Trikolori – Verde- Kolevka hedonizma

„per mundum discurrit vagabundus“
(svetom kao skitnica lutam)

Raznobojno lišće polako ali sigurno pokriva beogradske ulice. Ove prohladne dane provodim kao što Brus Vilis provodi Badnji dan (u bilo kom nastavku filma!). Duvaju prvi jesenji vetrovi, dok zamišljeno šutiram plod divljeg kestena, po jednoj od malobrojnih preostalih, beogradskih ulica kaldrmisanih makadamom. Odužila se ova pauza, predugo. Vreme je da već jednom napišem moju trilogiju „Pisama iz Italije“. O zemlji koja je kolevka svakog istinskog hedoniste. Raj na zemlji. Možda je to i razlog zbog čega je katolička crkva smestila baš tamo svoje sedište, moćnu i uticajnu mini-državu Vatikan.

„Svak voli putovanuja, ili bar misao o njemu, kao svoj drugi, lepši život“

(„Jelena, žena koje nema“, Ivo Andrić)

No, vratimo se na početak ove priče. U nozdrvama sam već osećao snažan miris leta, mora i avanture. Udahnuo sam još jednom duboko, natovario na leđa ogromni ranac i zakoračio u još jednu avanturu. Avanturu na kojoj ću pratiti putokaze anđela. I tako dok naš autobus gazi kilometre obasjan julskom mesečinom, iz slušalica dopiru neke poznate i drage melodije. Tek poneko svetlo mine, privlačeći mi nakratko pažnju. Jer putovati znači tražiti svoj odraz u dalekim predelima i nepoznatim ljudima. I eto,

le jour est arrivé!

„Svi živimo pod istim nebom,
Samo su nam horizonti različiti“

(Konrad Adenauer)

Italija se proteže od alpskih vrhova na severu do pitomih sicilijanskih plaža na jugu. Čuvena čizmica okružena je s četiri mora. U svojim nedrima krije vulkane, bezbroj jezera, prelepe pejzaže, mnogobrojne arhitektonske bisere. Površine Italije svake godine uvećava, pošto alpski potoci, ledenjaci i reka Po nanose muljeviti materijal, koji se taloži, pa se kopno neprekidno uvećava na račun morske površine.

Tako je u rimsko doba Ravena bila velika luka, a danas je čak desetak kilometara udaljena od obala Jadranskog mora. Prelepa zemlja rimskih i srednjoevropskih zdanja, vitkih zvonika i raskošnih crkava, patricijskih palata i riznica umetničih dela, Italija je i postojbina slavne gastronomske tradicije.

Testo koje je u Italiji sastavni deo, skoro, svakog obroka, navodno je iz Kine doneo Marko Polo. A izvezli su špagete vesterne, poput onih Serđa Leonea. A ko bi tek odoleo sirevima poput parmezana, gorgozole, mocarele i mnogih drugih. Slatkiši se odazivaju na dolci, pa ne propustite tortu od rikota sira, sladoled i tiramisu. Neka vas mašta vodi na putu strasti!

U srednjem veku Italija je bila podeljena na veliki broj gradova-država sa sopstvenom vojskom i posebnim zakonima. Razvoj gradova ubrzalo je vreme humanizma i renesanse (preporoda). O tom vremenu govore Dante (otac italijanskog knjiženog jezika), Petrarka i Bokačo. Nakon propasti Napoleona, na Apeninskom poluostrvu zatičemo sedam država.

U kratkotrajnoj državi, koja se odazivala na ime Ujedinjene provincije centralne Italije (Veliko vojvodstvo Toskane, vojvodstvo Parme, vojvodstvo Modene i Papska država) održan je referendum, na kome je 5. marta 1860. godine izglasano da se pripajaju Pijemontu i Sardiniji. U Torinu je 14. marta 1861. godine proglašena Kraljevina Italija. Značajno mesto u činu ujedinjenja imao je general Đuzepe Garibaldi. Rim postaje prestonica države 1870. godine. Musolini i fašistički pokret dolaze na vlast 1922. godine (oktobra te godine marširaju na Rim), a kapituliraju 1943. godine. Kuća Savoj je vladala Italijom do 1946. godine, otkada je Italija republika, podeljena na dvadeset okruga (regiona).

I tako, uz jedno zadržavanje u kafeu pored autoputa za doručak i osveženje, stižemo do San Marina, nezavisne republike, najstarije evropske države. Osnovana je 301. godine, a ni fašisti je nikada nisu pokorili, mada armija ove mini državice broji svega hiljadu vojnika. Ugnezdila se na brdu Titano, na nadmorskoj visini od 739 metara.

Na čelu države nalaze se dva regenta, koje bira Veliko veće, svakih šest meseci. Prostire se na površini od 60 kvadratnih kilometara, a naseljeva je 30 hiljada državljana. Gusto je naseljena, zbog male površine, a u prestonici živi oko 5 hiljada građana. Ustav datira od 8. oktobra 1600. godine. Prva država koja je priznala San Marino bila je Napoleonova Francuska 1797. godine. Garibaldi je ujedinjenje Italije započeo upravo iz San Marina, a njima, zauzvrat, garantovao suverenitet. Graniči se sa dva italijanska regiona, Emilijom Romanjom i Markeom.

granični prelaz San Marina tokom II svetskog rata

administrativna podela San Marina

San Marino je podeljen u devet kastela (opština). Poznat je i po trkama formule jedan, koja se, doduše, ne održavaju na teritoriji ove države. Dominantne privredne grane su poljoprivreda (žitarice, masline, voće, vino), stočarstvo i turizam. Samo od poštanskih markica i kovanica, država godišnje ubere 10% bruto domaćeg proizvoda.

