"Gdegod putujete,
putujte s srcem!"
Konfučije
"Litice Belogradčika spajaju se s bedemima stare turske tvrđave, koja imitira drevno rimsko kamenje, uzdižući se iznad krajolika poput neke usmaljene grabljivice, opora seta Balkana, koja je uvek uzbuđivala čulne putnike, neophodna pozadina junačkih dela karadžija i hajduka..."
("Dunav", Klaudije Magris)
“Here comes a rain again”
pevala je Eni Lenoks te kišne, prohladne martovske večeri, kada smo se s
polazišta nedaleko od hrama svetog Save otisnuli put Bugarske. A baba
Marta, koju priznaje i bugarska narodna tradicija, opet nam je pokazala
svoje staračke, ali oštre zube. I šibala nas hladnim vetrom, strašnim
poput taštinog pogleda. Lilo je kao u onom poglavlju Biblije s barkom i
čoporom spašenih životinja. Sivo olovno nebo i golo granje drveća, koje
nije stradalo u čistkama gradskih moćnika. Ni traga od onih dvehiljade
sunčanih sati tokom godine iz bugarske turističke brošure. Prešavši u
Bugarsku, negde na granici, na graničnom prelazu Vrška čuka, izgubili
smo sat vremena. Ne čekajući zbog graničnih formalnosti, već zbog druge
vremenske zone. Kiša polako prelazi u sneg i sve mi se čini da ništa
neće biti od ovogodišnje proslave dolaska proleća, koju Bugari
tradicionalno organizuju svakog prvog marta. Ledeno pusto subotnje
jutro...
Nažalost, nisam uspeo da u beograskim menjačnicama pronađem
bugarsku valutu, lev, koji se koristi od 1881. godine. Sadrži sto
„stotinki“. Naziv potiče od reči „lъv“
(lav na bugarskom). Za jedan evro dobijaju se nešto manje od dva leva.
Republika Bugarska nalazi se na severoistočnom delu Balkanskog
poluostrva. Stara planina, duga 750 kilometara, deli ovu zemlju na dva
dela. Severna granica Bugarske je reka Dunav, a istočna Crno more, s
obalom dužine 378 kilometara. Bugarska je planinska zemlja; na njenoj
teritoriju nalazi se 37 planina. Najviša planina je Rila, s vrhom
Musalom (2925 metara), koji je ujedno i najvišim vrh Balkanskog
poluostrva.
Bugarsku je priroda bogato obdarila raznolikošću krajolika,
blagom umereno kontinentalnom klimom, bogatstvom flore i faune,
mnogobrojnim lekovitim termalnim izvorima. Evropski putopisci koji su je
pohodili, opisuju Bugarsku kao raj na Zemlji. Može se danima pešačiti
uskim planinskim stazama, pored potoka punih pastrmkom, ispod planinskih
vrhova sa snežnim kapama i uživati u spokoju i tišini. U netaknutoj
lepoti prirode i šarenolikom životinjskom i biljnom svetu. Možete da
utonete u plavetnilu jednog od 400 planinskih jezera, u kojima se
ogledaju paperjasti oblaci, koji plove po nebu, a pogled ne može da
sagleda kraja beskrajnog niza planinskih vrhova, koji se, u daljini,
gube na horizontu.
Boravak na planini je doživljaj za sva čula, za uporne i
radoznalog duha. Još jedan jak argument u bugarskoj turističkoj ponudi,
pored crnomorske obale, predstavljaju pravoslavni manastiri s prekrasnim
freskama. Hrišćansvo je ovde postalo zvanična religija 865. godine.
Freske u Bojanskoj crkvi pokraj Sofije porede se s renesansnim delima,
mada su od njih stariji vek i po. Bačkovski manastir, manastir Aladža i
Ivanovski manastir podignut na steni, najlepši su primeri majstorstva
starih graditelja, drvodjelja i ikonopisaca. Najpoznatiji manastir je
Rilski, sagrađen u X veku. Po oslobođenju od Vizantijanaca podignuto je
mnogo tvrđava, od kojih su neke još sačuvane, poput onih u Belogradčiku,
Vidinu, Červenu, Sredecu i Asenovgradu. Vredan pažnje je i arheološki
kompleks Carevec u staroj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu (XII-XIV
vek) .
Stazama drevnih Tračana
Evroregion “Stara Planina”, zajednica sedam bugarskih opština
(među kojima je i Belogradčik) i četiri srpske opštine (Dimitrovgrad,
Pirot, Knjaževac i Zaječar) formiran je 2006. godine. Belogradčik se
nalazi u nedaleko od srpsko-bugarske granice, na nadmorskoj visini od
545 metara. I samo ime grada (Belgrad, Belegrad, Belgradin ili
Belgradec) miks je slovenskog naziva Beograd i turskog (čik=mali), pa se može reći da smo bili u Belogradiću.
Prvi tragovi naseljavanja ovih prostora pronađeni su u selu
Selište. Prilikom obavljanja poljskih radova i sondažnih pretraga,
pronađeni su fragmenti keramike, novac, poljoprivredna sečiva i oružje. U
neposrednoj blizini reke Brezove uočljivi su ostaci rimskih kupatila.
