уторак, 07. јул 2015.

Opojni miris bugarske ruže


"Gdegod putujete,
putujte s srcem!"

Konfučije

















"Litice Belogradčika spajaju se s bedemima stare turske tvrđave, koja imitira drevno rimsko kamenje, uzdižući se iznad krajolika poput neke usmaljene grabljivice, opora seta Balkana, koja je uvek uzbuđivala čulne putnike, neophodna pozadina junačkih dela karadžija i hajduka..."

("Dunav", Klaudije Magris)


“Here comes a rain again” pevala je Eni Lenoks te kišne, prohladne martovske večeri, kada smo se s polazišta nedaleko od hrama svetog Save otisnuli put Bugarske. A baba Marta, koju priznaje i bugarska narodna tradicija, opet nam je pokazala svoje staračke, ali oštre zube. I šibala nas hladnim vetrom, strašnim poput taštinog pogleda. Lilo je kao u onom poglavlju Biblije s barkom i čoporom spašenih životinja. Sivo olovno nebo i golo granje drveća, koje nije stradalo u čistkama gradskih moćnika. Ni traga od onih dvehiljade sunčanih sati tokom godine iz bugarske turističke brošure. Prešavši u Bugarsku, negde na granici, na graničnom prelazu Vrška čuka, izgubili smo sat vremena. Ne čekajući zbog graničnih formalnosti, već zbog druge vremenske zone. Kiša polako prelazi u sneg i sve mi se čini da ništa neće biti od ovogodišnje proslave dolaska proleća, koju Bugari tradicionalno organizuju svakog prvog marta. Ledeno pusto subotnje jutro...

Nažalost, nisam uspeo da u beograskim menjačnicama pronađem bugarsku valutu, lev, koji se koristi od 1881. godine. Sadrži sto „stotinki“. Naziv potiče od reči „lъv“ (lav na bugarskom). Za jedan evro dobijaju se nešto manje od dva leva. Republika Bugarska nalazi se na severoistočnom delu Balkanskog poluostrva. Stara planina, duga 750 kilometara, deli ovu zemlju na dva dela. Severna granica Bugarske je reka Dunav, a istočna Crno more, s obalom dužine 378 kilometara. Bugarska je planinska zemlja; na njenoj teritoriju nalazi se 37 planina. Najviša planina je Rila, s vrhom Musalom (2925 metara), koji je ujedno i najvišim vrh Balkanskog poluostrva.



Bugarsku je priroda bogato obdarila raznolikošću krajolika, blagom umereno kontinentalnom klimom, bogatstvom flore i faune, mnogobrojnim lekovitim termalnim izvorima. Evropski putopisci koji su je pohodili, opisuju Bugarsku kao raj na Zemlji. Može se danima pešačiti uskim planinskim stazama, pored potoka punih pastrmkom, ispod planinskih vrhova sa snežnim kapama i uživati u spokoju i tišini. U netaknutoj lepoti prirode i šarenolikom životinjskom i biljnom svetu. Možete da utonete u plavetnilu jednog od 400 planinskih jezera, u kojima se ogledaju paperjasti oblaci, koji plove po nebu, a pogled ne može da sagleda kraja beskrajnog niza planinskih vrhova, koji se, u daljini, gube na horizontu.


Boravak na planini je doživljaj za sva čula, za uporne i radoznalog duha. Još jedan jak argument u bugarskoj turističkoj ponudi, pored crnomorske obale, predstavljaju pravoslavni manastiri s prekrasnim freskama. Hrišćansvo je ovde postalo zvanična religija 865. godine. Freske u Bojanskoj crkvi pokraj Sofije porede se s renesansnim delima, mada su od njih stariji vek i po. Bačkovski manastir, manastir Aladža i Ivanovski manastir podignut na steni, najlepši su primeri majstorstva starih graditelja, drvodjelja i ikonopisaca. Najpoznatiji manastir je Rilski, sagrađen u X veku. Po oslobođenju od Vizantijanaca podignuto je mnogo tvrđava, od kojih su neke još sačuvane, poput onih u Belogradčiku, Vidinu, Červenu, Sredecu i Asenovgradu. Vredan pažnje je i arheološki kompleks Carevec u staroj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu (XII-XIV vek) .


Stazama drevnih Tračana

Evroregion “Stara Planina”, zajednica sedam bugarskih opština (među kojima je i Belogradčik) i četiri srpske opštine (Dimitrovgrad, Pirot, Knjaževac i Zaječar) formiran je 2006. godine. Belogradčik se nalazi u nedaleko od srpsko-bugarske granice, na nadmorskoj visini od 545 metara. I samo ime grada (Belgrad, Belegrad, Belgradin ili Belgradec) miks je slovenskog naziva Beograd i turskog (čik=mali), pa se može reći da smo bili u Belogradiću.

