Krivi Vir dobar sir a priroda predivna

 

O ovom slobodarskom kraju, koja je njegova postojbina sa mnogo činjenica, ali i ljubavi piše Dragiša Živadinović Burgić u svojoj knjizi Krivi Vir-smaragdna lepota. U tu priču utkiva i sećanja i poneku anegdotu. Ta sećanja su toliko živa da se pred vašim očima odigrava film, hronoligija jednog kraja i onih koji su ga bojili svojim životnim pričama. Zahvata on tu i dublje u istorije i šire u prostore, vešto baratajući faktima, nadanjima i zabludama, slika na stranicama svoje knjige s velikom dozom nostalgije priče o sudbinama i o događajima, ne pretendujući da bude njihov sudija. Kako to već obično biva započeo je da beleži neka svoja sećanja davne 1966. godine. I na taj način pokrenuo lavinu koja rezultira ovom opsežnom monografijom rodnom kraju. Koju je sakupljao i formirao poput vrednog mrava.  Na njegov poziv odlazim ovog septembra u ovaj pitoreskni kraj između misteriozne i čudesne planine Rtanj i Južnog Kučaja, koji je odnedavno zaštićen i proglašen nacionalnim parkom. Da se lično suočim i proživim ovu prelepu kreaciju prirode. 

Selo u kome iz krečnjačkih dubina izbija Crni Timok postaje sve atraktivnije i za turiste koji se mogu osvežiti na Vrelu, videti kako radi obnovljena vodenica. Ovde je izvorište Crnog Timoka, ali i brojni izvori pitke i tople, lekovite vode. Dragiša beleži da se Krivi Vir prvi put pominje 1560. godine i da je brojao 12 kućа. Аustrijski uhoda, Franc Ksaver Pokorni 1784. godine izbrojao je 20 kuća, a 1839 ih ima već 120. Krivi Vir je 1962. godine imao više od dve hiljade stanovnika, osmogodišnja škola koja je ovde radila i imala  preko 300 đaka. Kod Pećuru, gde izvire Crni Timok, postojala je prva hidrocentrala napravljena u ovom delu Srbije i koja je dugo godina radila. Krivi Vir je je imao svoje priključke za struju i telefon. Danas u 200 kuća uglavnom živi po jedan član, eventualno dvoje ljudi. Retke su porodice sa više članova. Zato je ovo mesto najveće stanište kosovskog božura (Paeonia peregrina) u Srbiji, koji ovde raste na površini od 400 hektara. 

Uz kosovski božur na ovom području raste još oko 200 lekovitih trava. Legenda kaže da su božure na „Južni Kučaj" doneli kosovski junaci posle boja. Božur spada u zaštićene biljne vrste, jer se zbog prekomernog branja prirodna staništa ugrožena. U narodnoj medicini koren biljke korišćen je za lečenje histerije i epilepsije. Mesna zajednica na izvoru tople vode napravila je bazen, a tamo gde iz stene izbija Crni Timok uređeno je izletište, za uživanje i roštiljanje ispod hlada breza. Neposredno pored stare vodenice, počinje niz od ukupno desetak izvora tople vode od kojih je najveći tzv. „Vrelo“. Voda sa ovih izvora je uvek čista i bistra. Temperatura vode koja izvire u pećini Pećuri je 7-8°C, a temperatura vode sa pomenutih izvora 21-22°C.

Krivi Vir je poznat po ovci krivovirskoj žuji dugi niz godina i svojstven po tome što ima takav geografski položaj da je mleko od koga se pravi sir i kačkavalj jako kvalitetno. Pre pola veka na proplancima oko Crnog Timoka bilo je više od 15 hiljada krivovirskih žuja, danas tek nekoliko stotina. Starine besede da su nekada brda leti činila pokrivena snegom, zbog broja ovaca na ispaši. Runo ove ovce je izdašno i belo, a glava žućkasta, sa prepoznatljivom ćubom; ovnove krase spiralni rogovi... Nekada je svaka kuća imala stado i mlekaru, a krivovirski kačkavalj prodavao se čak u Pešti.