Ovde su boravila tračanska plemena: Trubali, Odrizi, Dačani, Mezi, Besi,
Geti i Sarsi. Odrizi su u V veku pre nove ere osnovali prvu tračku
državu, a Dačani u I veku pre nove ere naselili su teritoriju današnje
Rumunije. Dunav je bio granica između rimske pokrajne Trakije i
pobunjenih Dračana. Tribali, koji su naseljavali prostore današnje
opštine Belogradčik bili su ratoborni i neustrašivi. Bavili su se
poljoprivredom, sadili voćnjake i vinograde, bavili se stočarstvom i
zanatima, uključujući i obradu zlata. Tračani su verovali u zagrobni
život, te su svoje mrtve s radošću spaljivali, želeći im puno sreće na
"onom svetu". Belogradčiške stene koristili su kao link s nebeskim
carstvom.
Za vreme Druge bugarske države postavljeni su osnovi današnjeg
Belogradčika. Ostaci glinenih peći (XII-XIV vek), vodovod, zidarski
materijali i naročito pronađeni novčići, uključujući 13 srebrnih
kovanica Ivana Aleksandra i njegovog sina Mihaila, govore o tadašnjem
životu. U regionu Belogradčika postojalo je 14 manastira. Krajem XIV
veka Belogradčik izrasta u važan centar Vidinskog carstva Ivana
Stracimira. Naselje i tvrđava pali su pod tursku vlast 1396. godine kada
i Vidin. Tek u XIX veku formiraju se tri mahale, pri čemu, su dve koje
se nalaze u neposrednoj blizini tvrđave, naseljene muslimanima, a mahala
Vinogradište hrišćanima. Drvena ograda sa dvema kapijama delila je
mahale. Borbu protiv Turaka,
pored velikih sila Austrije i Rusije, vodile su lokalne hajdučke čete.
Posle oslobađanju od turske vlasti grade se bolnica, biblioteka,
pozorište i škola.
Smeštamo se u hotel a potom prolazeći pored Hadži Huseinove
džamije iz 1751. godine (s tavanicom u duborezu). odlazimo do
Belogradčiške tvrđave Kaleto, najočuvanije u Bugarskoj. Sagrađena je u
III veku nove ere, a u XIII veku služila je kao letnja rezidencija
bugarskog cara Ivana Sracimira.
Za vreme Rimljana
signalizacija se danju vršila dimom, a noću vatrom. Obnovili su je
Turci od 1805.-1837. godine, po projektima francuskih i italijanskih
inženjera. Spomen ploča je na turskom i bugarskom jeziku.
Tvrđava ima tri nivoa, a svaki deo se mogao zasebno braniti. Za
vreme belogradčiškog ustanka, kroz jedan od tunala tvrđave, izvedeni su
zarobljeni pobunjenici i smaknuti, o čemu svedoči i podignuti spomenik.
Tvrđava je imala dve kapije: Vidinsku i Nišku. Zidine su visoke deset
metara. Na nekih deset metara od tla nalaze se puškarnice i mesta za
topove. Tu su i oružarnice, zatvor, bunari s pijućom vodom. Za odbranu
tvrđave trebalo je angažovati tri hiljade vojnika. U vojne svrhe tvrđava
je zadnji put korišćena u toku srpsko-bugarskog rata 1885. godine.
Spomenikom kulture je proglašena sto godina kasnije. S najviše terase
tvrđave pruža se veličanstven pogled. Ka jugu se protežu zubasti vrhovi
Stare planine, na zapadu su Karpati, a pred vama fantastične
Belogradčiške stene.
Jedna od jedinstvenih prirodnih fenomena u svetu su
Belogradčikške stene, svojevrsnom muzeju pod otvorenim nebom, simfoniji
kamenih struktura koja se proteže duž oblasti dužine od trideset i
širine od šest kilometra, od sela Borovica do sela Belotinci. Ovaj
prirodni fenomen nastao je pre 230 miliona godina. Zajedno s našom Đavoljom Varoši
(na koju i liči) bio je u konkurenciji za nova svetska prirodna čuda.
Ovo je pravo mesto da se sagleda sva moć prirode. Najimpresivnije stene
su smeštene oko grada i nose nazive: Madona, Konjanik, Monasi, Učenica,
Derviš, Lav, Medved, Adam i Eva, Hajduk Veljko, Palata, Dinosaurus.
Između ovih nestvarnih stena ugnezdila se tvrđava Kaleto. Jedna je od
najbolje očuvanih antičkih tvrđava na teritoriji Bugarske. Podigli su je
Rimljani na prelaza prvog u drugi vek radi očuvanja strategijskih
puteva u regionu.
