петак, 03. јул 2015.

Tanz mit Mozart

                                                           "u raju je dobra klima,
                                                           al' ekipa je u paklu.."



Bajkovita prošlost


Otpočinjali su uskršnji praznici, a mi smo na jednom beogradskom parkingu pili pivo i čekali autobus. Autobus koji će nas odvesti u alpsku republiku. Austrija (nem. Österreich=istočno carstvo) je država sastavljena od devet pokrajna. Evropskoj uniji se priključila 1995. godine. Austrijske komšije su opet čačkale oko tajne nastanka svemira. Rekoh nastanka, a ne nestanka. Bar se još nadam da za našu planetu ima nade. Prava misao za ovaj praznik, koji ove godine slave zajedno svi hrišćani.

Učitavamo u mobilne telefone mape gradova koje ćemo posetiti i razmenjujemo informacije koje smo prikupili. Polako se kompletira ekipa. No izgleda da su svi jedva čekali ovaj odmor od radnih obaveza, pa su odmah utonuli u san pravednika. Meni se, za inat, nije spavalo. Nije mi se ni gledao film koji nam je bio ponuđen. Zato sam se okrenuo istoriji.



Područje današnje Austrije naseljeno je već u starom kamenom dobu, o čemu svedoči Vilendorfska Venera, kip plodnosti, star oko 25 hiljada godina. Najslavljeniji praistorijski grad u Austriji je današnji Halstadt, koji je dostigao svoj vrhunac između 750. i 400. godine p.n.e. Tamošnja kultura nazvana je halštatskom.

Iliri su je raširili od Alpa i Dinarskih planina do Švajcarske. Oko IV veka p.n.e. ovim krajevima vlada keltsko kraljevstvo s sedištem u Koruškoj. Oni osnivaju Vindobon, današnji Beč. Nasleđuju ih Rimljani i Germani, slede Huni, Bavari, Sloveni, Avari i Franci. Pod imenom Ostarici ova država se prvi put pominje 996. godine.


Austrija je vekovima bila podeljena na razne kneževine u okviru Istočnofranačkog, to jest Nemačkog carstva. Pod vlašću Babenberga je od X veka do 1278. godine, kada na presto dolaze Habzburgovci. Kuća Hazburg će proširiti teritoriju carstva. Posle bitke na Mohačkom polju 1526. godine zauzeli su teritoriju Mađarske, Češke, Moravske i Hrvatske. No Turci su napredovali na zapad i 1529. godine su se našli pod bečkim zidinama. I kao da to nije dovoljno, razbuktao se žestok sukob između lokalnih protestanata i katolika. Pobeli su katolici, no i danas se u planinskim selima Austrije mogu pronaći mesta s većinskim protestanskim stanovništvom.

 


Nakon propasti Svetog rimskog carstva, Austrija je 1867. godine postala deo dvojne, žuto-crne monarhije. Austro-Ugarska se raspala po završetku I svetskog rata. Nacistička Nemačka pripojila ju je 1938. godine (nem. Anschluss) pod imenom Ostmark.

Saveznici je zauzimaju i dele poput Nemačke i Berlina, ali joj priznaju nezavisnost, pod uslovom da ostane neutralna. Posle II svetskog rata u Austriju se doseljava dosta stranaca, pa kruži vic o tome kakav stav stanovnici ove alpske države imaju prema došljacima. Po ovim istraživanjima:

* 7 % ima negativan stav,
* 12% ne razmišlja o tome,
* 16 % ima pozitivno mišljenje,
* 65 % misli da to nije njihov problem.

Grb Austrije se koristi od kraja I svetskog rata kao simbol Austrije. Austro-Ugarski dvoglavi orao, izgubio je tokom istorije jednu glavu. Na grudima orla nalazi se stari grb Vojvodstva Austrije. Orao u kandžama drži zlatni srp i zlatni čekić. Iako na prvi pogled, ovo podseća na komunističke simbole, zlatna kruna na glavi orla to demantuje. Ova tri simbola predstavljaju jedinstvo triju "klasa" (radnika, seljaka i buržoazije) u republici. Slomljeni gvozdeni lanac između kandži orla dodat je nakon oslobođenja Austrije od nacističke okupacije.

Pravimo pauzu u Hrvatskoj, koju koristim da potrošim 40 kuna za Plavac iz 2005. godine. U Sloveniji zastajemo kod "Marche" restorana i uživamo u štrudli od jabuka i produženom espresu.