U vreme mog boravka održavala se tradicionalna Sirijada, četvrta po redu, a za posetioce su organizovali pečenog vola, lokalni KUD i folklor, veliki broj štandova sa proizvodima domaće radinosti. U klimatizovanoj sali izloženi su lokalni sirevi (ovčji, kozji, kravlji, dimljeni, sir sa dodatkom začinskog bilja…), koji se mogu i moraju i probati i kupiti. Učestvuje više od 50 izlagača sireva i više od 100 izlagača koji će predstaviti ostalu gastronomsku ponudu ovog kraja. Ovde prave i „krivovirski“ ovčji, kozji i kravlji kačkavalj, koji ima specifičnu aromu oraha i zaštićenog je geografskog porekla. Ima ga i sa različitim dodacima (sremuš, susam, tucana paprika...)

Događaj započinje u 10h kuvanjem ovčjeg paprikaša, nakon čega je planirano otvaranje prodajno-takmičarske izložbe sireva. Za podne je predviđen čobanski višeboj, u 13h nastupi svirača na duduku, kavalu, fruli, gajdama…U 14h je defile kulturno-umetničkih društava, nakon čega je na letnjoj pozornici predviđen muzički program, koji će biti nastavljen i posle proglašenja pobednika u večernjim satima. Ovde su se skućili i Crnogorci koji su krenuli za Rusiju, ali ugledavši ovu lepotu rešili da navek ostanu. Uklopili su se u lokalnu zajednicu, a jedino što ih odvaja od ostalih i vezuje za postojbinu je što prve kajmak.  

Krivi Vir ne bi bio to što jeste da ne nosi i poneku legendu. Prema jednom predanju selo je nazvano Krivi Vir po virovima kojima Crni Timok obiluje, a prema drugoj legendi zato što su bežeći od Turaka meštani krivudali i krili se po tim virovima. Ona  filmska govori o velikoj, nemogućoj ljubavi. Ovo predanje zapisao je Miša Milenković, a ispričao mu ga je njegov deda Laza Antić. Momak je bio sluga, a devojka kći gazde. Mlad, okretan, što jest onižeg rasta, ali dobar lovac i jahač, privukao je pažnju mlade gazdarice i ispunio njeno srce ljubavnim treptajima. Dalje je  sve teklo kao u bajci. Jednoga dana po selu puče glas da je dvoje mladih nestalo. Uzalud je gazda slao potere i raspitivao se kod putnika jesu li videli njegovu kći. Glasa ne beše niodkuda.

I tako minuše godine, kada do nesrećnog oca dođe glas da tamo negde, prema Vidinu, pod Rtnjem, vije se neki dim iz kolibe. Braća odmah osedlaše konje i dadoše se u potragu. I zaista, na padinama nevelikog brda ugledaše najpre dim, a zatim i kolibu. Sjuriše konje ka dimu osećajući da je tamo njihova izgubljena sestra. Baš su se bili primakli kolibi oblepljenoj životinjskim kožama, kad iz nje izađe ženska prilika. Jedno dete joj u ruci, drugo drži za ruku, a treće poodmaklo raste u stomaku.

„Sestro!“

„Braćo moja!“

„Otac nas poslao po tebe. Polazi!“

„Ovo mi je kuća, imam muža i decu. Ne idem ja nigde! Nego, sjašite, odmorite se i sačekajte Malečka. On se u lovu zadržao...“

...Sve grleći ih, mazeći ih, sestra pred braću iznese rakiju medovaču, a oni se živo raspitivaše o proteklom vremenu. Sestra im ispriča sve o njihovoj potrazi za mestom gde će da sviju dom. U kanjonu Suvaje, prebogatom lovištu, sa bistrom rečicom ali nepogodnim za život, najpre su razvili šator. Nepuna godina je prošla, a porodica se uvećala. Zarad dece, krenuše ka osunčanom, prostranstvu koje se moglo videti sa Grbave kose. Tu podigoše drvenu kolibu, a dobrom lovcu Malečku ne bi teško da je skroz oblepi i utopli životinjskim kožama i tu ukorenjeni nastaviše život, Malečko loveći, a ona rađajući decu. Malečko je krzna pakovao u tovare i prodavao ih prolazećim trgovcima za Vidin. Na kraju reče braći da njen muž nju nije na prevari i na silu odveo, već da ona za njega krenula dobrovoljno, te da ona neće živa krenuti sa njima. Onda sačekaše Malečka, koji na konju, pod teretom koža, naiđe pre nego sunce zađe. Pošto mu žena ispriča sve, on ih pozdravi, izgrli i ugosti svežom srnetinom i negotinskim vinom.

