Glasine da je Vatikan prepun perverznih umetničkih dela stare su koliko i sama palata. Većina priča su izmišljotine, ali jedna nije: renesansni majstor Rafael ukrasio je kupatilo papskog apartmana erotskim freskama.
Danas je ova galerija poznatija kao “mala topla soba kardinala Bibiena”, koji je naručio delo. To je, naravno, bilo drugo vreme kada je kardinal Bibien, kao i većina papskih zvaničnika, bio pokrovitelj umetnosti u službi Boga. Zajedno sa kolegama Bibien je bio oduševljen paganskim slikama koje su otkrivene u ruševinama rimskog carstva i želeo je sličan prizor u svojim odajama.
Danas je većina erotskih fresaka ove tajne sobe oštećena, a kupatilo uklonjeno. Oni koji su kročili unutra, kažu da su zidovi iscrtani golim božanstvima. Rafael je dizajnirao svojevrstan panel fresaka nalik na grafički roman, prikazujući avanturu Venere, boginje ljubavi, i Kupidona, boga erotske želje.
Jedna ploča na nivou kolena, tako da je Bibien mogao videti dok leži u kadi, pokazuje koračanje golih boginja, dok se na drugoj može videti boginja koja leži između nogu boga Adonisa i divi se tom prizoru u ogledalu.Nekoliko ramova, još izazovnijih, su uništeni, ali je počinilac ostao nepoznat. Službenici Vatikana tvrde da u ovu odaju ulaze retko, “skoro nikad”, i da ih ne zanimaju erotske freske kojima je kardinal Bibien toliko bio opčinjen.
Malo je poznato da ni Markiz de Sada nije mogao da odoli čarima Vatikana. On je VIP kartu za posetu dobio od prijatelja, kardinala de Bernis, raskalašnog francuskog sveštenika koji je bio poznat po podvođenju rimskih dama u podrumima Vatikana. Mnogo godina kasnije, Markiz de Sad je sećanje na ovu posetu oživeo u svom romanu "Džulijet". Glavna junjakinja romana otkriva erotične sobe pune blaga sakrivene u Vatikanskoj palati, i tamo tera papu da je telesno povređuje nad oltarom Svetog Petra.
Tivoli, debeo lad
Zapravo ne odlazimo odmah iz Rima. Malo ćemo se zadržati u
njegovom zaleđu. Ima još mnogo toga da se vidi...Čuveni park Tivoli,
mesto je gde su uživali Brut i Kasije, posle Cezarevog ubistva, a Avgust
lečio nesanicu. Trenutke spokoja ovde su doživljavali i imperatori
Trajan i Hadrijan. Obišli smo kompleks „Villa D’Este“, renesansnu palatu
i raskošni vrt. U palati je živeo kardinal Hipolit II D’Este, potomak
čuvene familije Estense koja je vladala Firencom i Modenom. Kardinal je
hteo da postane papa, ali mu se želja nije ispunilla. Palata je ukrašena
mozaicima, s predivnim baroknim fontanama, čiji žubor oponaša poj ptica
i zvuk orgulja.
fotografija: Vlada Paradinović
Rim izvan antičkih bedema
Putem Via Appia Antica
doveden je u Rim 56. godine nove ere sveti Pavle. Jevrejin po rođenju,
Savle bio je veliki protivnik hrišćanskog učenja. U Damasku
je pao zaslepljen mržnjom i začuo Isusov glas koji ga je pitao zašto ga
proganja. Tako se preobratio, uzeo ime Pavle i postao propovednik među
paganskim narodima. Jevrejska zajednica optužila ga je, te ga je sud
sproveo u Rim, gde ga je car Neron oslobodio krivice. No, optužnica je
opet podignuta i ovaj put je Pavle likvidiran. Bazilika podignuta na
njegovom grobu, više puta je rušena.
Via Appia Antica sagrađena
312. g.p.n.e. bila je okružena grobnicama, jer su rimski zakoni
zabranjivali sahranjivanje u gradu. Ništa nije tako sablasno i na uvrnut
način zabavno, kao smucanje slabo osvetljenim hodnicima katakombi.
Katakombi (ad catacumbis) o kojima je Dikens pisao u "Slikama iz
Italije", otkriveno je 67 (najpoznatije su Domitela, San Sebastian i San
Kalisto). Kalistove katakombe ime su dobile po robu nekog hrišćana,
koji je za njega obavljao bankarske poslove. Tako je stekao veliki
kapital i umesto da ga uloži u gradnu šoping molova odlučio se za
groblje. Sve propada, ali je smrt samo izvesna! Ovde je pokopano oko
pola miliona hrišćana, među kojima su i pape iz III veka. Prvobitno je
sveti Petar bio sahranjen u "Domus Petri" u katakombama svetog
Sebastijana. Ovde ćete naći i kamen sa otiskom Hristovih stopala, kao i
njegovu drvenu statuu iz XIV veka.
Aurelijanove zidine koje su se protezale preko svih sedam rimskih brežuljaka, bile su duge 18 kilometara i imale 381 kulu. Antička Ostrija, nekada grad sa 100 hiljada stanovnika, bila je glavna trgovačka luka i odbrambena baza. Reka Tibar je za antički Rim bio važna veza s Ostrijom. Iz prekomorskih zemalja, lađe su rekom dovozile životne namirnice i potreban građevnski materijal. Počela je da propada u IV veku, a dotukla ju je epidemija malarije. U mestu Arića, nalazi se barokna palata Kiđi, sagrađena u XVI veku, sa salom lepotica u kojoj se nalaze portreti najlepših Rimljanki tog doba.