Na oko 4 kilometara istočno od grada nalazi se treća grupa, koja
obuhvata stene oko Latinske tvrđave i Lepeniške pećine. Ovde možete
videti svingu, glavu majmuna, mumiju, minaret i krilate zmajeve. Četvrta
grupa počinje od sela Borovica ka selu Falkovec. Ovde su poznati Borov
kamen, Crveni kamen, Pčelin kamen, Devojačka stena. Poslednja, peta,
grupa se nalazi oko sela Gjurgič i Belotinci. Jedna stena podeća na lice
mlade žene, za koju se veruje da je trakijska boginja Bendida. Ovdašnji
živalj i danas veruje da ih ona čuva od nesreća i siromaštva. Po
legendi ona se zbog toga i žrtvovala, podavši se podzemnim silama.
Iza stena polako izranja mesec, ogroman i sjajno bled i obasjava
zemlju Iz tame iznenada zatrepereše misteriozne senke. Drveće i stenje,
ptice i zveri sve je zamrlo i utihlo, u iščekivanju da se nešto desi.
Približavao se čas mraka i tame i sve živo skamenilo se od straha.
Dve siluete izroniše iz senke i krenuše prema razrušenom žrtveniku,
koji se nalazio na mestu, na kome su se ukrštala dva puta. Viša silueta,
očigledno ženska, zaustavi se pred oltarom i stavi na njega zdelu, u
kojoj se nalazila nekakva tečnost. Zatim, za trenutak zastade, a onda,
naglim pokretom, strgnu s svoga tela ogrtač. Ostade obučena u tamnu
tuniku s srebrnim ukrasima na ramenima. Struk joj je ukrašavao upleteni
srebrni pojas. Po leđima joj se prosu duga, zift crna, svilenkasta kosa.
Noge joj behu bose. Iz njenih nežnih očiju dopirao je prodoran, odlučan
pogled.
Ispočetka šapatom, a onda sve glasnije, ritmički je ponavljala drevnu molitvu:
“Zovem te, tebe, koja poprimaš svakojake oblike i imaš mnogo imena, koju ne prepoznaje niko, do onog koji svet stvori. Onog čija snaga ispunjava svako biće, daje dah svemu živom, tebi koji rasteš od mraka i svetlosti i prepuštaš svetlost tami.”
Ovde drevne reči odavno već nisu odjekivale na ovom mestu, ali su ga stene i drveće pamtile i utihnuše još više. Muk prekide nastavak molitve:
“Prvi saputnik imena tvojega je tišina, drugi pucanje, sledi jecanje, šištanje, radostan plač, lajanje, rika, zvuci muzike i huk vetra”, reče, zavrti se triput i nastavi: ”vo, lešinar, bik, bumbar, rak, pas, zmija, konj, koza, srna, mačka, lav i leopard, miš i jelen, kamila, baklja, venac, žezlo i dete.”
Kleknu, s podignutim rukama i dlanovima okrenutim nebesima:
“Izgovorih tvoje znake i simbole imena tvoga, pa me počuj i usliši moje molitve, ti vladarko čitavog Kosmosa.”
Pošto ponovi molitvu sedam puta, žena mahnu rukom i iza drveta se pojavi njena sestra. Ona joj pruži crnu kokošku. Devojka je prihvati, a u drugoj ruci, obasjan mesečinom, blesnu kama. Veštim pokretom zakla kokošku, poteče krv i nakvasi žrtvenik. Prolomi se tutanj, kome se pridružiše zavijanja zveri i režanja pasa. Devojka kleče na zemlju i nežno zagrli preplašeno dete, u nameri da je zaštiti. Devojčica pokuša da podigne glavi, kako bi videla šta se dešava, ali joj sestra ne dade. A onda molećivim glasom uzviknu:
“Spasi moj narod, ti moćna gospodarice!”
Odazva joj se jedan moćni glas:
“Ako pođeš sa mnom!”
Devojka podiže glavu i ukoči se. Zatim, polako pusti iz zagrljaja sestru. No, ona se ponovo, još snažnije privi uz nju i zavapi:
“Ne, sestrice, ne odlazi!”
Devojka je nežno pogleda, pomilova po glavi i poljubi, a onda odlučno reče:
“Uvek ću biti sa tobom i našim narodom. Nikad vas neću napustiti, već ću vas čuvati!”
Zabaci ponosno glavu i krete ka oltaru. Plamen buknu, protrese se
zemlja, a onda, opet, zavlada grobna tišina. Njena mlađa sestra potrča
prema žrtveniku. Od kokoške je ostalo samo perje, činija beše slomljena,
a oltar krvav. Kleknuvši pogleda ka nebesima i tamo ugleda okamenjenu
svoju sestru. I oseti povetarac koji je miluje, kao do skoro sestra i
nežno joj šapuće:
“Ne plači mila sestrice, nego ispričaj ljudima da sam se radi njih žrtvovala!”
U njenu čast, svakog septembra priređuje se trakijska procesija
kod belogradčiške tvrđave. Uz zvuke frula oživljavaju tračanska
božanstva: Hermes, Bendide, Dionis, Eros, Orfej, Kibel i drugi. Potom
nastupaju trakijski ratnici naoružani mačevima, lukovima, bajonetama i
toljagama.
Ovdašnje stene su paleozojske (stare oko 200 miliona godina).