Istražimo Alpe


„Peške se bolje razgleda“,

rekao je jednom prilikom slikar Pol Kle. Planinarenje je više od toga, To su mirisi šume i zvuci prirode. Osećaj prirode i otkrivanje sopstvenih mogućnosti. Austrijske planine su pravi poligon za ove aktivnosti. Bilo da želite da se penjete na ili da vrhove dosegnete uz pomoć žičara, neizreciva lepota prirode dostupna je svima, bez obzira na fizičku kondiciju i godište. Usput ćete uživati u pitomim proplanicima i valovitim visoravnima, zelenim šumama i čistim planinskim jezerima.


Šetnja istorijskim i futurističkim Gracom


Posle dugog putovanja unakolo, navodno izazavanog obnovom lokalnih puteva, približavamo se Gracu, našem prvom odredištu. Počev od Dahštajnskog gletčera do vinskog puta, Štajerska nudi izazovnu mešavinu netaknute prirode, impresivne zbirke umetničkih dela i neponovljivih hedonističkih iskustva. Istražite tragove prošlosti u gornjoj Štajerskoj, tako što ćete slediti „štajerski vodeni put“ ili „štajerski gvozdeni put“. Slikoviti predeo Auszera (Ausseer) s svojim jezerima, potocima i drevnim naseljima dodatno će se pobrinuti za romantiku.



Štajerska (nem. Steiermark) je druga po veličini, austrijska pokrajna, Glavni grad Štajerske je Grac (Gradec, Graz) koji je, takođe, drugi po veličini austrijski grad. Često se ova pokrajna naziva „zelenom“ (nem. „Grünemark“), pošto je više od polovine njene teritorije pod šumama, a ostatak su livade, voćnjaci, vinogradi i u manjoj meri naselja. Najveća reka je Mura, koja pokrajnu deli na regione.


Grac je prepoznatljiv po očuvanom i održavanom starom gradskom jezgru (renesansa, gotika i barok), zbog kojeg se od 1999. godine nalazi na listu kulturne baštine UNESCO-a. Grad ime duguje nekadašnjem slovenskom stanovništvu, koje mu je ime Gradac dalo po maloj tvrđavi na brdu. Ponemačen naziv Grac javlja se prvi put 1128. godine. U XIV veku Grac postaje središte Habzburške vlasti. U XVI veku jačaju uticaji italijanske renesanse, u šta se i danas možemo uveriti. Istovremeno grad postaje kulturno i naučno središte. Godine 1585. osnovan je Univerzitet u Gracu, a ovde živi i radi Johan Kepler (Friedrich Johannes Kepler) izdržavajući se predavanjem matematike i retorike, kao i sastavljanjem horoskopa za plemićke porodice po ceni od dvadeset forinti. Predvideo je najezdu Turaka, radio na kosmičkom peharu. Planirao je da planete izradi od dragog kamenja, Saturn od dijamanata, a Mesec od bisera. Do svake od sfernih planeta sistemom skivenih cevčica pristizalo bi drugo piće. Tako bi Merkur "točio" brendi, a Mesec vodu. Knez mu je naručio model od bakra, obećavši mu da će ako mu se projekat svidi, naručiti srebrni model. No i tada su vremena bila krizna, pa je Kepler napravio veliki model od šarenih papirića. Zamisao je dobila knežev pristanak, ali se nije našao majstor sposoban da ga napravi. Tako je sjajna ideja propala, a ljudski rod saznao kako funkcioniše Sunčev sistem.

Povremeni upadi Turaka nisu prekinuli procvat Graca. Po grad je pogubniji bio progon protestanskog stanovništva. Sledi "kićenje" grada u barokno ruho. To ćete najbolje videti na jednoj od fasada ukrašenih freskama koje je 1742. godine oslikao Johan Majer. Na njima su prikazani grčki i rimski bogovi. Tokom XVIII i XIX veka grad je dobio obrise velegrada. Vrši se industrijalizacija, stigla je železnica. trasirani su novi bulevari, sagrađene palate, crkve, parkovi i drvoredi. Grad je dobio i brojne ustanove kultue poput pozorišta, opere, muzeja i galerija. Tokom II svetskog rata Grac je bombardovan, a petina građevina u gradu je uništena ili oštećena. Na sreću, staro gradsko jezgro nije značajnije taknuto, pa je sačuvano do danas.