Zdanje EUR-a (Ekspozione univerzale di Roma) je
najgrandioznija građevina iz Musolinijeve ere. Građena je za međunarodnu
izložbu 1924. godine, koja nikad nije održana. U njoj je smešten Muzej
rimske civilizacije, u kojem ćete dobiti najkompletnu predstavu o
razvoju Rimskog carstva, uvidom u eksponate smešene u dve zgrade i čak
59 izložbenih soba. S zanimanjem sam razgledao veliku maketu Rima iz
Konstantinovog vremena. Iz vremena fašizma datiraju i radničke četvrti
na obroncima brdašca Garbatelle, poznate pod nazivom Lotte. Grupisane u
stambe blokove, predstavljaju svojevrsni konglomerat boja i oblika,
pasaža i dvorišta.
Rimske čari na pokretnim slikama
Rim je grad koji ima toliko toga da ponudi. Rimsku baštinu,
srednjovekovno nasleđe, simpatični trgovi, raskošne pijace i Vatikan kao
kruna s bazilikom svetog Petra. Sve to je verno i nostalgično preneto
na fimsko platno u poznatom rimskom studiju Cinecitta. On je iznedrio
takve veličine poput Felinija i Bertolučija i filmove poput "Amakoda",
nostalgičnog povratka u detinjstvo i "XX veka" monumentalne freske veka
koji smo nedavno ostavili za sobom. Bertoluči se ponovo vratio svojim
početcima filmom „Sanjari’’ koji govori o intimnom životu troje mladih u
jednom pariskom stanu. Kontakt s revolucijom koja se odvija na ulicama,
ostvaruje se zahvaljujući kamenu koji iznenada razbija prozor. Omaž
parčetu pariskog asfalta koji čuveni režiser čuva u svom rimskom stanu.
Jer svi odlazimo na spavanje s idejom da ćemo se sledećeg jutra
probuditi u budućnosti. Nažalost, prošla su vremena velikih nada i
očekivanja, danas prekrasnog osećajanja da se nešto menja nabolje,
Još jedan od režisera koji je obeležio zlatno doba italijanskog
filma bio je i Pazolini. Rođen je u Bolonji, iste godine kada je
Musollini došao na vlast, u porodici srednje klase, koja se često
seljakala. Po okončanju II svetskog rata pridružio se Komunističkoj
partiji. Lokalni pop ga je prijavio vlastima zbog činjenja obscenih dela
na javnim mestima, kao i loš uticaj na omladinu. Tako je izgubio posao,
a bio je i najuren iz stranke. U zimu 1949. godine odlazi u Rim, gde
živi mizerno, u bedi, pomažući Feliniju s rimskim dijalektom, pišući
novele, čija je radnja većim delom smeštena u savremene rimske borgate
(bedna naselja na periferiji izgrađena za poratne beskućnike).
Kao kruna njegove karijere 1972. godine nastaje "Trilogija života -
Dekameron". Slede "Kanterberijske priče" (1972.) i "Hiljadu i jedna noć"
(1974.). Njegova dela predstavljala su prst u oku licemernom društvu.
On je bio taj koji je ženama usađivao repove, posredstvom raspusnih
popova, a u društvu lakovernih muževa. Pazolinijev poslednji film "120
dana Sodome", inspirisan delom Markiza de Sada, prikazan je posthumno.
Početkom 1975. javno se deklarisao protiv abortusa.
U ranu zoru, 2. novembra 1975. godine, u rimskoj nedođiji u Ostiji, na zapuštenom polju, Marija Tereza Lolobriđida, pronalazi beživotno telo velikog književnika i režisera, komuniste i homoseksualca:
,,Pazolinijevo
telo zatečeno je licem ka zemlji, jednom krvavom rukom postrance tela, a
drugom ispod tela. Kosa umrljana krvlju padala mu je preko izgrebanog i
isečenog čela. Izobličeno lice, crno od modrica i posekotina. Takođe
crne od modrica i crvene od krvi ruke i šake. Prsti na levoj ruci
polomljeni i odsečeni. Leva strana brade polomljena. Nos spljošten i
izokrenut nadesno. Uši rasečene, levo otkinuto skroz. Rane po ramenima,
na grudnom košu, na bedrima, sa znakovima guma njegovog automobila kojim
je pregažen više puta. Deset rebara polomljeno, polomljen grudni koš,
jetra probušena na dva mesta. Srce je eksplodiralo...''
Trideset godina po ubistvu, njegov nesuđeni ljubavnik i ubica Pino
Pelozi, koji je tada imao nepunih osamnaest godina, menja zvaničnu
verziju, zbog koje je robijao devet godina zatvora. U senzacijalističkom
tok-šou programu, na jednom od retkih kanala koji nije Berluskonijev,
on čak deluje simpatično i srdačno, dok izgovara:
,,Nisam ga
ja ubio. Priznao sam ubistvo pod pretnjom da će mi ubiti roditelje.
Pazolinija nisam poznavao.. Pretukli su me, a njega ubili. I bilo ih je
trojica, vikali su crkni prljavi komunisto. Pa bio sam dete, šta sam ja
znao, ubili su ga, ja sam se plašio, bili su gadni... bio je mrak'', izgovorio je Pino, praveći grimase, da li od bolnih sećanja, griže savesti ili tesnih cipela.
Otkrijte Toskanu
„Naša stvar je tajna unutar tajne,
Tajna nečega što ostaje skriveno,
Jedna tajna koju samo druga može da razjasni,
To je tajna o tajni, koja se zadovoljava tajnom“
(6 imam, Džadar el Said)
Italijanska čizma potopljena je u mora: Jadransko, Jonsko, Ligurijsko i
Tirensko. Sva su deo Mediteranskog. Kičmu Italije čine Apenini, koji se
prostiru od Đenove do krajnjeg juga, Kalabrije i Sicilije. Pre oko 100
miliona godina, tropsko more pod imenom Tethys prekrivalo je oblast koju
sada zauzima Apeninsko poluostrvo. Okean je počeo postepeno da se
povlači, usled vulkanskih aktivnosti i zemljotresa, i tu su ostale
različite naslage, među kojima krečnjak, dolomit i peščar, kao i veliki
koralni sprud na severoistoku od kojeg je kasnije nastao planinski venac
Dolomiti. Ako planinarite često ćete naići na aromatično bilje poput
lavande, ruzmarina i timijana.
fotografija: Vlada Paradinović
Italija je administrativno
podeljena na 20 regiona, koji manje više odgovaraju nekadašnjim
istorijskim oblastima. Takva je i Toskana zemlja živopisnih predela
isprepletanih brda i brežuljaka, postojbina čuvenog Kjantija. Ime je
dobila po etrurskom plemenu koje je naseljavalo ove prostore u VIII veku
p.n.e.
