“Kada bi čovek mogao da kaže i čini ono što misli, uvideo bi kako može da se preobrazi.” (natpis s jedne od mletačkih palata)
Krećući
na još jedan put, po zna koji put, pitao sam se otkud u meni taj
skitnički duh, duh Odiseja. Onda sam se setio stare Micike koja je posle
putovanja dolazila kod moje babe s pričama i sitnim poklonima. Tada mi
se činilo da u tim svojim putovanjima preteruje, ali izgleda da sam i ja
zaražen ovim neizlečivim virusom, virusom skitnje. Tek kasnije saznao
sam da su Micika i njen muž bili osoblje na Titaniku*.
Ona je bila kuvarica, a on mornarički oficir. Kada je brod počeo da tone u mirnoj i prohladnoj noći, bez vetra i mesečine, kada je subota prelazila u nedelju, a 14 na 15-ti april 1912. godine, orkestar je i dalje svirao, a oni su se sakrili u središnji deo broda. Tamo, u potpalublju gde se nalazila i mumija egipatskog proroka. Ona s natpisom ispisanim hijeroglifima:
"Probudi se iz nesvesti u kojoj spavaš i pogled očiju tvojih pobediće sve koji su protiv tebe!"
Mada nikada tačno nije utvrđeno, jer su spiskovi nestali, na "Titaniku" je 1912. godine bilo 2.208 ljudi. U prvoj klasi 324, u drugoj 285, a u trećoj 708 putnika. Na brodu se nalazio 891 član posade. Nije precizno utvrđeno, ali se procenjuje da je spaseno 705 ljudi, dok je nastradalo između 1.502 i 1.523 ljudi. Bila je to najveća nesreća na moru do danas zabeležena.
Micika je preživela, njen muž nije. Nikako nije
mogla da prežali što na put nije ponela svog mačka Žuću. Naime na celom
Titaniku nije bilo ni jedne mačke. A mornari su verovali da mačka na
brodu donosi sreću.
rekreacija na "Titaniku"
Kada je "Titanik" potonuo na dno Atlantika,
odneo je i mnogo dragocenosti što u vidu nakita, ali i dvadesetvrećica
dijamanata koje je brod prenosio iz Holandije u Ameriku.
Tek da vam zagolicam maštu, reći ću vam da je u
sefu bio i čuveni "prokleti dijamant", koji je pripadao Mariji
Antoaneti, a koji je nosila i onog jutra kada je krenula u susret
giljotini.
Nosio ga je u Ameriku bogataš Džon Meklin,
pošto ga je nabavio u Londonu na aukciji. Trojica nemačkih poslovnih
ljudi koji su osnovali društvo za spasavanje blaga nestalog sa
"Titanika" veruju da će "prokleti dijamant" ponovo ugledati svetlost
dana. Oni poseduju originalni plan "Titanika" iz kojeg se vidi da je sef
sa blagom zadnjim delom naslonjen na oplatu broda...
Da stvar bude još intrigantnija, bledunjava
knjiga "Futility, or the Wreck of the Titan" malo poznatog pisca Morgana
Robertsona vrlo je slikovito opisala potapanje Titanik. Pođimo od
korica-na njima je brod, koji stvarno liči na onaj nastradali, a zove
se, kakve li slučajnosti TITAN. I sličnost se tu ne završava.
Robertson je svoj Titan opisao kao "najveći prekookeanski brod", a dodao
je i "nepotopljiv". Što su sve opisi karakteristični za Titanik. Oba
broda su bila iste dužine, u vlasništvu britanskih kompanija i oba su
potonula pošto su udarila u santu leda u Atlantiku.
Jedini je problem što je knjiga izašla
četrnaest godina pre potonuća Titanika.No, nije mogao baš sve da
predvidi. Napisao je da je Titan udario u santu leda 400 milja od
Njufaundlenda pri brzini od 25 čvorova, dok je pravi Titanik udario u
santu leda 400 milja od Njufaundlenda pri brzini od 22.5 čvorova!
Zajedno s "Titanikom" na morsko dno otišla je
"Devojka s mviolončelom" Vermana Van Delfa i orginal "Rebaja" persiskog
Leonarda da Vinčija, Omera Hajmana.
Neki tvrde da je za potonuće Titanika kriv
položaj Meseca. Sunce i Mesec su se našli u takvim uzajamnom položaju da
su povećali gravitacioni pritisak na Zemlju i izazvali veće plime.
Iskusni kapetan Edvard Smit ignorisao je upozorenja o ledenim gromadama
na putu kojim su se kretali. No usled ovakvog položaja planeta, mnogo
više leda odvojilo se od Grenlanda, mnogo više nego što je uobičajno. I
tako odvaljene, a neočekivane sante našle su se Titaniku na putu. Ostalo
je istorija!
Po jednoj teoriji Titanik stvarno nikad
nije potonuo! Na morskom dnu završio je zapravoOlimpik, brat blizanac Titanika.
Olimpik je izgrađen godinu dana ranije ali je bio slučajno oštećen, a
osiguranje nije moglo da pokrije te troškove. Kako bi ih namirili, firma
vlasnik White Star Line osmislila je slučaj veka - odlučili su da potajno zamenei
brodove pre isplovljavanja iz luke.Tako da na more pošalju stariji i oštećeni
Olimpik, režiraju nesreću na moru i maznu
novac od osiguranja. Planirali su da evakuišu putnike na obližnje brodove i na
kraju cele balade da žestoko profitiraju. to je i razlog zašto se kapetan ukucao
u ledenu santu. No, okrutna je stvarnost postarala da stari Olimpik potone
prebrzo da bi se putnici spasolo, a najbliži brodovi nisu bili dovoljno blizu
da spase većinu putnika.
Bez osećanja krivice menjao sam kišno, junsko
beogradsko vreme za mletačko sunce. Za venecijansku estetiku. Promiče bela linija autoputa i
stižemo do 127 kilometra od Beograda (negde kod Šida) koji je izgradio
moj otac u, u sklopu tada popularnih radnih akcija. Nije protraćio
vreme, jer sam ovu trasu bezbroj puta obišao.Hit the Road Jack! Nisam bio pasivan kao onaj jadni "Turista".
Venecija, koja se nalazi u italijanskoj pokrajni Veneto, najveću poplavu doživela je 1966. godine.
No za ulaz u grad se plaća taksa koja je uključena u kartu venecijanske prevozne kompanije "Marko Polo".
Čuveni moreplovac, Marko Polo
rođen je u Veneciji 1254. godine, pokraj kanala Kanaređo, a nedaleko od
mosta Rialto. Već 1271. godine otisnuo se na put oko sveta. Uspomene s
putovanja sakupio je u bestseleru, knjizi "Milion" za vreme boravka u
đenovskom zatvoru.
grad je imao snažan uticaj u arhitekturu celog Mediterana, posebno Dalmacije, Male Azije, grčkih ostrva...
