo proba hranu.“ brzo i oštro, sa bolnom grimasom na licu  promrmlja otac Antonio.“ Strela je moja smrtna, ali bez krivice. Budi sine speman na sve! Ovo je tek počelo! Moraš s tim da živiš do kraja života i stalno da se osvrćeš da vidiš ko ti je za petama. Neka u tebi kuca lavlje srce!“

„Ispravite me ako grešim, ali mora samo da se umre i plati porez, mada za ovo drugo nisam baš siguran.“, rekoh i značajno podigoh desnu obrvu. Odjednom sam bio strašno besan na Antonija. Ni sam nisam znao zašto, ali sam se, kao i uvek, uzdao u svoje instikte. Nešto mi je govorilo da on nije to što za šta se predstavlja. Možda je on sa Sicilije, ali sam ja Zemunac po rođenju „Imam nešto što bih razmenio s vama...Kapiš!“

„Mamma mia! Imaš moju bezgraničnu naklonost! Vezao si se rečima usta svojih, uhvatio si se rečima usta svojih“ reče glasnije nego što je želeo Anotnio i dodade „Čoveka veže reč, a stoku ular. Otmi se kao srna iz ruke lovcu, i kao ptica iz ruke ptičaru.“

„Certe! Nisam zgodan, al’ sam poprilično nezgodan!“, odgovorih već bezvoljno. A i žuljale su me nove italijanske gilje. I bio sam već žedan.

„Rispetto! Mea colpa! Tu sei il padrone!“ odgovori mi skrušeno Antonio. Nema šta, moraju da osete čvrsto.Sva sreća pa nisam zlopamtilo.

„Giurare! I imajte vere, oče. Sve će biti kako bog želi!“, pogledah ga sa podrugljivim osmehom. Setih se slike iz Sikstinske kapele na kojoj se bog i čovek dodiruju prstima. Momci iz Cosa nostra su to shvatili bukvalno. Da je njegova moć prešla na njih. I da su dužni da „Našu stvar“ brane do smrti, svoje ili tuđe!

„Šta će biti sa mnom? Gledate mrtvog čoveka!“ odbrusi mi on i nestade u tami crkve.

„Ne očajavajte, oče! Ne dugujete mi ništa. Možda ću, međutim, jednog dana od vas zatražiti malu uslugicu. A možda taj dan i ne osvanje! Opustite se!“ dobacih mu ja.

No vratimo se ovoj veličanstvenoj bogomolji. Prema legendi Vilijamu II se 1174. godine ukazala Bogorodica i pokazala mesto gde je njegov otac zakopao silno blago. Tado je on odlučio da na tom mestu, od tih finansijskih sredstava podigne velelepnu bogomolju. Gradnja je trajala punih deset godina.

Pravimo predah uz ovdašnje desertno vino Marsala, pandan portugalskom Portu. Svetsku slavu je steklo pukim slučajem. Liverpulski  trgovac Džon Vudhaus je 1773. godine, zbog nevremena, bio primoran da se usidri u luci Marsala (Mazara del Vallo) i ovde provede nekoliko dana.

U lokalnim birtijama probao je domaće jako, belo, aromatično vino. Vino mu se dopalo, te je odlučio da ga ekspeduje u domovinu, a da se ne ukvari (po uzoru na čuveni porto) sunuo je malčice vinjaka. Mada, ja to više pripisujem Engleskoj ljubavi prema dodatnim maliganima. 

Jedan od fanova ovog vina bio je i proslavljeni admiral Nelson, po čijem nalogu je ono redovno služeno na svim brodovima Kraljevske mornarice. Posle bitke kod Trafalgara Englezi su "marsalu" nazvali "pobedničkim vinom", smatrajući da je i vino, u velikoj meri, zaslužno za pobedu nad Napoleonom. Ovom vinu nije odoleo ni Đuzepe Garibaldi, koji je, dok je ovde potpisivao prvi dokument o ujedinjenju Italije, ispijao čašu-dve ovog vina. Interesantno je da je i njegova omiljena bela kobili nosila ime Marsala!

Nastavljamo put po okolini Palerma. Nalazimo se na brdu koje Palermo spaja sa aerodromom. Maj je 23. godine 1992. Đovani Bruska, čovek od čast,i baca nervozno pogled na kazaljke svog „Roleksa“. A onda detaljno osmatra put. Na njemu se pojavljuju tri automobila. Daje znak svojim ljudima koji su minirali put. I put neba iznad Kapačija odlazi beli fijat kroma, sa svojim putnicima, nepoželjnim i dosadnim istražnim sudijom iz odeljenja za borbu protiv mafije, Đovanijem Falkonijem i njegovom suprugom Frančeskom Morvilo. Slična sudbina zadesila je sve „pevalice“, pa su Paolo Borselino i pet njegovih pratilaca krenuli put neba, u automobilu-bombi parkiranom ispred kuće njegove majke.

Đovanija Bruska, koji je u policijskim dosjeima zaveden pod nimalo romantičnim nadimkom „svinja“, je 20. maja 1996, u slikovitom gradiću Adriđenta, poznatom po folklornom defileu, opkolilo je četiristo, do zuba naoružanih karabinjera. 

Oko devet sati izjutra, specijalni tim od trideset ljudi upao je kroz vrata i prozore jednospratnice. Zatekli su ga u krugu porodice, kako spokojno srču supu i gleda TV program. U spavaćoj sobi nisu pronašli oružje niti dinamit, već samo besprekorno opeglana Armani i Versaće odela, pune torbe italijanske i američke šuške, ručne čuke marke „Kartje“ i ženin nakit. Od naoružanja, na trpezarijskom stolu, se šepurila samo jedan usamljena utoku kratke cevi. Plastična, vlasništvo Đovanijevog sina, Davida. Mafijaš ne postaješ, kao mafijaš se rađaš! A kada dođe vreme i drugovi ocene, čeka te obred inicijacije, regrutacija, koje podrazumeva i jedan vid bogohuljenja. I tako postaješ „čovek od časti“ neprekidno si na raspolaganju „porodici“, ti si „čovek od poverenja“, što često može da bude vrlo stresan posao. Ne postoji nikakva prečica kojom se lako stiže u raj. Đovani sada „peva“ u policiji umilno poput slavuja.

A ako je za utehu, posmrtni ostaci Đovanija Falkonija i Paola Borselina ispraćeni su iz katedrale u Palermu uz gromoglasni aplauz mnoštva okupljenog naroda. Najnovija turistička atrakcija Sicilije je sjajno je rešenje za one kojima je dosadio klasičan odmor, pa sada mogu da prespavaju par noći u bivšem skrovištu nemilosrdnog šefa mafije Tota Rinea, smeštenom u blizini Palerma. Imanju, koje uključuje i obor za ovce, u kojem se uhapšeni šef mafije Toto Rina nekada krio, pretvoreno je u rustični smeštaj, koji nudi noćenje s doručkom i obilazak zapadne Sicilije. Nema nikakvih naznaka da se jedno od najbrutalnijih ubistava tokom devedesetih godina desilo u blizini imanja, kada je desna Rinina ruka, već pomenuti, Đovani Bruska udavio mladog Đuzepea di Matea, a zatim rastopio njegovo telo u kiselini, kako bi kaznio oca tinejdžera što je postao zaštićeni svedok. Na nekih dvedesetak kilometara od ovog mesta nalazi se drugo imanje, koje krasi tabla sa natpisom: "imovina zaplenjena od mafije". Tu se nalazi i vinarija "I Cento Passi", koja ime duguje filmu iz 2002. godine, u kojem ćete videti kako je ucmekan mastiljavko Pepino Impastata.

Jer, zlo se isteruje, tako što se uteruje dobro! Ceo ovaj projekat plod je rada udruženja "Libera". U pitanju je antimafijaška organizacija koju je osnovao katolički sveštenik Don Ćioti. Ovaj posao nije bio bez rizika, jer mafija je osetljiva na plenidbu njene imovine. O tome nam govori i Frančesko Galante iz ovog udruženja: 

„Novi vinogradi dokazuju da se može početi od nule i proizvesti nešto izuzetno, odnosno vino u svim svojim različitim oblicima. Istina, imali smo par ozbiljnih pokušaja zastrašivanja, paljevina i pljački, a sve s ciljem da nas obeshrabre."

Zaplena imovine moguća je i ako postoji presumcija da ona pripada mafiji. Udruženje „Libera“ organizuje i školu jahanja na zemlji koja je nekada pripadala Brusku, a centar je nazvan po njegovoj žrtvi Đuzepeu di Mateu. Otvorene su i prodavnice, a jednu se nalazi u Palermu, u zgradi koja je pripadala tajkunu koji je pomogao mafiji. Danas se u njoj prodaje voće, povrće i testenine, proizvedene na „zemlji oslobođenoj od mafije“'.U Palermu se, u jednoj od 1.700 nekretnina koje su pripadale „Našoj stvari“, nalazi i regionalna jedinica za borbu protiv mafije.

 

No, da nije sve tako jednostavno govori i podatak da je sedmostruki italijanski premijer i senator, Đulio Andreoti osuđen jer je angažovao mafiju da smakne jednog novinara koji mu se smučio. 

Ulice Palerma

Prvi kadar kada ulazite u Palermo su stihijski građene zgrade. Pravi urbanistički haos. Neke zgrade idu skoro do mora, samo što se ne umoče, a druge se nalaze neposredno pored strmih, prepunuh deponija koje nadleću nezasiti strvinari. Pogodite ko ih je gradio i da li su pomenuta zdanja legalizovana?

Slika druga, sa druge strane širokog autoputa. Impozantna zgrada gradskog zatvora Učardone sa kulama osmatračnicama, reflektorima i bodljikavom žicom. Stražarske patrole u punoj borbenoj opremi sa službienim psima. Mafijaši su ga sarkastično nazvali „hotel sa pet zvezdica“, a svečano je otvoren davne 1830. godine. Kroz njegove ćelije prošli su svi viđeniji pripadnici sicilijanske mafije, a nekima se toliko dopalo da im je postalo druga kuća. Ova vaspitno –popravna ustanova zatvorenog tipa okuplja šaneroliku bratiju počev od seksualnih manijaka, veroučitelja, ubica, piljara i zidara do pedofila, džeparoša i šizofreničara. Oni koji su najproblematičniju po pravilu odsedaju u najkonfornijem delu zatvora. Robijaši do skora nisu nosili  uniforme, već su se šetkali u Armanijevim i Gučijevim kreacijama. Ova praksa je prekinuta 2011. godine, dolaskom nove upravnice, Rite Barbere, a uz snažan protest mafijaških supruga i ljubavnica.

Slika treća. Idlila. Palermo, glavni grad Sicilije, izgrađen u VIII veku p.n.e. U kojem živi preko 1.2 miliona stanovnika. Kao najznačajnija luka, Palermo (prevedeno sa grčkog i označava "veliku luku") je kosmopolitski grad sa eklektikom uticaja. Miš-maš, prepliću se ovde uticaji i stilovi; grčki, vizantijski, arapski, španski barok. 

 

Tako je katedrala u Palermu, triput menjala svoju namenu, od normanskog hrama, preko arapske džamije, do hrišćanske crkve. Nju je 1185. godine izgradio Valter Ophamil, nadbiskup Palerma i ministar kralja Vilijama II, na mestu gde se nalazila ranovizantiska bazilika, pa je u njoj i sahranjen. Predhodno zdanje je bila bazilika sa tri apside iz 1465. godine. 

Zapadno pročelje je uokvireno gotskim tornjem, a iznad portala je niša sa skulpturom Bogorodice iz XV veka. Dve arkade oštrih lukova nadsvođuju ulicu i povezuju pročelje sa zvonikom. Današnji ulaz, smeštem na desnoj strani katedrale, izgrađen je u gotičko-katalonskom stilu. Za uklesan stih iz Kurana, pretpostavlja se da potiče iz nekadašnje džamije. 

 

Sadašnji neoklasicistički izgled duguje građevinskim radovima izvedenim od 1781.-1801. godine, a pod budnim nadzorom Ferdinanda Fuge. U tom razdoblju je i veliki retabl, delo vajara Gaginija, ukrašen kipovima, vencima i reljefima, koja je uništen, a skulpture su preseljene u različite delove bazilike. Fuga je tvorac i velike kupole koja izlazi iz glavnog tela zgrade, kao i manjih kupola koje pokrivaju prolaze. Zvonici ponosno nose šest srednjovekovnih zvona.

Unutrašnjost crkve je u obliku latinskog krsta i pilastrima podeljena na tri broda. U prve dve kapele desnog broda nalaze se grobnice careva i kraljeva koji su ovde premešteni u XVIII veku: Henrika IV, cara Svetog Rimskog Carstva, njegovog sina Fridrika II i Petara II, kralja Sicilije. Rimski sarkofag je grobnica Konstance Aragonske, supruge Fridriha II., dok je ispod baldahina grobnica Rodžera II, prvog kralja Sicilije i njegove ćerke Konstance Sicilijanske.

Sakramentalna kapela na kraju levog broda je ukrašena dragocenim lapis lazuli kamenjem. U prezbiteriju, kapela Svete Rozalije, zaštitnice Palerma, zatvorena bogato ukrašenim bronzanim vratima, čuva relikvije u srebrnoj urni iz XVII veka. Katedralna riznica skriva pehare, odore i brevijar iz XIV veka., kao i krunu Konstance Sicilske, zlatnu tijaru pronađenu u njenoj grobnici 1491. godine.

