Zlatibore širi grane

U rano praznično jutro izdašno obasjano sunčevim zracima otisnuli smo se na još jedan put. Imali smo na umu dosta toga da vidimo, pre nego što stignemo na našu konačnu destinaciju, Zlatibor. Promiču kuće i sela, njive i povrtnjaci, pašnjaci s kravama i gradovi s benzinskim pumpama i heprmarketima. Zastajemo u Valjevu, gde obilazimo staro gradsko jezgro i pijacu, na kojoj kupujemo čuvene duvan čvarke, koje odmah pakujemo u vruću lepunju namazanu mladim kajmakom. Zatim se upućujemo u predivan kanjon Gradca, a potom do Petničke pećine. U blizini koje se nalazi istraživačka stanica Petnica.

U donjoj pećini uklesani su likovi partizana. Tu su ustave i restoran vodenica. Dok hranimo patke kukuruzom, prilazi nam jedan gospodin. Pitam ga za vodenice koje proizvode čuveno kukuruzno brašno "osmak". Ispostavlja se da je to gospodin Vujić, čuveni proizvođač prozora i flaširane vode, poreklom iz Carine. Odakle je i moj deda. Poziva nas da obiđemo njegovu fabriku vode, koja se nalazi u blizini. To i činimo i zadržavamo se u kraćem razgovoru, uz kafu i ratluk. Potom obilazimo i gornju pećinu, koja je dosta zapuštena. Vraćamo se istim putem do kola i nastavljamo put za Požegu.

Tu obilazimo veličanstvenu Potpećku pećinu sa grandioznim ulazom u obliku potkovice, visokim pedeset metara, kao i prekrasnim, pećinskim nakitom. Ovo je najveći pećinski ulaz u Srbiji. Pećinu je istraživao i na njoj doktorirao naš čuveni speleolog Radenko Lazarević. Uspon uz strme stepenice, njih 700, ne nagoveštava bogatstvo koje planina ljubomorno čuva u svojim nedrima, na uređenoj stazi dužine od 555 metara. Jedan deo pećinskog nakita, bliže ulazu, se osušio i na žalost definitvno propada. Što se ide dalje, ukrasi su lepši, zavodljiviji, smenjuju se figure zmajeva, ovaca, šaka i slično. Ovde su se nekad skrivali stanovnicio okolnih sela, bežeći pred turskim zulumima, na šta nas upućuju pronađene grobnice. Pronađen je i skelet medveda. Pećina još nije istražena celom svojom dužinom, ali već i ono što smo videli, ostavilo je na nas jak utisak.

Vodič nam je dao dosta informacija, a mi smo mu se zahvalili i zadovoljni napustili ovo mesto poznato i po odličnoj kaliforniskoj pastrmci. Odnedavno ovde se nalazi etno park Terzića avilja, u selu Zlakusi. Mimoilazimo Užice i stižemo na Zlatibor. Parkiramo ispred vile "Lovćen", koa se nalazi u prekrasnoj četinarskoj šumi. Vazduh je planinski i krepi duh i telo. Na recepciji dobijamo ključ od apartmana, koji ćemo na ovom našem putovanju koristiti kao bazu u razgledanju turističkih lepota ovoga kraja.

O postanku imena Zlatibora kruže više legendi. Po prvoj, ime je dobio po belim borovima (pinus silverstis variegata) koji su nekad pokrivali talasaste pladine Zlatibora. Po drugoj, Zlatibor je dobio ime po bogatstvu borove šume, te su ga hvalili rečima:

"Zlatan je to bor!"

Po rećoj ime je dobio po suvatima (pašnjacima) koji s jeseni dobijaju boju zlata.

Prastanovnici Zlatibora su bili Iliri. Njih smenjuju Rimljani i utvrđenje grade, u pogodili ste, u Mačkatu. Da li su ovladali plemenitom veštinom spravljanja pršute i preneli je Slovenima ostaje večna enigma.

Pošto smo se smestili, raspakovali i osvežili domaćim slatkom od šumskog voća i hladnom vodom polazimo na pešački turu na Tornik (1.496 metara). Pored zlatiborskog jezera, s bine dopirali su zvuci rock’n’ rolla.