Grčki Dionis ima svoj rimskog pandana, Bahusa. Nastao od dve majke, jedne iz čije je utrobe potekao i vrhovnog božanstva, u čijoj se butini krio. Stamen i veseo, s krunom od vinove loze, putuje jašući na burencetu punom vina, koje povremeno ispija u društvu nimfi, mladih putenih devojaka. Venera i Bahus su jedina božanstva koja su preživela veliko čišćenje hrišćanskih moralista. Stoga ne čudi, što su ovim božanstvima i katolici i pravoslavci posvetili praznik. Sveti Valentin veliča ljubav, a sveti Trifun vino. I nije slučajno što se obeležavaju istog dana. Jer u pitanju je ista stvar, proslava života samog. U vinima s brežuljka Klasiko uživalo se od rimskih vremena. Prvi zapisi o Kjantiju potiču iz 1404. godine, kada je bure ovog vina poslato u Prato. Dekretom velikog vojvode iz 1716. godine definisan je region u kojem se proizvodi, a 1960. ovo vino je dobilo oznaku kvaliteta DOCG.
Ovaj nektar spravljen od osunčanih plodova grožđa, budi u čoveku mnogobrojne inspiracije, od ljubavnih do umetničkih. I slavi svaku vrstu radosti od osnovne životne. Vino koje me je svojim bukeom podsetilo na miris kože jedne snene riđokose devojke u Košutnjaku. Jedne sparne majske večeri ispod kestena pre iznenadnog pljuska.
Da Vinčijev Bahus neodoljivo podseća na Jovana Krstitelja
Arheolozi su pronašli amforu s vinom koje datira iz 182. godine p.n.e.
Nije mi baš jasno što su se Eva i Adam zlopatili s jabukama. Priznajem,
zdrave su, ali voćka sladostrašća je, definitivno, grožđe. Erotski
crteži od davnina prikazuju pohotne ljubavnike, koji cede grožđe na
punim dojkama i zaobljenim stomačićima svojih metresa. I onda požudno
ližu opori sok s njihovih tela, najstarijih putira. Jamačno, grožđe i
vino su simboli putenosti. Posle Tridentskog koncila, listovima vinove
loze okićeni su polni organi statua. Skivajući ih od radoznalih pogleda i
štiteći ih kao što loza štiti grožđe do berbe. Grožđe koje se polaže u
košare. Isto ono koje su, nekada, gnječile, nežne, ženske noge,
istiskujući iz zrna plemeniti sok. Dajem carstvo nebesko za ustreptali
pogled u tami, ukus vina udvoje i slast prvog poljubca, slađi od
čokolade. Jer, ono što učinimo za života, ima odjeka u večnosti. Neka
sam proklet!
Podigao sam desnu ruku i pokazao na blentavu pticusa šarmantnim osmehom! A onda smo se zaputili na
Isola Elba
"Bio sam moćan dok nisam video Elbu"
(Napoleonov palindrom na engleskom)
(Napoleonov palindrom na engleskom)
Elba je treće po veličini ostrvo u Sredozemnom moru i predstavlja Nacionalni park Toskanskog arhipelaga (Parco nazionale Arcipelago Toscano). Na obale ovog ostrva će se iskrcati 1814. godine Napoleon posle abdikacije i zadržati na njemu devet meseci. Živeo je jednostavnim životom u Villa dei Mulini. Ili nije? Videćemo.
Stigli smo u letovalište italijanskog jet-seta. Posle
uzbudljivog putovanja trajektom, naš autobus je počeo da se penje u
brda. Morska obala je bila sve dalja, a mi sve bliže nebu. Samo je ono
bilo granica. A mi željni da se ratosiljamo prtljaga i konačno
predahemo. Tako smo stigli do simpatičnog seoceta San Piero i smestili
se u udoban apartman. Kuhinja, kupatilo, čak i veš mašina. Čari
civilzacije.
Nešto što odmah izmami osmeh kada ste duže na putu. I tako odeća
je otišla na kupanje, nešto smo rešili i da skuvamo, da zapalimo sveće i
otvorimo već ohlađeno belo vino kada se na vratima apartmana pojavio
vlasnik:
"No cucinare!" bez osmeha je ispalio. Rile je pobegao da Sandi pomogne oko peglanja, a Dušica mi je uputila pogled u smislu "pusti budalu!".
Izgleda da ni on nije bio raspoložen za dužu raspravu i uz odmahivanje
rukom otišao je svojim putem. Tada sam saznao da se bunio što kuvamo. A
pri tome je veš mašina radila sve u petoj brzini. Složio sam se sa
Dušicom i nastavio sa spremanjem večere, kada su ulicom su prošle dve
crnokose Italijanke i uzviknule:
Adamo a ballare stasera?
"Bene! Ballo liscio. Alla salute! " odgovorih im veselo. Na Piazalle Facciatoia čekala nas je bogata ostrvska trpeza i ples do zore. Džabe smo se mučili. A tamo igraju svi; od deteta do najstarijeg, poletno, bez lažnog srama, uživajući u svakom koraku.