Prvi tragovi naseljavanja ovih prostora pronađeni su u selu Selište. Prilikom obavljanja poljskih radova i sondažnih pretraga, pronađeni su fragmenti keramike, novac, poljoprivredna sečiva i oružje. U neposrednoj blizini reke Brezove uočljivi su ostaci rimskih kupatila. Ovde su boravila tračanska plemena: Trubali, Odrizi, Dačani, Mezi, Besi, Geti i Sarsi. Odrizi su u V veku pre nove ere osnovali prvu tračku državu, a Dačani u I veku pre nove ere naselili su teritoriju današnje Rumunije. Dunav je bio granica između rimske pokrajne Trakije i pobunjenih Dračana. Tribali, koji su naseljavali prostore današnje opštine Belogradčik bili su ratoborni i neustrašivi. Bavili su se poljoprivredom, sadili voćnjake i vinograde, bavili se stočarstvom i zanatima, uključujući i obradu zlata. Tračani su verovali u zagrobni život, te su svoje mrtve s radošću spaljivali, želeći im puno sreće na "onom svetu". Belogradčiške stene koristili su kao link s nebeskim carstvom.

Za vreme Druge bugarske države postavljeni su osnovi današnjeg Belogradčika. Ostaci glinenih peći (XII-XIV vek), vodovod, zidarski materijali i naročito pronađeni novčići, uključujući 13 srebrnih kovanica Ivana Aleksandra i njegovog sina Mihaila, govore o tadašnjem životu. U regionu Belogradčika postojalo je 14 manastira. Krajem XIV veka Belogradčik izrasta u važan centar Vidinskog carstva Ivana Stracimira. Naselje i tvrđava pali su pod tursku vlast 1396. godine kada i Vidin. Tek u XIX veku formiraju se tri mahale, pri čemu, su dve koje se nalaze u neposrednoj blizini tvrđave, naseljene muslimanima, a mahala Vinogradište hrišćanima. Drvena ograda sa dvema kapijama delila je mahale. Borbu protiv Turaka, pored velikih sila Austrije i Rusije, vodile su lokalne hajdučke čete. Posle oslobađanju od turske vlasti grade se bolnica, biblioteka, pozorište i škola. 


Smeštamo se u hotel a potom prolazeći pored Hadži Huseinove džamije iz 1751. godine (s tavanicom u duborezu). odlazimo do Belogradčiške tvrđave Kaleto, najočuvanije u Bugarskoj. Sagrađena je u III veku nove ere, a u XIII veku služila je kao letnja rezidencija bugarskog cara Ivana Sracimira. 



Za vreme Rimljana signalizacija se danju vršila dimom, a noću vatrom. Obnovili su je Turci od 1805.-1837. godine, po projektima francuskih i italijanskih inženjera. Spomen ploča je na turskom i bugarskom jeziku. 


Tvrđava ima tri nivoa, a svaki deo se mogao zasebno braniti. Za vreme belogradčiškog ustanka, kroz jedan od tunala tvrđave, izvedeni su zarobljeni pobunjenici i smaknuti, o čemu svedoči i podignuti spomenik. Tvrđava je imala dve kapije: Vidinsku i Nišku. Zidine su visoke deset metara. Na nekih deset metara od tla nalaze se puškarnice i mesta za topove. Tu su i oružarnice, zatvor, bunari s pijućom vodom. Za odbranu tvrđave trebalo je angažovati tri hiljade vojnika. U vojne svrhe tvrđava je zadnji put korišćena u toku srpsko-bugarskog rata 1885. godine. Spomenikom kulture je proglašena sto godina kasnije. S najviše terase tvrđave pruža se veličanstven pogled. Ka jugu se protežu zubasti vrhovi Stare planine, na zapadu su Karpati, a pred vama fantastične Belogradčiške stene.



Jedna od jedinstvenih prirodnih fenomena u svetu su Belogradčikške stene, svojevrsnom muzeju pod otvorenim nebom, simfoniji kamenih struktura koja se proteže duž oblasti dužine od trideset i širine od šest kilometra, od sela Borovica do sela Belotinci. Ovaj prirodni fenomen nastao je pre 230 miliona godina. Zajedno s našom Đavoljom Varoši (na koju i liči) bio je u konkurenciji za nova svetska prirodna čuda. Ovo je pravo mesto da se sagleda sva moć prirode. Najimpresivnije stene su smeštene oko grada i nose nazive: Madona, Konjanik, Monasi, Učenica, Derviš, Lav, Medved, Adam i Eva, Hajduk Veljko, Palata, Dinosaurus. Između ovih nestvarnih stena ugnezdila se tvrđava Kaleto. Jedna je od najbolje očuvanih antičkih tvrđava na teritoriji Bugarske. Podigli su je Rimljani na prelaza prvog u drugi vek radi očuvanja strategijskih puteva u regionu.

Centralna grupa stena nalazi se južno od Belogradčika. Tu se i najinteresantniji oblici nazvani Adam i Eva, Učenica, Čobanin, Madona s detetom, Monasi, Konjanik, Kamila, Pečurke, Kukavica, Hajduk Veljko, Borov kamen i druge. Druga grupa se nalazi zapadno od grada, a ove stene su alpskog karaktera, oivičene velikim kanjonima. Najpoznatije su "Zbegovi", "Erkjuprija" i "Borič". Na padinama stene "Borič" hrabri ratnici su se suprostaviljali brojnije jačem turskom zavojevaču. Pao je i poslednji branilac i ostala je samo jedna devojka. Mogla je da bira između ropstva i smrti. Izabrala je ovo drugo, bacivši se u provaliju. Na tom mestu se danas pale sveće u znak sećanja na njeno junaštvo.