Katedrala poseduje i jednostavan heliometar iz 1690. godine, koji se sastoji od rupice na jednoj od kupola od koje se projektuje zrak sunca na pod, a na kojem je brojevima (nebeski meridijan) od severa ka jugu označen letni i zimsku solsticij (na krajevima), kao i horoskopski znaci sa datumima. Ispred katedrale je kip Svete Rozalije koja gazi kugu. Kugu koja je poharala Palermo 1624. godine.  Rozalija je poreklom sa Sicilije, iz plemićke normanske porodice. Živela je asketski, u jednoj pećinini Monte Pellegrina iznad Palerma, sve do smrti 1166. godine.

A, kada smo već kod svetice,  zaštitnice Palerma, profesor. Bukland, poznati osteolog i geolog, smetlo je izjavio da su relikvije Svete Rozalije u Palermu, koje su v  ekovima lečile obolele i štitile od epidemija, ustvari kosti od jarca. Životinje koja simboliše samog satanu. Unutar jedne crkve!

Sam centar Palerma je raskrsnica, gde se seku Via Roma i Via Vittorio Emanuele i koja deli grad na četiri dela. Šetamo veličanstvenom ulicom Vitorija Emanuela, obilazimo palate Normana i trgove Quatro Canti (Četiri fontane inspirisana sa četiri godišnja doba, delo Đulija Lasa) i Piazza Vergogna (Trg sramote). 

Kraljevska palata sa moćnim srednjovekovnim zidinama i tornjem Pisan, izgrađena je na temeljima feničanskih i rimskih zdanja. Danas u njoj zaseda dom Sicilijanske Regionalne Skupštine. Sicilijanski kralj Rodžer 1132. godine naredio je izgradnju palate, u kojoj je biser tadašnje arhitekture, kapela Palatine, sa tavanicom u arapskom stilu, a kao uzor je korišćena katedrala u Monrealeu. Lavovi na zidovima iznad trona podsećaju na prisustvo engleskih kraljeva.

Crkva San Cataldo sagrađena je 1154. godine, u vreme vladavine kralja Vilijema I. Sačuvala je svoj srednjovekovni imidž i do danas u svoje zidine nije propustila električnu struju. U njenoj osnovi su ostaci rimskog zida, a crkvu ćete prepoznati po tri rozikaste kupole. U blizini je i crkva Martorana (Svete Ane Admiralove) iz 1143. godine. Kako joj i ime kaže podigao ju je vojni starešina kralja Rodžera II. Crkva je za vreme Normana bila grčka pravoslavna bogomolja, a u XIII veku postaje rimokatolička. U obe njene kupole sačuvani su natpisi na arapskom pismu. U XVII veku ogrnuta je baroknim ruhom. U njenoj unutrašnjosti najpoznatiji je mozaik na kojem Isus Hrist kruniše kralja Rodžera II (slično mozaiku u Monrealeu gde Hrist kruniše Viljema II). 

No, ogladneli smo i moralo je momentalno da se reaguje. Optimalno rešenje pronašli smo u brzoj uličarskoj hrani, čuvenim arančinima, koji nam stižu iz X veka. Naravno, tad su nastali, a i sada se prave!To su kroketi od pirinča, nalik našim knedlama sa šljivama, s razlikom što se umesto krompirovog testa koristi pirinač, a punjenja su ograničena samo maštom. Nastavljamo kroz sporedne ulice i tamo zatičemo pravi orjentalni bazar, poput onog u Damasku ili Marakešu. 

 

 

 Šta se dešava sa kolima kad dugo ostanu na suncu

Iz jednog sokaka istrča sitan čovek, obučen u arapsku odeždu i nesigurno mi prilazi:

„Salam alekum“, reče i osmotri me detaljno.

„Alekum salam! Jala!“, odgovorih mu i ohabrih ga istovremeno. No, on je i dalje ćutao kao zaliven. Samo se paranoično osvrtao, i na moj pogled nije odgovarao. Bilo mi je jasno da se radi o aktiviranom „spavaču“. Morao sam da ga ubrzam:

„Jest’ da sam astrološki bik, ali nisam stromboli!“ Ili govori sad ili zauvek ćuti!“

 

I taman, kada je delovao da se okuražio, a ja kod tegze sa treš end kemp lusterima čekao da se smiluje, odjeknu snažna detonacija i moj doušnik, zajedno sa kolima iza njega, odlete na neko mnogo bolje mesto. Vetar je, prijatelju moj, oduvao odgovor. Uopšte me ne čudi što se ova pijaca zove Mesara (Vucciria), jer se ovde meso prodavalo i pre 700 godina. A i kasapilo videsmo uživo. No, danas ova reč na sicilijanskom obeležava konfuziju, metež...

„Kao pseto! Izvukli ga k’o sedmicu na lotou!, konstatova Đordano. Njegov pogled odbi se o mene kao rikošet. „Skupljaće ga kao sindikalnu pomoć! Neće moći ni forenzičari da ga prepoznaju!“

Podigoh pogled na susedni zid i videh Japanca bezizražajnog lica u kimonu sa daljinskim upravljačem u rukama. E, jebiga i ova globalizacija kada se i asasini uvoze za obavljanje prljavih poslova. Moć uništava samo one koji je nemaju, sa tugom sam mogao da konstatujem.

„Ili one koji su joj suviše blizu“, dodade Đordano Fredo manirima čoveka koji to zna i kao hipnotisan upita:

„Šefe, kad će plata?“ zavapio je suptilno Đordano tražeći  čuvenu solarnu „feničansku zahvalnost“.

„Jebiga, Đoki, da li si svestan da je svetska ekonomska kriza i da se teško naplaćujemo od dužnika naših? Nema se, ne može se!“ apelovao sam ja na njegov razum. Počeo je da brka novac i prijateljstvo, ulje i vodu.

„U januaru ste rekli pare će u aprilu, a od tada je prošlo godinu dana... Šefe, verujete li vi u zagorbni život?“

„Verujem da ću sad da te opaučim, nesrećo jedna!Paizano!“

 

Nema nikakve polemike sa onima koji ne prepoznaju lepu reč. Sa onima koji ne iskazuju poštovanje. Odlučio sam da ga, do daljnjeg, ignorišem. A kada se nađete u čuvenom teatru Masimo, na trgu Verde, setite se trećeg nastavka „Kuma“, kada u finalnoj sceni mafijaški ubica prerušen u sveštenika kokne svoju žtrvi, a druga strada od bajatih kanola. Konole koje su skarabudžile časne sestre koje su se zavetovale na ćutanje. 

Na sceni se izvodi, a šta drugo do opera „Kavalerija“. I na kraju na stepenicama se dešava pravi pokolj. A dok ste zadivljeni lepotom ovog zdanja i njenim glamurom, da li možete da zamislite da je devedesetih godina XX veka ono bilo zabarakadirano i pod pojačanom stražom. Moćna ruka mafije pretila je vlastima da će je dići u vazduh. Behu to vremena, kada se grad obilazio samo u najvećoj nuždi, a automobili vozili isključivo u V brzini. I tada, do nas dospeše setne note „Kavalerija“. Pogledasmo u teatar, ali muzika je, neočekivano dolazila iz jednog automobila. Kao da svetci muziciraju! A kada smo želeli da mu se približimo, on je u punoj brzini nestao. Neke stvari ostaju, nažalost, nepromenjene.

"Nikada nije postojala dobra mafija koja je u nekom trenutku postala pokvarena i nasilna. Nikada nije postojala tradicionalna mafija, koja je onda postala moderna, organizirana i poslovno orjentisana. Svet se promijenio, ali se sicilijanska mafija samo prilagodila; ona je danas ista ona koja je bila i kada je nastala: tajno društvo pod zakletom, koje zanimaju samo moć i novac i to ostvaruje tako što ubija ljude i ne odgovara za to pred zakonom."

(Džon Diki, Koza Nostra; Istorija sicilijanske mafije)

 Drugo po veličini pozorište u Italiji, projektovao je Bazile 1875. godine u neoklasičnom stilu. No vreme je bilo da probamo te kanole (cannoli), te odlazimo u usku uličici prekoputa teatra Masimo. Nadajmo se da su, ovaj put, kanoli sveži. Nismo odoleli ni graniti, sladoledu od leda i raznovrsnih voćnih sokova. 

 

No, neko konstantno remeti naš duševni mir, ovoga puta je to neki mufljuz koji nas pita:

„A nećete moje karanfile? Zašto? Ne volite...“

„Basta!“

„Šefe, da ga zveknem?“, nestrpljiv je Đordano,

No vratimo se opet na vrele ulice Palerma. Odlazimo na „Trg srama“. Ove, za ono vreme, eksplicitno pornografske statue bile su dizajnirani za bogataški vrt u Firenci. No, naručilac radova očigledno nije bio odušeljen umetničkim dometima realizovane porudžbine, pa su se one obrele ovde. Na zgražavanje kaluđerica, koje su ih pokrivale čaršavima. Izgleda da im vera nije bila dovoljno jaka, da se otvoreno suoče sa izazovom ove nagote. Sa jednog prozora vreba nestašni Kupidon i čkilji na jedno oko. Imao je moj lik. I imao ih je mnogo.

Na četiri stepenika, kao na vrtešci, stoji 16 nagih figura, koje simbolišu bogove, satiri i sirene. No, ono što posebno zadivljuje je podatak da su ove, eksplicitno erotične figure, dostojne Plejboja i Luja, postavljene za vreme okrutne španske inkvizicije! 

 

U blizini Palerma otkriveni su i ostaci čuvenih Hanibalovih slonova. A u manastiru Kapučino, u katkombama kriju se hiljade mumificiranih tela, sa iskeženim i jezivim izrazima lica, kao da nisu pronašli svoj konačni mir.

Sa one strane groba oni vas netremice posmatraju Sa njima počinje i Vendersov "Palermo Shooting". Na Siciliji, u Palermu gde je veza između života i smrti uvek bila snažna, osam hiljada leševa, u različitim fazama raspadanja, krasi zidine ustajalih, loše osvetljenih katakombi.

 

Iako su ove odaje prvobitno bile namenjene isključivo za monahe, vremenom su proširene, kako bi se napravilo mesta za istaknute lokalne stanovnike, koji su plaćali da budu sahranjeni na ovom mestu. Razdvojena prema starosti, polu, zanimanju i socijalnom statusu, mumificirana tela nalaze se u otvorenim kovčezima, vise sa zidova hodnika ili su prosto nagomilana na policama. 

Najstariji leš u ovoj sablasnoj kolekciji je Silvestar da Gubio, monah koji je preminuo davne 1599. godine. Poslednji bizarni eksponat je Rozalija Lombardo, koja je imala je samo dve godine kada je preminula od upale pluća. Te, 1920. godine balsamovana je, ali tako uspešno da joj je telo očuvano, te je prozvana „Uspavanom lepoticom“.

No kad smo već kod života i smrti posetimo palatu Abatelis (palata Patela). Palata je jedno vreme služila i kao manastir, o čemu svedoči i kapela u njoj. Danas ugošćuje Regionalni muzej likovne umetnosti. Upravo u njoj pronašli smo jednu fresku, remek delo kasnog baroka. Intrigantnoj naziva "Trijumf smrti"! Nastaja je sredinom XV veka, a umetnik je nepoznat.  Freska prikazuje raskošan vrt i ljude u njemu. 

Ali, u centralnom delu slike, mršavog konja, kojem se vide rebra i rasčepljena čeljust, bičuje kostur, koji predstavlja smrt samu. Ljudi su okupljeni u grupici, oko  fontane, tu je i muzičar, a onaj koji gleda pravo u vas (kao u kameru) je sam slikar (drži četkicu). I sve njih kao da ne uznemirava prisustvo smrti!

No ima onih kojima je ona došla glave! Ispod konjskih kopita leže mrtvi moćnici koje je smrt prethodno ubila (carevi, biskupi i pape)! Ispravite me ako grešim, ali zar ovo nije levičarska pobuna, poziv na revoluciju u stilu „Ustajte, vi zemaljsko roblje!“

 Mada ni Biblija, tačnije Isus na Gori ne štedi na obećanjima obespravljenima na zemlji:

 "Blagosloveni da ste vi siromašni, jer carstvo nebesko je vaše!

Blagosloveni da st e vi koji gladujete, jer ćete se zasititi!

Blagosloveni da ste vi koji plačete, jer ćete se smejati"

 (Jevanđelje po Luki)

 

 „Nekakav brod svake druge nedelje plovi iz Palerma; sledeće srede, kroz tri dana. Idemo, odavde. Dalje od mrske Etne, Jonskog mora, tih ogromnih zvezda u vodi, procvalog drveća badema i pomoranžinog drveta načičkanog crvenim voćem i tih izluđivačkih, razdražujućih, nemogućih Sicilijanaca, koji nikad nisu znali šta je istina i koji su odavno izgubili predstavu šta je to ljudsko biće. Soj demona od sumpora. Andiamo!“, rezignirano tvrdi ekcentrični D. H. Lorens u svom delu „Italija“, dodajući da on nije Bedeker, ali odmah i priznajući:

„Ali dozvolite mi da, usput, priznam da uopšte nisam siguran da li ove demone ne volim više od naše čovečnosti!“

 

Ako verujete samo svojim očima ONDA  

Zašto volim Ćefalu?