Posetili smo Kuću stvari ("Zeughaus") s više od 30 hiljada primeraka oružja i oklopa. Sledi Katedrala (“Dom") mauzolej, dvorac Egenberg (Schloß Eggenberg), koji je 1625. godine sagradio princ Johan Urlih fon Egenberg s makrokosmičkim simbolima: 4 kule za godišnja doba, 12 kapija za mesece i 365 prozora za dane u godini. Zatim obilazimo gradsku tvrđavu (Grazer Burg) s duplim kružnim stepenicama, seosku kuću ("Landhaus"), futuristički balon pod imenom “Vanzemaljac”, kojeg su projektovali britanske arhitekte Piter Kuk i Kolin Fornijer, a u kojem je smešten Muzeja umetnosti ("Kunsthaus"). U ovom muzeju možete kupiti ulaznicu po ceni od sedam evra, s kojom možete ući u sve važnije objekte u gradu (Landeszeughaus, Kunsthauz, Schloss Eggenberg, Schloss Tratenfels, Österrichischer Skulpturenpark, Flavia Solva, rimski muzej).

Do tvrđave možete doći peške, liftom ili uspinjačom. Tamo ćete pronaći Kineski paviljon koji je 1860. godine zamenio staru vinsku terasu. Tu je na gradskom tornju visokom 28 metara sat koji radi od 1712. godine. Posetili smo i veštačko ostrvo na Muri ("Murinsel") koje i dalje na zahtev meštana Graca premošćuje reku Muru.


Glokenšpilsko zvono (“Glockenspieler”) oglašava se triput: u 11, 15 i 18 časova, kada iskaču drvene fugure u narodnim nošnjama i đuskaju. Iz Schlossberga, pak, dopiru petotonski zvuci “Lies” zvona.



Razgledali smo tezge na gradskom trgu i naročito mi se svideo štand s neobičnim šeširima. No cene su bile više nego neprikladne za moj budželar. Zato sam se zadovoljio kriglom piva i parom kobasica. U radnji s delikatesima kupio sam sireve karakteristične za ovaj region.


U Gracu je rođen 1863. godine Franc Ferdinand. Napoleon nije uspeo da zauzme Grac dok 1809. godine nije zapretio da će razrušiti Beč. O tome svedoči figura lava na ulazu u tvrđavu.

Elfride Jelinek, čiji je otac bio češki Jevrejin, a majka Bečlijka, rođena je 20. oktobra 1946. u Murcugšlagu, u Štajerskoj. Vrlo mlada je počela da uči muziku, a komoziciju je studirala na Konzervatorijumu u Beču. Pošto je diplomirala 1964. godine, upisala je studije pozorišne umetnosti i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Beču. Od 1974. do 1991. godine bila je član Komunističke partije Austrije. Ova dobitnica Nobelove nagrade, autor je dela “Ljubavnice” („Die Liebhaberinnen“, 1975,), “Isključeni” („Die Ausgesperrten“, 1980.) i “Učiteljica klavira” („Die Klaverspielerin“, 1983.) po kojem je 2001. godine Mišel Hanek snimio film sa Izabel Iper u glavnoj ulozi.



"Ljubavnice", Brigita i Paula su radnice u fabrici ženskog rublja, smeštenoj u idiličnom alpskom krajoliku. Priželjkuju da nađu svoju sreću u udobnom porodičnom domu i zagrljaju stasitog mladića. Istovremeno, shvataju da je njihovo traganje za srećom teško isto koliko i rad u fabrici. Brigita potiskuje emocije i stupa u vezu sa Hajncom, mladim, jedrim i perspektivnim preduzetnikom, dok se Paula, ponesena konfuznim osećanjima i snovima, podaje zgodnom ali neotesanom drvoseči Erihu.


Dan je bio vrlo hladan i mi smo rešili da se izgubimo u ovdašnjem “bermudskom trouglu od kafića”. Posle “zagrevanja” u kafeima Graca, krećemo prema našem hotelu “Lindenhof“ u mestu Sent Kancijan, na obalama Klopenskog jezera (Klopeiner see). Šetamo uz obale jezera, dok iz slušalica Ipoda dolaze zvuci Mocartove “Male noćne muzike”.