 Napunili smo čuture s vodom s kraljevske česme. Posle vežbi za razgibavanje i zagrevanje, penjemo se ski stazom, ka mestu koje je bombardovano 1999. godine. Kretali smo se “allegro ma non troppa” (tempo u muzici: “brzo ali ne i prebrzo). Na vrhu susrećemo radio amatere.

Vrativši se, odlazimo na večeru i iz ponuđenog menija biramo pastrmku i naručujemo crnogorski Chardoney. Hrana i usluga su super. Posle večere šetamo Zlatiborom, pravimo veliku zlatiborsku turu. Nebo je posuto zvezdama i jedva su se, u pomračini, nazirali obrisi okolnih planina. Noć je donela preko potrebnu svežinu. Obilazimo hotele “Palisad”, “Zlatibor Mona”, “Čigotu”, i bivši “Jugopetrol”, današnji “Vrh” hotel, odlazimo do spomenika i hotela “Zelenkada”, uživamo u ponoćnom sladoledu, a potom se, već umorni vraćamo u apartman i uskoro tonemo u slatke snove.

Pruga uskog koloseka

"Proći će podosta godina, pa će se ljudi opet setiti gvozdenog puta, te će ispotekare obnoviti ovaj put, Samo njime do Višegrad neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, serez odmorišta i uživancije" ("Kremansko proročanstvo"-Mitar Tarabić)

Posle doručka i okrepljujućeg čaja od lekovitog bilja sastavljamo plan za danas. Naša današnja destinacija je Mokra Gora i čuvena Šarganska osmica duga 13,5 kilometara, sagrađena između 1921 i 1925. godine. Granični tunel ispod brda Balvan broj 53 imao je u portalu skulpturu srpskog vojnika koji gazi krunu crno-žute monarhije, a na izlazu sa srpske strane pisalo je ime kralja Aleksandra i simbol srpa i čekića. Pruga je ukinuta 1974. a obnovljena 1999. godine.

U Kremenu smo obišli kuću proroka Tarabića. Priča se da su ovde bili letnji dvorci Nemanjića. Tarabići su korišćeni i u političke svrhe pri svrgavanju režima Slobodana Miloševića. Potom nastavljamo dalje, vodeći bitku sa vremenom, jer treba da stignemo na polazak od 10:30.

Smeštamo se u vagon restoran, a pri povratku ćemo se premestiti u komforniji, putnički kupe. Grupa klinaca, koja je putovala sa nama, besomučno je vrištala pri ulasku u svaki tunel na ovoj turi, a ima ih dosta, tačnije 52. Vožnja sa zaustavljanima na vidikovcima kojih ima tri (Gornje Jatare, Golubici, Šargan – Vitasi), traje oko dva sata. Predeli su predivni, izvora ima svugde, te otud, valjda, i naziv Mokra Gora. Naročito se lep pogled pruža na Mećavnik. Posmatramo panoramu dvogledom i slikamo.

Slika nas i grupa stranih fotoreportera, koja treba da ovu turističku atrakciju, plasira i van granica naše zemlje. Vraćamo se puni utisaka i pomalo gladni. Vreme je da probamo čuvenu čobansku mućkalicu, jelo od povrća, svinjskog mesa i pečuraka, kojem posebnu aromu daju brižljivo birani začini i začinsko bilje. Kao da nam to nije dovoljno, uzeli smo i palačinke s planinskim medom i orasima.

Obilazimo izvor lekovite Bele vode i crkvu posvećena Svetom Jovanu Krstitelju. Voda ima ph vrednost 11,5 i pripada grupi visoko alkalnih, te se koristi za stomačna oboljenja i zapaljenje očnih kapaka. Razgledamo stanicu Donje Jatare, odakle vodi putokaz do kuće u kojoj živi Emir Kusturica. Dovitljive i vredne Ere, smišljeno prave turističke atrakcije u svom kraju i nude sve kvalitetniji turistički priozvod. Potom, odlazimo do izvikanog Kusturičinog filmskog grada Mećavnika, napravljenog za potrebe filma "Život je čudo".