Na oko 4 kilometara istočno od grada nalazi se treća grupa, koja obuhvata stene oko Latinske tvrđave i Lepeniške pećine. Ovde možete videti svingu, glavu majmuna, mumiju, minaret i krilate zmajeve. Četvrta grupa počinje od sela Borovica ka selu Falkovec. Ovde su poznati Borov kamen, Crveni kamen, Pčelin kamen, Devojačka stena. Poslednja, peta, grupa se nalazi oko sela Gjurgič i Belotinci. Jedna stena podeća na lice mlade žene, za koju se veruje da je trakijska boginja Bendida. Ovdašnji živalj i danas veruje da ih ona čuva od nesreća i siromaštva. Po legendi ona se zbog toga i žrtvovala, podavši se podzemnim silama.

Iza stena polako izranja mesec, ogroman i sjajno bled i obasjava zemlju Iz tame iznenada zatrepereše misteriozne senke. Drveće i stenje, ptice i zveri sve je zamrlo i utihlo, u iščekivanju da se nešto desi. Približavao se čas mraka i tame i sve živo skamenilo se od straha.

Dve siluete izroniše iz senke i krenuše prema razrušenom žrtveniku, koji se nalazio na mestu, na kome su se ukrštala dva puta. Viša silueta, očigledno ženska, zaustavi se pred oltarom i stavi na njega zdelu, u kojoj se nalazila nekakva tečnost. Zatim, za trenutak zastade, a onda, naglim pokretom, strgnu s svoga tela ogrtač. Ostade obučena u tamnu tuniku s srebrnim ukrasima na ramenima. Struk joj je ukrašavao upleteni srebrni pojas. Po leđima joj se prosu duga, zift crna, svilenkasta kosa. Noge joj behu bose. Iz njenih nežnih očiju dopirao je prodoran, odlučan pogled. 

Ispočetka šapatom, a onda sve glasnije, ritmički je ponavljala drevnu molitvu:

“Zovem te, tebe, koja poprimaš svakojake oblike i imaš mnogo imena, koju ne prepoznaje niko, do onog koji svet stvori. Onog čija snaga ispunjava svako biće, daje dah svemu živom, tebi koji rasteš od mraka i svetlosti i prepuštaš svetlost tami.”

Ovde drevne reči odavno već nisu odjekivale na ovom mestu, ali su ga stene i drveće pamtile i utihnuše još više. Muk prekide nastavak molitve:

“Prvi saputnik imena tvojega je tišina, drugi pucanje, sledi jecanje, šištanje, radostan plač, lajanje, rika, zvuci muzike i huk vetra”, reče, zavrti se triput i nastavi: ”vo, lešinar, bik, bumbar, rak, pas, zmija, konj, koza, srna, mačka, lav i leopard, miš i jelen, kamila, baklja, venac, žezlo i dete.”


Kleknu, s podignutim rukama i dlanovima okrenutim nebesima:

“Izgovorih tvoje znake i simbole imena tvoga, pa me počuj i usliši moje molitve, ti vladarko čitavog Kosmosa.”

Pošto ponovi molitvu sedam puta, žena mahnu rukom i iza drveta se pojavi njena sestra. Ona joj pruži crnu kokošku. Devojka je prihvati, a u drugoj ruci, obasjan mesečinom, blesnu kama. Veštim pokretom zakla kokošku, poteče krv i nakvasi žrtvenik. Prolomi se tutanj, kome se pridružiše zavijanja zveri i režanja pasa. Devojka kleče na zemlju i nežno zagrli preplašeno dete, u nameri da je zaštiti. Devojčica pokuša da podigne glavi, kako bi videla šta se dešava, ali joj sestra ne dade. A onda molećivim glasom uzviknu:

“Spasi moj narod, ti moćna gospodarice!”

Odazva joj se jedan moćni glas:

“Ako pođeš sa mnom!”

Devojka podiže glavu i ukoči se. Zatim, polako pusti iz zagrljaja sestru. No, ona se ponovo, još snažnije privi uz nju i zavapi:

“Ne, sestrice, ne odlazi!”

Devojka je nežno pogleda, pomilova po glavi i poljubi, a onda odlučno reče:

“Uvek ću biti sa tobom i našim narodom. Nikad vas neću napustiti, već ću vas čuvati!”

Zabaci ponosno glavu i krete ka oltaru. Plamen buknu, protrese se zemlja, a onda, opet, zavlada grobna tišina. Njena mlađa sestra potrča prema žrtveniku. Od kokoške je ostalo samo perje, činija beše slomljena, a oltar krvav. Kleknuvši pogleda ka nebesima i tamo ugleda okamenjenu svoju sestru. I oseti povetarac koji je miluje, kao do skoro sestra i nežno joj šapuće:

“Ne plači mila sestrice, nego ispričaj ljudima da sam se radi njih žrtvovala!”