Posle zavodljivog, ali zahtevnog Rima, nastupili su trenuci
opuštanja na Elbi. Obišli smo simpatična ribarska seoca, kupali se u
Tirenskom moru, sunčali na rajskim peščanim plažama razuđene zapadne
obale. S nevericom se pitao kog je vraga, onaj niski kompleksaš tražio
odlazeći odavde? Vlast je, očigledno, neizlečiva i maligna bolest.
Očigledno su od davnina znali da ovde može da se uživa. Ostrvo je bilo
naseljeno još od etrurskih vremena. Gvožđe sa ovog ostrva koristilo se
za izradu oružja rimskih legionara. Letuju ovde i Španci od kraja XVI
veka, pa ih smenjuju Francuzi. Bečkim kongresom ostvo pripada Velikom
vojvodstvu Toskane, da bi od 1860. godine konačno ušlo u sastav Italije.
Popeli smo se na planinu Kapanjo visoku 1018 metara, uživali u
predivnom pogledu na francusko ostrvo Korziku, obišli muzeje u
Portoferaju i Marćanu. Mešaju se intezivni mirisi čempresa i bora, dok
plava pučina spava. U senci četinara, zaklonjeni od jakog sunca, jedemo
smokve i lubenice. A kada noć donese svežinu otvarali bi vino.
U Napoleonovom muzeju preskačem konopac, i detaljno zagledam
Napoleonov krevet. Ložnicu u kojoj su zavedene mnoge žene. O čemu
svedoči i slika na zidu. Malo mi se, doduše, bila sumnjiva ona peć u
ćošku. Da probudi libido. Kažu da je mališan bio i vragolan. Ispod
raskošnog belog kreveta, s ukrasima u pozlati, prekrivenog žutom
prugastom satenskom posteljinom, ugledao sam zgužvanu ceduljicu. Podigao
sam je, otvorio i pročitao tajnu poruku:
"Anđeli nek te vode,
Na put ljubavi,
tamo je večna ljubav"
Na put ljubavi,
tamo je večna ljubav"
Još jedno kupanje na mestu gde je to i Napoleon činio, osveženje
u taverni i brzo do luke. Tamo nas je već čekao živopisno iscrtan
trajekt da nas prebaci do kopna.
Magija pet sela
"Italija, ona prava. plaha i mirisna, leži negde na dnu nebesa, a strance dočekuju njene sluškinje" (Ljubav u Toskani, Miloš Crnjanski)
Livorno, drugi po veličini grad u Toskani, je žestoko
bombardovano pri kraju II svetskog rata. Gradsko jezgro je obnovljeno po
orginalnim planovima. Ima dve tvrđave, jedna je u gradu, a druga u
luci. Železnička stanica izgrađena je u Art Nuvo stilu. Restorani nude
odličnu morsku hranu, pogotovu kod stare luke, a ribice možete pogledati
i u akvarijumu. Iz ovom mestašceta potiče čuveni slikar Modeljani. A
ovde je Žilijet Binoš negovala svog engleskog pacijenta.
Po Crnjanskom u Pizu, srednjovekovni trgovački centar stiže se u čudnom raspoloženju, sa željom da se "strmoglavi u vazduh gde više ništa ne boli" pošto je, "strast koja podjednako potresa kolena devojačka, rebra hrtova i krila buba" izmoždila i njegovo telo. Bogami i mi smo na ovom putešestvju svašta doživeli. Još dodaje: "neka
žuta jara, što se diže sa zemlje, pala je na plava kubeta, koja mi se,
pri dolasku, pričiniše, sunčana i zarđala, kao stari pizanski oklopi. " Odakle se trgovalo s severnom Afrikom i Španijom.
Na Polju čudesa (Campo dei Miracoli) nalazi se gradska katedrala Duomo,
s jedinstvenim Krivim tornjem (1173.-1360.). Gradnja romanske katedrale
finansirana je sredstvima pribavljenim u pobedničkom pohodu na Saracene
iz Palerma 1063. godine. Kako bi tek izgledala da od šest otetih
brodova prepunih robe nisu zapalili pet. Fasada je izrađena od mermera
blede limun žute boje iz obližnjih kamenoloma. Ima tu i antičkih
detalja, delova preuzetih s rimskih građevina, smenjuju se korintski i
jonski stubovi. U horu, sa leve strane, jedan stub od porfira sa
kapitelom ukrašenim prizorom dece koja igraju jasno otkriva svoje
pagansko poreklo. Kupola neobičnog oblika ima oko 107 metara u obimu i
oko 55 metara u visinu. Ako se ne varam, ovdašnja krstionica je najveća u
Italiji.
Međutim najpoznatiji je Krivi toranj (Torre pendente di Pisa), čije je temelje postavio čuveni arhitekta Bonano Pisano (Bonanno Pisano)
avgusta 1173. godine. Ova 58 metara visoka mermerna kula. nakrivila se
kada se stiglo do trećeg sprata. razloge za to treba tražiti u peščanoj
podlozi i podzemnim vodama. Arhitekta je volšebno nestao, a radovi su
obustavljeni. Nastavak gradnje bio je obeležen naporima da se toranj
ispravi, pa je zato zadobio oblik banane. Debljina zidova pri dnu je
4.09 m, a pri vrhu 2.48 m. Toranj je iskrivljen za 5,5%. Težina tornja
je procenjena na oko 15 tona. Zvonik ima 294 stepenika. Galilej je bacao
predmete različite težine s tornja, kako bi proverio Aristotelove
teorije. Sve nedoumice razrešio je Njutn.
Do 1990. godine toranj Pizi se toliko nakrivio da su zvaničnici
morali da ga zatvore za posetioce i pokrenu sanacione radove. Opasali su
toranj jakim čeličnim užadima. Ništa se nije promenillo. Stoga su
počeki pažljivo da čakaju oko temelja, izbacujući zemlju i učvršćujući
toranj tegovima teškim po nekoliko tona. Cela akcija koštala je preko 50
miliona nemačkih maraka. Tako su uspeli da smanje nagib za 44
centimetra, vrativši toranj u položaj koji je imao 1838. godine. Ponovo
je otvoren za posetioce decembra 2001. godine. Posetili smo Museo della Sinopie
i razgledali prodavnicu suvenira. Na gradskom groblju pokopani su
krstaši nastradali pri povratku iz Svete zemlje. Botanička bašta je
jedna od najstarijih u Evropi.