Malo drveno naselje, sa crkvicom, bioskopom, simpatičnim restoranima, poslastičarnicama i galerijama, koje ovom lokalitetu daju, pre svega, komercijalni karakter. Svraćamo, potom, u selo Mačkat, poznato po pršutama i kobasicama, zbog kojih i Španci više noću ne spavaju usavršavajući svoju “pata negru”. Cene su povoljnije nego na Zlatiboru i u Beogradu. Što se kajmaka tiče, on je na Zlatiboru, znatno skuplji, pa ga treba uzeti u Užicu. Mali predah, pa opet, krećemo u akciju.

Čari bigrenih kada

Cilj je Stopića pećina, etno selo “Staro selo” u Sirogojnu i ako budemo stigli, vodopad u Gostilju, gde se nalazi i rodna kuća oca srpske socijaldemokratije Dimitrija Tucovića. Put je neverovano uzak, u krivinama, a često nailazimo na spomen ploče poginulih ili se mimoilazimo sa očukanim automobilima. Prolazimo kroz selo Roždanstvo. Parkiramo kola i uzimamo topliju garderobu za pećinu. Po tabli se čini da do pećine ima 350 metara, ali je put dosta strm, a dan tropski. Iznenada, pred nama se ukazao veličanstven ulaz u Stopića pećinu.

Predivna priroda, žubor planinske vode, meandri, kanjon Crnog Rzave i pećina prepoznatljiva po raskošnim bigrenim kadama.

-izgled neuređene Stopićeve pećine (2005. godina)-

-današnji izgled ulaza u Stopića pećinu-

Pećina se nalazi ispod puta kojim smo stigli, a kroz nju protiče Trnavski potok, u dužini od osamsto metara i završava se bigrenim toboganom i kaskadama, koji obrazuju slapove. Ulaz u pećinu, visok četrdesetak metara, a širok 18 metara, je na 711 metara nadmorske visine. Ostavlja snažan utisak na posetioce, pre svega prostranošću i visinom, ali i izraženim kraškim oblicima. Istraženi deo pećine je dug oko 1600 metara, koji je jednim delom podvodni sistem kanala. Pećina se sastoji od pet celina: "Svetla dvorana" (ujedno i ulaz u pećinu), "Tamna dvorana", "Velika sala sa kadama", "Kanal sa kadama" i "Rečni kanal". Iz sale se na svodu mogu videti i otvori na tavanici (vigledi) koji se nalaze u šumi iznad same pećine. Meštani ove otvore zovu dugure. Ispod najvećeg otvora formirana je velika kupa od materijala koji je kroz otvor u dugom vremenskom periodu upadao ili je bacan u pećinu. Dugure su opasne, pošto se nalaze na površini, vrlo blizu šumskih staza, ali su često zatrpane lišćem te ih je teško primetiti.

Iz Svetle dvorane, preko drvenog mosta, ulazi se u Tamnu dvoranu, koja posetiocima dočarava pećinu kakvu je uglavnom vide speleolozi, Stoga je namerno slabije osvetljenu, sa senkama koje obrazuju stenoviti oblici i slabim odsjajem u podzemnoj reci. Dvorana je duga oko sto metara a i najviši je objekat u pećini. Na najvišoj tački ima oko 25 metara. Pod je često celom širinom poplavljen. Na kraju Tamne dvorane se nailazi na novi most koji je ujedno i ulaz u Dvoranu sa bigrenim kadama. Kada je vodostaj veći, slapovi se stapaju u veličanstven vodopad visine oko deset metara stvarajući zaglušujuću buku.

Ovaj vodopad je nazvan Izvor života. U periodima velikog vodostaja, voda puni bigrene kade prelivajući se preko njihovih kamenih ivica. Celu prećinu su istražili 1984. godine češki speleolozi, koristeći speleološku ronilačku opremu i prolazeći kroz podvodne sifone i potopljene delove kanala. Merenjem protoka vode utvrđeno je da kroz Stopića pećinu ističe oko tri puta manje vode nego što se uliva. To upućuje da postoji još kanala koji su niži od nivoa rečnog kanala i da njima voda ističe u Prištavicu na nižoj visini.