Mirni dan u Klagenfurtu
(prokletstvo plastike)


Posle doručka, krenuli smo prema Klagenfurtu. Nacionalnim parkom Hoe Tauern (Hohe Tauern) dominira najviša austrijska planina Grosglokner (Großglockner, 3798. metara). Klagenfurt se nalazi u Koruškoj. Koruška (nem. Kärnten) je najjužnija austrijska pokrajna. Područje Klagenfurta bilo je naseljeno još u vreme praistorije i antike. U V veku područje naseljavaju Sloveni, a u susednom naselju Gospa Sveta bilo je sedište oblasnih slovenskih kneževa Smenjivali su se vladari ovim prostorima, počev od kneževine Karantanije, preko Svetog rimskog carstva, do Habsburške monarhije. Po završetku I svetskog rata i raspada Austro-Ugarske monarhije, u Koruškoj je održan referendumu o sudbinu ove pokrajine. Veći dio s Klagenfurtom pripao je Austriji, a manji deo Kraljevini SHS i Italiji.

na mestu današnjeg pozorišta nekad se nalazio bordel

Gradski trg je odeven u uskršnje ruho. Nakon fotografisanja ispred gradske nemani, simpatičnog metalnog zmaja, podležemo potrošačkom mentalitetu i u tržnom centru “habamo plastiku” u prodavnicama “H&M” i “C&A”. Ponuda je bogata, a cene povoljnije od beogradskih. Simpatične su mi i stilizovane austrijske narodne nošnje.


Pronalazimo i rusku prodavnicu u kojoj kupujemo sovjetski šampanjac. Iako je izvikan, nije nas oduševio. Suviše je sladak, uz to i polusuvi. Pauzu smo iskoristili da popijemo bečku kafu (s likerom) i jagode presvučene najfinijom mlečnom čokoladom. Lokalno stanovništvo hita ka crkvama, noseći pletene korpe pune šarenih, uskršnjih jaja. U blizini Klagenfurta posetili smo Minimundus, zabavni park s umanjenim poznatim svetskim građevinama. Interesantno je da se među mnogim svetskim poznatim građevinama poput Ajfelovog tornja, Trijumfalne kapije, Tadž Mahala, bazilike svetog Petra u Vatikanu i hrama u Abu Simbelu našla i naša Studenica.

I taman kad je bilo najlepše, krenuli smo nazad. Očekivala nas je prezentacija vina. Probali smo bela vina slovenačke vinske kuće Hafner (Sv. Ana kod Maribora) i crvena Zaloščan (Zalošče kod Nove Gorice). Ređaju se Merlo, Kabarne sovinjon, Pino (beli, sivi i plavi), Barbera. Šardone, Sovinjon i Muskat. Ono što nam se svidi i kupujemo. A onda, preduskršnje veče, kada Austrijanci pale sve čega žele da se reše. Ispijamo vino, osvetljeni svetlošću otvorenog plamena.

U ritmu kiše i valcera

Posle jutarnje šetnje pored jezera, vreme je opet za pokret. Uputili smo se u “severni Rim” kako još zovu barokni dragulj izrastao oko reke Salce (Salcah). Usput prolazimo pored manastira Melk (nem. Stift Melk). On je prvobitno bio dvorac izgrađen na strmim obalama Dunava. Nalazi se na putu od Beča ka Salcburgu. U nemačkoj epskoj poemi ovo mesto je poznato kao "Medelike". U XI veku Leopold II Banbenberški ustupa ga sveštenicima. Tako postaje značajan naučni i kulturni centar, pa je i poslužio kao inspiracija Umbertu Eku za roman “Ime ruže”. Ne plašite se, atmosfera ni malo ne podseću na turobnu iz Ekoovog romana.

Manastir je sagrađen je između 1702.-1736. godine po projektima Jakoba Prandauera. Doživeo je oštećenje tokom turske opsade. Obnovljen je u baroknom stilu od 1702.-1736. godine. Freske je oslikao Johan Rotmajer, a biblioteka sadrži pregršt srednjovekovnih spisa, njih preko 80 hiljada. Preko devetsto godina ovde borave Benediktanaci i njihovi učenici. Manastirska crkva oštećena je u požaru 1974. godine, ali je u potpunosti obnovljena. Galerija careva (Kaisergang) ima portrete austrijskih kraljeva i careva. S manastirske terase, okolinu je osmatrao i Napoleon prilikom napada na Austriju. Manastirski restoran (Stiftsrestaurant Melk) služi izvrasnu hranu i manastirska vina.