Kasnije su ih zapljuskivali morski talasi, taložili pesak, šljunak i
glinu. Tokom vremena ovi materijali su vezivani silicijumom. Tako se
dobijeni konglomerati i peščanici, poznati pod imenom cvetni peščanik
(bundzandštajn). Usled prisustva oksida gvožđa imaju crvenkastu boju.
Ima ih i žutih, sivih i ljubičastih, zavisno od minerala u njima. Tokom
perioda jure na peščanike se sakupljao sivi i krem krečnjak. Tako je
nastao današnji Belogradčiški venac i Vedernik. Prolazimo pored
"Raskrstlja" mesta s obredniom krstovima, napravljenim da bi se
odobrovoljili svetci. Penjući se prema vrhu Vedernika (1124 metara), u
mestu Stolovi videćete stoletne drvorede. U najvišem delu Vedernika
postoje pukotine, posledica rušilačkog uticaja vode, vetrova i
temperaturnih kolebanja. Zbog nehomogene strukture, ove stene su
erodirale neravnomerno. Tako se nastali bajkoviti oblici Belogradčiških
stena. Kao da ih je sam Bog dodirnuo i okamenio ovu magiju. Ovde svaki
kamen, svaka stena govori neku svoju priču. Neku drevnu legendu pune
herojstva i žrtvovanja.
Nekada davno između Belogračiških
stena nalazili su se ženski i muški manastir. Rano izjutra, manastirska
zvona pozivala su monahinje na molitvu. Najmlađa od njih, iskušenica
Valentina, nije uspela da strogom mantijom prikrije svoju nesvakidašnjju
lepotu.
Jednom godišnje, na Petrovdan, stanovnici okolnih sela obilazili
su manastir. Jednog od tih prazničnih dana, plemić Antonije susreće
prelepu monahinju Valentinu. Usledili su dani slatkog maštanja, dok se
jedne noći, plamić nije uspeo spuštenim užetom do ćelije lepe monahinje.
Maštanja su postala java, a stroga manastirska pravila su prekršena.
Greh nastao iz ljubavi je počinjen...
I nije se desio samo
jedanput. Zaređale su se tihe i spokojne noći pune nežnih ljubavnih
priča i strasnih zagrljaja. Ljubav, ta čudna magija, koja se opire
razumu i strogim pravilima društva. Ljubav, koja se ne može, kao ni
kašlja i siromaštvo prikriti. Debele manastirske zidine krile su mnogo
toga, ali nisu mogle da prikriju plač deteta. Njihova nedozvoljena
ljubav je otkrivena. Grešna Valentina izvedena je pred crkveni sud, koji
se dugo premišljao, kako bi joj izrekao što težu i suroviju kaznu.
Ponosna i smirena, Valentina je, držeći dete u čvrstom zagrljaju
dočekala izricanje kazne. Verovala je u svoju ljubav i njen plod.
Presuda je bila strašna: da je anatemišu i prognaju. Da skita i luta,
prokleta, za primer drugima. No, izgleda, nebesa se nisu složila s
odlukom svojih zemaljskih službenika.
Monasi su se vraćali u svoj, muški manastir. Valentina je
krenula u izgnanstvo, sa detetom u rukama. U susret svojoj dragoj, preko
brdašca, dojahao je Antonije na belom konju i ne sluteći šta se
dogodilo....
Odjednom nasta čudo. Iako je dan bio sunčan,
otpoče snažna oluja, bljesnuše munje i prolomiše se gromovi, a tlo poče
da podrhtava. Snažni zemljotres obrušio se na manastir. Sve se
okamenilo; Valentina, Monasi na putu ka manastiru i napokon konjanik
Antonije. I tako do dana današnjeg...
Sledi poseta Istorijskom muzeju smeštenom u zgradi Panov koja je sjajan primer zapadnobugarske arhitekture. Izgrađena je 1810. godine, a obnovljena 1970. godine. Veći deo od osam hiljada eksponata potiče iz vremena ustanka protiv turskog okupatora 1850. godine i srpsko-bugarskog rata iz 1885. godine, period od praistorije (eksponata pronađenih u pećini Kozarnika: praistorijski medvedi, hijene, divlji konji) preko srednjeg veka i Vidinskog carstva do sukoba Srba i Bugara.
Kralj Milan je poveo rat protiv Bugarske 2. novembra 1885. godine, verujući da će je brzo i lako savladati. Proglašena je opšta mobilizacija srpske aktivne vojske (oko 50 hiljada vojnika). No, deo prvog i ceo drugi poziv nisu podignuti pošto je kralj Milan zazirao od narodne vojske. Ona je, predstavljala radikalsku snagu posle Timočke bune. Finansijska situacija nije bila naklonjenu ratu; u državnoj blagajni bilo je samo 60 hiljada dinara. Kako to biva, uzet je zajam (pod povoljnim uslovima -:)) od 25 miliona dinara kod austrijske Lendernbanke i pariskog Eskontnog kontoara, a pošto to nije bilo dovoljno, vraćen je u opticaj i tek povućeni bakarni novac, uveden monopol na duvan i druge ekonomske mere.