(o ljubavi, limenoj muzici, veri i lepoti i još koječemu)

Ulazimo u autobus i krećemo ka „biseru Tirenskog mora“, Ćefalu. I taman kad sam postigao nirvanu dostojnu Bude i otvorio sve čakre, doživeh novi nastraj. „Lastom“ odjeknuše krici neke sintetičke turbo sponzoruše praćene trilerima. No, ti trileri, ne bejahu neki napeti krvoločni filmovi, niti onaj  prastari hit Majkla Džeksona, već neki nakaradni kič ukrasi, notni ornamenti, kojima ovi kvazičobani kite svoje hitce. Stručno govoreći, radi se o onanisanju glavnog (notiranog) tona i njegovog gornjeg komšije. Mislim, taj ko je tambura te starlete, baš im nanosi bol, kada tako verodostojno vrište. Bilo je vreme da provežbam nenasilnu komunikaciju. Ekspresno se nađoh pored vozača, koji mi se već nalazio na „crnoj listi“ i ljubazno ga upitah:

„Zadovolji moju intelektualnu radoznalost! Ko se to uzima i kada će na gornje nivou biti servirano pečenje i kupus salata (vino ne treba, imamo svoje)?

On me tupavo pogleda. Duboko žalim što tada nisam bio u blizini ogledala, da se pogledam, da sagledam svoj odraz, jer istog časa dobih pomirljivi odgovor:

„Izvini, ali to traže!“

„Učini mi uslugu, malo šaraj, eto za mene nešto od Vagnera ili Rajmštajna?“

 

 

I kako to biva, kad su ljudi dovoljno pametni, i lepo im skreneš pažnju, više ne imadosmo problema sa muzikom. Dakle, Ćehalu se nalazi na oko 70 kilometara jugoistočna od Palerma. Osnovan je u IV veku p.n.e, a prepoznatljiv po dugim peščanim plažama, tirkiznom moru i sa malom, živopisnom ribarskom lukom. U Ćefalu očigledno žive oni koji imaju kefalo. Mnogobrojne uske, krivudave ulice pozivaju vas da ih istražite, a pasaži nude neophodni hlad od sicilijanske vrućine. A ako ste imuni na toplotu, onda se nakon nailaska na trg oko normanske katedrale Duomo zaputite ka brdu La Rocca odakle se pruža prelep pogled na grad i namore. Vinoljupcima Ćefalu nudi pregrš vinoteka, vinskih barova i restorana sa sjajnim sicilijanskim vinimai hranom. Ni lovci na suvenire neće se iz Ćefalua vratiti praznih ruku.

Zaklon od sunca pronašli smo u Kapiji Peskara, nekadašnjem glavnom ulazu u grad iz pravca luke. Malo njih zna za zlokobnu legendu koja je vezana za ovo simpatično mesto. Dva brata Alberto i Dante Fenuči zaljubili su se u istu devojku, Anđeliku Roselini. Voleli su isto vino, isto vino, istu ženu. I tako dva brata, dva srca, koja su dospela na svet iz iste utrobe, poklonili su svoja srca istoj devojci. Ali, nažalost, ljubav prema ženi je sebična, za razliku od majčine ljubavi koja je beskonačna, i kao takva otporna na deljenje.

I tako, čuvši da Alberto i Anđela dogovaraju sastanak na obali, Dante bratu postavi zasedu u kapiji, u proširenju kod stepenica, baš gde sam ja bacio asuru. Beše noć punog meseca, more je šumelo, a talasi su neumorno udarali o tirensku obalu, peneći se. Anđela, sama, uvijena u crnu pelerinu na obali je čekala svog dragana. 

Tu i tamo dunuo bi vetar i poigrao se sa porubom njene pelerine. I baš kada su se čuli koraci u pasažu Kapije Peskara, tamni oblaci, poput dima, zakloniše mesec. Dante iskoči iz svog skloništa i krivim, arapskim bodežom u srce ubode svoga brata, Anđela. Kao da je znala šta se dešava Anđela kriknu, a Albertno u smrtnom ropcu pade na tlo. Njeni neutešni jecaji još dugo su odjekivali u tihoj sicilijanskoj noći. Od te kobne noći, niko više nije video Dantea Fenučija. Niti se ikada o njemu bilo šta čulo. Glupi Kainov unik, Romulov sin! A što se Anđele tiče, njeno beživotno i smrskano telo su na stenama, stotinak metara udaljenih od Kapije Peskara, pronašli ribari kada su se vraćali sa mora. Sve nesrećne ljubavi su jedna nalik na drugu...

I taman mi je sunce udarilo u glavu i nastala je gužva u pasažu kod Kapije Peskara, te mi zamakosmo u uske ulice, kako ne bi zakasnili (Sicilijanci ručak služe od 12-15h) krenusmo trbuhom za kruhom. 

Tačnije za rižotom sa šparglama i oslićem u prelivu od kafe. Fenserica na prvi pogled, nije baš moj stajl, ali ne dajem ograničenjima priliku da mi zatamne vidik. Negde tu se našlo i lepo ohlađeno sicilijanskovino, pravaa nirvana. Kad odjednom, nenadano, pripuca nešto iz pravca brda i ja, kao i svako pošteno Zemunac po rodjenju zalegoh. Neće kuršum u koprive! 

Izlazi kelner, izvinjava se, skuzi, dispjaće, nije mafija, nego fešta.

„Buongiorno, fratelli! Izvinite gospodo Zemunci! Ne shvatajte ovo lično“ 

Kakva fešta, đavo te odneo, šta se izblamirah pred ovim Šveđankama gledam ga ja pogledom koji seče k’o katana.

Ali kako si znao da smo Zemunci?, pitam ga ja, podozrivo.

„Pa utrenirano zaležete, a ne jedete testo i pirinač bez hleba!“, lakonski će on.

„Otarasite se ovoga!“, kažem mu još uvek uvređen i predajem korpu sa hlebom.  

                                                          panakota na sicilijanski način

Njegova snalažljivost me oraspoloži. I kako to već biva, gde ima dima ima i dolčea, takoreći deserta, pa se zasladismo, a onda beše vreme da nastavimo istraživanje ovog prelepog gradića. Na trgu nas dočeka limena muzika. Za čije babe zdravlja, ne mogu da kažem. No, tamo na trgu, na ćefaluvskih 36 Celzijusa u debelom 'ladu stajao je usplahireni Rikardo, vitalni čičica od osamdeset i nešto leta, u svečanom odelu, štapom se oslanjajući na kameno tlo i sav opčinjen gledao na balkon ukrašen cvećem. Balkon iza kojeg se krila njegova ljuba, Porcija, koketna i vesela udovica. Samo onaj koji je pažljivije slušao mogao je da razazna slabo šuštanje koje je dolazilo iz Rikardovih usta:

„Ja biram život i prezirem smrt! Voglio una donna!”

Nikad mi neće biti jasno, kako ta cirkulacija zakaže, te se čovek obučen za Sibir ne onesvesti na tropskoj tempraturi, a počne da se preznojava kada se na balkonu pojavi njegova mladalačka simpatija, punačka starica u crnini. Kao, izašla da zalije cveće. I to po najvećoj vrućini. I kao po komandi, pokretom nevidljive dirigentske palice, zasvira limeni orkeestar. Rikardo svoje izborano lice, pretvori u grimasu nalik na osmeh. I napravi pokrete kao da đuska u ritmu muzike za ples. Porciji, kao zadrhta ruka i par kapljica zališe našeg zavodnika.

On to shvati kao povoljan znak i njegov starački pogled, zamračen kataraktom u najavi. Odjednom živnu. Simpatične su barabe i švaleričine ti Italijani, pogotovu Sicilijanci. Sa dozom gorštačkog ponosa u završnici. Nije se ova ponosna starina  žalila ni na penziju, još manje na zdravlje, niti na svoje egocentrične ukućane.

Setih se jednog od prvim mojih pismenih radova, koji je kod nastavnika neočekivano dobro prošao, a moj otac se sa ponosom hvalio svom kumu. Radilo se o epskoj pesmi, iz predkosovskog ciklusa, „Ženidba Dušanova“. Moćni vladar ženi se, negde tamo daleko u gradu latinskome, sa misterioznom, zanosnom Roksandom, ali pesma krije mnogo peripetija i skrivenih opasnosti. Kao i svaki brak uostalom. A u tim epskim pesmama Latini pokušavaju da nas namagarče, prave raznorazne marifetluke, ali ih kako god bilo, na kraju krajeva Srbin nadmudri i zadovoljno trlja dlan o dlan. Ali, porazilo me je to da caru drugi nabacuje žensku. Da je odvažni ratnik, pred ženama papučar! Ovo poslednje beše ono što je očaralo mog oca.

Normanski kralj Rodžer II, posle nekoliko dana mučne plovidbe olujnim morem, iskrcao se u Ćefaluu i tim povodom izgradio crkvu. Bio je graditelj za razliku od svog oca Rodžera I, koji je ovaj grad sravnio sa zemljom 1063. godine. Katedralu koja dominira trgom krase dva karakteristična normanska tornja. U unutranjosti vlada totalna eklektika uticaja, kao što je uobičajno na Siciliji. Stopili su se tu i Vizantija i Arapi i ko sve ne. Volim taj raskalašni miks. Ne volim isključivosti. Nisu bez razloga pametni ljudi hramove gradili na mestima gde su oni bili i ranije. Počev od pagaskih, preko ovih koji pripadaju i sada aktuelnim religijama, time su koncetrisali neku kosmičku energiju, energiju koju su ugrađivali u zdanja kojim su hteli da se približe bogu. Da mu se dodovore, da ih on zaštiti od nepoznatog. Pogledah prelepu crkvu i dopade mi se purpurna brojanica. Svešteno lice, u civilu, otvori vitrinu i pokaza mi je. Delovao je sabrano, ali tada se sve munjeviito promeni.

Baš dok sam ja razgledao narukvicu, u crkvu utrča grupa turistkinja. U šorcićima, suknjicama, majicama na bretele. Otac Brabancije krenu u uzaludni lov na bludno stado, deli im marame za pokrivanje njihove golotinje pred bogom, jedna simpatična ovčica mu zahvaljuje i ogrće se, hladno joj u crkvi, srce moje i ne shvata da oca Brabancija, iritiraju njene gole noge (suknja je kratka i od njenog poruba do kolena su milje pokvarene mašte i prljavih strasti) a ne brine o eventualnoj prehladi. Stoga, njegov strogi, energični glas odjeknu u akustičnoj crkvi:

„Pokrijte se!“

Samo nakon jednog treptaja očnog živca, posle jedne nanosekinde, Đordano Fredo, zagleda svoju naražasto-crnu bubreg torbicu i već je doneo odluku da iz nje izvadi utoku. Emotivac. Presekoh ga pogledom i dobacih: 

„Da ti nije palo na pamet! Nemoj da prenosiš nervozu na druge! Zveri lako namirišu tvoju slabost! Time ih hraniš! Svojim greškama... “

A onda tek sledi Hičkokovski zaplet. Kao da su planirale, devojke se taktički razbijaju u strelce, po svim uglovima crkve, između skamija, a otac Brabancije krši ruke od očaja, neodlučno krene, stane pa se vrati, iskolači oči i kao da se na trenutak guši. Ja idem za njim i u rukama držim deset evra spakovanih u romboid. Pare pripremljene za brojanicu...Bez ikakve nade, ne znajući šta će i kuda će, sveštenik mi se obraća sa vapajem, skupivši pri tome tri prsta:

"Io non posso... Questo è il mio gregge, e io sono un padre!"

"Grešite oče," pokušavam da ga utešim, "nisu to đavolja posla, to anđeli plešu po Vašem hramu. Radujte se!" i prilično se budalasto osmehnuh.

On me pogleda kao da sam skrenuo s uma. Uzvratih mu pogledom, jasno mi je da je on svešteno lice i šta stroge norme nalažu, ali ipak tipujem na njegovo strasno, latinsko srce. Kao da odustaje, on samo bezvoljno odmahnu rukom, vrati mi kusur i reče: 

" Pax tecum! Che Dio sia con voi, i viaggiatori!".

I tako teku dani u Ćefaluu. Nikad nije dosadno.Napuštamo Ćefalu, a meni se đavo bi ga znao zašto po glavi motaju stihovi Alekse Šantića:

"Pučina plava

Spava,

Prohladni pada mrak.

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono

Bono,

Po kršu dršće zvuk;

S uzdahom tuge

Duge

Ubogi moli puk.

Kleče mršave

Glave

Pred likom boga svog-

Ištu. Al' tamo,

Samo

Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže

Stiže,

Prohladni pada mrak,

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak."

Etna, ne diraj lava dok spava!