                          Kralj Milan u lovačkom odelu, 

                      K. K. Atelier, foto-papir, karton, 26,6×23 cm, Beč

 

Sutradan Malečko i porodica ispratiše šurake sa darovima za njih i oca.
Vratiše se braća u selo, praznih ruku ali punog srca. Dobre utiske prenesoše ocu, koji to primi dosta lako. Misleći o unucima u planini, on skoči do Paraćina i pokupova alate, metal i bronzu, staklo i porcelan, tkaninu, čoju i svilu i džebanu za lov, pa se sa sinovima vrati u Bukovik. Dugo se starina igrao sa unucima, a na polasku još jednom pozva kćerku i Malečka da pođu sa njim nazad, što ovi jednoglasno odbiše. Dugo je kći mahala ocu na rastanku.

Jedared, Malečko prikupivši 12 tovara koža, smesti ih na mule krenu ka Grbavoj kosi, u susret trgovačkim karavanama. Slučaj ili sudbina hteli su da tog dana putem ka Vidinu pođu Osmanlije, goneći pred sobom roblje. Stotinu nesrećnih i izmučenih, kretalo se pod neprestanim udarcima kamdžije, teško, sporo, nevoljno. Gledao ih, i njih i Turke, Malečko i rodi mu se ideja:

„Da se trampimo!“,  ponudi karavan-bašu.

Ovaj zainteresovano pogleda naočitog momka kraj puta i njegove tovare koža.

„Kako to misliš, kaurine?“

„Ovako. Tu imaš stotinu glava, a ja dvanaest tovara prvoklasnih koža. Ja tebi, ti meni.“

„Da ti ne bude mnogo, kaurine. Daću ti pola roblja za te tvoje kože.“

Malečko se zamisli, pa izusti:

„Neka ti bude ali da ja biram roblje.“

Turčin se složi i Malečko krenu. Pažljivo je birao i da se Turci ne sete, razdvoji majku od deteta, sestru od brata, muža od žene.. Odvoji pola i krenu, on ka Bukoviku, Turci ka Bugarskoj. Ali, avaj. Uzalud je sevala turska kamdžija, šaka i pesnica - karavana ne hte da se makne. Samo je Grbavom kosom odjekivaio lelek i dozivanje razdvojene krvi... Nedugo uzaludno pokušavajući da pokrene raspolućene porodice, karavan - baša shvati da je nasamaren.

„Aferim neka ti je, kaurine.“, reče Malečku i preda mi drugu polovinu roblja. Zavlada sveopšta radost. Usput je Malečko saznao da je roblje pohvatano na Pešteru, da je tamo, među Osmanlijama teško živeti, te da bi bili radi da se izmeste. On im ponudi da se ovde nasele. Pogodnih mesta za kuće ima, hrane za stoku takođe, a vremenske prilike sigurno su bolje od ondašnjih. Pešterci, i sami stočari i sakupljači, rado prihvatiše njegov predlog. I rasu se selo po padinama Bukovika. Bivši robovi izgoniše stada i krda u dolinu Timoka i na cvetne livade Belih voda, Grabovca, Kladenčića. Započe napredak…

Malečko je bio srećan ali u isto vreme potišten. Oštre zime, visoki snegovi i snažan vetar svake godine su tukle naselje i činile život teškim i po pola godine. Zato reši da se sele. I ne samo to, već posla muške u rodni kraj da dovedu govedu i ovce svikle na surove uslove. Sve je to učinjeno. Dovedoše iz Sandžaka ovcu, od koje nasta žuja, kravu i volove, a oko izvora Crne reke nađe pogodno, skrovino mesto i naseli selo. Po delu reke nazvaše selo Krivi Vir, a nekadašnje mesto - Seline.

Po drugoj, manje romantičnoj, reka Crni Timok prozvana je Nevernička suza,  jer je suprug svoju ženu nevernicu bacio sa litice pred pećinu Pećuru iz koje izvire reka. Od tada ova pećina nosi naziv „Jovankina rupa“. Meštani veruju da je litica nad izvorom Crnog Timoka ukleta. Na ovom mestu nesreće se dešavaju još od 1883. godine, kad su radikali podigli Timočku bunu. Žitelji pripovedaju da se niz liticu slivala krv nedužnih i da je ta krv prizvala prokletstvo. Po nekom lepšem predanju, u izvoru Buk, pokraj manastira Lozica, s druge strane Krivog Vira, uoči praznika, u gluvo doba noći kupaju se žene koje "gledaju".

