POLJSKA III DEO -U potrazi za prstenom princeze Kinge

vrati se na drugi deo trilogije o Poljskoj

Put u središte rudnika soli

Rano je jutro. Poluprazni autobusi avetinjski lutaju pustim, krakovskim ulicama. U njima dramaju poljske lepotice. I tek pokoji prodavac peciva. Sinoć sam zaključio da je kriza stigla i na ove prostore. Skratila devojkama suknje. I unela neku setu u pogled. Posmatram svetlost, kako se igra, u jednom krakovskom haustoru. Tri boje, poput filmske trilogije preminulog poljskog sineaste Kšištofa Kišlovskog. A onda mi na pamet padaju stihovi nobelovke Vislave Šimborske, koja je švedskom kralju, na francuskom jeziku, pričala viceve:

“Duša se ima.
Niko je nema neprekidno
I zauvek.

Dan za danom,
godinu za godinom,
može se živeti bez nje.”

No vreme ja današnji izlet, duboko u zemljinu utrobu. Da li ste ikada poslali razglednicu iz pošte pod zemljom? Da li ste nekada jeli u restoranu koji se nalazi 125 metara pod zemljom? Da li ste možda videli podzemne kapele uklesane u stenama soli? Ovo su samo neke od atrakcija, koje pruža rudnik soli Vjelička (Wieliczka), udaljen svega 13 kilometara od Krakova. Fascinantno mesto kao izmešteno iz filma “Gospodar prstenova”. Pošto mi je sinoćna večera bila pomalo neslana, uputio sam se u ovaj rudnik. Da odavde ponesem pokoji grumen vjeličke soli i još, usput, neki suvenir od soli u bojama duge. Grumen soli nisam našao, ali nas je ljubazni vodič, čije ime, nažalost, ne znam, ne samo na jedan duhovit način proveo kroz ta dva kilometara tumela i okana, nego i sproveo do autobusa za dvorac u mestu Nepolmicama. Spomenuo nam je još jedan, još stariji, rudnik soli koji se nalazi u blizini. Tek da nas, dodatno, zaintrigira...

Rudnik je za posetioce otvoren od 1. aprila do 30. oktobra, kao i u vreme praznika. Ovde se rudnik soli nalazi još od XII veka. So je u srednjim veku postala izuzetno važna za Poljsku, puneći kraljevsku kasu sa 30% ukupnih prihoda. Kralj Kazimir je 1368 godine precizirao delatnost rudnika soli, posebnim pravnim aktom, statutom. Dokument određuje prava i obaveze radnika, finansijske prihode, određuje plate radnika i tržišnu cenu soli. Do sada je iz rudnika izvađeno ukupno 25 miliona tona soli. Neka okna su i danas aktivna, pa je ovo najstariji aktivni rudnik soli u Evropi. Depoziti soli u rudniku Vjelička čine samo mali deo potkarpatskih stena soli, koje su formirane pre 20 miliona godina. Ova oblast je dugo bila pod morem. Ono je presušilo, ostavljajući za sobom obilje mineralnih naslaga, a najdragoceniji mineral je upravo natrijum hlorid. Stene su, hiljadama godina, trpele različite tektonske pomerećaje, te su zadobile sadašnje, složene forme. Čudesni grad pod zemljom, sa mnoštvom skulptura, kapelica, originalnih alata i opreme našao se pred našim očima.

Skriven ispod grada, sa devet nivoa, rudnik se spušta u utrobu zemlje, do dubine od 327 metara. Čitav podzemni svet, uskih hodnika, lavirinata, džinovskih pećina, jezera pod zemljom, jedinstvene akustike. Razgledanje svih nivoa zahtevalo bi mesece tumaranja po ovom rudniku. U kapeli svetog Kinga, dužine 54, širine do 17 i visine oko 12 metara, redovno se održavaju koncerti simfonijskog orkestra Krakova. Nastala je 1896. godine, kada je izvađen ogroman blok zelene soli. Nalazi se na dubini od 101 metra. Sa tavanice se spušta pet velikih prekrasnih lustera izgrađenih prvobitno samo od soli, a kasnije su im pridodati i kristali, sprovedena je struja, tako da su igre svetlosti i senke, uz odsjaj soli svuda po zidovima, zaista čarobni. Ova kapela se često koristi kao koncertna dvorana. Videćete i sami dok budete tamo slušali Šopena! Pored ove najpoznatije, tu su još i kapele Nikole Kopernika, Svetog Antonija, kralja Kazimira Velikog, Peskove skale, Svetog krsta, Varšave, Svete Kunegunde i druge. Ako vidite na tavanici grede, nešt tu nije išlo kao što su rudari očekivali. U novije vreme, tavanica se fiksira metalnim ankera. Skulpture od soli, predstavljaju neke od najpoznatijih ličnosti poljske istorije (nezaobilazni Nikola Kopernik je tu!), ali i čitavu povorku svetaca. Na dubini od 135 metara, nalazi se najstariji muzej rudarstva na svetu, u kome možete razgledati različitu rudarsku opremu i alate.