Ligursko primorje je uzak pojas koje se spušta od obronaka Alpa i
Apenina. Na njemu se nalazi jedinstveni kompleks od pet živopisnih
mestašca pod nazivom Činkve Tere (Cinque Terra:Monterosso al Mare, Riomaggiore, Vernazza, Corniglia i Manola). Onaj nacionalni park i jedinstveno etno-geografsko područje je od 1997. godine pod zaštitom UNISCO-a.
Može se obići železnicom ili trekingom. Staza Sentiero Azzuro ukupno
je duga 4 kilometara. Jednodnevna ulaznica za nacionalni park
podrazumeva i prevoz železnicom. Najveće mesto je Monterosso al Mare s
mondenskim peščanim plažama. No sva mesta su vrlo živopisna, s
raznobojnim kućama i veličanstvnim vodopadima cveća. Doima se kao da izrastaju iz mora u kojima se ogledaju, svesna svoje lepote.
Gastronomska ponuda je za divljenje, a nikako ne propustite sladoled.
Nije loše posetiti i neku vinariju. Mi smo se odlučili za onu u
Riomađioreu, Via San't Antonio 72 .
Zbog nje smo i došli ovde. Krenuli smo uz stazom koja je vodila uz
samu obalu, uživajući u prekrasnom pogledu. U tunelima razgledamo
murale, a na samoj obalskoj ogradi nalazimo katanaca s natpisom: “La Amore eterno” (večna ljubav).
"Lepa, božanski lepa
ona sprema ljubav za bogove"
(Izgubljeni raj, Džon Milton (1608.-1674.))
ona sprema ljubav za bogove"
(Izgubljeni raj, Džon Milton (1608.-1674.))
Zagledao sam se u katanac, ključ nisam imao pa sam pogled
skrenuo ka pučini i zamislio se. Iz daljine su dopirali zvuci Mocartove
"Čarobne frule". Ne, ljubav se ne zaključava, ne utamničava, već se srce
otvara. Srce nije od leda il' stakla. Ali nije ni kao jetra, da se
oporavi posle pijanstva. Kupidon pažljivo bira svoje žrtve, a onda je
nemilosrdan. Stvari umiru same od sebe. Od dosade i ravnodušnosti.
Nastaju iz navike, a umiru bez krivice i griže savesti. Upoznao sam
nemire noćnog iščekivanja, očajanja poslednjih poljubaca, prazninu
tišine, tupi bol neuzvraćenih osmeha, ples lakih žena, podsmeh lažnih
nežnosti. Moji anđeli i demoni. Trebao sam da naučim da živim sa njima.
Onda sam i sebe otkrio u njima. Shvatio sam da moram da ih obuzdavam i
po potrebi puštam. Jer i jedni i drugi stanuju u nama.
Kada je Isus hteo od zemlje da napravi nebo, ljudi su ga, uplašeni,
ubili. Put se završio u simpatičnom kafiću na samoj litici u trenutku
kad je Sunce nestajalo u moru. No nije bilo mnogo vremena za romantiku.
Iz obližnje stanice oglasio se voz.
"I've lived a life that's full
I traveled each and every hightway
And more, much more than this
I traveled each and every hightway
And more, much more than this
I did it my way.
Regrets, I've had a few
But then again, too few to mention"
(My Way, Frenk Sinatra)
But then again, too few to mention"
(My Way, Frenk Sinatra)
Karara nekad
i Karara sad-slikano u blizini našeg hostela
Osmeh palog anđela
Po povratku u hostel okupili
smo se da razmenimo utiske i otpevamo par pesama. Već smo duboko zašli u
noć, kada smo zakljućili da treba malo i da se odmorimo. Po mrklom
mraku, potrčao sam, odlepio se od zemlje i poleteo... Zamahnuo sam još
par puta krilima, a onda....
Regione Liguria, La Spezia
Regione Liguria, La Spezia
S. Andrea-Medicina D'Urgenza
Data Apertura Cartella: 22/07/2009 10:44
S. Andrea-Medicina D'Urgenza
Data Apertura Cartella: 22/07/2009 10:44
Assistito: Peric Nenad Sesso: M Nato il 16/05/1964 a Belgrado, Serbia Residente a: Serbia
Unità Erogante: Ortopedia e trautomatologia
Prestazioni: Visita Ortopedica
Diagnosi: - frattura del capitello radiale-
Medico richiedente: Prattico Luca
Nalazio sam
se u mestu gde sam hteo da postanem anđeo, a prošao poput Ikara. Delal i
Ikar su uz pomoć dva para krila, sačinjenih od perja i voska, pokušali
da lete. Sve bi bilo dobro da nisu poželeli da lete previše visoko.
Toplota sunčevih zraka je istopila vosak.
“Ko visoko leti, preko žardinjere pada!”
Setih se gatare iz Ankone i njenog proročanstva. Setih se i
grčkog imena za Ankonu (Αγκων) što označava lakat. Napokon setih se i
Karavađove Ciganke iz Kapitolskog muzeja I sve mi bi jasno. Al' kakva
korist od toga!"Bog igra jamb s nama", pomislih pokušavajući da ignorišem bolove; “Ono što nas ne ubije, to nas osakati”.