Manastir Lapušnja nalazi se u ataru sela Krivog Vira i posvećen je Svetom Nikoli. Danas je Lapušnja polusrušeni manastir, a nekada je predstavljao svojevrsnu znamenitost. Crkva manastira Lapušnja bila je saborna za celu okolinu. U njoj je stalno obitavao episkop. Manastir se prvi put spominje u turskim popisima 1455. godine. Ima trolisnu osnovu, sa visokim kubetom koji dominira nad čitavom građevinom. Rađen je po uzoru na sakralne građevine Moravske škole. Od živopisa sačuvana je delimično ktitorska kompozicija na kojoj su vojvoda Radul i knez Bogoje, koji drži model crkve. Iza Bogoja je gospođa Mara, a iza Radula, njegova žena Natalija. Ostaci slikarstva i arhitekture manastira konzervirani su tek 1973. godine, skoro tri veka nakon što je manastir opusteo. Manastir je aktivno delovao do kraja XVII veka.

„Tri stvari pametan čovek svima pokazuje, a nikada nikome ne daje: ženu, pušku i vlast“

Knez Miloš Obrenović (1859)

Krivi Vir je selo u Srbiji, poznato po svojoj istorijskoj ulozi u Timočkoj buni 1883. godine. U centru Krivog Vira nalazi se spomen-ploča sa imenima dvojice stradalih i 28 osuđenih Krivoviraca, dok je na glavnom putu Paraćin - Zaječar postavljena tabla gde se „putnici namernici" podsećaju da je u ovom selu započela Timočka buna. O ovoj narodnoj pobuni 1983. godine Žika Mitrović snimio je istoimeni film. Pobuna u Krivom Viru bila je prvi sukob između ustanika i kraljevske vojske tokom Timočke bune. Seljaci su odbili da predaju oružje vlastima i uspeli su da razoružaju omrženu konjičku žandarmeriju (sejmene) poslate protiv njih. Nakon toga, ustanici su preuzeli vlast u Boljevcu. Navodno su se plašili da vlast planira da im otme džebanu, a onda poveća harač i oglobi ih, a i nije im se sviđalo uvođenje redovne vojske i to da moraju da je služe. U tome su ih svojski podržavali radikali. 

Sablja kralja Milana

 Narodna radikalna stranka je jedna od prve tri srpske   političke stranke formirane 1881. godine, uz Liberalnu i   Naprednu stranku. Na početku svoje istorije radikali su bili izričito populistička stranka. Radikali su se u unutrašnjoj politici zalagali za stalnost rada i puno zakonsko pravo Narodne skupštine, slobodne, tajne i neposredne izbore, parlamentarno uređenje države, slobodu javne reči i izražavanja, smanjenja birokratskog aparata i niže poreze, jačanje lokalne samouprave i očuvanja Narodne vojske. U spoljnjoj politici radikali su se zalagali za saradnju balkanskih naroda (pre svega Srbije sa Crnom Gorom i Bugarskom) u cilju nacionalnog ujedinjenja i oslobođenja od turskog ropstva. Nikola Pašić (1845-1926), jedan od osnivača i dugogodišnji vođa NRS, morao je da emigrira tokom Timočke bune.

                       

Kralj Milan sa ostalim evropskim vladarima u dvorcu Homburg 1883. godine

pečat kralja Milana O,

U toku 1882. godine nekoliko puta su održani parlamentarni izbori na kojima su svaki put pobeđivali radikali. Kralj nijednom nije hteo da im poveri mandat za sastav vlade, pa su radikali pribegavali opstrukciji, dajući ostavke na poslanička mesta i tako izazivali nove izbore na kojima bi ponovo odnosili pobedu. Istovremeno se vodio buran sukob oko pitanja novog Ustava. Dok su kralju naklonjeni naprednjaci želeli ustav koji bi napravio ravnotežu izmedju Parlamenta i kralja, radikali su želeli liberalni ustav koji bi sasvim ograničio prava vladara i maksimalno proširio ovlašćenja Skupštine. Kralj Milan je bio protiv promene važećeg, konzervativnog, Ustava iz 1869. godine. Bio je skloniji ukidanju Ustava i Parlamenta i uvodjenju ličnog režima, nego ustavnim ustupcima.