No, rat sa Bugarskom trajao je tek dve nedelje. Ratni plan srpske Vrhovne komande previđao je da glavnina srpske vojske, okupljena kod Pirota, pređe na bugarsku teritoriju i što brže zauzme Sofiju, koristeći faktor iznenađenja i činjenicu da je glavni deo bugarske vojske bio angažovan na jugu prema turskim snagama. Bugarski ratni plan predviđao je da zapadni korpus zadržava srpske trupe na granici i slivničkim položajima do dolaska istočnog korpusa sa granice sa Turskom pa da se pređe u protivnapad.
Srpski centar držale su Šumadijska, Dunavska i Drinska divizija,
na severu, ka Vidinu, nalazila se Timočka vojska, a na jugu Moravska
divizija. Umesto da krene energično i maksimalnom brzinom, srpska vojska
lagano je napredovala do slivničkih utvrđenja, gde se razvila najveća
bitka od 5. do 7. novembra. Bitka je taktički završena nerešenim
rezultatom, pošto su se obe vojske povukle, ali je strateški poražena
srpska vojska. Usled sve veće brojne nadmoćnosti Bugara, koji su
dovlačili vojsku iz Rumelije, srpska vojska se povukla do visova iznad
Pirota, prepuštajuću sam grad bugarskoj vojsci. Na zahtev Austrougarske,
bugarska vojska je obustavila napredovanje, a primirje je stupilo na
snagu 16. novembra, praktično pre nego što je ozbiljan rat i počeo. U
trenutku prekida neprijateljstava, bugarska vojska je na glavnom ratištu
nadmašivala brojem srpsku u odnosu 3:1. Živojin Mišić, tada poručnik
bataljona rekao je:
„U ovaj rat pošli smo kao što seljaci idu na svadbu!”
Srpska opozicija optuživala je vladara za nepotreban rat i
„neprijateljstva između dva naroda čiji su interesi istovetni.”
Slobodan Jovanović konstatuje:
„dobar glas Srbije je bio upropašćen”.
Bitka na Slivnici jedna je od najvećih sramota srpskog naroda i jedini osvajački koji je ona vodila.
Nušić je učestvovao u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine,
koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Žrtve su bile
podjednake na obema stranama: srpska vojska imala je 746 mrtvih i 4570
ranjenih, a bugarska 771 mrtvih i 4232 ranjenih. Iako je kralj Milan
planirao nastavak rata, velike sile su ga preduhitrile. Rešeno je i
pitanje ratne štete; Bugarska je tražila od Srbije 25-30 miliona dinara.
Rusija je podržavala Bugarsku, dok je Austrija tvrdila da Srbija nema
toga novca. To su stanovište prihvatile Nemačka i Ujedinjeno
Kraljevstvo, pa je Bugarska ostala kratkih rukava. Mir je potpisan 17.
februara 1886. u Bukureštu. Kralju Milanui nisu cvetale ruže ni u
zemlji; pokušan je atentat na njega, zbog ljubavnih afera bio je pred
razvodom od kraljice Natalije. Stoga je abdicirao, produžena je tajna
konvencija sa Austro-Ugarskom i proglašen je vrlo liberalan Radikalski
ustav.
Revanš sledi kada Bugarska, bez objave rata napada Srbiju 1913.
godine, čime otpočinje II balkanski rat. Timočka divizija vodi uspešne
operacije na liniji fronta Sofija-Pirot-Niš. Trećepozivci ove divizije
zauzimaju Belogradčik. Srpskom pobedom na Bregalnici završen je rat. Do
Prvog svetskog rata, kada, nakon povlačenja srpske vojske, Bugarska
okupira Negotinsku krajinu. Isto se ponavlja tokom II svetskog rata.
Nadam se da se neće obistiniti mračna predskazanje bugarske proročnice
babe Vange (Vangelija Gušterova, rođene Dimitrov 1911. godine u
Strumici, preminule 1996. godine) koja je tvrdila da će III svetski rat
otpočeti novembra 2010. godine. U tom sukobu nastradaće veći deo
evropske populacije. Polarni led će se otopiti i podići nivo okeana.
Ljudski organi će se uzgajati, pronaći će se novi izvori energije i
zavladaće besklasno društvo. Polako će nestati rase, nastaće kiborzi
(simbioza čoveka i robota). Uspostaviće se kontakti sa vanzemaljcima i
izvršiti kolonizacija svemira. Pre nego što kosmos, kakav poznajemo
nestane, njime će vladati besmrtna bića koja će direktno komunicirati s
bogom.
U dvorištu Istorijskog muzeja nalaze se antički nadgrobni
spomenici. U selu Aniše, na oko 10 kilometara od Belogradčika, otkrivena
su ostaci rimske vile s četiri soba. S Subašine česme treba popiti
gutljaj vode, jer je po legedni lekovita. Prirodnjački muzej u
Belogradčiku obrađuje živi svet ovog regiona i poseduje zbirku od tri
hiljade eksponata.