Na starim mapama ucrtano je 26 većih i više od 180 manjih okana, kroz koje su rudari silazili u rudnik. Više od 2 hiljade kapela, smestilo se na devet nivoa, na različitim dubinama. Nivoi su povezani, mrežom hodnika, ukupne dužine 200 kilometara. Jezera i legende o njimu, miris borovine i soli. Debla bora osiguraju zidove dvorana u rudniku, koji su porozni, pa postoji bojazan od njihovog urušavanja. A na dubini od 210 metara, nalazi se sanatorijum, koji se preporučuje obolelima od astme, hroničnog bronhitisa ili alergija. Isparenja soli blagotvorno deluju na obolele organe za disanje. U sličaju da, pak, bolujete od ljubavi, ne brinite. Ovde se organizuju i venčanja. Najpopularnija pećina naziva se, upravo kao u bajci, "Pećina patuljaka". Mitski patuljci, koji rade u rudniku, posle čega se vraćaju kući, Snežani, bili su tu, ali ne i njihova dama. Jezero je slanije, čak i od Mrtvog mora, sa slanitetom od 37 %, pa od kupanja nije bilo ništa. Čitav ovaj lavirint hodnika, pećina, okana, kapela, prostire se ispod površine samog grada Vjelička (Wielicka). Za vreme austrijske vladavine, grad Vjelička je železnicom povezan sa Krakovom.

Godine 1978. UNESCO je ovaj rudnik svrstao na listu spomenika kulturne i prirodne baštine sveta. Jedan od Francuza, koji ga je posetio, u XVIII veku, zabeležio je da rudnik soli Vjelička nije ništa manje zadivljujući od piramida u Egiptu. Turistima su dostupna 3,5 kilometara, na dubini od 64 do 135 metara. Za rudnik je vezana i jedna legenda:

"Mađarska princeza Kinga, zaštitnica Krakova, trebalo je da se uda za vladara Krakova, i htela je da ga obraduje nekakvim poklonom. Pošto je Poljska bila prosperitetna zemlja, a njeni stanovnici su oskudevali samo u soli, princeza je u miraz donela rudnik soli. U prvom grumenu, koji je iskopan, nalazio se prsten princeze Kinge..."

Kako je većina rudara živela daleko od rudnika, a čitave dane su provodili u njemu, odlučili su da mise održavaju unutar jame. Stoga je otpočela izgradnja brojnih kapela. Da bi što lepše ukrasili kapele, rudari su počeli da klešu skulpture i raznoliku ornamentiku u stenama soli. Tako su ukrasili sve: podove, tavanice, zidove, oltare, čak su napravili i viseće lustere od soli! Jedno od rudarskih okana je Danilovičevo (Danilowicz), koje je posle tri veka rada, 1935. godine, adaptirano za ulazak turista u rudnik. Rudnik su, pre svečanog otvaranja, posetili Nikola Kopernik, Gete ( o čemu svedoči spomen ploča na glavnom gradskom trgu;5-7. septembar), Dmitrij Mendeljejev, izumitelj periodičnog sistema elemenata i mnogi drugi. Jakob Bronovski je snimio delove filma "Uzdizanje čoveka" upravo u ovom rudniku, a Boleslav Prus je bio inspirisan Vjeličkom, kada je pisao scene u lavirintu, za svoj istorijski roman "Faraon", daleke 1895. godine! nacisti su tokom II svetskog rata, rudnik koristili kao magacin, a preživele robijašice, koje su ovde radile, pripovedaju da nisu videle svetlost dana, kao i da su odavde izašle sa jezivim ranama.