Muzika u kafeu "Florijan". Krovovi i kupole Venecije
koje, kao hirurškim rezom razdvajaju mnogobrojni kanali. Ne čudi,
stoga, što se u Veneciji Madoni učinilo da je devica, a Al Paćinu da je
trgovac. Posle toliko godina sam opet u gradu krilatog lava i svetog
Marka. Grada koji su podigli Veneti. Sliuete su ovde bez senke, a koraci
bez odjeka. Ovde je Indijana Džons pronašao vitezov grob koji mu je
ukazao gde da traži sveti gral.Put koji ga je vodio ka drevnom gradu Petri.Pravoslavna crkva Svetog Đorđa nalazi se sto metara od trga Svetog Marka. Lako se prepoznaje, jer je zvonik nakrivljen. Crkvu su izgradile izbeglice iz Vizantije, kada je Mehmed Osvajač zauzeo Carigrad.
Duž kejova Mletačke države, na zidinama se svojevremeno moglo pročitati ispisano načelo trgovine:
"Neka trgovački zakoni budu pravični, merenje ispravno a poslovanje trgovaca kontrolisano".
"Mletački trgovac" je to dobro osetio na sopstvenoj koži.
Mletačka republika (Serenissima Republica di Venezia)
prostirala se na dalmatinsku obalu i Albaniju, Peleponez, Krit sve do
Kipra. Nastala pod okriljem Vizantije, postala je njen ozbiljni
protivnik. Nezavisnost stiče u XI veku. Prvi "turisti" bili su krstaši
koji su ovde pravili predah na putu u svetu zemlju. Na značaju gubi
tokom XI veka otkrićem Amerike i pomorskog puta za Indiju Nezavisnost
joj oduzima Napoleon, koji je pripaja Austriji. Grad na vodi opustošila
je u XVII veku "crna smrt" (kuga). Tom priliko stradala je trećina
stanovnika.
Na Pjaca San Marko, najslavnijem venecijanskom trgu, na koji se sa mora dolazi preko Pjacete, dominira istoimena Bazilika, građena u obliku grčkog krsta, kao i slavna Biblioteka. U Bazilici svetog Marka, iznad glavnog oltara ugledali smo Zlatnu palu (Pala d'Oro) 250 slika na zlatnim pločicama, ukrašenih zlatom, srebrom i dragim kamenjem. Doneta je iz Vizantije, a pojedini delovi datiraju iz V veka. U riznici smo razgledali ratni plen donet iz Konstantinopolja.Do 1807. crkva je bila duždeva kapela i mesto gde su se odvijale protokolarne ceremonije.
U vreme Mletačke Republike podignuta je velelepna gotska palata
poznatija kao Duždeva. Građena je od 1280.- 1401. godine od belog i
ružičastog mermera u stilu gotike.Deo kojim je palata povezana s
zatvoro, Piomi preko Mosta uzdaha izrađen je je stilu renesanse! Uđite
kroz kapiju Porta dela Karta i dođite do Stepeništa džinova, na čijem su vrhu, posebnom kapom, corno dogale, krunisani venecijanski duždevi. U palati se nalaze slike duždeva. Pronađite onog koji je zakićen crnim florom.
On je ubijen!
Duždeva palata je povezana s crkvom svetog Marka jer je crkva bila i duždeva kapela. Jedno vreme je ovde bio smešten i zatvor. Zgradu pridržavaju lukovi. Korišćeni su i za manje časne svrhe. Zaklon iza ovih lukova mnogi su koristili kako bi posmatrali pogubljenja na trgu.
Ovde postoje brojna mesta koja obavezno treba obići i istražiti iznad trga kao što su muzej Korer, Arheološki i muzej del Risorgimento, koji je smešten u okviru Procuratie nuova. U nastavku Procuratie Vechie je zvonika Tore del Orologio. Sledeći ulaz vodi kroz Mercerie, venecijansku glavnu šoping ulica koja se susreće sa Rialtom.
Stižemo do gotska Basiliike dei Frari
iz XIV veka. Unutrašnjost crkve je ukrašena radovima poznatih
umetnika; Donatelovim i Belinijevim, kao i Ticijanovim poznatim delima
“Uspenje Bogorodice” i Madona od Kase Pesaro. Njegov grob je u južnom
crkvenom krilu, okrenut ka ogromnoj mermernoj grobnici u piramidi, koju
je kreirao Kanova, koji takođe ovde počiva. Ulaz se naplaćuje 2,5 €.
Nastavljamo ka Školi San Roko
koja je finkcionisala kao investicioni fondovi danas. Religiozno
bratsvto uplaćivao je godišnju članarinu, kako bi pomogli siromašnijim i
obolelima, a ako bi nešto peostalo dekorisali bi školske prostorije.
Ovde su izloženi radovi Tintorete, koje je izradio tokom dvadesettri
godine boravka u školi. Radovi su postavljeni po hronološkom redu koji
se može pratiti od početka na drugom spratu u Sali del Albergo. Ulaz se naplaćuje 5 €.
Nikako ne propustite kolekciju Pegi Gugenhajm u Palati Venier dei Leoni
u kojoj su izložena najprestižnija dela moderne umetnosti, a koja
obuhvata umetničke pravce od kubizma, evropske apstrakcije i realizma.
Kolekcija je sakupljena u periodu od 1938.
do 1947. godine. Pikaso će vas odvesti "Na plaži", delo iz kubističkog
perioda. Pogledajte "Oblačenje neveste" Maksa Ernsta i razmislite da li
na njoj nije lično Pegi Gugenhajm, sa kojim je bila u braku. Onda
pogledajte "Rađanje tečnih želja" starog perverznjaka Dalija,
prosvetite se "Carstvom svetlosti" Renea Magrita, a ne propustite
nikako ni skulpture Henrija Mura, Konstantina Brankuzija ili Alberta
Đakometija.
Pegi Gugenhajm rođena je 1898. godine u Njujorku. Otac joj je stradao
na istom onom brodu, na kojem i muž Micike s početka priče*. Na
Titaniku. Neka predanja kažu, da je posle jedne fatalne ljubavi, uvek
kada bi "prevarila nesuđenog" kupovala po jednu sliku. I sakupila
impozantnu kolekciju. Istina je manje romantična. Slike je kupovala kako
bi pomogla Jevreje, kojima je i sama pripadala, a koji su bežali od
fašista. A u bašti palate, ispod drveta koje je posadila Joko Ono,
počiva Pegi Gugenhajm..