U njenu čast, svakog septembra priređuje se trakijska procesija kod belogradčiške tvrđave. Uz zvuke frula oživljavaju tračanska božanstva: Hermes, Bendide, Dionis, Eros, Orfej, Kibel i drugi. Potom nastupaju trakijski ratnici naoružani mačevima, lukovima, bajonetama i toljagama.


Ovdašnje stene su paleozojske (stare oko 200 miliona godina). Kasnije su ih zapljuskivali morski talasi, taložili pesak, šljunak i glinu. Tokom vremena ovi materijali su vezivani silicijumom. Tako se dobijeni konglomerati i peščanici, poznati pod imenom cvetni peščanik (bundzandštajn). Usled prisustva oksida gvožđa imaju crvenkastu boju. Ima ih i žutih, sivih i ljubičastih, zavisno od minerala u njima. Tokom perioda jure na peščanike se sakupljao sivi i krem krečnjak. Tako je nastao današnji Belogradčiški venac i Vedernik. Prolazimo pored "Raskrstlja" mesta s obredniom krstovima, napravljenim da bi se odobrovoljili svetci. Penjući se prema vrhu Vedernika (1124 metara), u mestu Stolovi videćete stoletne drvorede. U najvišem delu Vedernika postoje pukotine, posledica rušilačkog uticaja vode, vetrova i temperaturnih kolebanja. Zbog nehomogene strukture, ove stene su erodirale neravnomerno. Tako se nastali bajkoviti oblici Belogradčiških stena. Kao da ih je sam Bog dodirnuo i okamenio ovu magiju. Ovde svaki kamen, svaka stena govori neku svoju priču. Neku drevnu legendu pune herojstva i žrtvovanja.

Nekada davno između Belogračiških stena nalazili su se ženski i muški manastir. Rano izjutra, manastirska zvona pozivala su monahinje na molitvu. Najmlađa od njih, iskušenica Valentina, nije uspela da strogom mantijom prikrije svoju nesvakidašnjju lepotu.


Jednom godišnje, na Petrovdan, stanovnici okolnih sela obilazili su manastir. Jednog od tih prazničnih dana, plemić Antonije susreće prelepu monahinju Valentinu. Usledili su dani slatkog maštanja, dok se jedne noći, plamić nije uspeo spuštenim užetom do ćelije lepe monahinje. Maštanja su postala java, a stroga manastirska pravila su prekršena. Greh nastao iz ljubavi je počinjen...

I nije se desio samo jedanput. Zaređale su se tihe i spokojne noći pune nežnih ljubavnih priča i strasnih zagrljaja. Ljubav, ta čudna magija, koja se opire razumu i strogim pravilima društva. Ljubav, koja se ne može, kao ni kašlja i siromaštvo prikriti. Debele manastirske zidine krile su mnogo toga, ali nisu mogle da prikriju plač deteta. Njihova nedozvoljena ljubav je otkrivena. Grešna Valentina izvedena je pred crkveni sud, koji se dugo premišljao, kako bi joj izrekao što težu i suroviju kaznu. Ponosna i smirena, Valentina je, držeći dete u čvrstom zagrljaju dočekala izricanje kazne. Verovala je u svoju ljubav i njen plod. Presuda je bila strašna: da je anatemišu i prognaju. Da skita i luta, prokleta, za primer drugima. No, izgleda, nebesa se nisu složila s odlukom svojih zemaljskih službenika.



Monasi su se vraćali u svoj, muški manastir. Valentina je krenula u izgnanstvo, sa detetom u rukama. U susret svojoj dragoj, preko brdašca, dojahao je Antonije na belom konju i ne sluteći šta se dogodilo....

Odjednom nasta čudo. Iako je dan bio sunčan, otpoče snažna oluja, bljesnuše munje i prolomiše se gromovi, a tlo poče da podrhtava. Snažni zemljotres obrušio se na manastir. Sve se okamenilo; Valentina, Monasi na putu ka manastiru i napokon konjanik Antonije. I tako do dana današnjeg...



Sledi poseta Istorijskom muzeju smeštenom u zgradi Panov koja je sjajan primer zapadnobugarske arhitekture. Izgrađena je 1810. godine, a obnovljena 1970. godine. Veći deo od osam hiljada eksponata potiče iz vremena ustanka protiv turskog okupatora 1850. godine i srpsko-bugarskog rata iz 1885. godine, period od praistorije (eksponata pronađenih u pećini Kozarnika: praistorijski medvedi, hijene, divlji konji) preko srednjeg veka i Vidinskog carstva do sukoba Srba i Bugara.