Zlobnici Salcburg zovu “prestonicom kiča”. Osnovali su ga Kelti, pre 2500 godina, a ime duguje bogatim nalazištima soli, “belog zlata”, u okolini („grad soli“ =salc+burg). Istraživanja su utvrdila da su rudnike soli imali još pomenuti Kelti. U I veku p.n.e. Rimljani osnivaju grad Juvavum na mestu današnjeg grada. Propašću Rima propada i naselje. U VII veku episkop Rupert izabrao je ruševine rimskog grada za izgradnju nove bazilike i svog sedišta, iz kojeg će krenuti u pokrštavanje germanskih pagana. Naselje tada dobija današnje ime. U XI veku naselje se osigurava tvrđavom. Kneževina Salcburg odvaja se od Bavarske u XIV veku. Godine 1731. katolički episkop Leopold Anton fon Firmijan objavljuje dekret o zabrani protestantizma. Protenstantima je data mogućnost prelaska u katoličanstvo ili progon iz grada. Napoleon 1805. godine ukida samostalnu kneževinu Salcburg. Odlukom Bečkog kongresa 1815. godine Salcburg postaje deo Habzburške monarhije. Tokom II svetskog rata grad je više puta bombardovan, ali bez znatnijih oštećenja.


Salcburg (nem. Salzburg) je četvrti po veličini grad u Austriji i smešten je u središnjem delu države. Reka deli grad na stari (Altstadt) i novi deo. Stari grad krasi prelepa katedrala, kitnjasta zdanja u gotskom i baroknom stilu. Grad je i važan religijski centar. Zbog toga je barokno gradsko jezgro Salcburga uvršteno na listu kulturne baštine UNESCO-a 1997. godine.

-uputili smo se ka tvrđavi-
-gde su mučili mlade deve-
(Pouzdano se zna da ljubavnica princa Ditriha fon Rajtnera
nije bila snabdevena ovim modnim detaljem)


Simbol grada je tvrđava Hohen (Hohensalcburg) iz XI veka, oko koje se formiralo gradsko jezgo (Festung). Zajedno sa grupom Rusa formiramo na brzinu grupu, kako bi karte za gradsku tvrđavu kupili s popustom od 10%. Obilazimo i Salzburšku kastedralu posvećenu svetim Rupertu i Virgilu.


Prvu katedralu posvećenu svetom Petru i Pavlu, podigao je irski biskup Virgil. Ona je stradala u požaru, a na njenom mestu je podignuta nova i svečano otvorena 25. septembra 1628. godine. Ni ovo zdanje nije imalo više sreće, jer je uništeno u bombardovanju od 16. oktobra 1944. godine. Obnovljena je tek 1959. godine.

-i posle kažu lako je biti putnik!

Pored svoje lepote Salcburg je poznat i po svom čuvenom sugrađaninu, Volfgangu Amadeusu Mocartu (Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart) koji je ovde rođen 27. januara 1756. godine. Bio je “čudo od deteta”, koje je otac Leopold, zajedno sa sestrom, vodio po dvorovima. Pri tome je više vodiio računa o prihodima, nego o zdravlju dece, što je imalo uticaja na kasnije Mocartovo loše zdravlje. U muzeju ćete videti violinu koju je svirao kao dečak. Pored kompozicija “s suviše nota” ostaće poznat i po Mocartovim kuglama, čokoladnim bombonama punjenim marcipanom od pistaća i prelivenim nugatom, pa crnom čokoladom i po čokoladnom likeru, koje nije imao prilike da proba, jer se proizvode od 1890. godine. Svetu su ove zavodljive kuglice predstavljene 1905. godine u Parizu.



Posetili smo najstariji kafe "Tomaselli", u koji je znao i Mocart da svrati. Zatim smo otišli do prodavnice "Fürst” u kojem smo pronašli orginalne "Mocart kugle", koje ručno proizvodi unuk tvorca. Malo je poznato da se orginalne Mocart kugle pakuju u srebrni staniol s plavom štampom. I godišnje proizvede 1,4 miliona. Sve ostalo je samo imitacija. Biće vam to jasno posle prvog zalogaja. I po računu kada ga dobijete.


No, od skora oko ove poslastice podigla se još jedna bura. Industrijske austrijske čokoladne bombone (zlatno-crvene) će se i dalje proizvoditi u Salcburgu, ali će se njihovo pakovanje vršiti u češkom mestu Plana, što je izazvalo opravdani bes Austrijanaca. Odluka prehrambene grupe "Kraft fuds", nije problematična samo zbog gubitka pedesetak radnih mesta, nego i zbog austrijskog nacionalnog identiteta, kažu sindikalci, dižući ekonomsko pitanje na politički nivo.

multinacionalne kompanije su se pobrinule za religiski
marketing: Koka Kola za Božić, a Playboy za Uskrs.

Čak i magneti za frižider su, ovde, u obliku mocart kugli. Zamalo nismo napravili fatalnu grešku i pojeli ih! No, vratimo se muzičkom geniju. Kompozitor s imidžom rok-zvezde, mason ali i dvorski klovn. Bio je genije koji je dotakao zvezde, ali i kockar sa Turetovim sindromom. Posle smrti svoje velike ljubavi, Mocart se ženi njenom sestrom, Konstancom Veber.