Smrt u Veneciji
Trg i danas krase restorani zamišljeni za skupa zadovoljstva bogatih
posetilaca i čuvaju uspomenu na Getea, Vagnera (koji je umro u palati
Vendramin 1883. godine), Keplera, Misea, Vernera, Mocarta, Vindzore,
Tomasa Mana, Balzaka, Prusta, Debisija, Ernesta Hemingveja, Kenedijeve,
Elizabet Tejlor, Frenka Sinatru, Pitera Justinova, princezu Dijanu ...
Znajući za kvaku, da je na samom trgu svetog Marka kapućino čak
paprenih 15 €, što pravdaju uživanjem u muzici kamernog orkestra i
pogledom na trg preplavljen turistima, predvođeni našim vodičem Branom,
potražili smo u bočnim uličicama nešto prigodije našem buđelaru i
pronašli odličan kapućino i tiramisu po vrlo prihvatljivim cenama. Duždev kafić (Caffe del Doge, Venezia Rialto, Calle dei Cinque, San Polo 609).
A onda u šetnju i to bez straha da ćete zalutatu u zamršenom lavirintu
uličica, mostova i kanala, jer su postavljeni putokazi, koji će odagnati
svaku vašu dilemu! Ne očajavate ni ako se nađete na Ponte del Tette, tu su se nekada nalazili oni željni ljubavi na večnoj pijaci ponude i potražnje.
Neka vas zato ne začudi ni kada nađete ulicu Ubica. Nekada nije bilo čidno kada su ranoranioci nisu bili svedoci da tu osvane neki leš. Da bi se to izbeglo postavljeni su fenjeri, ali nije bilo mnogo vajde. Sasvim slučajno ili ne, tokom II svetskog rata, tu je bio štab SS-a.
Riva Di Biazzo ime duguje izvesnom Biaziju "Luganegeru", zanatliji koji je prodavao specifičnu vrstu ovdašnjih kobasica. Pripremao je i omiljeni venecijanski specijalitet "skvacetu". I posao je dobro tekao, svi su se kleli, da nešto bolje nisu okusili, sve do dana kada jedan dokoni čamdžija nije svratio da se založi. U posudi sa vrelom supom ugledao je kako pliva ljudski palac sve sa noktom. Naime, ovaj ugostitelj je ovo jelo spremao sa ljudskim mesom, što su potvrdili jezivi ostaci sitne dečice pronađene u zadnjem delu njegove kuće. Sudski organi spalili su mu kuću, a njega raščerečili, mučili i na kraju giljotinirali na Trgu Svetog Marka, a njegovi bedni ostaci bili su izloženi u četri ugla trga. Ali je, bar za utehu, sačuvao ulicu.
Neka vas zato ne začudi ni kada nađete ulicu Ubica. Nekada nije bilo čidno kada su ranoranioci nisu bili svedoci da tu osvane neki leš. Da bi se to izbeglo postavljeni su fenjeri, ali nije bilo mnogo vajde. Sasvim slučajno ili ne, tokom II svetskog rata, tu je bio štab SS-a.
Riva Di Biazzo ime duguje izvesnom Biaziju "Luganegeru", zanatliji koji je prodavao specifičnu vrstu ovdašnjih kobasica. Pripremao je i omiljeni venecijanski specijalitet "skvacetu". I posao je dobro tekao, svi su se kleli, da nešto bolje nisu okusili, sve do dana kada jedan dokoni čamdžija nije svratio da se založi. U posudi sa vrelom supom ugledao je kako pliva ljudski palac sve sa noktom. Naime, ovaj ugostitelj je ovo jelo spremao sa ljudskim mesom, što su potvrdili jezivi ostaci sitne dečice pronađene u zadnjem delu njegove kuće. Sudski organi spalili su mu kuću, a njega raščerečili, mučili i na kraju giljotinirali na Trgu Svetog Marka, a njegovi bedni ostaci bili su izloženi u četri ugla trga. Ali je, bar za utehu, sačuvao ulicu.
Venecija je prvi grad koji je numerisao kuće u ulicama. No, kao i sve
ostalo što je pionirsko dosta je i mukotrpnu. Tako da je danas snaći se
s kućnim brojevima u Veneciji, podjednako teško kao i novobeogradskim
blokovima.
 |
Ovaj deo Venecije, koji se nalazi u delu grada Dorsoduro, kvart tržnica i prodavnica, vezan je za život jednog od najpoznatijih stanovnika ove varoši; Đakomo Kazanova. Ljubomorni muževi verovatno su smatrali da su bezbedni ako ga smeste u mračnu ćeliju. Da posti na hlebu i vodi, bez veselog ženskog društva. A kako se proveo u tamnici opisao je u svom književno prvencu "Priča o mom begstvu iz mletačke Olovne tamnce" koja je na francuskom jeziku objavio 1788. godine u Pragu, trideset godina posle događaja.
Bežao je čak triput iz zatvora Pjombi.
Prvi put je iz tunela koji je kopao završio u kancelariji javnog
tužioca. Pošto je i drugi put omanuo, 1755. godine angažovao je svoje
brojne ljubavnice da animiraju stražu, a sam zapalio preko krova
zatvora. Kada je dignuta uzbuna, on je bezbrižno ispijao kafu na trgu
svetog Marka. Možda i u društvu lorda Bajrona, posle posete galeriji
Akademije, gde je sate i sate provodio posmatrajući svoju omiljenu sliku
Đorđonijevu "Oluju", a pre plivanja od Lida do Santa Kjare.
Precizni statističari tvrde da se Kazanova upustio u ljubavne
pustolovine sa čak deset hiljada žena! Možda baš zbog toga zaboravlja se
da je Đakomo Kazanova bio filozof, pesnik, opat, advokat, romanopisac,
esejista, matematičar, ekonomista, mason, špijun, pisac libreta i
komediograf, violinista, okultista ..
Četiri bronzana konja, postrojena na prvoj terasi Bazilike na trgu svetog Marka, nekad su krasili atinski Akropolj i monumentalni
Hipodrom sa sto hiljada sedišta u Konstantinopolju. Ispod njih je jedna
imperator, Justinijan izgubio vlast i glavu. U Veneciju su prebačeni po
nalogu dužda Enrika Dandola. Šest vekova kasnije uz zvuke "Marseljeze"
nekoliko puta su "progalopirali" Marsovim poljima u Parizu, kada ih je
Napoleon "kidnapovao" iz osvojene Venecije. Onda su se, krećući se uz
obale Sene, zaputili ka Luvru. Ni tamo se nisu dugo zadržali. Kada je na
Trgu Karusel podignut trijumfalni luk, na njemu je kočijaš upregnuo ova
četiri konja. No po silasku Napoleon s trona, konji su se kasom
zaputili kuću, u Veneciju.No ovi kipovi su replika, orginali su u muzeju Marćano.