Kralj Milan je poveo rat protiv Bugarske 2. novembra 1885. godine, verujući da će je brzo i lako savladati. Proglašena je opšta mobilizacija srpske aktivne vojske (oko 50 hiljada vojnika). No, deo prvog i ceo drugi poziv nisu podignuti pošto je kralj Milan zazirao od narodne vojske. Ona je, predstavljala radikalsku snagu posle Timočke bune. Finansijska situacija nije bila naklonjenu ratu; u državnoj blagajni bilo je samo 60 hiljada dinara. Kako to biva, uzet je zajam (pod povoljnim uslovima -:)) od 25 miliona dinara kod austrijske Lendernbanke i pariskog Eskontnog kontoara, a pošto to nije bilo dovoljno, vraćen je u opticaj i tek povućeni bakarni novac, uveden monopol na duvan i druge ekonomske mere.

No, rat sa Bugarskom trajao je tek dve nedelje. Ratni plan srpske Vrhovne komande previđao je da glavnina srpske vojske, okupljena kod Pirota, pređe na bugarsku teritoriju i što brže zauzme Sofiju, koristeći faktor iznenađenja i činjenicu da je glavni deo bugarske vojske bio angažovan na jugu prema turskim snagama. Bugarski ratni plan predviđao je da zapadni korpus zadržava srpske trupe na granici i slivničkim položajima do dolaska istočnog korpusa sa granice sa Turskom pa da se pređe u protivnapad.


Srpski centar držale su Šumadijska, Dunavska i Drinska divizija, na severu, ka Vidinu, nalazila se Timočka vojska, a na jugu Moravska divizija. Umesto da krene energično i maksimalnom brzinom, srpska vojska lagano je napredovala do slivničkih utvrđenja, gde se razvila najveća bitka od 5. do 7. novembra. Bitka je taktički završena nerešenim rezultatom, pošto su se obe vojske povukle, ali je strateški poražena srpska vojska. Usled sve veće brojne nadmoćnosti Bugara, koji su dovlačili vojsku iz Rumelije, srpska vojska se povukla do visova iznad Pirota, prepuštajuću sam grad bugarskoj vojsci. Na zahtev Austrougarske, bugarska vojska je obustavila napredovanje, a primirje je stupilo na snagu 16. novembra, praktično pre nego što je ozbiljan rat i počeo. U trenutku prekida neprijateljstava, bugarska vojska je na glavnom ratištu nadmašivala brojem srpsku u odnosu 3:1. Živojin Mišić, tada poručnik bataljona rekao je:

„U ovaj rat pošli smo kao što seljaci idu na svadbu!”

Srpska opozicija optuživala je vladara za nepotreban rat i

„neprijateljstva između dva naroda čiji su interesi istovetni.”

Slobodan Jovanović konstatuje:

„dobar glas Srbije je bio upropašćen”.

Bitka na Slivnici jedna je od najvećih sramota srpskog naroda i jedini osvajački koji je ona vodila.
 


Nušić je učestvovao u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Žrtve su bile podjednake na obema stranama: srpska vojska imala je 746 mrtvih i 4570 ranjenih, a bugarska 771 mrtvih i 4232 ranjenih. Iako je kralj Milan planirao nastavak rata, velike sile su ga preduhitrile. Rešeno je i pitanje ratne štete; Bugarska je tražila od Srbije 25-30 miliona dinara. Rusija je podržavala Bugarsku, dok je Austrija tvrdila da Srbija nema toga novca. To su stanovište prihvatile Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo, pa je Bugarska ostala kratkih rukava. Mir je potpisan 17. februara 1886. u Bukureštu. Kralju Milanui nisu cvetale ruže ni u zemlji; pokušan je atentat na njega, zbog ljubavnih afera bio je pred razvodom od kraljice Natalije. Stoga je abdicirao, produžena je tajna konvencija sa Austro-Ugarskom i proglašen je vrlo liberalan Radikalski ustav.


Revanš sledi kada Bugarska, bez objave rata napada Srbiju 1913. godine, čime otpočinje II balkanski rat. Timočka divizija vodi uspešne operacije na liniji fronta Sofija-Pirot-Niš. Trećepozivci ove divizije zauzimaju Belogradčik. Srpskom pobedom na Bregalnici završen je rat. Do Prvog svetskog rata, kada, nakon povlačenja srpske vojske, Bugarska okupira Negotinsku krajinu. Isto se ponavlja tokom II svetskog rata.

Nadam se da se neće obistiniti mračna predskazanje bugarske proročnice babe Vange (Vangelija Gušterova, rođene Dimitrov 1911. godine u Strumici, preminule 1996. godine) koja je tvrdila da će III svetski rat otpočeti novembra 2010. godine. U tom sukobu nastradaće veći deo evropske populacije. Polarni led će se otopiti i podići nivo okeana. Ljudski organi će se uzgajati, pronaći će se novi izvori energije i zavladaće besklasno društvo. Polako će nestati rase, nastaće kiborzi (simbioza čoveka i robota). Uspostaviće se kontakti sa vanzemaljcima i izvršiti kolonizacija svemira. Pre nego što kosmos, kakav poznajemo nestane, njime će vladati besmrtna bića koja će direktno komunicirati s bogom.