Inače, San Marino je bescarsinska zona, svojevrsni poreski raj za njegove žitelje. Obišli smo dvorac Rocche (Musei di Stato), muzej oružja i torture, probali ovdašnje vino Sanđoveze i organsku čokoladu.

Naravno i fotografisali se sa simpatičnom gardom ove mini države. A onda dalje, na put...


                                             Grad ogrnut renesansnim kostimom


                                          Gledajući u zemlju, nikad nećeš videti dugu

Mimoilazimo idilične predele, a svaki pedalj plodne zemlje su vredni Italijani obradili. Gradove su podigli na uzvišenjima i brdima. Putnik namernik dobija utisak da je sam Bog spustio ove grado s nebesa. Na radost ljudi, da ta koloritna zdanja greju dušu i slave život.

Urbino se ponosi svojom starom arhitekturom i bogatim istorijskim nasleđem. Zato ne čudi, što je stavljen na spisak Svetske kulturne baštine UNESCO-a. Osnivanje grada datira još od rimskih vremnena kada se zvao Urvinum Mataurense (latinski „mali grad na reci Mataurus“). U toku Gotskih ratova tokom VI veka postao je važna tvrđava. Goti su ga zauzeli 538. godine. U vremena renesanse grad je doživeo snažan procvat. Najznačajniji vladar Urbina bio je Frederiko de Montefelto. Ovde se nalazi i veoma stari univerzitetski centar, Univerzitet u Urbinu, osnovan davne 1564. godine.

U XVII veku grad je izgubio samostalnost i počeo da propada. Do današnjih dana nije povratio nekadašnju slavu, ali je poslednjih decenija postao turistička atrakcija. Obišli smo renesansnu Vojvodsku palatu (Palazzo ducale, 1444.-1482.), podignutu za vreme vladavine Frederika de Montefeltra, po projektima Lučijana Laurana. U XX veku u ovo zdanje se uselila lokalna administracija, da bi se danas u njemu smestio muzej starina i arhiv umetničkih dela.

Potom odlazimo do neoklasicisičke katedrale. Kleknuvši pobožno i primivši hostiju Sanda veselo skakuće po crkvi. Odjednom, zastaje i ukopava se u mestu.

"Vidi!" uzviknu uzbuđeno. "Grob velikog Rafaela!"

"Zapravo, nije", odgovaram joj. "Istina Santi je ovde bio sahranjen, ali su, kasnije, njegovi ostaci prebačeni u mnogobožački hram. U rimski Patenon."

Kako bih je utešio odveo sam je do kuće Rafaela Santija, (1483.-1520.). Ovaj sin slikara Đovanija, posle boravka u Firenci, gde se upoznao sa Leonardom da Vinčijem i Mikelanđelom, odlazi u Rim na poziv Bramantea.

Tamo mu pomaže u radu, pa je od 1517. godine zadužen je za gradnju crkve Svetog Petra. Na toj dužnosti nasleđuje Bramantea i ostaje sve do svoje smrti 1520. godine. Par njegovih radova možete pogledati u ovdašnjoj Gallerii Nazionale delle Marche.

Kuća iz Nazareta

Grad Loreto smešten na blagoj uzvišici, iznad reke Musone, okužen seoskim gazdinstvima i maslinjacima, pruža prekrasan pogled s Apenina na Jadransko more.

U centru mesta nalazi se bazilika Svete kuće (Chiesa della Santa Casa), u kojoj je, po legendi, kuća u kojoj se rodio Isus. U snežnoj noći, 10. decembra 1294. godine, nošena krilima anđela, ova poznata kuća iz Nazarete aterirala je baš ovde.

Upravo ona kuća u kojoj je živela Marija s mužem Josipom, gde ju je posetio anđeo Gabrijel s radosnom vešću da ju je oplodio sveti duh. Baziliku krase masivna vrata ukrašena pričama iz starog zaveta.

Pažnju privlači i Vergelijeva krstionica iz 1607. godine. U unutrašnjosti crkve pronađoh i prvobitni simbol ranih hrišćana. Tajni simbol. Njime su obeležavali mesta sastajanja i grobnice ili su ga koristili kao znak raspoznavanja.

Malo današnjih vernika zna, da su pre upotrebe krsta, hrišćani koristili sliku ribe. "Isusove" ribe.

Skulpture raskošne fontane ispred crkve delo su braće Jakometi i datiraju iz 1622. godine.

Dekretom pape Siksta V grad je u XV veku dobio nezavisnost. Papa Benedikt XV, je bogorodicu iz Loreta (Madonna di Loreto) proglasio zaštitnicom grada. Grad se razvijao kao mesto hodočašća i turizma. Godine 1482. Loreto je važan trgovački centar, pa se u stanovništvo grada uvećava. Gradi se bolnica i svratište. Obrambeni zidovi potiču iz 1517. godine, a izgrađeni su radi odbrane od Turaka. U okviru bedema nalaze se dva utvrđenja: porta Romana i porta Marina, koji su sjajni primeri vojne arhitekture XVI veka. Obišli smo palatu u kojoj se nalaze gradske službe (Palazzo Comunale/ Apostolico), a onda pomalo pronjuškali po istorijskom arhivu (Archivio Storico) i muzeju Pinakoteci, gde se nalaze i par goblena Rafaela Santija.