U Italiji čak tri vulkana stalno drže zemlju u neprekidnoj pripravnosti. Najaktivniji je Stromboli, najveći je Vezuv a najviša je Etna. E teme našeg današnjeg fakultativnog izleta je bio baš ovaj treći vulkan i to njegovi ugašeni krateri Silvester 1 i 2 na oko 2000 m.n.v. Inače, Etna ima oko 400 ugašenih i aktivnih kratera. Svojevrsnih vrata pakla! Sa više od 3.329 metara nadmorske visine je najviši vulkan i najviša planina ispod Alpi u Europi. Pokriva područje od 1.190 km², a oko njega se nalazi 19.237 ha nenaseljenog područja. Na padinama Etne, od široke doline Katanije prema jugu, nalazi se plodno vulkansko tlo. To je glavi razlog zašto hiljade ljudi žive u njegovoj senci, a njegove padine koriste za vinograde i voćnjake. A vino sa ovog područja je bogato, vino na steroidima, verujte mi na reč.

Iako je aktivan vulkan, koji ima česte erupcije i u istoriji je prouzrokovao mnoge štete, ne smatra se preterano opasnim vulkanom. Ipak, pomalo preteciozno, našao se na 16 mestu UN-ove liste najopasnijih vulkana sveta. Erupcije su prizori koji pružaju očaravajući pogled na osvetljeno nebo, i tom prilikom izbacuju visoke stubove pepela. Zadnji put vulkan je ejekulirao u decembru 2013. godine. Polako izliva svoju lavu, koja se toliko sporo sliva niz planinu da se možete bezbedno šetati pored nje. Specifičan je po bočnim ili parazitnim kupama, kojih ima oko dvesta. Najveća vulkanska kupa nalazi se u blizini grada Nikolosa i zove se Monte Roši (Crvena planina).

Etna se nalazi iznad mesta gdje se susreću afrička i evroazijska tektonska ploča. Trenutna visina je kao što rekoh  3.329 metara, ali sa svakom narednom erupcijom raste. Inače je dvostruko viša od Vezuva. U evropsko-severnoafričkom području, samo je Teide na Tenerifima viši i veći. Etna je jedan od najaktivnijih vulkana na svetu i gotovo konstantno tinja. Smatra se da je Etna nastala pre oko milion godina erupcijom ispod mora. Izgleda da gubi na snazi, jer je pre oko 35 hiljada godina bila produktivnija, pa je veće količine lave, dobacila i do Rima, koji je udaljen nekih 800 kilometara. Najveća erupcija u zadnjih hiljadu godina dogodila se 11. marta 1669. godine i trajala do jula, a tom prilikom izbačeno je oko 830 miliona kubnih metara lave. Ime duguje Feničanima „attuna“, prepoznali ste već označava „furunu“ iliti „peć”. Može biti i od starogrčkog pojma „gorim“- αἴθω (aitho). 

Baš kada smo se tamo obreli, nebo se otvorilo i počela je snažna kiša. Bolje nego da se otvorila zemlja, pomislih svestan gde se nalazim. Dok se nevreme ne primiri iskoristili smo da probamo čuvenu pastu alla Norma, pastu sa sardelama, koje ime duguje, pogodili ste, istoimenoj operi. Uz nju smo zveknuli jedno sicilijansko pivo.
 

 kakav je kurs srpskog dinara na Etni?

A onda nismo odoleli ponudi ljubazne domaćice koja nas je ponudila likerima (od pistaća, badema i sl.), kao i odgovrajućim džemovima. Nešto od toga se našlo i u našim ranicma. Iza svog tog egzotičnog kamenja i pepela drema pritajeni vulkan, skriveni zmaj. Prikupljeni komadićí tefre (ohlađei lave, magme) takođe smo arhivirali.

Na Siciliji ništa ne treba čačkati! Noćne poseti Etni su strogo zabranjene. Prvi opis erupcije Etne dao je starogrčki istoričar Diodor Sicilski, a starorimski pesnik Vergilije ju je opevao u stihovima u svom delu Eneidi. Pošto se često izlivao, antički pisci smatrali su ga delom bogova. Prema starogrčkom mitu Zevs je ispod ove planine zarobio čudovišnog Tifona, a drugi su verovali da se ovde krije i Hefestova (Vuilkanova) kovačnica. Iako mislimo da se na UNESCO-voj listi mesta svetske baštine nalaze samo lepe stvari, evo primera da se i nešto destruktivno, ali na neki uvrnuti način i surovo lepo, te ćete tu pronaći i Etnu.

 

Zanimljiva priča, vezana za Etnu, kaže da je u vulkan skočio grčki filozof Empedokle. Naime, on je smatrao da ljudi žive na zemlji, a bogovi u vatri. Kako je Empedokle verovao u svoje božansko poreklo, jednom se u zanosu pridružio svojim božanskim rođacima skokom u ovaj vulkan.

 šta će bii sa kućom?

Te noći usnuo sam  čudan san. Svih sedam pečata bilo je polomljeno, a anđeli su bili pred vratima. U Damasku je srušen jedan minaret na Omajada džamiji i to baš onaj Isusov. Još jedan vandalizam Islamske države. Ili ipak ne?? No, ja sam bio u svom stanu i sa nestrpljenjem očekivao goste. Nekadašnje prijatelje koji su me izdali. A pod izdajom podrazumevam oblik prevare, protraćeno poverenje, izneverena očekivanja, totalno odsustvo lojalnosti ili narušavanje mojih interesa. Jude! I kako su oni dolazili, ja sam ih davio, ali nikad ne i dodavio, dokrajčio, neku sam im ostavljao iskru nade. A onda sam im u usta, željna vazduha, sipao žuto-zelenu, otrovnu tečnost. I ni u jednom trenutku, ne bejaše mi ih žao. Nimalo! Đavo piše perom, a potpisuje se repom! Više me je nerviralo što toliko gnjave i ne umiru dovoljno brzo, već moram da se mučim po ovoj sparini! Eto, još jednog dokaza da ne treba da vam se svi snove ostvare. Ta čini pritajena agresija, aksioznost. No, pomislih, bolje u snu nego u javi, gde bi neko mogao i da nastrada! Ne greše psihići kada tvrde da se aksioznost leči ili nasiljem ili seksom!

Probudi se iz sna svoj smrtnoga Adame! Probudio sam se sa stigmatom, ranom na desnom rebru, tamo negde između četvrtog i petog rebra, plavljom od neba i od mora zajedno. Da li zbog grešnih snova, nikako ne mogu da dokučim, ili je to bilo delo nekog od Arhonte? Prvi slučaj stigmate zabeležen je u septembru 1224. godine kod Franje iz Asizija. A meni se javila na istom onom rebru, koje je od Adama oduzeto da bi se Eva sačinila. Rana poput one Isusove, „drugog Adama“, "Iluminatora", gnostičkog Eona, samilosna rana, iz ljubavi, čovekoljublja, bogoljublja, koju je Isusu, 5.aprila 33. godine naše ere, zadao rimski centurion, Gaj Kasija Longin kopljem sudbine. Isti onaj koji ga je prethodno uhodio i špijunurao po nalogu prokonzula Pontija Pilata. Delovi koplja postoje i danas i jedan deo se čuva u Vatikanu ispod kupole bazilike Svetog Petra, drugi u Istanbulu u crkvi Svete Sofije, a treći u Beču, u carskoj riznici palate Hofburg. Ja iskreno više preferiram strelice koje odašilju oni razigrani Kupidončiće...

Bejahu to rane, nalik na one koje pamti Torinski (Sveti) pokrov (Sindone di Torino). Tkanina, kojom je, prema verovanju, pokriveno telo Isusa Hrista nakon raspeća, sadrži DNK biljaka sa svih strana sveta! Rane iz koje je krv prikupljana u znameniti i tajanstveni Sveti gral (Lapsit exillis),  putir iz kojeg je Isus pio vino na tajnoj, poslednjoj večeri. Uvek me je zanimalo koje je to vino bilo? Crveno svakako, ali koje?  Iste one večeri kada je od vode vino pravio. I isti onaj gral koji su muslimani prokrijumčarili iz Jerusalima i krstašima predali u Egiptu. Vaskrsava u legendi o kralju Arturu početkom XII veka u delu „Kretjena de Troa, Persival, priča o Gralu’’ (Chretien de Troyes; Perceval, le Conte du Graal) kao jedan od zadataka koje Artur postavlja pred svoje vitezove okruglog stola. A analize krvi sa Torinskog pokrova pokazala su da ona pripadaju osobi sa krvnom grupom AB Rh+.

 „I gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.“

Da li sam, bar na trenutak, nekad osećao krivicu? Ne. Svake noći započinje putovanje koje umire sa zorom. Svaki je san "mala smrt". Krivica i žaljenje su prevaziđeni koncepti, rezervisani još samo za one brzoplete, nepromišljene, lakomislene.  Čemu, ako ne postoji pokajanje! Ako ste sve odvagali i doneli odluku, ostaje samo da je sprovedete. A onda nema mesta naknadnom kajanju. Ali i ne sudim i ne osuđujem! Prošlost se ne menja. Na nju se ne utiče! 

 Notte a Palermo- cantare e ballare

I pade mrak nad Palermom. A tamo automobili tiho predu po uglančanim ulicama, moćna, ali zapuštena zdanja, žive svoj život u toj polutami, iza drvenih žaluzina, dok iz poprečnih ulica, iz mnogobrojnih kafića dolaze zvuci različitih muzika, koje se mešaju u moćnu simfoniju, a mi polako stižemo u luku, preciznije u kafić „Nautoscopio“. 

U kojoj muziciraju četvoro mladim muzičara. Odmah su me smekšale te simpatične i pomalo blesave melodije i atmosfera koja je skoro kabaretska. U bekgraundu Tirensko more je udaralo o mramorje. Nisam se ništa pitao. Jednostavno sam uživamo u ovom šarmantom i veselom nastupu uz sicilijanski pino griđo. Za znatiželjne EVO delića atmosfere:

I ponesen, emotivno, ovim muzičkim programom, a možda i zbog vina recitovao sam sledeće stihove:

Sinoć sam, Gospo, pio razna vina,

a sve u čast i slatko ime vaše,

No svuda beše takva mesečina

da mišljah: pijem nju iz svake čaše.

(Tri pisma, Milan Rakić)

Katanija-Povratak u barok na Siciliji

Sicilija nije za razmažene turiste. Neće vam ponuditi duge prelepe plaže, niti hotelske zatvore u kojima je sve uračunato i raskošno. Sicilija puca na samu vašu dušu. Da vam je uzme, kako je to onoj pakosnik učinio Faustu. Ovo je posesivno ostrvo. Strašno. Divlje lepo. Ostrvo ponosno-kurčevitih ljudi, sa razlogom i bez otstupnice. O ženama nije preporučljivo ovde previše diskotovati.

 

Katanija leži na istoku Sicilije, u širokoj ravnici Kataniji, duž obale Jonskog mora. Nalazi se južno od vulkana Etna. Gotovo da leži sva na lavi, koja se izlila tokom brojnih erupcija. To je razlog što se grad polako spušta prema moru.

 

Katanija je univerzitetski grad, čije su fasade sive od pepela Etne i vulkanskog kamena koji je korišćen za njenu izgradnju. Kroz Kataniju su protrčali Rimljani, Goti, Vizantijci, Saraceni, Normani, Anžujci, Aragonci, Habzburzi i Burboni. U XVII veku preživela je strašnu erupciju vulkana i tada je osmišljen današnji izgled grada. Centar grada, današnje Katanije je Piazza Duomo. A dobrodošlicu na trg poželeće vam simpatični slon od lave sa kljovama od krečnjaka, “Fontana dell'Elefante”, iz 1736. godine, okrenuta je ka katedrali Svete Agate. Ulica Etna je mesto gde se u prepodnevnim časovima postavlja velika pijaca. Trgovci imaju ponudu koju nećete moći odbiti.

Katanija je poznata po speciijalitetima od konjetine. Pitate zašto? To je stoga što je pitanje šta bi inače uradili sa truplima svih tih prekrasnih grla, kada već glave moraju da polože u krevete izdajica. Nights in White Satin. Seme im se zatrlo! Mislim, prokletim izdajicama! Toliko o kadrovima iz kultnog „Kuma“. Ni reč više. Omertom, zavetom ćutanja, znači...

Poljupci su, uobičajno, smatraju razmenom nežnosti. Dokazom ljubavi, strasti. I mafijaši se ponekad ljube. Međutim, tamo poljupci imaju različit smisao i značenje. Primera radi, poljubac u usta je poznat kao poljubac smrti. Sicilija je ostrvo porodičnih ljudi, konzervativno je i poprilično homofobično. Pa ako se dva muškarca ljube u usta, to znači da jedan od njih neće još dugo, a da drugi to zna i saopštava mu. Poljubac u obraz znači da ste jednaki po rangu, dok je poljubac u ruku znak pokornosti, poniznosti. Tri poljupca u obraz-Srbi u poseti! Da rezimiramo: postoje poljupcioi kojima se ne sanja i koji se ne priželjkuju.

Sunce je neštedimice izlivalo svoje ultaljubičaste, infracrvene i ostale zrake iz ponude, dok smo mi nonšalatno šetali prelepim ulicama i trgovima Katanije. Sasvim različito vreme od onog na Etni, a vremenski raspon od samo pola sata. Obilazimo palate Biskari i Municipio. Sledi trg Stesikoro sa ostacima rimskog amfiteatara. Ovaj grad je 1693. godine zadesio katastrofalan zemljotres.