U dvorištu Istorijskog muzeja nalaze se antički nadgrobni spomenici. U selu Aniše, na oko 10 kilometara od Belogradčika, otkrivena su ostaci rimske vile s četiri soba. S Subašine česme treba popiti gutljaj vode, jer je po legedni lekovita. Prirodnjački muzej u Belogradčiku obrađuje živi svet ovog regiona i poseduje zbirku od tri hiljade eksponata. 


U njemu su retke i strašne zveri iz bugarske crvene knjige ugroženim životinjskih vrsta. Propustili smo posmatranje zvezda u Astronomskoj opservatriji, s tri teleskopa, od kojih je jedan najveći u Bugarskoj. Naš boravak je bio kratkotrajan, tako da nismo iskusili čari vožnje džipovima po okolini
 
Popodne provodim u wellnes centru hotela “Skalite”. Depresivno vreme rešio sam da pobedim tretmanom u spa centru. Masaža, pa potom odlazak u saunu i udisanje okrepljujućih isparenja lekovitog bilja. I onda redom bazen, parno kupatilo i đakuzi. Sjajno opuštanje posle napornog puta i uživanja u sunčanom prepodnevu po čudesnim belogradčiškim stenama. A onda, na kraju osvežavajući ukus sjajnog bugarskog kiselog mleka, nastalog zahvaljujući dejstvu simpatične štetočine pod imenom "Lactobacillus Bulgaricus". Bugari ga s ponosom nazivaju "eliksirom zdravlja i dugovečnosti". Po legendi ovaj napitak lišio je Luja XVI nepodnošljivih stomačnih problema. 


Usput kupujem poznati bugarski sir i par zanimljivih vina u obližnjoj vinoteci. Onda do naše malog hotela “Dalija” tek da proverim kako napreduje teniski meč u okviru Dejvis kupa između Srbije i SAD. Veče provodimo u etno restoranu “Ljutata čuška” (Лютата чушка) uz bugarske nacionalne specijalitete lepinje, šopsku salatu, ćevape velike kao grčki dug, lokalno točeno vino, palačinke s staroplaninskim medom i bečke kolače. Bugari tvrde da začini i bilje daju mesu dušu. U tu svrhu, na stolu će vas dočekati tucana paprika i bugarski začin čubrica, koji najviše podseća na kari.



“Ima neke alhemije u top pretvaranju sirove čokolade, u ovo suvo zlato, neke laičke čarolije...
...ovako putujem kao nekada Asteci prilikom drevnih rituala...”

(“Čokolada”, Đoana Haris)

Ovdašnji kolače ne bi crveneli ni da osvanu u Beču; voćna torta od jagoda, rafael hrskava i jaka nugat-čokoladna torta. Nisu bili mutavi ti Asteci i Maje, kada su počeli da “mažnjavaju” XOCOATL (čokoladu), spravljajući je od zrna kakovca. Ona stvarno zasužuje epitet “hrane za bogove”. Nije Napoleon bez razloga odbijao da krene u rat, ako je ne bi imao pri sebi. Potpuno ga razumem, jer je tada bio van sebe! A u kombinaciji s celim zrnima lešnika predstavlja čudesnu simfoniju za čula. Malo je poznato da se nekada izraz “sakupljati lešnike” koristio za vođenje ljubavi. Lešnik je često korišćen i pri raznim ljubavnim vradžbinama.

Pourquoi pas. C’est normal! C’est joie de vivre!

Misterija oslikane pećine


U peščanicima i krečnjaku nastalo je preko sto pećina, bogatih prekrasnim oblicima, ponorima i bogatih faunom. Posle doručka krenuli smo put jedne od njih, pećine Magure (Пещара "Магура"). Nalazi se u podnožju Rabiškog brda, samo na 25 kilometara od Belogradčika. Brdo u kojem se sakrila pećina visoko je 461 metara, a ulaz je na 80 metara niže. Dužina pećine je oko tri kilometra. od kojih je uređeno 1400 metara. Temperatura je konstantna i iznosi 12° C, a vlažnost je čak 80 %. Pećina je nastala pre 15-20 miliona godina. Da bi se razgledali svi nivoi pećine, treba savladati trista stepenika. Voda je izvajala u krečnjaku fantastične oblike, a bogata ljudska mašta nadenula im je imena biljaka, životinja i stvari. No pažnja! Velika je vlažnost i staza je na pojedinim delovima vrlo klizava.



U ovom podzemnom carstvu, svojevrsnom kamenom lavirintu, pronašli smo drevne pećinske crteže, koje su praistorijski umetnici oslikali koristeći izmet slepih miševa i crvenu glinu. Na slikama smo prepoznali lovce, igračice, raznorazne životinuje i biljke. Pretpostavlja se da je ovo bio hram dugi niz godina, tokom neolita i gvozdenog doba. Slike su vrlo slične onima pronađenim u Italiji, na iberiskom poluostrvu i na Bliskom istoku. Postoji sumnja da su praistorijski stanovnici pećine konzumirali magične pečurke, poput onih iz Amsterdama, s halucinogenim dejstvom. Naučnici to potkrepljuju većim brojem figura koje sumanuto plešu. A možda su samo bili srećni! U pojedinim delovima pećine oseća se jak miris fosfora. Zanimljiva je i pojava “pećinskog mleka”, meke krečnjačke koloidne mase, koja kasnije očvrsne.