Rudnik soli Vjelička godišnje poseti oko 800 hiljada turista iz svih krajeva sveta. Turistička tura, sa obaveznim vodičem, predviđa obilazak 20 istorijskih kapela, međusobno povezanih hodnicima. Obilasci traju oko sat i po. Nakon što se izborite svih 378 prilično strmih, drvenih stepenica, naći ćete se na prvom nivou, na dubini od 64 metra. Turistički vodič će iskoristiti priliku da vas obavesti o bezbednosnim pravilima, kojih se morate pridržavati, dok ste u rudniku. U rudniku je zabranjeno pušenje, kao i diranje električnih instalacija (možete doživeti električni šok!). Visoke osobe treba da pripaze prilikom obilaska prostorija sa niskim plafonom. Leti se treba dobro obući, pošto je temperatura u rudniku oko 15 º C. I dok se vraćate liftom, koji ide brzinom od četiri metra u sekuni, ni sami niste svesni šta ste sve videli. Ukoliko ste, slučajno, primetili slabu plavičastu svetlost, koja trepti u nekom uglu rudnika, poput neuhvatljivog leptira, ne brinete. To je Duh zaštitnik rudnika soli, koji vam daje znak da je uvek tu i da vas posmatra.

Dvorac u Nepolmicama

U ovom dvorcu, u kojem su se odmarali poljski kraljevi, sada je preseljena postavka Narodnog muzeja u Suknari (kao što rekoh u I delu, on se trenutno renovira, ali uredno stoji datum ponovnog otvaranja, za razliku od nesrećnog beogradskog muzeja!).

Velika je šteta što ostatak grupe nije video ova remek dela poljske umetnosti i mali muzej lova. A onda natrag u Krakov, na klopu i na kraju, da se, ponešto i kupi....

Galerija Krakovska

Sjajan primer da savremeni šoping molovi nisu samo mesta za šišanje naivnih kupaca. U holovima ovog tržnog centra postavljena je edukativna i vrlo atrkativna izložba o životu starih Egipćana. Pokazalo se kao pametno što sam u Beogradu nabavio zlote, te nisam morao da jurim po menjačnicama, a i kurs je neznatno bio povoljniji. Posebno su me zanimale prodavnice sa sportskom, planinarskom i ostalom "outdoor" opremom. Pronašao sam u blizini ovog tržnog centra i malu prodavnicu sa vojnom opremom. Vrlo prigodno za nas, "čergare"... U prodavnici robne marke "That&This" mnogo simpatičnih, a (ne)potrebnih sitnica.

Iz izloga “Adidasove” radnje u pešačkoj zoni, gleda me, sa postera, Ana Ivanović. Jedan od redkih dokaza našeg prisustva u ovom gradu. Helena Rubenštajn je karijeru započela baš u Krakovu. Kada je odlazila, ponela je bočicu kreme. Sve ostalo je istorija.

No poljska vlada, nekako baš u vreme moje posete, najavila je prilično kontraverzan nacrt zakona. Elžbjeta Rađiševska, opunomoćenik poljske vlade za ravnopravnost, predložila je poljskom parlamentu u saradnji sa Ministarstvom pravde izmene krivičnog zakona po kojima bi kažnjivo delo bilo propagiranje svih totalitarnih ideologija. Prema izmenjenom zakonu, kažnjivo je ne samo širenje i propagiranje totalitarnih i fašističkih ideologija, već i samo posedovanje takvih predmeta.

Ako taj zakon bude usvojen, naredne godine bi u zatvoru završili i učešnici Prvomajske povorke koji bi, kao pre dve godine u Varšavi, hteli da nose zastave sa srpom i čekićem, kao i oni koji bi pokušali da u Poljskoj izdaju Hitlerovu knjigu „Majn kampf“ ili koji bi je posedovali u kućnoj biblioteci. Na udaru su i majice, a svako ko bi hteo da obuče taj popularni komad odeće sa slikom nekoga od revolucionara; od Lenjina do Čea, može da izbegne kaznu jedino ako bi aplikacije dotičnih komunističkih vođa bile podrugljive. Inače im ne gine tri godine teške robije.