Posle ukusnog obroka oličenog u parmidžianu od patlidžana (melanzane parmigiana) obilazak nastavljamo kod zgrade opere. Od 1890. godine nosi ime lokalnog kompozitora, kompozitora klasičnog belkanta, Vinćenca Belinija. On je rođen baš ovde 3. novembra 1801. godine. Nije živeo dugo, tek do 1835, ali dovoljno da napiše čak deset opera, od kojih je najpoznatija „Norma“. Zdanje se koristi isključivo kao operska kuća i raspolaže sa hiljadu i dvesta sedišta. Eksterijer ima sve karakteristike sicilijanskog baroka. Enterijer je otmen, crveno plišan, a tavanica oslikana prizorima iz Belinijevih najpoznatijih opera.

 

I umalo da zaboravim da vam kažem. Boravak u Kataniji, završili smo na najbolji mogući način. Iako je pretilo da opet krene kiša, ispred vile Belini, ušuškane u prelepu botaničku baštu, okipila se impozatna grupa mladeži. Pa eto i nas. Zakazan je koncert popularne hip-hop grupe J-Ax pojačane Čileom. I da se ne ponavljam EVO delića atmosfere:

U blizini Katanije smestilo se i simpatično seoce Savoka u kojem je sniman „Kum“. Ovde pojam selo morate shvatiti uslovno. Prelepo mestašce, do kojeg se stiže savladavanjem, čini se, bezbroj serpentina, razoružaće vas svojim raskošnim zdanjima svih boja od snežnobele, bledo limunove, preko boje vina, tamnog okera i ružičaste boje ljuske jajeta, do boje rimske terakote vile, utonule u zelenilo i cveće.  

Upučeni kažu da boja kuće poručuje na poreklo stanovnika. Normanske kuće su bele, grčke plave, one od ružičastih do crvenih tonova naseljavaju potomci Arapa, a žute su jevrejske. I dok koračate strmim ulicama kojima je išao i Mikele Korleone, dakle Al Paćino, nećete videti baš puno meštana. Svi ovde gledaju svoja posla. Ali im to ne smeta da pevaju (ne u policiji!) i igraju. Ovdašnji narodni ples poznat je pod imenom tarantela. 

Ondašnja crkva datira iz XIII veka, ali je menjala izgled, pogotovu posle čestih zemljotresa tokom XVII veka. I danas radi, obavlja sve dužnosti, ima službe, venčava i krsti. I sahranjuje po potrebi. A bar se u međuvremenu pretvorio u Kumov muzej; svuda na zidovima gledaju vas mafijaši, kadrovi iz filma i naravno mafijaški arsenal; lupara, kratko lovačko oružje (kratež). 

 

Još od španske vlasti, na Siciliji postoji tradicija proizvodnje čokolade. Sicilijanska čokolada, posebno iz Modike (grad pod zaštitom Unesko), priprema je po tradicionalnom receptu sa mnogo egzotičnih začina, koji daju čokoladi jedinstveni okus, zbog koje su je i  nazvali „hranom bogova“. Vešti trgovci nagovestiće vam da je ovdašnja čokolada inspirisana astečkim orginalom. Tradicija duga 400 godina u startu obećava.

Probao sam i mogu da kažem da je zadovoljila moje stroge kriterijume, a dobro ju je „venčati“ sa sicilijanskim crvenim vinom nero d'avola. Najukusnija čokolada pravi se u gradu Notu, pa je tako stvoren i poseban stil: "čokobaroko". Uz ovu čokoladu je, kažu, stvarao i poznati kompozitor Alesandro Skarlati. Možete ih pronaći u varijantama sa cimetom, rogačem, papričicom, pistaćima, limunom, pomoranžom ili vanilom. 

Na terasi, za stolom sedi čovek i poziva me na čašu vina. COS vina iz amfora. To se nikako ne odbija. U pozadini se čuju prvi taktovi pesme „One-Way Ticket“ grupe „Eruption“.

 „Šta je, imate neki problem?“ bez okolišanja me pita sinjor Serđo Koreli. Tako se naime zove moj ljubazni domaćin.

„Znamo se?“, pitam ga.

„Ja sam prijatelj. Poslao sam vam rikvest i vi ste ga prihvatili! Prijatelji me zovi „Karpaćo“. Osećajte se kao kod svoje kuće!“ i gostoprimljivo mi nudi udobne baštenske stolice od pruća.

„Upao mi je kamenčić u „Nike“ patike pa me žulja!“, odgovorih i zavaljujem se zahvalno.

„Neka ga tamo! Neka vas podseća da u svakoj pobedi ima zrnce budućeg poraza!“, lakonski će on: „No nismo ovde da bismo raspravljali o takvim trivijalnostima“. Uze pa parče sira (ragusano i caciotte), istovremeno me nudeći i zali ga dugim gutljajem belog vina. „Imam dobru vest za Vas. Sigurno Vas zanima Institut za verske poslove (IOR)?“.
 

„Pobogu, pa gledao sam „Kuma“! Pod tim imenom se, zapravo, skriva Vatikanska banka i njeno, ne baš uvek, časno poslovanje, na to mislite?“, napravih se ja navodno naivan.

Serđo me je pogledao kao da me dubinski skenira: „Vatikanska banka bila je glavni deoničar Banke Ambrozijano. Ta banka je propala 1982. godine. Kružile su glasine, kažem kružile, da je u dosluhu sa mafijom, da za njene potrebe pere njihove pare. Njen direktor, Roberto Kalvi, nazvan "Božji bankar", pronađen je kako visi na mosta Blekfrajars u Londonu obešen kao pršuta.“

„Manus manum lavat! Kao kroz maglu mi se pomalja da su nedavno uhapšene neke osobe, koje su novcem iz Vatikanske banke finansirale kupovinu luksuznih nekretnina po Italiji, zar ne? I, naravno, one višespratnic na ulazu u Palermo! Lepo je rekao Papa Franja: „Novac je đavolji izmet! Zato i sad hoće da ga se ratosiljaju ili da mu skuvaju čaj koji se pije poslednji put!“

„Ja rekod šta sam imao! Bona fortuna!“, rezimirao je svoje izlaganje Serđo i nausuo nam još po jednu čašu odličnog vina. Onda je izvadio gorkastu čokoladu iz Modike. Stari lisac, znao je šta da ponudi za kraj. Sve mu je oprošteno! A o sicilijanskom vinu više na blogu WineJour!

„Tempus fugit, moramo da krenemo. Čovek mora biti svoj i pored svih izazova i svih teškoća. Vredi! Bože, daj mi mudrosti i snage da uradim ono što moram! Možda ćete me zbog toga mrzeti!“, zaključih i srdačno se pozdravih sa Serđom. 

Dok sam napuštao dom Korelijevih, ružičasto-ljubičasti požudni jezici lizali su nebo. Smoke on the Water. Jeftin mafijaški kič.

Mondelo, lejzi dej za iskusni blej

Kao što čovek treba da zna da započne, treba da zna i da okonča. Kao što kaže ona naša narodna: „zapucaj, ali i za pojas zadeni!“. Zato smo rešili da predahnemo i negde spustimo asuru. Mondelo sa svojom plaža učinio nam se kao prikladan izbor. Ugneždene između planina Pelegrino i Kapo Galo delovala je prilično sigurno. Bezbedno. Dugačka plaža posuta belim peskom koja je spajala sa azurnoplavim Tirenskog mora, nudila je i komfor u vidu ležaljki, suncobrana i malog simpatičnog restorančića. Mogla se iznajmiti i kabina, da ostavite garderobu, utoku i ostale vrednosti. I vuče se lenjo ovaj dan i razvlaći poput žvake, a mi rotiramo oko suncobrana bežeći od sunca. Videvši dokone turiste sa držačima za mobilne kako do besvesti snimaju „selfije“ Đordano namesti svoju zlatnu kajlu, najezi mi se i reče:

„Šefe, da im stavim utoku, umesto mobilnog, pa da se slikaju!“ Doduše, možda bi bila malo šira ekspozicija...“

A sam grad, sa druge strane ulice od plaža, nudio je pregršt restorana sa svežim ribljim specijalitetima, poslastičarnica i pabova. Baš kada smo rešili da nešto čalabrcnemo sva mesta su bila popunjena. Bilo je stolova za kojima je sedeo po jedan čovek. Jedan od njih nas je samo letimično pogledao i jedva primetnim znakom nešto domahnuo još jednom usamljeniku. Ovaj je, bez pogovora, ustao i pridružio se prvom. Tako da se za nas stvorio slobodan sto. Sicilija je to, brate!

I taman sam uzimao parče sicilijanske pice (suviše debelo testo za moj ukus)i ’ladno pivo kada mi pažnja skrene na presavijena lokalne novine „Gazzetta del Sud“. U njima je bila grotesna slika, jedva prepoznatiljivog mlitavog čoveka u mantiji, posutog katranom i perjem, obešenog o noge za uličnu svetiljku. Zainteresovano, raširih novine, kao da su moje.

Odmah sam prepoznao oca Antonija. Tačnije, lažnog sveštenika. Sumnjive su mi, od početka, bile one njegove kicoški uglancane dvobojne gilje. Obdukcija je pokazala da je otrovan. Naime, kada se ispovedio, a to je trajalo satima, ušao je bojažljivo u crkvu, kleknuo, prekrstio se i pobožno primio pričešće, nije ni slutio da je sa hostijom, telom Isusovim, uneo i kobnu dozu otrova.

 

Isto kao u mom snu, ali naopačke. Baš kako i obesiše jadnog lažnog sveštenika. Slava mu, beše to čovek od časti! Kooperativan, na njegovu nesreću...

„Ulična svetiljka, baca svetlost u krug

dok crni leptiri lete pravo na nju

ali ne znaju da tu je kraj

da ih ubija njene svetlost sjaj“

Posebnu atrakciju u Mondelu čini Nacionalni rezervat Di Kapo Galo (Di Capo Gallo), mistično mesto gde se tirkizno more u daljini spaja sa nebom. Posebna atrakcija ovog rezervata su mnogobrojne pećina; a u nekima od njih su pronađena značajna artefakta. Zidovi drugih ukrašeni su pak praistorijskim crtežima. Još jedna od atrakcija, a koja nije delo prirode, već delo čovečje, je vila izgrađena na omanjem pristaništu u sred samog zaliva, u Art Nouveau stilu.

Balgerija, kapija vetrova

Balgarija je simpatično mesto širom sveta poznato po tome što se ovde rodio čuveni režiser Đuzepe Tornatore. Manje je poznato da ima prelepe vile. Predstaviću vam dve najznačajnije: Vilu Panagiju i Vilu Aragonu 

Vila Panagrija je građena od 1715. godine i jedan je od najranijih primera sicilijanskog baroka. No mnogima je poznata pod drugim jezivijim imenom: Vila Monstruma. To je otuda, što njene zidine i baštu krase grotesna čudovišta sa ljudskim likom. Da li je umetnik Franćesko Ferndinando ovim dao svoje mišljenje o ljudskom rodu nije mi poznato. Ili je materijalizovao svoje noćne more. No, svetski poznati putnici poput Getea, Aleksandra Dime i Borhesa bili su očarani ovim intrigantnim mestom. Vila je delimično otvorena za javnost. Njenoj mračnoj slavi doprinosi i legenda ili narodno verovanje da ako trudnica pogleda ova čudovišta ili će doživeti abortus ili će porod biti defektan. Glasine da je stanovnik ove vile princ od Pelagonije poludeo nemaju nikakvih zvaničnih utemeljenja u dostupnim mi izvorima.

Vila Aragona jedna je od najlepših vila u gradu. Sagrađena je u XVIII veku kao letnja reziencija princa od Aragona, Luiđija Onofrija Naselija. Godine 1803. vila menja vlasnika i prelazi u ruke Alesandra Filangerija i menja ime u Vila Čuto.Vila ima unutrašnje stepenište sa dve rampe. Unutrašnjost je raskošno freskoslikana, sa biblijskim i mitološkim prikazima oslikanih rukom Đuđlijelma Boremansa i statuama u nišama.  Danas se u ovoj zgradi smestila Gradska biblioteka i Istorijski muzej grada

Đuzepe Tornatore (Giuseppi Turnaturi) ugledao je svetlost sicilijanskog dana 27. maja 1956. godine upravo u Balgerijii. Najviše je zaslužan što nam je ustaljenu sliku o Siciliji, kao surovom ostrvu "Naše stvari" obojio nekim romantičnim bojama i na tacni izneo rafiniranu sicilijansku dušu u svoj svojoj raskoši i lepoti.

Proslavio se fimom "Bioskop Paradizo" (originalni naziv: Nuovo Cinema Paradiso), koji je premijerno prikazan 1988. godine i ima, čini se, autobiografske naznake.Film je postigao veliki uspeh širom sveta, a Tornatore je nagrađen Oskarom za najbolji strani film. Sličan bioskop, kao izvađen iz naftalina, pronaći ćete u mestu Mondelo. Kao u nekom vremeplovu vratićete se tako u neka vremena kojima suvereno gospodare Sofija Loren i Marčelo Mastrojaniji, u XX vek.

Malo je poznato da je uvaženi Đuzepe, kao scenarista, radio na fiilmu „Sto dana u Palermu“, gde je potpisan pod pseudonimom Pepičo Tornatore.