U njemu su retke i strašne zveri iz bugarske crvene knjige ugroženim
životinjskih vrsta. Propustili smo posmatranje zvezda u Astronomskoj
opservatriji, s tri teleskopa, od kojih je jedan najveći u Bugarskoj.
Naš boravak je bio kratkotrajan, tako da nismo iskusili čari vožnje džipovima po okolini
Popodne provodim u wellnes centru hotela “Skalite”.
Depresivno vreme rešio sam da pobedim tretmanom u spa centru. Masaža,
pa potom odlazak u saunu i udisanje okrepljujućih isparenja lekovitog
bilja. I onda redom bazen, parno kupatilo i đakuzi. Sjajno opuštanje
posle napornog puta i uživanja u sunčanom prepodnevu po čudesnim
belogradčiškim stenama. A onda, na kraju osvežavajući ukus sjajnog
bugarskog kiselog mleka, nastalog zahvaljujući dejstvu simpatične
štetočine pod imenom "Lactobacillus Bulgaricus".
Bugari ga s ponosom nazivaju "eliksirom zdravlja i dugovečnosti". Po
legendi ovaj napitak lišio je Luja XVI nepodnošljivih stomačnih
problema.
Usput kupujem poznati bugarski sir i par zanimljivih vina u obližnjoj vinoteci. Onda do naše malog hotela “Dalija” tek da proverim kako napreduje teniski meč u okviru Dejvis kupa između Srbije i SAD. Veče provodimo u etno restoranu “Ljutata čuška” (Лютата чушка)
uz bugarske nacionalne specijalitete lepinje, šopsku salatu, ćevape
velike kao grčki dug, lokalno točeno vino, palačinke s staroplaninskim
medom i bečke kolače. Bugari tvrde da začini i bilje daju mesu dušu. U
tu svrhu, na stolu će vas dočekati tucana paprika i bugarski začin
čubrica, koji najviše podseća na kari.
“Ima neke alhemije u top pretvaranju sirove čokolade, u ovo suvo zlato, neke laičke čarolije...
...ovako putujem kao nekada Asteci prilikom drevnih rituala...”
(“Čokolada”, Đoana Haris)
...ovako putujem kao nekada Asteci prilikom drevnih rituala...”
(“Čokolada”, Đoana Haris)
Ovdašnji kolače ne bi crveneli ni da osvanu u Beču;
voćna torta od jagoda, rafael hrskava i jaka nugat-čokoladna torta.
Nisu bili mutavi ti Asteci i Maje, kada su počeli da “mažnjavaju” XOCOATL
(čokoladu), spravljajući je od zrna kakovca. Ona stvarno zasužuje
epitet “hrane za bogove”. Nije Napoleon bez razloga odbijao da krene u
rat, ako je ne bi imao pri sebi. Potpuno ga razumem, jer je tada bio van
sebe! A u kombinaciji s celim zrnima lešnika predstavlja čudesnu
simfoniju za čula. Malo je poznato da se nekada izraz “sakupljati
lešnike” koristio za vođenje ljubavi. Lešnik je često korišćen i pri
raznim ljubavnim vradžbinama.
Pourquoi pas. C’est normal! C’est joie de vivre!
Misterija oslikane pećine
U peščanicima i krečnjaku nastalo je preko sto pećina, bogatih
prekrasnim oblicima, ponorima i bogatih faunom. Posle doručka krenuli
smo put jedne od njih, pećine Magure (Пещара "Магура").
Nalazi se u podnožju Rabiškog brda, samo na 25 kilometara od
Belogradčika. Brdo u kojem se sakrila pećina visoko je 461 metara, a
ulaz je na 80 metara niže. Dužina pećine je oko tri kilometra. od kojih
je uređeno 1400 metara. Temperatura je konstantna i iznosi 12° C, a
vlažnost je čak 80 %. Pećina je nastala pre 15-20 miliona godina. Da bi
se razgledali svi nivoi pećine, treba savladati trista stepenika. Voda
je izvajala u krečnjaku fantastične oblike, a bogata ljudska mašta
nadenula im je imena biljaka, životinja i stvari. No pažnja! Velika je
vlažnost i staza je na pojedinim delovima vrlo klizava.
U ovom podzemnom carstvu, svojevrsnom kamenom lavirintu,
pronašli smo drevne pećinske crteže, koje su praistorijski umetnici
oslikali koristeći izmet slepih miševa i crvenu glinu. Na slikama smo
prepoznali lovce, igračice, raznorazne životinuje i biljke.
Pretpostavlja se da je ovo bio hram dugi niz godina, tokom neolita i
gvozdenog doba. Slike su vrlo slične onima pronađenim u Italiji, na
iberiskom poluostrvu i na Bliskom istoku. Postoji sumnja da su praistorijski stanovnici pećine konzumirali magične pečurke, poput onih iz Amsterdama,
s halucinogenim dejstvom. Naučnici to potkrepljuju većim brojem figura
koje sumanuto plešu. A možda su samo bili srećni! U pojedinim delovima
pećine oseća se jak miris fosfora. Zanimljiva je i pojava “pećinskog
mleka”, meke krečnjačke koloidne mase, koja kasnije očvrsne.