Interesantna je i priča kako su u crkvu svetog Marka stigle mošti svetog Marka. Godine 687. nekoliko ambicioznih i beskrupuznih mletačkih trgovaca ukralo je mošti svetog Marka Apostola iz Aleksandrije.
Simbol Venecije je Kampanila, toranj visok 98 metara, S njega su Galilej i dužd Leonardo 1609. godine dvogledom osmatrali ostrvo San Đorđo Mađore.
Venecija se nalazi 50 metara iznad nivoa mora. I ono što je plavi nije more, nego pri poplavama proključaju kanalizacije. Sastavljena je od šest sijestara. Za ulazak u gradsko jezro plaća se taksa. Stan od 26 m2 u centru Venecije košta 320 hiljada evra. I još je ova oblast poplavljena od decembra do februara. Ali bitna je lokacija!
Torre Dell'Orologio, šest vekova star
zvonik, s zodijačkim znacima i satom koji arapskim brojkama pokazuje
minute, a rimskim sate na oba lica časovnika. Astronomski sat i dan
danas pokazuje tačno vreme. Arhitekti su izvađene oči kako nikada ne bi
nešto slično napravio.
Venecija je sasvim prigodna pozornica za neku romantičnu ljubavnu dramu. Kažu da je ime poteklo iz indoevropskog jezika i da označava plemića. Drugi tvrde da je nastalo pre i da je značilo došljaci ("novi venti"), pa su ovako ime dobili i Veneti i Venecija. Kroz ovaj grad su prošle patrole inkivizicije i sjajne procesije, sveci i mučenici, mudraci i ludaci, putnici, prosjaci i skitnice, poznati glumci i pesnici nalepše žene i najmudrije ličnosti. Dobri poznavaoci ove jadranske lepotice znaju za "Boca di Leone" (Lavlja usta) koja i danas stoje razjapljena u jednom delu Duždeve palate. Bilo je to mesto na kojem se obavljala anonimna špijunaža u korist duždeve vlasti. Građani su dolazili do njih i ubacivali nepotpisana pisma na osnovu kojih bi sudilo Veće trojice koje se sastajalo noću, a protiv njihove oduke nije bilo prava žalbe.
U Duždevoj palati stoji natpis:
ULTIMA EST MORS PENA PECCATI
Na kraju dolazi smrt, kazna za greh!
Mada je 1910 godine, kada je Ruso umro, vrednost njegovih slika već bila osvedočena, sahranjen je o državnom trošku, u zajedničkoj grobnici bezimenih siromaha. Na Monmartru se recitovao epitaf posvećen Rusou, kojim su mu kolege slikari i kritičari posthumno odali priznanje i u kome se umoljavaju andjeli da daju Rusou boje i kist, da im on oslika i ulepša raj. Materijalnu korist od njegovih slika inkasirali su kao i uvek, vešti pojednci, a duhovnu baštini celo čovečanstvo.
U Duždevoj palati u toku je bila izložba dela Anrija Rusoa (Herri Rousseau, 21.05.1844 - 02.09.1910), prethodnice nadrealizma i naivnog,
ali potpuno iskrenog pogleda na svet i najslavnijijeg naivca sveta, činovnika Pariske carinske službe i zbog poznatog pod nadimkom “carinik
Ruso”.
Slikarstvom je počeo da se bavi u svojim zrelim godinama i toliko
mu se posvetio da je zanemario državnu službu, koju je ubrzo napustio i
time zamenio siguran prihod trajnim siromaštvom, u kome je često bio
bez ičega. Najčešće je slikao scene iz meksičkih džungli i tvrdio je da
ih slika po sećanju, jer je služio vojsku u Meksiku, ali ta priča je
bila, po svemu sudeći, samo proizvod njegove mašte. Njegovi pravi izvori
su bile jeftine knjige sa ilustracijama, posete zoološkom vrtu i
botaničkim baštama Pariza i njegova nepresušna mašta!
Beda ga je
naterala da u jednom trenutku naslika dobar falsifikat čeka Pariske
banke, na koji je upisao samo toliku svotu novca kolika je bila potrebna
da kupi nove boje i pribor. Bio je zbog toga uhapšen, a na sudu ga je
službeni branilac branio dokazujući njegovu neuračunljivost upravo preko
njegovih slika, koje su odudatrale od svega što se tada smatralo u
slikarstvu validnim! Ovaj dogadjaj mu je ipak doneo neku korist: ljudi
su, uglavnom iz samilosti, počeli da kupuju za male pare po koju njegovu
sliku.
Nesrećnik je uzeo od komšije
zidarska kolica, natovario slike i celu noć sedeo u kafani i čekao
ugledne kupce i kritičare, koji su njega čekali u drugoj kafani! Bilo
kako bilo, postao je poznat u umetničkim krugovima Pariza i o njemu i
njegovom slikarstvu je počelo da se priča, doduše u početku veoma
negativno i sa mnogo prezira i podsmeha. On je, medjutim uspevao da sve
te zlonamerne, sarkastične i ironične primedbe preokreće u sopstvenu
korist.
Tako je 1908.godine održan čuveni banket, kao ironično priznanje
pariskog umetničkog sveta cariniku Rusou. Ruso je tada održao kratak
govor od dve rečenice, kojima se obratio Pikasu i rekao mu:
”Nisam
dužan da odgovaram na uvrede. Ja i vi smo jedini umetnici u ovoj
prostoriji. Ja u modernističko-rafaelovskom maniru, a vi u
klasično-egipatskom.”
Ruso je, naime, bio uveren da slika, ni manje ni
više, nego kao Rafael. Njegovi savremenici su se tome smejali, ali ipak
su istoričari umetnosti videli tu "Rafaelovsku crtu" u Rusoovim platnima
i odali mu priznanje kao prethodniku nadrealizma i naivnog ali potpuno
iskrenog pogleda na svet koji će naročito isticati Pol Kle lično. Uprkos
svim preterivanjima, banalnostima i disproporcijama, Rusoove slike su
pune neke misteriozne poezije, one su kao neke sekvence iz sna. Ta
šarmantna naivnost njegovih slika i ponašanja pribavila mu je poštovanje
ključnih ličnosti pariske avangarde – Pabla Pikasa, Rene Magrita, Maksa
Ernsta...
Mada je 1910 godine, kada je Ruso umro, vrednost njegovih slika već bila osvedočena, sahranjen je o državnom trošku, u zajedničkoj grobnici bezimenih siromaha. Na Monmartru se recitovao epitaf posvećen Rusou, kojim su mu kolege slikari i kritičari posthumno odali priznanje i u kome se umoljavaju andjeli da daju Rusou boje i kist, da im on oslika i ulepša raj. Materijalnu korist od njegovih slika inkasirali su kao i uvek, vešti pojednci, a duhovnu baštini celo čovečanstvo.