Film „Zvezdani čovek“ (L'Uomo delle stelle) iz 1995. takođe je nominiovan za Oskara. Film nam prikazuje čoveku koji sa filmskom kamerom putuje po Siciliji i nudi ljudima da za novac pokušaju da glume za jedan veliki rimski filmski studio. Filmsko šibicarenje. Svoj prvi film na engleskom jeziku „Legenda o pijanistu“ snima 1998. godine.

Film Malena iz 2000. godine, sa Monikom Beluči u glavnoj ulozi, takođe biva nominovan za Oskara, ovaj put u kategorijama najbolja fotografija i muzika. Sva je prilika da je videvši ovaj film i napaljenog pubertetliju koji tajno posmatra Moniku kako se svlači, Emir Kusturica došao na genijalnu ideju da na drvo, na Mećavniku, popne italijansku divu. Činjenica da se i on tu muvao, nikako ne nailazi na moje simpatije. Naprotiv!

Film Barija, kapija vetrova iz 2009.godine, prati život jednog čoveka i njegove porodice u italijanskom gradu Balgerija, u vremenskom periodu od 1920 do 1980.godine, na razdaljini od svega stotinak metara. Baria je arhaični zvuk, magični šarm, ključ za prepoznavanje, šifra, lozinka. A da utisak bude multimedijalan postarao se sjajni Enio Morikone sa svojom magičnom muzikom. A da li sam vam rekao za nacionalni instrument na Siciliji drombulje. Zvući poznato, zar ne? Za one, retke, neupućene, radi se o jednom od najstarijih muzičkih instrumenata, koji se sastoji od savitljivog jezička koji je pričvršćen na okvir. Ovaj jezičak svirač okida prstom, dok je drombulja prislonjena na na zube ili usta. Na taj način se dobija zvuk uvek iste visine, međutim, menjanjem količine vazduha u ustima mogu se dobiti različiti viši harmonici, te je na taj način moguće proizvesti jednostavnije melodije. Sva sreća da se ne koristi za trilere! Upotrebljava se i u šamanskim ritualima i verovalo se da ima magična svojstva. To se pripisuje vibracije koje izaziva. Naime, u ovom slučaju glava je rezonantna kutija. A poznato je da neke glave, odzvanjaju!

Godine 2013 snimio je „Najbolju ponudu“ još jedan rafiniran film o strasti, lepoti, umetnosti, uključujući i lepotu zavođenja i umetnost obmane. 

Šta reći osim poeta sa kamerom. Jedan od meni omiljenih. Čovek koji nam je prikazao drugu stranu sicilijanskog novčića. Ne onu šablonsku sliku stvorenu u Holivudu, onu iz američkih filmova o mafiji. Upoznao nas je sa jenom otmenom, romatičnom i nostalgičnom Sicilijom, ostrvom sa stilom. Njegov rad je, uostalom, dokaz da film danas, uprkos snažnim pritiscima nije izgubio na značaju. Da nije klinički mrtav!

Na kraju, obilazak Balgerije začinili smo sa parčetom kasato (cassata) torte, torte sa listićima kandiranog voća. 

Korleone, rođak sa sela

U pikturalnom mestašecu, mestu idiličnih predela žive ljudi od časti (uomini d’onore). Pomenutih duša ima oko 12 hiljada. Manje-više. Naziv sela Korleone je kovanica od kor=srce i leone=lav; dakle lavlje srce. Time je dočarana nadaleko poznata srčanost ovdašnjih ljudi.

Kada je F.F, Kopola snimao svoje Kumove, žitelji Korleona su ga ljubazno odbili. Fala lepo, ne treba! Bila je to ponuda koja se mora odbaciti. Ako ste čovek od časti. Da ga ne uvrede, rekoše mu, nemaju kapacitete da prime glumačku ekipu.Uvili u celofan i vezali mašnicu! Kao što meni braća prodaše ciglu!

U pomoć mu je priteklo prevrtljivo mestašce Savoka, poznata po prestižnim hotelima A kategorije, spa centrima i ostalim novotarijama i vratolomijama.

Prepredeni stanovnici Korleona, organizovali su i cirkus zvani „promena imena mesta“, pošto je na lošem glasu. Znali su oni, da se teško stečen brend ne odbacuje lako, čak i ako ga prati negativna propaganda.

A muzej o mafiji u Korleoneu izgleda kao da ga je uređivala Mafija. Jedno veliko ništa, šarena laža, poput onih pljeskavica u Mekdonaldu! Sve vreme društvo mi je pravio verni pas Atila. Gledao sam ga u oči i video da zna.

Magla je još bila nisko tog januarskog jutra 2001. godine, dok je više desetina policijskih agenata tiho zauzimalo pozicije po kamenitim obroncima oko uspavanog grada Mecođusa, nekih četrdesetak kilometara južno od Palerma. Mesecima pre toga istražitelji su nadgledali betonsku kuću s crvenim krovom, koja je, kako su sumnjali, bila sklonište u kojem su glavni šefovi mafije planirali važan sastanak.

 

Tog dana trebalo je da lekari obiđu Benedeta Speru, jednog od od najmoćnijih ljudi u Koza nostri, koji je imao dijagnostikovan. rak prostate. Smatralo se da je planirani sastanak toliko važan, da su vlasti priželjkivale da se pojavi i Bernardo Provenkano, šef svih šefova sicilijanske mafije.

 arhiva o mafiji je obimna i staromodna

Odmah posle deset sati ujutro, dok se magla lagano razilazila, dva helikoptera preletela su planinsku padinu. Počela je prava invazija policijskih automobila, džipova i naoružanih agenata. Tom prilikom je šesdesetogodišnji Spera uhapšen i utamničen da izdržava nekoliko doživotnih robija, za smaknuća već pomenutih Đovanija Falkonea i Paola Borselina.  Ali od Provencana nije bilo ni traga, ni glasa. „Nija Mafija Božić Bata! On je dolijao tek 2006. godine.

U januaru 2013. godine, na dvadesetu godišnjicu hapšenja najzloglasnijeg šefa Cosa Nostre Salvatorea „Toto“ Riinae, gradske vlasti Korneonea izvinile su se za svu prolivenu nevinu krv. Izvinjavanje je vid ispoljavanja slabosti, rekli bi neki. Danas se u Korleoneu, srećom krv proliva, uglavnom u humanitarne svrhe. U Korleoneu, deluje društvo dobrovoljnih davaoca.

Mit je mit, a čast čast. Šta se desi u Korleonueu, ostaje u familiji.

„"U ovoj svetoj večeri, u tišini noći, pod svetlom zvezda i pod sjajem meseca, ja stvaram ovaj sveti lanac...“

Govori tiho i nosi kratež sa sobom i poslednji metak sačuvaj za sebe. U slučaju ako osramotiš "porodicu".

 

Obišao sam tako ovo romantično mesto, upoznao neke interesantne i posebne ljude, video kako se pravi sir i pazario ga (mlekara San Nicolo, Svetog Nikole, osnovana 2006. godine), a u rancu mi se, pronašla i neka butelja vina. Volšebno i ni sa čim izazavano...

Da li vam je poznato da je Frenk Sinatra pretio Mariju Puzu 1970. godine, jer se prepozao u roli Džonija Fontane. My way, brate! U početku, je, priznajem, pokušao i da se dogovori sa Kopolom, pa mu je dosta vremena pre nego što je započelo snimanje rekao:

"Frensis, ja ću igrati Don Vita za tebe. Nikada to neću uraditi za one momke iz Paramaunta, pa hajde da ti i ja otkupimo nazad autorska prava i snimimo film."

Kopola je bio nevaspitan i odbio ga je. 

Kasteldaća, naš sicilijanski štab

Istorija Kasteldaćea započela je 1737. godine kada je markiz Vićenco Ignacio Abate di Lungarini došao u posed područja, do tada znanog pod imenom Kastellaco, za 2400 onza, a što je potvrđeno Kraljevskom ukazom koji je 1. maja 1854. godine potpisao Ferdinand II. I kumovao novom imenu, koje je složenica, gde kastel označava zamak, a daccia (accia) celer, te smo tako boravili, zapravo, u "Zamku od celera".

Urbanizam mesta ne postoji, tipično je sicilijanski, sa uskoim uličicama i tipičnim sicilijanskim kućama, a današnje jezgo mesta skoncentrisalo se oko trga okruženog crkvom, kapelicom La Ćiesa, dvorom vojovoda od Salaparuta, simbolom nekadašnje feudalne slave. Na trgu se nalazi par prodavnica i kafana. Većina stanovništva je staračko. Oni koji nisu, rade ili u Bageriji ili u Palermu.

Vrlo su ljubazni,pa ako pešačite do gradskog jezra, a neko od njih prođe kolima, vrlo rado će vas "pokupiti". Pri tome ne mislim na to da će vas udariti autom, već da će vas prevesti do željene destinacije. Gradić ima par lepih restorana i kafića, igraonicu, diskoteku (Kioskito Titos Srl Ddg, dve scene), par lepo uređenih plaža, vinoteku. Malo li je!

Pored diskoteke i blejanja uz rivu (mislio sam da je to beogradski izum) tu su još zanimljivi kafić u zelenilu Cafe 113 (fotelje koje deluju udobno, al' su plastične i porcija sladoleda za alave)i glamurozni restoran "La Rotonda", koju uprkos tome nudi vrlo pristupačne cene hrane i pića (vino).

U vreme karnevala, koji se odvija vikendom grad nanovo oživi, ali taj život ponedeljak sahrani. U vreme karnevala na trgu je bezbroj tezgi, oko koje se skupljaju prijateli, ali i neprijatelji. Festival se završava moćnim vatrometom.

No, mi smo bili na večeri, u našem hotelu Solunto Mare , kada me šef sale, Serđo Murjati, ljudina od skoro dva metra, kao od brega odvaljen, sa nekih sto kila žive vage, grgurave, zift crne kose i prodornih očiju, koje su odavale ponosnog ali i sujetnog čoveka, potapša po desnom ramenu sa pitanjem:

„Colaborate?“

Nije dobro proceni ni trenutak ni mesto. Da li zbog semantike ili pak zbog tona, njegovo pitanje mi se nije nimalo dopalo. Nije ni slutio da sam ga video prethodnog dana kako se došaptava sa sumnjivim tipom u jeftinom odelu od sintetike. Ispred napuštene zgrade u kojoj se nekada nalazila šećerana. Iako tiho, valjda nošene slabim,sicilijanskim vetrićem, par nerazgovetnih reči stiže do mene. Proklinjao sam sebe, što nisam ovladao ovim dijalektom, sicilijanskim jezikom. Shvatio sam zašto sicilijanski dijalekt nema buduće vreme. Skoro neprimetno dadoh znak mom starom saborcu, Đordanu Fredu i na snežnobeloh košulji, opasanoj crnim satenskim pojasom i crnom leptim mašnom pojaviše se dve crvene mrlje. Koje su se na užas, prestrađenog kelnera širile. Na njegovu sreću, radilo se samo o mrljama od crvenog vina. 

„Ice, ice baby, Vanilla Ice“ odrepovah, ustajući i davši znak glavom saradnicima da idemo: „Stop colobarate and listen!“

„Bastardo!“, promrmlja uvređeni konobar i ode da se presvuče. Mafijaš ali i metroseksulac! Besan poput risa, ključajući kao vulkan. To je ono što ne podnosim kod tih sociopata, nema nikakvog reda, nikakvog sistema, nema tolerancije niti iskrenog dijaloga!

„Trebao si da me pustiš da ga koknem,“ bez dileme u glasu mi saoštava Đordano i dodaje: „on i tenis gleda samo zbog reketa!“

„Pun si besa! Ispravi me ako grešim“, kažem mi ja staloženo: „prijatelje treba držati blizu, a neprijatelje još bliže! Zar ne vidiš da je opsesivno-kompulsivni neurotik!“

„Šta da ti dašće za vrat?“ neumoljiv je Đordano i dodade: "Meni pre deluje da je samosažaljevajući autodestruktivac! Posesivni psihopata, možda...",

„Ne mrzi neprijatelja svoga! Mržnja te kao i panika parališe i sprečava da pravilno reaguješ!“

„Oklevanje stvara prostra đavolu!“, s puno takta upozori me Đoki. U rukama je već držao spreman konac za zube i jeftini, jednokratni a već korišćeni BIC žilet: „Da činodejstvujem?“

„Već sam ti odgovorio“, potsetih ga još jednom hladno. Repetitio est mater studiorum!

Pade mi na pamet čuvena scena iz Kuma- budđenje s konjskom glavom.  Samo zamislite kako je izgledalo snimanje scene u kojoj glumac Džon Marli treba da se probudi s konjskom glavom u krevetu. Na probama su bezuspešno vežbali sa veštačkom glavom, ali pošto su se kamere uključile, a bezglumčevog znanja, u krevetu mu se našla prava konjska glava koju su nabavili u jednoj fabrici pseće hrane.

Njegovi krici su stvarni. Grupe za zaštitu životinja su bezuspešno pokušavale da izdejstvuju da se ta scena izbaci iz filma.