Samo godinu dana nakon što je knez Milan Obrenović, četvrti srpski vladar iz dinastije Obrenovića, proglasio Srbiju za kraljevinu i sebe uzdigao na nivo kralja, i pet kako je izvojevao nezavisnost, ozvaničenu na Berlinskom kongresu, suočio se sa ozbiljnim problemima u mladoj državi. Po Milanovom konceptu prvi poziv vojske činili su Stalni kadar – profesionalni oficiri i podoficiri i vojnici na odsluženju dvogodišnjeg vojnog roka, kao i Aktivna vojska – rezerva stalnog kadra sa obveznicima do 30 godina starosti. Drugi poziv činili su rezervisti Prvog poziva od 31 do 37 godina starosti, a Treći poziv, koji bi se mobilisao samo u krajnjoj nuždi , činili su obveznici od 38 do 50 godina starosti. Tako je Kraljevina Srbija mogla da mobiliše pet divizija Prvog poziva (više od 20.000 vojnika stanog kadra i više od 80.000 obveznika aktivne vojske), pet divizija Drugog poziva (više od 50.000 vojnika) i 60 bataljona Trećeg poziva (više od 50.000 vojnika) tj. više od 200.000 vojnika ukupno. Ovakva organizacija Srpske vojske ozakonjena je Zakonom o ustrojstvu vojske iz januara 1883. godine.

Timočka buna (onovremenska obojena revolucija) bila je kontraverzna pobuna naroda protiv njegove vlasti, izazvana nezadovoljstvom zbog oduzimanja oružja. Pobuna je započela oko kafane Dimitrija Nikolića Cincarina, na mestu gde se danas nalazi Dom kulture u Krivom Viru. Ispred zgrade opštine, od koje su danas ostali samo fragmenti oronulih zidova, 1. novembra (20. oktobra), u osam izjutra, sviran je zbor i okupila se narodna vojska. Oko 500 pobunjenika iz Krivog Vira, Jablanice i Lukova potom su opkolili kafanu u kojoj je bila smeštena policija i vojska.

Svedok ovih zbivanja, učitelj Tihomir Marinković, objavio je u Politici 1927. svoja sećanja na te burne dane:

„Komisija za razoružanje radila je prvo u Boljevcu, pa je prizivala jednog po jednog i tražila da položi oružje. Ljudi su izjavljivali da ne daju puške. Ovaj otpor komisija je protumačila da je po nagovoru nas, Boljevčana, pa je odlučila da ide iz sela u selo, da razoružava. Kad je videla da ovako narod ne daje oružje, odlučila je da izabere jedno, najpopularnije selo, pa da u njega dovede vojsku, pa pomoću vojske silom da ga razoruža, a druga sela, kad to čuju, lako će se razoružati.“

Kao odgovor na pobunu, kralj Milan proglasio je vanredno stanje, suspendovani su članovi 8 i 10 Zakona o štampi iz 1881. godne, zbog čega „nijedan list nije mogao izlaziti dok ne dobije dozvolu policijskih vlasti." Izdati su i ukazi da se „deo vojske stavlja u vanredno stanje" i da joj se daje „dupla plata" čije će troškove podmiriti opštine koje „u nemiru i neposlušnosti posredno ili neposredno učestvuju". Obustavljen i Zakon o zborovima i udruživanjima u celosti, što je značilo da partije prekidaju svaki dalji rad.

Glavno bojište Timočke bune bilo je na Čestobrodici, gde se stacionirala stajaća vojska nakon povlačenja iz Krivog Vira. Pobunjenici su formirali takozvanu „leteću konjicu" kojom je komandovao Dobrosav Petrović, jedan od vođa Timočke bune i sin sveštenika Milije Petrovića, takođe učesnika pobune i radikalskog poslanika. Behu to vremena kada su naprednjaci i radikali bili zavađeni „na nož“.