“Čovek se na sve privikne i to brže nego što se nada...“
(Predvojeni vikont, Italo Kalvano)
Stavili su mi gips i pretvorili u Berninijevog anđela. Posle
posete bolnici otišli smo da Portovenerea, mesta koje je ime dobilo po
boginji Veneri. Ovo romantično mesto, sa strmim ulicama između živoposno
okrenčenih kuća bilo je u totalnoj suprotnost s mojim trenutnim
stanjem. Pošto sam bio diskvalifikovan od sportova na vodi, utehu sam
potražio u dnevnombogatom meniju. Onda sam otišao u crkvu San Lorenca iz
XII veka, da pripitam nebesa za razlog mog sinoćnog samožrtvovanja.
Skulptura iznad vrata na kojoj je prikazan svetac koga živog roštiljaju,
nije nagoveštavala ništa dobro.
Portofino mesto fino
Nedaleko od Đenove nalazi se gradić Portofino, mesto s nešto
više od petsto stanovnika, omiljeno odredište elite. Ovo ribarsko
naselje, postojalo je još u vreme Rimljana. U to vreme zvali su ga Portus Delphini
jer je, po jednom starom latinskom rukopisu, u njemu boravilo mnoštvo
delfina. Ovaj gradić, utonuo u zelenilo, smešten na strmim liticama i
veličansvenim pogledom na mora nudi mediteransku klimu i mediteransku
kuhinju. Mnoge slavne ličnosti boravile su ovde: Gi de Mopasan, Fridrih
Niče, Klerk Gejbl, Greta Garbo, Elizabeta Tejlor, Ričard Barton, Ketrin
Denev, Rodžer Mur, Naomi Kembel, tenor Andrea Bočeli. kao i holandski,
belgijski ili danski kraljevski supružnici.
Prošli smo i pored Berluskonijeve vile, gde on prima strane
državnike i vesele devojke. Krenuli smo od gradskog trga i nabasali na
prestižni restoran "Pitosforo" ulici Molo Umberto. Ovde
isto možete sresti poznate, ali što je još važnije probati čuvene
pogačice sa sirom i ribu s pinjolama, maslinama i kaparom. Zatim smo
posetili crkvu San Giorgio iz XII veka, koja je potpuno uništena
krajem II svetskog rata. Na sreću, obnovljena je, a danas se u njoj
čuvaju relikvije zaštitnika grada San Đorđa.
Castello Brown, dvorac koji su sagradili stari Rimljani,
nakon mnogobrojnih vlasnika, 1870. godine postao je vlasništvo
britanskog konzula sira Montanja Jetsa Brauna. Opština Portofino
otkupila ga je 1961. godine i u njega smestila gradski muzej. U njemu
ćete pronaći nekoliko predmeta koji su pripadali Frederiku Feliniju. A
onda prošetajte njegovim čudesnim vrtovima.
Na obalama jezera Komo
„Dole su bili kosevi i poneki vrabac, muvali su se nešto po lišću i niskom žbunju, na stablima detlići i čvori na granama; gore po krošnjama, ptice koje ne poznajem, ali i svuda poznati gavranovi. Malo iznad šume, galebovi su prelazili s jedne strane jezera na drugu..."
(Srđan Valjarević, Komo)
Jezero Komo (Lario) leži u podnožju Alpa, na nadmorskoj
visini od 199 metara i nalazi se na dvadesetak kilometara od Milana.
Jezero zauzima 146 kvadratnih kilometara. Najveća dubina jezera je 410
metara. Na južnom delu grana se u dva izdužena rukavca. Priobalni
jezerski pojas ima sve karakteristike subalpske klime, a jezero je
bogato pastrmkom. Idilični pejzaži planinskih vrhova koji se ogledaju u
mirnim vodama jezera. Uz jezero su nanizana, poput bisera, turistička
mesta Leko, Komo, Lađio, Menađio. Početkom XX veka jezero je postala
fensi destinacija za evropske turiste. Ovde je i Džordž Kluni, ove
godine provodeći odmor u svojoj vili na obalama Koma, slomio ruku.
Izvini Džorž, ali eksluziva je samo moja.
Grad Komo nastao je na močvarnom terenu koju su formirale tri reke
(Kozia, Valduče i Aperto). U V veku p.n.e ovde stižu Gali. Po spisima
Tita Olivija podigli su čak 28 utvrđena zamka skocentrisana oko Comum Oppiduma. Rimljani zaposedaju ovu oblast 196. godine p.n.e, i grade Novum Comum.
Za vreme vladavine Cezara, Komo naseljava oko 500 Grka, koji razvijaju
poljoprivredu, a ruševine iz tog perioda još se mogu videti u dvorištu
škole.
Crkva svetog Karpofora, zidana u romaničkom stilu, podignuta je na
temeljima paganskom hramu posvećenom Merkuru. Crkva svetog Abondija
nikla je na mestu stare crkve posvećene svetom Petru i Pavlu, Sazidan je
i zamak Baradelo, kao i Vrata tvrđave, impozantan ulaz u tvrđavu visok
četrdeset metara. Dolazak Španaca predstavlja najmračniji period
istorije. Grad doživljava oporavak za vreme austrijske vlasti i na kraju
pripada Italiji.
Katedrala Duomo na trgu Cavour iz XIV veka građena je u
gotsko-renesansnom stilu. Pored nje je već postojala gradska većnica
(XIII vek). Penjem se usinjačom do vidikovca i razgledam prelepe vile (Salacar, Saporiti -u kojoj je Napoleon prenoćio prilikom posete Komu).
Otkrio sam čuvenu Tadolinijevu skulpturu "Kupidon i Psiha" iz 1834.
godine. Predveče sam iskoristio da posetim izložbu ruskih slikara
(Šagal, Kandinski, Malivič) u neoklasičnoj vili Olmo. Ova vila ugostila
je centar za nauku "Aleksandar Volta".
Dugokosi gitarista, svirao je na glavnom trgu u Komu. Pesme poput
"I'm the Great Pretender", "Heroes" i sličnih. Iznenada, tamni oblaci
nadvili su se nad gradom. Ptice su se uznemirile. Prolomio se grom.