Blizu 700 crteža koji potiču iz IX-VIII veka pre Hrista, čine Rabišku pećinu jedinstvenom u celoj jugoistočnoj Evropi. Svojevrsni kod predaka iz bronzanog doba ostavlje potomcima. U pećini se nalazi i jedinstveni sunčani kalendar s 366 dana po Gregorijanskom kalendaru. Predpostavlja se da potiče iz kasnog neolita (350 godine pre nove ere). Kalendar beleži sve važnije astronomske dograđaje; najkraći i najduži dan, prolećnu i letnju ravnodnevnicu. 


Pečina ima bezbroj sala: Salu pobede, Prestonu salu, Galeriju slepog miša, Salu stalaktita, Galeriju s crtežima, Salu palog bora, Svečanu salu, Koridor fjordova. Sala pobede je najveća u pećini, površine od preko 5720 kvadratnih metara. Duga je 128, široka 58 i visloka 21 metar. Ovde se mogu videti kosti pećinski životinja i predmeti koji ukazuju na ljudsko prisusustvo. Mnogi od stalagmita imaju svoje nazive "Pali bor","Topola", "Mali i veliki brat", "Pečurka", "Presto" ili "Okamenjena gora", “Orgulje”, “Medved”, “Paun” su neke od najlepših tvorevina prirode. Ugledali smo i par slepih miševa, od kojih je većina bila u stanju hibernacije, poput političara u godinama bez izbora. Pronašli smo i skelete pećinskog medveda, hijene, divljeg konja, mačke, srne i jelena, kao i ostatke kuće koje su gradili od drvenog kolja i ispletenog pruća, punivši ih smesom ilovače i slame. Alatke su izrađivali od kamenja i jelenskih rogova. 


Ovde se nalazi i vinski podrum "Magura", gde se proizvode prirodna penušava vina ("Iskra") tradicionalnim metodama. Možda je to razlog što se ovde tokom 1943. godine krio partizanski odred "Georgi Benkovski".Krio i pio.


Potom smo malo predahnuli i uživali u panorami tektonskog jezera Rabiša. Ovde se nekada nalazilo more, a pronađeni fosili sugerišu da je more bilo toplo. Na deset kilometra od Belogradčika nalazi se još jedna pećina Kozarnika (Пещарата "Козарбика") s dokazima ljudskog bivstvovanja (Homo eretusa).

Zadnji bedem Rimskog carstva


Krećemo ka Vidinu, gradu iz III veka pre nove ere, koje je naseljavalo tračansko pleme Tribali. Za vreme rimske vlaste grad se zove Bononija i pripadao je provinciji Misiji. U drugoj polovini XIII veka postaje prestonica Vidinskog carstva. U tursko vreme Vidin je važna luka, trgovinski i ekonomski centar. Grad je na desnoj strani Dunava i trajektom, a uskoro i mostom je povezan s gradom Kalafat u Rumuniji. Sedište je istoimene odlasti. Nažalost, grad se suočava s depopulacijom, pa penzionari čine trećinu sadašnjeg stanovništva. 


Sive socrealistiočke zgrade, garaže pretvorene u lokale, ružna termoelektrana sve sa dimnjakom, napuštene fabričke hale, usred koje se usadila, nova, kvazigotska crkva i prodavnica proizvoda za jedan evro. Svo to socijalističko nasleđe, može biti simpatično samo posetiocu, koji je rastao u sličnom društvenom sistemu, pa ga ovi retro fleševi vraćaju u detinjstvo. Tika-taka, tika-taka...Timetraveler.




Baba Vida je srednjevekovna tvrđava i simbol grada. Njena izgradnja otpočela je u X veku, na mestu gde se nalazila rimska stražarska kula. Po legendi, tvrđavu je podigla kćerka bugarskog kralja, usedelica, Vida, Otuda i ime tvrđave. Posle obilaska tvrđave i prigodnog muzeja unutar njegovih zidina, prošetali smo negovanim engleskim parkom, usput razgledajući nekadašnju tursku poštu, ruševine sinagoge, vidinsku džamiju, sabornu crkvu svetog Dimitrija, ostatke, drugog rimskog utvrđenja Kaleto i turski konak Koluka, pretvoren u muzej 1956. godine. 


Nekada davno ovim prostorima je vladao moćni bojar, koji je imao tri kćerke Vidu, Kulu i Gamzu. Dve mlađe sestre Kula (bugarski grad Kula) i Gamza (srpski Gamzigrad, a po njoj je i jedno vino dobilo ime) su se udale, a njihovi muževi su proćerdali stečeno. Najstarija Vida se nije udavala i do kraja života je živela u vidinskoj tvrđavi i vladala pravično. 