Milan je poslao generala Tihomilja Nikolića da uguši bunu. Vojska pod njegovom komandom na narod je krenula topovima i dalekometnim puškama, pred kojima su ustanici sa svojim „jednometkama“ bili posve nemoćni. Seljaci, uhvaćeni sa oružjem, ubijani su na licu mest,a tako što bi im dželati prvo pucali u noge, pa u ruke i u trup i najzad bi ih ubijali kuršumom u glavu!

Pobuna je trajala desetak dana, ali je brzo u krvi ugušena. Jedan od pobunjenika, učitelj Tihomir Marinković, okrivio je za poraz glavnokomandujućeg, popa Marinka Ivkovića, zbog oklevanja da napadne. Naime, on je verovao sve vreme da će vojska u nekom trenutku preći na stranu naroda. Nakon gušenja pobune novembra 1883., preki sud u Zaječaru izrekao je 94 smrtne presude i više stotina osuda na dugogodišnju robiju. Izvori beleže da su se Zaječarci ophodili gostoljubivo prema sudijama Prekog suda. Bilo je i onih koji su se podsmevali pobunjenicima, koje su okovane u bukagije sprovodili po ulicama. Pravdu su delili trojica beogradskih sudija na čelu sa Dragomirom Rajovićem.

„U delima, koja po ovom zakonu podležu suđenju prekoga suda, istražne i isljedne vlasti ne moraju se pridržavati propisa u zakoniku o postupku sudskom u krivičnim delima...", savetovao je kralj Milan u Ukazu o Prekom sudu, što je sudijama dalo „potpunu slobodu da se krajnje surovo obračunaju sa pobunjenicima".

Usledio je krvavi novembar ili „mesec smrti", kako su ga pojedini nazivali; izvršeno je 20 smrtnih kazni, neki od njih stradahu potpuno nevini kao to već u metežima biva. Suđenje je počelo 16. novembra i trajalo je 33 dana. Od članova glavnog radikalnog odbora na smrt su osuđeni: Nikola Pašić, Pera Todorović, Raša Milošević (kazne nisu izvršene). Većinu osuđenih radikala kralj Milan je kasnije amnestirao, posredovanjem stranih zvaničnika i domaćih intelektualaca. Potom je povećao plate vojsci, uveo novi talas represivnih mera (poput povećanja poreza) zbog kojih su ispaštali i oni koji nisu bili direktno uključeni u Timočku bunu.

Kada su Rusi Sanstefanskim mirom velike delove Srbije obećali Bugarima, kralj Milan je odveo ruskog konzula do Ćele-kule i odbrusio mu:

"Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!"

Objava rata Bugarskoj 14. novembra 1885. godine izazvala je različite reakcije u samoj Srbiji. Kralj je u ujedinjenju Bugarske i Istočne Rumelije (18. septembra 1885. godine) video remećenje ravnoteže na Balkanu i porast njihovih teritorijalnih aspiracija. No, rat je vodio kilavo, potpuno rastrojen, utekao sa bojišta i ostavio vojsku bez komande. Donosio je mnogo nelogičnih i nejasnih odluka, izdavao naređenja bez konsultacija sa Vrhovnom komandom, što je doprinelo konfuznom stanju u srpskoj vojsci. Neki ratni neuspeh prepisuju opstrukciji od strane radikala. U pismu kraljici Nataliji 19. novembra 1885. godine kralj Milan priznaje:

„Sve posledice moje nesreće, moga poraza ja primam lično na sebe”.

Mir Srbije i Bugarske potpisan je 3. marta 1886. godine u Bukureštu. Austrougarska nije dopustila da Srbija ispašta zbog ovog debakla i uspostavljeno je predratno stanje. Na kralja

Milana je četiri puta pokušan atentat (poput onog neslavnog u Smederevu). Godine 1900. raspisana je poternica da se Milan Obrenović „kao opasan za red i mir, uhapsi gde god se u Srbiji uhvati“.

Vladavina njegove dinastije okončana je 1903. godine državnim udarom i svirepim masakrom nad njegovim sinom Aleksandrom i snajom Dragom Mašin, u Majskom prevratu. Milan je na svet došao iz veze Miloša Obrenovića, sina Jevrema Obrenovića (rođenog brata kneza Miloša) i Elene Marije Katardži (koji su se nakon toga razišli) i sa njega otišao izvan Srbije (rodio se 1854. u moldavskom mestu Marašeštiju, a preminuo od upale pluća 1901. u Beču). Sahranjen je u Manastiru Krušedol, pokraj kneginje Ljubice. Car Franc Jozef, u znak dobrih odnosa obezbedio mu je kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude sa njim. Po njegovoj smrti, bečki doktor Paltauf, profesor univerziteta koji je balsamovao kraljevo telo zabeležio je i jednu opasku:

„Nikada nisam video plastičnijeg i pravilnijenog razvijenog tela. Kralj Milan bio bi savršen model za najlepšu mermernu statuu!“

Kralj Milan na odru, 1901. u Beču.