Bigrene kade, oformljene su od naslaga rastvorenog krečnjaka i posebno su atraktivne. Veliki broj kada raznih veličina formiraju kosi zid. Veličine kada dostižu i do dvanaest metara dužine, do pet metara dužine i do sedam metara dubine. Iznad bigrenih kada se nalazi Kanal sa kadama, a iznad vodopada je Rečni kanal. Ovi delovi pećine nisu pristupačni za posetioce, jer je za pristup njima potrebna specijalna speleološka oprema.

Prvi pisani izvor vezan za Stopića pećinu ostavio je 1901. godine, Radosav Vasović u zapisniku Srpskog geološkog društva. Prva istraživanja izvršio je 1909. godine Jovan Cvijić. Dalja istraživanja sprovodi doktor Radenko Lazarević, koji je ostavio najobuhvatnije podatke o pećini uključujući i monografiju objavljenu 1994. godine. Godine 2009. izgrađen je pristupni put i parking, kao i staza i stepenište za prilaz samoj pećini, a ugrađeno je i osvetljenje.

Miris dunja s starog ormana

Sledeća stanica na našem putu je etno selo “Staro selo” u Sirogojnu. Razgledamo autentične kuće iz ovog kraja iz XIX veka, koje su sačuvane i sakupljene u ovaj jedninstveni muzej pod otvorenim nebom. Ognjišta s bakračem, u kojem se, nad ognjištem spravljao kačamak, požutele fotografije i miris dunja s starih ormana.

Godine 1979. na ovu lokaciju su prebačene stare drvene kuće i ostali objekti iz okolnih sela (njih 46), koji su odoleli zubu vremena. Tako je oformljen muzej starog seoskog srpskog domćinstava, karakterističan za XIX vek, na površini od 4,5 hektara.

Posmatramo zanatske proizvode grnčarskog, kačarskog i tesarskog zanata, kačice, čanke i buriće. Obilazimo prodavnicu suvenira narodne radinosti, lekovitog bilja i domaćih specijaliteta. Posebno su poznati ovdašnji vuneni džemperi. Cene su prave turističke. Restoran sa specijalitetima domaće kuhinje (kajmak, sir, pršuta, heljdopita, pogačice od crnog brašna, pečena jagnjetina i jagnjeće sarmice, domaći čaj i rakija klekovača), nažalost, bio je zatvoren. No vreme je da krenemo dalje, ako želimo da obiđemo Gostilje, vodopad visok dvadeset metara, peraste i slapove koje formira reka Katušnica.

U povratku pravimo pauzu da se osvežimo mineralnom vodom sa izvora banje Vapa (Tošina banja). Ovo je mesto gde se nalazi mineralni izvor za koji kažu da je lekovit za oči. Na tom mestu je započeta izgradnja turističko-banjskog objekta ali je gradnja smrću vlasnika obustavljena tako da je objekat zapušten. Posle večere šetamo Zlatiborom, obilazimo hotel “Satelit” Usput ispijamo “Carsko” vino iz Velike Hoče. Vreme se kvari, postaje prohladno, pa strepimo kako ćemo vreme imati sutra, kada smo planirali uspon na zlatiborski vrh, Čigotu.

Indiana Jones i misterija zlatiborskog kiš lorena

Posle kvalitetnog doručka kojeg su činili užička pogača punjene jajima, pretopom i kajmakom (komplet lepinja, zlatiborski odgovor na francuski kiš loren i energetska tempirana bomba) i domaće kiselo mleko, krećemo na planinarenje. Od živopisnih Vodica, krećemo na uspon na planinski vrh Čigotu, dokle je moguće. Dan je opet sunčan, a planina slabo pošumljena. Malo malo pa se mašim meha s vodom.