 

U XVI veku ovde se masovno gajila šećerna trska (koju su na Siciliju doneli Arapi, Saraceni ), na šta podseća kula Belaćera izgrađena da bi se zaštitili posedi. Porodica Tomaselo proizvodi poznate makarone. Mesto ima železničku stanicu, pa je povezana sa Palermom (30km), Mesinom, Ariđenteom i Katanijom. Dan kada smo se mi upitili u centar Kasteldaća bio je četvrtak. Vremešni vlasnik kafane ljubazno nas je ugostio, dok je kiša lagano promicala. Odjednom, nam je objasnim da se kafana, nakratko, zatvara. Začuđeno smo ga pogledali tražeći onjašnjenje. Skuzi, reče, moja komšinica Frančeska umrla je i red nalaže da je ispratimo do poslednje adrese boravka.

„Od čega je umrla?“; bili smo radoznali.To je ona glupava osobina koja je glave došla mački, koja zna se ima čak sedam života.

„Dosadilo joj da živi, umorila se“, odgovori on i pobožno pogleda put kišnoga neba, Ništa, samo je zaspala i nije se probudila. Nije nam preostalo ništa drugo, nego da ustanemo i pridružimo se pogrebnoj povorci. Malobrojnoj, doduše, samo porodica i par najbližih komšija. Mnoge je ona ispratila na onaj svet, pa nije ostalo puno njenih ispisnika. Frederiko, tako se zvao gazda kafane došaptava u poverenju:

„Govorila je, dok sam bila mlad,a oko mene je bila gusta šuma, prijatelji, rođaci, ljubavnici, deca... Godine su prolazile, šuma je nestajala, proredila se i ja sam na kraju ostala sama, na ovoj vetrometini koju zovu život“.
 

I nastavlja: „Šteta što ne ostajete duže, do fešte. Znate, patron ovog mesta, zaštitnik je Sveti Đuzepe (San Giuseppe). Da ste tu 21 avgusta!“

Setih se rimske crkve Svete Konstance i natpisao koji sam tamo pročitao:

„Mi bejasmo to što ste vi, a vi ćete tek biti ono što smo mi!“

Čini sve kao da ti je poslednji put. Jednom ćeš biti u pravu!

Nadam se samo da neći završiti okačen o zid nekog kapučinskog manastira. Ako može da se bira više mi se dopadaju oni mauzoleji (congregazioni) u Sirakuzi. Smrt se smeši čoveku. Jednino što mu preostaje je da joj uzvrati osmehom! Jer, ljubav je ljubav i šala je šala. Ali je uvek tišina kad zlatna ribica umire! Čovek se sahranjuje u grob, a uspomena u pamćenje! Đordano Fredo nas je nestrpljivo čekao u kolima. Parkirao je iza crkve. Njegove čelično plave oči nisu se odvajale od ogledala retrovizora. Kao da ih je lepkom za njega zalepioe. Motor automobila je poslušno predao. Neke stare navike se ne gube se tako lako! Bar je izbacio iz brzine... Razoružati ga, to znači pacifikovati oveći NATO garnizon u zoni sukoba! Gde ima smrti, tu se nađe i život, pa da se mi vratimo na veselije teme, vino, recimo. U vinu je istina, a u čaši iskrena namera!

Vinarija „Duce di Salaparuta“, prepoznatljiva je po etiketi Corvo (gavran). Naš hotel Solunto Mare, ispravnije naša terasa upravo je gledala na ovu vinariju. Soba sa pogledom na vinariju, žudnja svakog istinskog vinoljupca. Vlasnici vinarije nose titulu vojvode od Salaparuta i oni su podigli onaj dvorac u centru grada. Osnivač vinarije je Đuzepe Alata Monkade, koji je od lokalnog inzolja (inzolia) grožđa počeo da pravi vino. Kažu da su vojvode volele, ali i znale da prave lude žurke. I treba, ko radi treba da se i provodi. A kažu, na njima su služili samo svoje vino! Prvobitno je sedište vinarije bilo u susednoj Bageriji. Ova vinarija je proizvela i prvo flaširano sicilijansko vino i jedna je od najčuvenijih na ostrvu. I ne samo to, počev od 1900. godine, ova vinarija je enološki epicentar, poznat i van granica Sicilije i Italije. Od crvenih vina najpoznatija su ona koja se prave od grožđa nero di avola (nero D’Avola), bilo da su čistokrvna ili dolaze u kapažama.

Kako to već kaže sicilijanska poslovica:

"cu' avi 'nna bona vigna avi pani, vinu e ligne" (ko poseduje dobar vinograd ima siguran hleb).

Posebno je zanimljiva legenda kako je vojvoda svom vinu dao naziv „Gavrana od Salaparuta“. Seljaci Kasteldaća nisu mogle da se reše gavrana u svojim vinogradima. U snu on se ispričao sa problematičnom pticom, koja mu je dala ponudu koja se ne ne odbija.

Dogovorili su se da vinar sliku ptice i njeno ime stavi na etiketu vina koje pravi, a gavran neće više reketirati vinograde. Prisetio sam se gavrana iz Lafontenovih basni i sa olakšanjem konstatovao: „Ja se ne savijam, niti me možete slomiti!“

 

O tome koliko je vino omiljeno na SIciliji govori i podatak da je u ruralnim sredinama vodovod uveden tek pedesetih godina XX veka, a i sada je za piće uglavnom daju kućnom ljubimcima i stoci.

 

Usled raznoraznih osvajača lokalno stanovništvo razvilo je složeni sistem gestikulacije. Razrađen je tako sistem pokrete koje definišu pojmove "hajdemo" ili "žena te vara". 

Sirakuza – o bogovima, demonima, krvi i ljudima

 

Sirakuza (Sirake) je po tvrdnjama Cicerona bio najlepši i najveći grčki grad. Grad u kojem je nastala tragedija. Barokni grad, sazdan od beličastog mermera, na UNESCO-ovom popisu svetske baštine, star punih 2.700 godina. Grčko pozorište uklesano u stenu Colle Temenite najveće je na Siciliji i datira iz V veka stare ere. Nedavno je otkriven i rimski amfiteatar, sagrađen je za vreme vladavine Oktavijana Avgusta, a nalazi se u neposrednoj blizini Grčkog pozorišta. To je treći po veličini amfiteatar u Italiji, posle onog u Rimu i Veronu, i slično Grčkom pozorištu, maltene je ceo uklesan u steni. Tu su se nekad održavale takmičenja gladijatora, žestoke borbe sa životinjama, i simulacije pomorskih bitaka.

Dionisovo uvo (Orekio di Dionizo – Orecchio di Dioniso) je vrlo duboka pećina, čuvena po akustici, koju duguje tavanici pod oštrim uglom, te podseća na ušnu školjku. Akustika je u pećini toliko jaka da se zvuk pojačava i do šesnaest puta. Pećina je duboka 65 metara i široka 11 metara, a tavanica je visoka oko 10 metara.

Pećina užara (Grotta dei Cordari) je pećina poznata po proizvođačima konopaca, koji su u njenoj vlažnoj unutrašnjosti vekovima nalazili idealne uslove za rad. Pećina je mestimično kamuflirana papratom. Za šta se konopac koristio prepuštam vašoj bujnoj mašti! Meni samo pada na pamet ona užad ispred Vatikana koju su kvasili. Ili Hičkok...

Castello di Eurialo je tvrđava na platou Elisoli koju je oko 400. godine stare ere podigao Donis Stariji, kako bi grad odbranio od napada Kartagine. Prilikom posete ovom utvrđenju nikako ne treba propustiti spektakularne katakombe i splet podzemnih prolaza, kojima se gradska posada kretala tokom iznenadnih napada.

Programom izleta bila je predviđena i poseta nekoj outlet selendri, gde krpice valjaju poznati belosvedski šnajderi. Na svu sreću, uviđajne kolege iz "Naše stvari" su digli u vazduh deo puta koji, gle slučajnosti, vodi do tih tričarija. Hvala, well done!

U Sirakuzi je rođen Arhimed, sin astronoma Fidija. Mnogi, sasvim pogrešno smatraju da je on, dok se kupao i prolio vodu, izgovorio:

„Eureka!“

misleći na pronalazak koji mu se motao po glavi. Istina je mnogo prozaičanija, dozivao je, zatreskan do ušiju, svoju sisatu ljubavnicu. Njoj je, u eri senza silikoni posvetio svoje znamenito delo „Merenja kruga i dostignuća u njemu “.

"Dajte mi oslonac i ja ću podići Zemlju!", samouvereno je tvrdio grčki matematičar. Sve je u osloncu, umeo je da govori i sa obesnim osmehom pogledao već pomenutu sisatu Eureku.

Danas smo svedoci da se deo sveta, arapskog, bežeći od ratnog bezumlja, podigao i krenuo u seobu. Izleda, da međutim, fali oslonac.

Arhimed je prokužio i vrednost broja Pi. Njegova smrt, datirana u vreme rimske opsade Sirakuze, pripisuje se arogantnom vojniku kome je zasmetalo što ga je Arhimed upozorio:

 "Μή μου τοὺς κύκλους τάραττε, Mḗ mou toùs kúklous táratte " (Ne dirajte moje krugove!). 

Krugove je batalio, al' je Arhimeda skratio za glavu. Genijalnu glavu, dodao bih. Uvek su pametni stradali od budala, jbg! Već pomenuti Ciceron, službenik rimske administracije, pronašao je Arhimedov grob. Na njemu nije bilo nikakvog slovnog natpisa, već samo crtež kugle upisane u valjak. Ko zna zna!

U Sirakuzi je Platon počeo da pravi svoju državu (uz podršku Dionizija seniora). Njegov naslednik nije pokazao očevo razumevanje za demokratske procese i espres(n)o je ekspedovao Platona put Plutona, pa nek’ tamo mašta o idealnoj državi.

„Ti ćeš meni da sređuješ državu 'Ajd, marš đubre jedno!“

Istorijsko jezgro grada nalazi se na ostrvu Ortiđo, koji je premošćeno mostom Umbertino, te je tako postalo poluostrvo. Na njemu je Castello Maniace, tvrđava koju je podigao Frederik II od Švabije, car Svetog Rimskog carstva (1220 -1250) i Kralj Sicilije (1198 – 1250). Pod njim je Sicilija bila to prva centralizovana država u Evropi tokom ere feudalizma. Uređenje zna se apsolutna monarhija. Značajno je doprineo uvođenju pisanih zakona na Siciliji, te su oni korišćeni sve do 1819. godine.

Glavni gradski trg ponosno nosi ime paganske boginje Minerve, rimskog odgovora na grčku boginju Atinu. Boginju rata i mudrosti, zaštitnice umetnika. Sestre moćnih bogova Vulkana i Marsa. Trgom dominira monumentalna normanska katedrala, Duomo di Siracusa, podignuta u VII veku, na temeljima grčkog hrama posvećenog ovoj boginji.

Što možete i videti, ako pažljivije razgledate bočne stranice hrama, videćete antičke stubove. Fasada je rekonstruisana polovinom XVIII veka, a glavna atrakcija unutar nje je srebrna statua Svete Lucija koju je 1599. godine izvajao Pietro Rico.

Od svih tih božanstava ja sam nepogrešivo izabrao boginju koja je koračala ovim prostranim nestvarno prozračnim trgom. Malena iz istoimenog filma Đuzepea Tornatorea. Monika Beluči. Dizajnirana po baroknim merilima. Vizija i otelovljenje anđela. A mođda i đavola. Svetica i fuksa, Marija Magdalena, Dušanova Roksanda. Savremena Venera, boginja ljubavi i požude, grčka Afrodita, germanska Freja, egipatska Hathor.

Ona, čiju je strast neuspešno gasio Vulkan (onaj koji ima kovačnicu na Etna i frljao munje u neku raju). Zato mu je u pomoć pritekao brata Marsa, moćni bog rata, otac Romula i Rema. Monika, femme fatale, sumerska Lilit, preteča Eve, tako nestvarno lepa da bi je trebalo isklesati u mermeru. Ona čija je lika nestala u morskim dubinama.

One koja odbija da bude zavisna i potčinjena. Koja menja raspoloženja kao godišnja doba. Koja nosi misteriozni osmeh, koji ne ohrabruje. Žena koja ne može da se ne voli, ali sa kojom je teško živeti! Ona koja nije utočište već izazov, a teško je odrediti da li je kazna ili nagrada.

„Capo, donne calde!“, zabalavi Đordano.

Tačno prekoputa katedrale nalazi se restoran, gde je prelepa Monika sela i izvadila cigaretu, a onda se u kadru pojavilo pregršt muških dlakavih, napaljenih,  drhtavih, znojavih ruku sa isukanim upaljačima na gotovs.

„Sinoć nisi bila tu,

da mi malo snage da,

da mi pružiš ruke te,

da na njima umrem ja..“

Uzalud sam na tom prostranom trgu, koji je, obasjan zracima avgustovskog sunca, bio nestvarno, devičanski beo, skoro providan, pokušavao da uočim neku boginju nalik na Moniku. Bile su ili odveć obične da bi zablistale, nedovoljno graciozne ili suviše vulgarne da bi bile dostojanstvene. Ne bejaše to Felinijev grad žena. Za titulu boginje treba imati nešto iznad logike! 

„Blagoslovi me, oče, zgrešiću!“

Shvatio sam tada i tamo, svu mudrost vitalnog čičice Rikarda iz Ćefalua. Koji je znao da prava, velika ljubav odoleva vremenu i izazovima. A onda mi pade na pamet onaj vic kada je bog Adamu, samcu nudio kule i gradove:

„Imam savršenu osobu za tebe. Pomoći će ti u svemu. Dobro, skoro svemu. Kuvaće, čistie, praće, vodiće ljubav sa tobom, masiraće te. Stvarno je savršena u svakom pogledu!"