Istraživanja pokazuju da njegova muzika smanjuje agresivnost kod ljudi i prija rastu biljka. Eto savršenog saveta medijskim kućama da urade nešto pametno za promenu. Mocart je umro je u bedi, u tridesetšestoj godini života. Ni dan danas se ne zna mesto gde je sahranjen. Češki režiser Miloš Forman (češ. Jan Tomáš Forman, rođen 18. februara 1932. godine u Časlavu) snimio je film o muzičkom geniju. Tanz mit Mozart, pa odgledajte delić. A o Mocartu je pevao austrijski pevač, zvezda osamdesetih, Falko.


Sam Mocart, prema tvrdnjama istoričara, nije preterano voleo svoj rodni grad, ali mu se Salcburg na dostojan način odužio. Ceo grad je u znaku velikog kompozitora i muzičara. Njegova rodna kuća nalazi se u ulici Getrajdegase broj 9. Kuća je pretvorena u muzej, koji godišnje posete hiljade turista iz celog sveta. I dan danas 36 zvona gradske katedrale u jedanaest časova prepodne i šest popodne proizvode Mocartovu i Hajdnovu muziku.

Mi smo u Salcburg, svojevrsna „Vratima Alpa“ došli baš u vreme uskršnjeg festivala, koji je 1967. godine osnovao Herbert fon Karajan. Da otkrijemo Salcburg, koji je daleko od napuderisanih perika i spektakularnih kulturnih događaja. Predivna priroda koja okružuje Salcburg, brda i livade kao s bilborda, prosto pleni sva čula. Rudnik soli u Halajnu (Hallein), dvorci poput Helbruna (Hellbrunn) i muzeji pozivaju na putovanje kroz vreme. Nismo imali vremena ni da posetimo tvrđavu piva Stigl. Biciklistička staza Tauern, od Krimler vodopada (Krimmler Wasserfälle) do Cel am Zea (Zell am See), pravo je uživanje za istinske ljubitelje prirode. Prošetajte dugim pešačkim planinarskim stazama ili uživati u vrtu palate Mirabel. Muzej moderne umetnosti nalazi se visoko na brdu Mönchsberg. Zajedno sa Rupertinumom (dela Gustava Klimta, Oskara Kokoške, Alfreda Kubina i mnogih drugih), ukupna površina muzejskog prostora iznosi impozantnih tri hiljade kvadratnih metara. U obližnjem Bad Išlu Franc Jozef je potpisao objavu rata Srbiji jula 1914. godine, ne sluteći da će time rasturiti sopstvenu carevinu. A u obližnjem mestu Braunau rođen je Adolf Hitler.

Misterija alpske šerpice


U pohodima na nove destinacije presudna je priprema. Stoga sam skovao plan kojeg se ne bi postideo ni austrijski nadvojvoda i feldmaršal Karlo, sin cara Leopolda i mlađi brat cara Franca II. Čovek koji je i pored čestih napada epilepsije uspeo da pobedio Napoleona Bonapartu (u bitci kod Ašperna, 1809. godine). Austrija je zemlju sladokusaca, znao sam. Pri tome mnoga jela potiču iz zemalja koje su bile u sastavu dvojne monarhije: šnicla je stigla iz Italije (Tafelšpic), palačinke iz Mađarske, kolači iz Češke. Austrijska kuhinja je preuzela samo ono najbolje od svih tih recepata i dala im svoj ukus. Pokrajine Koruška i Štajerska su bliže mediteranskoj kuhinji, s jačim uticajima italijanske i mađarske kuhinje. Najpoznatiji austrijski desert, pita sa jabukama, je u preko Mađarske stigla iz svoje prapostojbine Turske. Pored kifli i kafe iz Turske potiče i veliki broj začina, kao i kukuruz, koji je u XIX veku ovde nazivan ”turska pšenica”, a serviran je u vidu kačamaka. Od nas, Srba, Austrijanci su preuzeli roštiljanje.