U daljini se naziru snežni vrhovi Durmitora. S porastom nadmorske visine sve jače duva vetar, te smo na vrhu (1.422 metara) morali da obučemo jakne. Sjajna prilika da po sunčanom danu zaronimo pogled u niz srpskih i crnogorskih planina. Povratak je preko Nevolje (1.354 metara) i Ršuma (odake je i Ljubomir Ršumović; nije fazon niti fora) do Boškovih voda, nadomak selu Ljubiš. Ršuma je jedne večeri uhvatila strašna nostalgija, tako jaka da nije mogao da joj se odupre. Seo je u kola i dojurio upravo na ovo mesto. Sa ovog proplanka, video je roditeljski dom, i dim koji se vio iz njega. Zadovoljan vratio se u Beograd, kako bi stigao na posao.

Staza je prilično strma, na trenutke zarasla u rastinje, ali i izuzetno zanimljiva. Šetnja uz crkut ptica. svetle boje tek olistalog drveća, koje su sjajan kontrast tamnoj boji četinara. Predah pravimo izležavajući se na mekoj slami, a usput udišemo opojna eterična isparenja borova. Tad sam spoznao zašto sanjam četinare. Na samom kraju planinarenja, silazeći kroz sipar, susreli smo i poskoka. Na našu, ali i njegovu sreću niko nije preduzimao nepromišljene poteza.

A onda, zasluženi odmor u sjajno uređenom etno parku, s vajatima, bazenom, ligenštulima, baštom, gde smo ručali čorbasti pasulj i posnu teletinu ispod sača. Domaćin, obučen u kariranu košulju s tregerima, kaže da je ovo imanje nasledio i uz pomoć porodice sredio da ovako lepo izgleda. Idilična seoska bajka. Planiraju da obnove nekadašnju vodenicu. Smeštaj u bungalovima nije skup, pa već razmišljam da ovo iskustvo ponovim. Hvalim domaćinov imidž koji podseća na sicilijanski, a on mi odgovara, uz šeretski osmeh, da to nije slučajno, jer je pas čuvar poreklom sa Sicilije. Dakle mafioza! Sva sreća da sam ga podmitio suvim mesom iz pasulja! No vreme je da obiđemo i obližnju Kamenu Goru, nedaleko od Prijepolja.

Pošto smo malo prošetali Kamenom Gorom, odlazimo do manastira Mileševa. Osnovao ga je kralj Vladislav, sin Stefana Prvovenčanog i Nemanjin unuk. Tačno vreme podizanje crkve nije poznato. Manastir je poznat po "plastični stil" koji se odlikuje monumentalnošću, izbegava dekorativnost i naginje formama klasične antike. Oko 1235. godine dozidana je još jednu pripratu da bi u njoj položilo telo svetog Save, koji se posle dugog puta po svetim zemljama istoka, razboleo i umro u Bugarskoj. U Mileševi se 1377. godine krunisao za kralja Bosne i Srbije kralj Tvrtko, sestrić cara Dušana. Za vreme turskog ropstva u manastirima je širena pismenost među Srbima, a prva knjiga u porobljenoj Srbiji odštampana je upravo ovde. Sredinom XVI veka, manastir je imao uređeno poljoprivredno gazdinstvo, a za novac dobijen prodajom stoke monasi su 1543. godine u Veneciji kupili štamparske prese i slova. Tamo su i ovladali štamparskom veštinom. Vratilu su se vukući šestoro konja natovarenih teškim štamparskim mašinama. U manastir su pristigli krišom, putujući samo noću. Tajnu štampariju smestili su u potkupolnom prostoru spoljne priprate. Turci su opustošili manastir 1459. godine. Krajem XVI veka odneli su mošti svetog Save i na Vračaru ih zapalili, kako bi suzbili kult ovog sveca u narodu.

Kada je 21. avgusta 1958. godine izvršen prvi satelitski prenos slike iz Evrope u Ameriku, u prvom kadru je bio detalj sa kompozicije “Mironosice na grobu” iz manastira Mileševa, poznatiji pod imenom Beli anđeo. Da ovo nije slučajno i da je u ovoj čudesnoj fresci Evropa prepoznala svoj identitet i vrhunske domete svoje srednjovekovne umetnosti, potvrđuje i podatak da je ista slika poslata u svemir 1962. godine.