Adam:  „Mmm.. to zvuči super, kad je mogu dobiti?"

Bog:  Mogu da je pošaljem odmah, ali postoji jedan malecki probem ... sitnica...moraš mi dati svoju ruku ili nogu da bih je napravio."

Adam se zamisli na trenutak i reče: -"A šta mogu dobiti za rebro?"

"I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu. ... I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom. I Gospod Bog stvori ženu od rebra koje uze Adamu, i dovede je k Adamu." (1. Knjiga Mojsijeva, 2. glava, stihovi 18, 21 i 22)

Ovde je opisana prva hirurška operacija u istoriji! Prvi genetski inženjering! Prvi GMO je žena! Muške šovinističke svinje ovome dodaju i to da je pri ovoj intervenciji bog zaboravio da Evi udahne dušu.

Mi smo odlučili da se smestimo u boginjin kafe, kafe koji je nosio Minervino (Atinino) ime. I taman počeh da naručujem, in italiano, naturalmente,kada me nestrpljiva, ljubazna il' arogantna Britanka (teško kod njih razlikujem te fine i suptilne nijanse) prekide:

"Možete naručiti i na engleskom!"

"Signora, siamo in Italia, vale a dire la Sicilia e io parlerò di un italiano. Mi dispiace, non lo so siciliano!", odgovorih joj sabrano, ali sa ledenim odsjajima u vokalnim deonicama.

"Neka vežba kad 'oće!" obratila se ona onima koji su bili voljni da saslušaju njeno anglosaksonsko jadikovanje. Verbalni sukob Mediterana i Britanije 2:1. I čekamo tako da osveženje prisitgne, ja preslišavam obližnje fasade, kad mi se oko zadrža na natpisu:

"Monzu", e znači tako se na sicilijanskom kaže Zemun. Krv nije voda! E, fala rođaci, niste trebali, poštovanje, znači grazie!

„Eureka!“, uzviknuh prkosno i podigoh čašu belog vina "terra siciliana" u vazduh u zdravlju svih boginja. Arhimede, izvini, prioriteti... A vino mineralno, grazie vulkani!

Na trenutak se zamislih. Pa kako se toga nisam pre setio! Kada se baviš detaljima, zanemariš celinu! Onaj znak na kući sa dva stepeništa u Ćefaluu. Dvostruka poruka! Muški simboli i dva puta, dva stepeništa, koji mogu da označavaju uspon, ali i pad! Sami simboli su drevni, a asocijacije koje im se pripisuju datiraju čak iz doba rađanja prvih civilizacija. Drevni ljudi posmatrali su kretanja nebeskih tela i njihov međusobnu povezanost. Sledeći korak bilo je vezivanje nebeskih tela, planeta za njihove, paganske bogove: Merkura, Veneru, Marsa, Zevsa (Jupiter) i Hrona (Saturn). No, nisu se na tome zaustavili, onda su nebeska tela i bogove venčavali za metale te je Sunce (Helios) vezano za zlato, Mars (Thouros) je povezan s gvožđem, a Venera (Phosphoros) s bakrom. A onda su ovo trojstvo obeležili slovima. Prisetih se i prodavnice sa kičerskim figurama od lave. Na jednoj od njih bila je dočarana Venera. I kao da to nije dovoljno na desnoj butini imala je istetovirani ženski simbil roze bojom! Venera na planini, ispod koje njen muž, bog vatre, drži kovačnicu i pravi oružje i oklope za bogove i heroje, dok ona besramno šuruje sa njenim bratom Marsom, bogom rata i nabija mu rogove.

Kakva drska provokacija! A možda se Vulkan iznervirao zato što mu je Prometeju „zapalio“ vatru? Kako god, Vulkan je ljudima podario prvu ženu, Pandoru (napraviljenu od gline, onu što se vucara naokolo sa kutijom- kutijom zla (a unutra: kuga, tuga, siromaštvo, zločin, očaj, pohlepa, starost, bolest, ludost, prkos, glad, prevara), ali i kutijom nade. Pa je svet pun zla, ali ipak ima nade! A možda je ta nada i najveće zlo, jer laže, jer teši nemoćne i nesposobne dajući im lažnu snagu , a zavarava odvažne i sposobne. Jer, ko živi u nadi pleše bez muzike. Ona je jedan od lekova koji ne leče, nego samo produžavaju agoniju. Pandorino ime označava osobu „svime obdarenu“. Venera joj je podarila lepotu, a Minerva pobrinula za njen stajling. Ni ostala božanstva nisu škrtarila na darovima. Pandora, paganski verzija Eve. A otvaranje Pandorine kutije je zločin ravan degustaciji jabuke u raju! U oba slučaja žene su bile vođene radoznalošću! Nisu Sicilijanci džabe smišljali gestikulaciju da ogovaraju bogove, a da ih ne razljute! Podigoh majicu i zagledah mesto gde je trebalo da se nalazi stigmata. Nestala je!

A sada reč-dve o planeti Veneri, u narodi poznatijom pod imenom "zvezda Danica". Najsličnija je Zemlji, ali ipak...Jedan dan na Veneri traje duže nego cela zemaljska godina, a godišnja doba ne postoje. Sunce na njoj izlazi na zapadu, a zalazi na istoku.Venera je nastrana planeta. Naime, ona se obrće oko svoje ose suprotno od svih ostalih planeta.Posle Sunca i Meseca Venera je najsjajnije nebesko telo.

Po veličini je šesta planeta u Sunčevom sistemu. Nama Zemljanima Venera je najbliža planeta. Prečnik Venere je samo malo manji prečnika naše planete i iznosi 12.103,6 km. Venera ima vrlo gustu neprozirnu atmosferu punu sjajnih žućkastih oblaka. Oblaci su sastavljeni od kapljca sumpora i sumporne kiseline. Atmosfera Venere propušta 30 posto Sunčeve svetlosti do tla ali emituje u svemir samo 1 posto infaracrvenog zračenja. Zbog toga je na površini vrlo visoka temperatura oko 480°C. Izmedu noćne i dnevne temperature skoro nema razlike. Venerina čvrsta površina je suva i gola, pokrivena kamenčićima i finom prašinom. Reljef je ravniji, ali postoje planine više od Mont Everesta

Venerin prolaz ispred Sunca je pojava koja nastupa kada se planeta Venera nađe tačno između Sunca i Zemlje. Tada se može primetiti da na svetlom Sunčevom disku prolazi mali tamni kotur. Ovo je dosta retka pojava. Predzadnji prolaz je bio 1882. godine a zadnji je bio 8. juna 2004. godine. 

VERUJEŠ LI U STVARI KOJE NE VIDIŠ? Ispada da žene brani Venera i da im je metal bakar, a muškarci se sa Marsom igraju rata i gvozdeni su. A oni koji su skloni stilizaciji ovako analiziraju ženski simbol: krug predstavlja matericu, a krst ispod predstavlja vaginu. Uvidom u neke starije rukopise uvideo sam da se na mestu krsta nekada nalazilo nešto nalik latiničnom slovu V, što samo potkrepljuje gornju tvrdnju, da se radi o faličkim simbolima. Iako postoji tvrdnja da je stariji simbol za muškarce bio okrenuti ženski simbol, verovatnije je da je on preuzet od boga Marsa. Pristalice stilizacije u njemu vide ratnika sa štitom i kopljem. Više nego jasna poruka! A da je u srednjem veku bila u upotrebi vijagra, veštice ne bi gorele na lomači!

A onda smo dobili lepo upakovani fiskalni račun serviran na tacni, iza kojeg se krila i tajna poruka:

„Alea iacta est!"

Kreni iz zemlje lavljeg srca u zemlju lava koji leti! Tajna o najpoznatijem brodu, a poznati su samo oni koji su potonuli, naći ćeš u gradu na vodi“,

 ili u onom drugom, sa kojim se ovaj prvi takmiči u lepoti, tamo gde je rođena Venera! Samo prati belu liniju!“  -uskoro!

ili potraži pokrov na kojem je onostavio svoje krvave tragove...

ili tamo gde "krv nije birana", a rođen je Krisitfor - uskoro!
Otvori vrata i ne plaši se!

Grazie per la vistra visita!“

Živ nisam! Najužasnije tamnice i najraskošniji dvorci kriju se u nama samima, u našim umovima. Od nas zavisi gde ćemo se zaputiti. Svako treba da prati svoju zvezdu. 

Kako se stiže do smrti? Sve počinje strahom, koji ima svoju svrhu, da vas pripremi da reagujete kada ste u opasnosti. Telo odumire, osećate miris smrti i telesnih tečnosti. Osećate miris straha. Ovo utiče na deo mozga koji se zove talamus, a koji je veoma osetljiv na stres. Daljom hemijskom reakcijom u mozgu dolazimo do stanja "bori se ili beži" za šta možemo da se zahvalimo hipotalamusu. On podstiče nadbubrežnu žlezdu da luči adrenalin, a adrenalin zatim ide do jetre i podstiče lučenje šećera u krv. Nastupa klinička smrt; srce prestaje da radi i prestajete da dišete. U ovom trenutku mozak i dalje radi, tada nastaje prava magija. Mozak u ovom periodu upada u hiperstanje perceptualne neuroaktivnosti - radi k'o lud! Vidite svetlost i neke filmske slike munjevitom brzinom. A onda sve to završi u tami, poput bioskopske, neko je zauvek ugasio svetlo. Rađate se u suzama i uz plač, a umirete u tišini, uz plač vaših dragih.

Primetio sam još jedan papir. Biohemiske analize pokojnog Don Otavija Rosatija. Zabezeknuto sam posmatrao i nisam mogao da poverujem . Pored reči bog, krv je reč koja se najviše pominje u Bibliji. Oto je imao krvnu grupu AB, Rh -. Jedinu, koju nije moguće klonirati! Ako je čitava ljudska vrsta potekla od jednog pretka, njihova krv bi bila kompatibilna. No, to nije slučaj! Ljudi sa negativnom krvnom grupom, nemaju u evoluciji zajedničkog pretka sa ljudima koji imaju pozitivnu krvnu grupu. Dopuštam  da je ovo hereza, ali ovde je neko ozbiljno zabrljao. Čarls sa svojom teorijom, ili bog koji ispada da je intervenisao par puta (nezadovoljan rezultaatima eksperimenata). A u okviru zemaljske populacije sa RH - grupom ih ima svega 15 %. Koagulacija koja nastaje kada se pomešaju Rh pozitivna i Rh negativna krv je vidljiva golim okom.! A, ako žena ima Rh- grupu, ona u sebi ima prirodan obrambeni mehanizam, koji će uništavati Rh+ krvna zrnca u fetusu.

 Bejbi Džizus

Nigde u prirodi ne dolazi do ovakvog procesa, osim možda kod mazgi, potomaka konja i magarca. Da li je Rh – dokaz  da je čovečanstvo hibridna vrsta? Osamnaest hiljada sumerskih glinenih tablica pronađenih u Iraku jasno identifikuju ime onoga koji je genetski modifikovao ljudski rod; njegovo ime je Anunaki! Negativnoj krvnoj grupi pripisuju se povećane psihičke moći i povećan koeficjent inteligencije, no na račun nešto zakljžljalijeg tela. Pozitivna krvna grupa je znatno starija od negativne. A šta je, uopšte, Rh (rezus) faktor? Dokazano je da većina čovečanstva (85%) ima isti krvni faktor kao rezus majmun. Takva krv se naziva rezus pozitivna krv, skraćeno Rh (od Rhesus). Ovaj faktor je potpuno nezavisan od krvnih grupa.

Ko prolije krv čovečju, njegovu će krv proliti čovek, jer je bog po svome obličju stvorio čoveka.” 

(Biblija, Knjiga Postanja).

No krvna grupa tipa AB je retka, nalazi se samo u 5 % stanovništva. Ujedno to je u najmlađa krvna grupa.  Pre decet vekova nije upošte postojala. Rezultat je mešanja krvne grupe A i B. Jedina je koja nije posledica okruženja, a osobe sa ovom krvnom grupom infuziju mogu primati od svih grupa. Osobe ove krvne grupe manje su podložne alergijama i autoimunim bolestima. No, izgleda da nisu otporne na ubod viljuškom! 

Najstarija krvna grupa je 0 i nastala je pre oko 50 hiljada godina p.ne. u našoj pradomovini Africi. Ovo je hemijski najjednoszavnija krv! Osoba sa tipom krvi 0 negativna smatra se “Univerzalnim donator”. bez rhesus gena. Pre oko 25 hiljada godina p.n.e. nastala je grupa A, a pre 10 hiljada godina p.n.e grupa B. 

I sada, na kraju, sigurno se pitate šta bi sa pitanjem sa početka. Zašto se onaj mamlaz zahvaljivao kelneru, istom onom koji ga zamalo nije koknuo? Šta već ste na nju zaboravili. E, rođaci...

Pa, prestao je da štuca!

  „Poznati sicilijanski advokat tvrdi da je sve to plod policijske mašte.’ (Alan Ford)

Fade out

"Odnese ga put niz svet,

odnese ga đavo među reči,

da se udvara svojoj vlastitoj senci,

da peva u lažnom vrtu"

Pesnik, Branko Miljković