Iznad granice rasta drveća svi su, shodno starom planinskom pravilu „na ti", tako da je atmosfera potpuno opuštena. Tu se često neko pomeri malo, da napravi mesta za još jednog gosta, često spontano otpočne razgovor sa susednim gostom, sa kojim ga sigurno veže jedino dobro raspoloženje. Kada se mirisi iz kuhinje prošire do stolova, pogledi traže nestrpljivo specijalitete austrijske kuhinje. Planinski sir iz Bregenca i danas se proizvodi od nepasterizovanog kravljeg mleka. Krave se na ispašu izvode na okolne brežuljke, a aromatične trave, daju ovom siru nezaboravan. “Gurktaler Speck”, srpski rečeno, slanina iz doline Gurk, koji se posle upijanja soli i začina suši isključivo na čistom vazuhu, nešto je što na svom putu po Austriji ne smete zaobići.


Čuveno bundevino ulje zovu i „crno zlato južne Štajerske“. Jedna mala stara uljara (Pelcman) danas je najveći svetski proizvodjač ovog ulja. Ono što je otpočelo kao porodični posao, danas je dobilo globalne razmere. Pri tome, proizvođač kombinuje tradicionalni proizvođački recept s visokim tehnološkim procesom proizvodnje. Za ulje se koristi oljušteno seme štajerske bundeve. Lepo pečeno seme, finog ukusa nalik na lešnike, mirisa karamele i neuobičajne zeleno-crne boje pretače se u najkvalitetnije ulje. Jabukovo vino iz regiona “Bucklige Welt” proizvodi se od prirodno sazrelih jabuka, sorti tipičnih za to podneblje uz najstrožu kontrolu kvaliteta.



Tu su i slatkiši, kao što je penasti Gugelhupf, slatke kiflice, punjene buhtle i štrudle sa jabukama ili mileramom. Faschingskrapfen (krofne) je po predanju ovo divno pecivo pripremala u vreme karnevala poslastičarka Cecilija Krapf, u svojoj poslastičarnici, punivši ih ušećerenim voćem.

“Kaiserschmarrn” je jelo poznato i van granica Austrije. O nastanku recepta postoje različite legende, ali se sve one vrte oko cara Franca Jozefa I. Po jednoj priči ova poslastica je nastala kada je kod priproste seljanke, sateran lošim vremenom, stigao u neočekivanu posetu, sam car. Seljanka je od sastojaka, kao što su jaja, voće i mleko, pripremila ukusnu poslasticu. Po drugoj verziji dvorski kuvar, kome jednom prilikom nisu uspele palačinke, dodao je je ovoj papazjaniji suvo grožđe i trešanje

Salzburger Nockerln (šnenokle posute vanilin šećerom) „slatke kao ljubav i meke kao poljubac“ opevane su u opereti „Sezona u Salcburgu“. Još na nepcima osećam njihov ukus. Jedna porcija ove poslastice se sastoji od „brda“ od tri nokle, koje su ispečene i posute sa dosta šećera u prahu.

I tu nije kraj bajkovitim pričama. Jozef Koter se smorio praveći uobičajene vrste čokolade. Očajan, po zatvaranju poslastičarnice, povukao se u zadnju sobu i počeo da eksperimentiše s različitim ukusima. Bundevu i marcipan smenila je konoplja i kafa i veoma brzo nastalo je savršenstvo. Da li ste za ručno izrađenu čokoladu od kikirikija i kečapa? Kod Jozefa Kotera ne postoji ništa što se ne može napraviti!

Mu pauzu pravimo u tratoriji "La Stela" uz pice s četiri vrste sira, pšenično pivo i štrudlu od jabuka s dosta dodatnog vanilin krema. Kiši, kao i obično za Uskrs u Alpima, dok se mi nevoljno spremamo za povratak.


Sve o vinskim mušicama i iznenadnom jodlovanju

Znam one koji posle austrijskih vrhova jedva čekaju da osvoje i vinske podrume, okupljeni oko boce ovog božanskog napitka u prijatnom društvu. Uz dobru hranu, ruku pod ruku, idu vrhunska vina. Austrija je u protekle dve decenije zauzela istaknuto mesto i u ovoj oblasti. Tako da su kultna pića, poput Jaga-čaj odavno zamenjena vinima. Spomenimo samo zeleni feltliner (Grüner Veltliner) i zvajgelt (Zweigelt). Vino sa najviše bibera u Austriji potiče iz vinske četvrti Weinviertel i to je zeleni feltliner („Grüner Veltliner“). Prepoznaje se, lako, po svetloj žuto-zelenoj boji i svom biberasto-začinskom voćkastom ukusu.
Većina austrijskih vina klasifikuju se prema zrelosti grožđa pri berbi. Zrelost se meri količinom prirodnog šećera pre fermentacije. U tu svrhu koriste skala koju zovu “Klosterneuburger Mostwaage”, ili kraće KMW. Oznaka je numerička i tako 1° KMW označava kako 1 kilogram kljuka sadrži deset grama šećera. Austrijanci razlikuju četiri kategorije zrelosti: Tafelwein, Landwein, Qualitätswein s podkategorijom Kabinett i Prädikatswein, s više različitih potkategorija. Tafelwein i Landwein predstavljaju kategorije stolnih vina kojima nećemo posvećivati preveliku pažnju, tačnije nećemo se ni osvrnuti na njih.