I na kraju dana, veče kao stvoreno za druženje. Svako je izneo ono što je od hrane nabavio. Ima tu starog sira, pita, grickalica, ali i portugalskog vina. Ispred naše vile pevušimo i pričamo anegdote s dosadašnjih putovanja. Devojka s čarobnim glasom taman mi je objašnjavala tehniku pilotiranja poljoprivrednim avionom, bili smo u vazduhu, iznad beličastih oblaka, nedaleko od Sunca, kada je moj komšija Raša progovorio glasom razuma:

“Ljudi ajmo na spavanje, sutra je novi dan!”

Let beloglavog supa

Osvanuo je dan o kojem je Raša govorio i nova avantura. Na planini Zlatar priroda je ispisala najlepšu čaroliju sastavljenu od četiri jezera (Uvačko, Zlatarsko, Radoinsko i Potpećko), četiri reke (Lim, Uvac, Mileševka i Bistrica) pećina (po lepoti se izdvajaju Tubića pećina i Ušačka pećina, jedna od najdužih u Srbiji), bogatstva biljnog i životinjskog sveta. Predah pravimo u selu Vraneš, u zanimljivom etno eko komplesu, koji je ovde oformila simpatična slovenačka porodica. Heliodrom, osoblje u srpskim narodnim nošnjama, kuće od kamena i dasaka i sjajan wellness centar. Kompleks se nalazi u blizini četinarske šume, s predivnim pogledom na Zlatarsko jezero.

Uživali smo u wellness centru na 390 kvadratnih metara, u čijem sastavu je mesto našla finska sauna, ruska banja (vlažna sauna), ledena pećina, tapidarijum (teraco ležaljka ugrejana na 30 ° C), krevet od slame, masaže, svetlosna terapija, bazen i džakuzi.

Onda smo iz rančeva povadili dvoglede, durbine, fotoaparate i kamere moćnih sočiva i krenuli na foto lov na retkog lešinara. Od 104 ptica koliko lebdi ovim prostorima, nama je trebala baš ova! Da li zbog jakog sunca, tek očekivana ptičica se nije pojavila. Možda je imala tremu pred nastup! Ali smo zato, zadivljeni, posmatrali spektakularne uklještene menadre reke Uvca i okomite litice okolnih planina. Rtovi menadara dostižu visinu od sto metara.

Nedaleko od planine Zlatar, u kanjonu reke Uvac, stanište je belog bora i retke ptičije vrste, beloglavog supa. Ovaj prirodni rezervat, prepun uzbudljivih pejzaža, bistrih voda bogatih ribom. možete razgledati katamaranom, džipom ili jednostavno peške. Programi mnogih kablovskih televizija nude uzbudljive emisije o očaravajućim predelima, životu divljih životinja. No manite “Opstanak”, bacite daljinski upravljač, GPS i topografske karte u ruke i put pod noge. Specijalni rezervat prirode “Uvac” s obalom dugom preko sto kilometara, nudi uslove za sjajnu wildlife avanturu.

Sledeći predpad na veličanstvenu pticu raspona krila do tri metra vršimo nedaleko od kamene brane na Uvačkom (Sjeničkom) jezeru. I onda su se, iznenada, na nebeskom plaventilu ocrtala mrka krila jedne od dve preostale vrste lešinara koji naseljavaju Srbiju. Ako izuzmemo političare, naravno.

“Mladunci”, glasom iskusnog poznavaoca procedi kroz zube Raša. Ove veličanstvene ptice pored Uvca, mogu se videti još u kanjonu Trešnjice. Prosečna težina ptice iznosi između osam i devet kilograma, a pojedine jedinke mogu dostići težinu od jedanaest kilograma. To i ne čudi, pošto su oni jedinstveni i nezamenjivi; isključivo se hraneći uginulim životinjama, sprečavaju širenje zaraza i vrše ''prirodnu reciklažu''.