Prozor sobe otvorio se snažan vetar. Nebo je osvetlila plavičasta
svetlost munje. Iznenada je počeo je snažan letnji pljusak. Nebesa su se
obrušila na smrtnike.
„Ništa nije važnije od današnjeg dana“ (Johan Voffgang fon Gete)
Sunce je opet obasjalo plave vode jezera Koma, a dok ne nestane iza
moćnih Alpa, čekao nas je još jedan dan i još jedna avantura.
Šta se jelo na "Tajnoj večeri"?
“Urbani
pejzaž postaje sve ružniji. S jedne se strane preteruje u poštovanju
pejzaža, da bi se zatim bez promišljanja i na brzinu izgradilo mnogo
novih objekata, koji na kraju izgledaju nakaradno. Gradovi više spadaju u
domen prirodno lepog, a ne umetnički lepog koje je takvo kakvo jeste:
ne možete ga promeniti. ne možete uzeti Mikelanđelovu Pjetu i na nju
staviti karabinjersku kapu. Mislim da danas niko ne bi poveo rat radi
lepe Helene, naravno, uz pretpostavku da je i onaj pravi poveden zbog
nje, a ne zbog Parisove i Menelajeve požude. “ (Umberto Eko)
Ime grada potiče od keltskog Medelhan, kojom se označavala oblast
između reke Olone i ondašnjeg grada Seveso. Milanom su vladale moćne
porodice Viskonti i Sforca. Milano je moderan i industrijski grad
izgrađen u koncentričnim krugovima. Drugi po veličini grad u Italiji,
finansijski i modni centar. Mesto gde je Musolini sa svojom ljubavnicom
Klarom Petači, prvo streljan 28 aprila 1945. godine, a zatim obešen naglavačke na pijaci, za krov benzinske pumpe, dok ga je razjarena gomila
kamenovala. O tome svedoči i zapisnik bt. 724. Zavoda za sudsku medicinu i osiguranje Kraljevskog univerziteta u Milanu od 30. aprila 1945 koji je posle obdukcije Musolinijevog leša potpisao profesor doktor Mario Kataberi.
Ali i mesto u kojoj se nalazi čuvena milanska Skala, neoklasicistički teatar podignut 1778. godine, po nacrtima arhitekte Pjermarinija. Sala je dimenzija 22x24 metara, visoka 4 metra s 3600 sedišta. Nalazi se na istoimenom trgu i ima lepu prodavnicu suvenira i pozorišni muzej. Svečano otvaranje scene ovog teatra je 7. decembra, na dan svetog Ambrosia, što je i dan grada Milana, a karte za godišnju premijeru se kupuju šest meseci unapred.
Ali i mesto u kojoj se nalazi čuvena milanska Skala, neoklasicistički teatar podignut 1778. godine, po nacrtima arhitekte Pjermarinija. Sala je dimenzija 22x24 metara, visoka 4 metra s 3600 sedišta. Nalazi se na istoimenom trgu i ima lepu prodavnicu suvenira i pozorišni muzej. Svečano otvaranje scene ovog teatra je 7. decembra, na dan svetog Ambrosia, što je i dan grada Milana, a karte za godišnju premijeru se kupuju šest meseci unapred.
Ovde je Leonardo, na
svežem malteru, stvorio jedno od najpoznatijih slikarskih dela "Tajnu
večeru", Milanskim ediktom 313. godine ozakonjeno hrišćanstvo, a
Napoleon primio italijansku krunu 1805. godine. U srednjem veku ovde je
cvetala proizvodnja i trgovina. Ovde je Makaveli udario temelje moderne
politike. Ne znam da li je to razlog što su ovo mesto izabrali fašisti,
ali i "Crvene brigade" 1970. godine za svoje sedište. Anglo-američki
bombarderi, 1943. godinu u avgust, žestoko su bombardovali grad,
oštetivši pritom i neke od najlepših zdanja koja predstavljaju simbole
grada.
Gradska katedrala Duomo je najveća građevina u Italiji,
ako pođemo od toga da se crkva svetog Petra nalazi u Vatikanu i druga
najveća gotska katedrala u svetu. Čipkasto zdanje dugo 157, a široko 92
metara. Njena izgradnja otpočela je 1386. godine, a završena tek pod
Napoleonom 1809. godine.
Bronzana vrata u reljefu prikazuju život Bogorodice i svetog
Ambrozija. Unutrašnjost crkve je bogato dekorisana, a do čipkanog krova
se stiže strmim stepenicama ili liftom.
A tamo vas čeka čak 2.244 statua. Lepo pogled na crkvu pruža se
sa susedne robne kuće, koja na najvišem spratu ima lep restoran s
baštom. Posetite i kriptu i crkveni muzej.
Galerija Vitoria Emanuela (Galleria Vittorio Emanuele) je
verovatno najlepša tržna arkada (šoping mol) u Evropi. Sagradio ju je
1865. godine Vitorio Emnauel II. Pod s zodijačkim mozaicima i
kontinentima (Evropa, Afrika, Azija i Amerika) predivan je kontrast
prozračnoj staklenoj kupoli. Unutrašnjost krije kreacije svih modnih
kreatora koji drže do sebe. Vitra trg mesto je gde je neospešno okončan
pokušaj da žene zauzmu najvažnije mesto u rimokatoličkoj crkvi. Majfredu
di Pirovan, nesuđenu ženu papu, inkvizicija je spalila 1300. godine baš
na ovom mestu. Obilazimo Pjacu de Merkanti gde se nalazi gradska kuća i
zamak Sforzesko iz XV veka.
Od glavnog trga sa katedralom
ulice se zrakasto šire prema industrijskim četvrtima smeštenim na
periferiji grada. Ušuškana i povučena, skrivena iza malog trga, nalazi
se renesansna crkva svete Marije Gracije iz XV veka, u čijoj trpezariji
se nalazi Cenacolo, “Tajna večera”.