Osuđeni bi bio proveden dvoranom i preko Mosta uzdisaja (Ponte dei Sospori)
do tamnice i sigurne smrti. Zatvor je činio jedinstven lavirint ćelija s
obe strane kanala, spojenih stepenicama i hodnicima. Kažu da odatle
niko nije uspeo da pobegne, osim već pomenutog pustolova Kazanove. Bio
je u upotrebi do 1940. godine. Danas su duždevi zatvori osvetljeni, da
bi izgledali nevinije. Za tričavih 12-tak evra možete razgledati sobe u
kojima se baškario dužd, ali i onima u kojima sau vršena mučenja i
vešanja, a potom, uživati u Ticijanovim slikama, čak i dospeti u "Raj",
najveće platno na svetu koje je oslikao Toren. Onda krenite istom
stazom kuda su prolazili osuđenici i bacite pogled kroz dva prozora na
Mostu uzdisaja.
U ovom gradu je ispustio dušu i Marin Držić, tvorac "Dunda Maroja" i potom ostao da počiva uz 25 mletačkih duždeva, u crkvi Santi Đovano e Paolo.
Divili su joj se i u njoj provodili dane Njegoš i Dositej, ali i Laza
Kostić, kome je bila najveća inspiracija. Naime, u nju je smestio radnju
svoje drame "Maksim Crnojević", a njenoj Santa Marija dela
Salute napisao je pesmu, koja će u nas biti proglašena najlepšom
ljubavnom pesmom XX veka. Da li treba da vam kažem da je i ta pesma s
potpisom Laze Kostića potonula s "Titanikom". Suviše slučajnosti,
priznaćete...
Mit o Veneciji "Gospodarici Jadrana", trgovačoj meki posvećenoj
svetom Marku, od trenutka kada su njegove mošti prenete iz Aleksandrije
ovde, u doba renesanse je označavao idealizovanu sliku ovog grada,
viđenu očima onih koji su joj divili. Čak je i ratoborni Napoleon
ustvdio da je Venecija - najlepši salon sveta. Njena moć je proneo dužd
Enriko Dandolo, koji je 1201. godine osvojio Carigrad.
Simbol Venecije lav (u miru u ruci drži knjigu, a u ratu mač)
Petrarka
je 1364. godine izrekao da je Venecija bogata zlatom, ali jos više
slavom. Gete je četiri veka kasnije govorio kako se ona ne može porediti
ni sa jednim drugim gradom. Čarls Dikens je mislio da stvarnost
Venecije prevazilazi i maštu najburnijih snova, a Tomas Man ju je nazvao
najneverovatnijim od svih gradova.Grad nastao na ušću reka Po i Pjave u
Jadransko more..
Venecija je izgrađena na temeljima od drvenih balvana koji su duboko
do devet metara zabijeni u mekano glineno tlo, spojivši 118 odvojenih
malih ostrva, ispresecanih s 160 kanala, a povezanih sa 400 mostova, od
kojih je najpoznatiji Ponte Rialto.
Ime potiče od reči "rivo alto" (visoka
obala). On je bio centar trgovine i špijunaže, ispod kojeg bi svaki brod
bio dužan da ostavi dve trećine svoje robe. Ovaj most je bio
inspiracija slikarima Gvardiju i Kanetu. Interesantno je da je u
konkursu za izgradnju ovog mosta učestvovao i čuveni Mikelanđelo, ali da
je most, ipak, sagrađen po projetima Antonija da Pontea (od
1588.-1591.) Do XIX veka ovo je bio jedini most koji je premrežavao
Kanal Grande. Šekspir je baš na njemu smestio deo radnje "Mletačkog trgovca". Poznatija venecijanska ostrva su Burano, Murano i Torćelo. Na Buranu su nastanjeni ribari i poznato je po šipkama koje venecijanske pletilje boje duginim bojama.
Najduži i najpoznatiji je Kanal Grande, duž kojeg su
posejane sve značajnije palate, od kojih su dve stotine njih građene
samo u mermeru. Po rečima francuskog ambasadora 1495. godine Kanal
Grande je najlepša ulica na svetu. Iz svojih soba na kanal su gledali
Rihard Vagner (ovde je napisao "Tristana i Izoldu")i Lord Bajron Danas
baš na ovom mestu nekretninu poseduje Vudi Alen. Kanal je dug četiri
kilometra, a vijuga u obliku latiničnog slova S i pretstavlja glavnu
vodenu saobraćajnu arteriju grada na vodi. U Palati Labia
Đovani Batista Tijepol je na freskama dočarao Klepatrin život. S obe
strane kanala su prelepe plemičke palate, koje skrivaju negdašnje tajne i
intrige...
Krenite u potragu za Zlatnom kućom (Ca d'Ora), gotska palata, koja je spolja bila dekorisana listićima zlata. U kvartu Kanaređo, pronađite crkvu Madona del Orto. To je nekada bila
“Tintoretova crkva” kojoj je ostavio svoja remek-dela, a tu je i
sahranjen.
U elegantnom zdanju Palate Cini (Palazzo Cini), u samom srcu Venecije, ali sa pogledom na Kanal grande, izložena je umetnička zbirka grofa Vitorija Cinija.Pored najfinijih predmeta od porcelana, slonove kosti i keramike, vrednog nameštaja i minijatura, stvarni značaj zbirke ogleda se u slikama iz toskanskog renesansnog i manirističkog perioda. Među njima se izdvajaju dela Botičelijeva, Lipijeva, Pontormova i Pijera de la Frančeske
Na skveru San Trovazo u Veneciji još možete videti radionice u kojima se prave gondole. Nekada davno, stolari, čuveni po svom umeću, spuštali su se s Dolomita, tačnije iz oblasti kadore, kako bi na obali mora za Venecijance pravili gondole. Trebalo je poput pazla sklopiti 280 delova! Oblik gondole je preuzet od ribarskih čamaca s druge strane Jadrana, a karakteristična asimetrična konstrukcija trupa, omogućava lakše manevrisanje po uskim venecijanskim kanalima.
Doduše, i sad ih prave, ali jedva desetak godišnje. Graditelji
gondola jedva sastavljaju kraj s krajem. Umetnost graditeljstva polako,
ali sigurno, odumire..Đanfranko Vjanelo, vlasnik skvera, fabrike za
proizvodnju gondola, s velikim naporom odlaže stavljanje lanca na svoju
radnju. Cena nove gondole je oko 30 hiljada evra, a na toj ceni se mnogo
i ne zaradi. I sama tražnja za gondolama je smanjena. Po vodi ipak
jedre i džubretari, vatrogasci, čak i hitna pomoć!