Blizu 700 crteža koji potiču iz IX-VIII veka pre Hrista, čine
Rabišku pećinu jedinstvenom u celoj jugoistočnoj Evropi. Svojevrsni kod
predaka iz bronzanog doba ostavlje potomcima. U pećini se nalazi i
jedinstveni sunčani kalendar s 366 dana po Gregorijanskom kalendaru.
Predpostavlja se da potiče iz kasnog neolita (350 godine pre nove ere).
Kalendar beleži sve važnije astronomske dograđaje; najkraći i najduži
dan, prolećnu i letnju ravnodnevnicu.
Pečina ima bezbroj sala: Salu pobede, Prestonu salu, Galeriju
slepog miša, Salu stalaktita, Galeriju s crtežima, Salu palog bora,
Svečanu salu, Koridor fjordova. Sala pobede je najveća u pećini,
površine od preko 5720 kvadratnih metara. Duga je 128, široka 58 i
visloka 21 metar. Ovde se mogu videti kosti pećinski životinja i
predmeti koji ukazuju na ljudsko prisusustvo. Mnogi od stalagmita imaju
svoje nazive "Pali bor","Topola", "Mali i veliki brat", "Pečurka",
"Presto" ili "Okamenjena gora", “Orgulje”, “Medved”, “Paun” su neke od
najlepših tvorevina prirode. Ugledali smo i par slepih miševa, od kojih
je većina bila u stanju hibernacije, poput političara u godinama bez
izbora. Pronašli smo i skelete pećinskog medveda, hijene, divljeg konja,
mačke, srne i jelena, kao i ostatke kuće koje su gradili od drvenog
kolja i ispletenog pruća, punivši ih smesom ilovače i slame. Alatke su
izrađivali od kamenja i jelenskih rogova.
Ovde se nalazi i vinski podrum "Magura", gde se proizvode prirodna penušava vina ("Iskra") tradicionalnim metodama. Možda je to razlog što se ovde tokom 1943. godine krio partizanski odred "Georgi Benkovski".Krio i pio.
Potom smo malo predahnuli i uživali u panorami tektonskog jezera Rabiša. Ovde se nekada nalazilo more, a pronađeni fosili sugerišu da je more bilo toplo. Na deset kilometra od Belogradčika nalazi se još jedna pećina Kozarnika (Пещарата "Козарбика") s dokazima ljudskog bivstvovanja (Homo eretusa).
Zadnji bedem Rimskog carstva
Krećemo ka Vidinu, gradu iz III veka pre nove ere, koje je
naseljavalo tračansko pleme Tribali. Za vreme rimske vlaste grad se zove
Bononija i pripadao je provinciji Misiji. U drugoj polovini XIII veka
postaje prestonica Vidinskog carstva. U tursko vreme Vidin je važna
luka, trgovinski i ekonomski centar. Grad je na desnoj strani Dunava i trajektom, a uskoro i mostom je povezan s gradom Kalafat u Rumuniji. Sedište je istoimene odlasti. Nažalost, grad se suočava s depopulacijom, pa penzionari čine trećinu sadašnjeg stanovništva.
Sive socrealistiočke zgrade, garaže pretvorene u lokale, ružna
termoelektrana sve sa dimnjakom, napuštene fabričke hale, usred koje se
usadila, nova, kvazigotska crkva i prodavnica proizvoda za jedan evro.
Svo to socijalističko nasleđe, može biti simpatično samo posetiocu, koji
je rastao u sličnom društvenom sistemu, pa ga ovi retro fleševi vraćaju
u detinjstvo. Tika-taka, tika-taka...Timetraveler.
Baba Vida je srednjevekovna tvrđava i simbol grada. Njena
izgradnja otpočela je u X veku, na mestu gde se nalazila rimska
stražarska kula. Po legendi, tvrđavu je podigla kćerka bugarskog kralja,
usedelica, Vida, Otuda i ime tvrđave. Posle obilaska tvrđave i
prigodnog muzeja unutar njegovih zidina, prošetali smo negovanim
engleskim parkom, usput razgledajući nekadašnju tursku poštu, ruševine
sinagoge, vidinsku džamiju, sabornu crkvu svetog Dimitrija, ostatke,
drugog rimskog utvrđenja Kaleto i turski konak Koluka, pretvoren u muzej
1956. godine.
Nekada davno ovim prostorima je vladao moćni bojar, koji je imao
tri kćerke Vidu, Kulu i Gamzu. Dve mlađe sestre Kula (bugarski grad
Kula) i Gamza (srpski Gamzigrad, a po njoj je i jedno vino dobilo ime)
su se udale, a njihovi muževi su proćerdali stečeno. Najstarija Vida se
nije udavala i do kraja života je živela u vidinskoj tvrđavi i vladala
pravično.
Onda smo prateći ciganske svatove ušli u hotelski restoran.