Naravno, ni ovde ne bismo ušli da, predhodno, nismo rezervisali
ulaznice. Nije loše to uraditi ni dva tri meseca pre posete Milanu. Što
je sigurno, sigurno je. Slika je zaštićena, tako što su posete vremenski
ograničene, a temperatura vazduha se neprestalno kontroliše. Nema reči
da se opiše njen uticaj na čula. Prvi utisak je u vezi njene veličine i
jednostavnosti. Slika prikazuje trenutak kada Hrist objavljuje
apostolima da će ga jedan od njih izdati. Dvanaest apostola, dvanaest
zodijačkih znakova. Svaki učenik simbolizuje sazvežđe, a Isus sunce.
Katarski sakrament u samom centru dominikanskog manastira.
Apostoli naslikani s likovima tadašnjih jeretika i nekih pagana
oslikanih na malteru. Ova čuvena pravougaona slika prikazuje trinestoro
ljudi koji sedi za stolom. Figure su toliko žive, da svakog trenutka
očekujete da progovore. Umesto krstitelja Jovana naslikan je najverniji
Isusov partilac, dugokosa riđokosa Marija Magdalena, koja ga je jedina
pratila na Golgoti. Ona koja je „prosvetljena“, pravi naslednik Isusa na
zemlji. Nažalost, konzervativna crkva potpuno je poništila ženski
princip. Naravno to je bilo delo sujetnih muškaraca kojima nisu
odgovarale jake žene. Lik Mariji Magdaleni pozajmila je milanska grofica
Elena Crivelli. Petar drži nož, a onaj koji će ga izdati vreću s
novcem. Isus i Juda pružaju ruku ka istom tanjiru. Naravno, Leonardo je
naslika i sebe, Okrenuo je leđa mesiji. Tu je i Platon kojem se veliki
umetnik divio. Na stolu je od hrane ruba, ranohrišćanski simbol.
Špekuliše se da je Leonardo, tvorac Torinskog pokrova, bio katarski partuits. Katari (katharos=čisto,
gr.) veruju da i životinje imaju duše, doduše pokojnih ljudi, koji su
za života zgrešili. Time su dobili drugu priliku za iskup, pa je
nemoralno ubijati životinje. Stoga ne jedu ništa šta je plod snošaja
(meso, mleko, jaja). To je bio pasivni oblik njihovog učenja. Nažalost
postojao je i aktivni, stravični ritual, kome su pribegavali u slučaju
da nisu bili u stanju da žive u skladu s svojim uverenjima. Tada bi
pribegavali „enduri“, samospaljivanju. Ne veličaju krst, smatrajući da
ne treba obožavati sprave za mučenje. Ne krste se, sve obrede zamenili
su jednim „cosolamentum-om“ koji je poput tajnog koda
ugrađen u „Tajnu večeru“. Katari su od životina jeli samo ribu. Po
njihovom učenju crkvu su zaposeli trgovci u mantijama, isti oni, koje je
Isus najurio iz jerusalimskog hrama. Vrovali su u tajnu večnog
spasenja, u reankarnaciju. Stoga veruju u drugi Isusov dolazak
(parasiju). Propovedali su siromaštvo, povratak ranohrišćanskim
vrednostima, eliminisanje crkve kao institucije i ukidanje klasnih
razlika. Rani komunisti. Crkva se svom svojom snagom obrušila na
jeretike. Nije u pitanju bilo samo subverzivna učenja ove braće. Mnogo
strašnije bila je mogućnost da se crkve liši novca i stečenih
privilegija. Početkom XII veka katari su se razmileli širom Mediterana.
Posle pobede krstaša nad katarima na jugu Francuske, jeretici su prešli
Alpe i nastanili se u okolini Milana, gde su uživali zaštitu moćnih
Viskontijevih.
A onda sam ispod Isusovih stopala ugledao vrata! Istina je ponekad, tamo gde se najmanje nadate. Da bi ste je uočili morate svet posmatrati očima deteta...Oni koji imaju oči, videće... (Matija 8:16). Oni koji imju uši, čuće... Negde u XVII veku, neki vandal je probio prolaz u trpezariju i to baš na tom mestu. Tamo gde su bila Isusova stopala u dnu kompozicije, danas je štok od vrata. U crkvenoj knjižari pronaći ćete sveliteraturu iz različitih oblasti; od knjiga o religiji i umetnosti, preko dela Dena Brauna, do mali vodič ko je ko na "Tajnoj večeri".
Dok je, sa učenicima, oslikavao ovo remek delo
Leonardo je potpuno opelješio monašku ostavu. Pravdao se da je, radi
dela, morao to sve da pojede, kako bi rekonstuisao meni s „Tajne
večere“. Doba pokušaj maestro! Vreme je za predah i uživanje u hrani.
Biramo lagani ćureći karpaćo s rukolom i čeri paradajizom, uz čašu sivog
pinoa. Milanska gospoda navikla su da ukusne zalogaje prevlače tankim
slojem zlata. Otpočeli su s marcipanom. a ova rasipna navika zabranjena
je 1514. godine, Kako bi se utešili i dobili zlatkastu boju hrane,
uvaljali bi je u jaja i prezli i propržili. Tako je nastalo pohovanje.
Glavni obrok smo preskočili i odmah se bacili na čuvene “Panettone”, milanski kolač od testa i sušenog voća. Vreme je da krenemo na stanicu. Dok krećemo tamo ugledao sam plakat s natpisom:
"Tamo gde je sve počelo,
tamo će se i okončati!
Izbor je na tebi:
ili put te kući vodi
ili pravac Cirih
ili ipak poseti grad na vodi
Anno MMIX
a krv, krv nije brisana!
Fotografije:Vlada Paradinović i Nenad M. Perić
Нема коментара:
Постави коментар