I danas na obali, ćete
ugledati prevrnute gondole, sveže obojene ili premazane katranom. A
značenje reči "skver" potiče verovatno od venecijanskih skverova (squeri),
pristaništa gondola i radionica gde su pravljene.Po zakonu koji datira
iz XVI veka gondole se boje u crno i duga su jedanest metara. Po legendi
par koji se poljubi dok prolazi ispod Mosta uzdisaja ostaće večno u
vezi!
A ko ovde planira da ozvaniči svoju vezu, radnim danima će platiti
1600 €, a vikendom 3600 €. Za dodatnih 125 € prijatelji će sve to moći
da proprate na Netu.
Od nekadašnjuh 15 hiljada gondola danas je u upotrebi ostalo 425.
Vožnja košta 25-30 € zavisno od broja putnika. Poziv gondolijera prenosi
se s kolena na kolena, s oca na sina. Poneki od njih imaju i zavidne
glasovne mogućnosti. Zaštitnik gondolijera je sveti Kristofer.
Gondolijeri su osim svog osnovnog zanimanja, zavodili i turistikinje.
Pusta latinska duša! Ova dopunska aktivnost toliko je uhvatila maha da
je 2002. godine grupa od tridesetak gondolijera i turističkih vodiča
donelo "Pravilnik o zavođenju žena", kojim je
zabranjeno zavođenje žena u muškoj pratnji. Da je tradicija živa
potvrđuje i činjenica da je tek 2009. godine gondolom po prvi put
zaveslala jedna žena, lepuškasta Đorđa Boskalo. Nije mi poznato da li
pomenuta dama poštuje doneti kodeks...
Vremena je bilo baš toliko da prošetamo šetalištem Zatera i odemo do najstarijeg jevrejskog geta (ghetto) na svetu, koji se nalazi u četvrti Kanađo.
Osnovao ga je Savet desetorice 1516. godine, nakon priliva jevrejskih izbeglica iz čitave Evrope. "Ghetto", je italijanski naziv za cevčice koje su se u ovom delu ostrva proizvodile tokom srednjeg veka.Stanovnici geta morali su
da nose posebne oznake i kape. Prava na rad su im bila ograničena, pa su
samo mogli da se bave medecinom, trgovinom i zelenašenjem (danas bi
rekli bankarstvom). Davali su kredite. Noću su zaključavani, a tokom II svetskog rata deportovani u logore u kojima
ih je samo osmoro preživelo.
Vremena nije bilo za poseti ni Arsenalu, ni Lidu, kupalištu i mestu gde se odvija međunarodni filmski festival.
Sledi povratak u Lido de Jeselo, večera u sjajnom rustičnom rastoranu "Mille Luci" (Via Dei Mille), a onda šetnja veselim tamošnjim korzoom. Korzo (corso) je,najčešće,
glavna gradska ulica, svojevrsni gradski izlo, glavno gradsko šetalište
(promenada), gde se izlazi da vidite i budete viđeni.mjesto susreta i
razmjene važnih i nevažnih informacija i vijesti. Šetalo se uglavnom u
ranim večernjim satima (od sedam do kratko prije pola deset), uglavnom
po krug, dva ili tri, po određenoj ruti. Sezona šetanja otpočinje s
prvim sunčanim zracima, a okončava s poslednjim.
Za one koji nisu upumpali dosta adrenalina, tumaranjem po
venecijanskim uličicama, mostovima i kanalima na rasolaganju stoji akva
park "Aqualandia", po tvrdnjama vlasnika najbolji u Italiji. A ako ste više za šoping idite u outlet selo "Palmanova"
Ima onih i koji nisu bezuslovno podlegli šarmu i raskoši mletačke
lepotice, već su beg potražili u alternativi. Tako je Herman Hese
beležio:
"A venecijanska laguna bi mi, i pored moje velike ljubavi prema Veneciji, ostala strani čudan i neshvatljiv kuriozitet da nisam, umoran od glupog gledanja jednog istog, na osam dana i noći uzeo čamac, hleb i krevet kod jednog ribara iz Torčela.
Veslao sam duž ostrva, gacao sam režom po mrkim, muljevitim sprudovima, upoznao biljke i životinje lagune, disao i posmatrao njen jedinstveni vazduh, i od tada mi je ona prisna i prijateljska. Tih osam dana sam verovatno mogao da potrošim na Ticijana i Veronezea, ali u onom ribarskom čamcu sa trouglastim zlatnomrkim jedrom naučio sam da bolje razumem Ticijana i Veronezea, nego u Akademiji i Duždevoj palati. I ne samo nekoliko slika, već i čitava Venecija nije za mene više samo lepa zagonetka koje se plašim, već je postala mnogo lepša stvarnost koja mi pripada i na koju, zato što je razumem, imam pravo.
Gondola, crna, vitka i način na koji se kreće, blago, bez ikakv buke, ima nešto čudno, poput prelepog sna i predstavlja integralni deo dokolice, ljubavi i muzike
Dug je put od lenjog posmatranja zlatne letnje večeri i od bezbrižnog, lagodnog udisanja lakog, čistog, planinskog vazduha, do unutrašnjeg razumevanja prirode i predela. Nauka još nikog nije učinila blaženim.
Ali ko ima potrebu da ne napravi ni jedan prazan korak, ko stalno živi u celini i ko oseća da je obuhvaćen tkanjem sveta, tome oči svuda brzo idu na bitno, na pravo, na ono što se nalazi na zemlji. Svuda na zemlji će naći drveće, oblike planina, životinje i ljude da ih osećanjem dokuči i da se na njima zaustavi, umesto da trči za slučajnostima."
Te noći sam, u gradu gde sam kao tinejdžer spavao u vreći ispred železničke stanice Santa Lučija na Pjaca de Roma, hodao sam po vodi i sanjao
"A venecijanska laguna bi mi, i pored moje velike ljubavi prema Veneciji, ostala strani čudan i neshvatljiv kuriozitet da nisam, umoran od glupog gledanja jednog istog, na osam dana i noći uzeo čamac, hleb i krevet kod jednog ribara iz Torčela.
Veslao sam duž ostrva, gacao sam režom po mrkim, muljevitim sprudovima, upoznao biljke i životinje lagune, disao i posmatrao njen jedinstveni vazduh, i od tada mi je ona prisna i prijateljska. Tih osam dana sam verovatno mogao da potrošim na Ticijana i Veronezea, ali u onom ribarskom čamcu sa trouglastim zlatnomrkim jedrom naučio sam da bolje razumem Ticijana i Veronezea, nego u Akademiji i Duždevoj palati. I ne samo nekoliko slika, već i čitava Venecija nije za mene više samo lepa zagonetka koje se plašim, već je postala mnogo lepša stvarnost koja mi pripada i na koju, zato što je razumem, imam pravo.