Rendžeri će vas, vrlo rado, odvesti do gnezdilišta i hranilišta beloglavog supa i od njih ćete saznati sve šta vas zanima o životu ovih lešinara. Tako smo saznali da se na hranilištima u kanjonu Uvca servira oko 40 tona iznutrice, klaničnog otpada i leševa uginule stoke. Svojevrsni „švedski stolovi na otvorenom“ za ove gospodare nebeskih visina.

Rendžeri će vam se pohvaliti da su dobre provodadžije; te je od svega sedam jedinki, koliko je iznosila populacija beloglavih supova 1990. godine, danas kanjon Uvca nadleće čak trista primeraka ove, nekad retke, a danas zaštićene vrste. Supovi polno sazrevaju sa oko pet godina. Ženka, krajem januara ili početkom februara, nosi samo jedno jaje i na njemu leže oba roditelja osam nedelja. Gnezde se na stenama, grupno, u kolonijama. Retko se neki par odvaži i izdvoji. Izlegli mladunac ostaje na gnezdu, pre prvog leta, oko četiri meseca.

No ostao nam je i poslednji zadatak, uspon na najviši vrh Zlatara, Golo Brdo (1.627 metara). Sve počinje kao usiljeni treking. Kao što ime kaže, oblast je nepošumljena, pa s vremena na vreme zagledamo u nebo, ne bil li videli krila beloglavog supa, koji bi nam napravili hlad. Što i ne bi bilo baš dobro, pošto smo zaključili da su ove ptice lešinari. Ali ima još snage u nama. Kolskim putem, pa onda strmim stazama stižemo do vrha Zlatara. A tamo nagrada za svakog planinara, pred našim očima nam puca veličanstveni prizor, panorama za pamćenje. I ne samo to, i boju smo, usput, “nabacili”. Na svu sreći ne i mrske krpelje. Po povratku, uživamo u planinskoj kući uz zlatiborsko predjelo (pršutu, kobasicu, sir i kajmak), hladno “Jelen” pivo i svadbarski kupus iz zemljanih činija. U rančevima su nam već spakovani zlatiborski suveniri: slatko od borovnica i goveđa pršuta. No kad se vratim, nedelju dana ima da jedem samo musli i brokoli!

Krećemo ka Užicu, magla je i počinje slaba kiša. Brisači na kolima otkazuju. Na delo stupaju gadžet klešta sa pančevačkog buvljaka, pa ih relativno lako fiksiram. I već smo u Užice, parkiramo kola i plaćamo parking dva sata, koliko planiramo da razgledamo ovaj grad. Jokanovićeva kuća je zatvorena. Odlazimo do stare hidrocentrale na Đetinji, a u daljini vidimo srednjovekovno utvrđenje. Ovdašnja hidrocentrala je druga u svetu izgrađena po Teslinom principu, odmah posle one čuvene na Nijagarinim vodopadima. U simpatičnom kafiću, pokraj muzeja, pravimo predah uz kapućino. A sad na put. Gužva je, polako se zakucavamo u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, puno je teretnjaka i posle dužeg maltretiranja stižemo do Rudnika. Tu nam se, opet, dešava peh, puca zadnja guma, ali zar to treba da čudi, kada je 14 godina stara. A nije viski, pa da joj to bude kvalitet. I znali smo gde da stanemo, na zagušenoj ibarskoj magistrali. Sumrak je, sva sreća kiša se pritajila, a automobili samo zvižde oko nas. Prvo treba da skinem specijalne šrafove protiv krađe guma. Kratkotrajna intervencija, pa bežanje pred sumanutim vozačima i tako neprekidno, bar desetak puta. Na kraju krajeva, nekako uspevamo da zamenimo gumu i domognemo se Beograda.

Kada sam, napokon, zatvorio vrata od stana, nad gradom se, opet, obrušila moćna kišna zavesa. Navršavalo se tri decenije od smrti velikog hedoniste i manipulatora, čije se ime vezivalo za planine i predele s kojih smo se upravo vratili. Zadovoljni, naravno!