Qualitätswein predstavlja najnižu kategoriju pitkih vina, napravljenih od najnezrelijeg grožđa, najčešće vrlo lakog i jednostavnog okusa. Ova vina moraju biti od grožđa iz jedne regiona, odobrene sorte i za razliku od svoje potkategorije Kabinett, mogu biti podvrgnuta procesu dodavanju šećera radi podizanja procenta alkohola.

Prädikatswein predstavalju kategoriju najkvalitetnijih vina i predmet su naše studije. Bez dodavanja šećera, kontrolisanog geografskog porekla,fermentacija bez dodavanja sulfida ili koncentrata grožđanog soka na završetku. Podkategorija ovog vina je Spätlese, kasna berba.

Eiswein, čuveno ledeno vino, pravi se od prirodno smrznutog grožđa, koje se bere noću, u rukavicama. Ovo vino kakateriše sladak ukus i izražena kiselina., što ispijanje čini pravim doživljajem.

Beerenauslese (BA) prevodimo kao “berba zrelih bobica”, koje mogu, ali i ne moraju biti podvrgnute dejstvu plemenite plesni “Botrytis cinereae”. Ako je ova plemenita napast delovala na prezrelo grožđe dobićemo čuveni Ausbruch, koji se pio i na “Titaniku”. Ako su se bobice grožđa osušile dobićemo, ali ne svake godine, neprevaziđeni Trockenbeerenauslese (TBA).

Ako je nekome pozlilo od tolikog vina, tu je, naravno, kafa. Kada su se Turci, nakon neuspešne opsade 1683. godine povukli s bečkih zidina, ostavili su meštanima zrna kafe. Tradicija ispijanja kave u Austriji vrlo je jaka. Najpoznatije kafe su Meinl Kaffee i Eduscho, najomiljenija vrsta Mocca, a dodaju joj mleko, šlag, šećer, čokoladu i različita alkoholna pića. Imena dobijaju po dodatim sastojcima, po količini šlaga, odnosno mleka može biti crna, braon, zlatna, mlečna, po količini vode (produžena) ili u odnosu na oba sastojka (melanž, produžena kafa sa vrućim mlekom). Ako vrh kafe krasi šlag, onda je to Kapuciner, Franciskaner ili Einspaner, u zavisnosti od dimenzija istog. Kafe je omiljeno mesto druženja, mesto gde se veliča umetnost. Na te tradicionalne korene uspešno su nakalemljene novotarije; poput bežičnog Internets, najnovijih muzičkih hitova i DJ-jeva. Za posetu kafeu vam treba samo jedno, dosta vremena. Ako ga nemate dovoljno, može vam se desiti da vam konobar očita bukvicu:

“oni koji odlaze pre nego što su uopšte stigli, treba da idu u fast food! Ne može to tako! “


Sve bilo je muzika ...
(da li je Pepeljuga nosila firmirane cipele?)



“Bog je stvorio svet, ali je čovek sebi stvorio drugi svet, umetnost",

čuvena je izreka velikog austrijskog glumca i režisera Maksa Rajnharda (1873. – 1943.). Kada Austrija pleše, ceo sveta s divljenjem gleda. Kao što je to već običaj oko podneva prvog januara uz sarmu i prasetinu u Srbiji. Sanjalački zagledani u svoje TV prijemnike širom sveta, milioni ljudi prate koncerte i ples koji ga prati. I zamišljaju planinske pejzaže.



I Srbija je imala balove po ugledu na austrijske komšije. Skoro svaka profesija imala je svoj bal. Tako u Austriji i danas postoje balovi lekara, policajaca, pekara, kafedžija, čak i beskućnika i doseljenika. Vrhunac balske sezone je ipak bečki operski bal. U tu svrhu u Beč pristigne i do 12 hiljada posetilaca iz zemlje i inostranstva. Uzimam mocart kuglicu i zalivam je gutljajem šampanjca. Plešem u ritmu bečkih valcera. A sad me izvinite. Idem da pakujem kofere. Nova avantura je na pomolu! Vidimo se!

Нема коментара:

Постави коментар