Uveče smo uživali u koncertu italijanskih kancona, organizovanom na gradskom trgu. Briljantan glas šoumena Luke praćenog vokalima dveja dostojnih atraktivnih pratilja.

                                                              Mangiare al'italiano

Uspon na planinski masiv Monte Vetero otpočinjemo od planinarskog doma, gde u planinarske knjižice unosimo pečate. Tu susrećemo bicikliste, koji sa pultu uzimaju vodu, lubenice i dinje. Nude i nas. Dok se penjem na vrh (2476 mertara) pevušim napolitanske kancone.

Na mestima gde je na putu sipar, postavljena je mreža od kanapa. Posle par zaustavljanja stižemo i do vrha, gde se fotografišemo, a onda natrag do planinarskog doma.

Kraj je mazohizmu i početak hedonizma. Hedonizam je, po definiciji, stil života u kojem je najvažniji cilj zadovoljstvo i sreća, kao i izbegavanje nevolja. Ime je dobio po grčkom bogu Hedona. Nije za lenje i plašljive. Jer život nema garantni rok. Zato naručujemo tradicionalnu italijansku hranu, a ljubazna domaćica Frančeska mi pripoveda o gastronomskoj istoriji Italije.

Poznati gastronom iz XVIII veka Bri Savaren proučavao je odnos čoveka prema kuhinji i zaključio:

„Ono smo što jedemo. Sudbina jednog naroda zavisi od toga kako se hrani!”.

Nekadašnja rimska kuhinja danas bi nam izgledala, u najmanju ruku, čudna. Na meniju je bio, recimo, kuvani puh u medu i maku. Prehrana Rimljana podrazumevala je namirnice poput mesa, ribe, voća i povrća. Nisu poznavali testo, a pošto Amerike nije bila okrivena, nije bilo ni krompira, čak ni zlatnih jabuka (paradajza). Nedostajali su stubovi današnje italijanske kuhinje. Bogati Rimljani jeli su egzotične ptice (ždralove, papagaje, flaminge i paune). Tokom raskošnih gozbi, umesto klima uređaja, robovi su ih hladili paunovim perima, rasterujući insekte. Najvažniji obrok bila je večera (cena) koja je otpočinjala oko tri sata popodne i trajala satima. Jelo se, ležeći, obilno do prežderavanja, u društvo, uz muziku, ples i klovnove. Iako su poznavali salvete (mappa) i posude s vodom, ruke su brisali, obično, o kosu svojih robinja. Uz jelo su pili razblaženo suvo i slatko vino. Izgleda da nisu imali enologa, pošto su imali crno, crveno, žuto i belo vino, koje je imalo ograničen rok trajanja od četiri godina. Zaslađivali su ga medom. Fuj! Vino je dato čoveku kao uteha za izgnanstvo iz raja. Bog je ljudima dao krv svog sina. U vinu stanuje anđeolak koji ne umire kada pijemo vino, već se pridružuje anđelima i vilama u nama, pa pevaju, igraju i vesele se. A od čoveka koji pije sam, jedino je jadniji i bedniji onaj koji jede sam. Kiosci s brzom hranom imali su table s natpisom "thermopolia", a nudili su hleb, mahunarke, sočivo i ponekad meso. Oni su se brinuli o ishrani siromašnijeg sloja rimskog građanstva.

Prodiranjem islama u južnu Europu tokom IX veka došlo je do jačanja orijentalnog uticaja u italijanskoj kuhinji. Na plodno tlo uspešno je nakalemljena kultura pripreme sladoleda, sorbeta i arapskih poslastica. Za vreme renesanse (XV vek) štampa se i prvi kuvar. Godine 1750. stižu crveni plodovi "pomo d’oro", (zlatne jabuke) i sjajno sjedinjuju s lokalnom kuhinjom. Paradajz je omiljeno povrće Italijana, nezaobilazni sastojak svakodnevne trpeze. Koristi se kao deo sosa za testo, sastavni deo salata, a načini njegove upotrebe ograničeni su samo maštom italijanskih kuvara.

Tu je iznenada prekinula ovu zanimljivu priču i otrčala do kuhinje. Odande se vratila s pregrš tanjira punih testa i flašom vina. S osmehom sve je to stavila pred mene, čime me je odmah "kupila". Onda je nastavila priču.

I danas hrana u Italiji predstavlja istinski užitak, koji se upražnjava svakodnevno u društvu porodice ili prijatelja, kod kuće ili u restoranu. Kad god je moguće, obroci se jedu u društvu ("in campagnia"). Reč "campania" fuzija je dve italijanske reči "con" (sa) i "pane" (hleb), dakle lomljenje hleba sa prijateljima. Pogledao sam je i nasmejao se. U njenom društvu, obrok se pretvara u proslavu života.

„Žena ostaje uvek dete, jer ume da iznenađuje.“ govorio je naš pisac i zavodnik Jovan Dućić. "Ako nasmejete ženu, osvojili ste je", setio sam se njegovog recepta. Frančeska nastavlja svoje predavanje, a ja kao neki štreber, upijam svaku reč.