Srebrnjak sa likom kralja Milana
(poklon od deda Milenka)

 Kada je 1868. godine pozvan da sa školovanja u   Parizu (licej Luj le Gran) dođe u Srbiju i preuze kneževski presto, nakon  ubistva njegovog strica Mihaila u Košutnjaku, bilo mu je svega 13 godina. Još tada je bio siroče, jer mu je otac preminuo sedam godina ranije. Bio je veoma obrazovan, bonvivan i smatran za dobrog poznavaoca umetnosti. Istoričari umetnosti kao zanimljivost navode da se „kralj Milan pominje kao prvi monarh u svetu koji je kupio slike francuskih impresionista“. Impresionizam je, u to vreme, bio relativno nov i neshvaćen pravac u umetnosti. Kada je, u maju 1903. godine izvršen atentat na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu Obrenović, sa scene Srbije nije samo zauvek nestala dinastija Obrenović. U mesecima koji su usledili, uništene su, nestale ili su ukradene i mnogobrojne slike i druga umetnička dela iz kolekcije koju je sastavio kralj Milan. U jednom selu kod Niša je pronađen je portret Milana Obrenovića, delo Đorđa Krstića, kraljevog stipendiste i jednog od najpoznatijih srpskih realista. 

U vreme Velikog rata, sliku su sabljama isekli bugarski vojnici. Teško oštećeno delo, koje je jedinstveno u srpskom slikarstvu kao jedini prostorni portret, nedavno je restaurirano. Tokom svojih putovanja na istok, kralj  Milan je rado obilazio bazare. Na jednom od njih, za dvor , preciznije Arapski salon pazario je ćilime. Nakon Majskog prevrata 1903. godine, usledile su velike aukcije za ostavštinu Obrenovića. Na najvećoj, u Bečkom goroteumu 1905. godine, paneli doneti iz Sirije, zajedno s brojnim drugim dragocenostima, prodati su i više se ne nalaze u Srbiji. Novi vlasnik je postao grof Jan Palfi, ugarski plemić, koji je sve te dragocenosti smestio u svoj radni kabinet, a danas ih možemo videti u zamku Bojnice koji pripada Slovačkom narodnom muzeju.

Zlatni novac od 20 dinara, poznat kao Milandor,
kovan nakon proglašenja Srbije za kraljevinu, avers

Kralja Milana, drugi istoričari, pak, prikazuju kao plahovitog, sujetnog i strastvnog apsolutistu nespremnog za tako visoki položaj, koga je privatni život (kocka, ljubavnice) u velikoj meri ometao u vođenju državnih poslova. Lekar Mašin širio je, čak,  glasine da je knez hermafrodit. Naravno da to nimalo nije odgovaralo istini. Širile su se glasine da mu Miloš J. Obrenović nije otac, štaviše da se ne zove Milan, već da mu je pravo ime Emil Raznovan. Nagađalo se da mu je otac neki rumunski pukovnik, ili čak rumunski knez Aleksandar Kuza, sa kim je njegova majka Marija ušla u javnu vanbračnu vezu ubrzo posle razvoda od Miloša. Slobodan Jovanović je u svojoj knjizi Vlada Milana Obrenovića (1. knjiga) demantovao te navode kao neosnovane. Bio je u braku sa Natalijom Obrenović (Firenca 1859 — Pariz 1941), mada ima indicija da su bili u rodbinskim vezama u trećem kolenu (uobičajno za tadašnje dinastije). O tome su zabeležena i neka zanimljiva govorkanja.

