Legenda koja još uvek živi
Dvorac je podigla porodica Lazar, a na svečanom otvaranju dvorca 29. avgusta 1820. svirao je čuveni Franc List. Bio je prisutan i čuveni grof Esterhazi, najbogatiji i najugledniji vlastelin u Ugarskoj. Za njega kao i za mnoge druge, vezana je i jedna legenda.
Pre mnogo godina, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u
Ečkoj. Pošto je već bila noć, spahijine sluge su ih smestile u zasebnu
kuću u vrtu da prenoće. Tokom sutrašnjeg dana, pored malog vodoskoka
zamka, počela je da se gradi bina. Kulise su na svoje mesto stavljene u
sumrak istoga dana.
Tri
spahijine kćerke su sa zanimanjem pratile ove pripreme, a najviše
pažnje su posvetile vitkom, prelepom mladiću do pola nagom, koji je
radio za trojicu. Kada se spustila noć, spahija je sa porodicom i
svitom zauzeo mesto, na pozornici su popaljene sveće i predstava je
počela.
Bio
je to neki lak i naivan komad o mladoj devojci koju saleće mnoštvo
udvarača, ali ih ona sve odbija, čekajući svoga dragana da se vrati iz
rata. Na kraju, izabranik njenog srca dolazi, rasteruje stare i dosadne
udvarače i sve se lepo završava. Spahijine ćerke su oduševljeno
tapšale na kraju. Bez obzira na naivnost komada, magija pozorišta se po
prvi put odigrala pred njihovim očima. Pa, ipak, nešto ih je
zbunjivalo. Na sceni su prepoznali skoro sve glumce koji su tokom dana
postavljali kulise, samo nije bilo onog prelepog mladića, i nisu znale
gde se do večeras skrivala ova jedina, prelepa devojka u trupi.
Glumci
su izašli da se poklone, i gle čuda - lepotica je skinula periku i
kostim. Pred ćerkama spahije je ponovo stajao lepi mladić od pre podne.
Od uzbuđenja, najjače je ciknula najmlađa sestra. Još dugo nakon
predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca. Primetivši
opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i
otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se glumac
sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečkoj. Spahija ništa nije
primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao
je na terasu i ugledao u dubini parka dvoje mladih. Gnevan je odvezao
pse i napujdao ih na mladića. Mladić je počeo da beži, ali je stigao
samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka.
Tu
su ga psi sustigli i rastrgli. Devojka se više nikada nije udavala,
ostala je da živi u zamku Ečke sve do svoje smrti. Interesantno je to,
da su i nakon spahije, koji je sagradio Ečku i kasniji vlasnici zamka
bili stranci. I još nešto: ovaj neogotski zamak nikako da se restaurira
do kraja. Dok je glavna zgrada obnovljena, kula preko puta nje, koja
je isto tako deo zamka, još uvek je oronula i napuštena. Nekoliko puta
je do njenog ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari
sa juga. No, svaki put neposredno pre nego što bi radovi započeli, iz
unutrašnjosti bi se čulo režanje. Psi koji su rastrgli mladića, sada su
postali čuvari njegovog večnog prebivališta.
I
dan danas, velikim se parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima
mogu primetiti mladi parovi. Kažu da je hladovina ovoga parka lekovita.
Devojka, koju ostavi mladić (ode od nje ili umre), dolazi u hladovinu
visokog drveća, nadajući se da će ga videti. Čitavu ovu priču je
zapisala pred smrt upravo najmlađa spahijina kćer. Jedino u svom zapisu
nije navela, da li je ona u svojim šetnjama parkom uspevala da
pomiluje dušu rastrgnutog glumca. Ali, postoji delimičan odgovor i na
ovo pitanje. Starice iz sela i dan danas govore kako je kneginja pri
povratku iz šetnje kroz šumu vrta bivala samrtno bleda, i kako bi joj
se ruke nekontrolisano tresle. Kada bi nakon izvesnog vremena uspevala
da se smiri, palila je sveću kraj vodoskoka gde su nekada glumci
montirali binu i kulise.
Нема коментара:
Постави коментар