Na početku obroka služi se predjelo ("antipasto"), koje se obično sastoji od pet jela, zatim sledi prvo jelo ("primo") lakša jela na bazi testa ili pirinča, sledi "secondo", koje se obično sastoji od mesa ili ribe, uz priloge od povrća ("cotorno"); zatim dolazi sir ("formaggio") i na kraju desert ("dolce") i espreso kafa ("espresso"). Pršut, maslinovo ulje, mocarela, parmezan, sirće balzamiko, mortadela, tiramisu, pašta, pica, listi se kraj nikako ne nazire!

Svaka italijanska oblasti ima svoje testo i specifičan način njene pripreme. Raskošna paleta od trista oblika i boja testa deli se po kriterijumu vlažnosti na:

- "pasta secca" (suvo testo, koja se spravlja od brašna, durum pšenice i vode);

- "pasta fresca" ili "pasta fatta in casa" (testo pripremljeno od pšeničnog brašna, jaja i malo vode).

Italijanska kuhina bazira se na "sirotinjskoj" hrani, dovedenoj do savršenstva. Pica vuče korene iz vremena starih Rimljana. Oni su pripremali male lepinjice, koje su zvali picea. Najpoznatija pica Margarita napravljana je u čast kraljice Margarite, žene Umberta I Savojskog 1889. godine, u bojama nacionalne zastave (zeleni bosiljak, crveni paradajz i bela mocarela). Šezdesetih godina XX veka pica postaje popularna u Evropi, dok je u Italiji (osim u području oko Napulja) skoro nepoznata. Tradicionalni špageti karbonara datiraju s kraja II svetskog rata, a prave se s sosom od slanine, jaja, parmezana i crnog bibera. Od onog što se tada imalo.

Parmezan je sir koji se proizvodi od kravljeg mleka (s 32% mlečne masnoće). Bio je poznat u Toskani još u XI veku. Tvrd je, žute boje, granulaste strukture, izuzetno voćnog, čak pikantnog ukusa. Kolut parmezana teži oko 40 kilograma i treba mu dve godine da sazri. Cena mu je oko trista evra. Od XIV veka koristi se pri pripremi čorbi, testa, povrća za posipanje. Kako se veličanstven ukus parmezana ne bi izgubio, preporučuje se ribanje neposredno pre upotrebe. Koliko je cenjen u Italiji, govori i podatak da se njegovim deponovanjem može dobiti bankarski kredit.

Tiramisu, što u prijevodu znači "ponesi me", uživa status kultnog italijanskog kolača. Pravi se tako što se piškote natope u kafu (u koju se može dodati malo konjaka, amareta ili ruma), a onda filuje sirom maskarpone, kome kolač ima da zahvali za kremastu strukturu. Na kraju se kolač posipa kakao prahom ili renadanom čokoladom. Stoga nije čudo što se papa Pije V zalagao za zabranu čokolade. Slutio je da je ta grešna poslastica samo uvid u nešto mnogo strasnije....

Poslednje sedmice svakog marta u Firenci se održava fantastična manifestacija pod nazivom "Putovanje kroz različite ukuse", na kojoj najčuveniji svetski kuvari predstavljaju svoju veštinu i ukrste varjače sa kolegama. I čuveni žderonja Obeliks, francuski glumac, Žerar Depardije naselio se u Pijemontu. Možda je razlog bio što ova italijanska regija ima Univerzitet za gastronomiju. Kao i pokret "Slow Food" , osnovao ga je Karlo Pertini. Sakupio je novac za ovaj poduhvat rečima: "Ne želim da sferu zadovoljstva uništi stres". U vreme kad ceo svet juri za čipovima, velikoserijskim proizvodima i kosmičkim tehnologijama Italijani pare mlate na hrani i kuvanju. Ukupna vrednost godišnje proizvodnje hrane u Italiji iznosi 180 milijardi evra. Samo na enoturizmu, turističkim turama po vinarijama, godišnje se zgrne oko 5 milijardi.

Tu je završila svoju priču, zavodljivo trepnula i pogledala me upitno. Hteo dam da utonem u tajnu ukusnog italijanskog testa, koje se prosto topi u ustima. Hteo sad da sa njom vladam kuhinjom. Da zaronim ruke u brašno i izađem s osmehom, lepljiv od testa. Hteo sam da ostanem i uživam u ovom idiličnom planinskom pejzažu i njenom društvu. Shvatio sam da je ovo idealno mesto za život. Glasno sam uzdahnuo i kroz zube procedio:

"Addio signorina bella, bellissima! Mi dispiace molto! Mi prometta che ci rivedremo..." lažuću vešto poput Đepetovog Pinokija i dodah na srpskom: „o sklopi usne, ne govori, ćuti.,.“

Pogledala me je pogledom koji razbija ogledala.  Odalazeći, osvrnuo sam se još jednom, zagrlili smo je pogledima, a onda sam se nevoljno uputio ka autobusu, u kome su već sedeli svi moji saputnici. Dok su promicali planinski pejzaži, a mi nastavljali put setih se stihova velikog italijanskog pesnika i začetnika humanizma u Italiji, Frančeska Petrarke, koji je bežeći od kobne ljubavi sa udatom ženom Laurom de Sades, napistio dvor u Avinjonu, putovao mnogim evropskim zemljama i napisao prekrasne stihove o "Opojnom grehu":

"Devojčica me grli i ljubi.

Osećam kako joj se usne tope na mojim,

i kako joj telo drhti

od straha i čežnje.