Golobradi mršavi mladoženja skockan kao da je iskočio s Fashion TV-a i
bucmasta, nasmejana mlada, u šestom mesecu trudnoće. I dok iz druge sale
dopiru zvuci ciganske muzike, uživamo u vinu i podgledu na Dunav. Nismo
stigli ni da ručamo, a svatovi su se proveselili, slikali i razišli.
Ruže i vino
Bugarska je od pamtiveka poznata po vrtlarstvu i
povrtlarstvu, a ruže i vino su zaštitni znaci Bugarske diljem sveta. Po
predanjuma ruža je nastala u Vitlejemu, kao plod molitvi lažno optuženih
devica koje su spaljene na lomači. Stopivši se s plamenom,
transformisale su se u pupoljke ruže. U Bugarskoj se gaji od vremena
kada je ruža Damaskena (rosa damascena) u XVII veku prenešena iz Sirije. Kazanluška ruža kultivisana je u mnogim zemljama, kao što su Grčka, Kipar i Kalifornija.
No, nigde ne daje tako mirisno i opojmo ulje kao u bugarskoj
Dolini ruža, prostoru između Srednje gore i Stare planine. Za njegovo
dobijanje koristilo se primitivno oruđe, maleni kotao "alambik". Tokom
vremena tehnologija proizvodnje je napredovala, pa su se krajem XIX veka
pojavili savremeni destilatori. Ružin cvet bere se od sredine maja do
kraja juna, rano izjutra od 5 do 9 sati. Dok su latice pokrivene rosom,
kako bi se dobilo što više ulja. Hiljadu cvetova ruže potrebno je za
jednu jedinu kap ružinog ulja. Kilogram ružinog ulja dva i po puta je
skuplji od kilograma čistog zlata!
Destilatorima, uz pomoć pare koja sporo prelazi preko latica, izvlači
se eterično ulje do hladnjaka, gde se kondenzuje u obliku masnih
kapljica. Pomoću specijalnih kašika s dugim drškama, ulje se uliva u
staklene posude i skladišti u taman i hladan prostor. Ruži u čast
posvećen je festival, koji se tradicionalno održava u junu, prvog
vikenda. Festival veliča lepotu, pa se tim prilikom bira i Kraljica
Ruža.
Drevni Tračani pripisivali su vinu magične moći. Verovali su da
ono menja stanje duha. Bugarska leži na istoj paraleli kao i Toskana i
ima sličnu klimu, što objašnjava odličan kvalitet bugarskih vina.
Legenda iz antičkih vremna kaže da su se ovdašnja vina, “mogla u maramici nositi”.
Svaki podrum ima svoju istoriju. I karakter po zemlji na kojoj je loza
rasla i ljudima koju su je odgajili i u vino pretočili. Bugarska je
podeljena na pet vinskih regiona. Većina vinarija nudi degustaciju na
licu mesta. Hram boga vina Dionisa u drevnom gradu Perperikonu,
prestonici vladara Rodopa, potkrepljuje teoriju da se pradomovina vina
nalazila upravo u Bugarskoj. Melničko vino koje su u mešinama prodavali
grčki trgovci, naručivao je Vinston Čerčil lično. Svake godine po 500
litara.
U jednom od najstarijih bugarskih pisanih spisa, Krumovom
zakonu, vladar predviđa teške kazne za pijanstvo i prekomerno trošenje
vina. Izgleda da je to bio razlog što je pomenuti kan naredio da se
vinogradi iskrče. Prevođenje tračanskih plemena u hrišćanstvo, pospešilo
je sadnju vinove loze, koje je korišćena u svetim verskim ritualima. U
srednjem veku čuvanje vina bilo je najveći problem. Nedostatak znanja o
vinu uzrokovao je njegovo brzo kiseljenje. Tako je nastao bugarski
paradoks; mlado vino bilo je skuplje od odležalog.
Mi smo probali samo par bugarskih vina "Medveđu krv" sjajnu
kupažu Kabernea i Merloa. Onda je, na sto, stigao Bik, čija je krv bila
blaga i suva. a tanini meki. U pamćenju će nam ostati i suvo vino "Pamud" (koji čini 35% ukupne proizvodnje bugarskih vina, a kažu da su ga pili i drevni Tračani), neponovljivo vino "Mavrud" s svežim aromama ribizli, malina i čokolade u završnici, dok je boje rozea sjajno odbranila "Rosenthaler Kadarka".
A onda, već zagrejan od vina, bacam pogled kroz prozor, gde na
dunavskom keju ljudi cupkaju na zubatom suncu i prisećam se stihova
bugarskog pesnika Hriste Boteva:
"Zlu pesmu svoju zima peva,
po tom polju vihori vitlaju,
i mraz, i zima,
i plač bez nade,
u tvome srcu tugu svijaju"
I
vreme je da krenemo ka Srbiji. Granicu prelazimo na prelazu Bregovo
Putevi kod Brze Palanke nisu obnavljani još od vremena kada je Marko
Kraljević, pod dejstvom maligana, na istim izvodio poljoprivredne
radove, iritirajući sveprisutne turske gastarbajtere.
Нема коментара:
Постави коментар