„Bićeš majka jednom kralju!“, prorekal je Nataliji stara Ciganka, zatim joj zatražila i drugi, levi dlan: „Samo, čuvaj se! Podlaci će pribeći spletkama i nasilju, kako bi te udaljili sa dvora!“

Videvši sliku srpskog kneza Natalija se „zbunila i zacrvenela se do ušiju“. Milan ju je upoznao u Beču, po preporuci i savetu svoje majke, rumunske princeze Marije Katardži Obrenović. Nataliji se jedino nije dopao njegov glas. Svedoci, ipak, kažu da je to bila velika ljubav. Septembra 1873. Beograd je upoznao zanosnu lepoticu, buduću knjeginju i kraljicu. Mladi bračni par smatran je za najlepši vladarski par u Evropi toga doba. Venčali su se 1875. godine u Beogradu. Naredne godine rođen je prestolonaslednik Aleksandar Obrenović. 

Ministar policije Đorđe Genčić knjeginju Nataliju opisuje kao lepu, ali hladnu i samoljubivu ženu koja je, želeći da sačuva telesnu svežinu, odbila da mužu rodi još jedno dete i izbegavala bračne obaveze. 

Jedna od ljubavnih afera vezuje kralja za zavođenje majke Vinstona Čerčila, što je otvorilo prostor za svakojaka govorkanja. Njegova ljubavnica, Leposava Novaković, lepuškasta udovica crnih očiju, u najboljim godinama, srpska madam Pompadur, sačuvala je brojna pisma koja joj je slao knez Milan slao, da bi nakon okončanja njihove veze, dugo ucenjivala srpsku vladu, preteći da će ih prodati jednoj stranoj državi. Zahvaljujući ovakvom manevru, od države je redovno dobijala pozamašnu apanažu.

Radikalski poslanici iz reda sveštenstva oštro su se protivili su izgradnji železnice, nazivajući je satanističkim zlom. Čak  je i građevinski inženjer Nikola Pašić kritikovao Milana Obrenovića i naprednjake zbog izgradnje pruge, smatrajući da Srbija nije zrela za takav poduhvat. 

Što se spoljne politike tiče srpski brod kralj Milan je zaokrenuo ka Srednjoj Evropi. Doneo je 1888. godine liberalni ustav, poznat i kao Radikalski. Potom je abdicirao i vlast prepustio sinu Aleksandru, napustivši Srbiju. U nju će se vratiti 1897. godine, kao vrhovni komandant vojske, koju će u potpunosti reformisati i modernizovati. Iz Srbije je zauvek otišao 1900. godine, jer nije podržavao Aleksandrov brak sa Dragom Mašin.

Prva ljubavna tragedija na litici s početka priče desila se 1905. godine. Pesnik Vojislav Ilić Mlađi (1877-1944) službovao je kao sudski činovnik negde u Pomoravlju, a njegova supruga Darinka bila je učiteljica u Krivom Viru. Vojislav po prirodi ljubomoran, poverovao je u priče kočijaša o ženinom neverstvu. Ne znajući da vozi supruga, kočijaš se izlanuo da učiteljica ima ljubavnika, učitelja Žiku. Vojislav Ilić Mlađi beše prgav i prek i ubi suprugu, tako što je pucao u nju sa steni koja je posle nazvana Kamen ljubavi, a ploča sa njegovim stihom postavljena je pored pećine Pećure, jer se Kamen ljubavi ili ukleta litica nalazi ispred nje. Prema predanju, kad je Darinka pala niz liticu, Vojislav je sebi nožem prerezao vene. Sigurne smrti spasili su ga čobani. Bio je pritvoren 6 meseci u Zaječaru, a presuda je doneta avgusta 1906. i glasila je: „utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice, u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah počinio.“

Po drugoj verziji Darinka se zagledala u naočitog mašinskog inženjera. Zavoleli su se i tajno se sastajali. Za nesreću, on je bio oženjen, a ona udata. Rešenje su iznašli tako što su se popeli na Kamen ljubavi, pa je ljubavnik pucao u nju, a potom i u sebe. Kada je njegov otac izjutru došao pred vodenicu, video je mrtvog sina i saopštio ženi:

"Ova naša budala se ubila!"

Mrtvo telo učiteljice našli na vrhu litice - sadašnjeg Kamena ljubavi.

„Burne su strasti izvor mnogih zala,

Nesreći ljudskoj početak je strast;

More života one strašno mute,

Nad ljudskom dušom njihova je vlast.“

(Ispovest, Vojislav Ilić Mlađi)