U tišini

još nedovršene planinske kuće

miriše rano proleće

i njene male jabučaste grudi.

Penušaju se večernje magle

i oseća vlažnost kiše

u erotičnom vazduhu.

Ona se propinje na prste,

pripija svoja stegna čvrsto uz mene,

namesta oble kukove,

svoj zaobljeni trbuh

utapa svoje nepomične oči

u mojim zenicama

i ljubi, ljubi...

Stavljam svoj potpis

usnama

na njen vrat izvijen

dok opijena bledi moja devojčica

i kao leptirica treperi na mestu

Pogrešili smo

reče mi

u jednom trenu slasti i vatre

zaustavljajući naše disanje

koje odnese vetar.

Pogrešili smo,
reče mi s još većim strahom
otrgnuvsi se iz zagrljaja,
bežeći niz proplanak i
odnoseći vlažne poljupce
na mladoj koži.
Moje je oči ne stižu.

i pogled mi se gubi u daljinu, a grupa zastaje da proba lokalne specijalitete, vina ili prosto uživa u spektakularnom pejzažu. Pridružujem im se u ovom uživanju.

Potom odlazimo na plažu, a dok plivamo, Sunce polako nestaje u Jadranskom moru. Ispijamo penušavo vino boje rubina, iz plastičnih čaša uzetih iz obližnjeg fast food restorana.

Već je bilo vreme da priključimo gradskom korzou i utonemo u svojevrsnu vašarsku atmosferu. Doduše, ovo smo platili pešačenjem do hostela u Loretu, smeštenom u nekadašnjoj bolnici, po prometnoj magistrali. Frančeska mi se javila, to noći, u snu. Ušla je smirna i čedna u crkvu i odlučnim korakom uputila se ka ispovedaonici. Otvorio sam prozorčić i susreo sam se sa njenim krupnim očima boje ćilibara.

"Grešila sam, oče!" uzdahnula je.
"A ko od nas nije," odgovorih joj s osmehom. „Benedicat et custodiat nos omnipotens et misericors Dominus,
Pater, et Filius, et Spiritus Sanctus. Amin.”

Ankona, nagoveštaj tragedije u luci

Ankona je važna luka i administrativno središte pokrajine Marke. Ime grada je grčkog porekla i označava „lakat“ (Αγκων). Grad su 390 godine p.n.e. osnovali Grci iz Sirakuze.

Za vreme Rimljana, ovde se kovao lokalni novac i govorio i dalje grčki. Prešavši Rubikon, u Ankonu je stigao Gaj Julije Cezar. Luka je proširena za vreme cara Trajana, po projektima Apolodora iz Damaska . Iz tog perioda datira trijumfalna mermerna kapija u luci "Trajanov slavoluk"(Arco di Traiano). Visoka je osamnaest metara, ali, nažalost, više nema orginalnih bronzanih ukrasa.

Grad je osvajan, rušen i obnovljen. Ankona je bila republika, kojom su vladali narodni predstavnici, a u savezu s Dubrovnikom i Vizantijom. Njihovi brodovi učestvovali su u krstaškim ratovima. Pod vlast papske države potpala je 1532. godine, o čemu svedoči velika tvrđava. Pored Avinjona i Rima, Ankona je bila jedini grad gde su Jevreji mogli da žive, doduše zatvoreni u geto. Papa Klement XII u luci gradi lazaret, pentagonalnu zgradu karantina, za prihvat putnika. Krajem II svetskog rata, saveznici su žestoko bombardovali grad.

Posetil smo romansku katedrala svetog Kirijaka u obliku grčkog krsta, s fasadom u gotskom stilu. Ispred crkve sačekala me je Ciganka-gatara i pogledala dlan.

"Čuvaj se julskih noći negde oko ponoći", reče mi uplašeno. Naglo mi je ispustila ruku, energično odbila ponuđenih par evra i žusto odjurila krivom ulicom prema luci. Nije mi preostalo ništa drugo, do da se uputim u "Museo Archelogico Nazionale della Marche " koji krije sjajnu kolekciju etrurske, grčke i romanske umetnosti.

O Etrurcima najviše govore njihovi pogrebni spomenici. Došli su iz Male Azije i naselili se između reka Arno i Tibra. U Toskanu su doneli čemprese. One koje sanjam, a ne znam zašto. Poznato je da su imali razvijenu kulturu, poljoprivredu i građevinarstvo, ako i relativnu ravnopravniost polova. Etrurija je bila bogata rudnicima bakra, pogotovu na Elbi. U VII veku su filigranski obrađivali zlato. Etrurska umetnost je nastala pod jakim grčkim uticajima. No na slikama ovaj narod nosi obuću vrlo sličnu srpskim opancima. Rimljani su od njih preuzeli naziv za svoje vojne sandale- serbulijana ("cerbuliana"). Prvi rimski kraljevi potekli su upravo iz ovog naroda. Vremenom su se utopili u Rimljane, a njihov jezik je do dana današnjeg ostao enigma. Naime ono je dešifrovano, ali ne i njegov smisao.