Gondola, crna, vitka i način na koji se kreće, blago, bez ikakv buke, ima nešto čudno, poput prelepog sna i predstavlja integralni deo dokolice, ljubavi i muzike
Dug je put od lenjog posmatranja zlatne letnje večeri i od bezbrižnog, lagodnog udisanja lakog, čistog, planinskog vazduha, do unutrašnjeg razumevanja prirode i predela. Nauka još nikog nije učinila blaženim.
Ali ko ima potrebu da ne napravi ni jedan prazan korak, ko stalno živi u celini i ko oseća da je obuhvaćen tkanjem sveta, tome oči svuda brzo idu na bitno, na pravo, na ono što se nalazi na zemlji. Svuda na zemlji će naći drveće, oblike planina, životinje i ljude da ih osećanjem dokuči i da se na njima zaustavi, umesto da trči za slučajnostima."
Te noći sam, u gradu gde sam kao tinejdžer spavao u vreći ispred železničke stanice Santa Lučija na Pjaca de Roma, hodao sam po vodi i sanjao
Da li ste slučajno znali?
Da je kum Mostu uzdaha (Ponte dei
Sospiri) stanoviti engleski pustolov i čovek od reči, Lord Bajron, koji je bio
inspiriasn sudbinom robijaša koji su poslednji put gledali lepotu ovog sveta?
Da je ovde, Aldo Manucio, štampar
po profesiji, osmislio je knjigu kakvu danas znamo sredinom XVII?
Da je prvi javni kazino otvoren
ovde 1638. godine?
Da je ovo mesto gde je prvi put
diplomirala jedna žena i to 25. Juna 1678. godine?
Rođena je u Veneciji 1646. godine
i zvala se Lukrecija Ćornaro Pisopia. O tome svedoči spomen kamen na
venecijanskoj gradskoj skupštini.
Da se gondole koriste već deset
vekova, a da se svaki sastoji od osam različitih vrsit drveta, a svaki deo je
omaž nekom delu Venecije?
Prednji deo predstavlja šest
gradskih zona, a centralni most Rialto.
Da grad ima 118 ostrva, čak 417 mostova (od toga je 72
privatnih), oko 350 godola i 400 gondolijera, koji se kreću korz 177 kanala
ovog grada?
Da u Veneciji postoji 450 palata, od kojih he 170 samo duž
Kanala Grande?
Da pesimisti tvrde, da i pored započetog MOSE projekta
(Modulo Sperimentale Ellettromeccanico) u koji je uloženo više od petsto
miliona evra. Grad tone po milimetar dva godišnje.
Najuža ulica u veneciji je Calletta or Ramo Varisco i nalazi
se u blizini trga Campo San Canciano. То је ujedno jedna od najužih ulica na
svetu sa širinom od svega 53 centimetra.
Kao što sam već pripovedao, Venecija je kolevka adresiranja
kuća. No, ima tu jedna kvaka. Kuće su numerisane, ne po ulicama, već po
okruzima! Tako da ovde poštar uvek zvoni dvaput!
Zvonik Svetog Marka visok je 98 metara i odande se pruža
predivan panoramski pogled. Ima pet zvonika sa čudnim imenima i funkcijama:
1. Malefico (зло) objavljivao je kada je nekom odzvonilo (smaknuće);
2. Marangona ili pozivao je stolare da otpočnu i okončaju rad;
3. Mezzana je otkucava tačno u podne;
4. Pregadi je senatorima najavljvao sednice u Duždevoj palati;
5. Trottera je pozivao plemstvo da veže konje pred stastanke u Duždevoj palati).
Sad znate za kim zvona zvone
Da li ste znali da italijanski i međunarodni pozdrav „Ćao“
ima mletačko poreklo. Ljudi su se pozdravljali pozdravom: “s-ciavo vostro”
(sluga pokorni vama na usluzi), a tokom vremna to je skraćeno na „Ciao!“.
Da za karneval u Veneciji postoje tri vrste dizajniranih
maski:
- · Bauta – u potpunosti pokriva lici, često nema ni otvor za usta, krije identitet svog vlasnika i ukazije na krivicu;
- · Moretta је ovalna maska od crnog somota, prvobitnmo su ih nosile žene prilikom poset manastirima;
- · Larva је najčešće bele boje i nosi se sa šeširom i ogrtačem.
Acqua alta je venecijanski fenomen veće vode i dešava se
kada je plima oko 9 centimentra iznad uobičajne vrednosti.
Da li znate kako dolazi do ovog fenomena?
Dolazi kad ljubav vode Scirocco (topli vetar iz Severne Afrike) i plima.
Lav Svetog Marka krilat, naravno, simbol je grada. Obično
ima oreol iznad glave, knjigu i mač u šapama. Legenda kaže da kada je Sveti
Marko stigao u veneciju prikazao mu se anđeo i rekao:
“Pax tibi Marce, evangelista meus. Hic requiescet corpus
tuum.”
(mir s tobom, Marko, moj jevanđelistom, ovde će se tvoje
telo odmoriti).
Zavodljiva Venecija zamalo da nas prevari da ne stignemo na
vreme na brodić. Izgleda da smo pomešali Trotteru i Mezzanu.
Život je maskembal
Svakog februara venecijanskim kanalima, uličicama i trgovima, u
promenadi koja oživljava duh i ambijent epske Evrope, defiluju ljudi sa
maskama, najavljujući proleće i možda, novu nadu. Ne pokreće sve
entuzijazam, deo vesele povorke čine i glumci koje plaća opština. U
srednjevekovnoj Veneciji, Dužd lično je na glavnom trgu mačem odsecao
glave svinjama, mlazevi krvi su prskali, u potocima, svugde naokolo, a
meso je darivano lokalnom plemstvu. Tako je karneval i dobio ime (carne levare =
ukloniti meso). Građani su jedni druge gađali jajima i pevušili
bezobrazbe pesmice. Bilo je to vreme čuvenih karnevala, paganskog
običaja proslave smene zime i proleća. Maske iz kultnog Kjubikovog filma
"Širokom zatvorenih očiju" izrađene su uravo ovde. Venecijanske
kurtizane uživale su izuzetnu reputaciju, kako zbog raskošnih toaleta,
već i zbog ljubanog umeća vrednog divljenja.
Kao godina osnivanja venecijanskog karnevala uzima se 1162. U jednom
dužem periodu (150 godina) na snazi je bila naredba o zabrani
prerušavanja, kako bi se smanjo kriminal. Napoleon, koji je osvojio ovaj
grad, ukinuo je maske, plašeći se da bi se iza njih mogli kriti
špijuni. Tradicija karnevala oživela je od 1979. godine.