Onda smo prateći ciganske svatove ušli u hotelski restoran. Golobradi mršavi mladoženja skockan kao da je iskočio s Fashion TV-a i bucmasta, nasmejana mlada, u šestom mesecu trudnoće. I dok iz druge sale dopiru zvuci ciganske muzike, uživamo u vinu i podgledu na Dunav. Nismo stigli ni da ručamo, a svatovi su se proveselili, slikali i razišli.

Ruže i vino


Bugarska je od pamtiveka poznata po vrtlarstvu i povrtlarstvu, a ruže i vino su zaštitni znaci Bugarske diljem sveta. Po predanjuma ruža je nastala u Vitlejemu, kao plod molitvi lažno optuženih devica koje su spaljene na lomači. Stopivši se s plamenom, transformisale su se u pupoljke ruže. U Bugarskoj se gaji od vremena kada je ruža Damaskena (rosa damascena) u XVII veku prenešena iz Sirije. Kazanluška ruža kultivisana je u mnogim zemljama, kao što su Grčka, Kipar i Kalifornija.

No, nigde ne daje tako mirisno i opojmo ulje kao u bugarskoj Dolini ruža, prostoru između Srednje gore i Stare planine. Za njegovo dobijanje koristilo se primitivno oruđe, maleni kotao "alambik". Tokom vremena tehnologija proizvodnje je napredovala, pa su se krajem XIX veka pojavili savremeni destilatori. Ružin cvet bere se od sredine maja do kraja juna, rano izjutra od 5 do 9 sati. Dok su latice pokrivene rosom, kako bi se dobilo što više ulja. Hiljadu cvetova ruže potrebno je za jednu jedinu kap ružinog ulja. Kilogram ružinog ulja dva i po puta je skuplji od kilograma čistog zlata!
Destilatorima, uz pomoć pare koja sporo prelazi preko latica, izvlači se eterično ulje do hladnjaka, gde se kondenzuje u obliku masnih kapljica. Pomoću specijalnih kašika s dugim drškama, ulje se uliva u staklene posude i skladišti u taman i hladan prostor. Ruži u čast posvećen je festival, koji se tradicionalno održava u junu, prvog vikenda. Festival veliča lepotu, pa se tim prilikom bira i Kraljica Ruža.
Drevni Tračani pripisivali su vinu magične moći. Verovali su da ono menja stanje duha. Bugarska leži na istoj paraleli kao i Toskana i ima sličnu klimu, što objašnjava odličan kvalitet bugarskih vina. Legenda iz antičkih vremna kaže da su se ovdašnja vina, “mogla u maramici nositi”. Svaki podrum ima svoju istoriju. I karakter po zemlji na kojoj je loza rasla i ljudima koju su je odgajili i u vino pretočili. Bugarska je podeljena na pet vinskih regiona. Većina vinarija nudi degustaciju na licu mesta. Hram boga vina Dionisa u drevnom gradu Perperikonu, prestonici vladara Rodopa, potkrepljuje teoriju da se pradomovina vina nalazila upravo u Bugarskoj. Melničko vino koje su u mešinama prodavali grčki trgovci, naručivao je Vinston Čerčil lično. Svake godine po 500 litara. 


U jednom od najstarijih bugarskih pisanih spisa, Krumovom zakonu, vladar predviđa teške kazne za pijanstvo i prekomerno trošenje vina. Izgleda da je to bio razlog što je pomenuti kan naredio da se vinogradi iskrče. Prevođenje tračanskih plemena u hrišćanstvo, pospešilo je sadnju vinove loze, koje je korišćena u svetim verskim ritualima. U srednjem veku čuvanje vina bilo je najveći problem. Nedostatak znanja o vinu uzrokovao je njegovo brzo kiseljenje. Tako je nastao bugarski paradoks; mlado vino bilo je skuplje od odležalog.


Mi smo probali samo par bugarskih vina "Medveđu krv" sjajnu kupažu Kabernea i Merloa. Onda je, na sto, stigao Bik, čija je krv bila blaga i suva. a tanini meki. U pamćenju će nam ostati i suvo vino "Pamud" (koji čini 35% ukupne proizvodnje bugarskih vina, a kažu da su ga pili i drevni Tračani), neponovljivo vino "Mavrud" s svežim aromama ribizli, malina i čokolade u završnici, dok je boje rozea sjajno odbranila "Rosenthaler Kadarka". A onda, već zagrejan od vina, bacam pogled kroz prozor, gde na dunavskom keju ljudi cupkaju na zubatom suncu i prisećam se stihova bugarskog pesnika Hriste Boteva:


"Zlu pesmu svoju zima peva,
po tom polju vihori vitlaju,
i mraz, i zima,
i plač bez nade,
u tvome srcu tugu svijaju"
 
I vreme je da krenemo ka Srbiji. Granicu prelazimo na prelazu Bregovo Putevi kod Brze Palanke nisu obnavljani još od vremena kada je Marko Kraljević, pod dejstvom maligana, na istim izvodio poljoprivredne radove, iritirajući sveprisutne turske gastarbajtere.


Нема коментара:

Постави коментар