Vreli zvuci jazza

Peruđa je renesansni, planinski grad čokolade, poljubaca i vrelog džeza, ali i značajan univerzitetski centar, koji datira iz XIV veka. Naselja na ovom području potiču iz praistorijskog perioda, a podigla su ih plamena Umbri, koje su nasledili Etrurci. Grad je bio razrušen za vreme vladavine Oktavijana, pošto je stao na stranu Marka Antonija. Po Napoleonovim osvajanjima ulazi u sastav Rimske republike (1789.-1799.). Peruđa je kraljica Umbrije, zelene i brdovite, italijanske pokrajne, jedine koja ne izlazi na more. Zaštitni znak grada je i najpoznatija italijanska fabrika čokolade "Peruđina", čiji najprodavaniji proizvod su čokoladne bombone sa ljubavnim porukama skrivenim u celofan i nose sasvim prigodno ime "Baći".

Razlike u visini pojednijih delova grada su i do 250 metara, a neke ulice kriju delove srednjovekovnog akvadukta. Nedavno je, radi smanjenja saobraćajne gužve, otvorena minijaturna varijanta metroa, "Minimetro". Alternativa ovom prevozu je pešačenje uskim ulicama pod velikim nagibom. Došli smo u vreme održavanja "Umbria jazz festivala" i prisustvovali sjajnom uličnom nastupu italinske grupe "Funk off".

U turističkom bitrou uzimam brošure i mapu grada. Zatim kroz barokna vrata ulazimo u gotsku katedralu svetog Lorenca (XII-XIV). U Duomu pronalazim Bogorodičin verenički prsten, koji, navodno, menja boju u zavisnosti od osobe koja ga nosi.

Prolazimo pored raskošne Palate dei Priori, Fontane Mađore, a onda na red dolazi etrursko nasleđe (bunar i luk iz III veka p.n.e, "Arco Etrusco"). Na Trgu snažnih zagrljaja (Piazza Fortebracci) smestila se palata Gallenga, zdanje iz XVIII veka, sedište Univerziteta za strance (Universita per stranieri di Perugia).

Između "Museu Archeologico Nazionale dell'Umbria" i džez nota, biramo ovo drugo. atmosfera je opuštena, festivalska, a duh grada kosmopolitski. Potom u galeriji razgledamo akvarele lokalnog umetnika, a najviše pažnje nam privlači par portreta Monike Beluči.

orginal

i slikarsko vidjenje

Ulicom Ćesara Batista (Via Cesare Battisti) stiže do trga Morlaki (Piazza Morlacchi) na kojem se nalazi istoimeni bar. Šetajući dalje uživamo u predivnom vidikovcu. Dobro mesto za predah je Korzo Vanući (Corso Vanucci) s dosta brendiranih prodavnica i intimnih barova. Korzo se ponosi i najstarijom poslastičarnicom u gradu "Sandri".

Sudenti je izbegavaju, zbog verovanja da ko je poseti, ne završi studije. Slatkiši su tako dobri, da batale studije i posvete se poslastičarskom zanatu ili uživanju u istim. U blizini se nalazi i famozna prodavnica slatiša "Manija" (Mania). Ovo je kultno mesto u gradu, jer osim što nudi poslastice, jedino je mesto koje radi gotovo celu noć, a prodaje i piće. Vlasnika bara zovu Ćelentano, zbog njegove frapantne sličnosti sa italijanskim pevačem. Ako ste ljubitelj vina neizostavno posetite vinoteku "Pećina medveda" (La Tana dell’Orso). A ako ste pivopija onda je za vas pivara "Birraio" u Via delle Prome porta Sole 18, koja proizvodi i nudi svetlo i crveno pivo, ali i dobru hranu po povoljnim cenama i pušta dobru muziku.

Stepenice Peruđe uvek su pune meštana ili došljaka, koji sede, pričaju, uz gitaru, vino, sladoled, do duboko u noć, bez obzira na doba godine. Danju služe za uživanju u pogledu, a noću se na njima gledaju zvezde i ljubi. No, grad ima i mračnu stranu, nedavno je ovde stradala studentkinja iz Engleske. Povele su se priče o raskalašnom ponašalju omladine, prekomernoj upotrebi alkohola i opojnih droga, što je dovelo do porasta nasilja.

Uživamo u muzici i bogatoj trpezi. U ponudi su lokalni specijaliteti, fjužn kuhinja, ali i pečeni prasići, braća blizanci onima iz Guče, mogao bih se zakleti. Baš je truba! Sunce je u zenitu i zlatnim zracima boji susedna brda, a mi nastavljamo put. Razmišljam o Božanstvenoj komediji i trnovitom Danteovom putu kroz pakao (Inferno), čistilište (Purgatorio) i raj (Paradiso).

Na osmom nebu Dantea ispituju sveti Petar i sveti Jovan. U raju borave blažne duše. Anđeli prve hijerarhije, serafimi, kerubini i anđeli prestola prebivaju na Empireju, I pokretnom nebu i Zvezdanom nebu. Anđeli II hijerarhije, odnosno andjeli vlasti i moći borave na Jupiterovom, Marsovom i Sunčevom nebu, a anđeli treće hijerarhije su na Venerinom, Merkurovom i Mesečevom nebu. Čistilište je međustanica između raja i pakla, svojevsno predsoblje, nešto nalik tranziciji kroz koju pronaze nekadašnje socijalističke zemlje.

"Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari."