"Il Carnevale di Venecia" ušao je u svetsku
literaturu zahvaljujući Goldonijevim i Geteovim tekstovima, a slavu su
mu proneli Karlo Goci i Kazanova. Na karneval van karnevala, podsetiće
vas i ljudi koji svakodnevno, danju i noću, šetaju Venecijom noseći
tradicionalnu baoutu, masku sa otvorima za oči, koja prekriva celo lice,
a ne smeta pri jelu i piću. Prodaju ih i danas kao i nekada maskareri,
priznati kao zanatlije još u XV veku, u malim prodavnicama koje su
ujedno i radionice za njihovu proizvodnju.
"Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepeo spalit srce i lub;
tonut u brodu,
trunut u plotu,
đavolu jelu i vragu dub!
Zar nije lepše vekovat u te
Santa Marija dela salute!"
Do crkve Santa Maria dela Salute stigli smo
linijskom gondolom koja nas je za prelaz kanala koštala sam 50
evrocenti. Ali za onu pravu vožnu kanalima moraćete da izdvojite oko
šesdesetak evra. Mada kako se ljuljuška na talasima i ne ostavlja mnogo
mesta za romantiku. U samoj crkvi Santa Maria dela Salute u sanskritiji
smo pronašli Ticijanova dela. A naredne 2012 godine planirana je velika izložba njegovih dela.
Antonio Vivaldi je rođen u ovom čudesnom gradu 4. marta 1678. godine. Njegov otac je bio violonista u Duždevoj kapeli crkve svetog Marka. Tako je Đovani Batista Vivaldi podučavao svoga sina sviranju na violini. Seme je bačeno na plodno tlo, pa je zamenio oca na mestu violoniste. Iako je bio slep, nije bio glup. Muzicirao je u ženskom manastiru! Uporedo pohađa časove orgulja. Godine 1703. imenovan je za sveštenika, ali je umetnost prevagnula. Predanja kažu da je prekidao mise kako bi zapisao teme jedne fuge, za šta je saznala strašna inkvizicija i najurila ga iz crkvene službe. Uhlebljenje pronalazi podučavajući muzici devojke bez roditelja u školi La Pietá. Njihovi koncerti bili su dobro posećeni. Napušten od svih, plaćajući cenu svog krhog zdravlja, okončaće život 1741. godine.
Venecijanski spric (spreetz)
Venecijanski spric je aperativ za kasna letnja
popodneva. Po predanju nastao je u vremena Austro-Ugarsek okupacije u
XVIII veku. Slatko, osvežavajuće i penušavo... Jedino je ostalo nejasno
ko je na kraju stavio maslinku? Može se napraviti na par načina, a
recept vam poklanjam na kraju ovog poglavlja. Neki umesto proseka
uzimaju belo vino, umesto likera Aperol- Campari ili Cynar, umesto
mineralne vode koriste Šveps biter ili Sprite. Ovo piće možete kupiti
već smućkano, a ne promešano, flaširano i kao tako poneti ga kući. Gde
ćete imati Veneciju, čak i ako vam se ne pokvari veš mašina!
4 čašice proseka,
mineralna voda,
2 čašice Aperol likera (od pomoradži),
pomoranža,
limun,
3-4 kockice leda,
jedna zelena maslina
A ako ogladnite naručite karpačo, koji je ovde
nastao, tačnije u Harry's baru. U pitanju je file od presnog, tanko
sečenog junećeg mesa. Po porudžbini kontese Amalije Nani Močenigo, a po
preporuci lekara u cilju borbe protiv anemije. Kuvar Đuzepe Ćiprijani, s
ljubavlju je pripremio ovaj biftek za kontesu i nazvao ga po slikaru
Vitoreu Karpaču, koji je baš u to vreme izlagao ui Veneciji.
Trst, grad jedne mladosti
"Imala je običaj da za sat ili dva
ostvari u praksi sve ono što
svaka žena misli da zna.
Vozala je frajere doslovno
oko malog prsta.
Išla je s njima prvo u krevet
A onda u kupovinu do Trsta." (Krvava Meri, Džoni Štulić, Azra)
ostvari u praksi sve ono što
svaka žena misli da zna.
Vozala je frajere doslovno
oko malog prsta.
Išla je s njima prvo u krevet
A onda u kupovinu do Trsta." (Krvava Meri, Džoni Štulić, Azra)
I onda sam, s brda, ugledao more i grad u njegovom zaleđu. Trst. Nazirale se, kroz jutarnju izmaglicu, zgrada Akvarijuma, katolička crkva San Antonija i pravoslavna svetog Spiridona, koju su Srbi otkupili od Grka. I u pozadini San Gustobrdo. Prolazimo pored nekadašnjeg socijalističkog raja Ponte Rosa, koji je opet samo zelena pijaca.
U prelepu kuću pokraj Kanala Grande nekad imućne srpske porodice, Casa Gopcevic, s kosovskim junacima na fasadi, uselilo se pozorište. Đejms Đojs je ovde pristigao, kada je "zapalio" iz Pule.
Danas je Trst izgubio onu šarenu atraktivnost poznatu iz vremena kada smo dolazili ovde da kupujemo.Nema više ni "Giovanija". Sada je tamo neki od mnogobrojnih outleta. I ništa nije kao nekad (a opet je prepoznatljivo....).
Grad su preplavili kineski trgovci. Zato smo mogli da ga bolje upoznamo i na miru se divimo njegovoj lepoti. Posetili smo Castelo di San Guisto i Basilicu Paleocristianu
Na
rivi su trenirali pse spasioce. No bilo je vreme za kapućino i
sladoled. Onda malo da se baci oko na "H&M","Coin" i "Upim" robne
kuće.
A na izlazu iz grada, gradska plaža i "united toples of Trieste", pa atraktivni zamak Maramar s bogatom zbirkom krvoločnog oružja.
Dok su galebovi nadletali sinje more, vetar je doneo miris veša pred
kišu. Bilo je vreme za povratak kući. Do nekog drugog puta i nekog
drugog grada... da završim rečima Marka Pola:
"Ja ne ispričah ni polovinu od onog što sam video!"
a ako Vam i to nije dovoljno: http://www.novimagazin.rs/opusteno/dozivite-brodolom-replika-titani...
U junu 2023 grupa bogatih avanturista krenuli su pomornicom Titan kako bi razgledali ostatke Titanika. Američka obalska straža saopštila je je nestala podmornica pretrpela imploziju blizu olupine Titanika, i da je poginulo svih petoro ljudi u njoj. U njoj su bili pilot Stokton Raš (Stockton Rush) i putnici, pakistanski tajkun Šahzada Davud (Shahzada Dwood) i njegov sin Suleman, britanski avanturista Hamiš Harding (Hamish) i stručnjak za Titanik Pol-Anri Naržole (Paul-Henri Nargeolet).Putnici su platili po 250.000 dolara da bi videli ostatke broda stradalog u jednoj od najvećih pomorskih katastrofa 20. veka, sa gotovo 1.500 mrtvih.
Нема коментара:
Постави коментар