Vladislav Petković -Dis

Kada umire Beatriče, žena koja ga je vodila ka ljubavi, Dante se gubi u velikoj mračnoj šumi, simbolu neznanja i zablude. Tu susreće Vergilija, koji oličava razum, koji mu pomaže da savlada prepreke u vidu pantera (pohote i požude), lava (oholosti) i vučice (pohlepe). Dante silazi u pakao, duboku provaliju čiji se ulaz nalazi u blizini Jerusalima, a proteže sve do središta zemlje, u kome stoluje pali anđeo, Lucifer. Provalija pakla je levkastog oblika, sa užim delom u središtu Zemlje. Pakao je podeljen na devet koncentričnih krugova, u kojima grešnici okajavaju svoje zemaljske grehe. Kazna nije vremenski oročena, a izdržava se u krugu koji odgovara najtežem poroku od onih koje je smrtnik počinio.

Povratak u prošlost

Asizi (Assisi) mesta na obroncima planine Monte Subasio (450 m.n.v), s svega tri hiljade stanovnika, godišnje poseti oko 5 miliona posetilaca. Nosi i ime "Grad mira" otkad je u njemu 1986. godine održan Svetski molitveni dan za mir, kada su se okupili predstavnici svih konfesija, sa željom da "oružje ućuti, mržnja ustupi mesto ljubavi, uvreda praštanju i nesloga jedinstvu".

Za vreme II svetskog rata, ovdašnji sveštenici spasili su oko 300 Jevreja, tako što su ih sakrili u podrume, dali im odeću sveštenika i časnih sestara i falsifikovali dokumenta. Poznati italijanski biciklista, učesnik trke Giro d`Italia, Đino Bartali je u cevima svog bicikla prenosio lažne isprave, o čemu je snimljen film "Podzemlje Asizija". Jevrejska deca su regularno pohađala nastavu na hebrejskom jeziku.

Asizi je rodno mesto svetog Franje (Giovanni Francesco Bernardone), osnivača relogoznog reda franjevaca (1208.) i njegovog ženskog pandana, koji je osnovala sveta Klara (Chiara d'Offreducci). Sin bogatog trgovca iz Asizija i francuske plemkinje, Franja (1182.-1226.) odrekao se raskalašnog vojničkog života, i titule "kralja zabava", kada mu se Hrist obratio s raspela. Propovedao je i pisao pesme. Kanonizovan je 1228. godine.

Asižani vole da kažu da "svi putevi vode u Rim, a sve ulice u Asiziju u baziliku svetog Franje (Basilica di San Francesco). Ova grandiozna crkva iz XI veka sagrađena je na litici, gde su se nekad obavljale egzekucije.

Specifičnost bazilike je što ima dva nivoa, tačnije tri, ako računamo i kriptu, u kojoj se nalazi grob svetog Franje. Prvo je sagrađena donja bazilika (Basilica Inferiore), a potom gornja (Basilica Superiore) do koje se stiže spoljnim stepenicama.

Ulaz je ukrašen rozetom iznad dvojnog portala, u gotičkom stilu. Za razliku od donjeg nivoa, gornji je prostraniji i svetliji. Tamo sam pronašao Đotove fresake, njih oko dvadesetak. Freske prikazuju život svetog Franje sdesna nalevo. Scene su upečatljive, možda i stoga, što su svetac i slikar bili savremenici.

Đoto (Giotto di Bondone) je umeo lepo da crta još dok je, kao dečak iz siromašne porodice, na pašnjacima Firence čuvao ovce. Tako ga je otkrio italijanski slikar Čimabue (Cimabue), oduševio se njegovim crtežima na kamenu i počeo da ga podučava. U vezi s tim, postoji i jedna anegdota: jednog dana Đoto je naslikao muvu na fresci, koju je njegov učitelj oslikavao. Čimabue je ugledao muvu i pokušao da je otera, priznavši time da ga je njegov učenik nadmašio.

Trg na kome se nalazi bazilika svetog Franje je prostran, ukrašen, poput pešačke zebre, crnim i belim linijama. Ulice grada su uske i strme, kuće kamene, prozori ukrašeni žardinjerama s cvećem, ulične svetiljke stilizovane u obliku fenjera, sve to uključujući i raskošne fontane, budi neka romantična osećanja.

Posetili smo i zamak Rocca Maggiore iz XVI veka, romansku katedralu svetog Rufina (Cattedrale di San Rufino) s unutrašnjošću koja datira iz XVI veka i gotsku baziliku svete Klare (Basilica di Santa Chiara). Rimske ostatke pronašli smo u gradskim zidinama, ostacima foruma na Piazza del Comune, kao i pozorište, amfiteatar i Minervin hram, u koji se uselila crkva Santa Maria sopra Minerva.

Da ne bude sve kao u bajci, pobrinuo se niz snažnih zemljotresa, koji su 1997. godine protresali ovo predivno mesto. Tada su oštećena neka vrlo važna istorijska zdanja, poput bazilike svetog Franje, kada je u njoj stradalo četvoro ljudi. UNESCO je 2000. godine Asizi i ovu baziliku uvrstio na svoju listu Svetske kulturne baštine.

Sledeće mesto koji posećujemo je Orvieto, srednjovekovni gradić u jugozapadnoj Umbriji, oivičen bedemima podignutim na skoro vertikalnim liticama oštrih stena. Igrao je važnu ulogu u etrurska vremena.

Razgledali smo velelepnu romansko-gotsku katedralu s fasadom od belog travertina i zelenkasto crnog bazalta, San Đovenalea. Gradnja katedrale je otpočela 1290. godine i trajala je čitavih trista godina.

 

Masivna bronzana vrata delo su Emilija Greka, a izradio ih je 1969. godine. Unutrašnjost crkve skriva freske iz XIII veka.

Beogradski „rimski“ bunar svoje postojanje ima da zahvali ovdašnjem orginalu koji potiče iz XVI veka. Bunar je dubok 62 metara.

Danas je ovo mesto čuveno po istoimenom belom vinu.

Napomena: bunar je ipak napunjen samo vodom. Nažalost, minula su ona čudesna vremena, kada je Hrist, na poslednjoj žurezi, saznavši da je ponestalo vina, pretvorio vodu u ovaj magični napitak. Nisu ni apostoli bili mutavi da piju vodu. Bar ne u noći, poput te!

                                                 Pobožni jeretik zagledan u zvezde

                                              „aut regem aut fatuum nasci oportet.“
                            (da bi radio ono što želiš, treba se roditi ili kao kralj ili kao ludak)

Pogrbljen, posramljen i ponižen, starac u čijim se očima nazirao strah i nemoć, kleknuo je u jesen 1633. godine, pred svemogućom inkvizicijom i izgovorio čuvene reči:

"Ja, Galileo, sin pokojnog Vinćenca Galileja iz Florence, star sedamdeset godina, zaklinjem se da sam uvek verovao i da sada verujem i sa Božijom pomoći, da ću verovati u sve ono što sveta katolička i aporstolska crkva istinski drži, da ću se moliti i slediti...

Da ću u potpunosti odbaciti pogešno uverenje da je Sunce u centru svemira i da je nepokretno, a da je Zemlja nije u centru istog i da se kreće, da to neću podržavati, braniti niti podučavati u bilo kojem obliku, bilo usmeno ili pismeno, tu pogrešnu doktrinu... "

Galileo Galilej (1564.-1642.) je počeo da prati kretanje Meseca i zvezda pomoću revolucionarnog teleskopa. Njegova otkrića omogućila su mu da zaključi da se Zemlja zaista okreće oko Sunca, na šta ukazuje njegovo delo "Diagramma della verita" iz 1639. godine, koju je prokrijumčario od očiju inkvizicije i objavio u Holandiji. U njemu obrazlaže elipsaste putanje planeta, pripoveda o mesečevim menama, oseci i plimi.

dokument sa suđenja Galileju

Čuveni astronom se tako našao na meti inkvizicije. Da se iskupi napisao je knjigu "Diàlogo", u kojoj se odrekao Kopernikovog heliocentričnog modela sunčevog sistema, prihvativši važeći, crkveni stav o geocentričnom modelu. No, crkva je i dalje bila podozriva prema njenu, pa je kraj života dočekao u kućnom pritvoru (konfinaciji) u Firenci. Pre toga je živeo u Padovi, sa svojom nevenčanom suprugom Marinom Gamba, sa kojom je imao troje dece. U pritvoru ga je posećivao, između ostalih i Džon Milton, pisac "Izgubljenog raja". Vremena se menjaju, pa se papa javno izvinio 1992. godine za njegovo proganjanje, a Vatikan će se Galileju odužiti spomenikom. Mermerna statua u prirodnoj veličini biće smeštena u vrtu Vatikana, a omaž Galileju daće članovi vatikanske akademije za nauku. Zvanično, katolička crkva je tek 1990. godine prihvatila heliocentrični sistem.

Mnogo gore je prošao Đordano Bruno, koji ne samo da nije dobio katedru za matematiku u Padovi za koju je podneo CV, već je uhapšen u Veneciji i sproveden u Rim. Posle sedam godina provedenih u zatvoru, spaljen je na lomači 1600. godine. Negde u isto vreme kada je utamničen, pomenutu kadetru dobio je, niko drugi do Galilej.

Zagledao sam se u nebo i ugledao srpsku zvezdu na evropskom zvezdanom nebu. Ispijao sam šolju toplog čaja “mate“. Odradio “5 tibetanaca“ i otvorio sve čakre. S zadovoljstvom sam udisao opojni miris pačuli štapića. Bilo je vrelo julsko veče u Loretu, u daljini sam nazirao jadransku obalu. Setio sam se odlaska u Pariz, i neuspešne potrage za Leonardovim testamentom.

Tamo sam shvatio da je ono što tražim „Mikelanđelov kod“ i da treba da odem u Sikstinsku kapelu. Preda mnom bio je put, put u vatikanske katakombe i raskošne barokne rimske crkve. Poput svog vršnjaka, hardvarskog profesora istorije i simbologa, Roberta Langdona i njegovog tvorca Den Brauna. Bacio sam pogled na fluoroscentne kazaljke mog „Fossil“ sata. Bližila se ponoć, a meni se još nije spavalo. Ubacio sam u svoj mobilni „BlackBerry 9500 Storm“ sve dokumete o lokacijama, koje sam planirao da posetim i sa mreže skinuo sve raspoložive mape, kako bi bi GPS lokator sistem (evropski satelitski sistem za navigaciju koji počasno nosi Galilejevo ime) ispravno funkcionisao.

„Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin!“, pomislio sam i još jednom prelistao „Aferu Rafael“ Ijana Pirsa. Onda su mi na pamet došli stihovi Džona Miltona.

"Od zemaljskog groba Santija s demonskom rupom,
kroz Rim se mistični elementi pružaju
Na stazi svetlosti sveti je test
Nek te anđeli vode na poslu tom"

-nastaviće se-

fotografija: Vlada Paradinović i Nenad M. Perić