Trikolori – Bianco- Sladak život u večnom gradu

restitutio in integrum

“Ima gradova koji imaju svoju dušu; to su oni gradovi koji imaju svoju prošlost. U tome su gradovi slični ljudima.“
„Kad nam je dvadeset godina, mi na rimskim ulicam mislimo na stotine generacija lepih rimskih žena koje su prošle tim putem.
U tridesetim mi mislimo na rimske heroje i tražimo po putu Apiji stope dalekih cezarskih legija.
U četrdesetoj, mislimo na antičke besednike i mudrace.
U pedesetoj, na mučenike i svetitellje“

„Nikad Rim nije lepši nego noću, i nigde noć nije lepša nego u Rimu. Ima ulica i pijaca koje nisam video drugčije nego noću, i kojima nikad nisam znao ime ni pravac…Ovda takvim sjajem otpočinju noći kakvim bi drugde otpočelo jutro.“
„Nigde istorijska vizija nije tako moćna ni sugestivna koliko u Rimu. ..Zato ovde u Rimu niko nije stranac. Svi smo pili na tom izvoru, i svi smo prožeti ovom svetlošću. Na svakom starom kamenu ovog grada ima nešto napisano od dubine svih ljudskih kolena, i ovde je zapečaćeno nešto od sopstvene sudbine sviju nas.“
(Gradovi i himere, Jovan Dučić)

 

Putujući za Rim (Caput mundi, Urbs aeterna), opat, poreklom iz Nemačke uživao je u lokalnim vinima. Svome sluzi je naredio da svugde, gde ima dobrog vina, na krčmi napiše slovo S. Obrevši se, tako u mestašcu Montefjaskone, sluga, oduševljen vinom napisa čak tri slova S. Po predanju, opat je jedne noći posetio anđeo noseći jednu dobru i jednu lošu vest.

"Reci dobru", tražio je preplašeni, a već zajapureni sveštenik.
"Raj je prepun prekrasnih vinograda. Nema štetočine, ni mraza, ni grada... Svaka berba je za pamćenje...", opisuje anđeo.
"To je sjajno!" oduševljeno će ozareni opat. "Šta je tu loše?"
"Od sutra ti orezuješ nebeske vinograde", veselo će mu anđeo.

O njegovom večnom konačištu svedoči i epitaf s tri slova S, na jednoj kamenoj, nadgrobnoj ploči, u crkvi svete Flavije, gde pomenuti ljubitelj plemenite kapljice počiva. No, pred nama su svetla drevnog grada, koja su se pružala u svim pravcima. Rim, drevni lavirint, koga preseca reka Tibar. Grad je ličio na nebo pokriveno zvezdama, obasjan sjajem minulih vekova. Naselja su ovde postojala još od bronzanog doba. Nekada moćna prestonica rimske imperije, nalazi se u regiji Lacio i udaljena je 24 kilometara od Tirenskog mora. Nije uvek lako živeti sa istorijom dugom preko tri hiljade godina. I u prvom gradu koji je prešao milionsku cifru stanovnika. A danas ih broji oko 3,8 miliona.

Držim da je ova impozantna cifra postignuta i zahvaljujući jednom drevnom događaju. Naime, u XVIII veku p.n.e. stari Rimljani kuburili su sa ženama. Stoga ih je Romul poveo u pohod na susedne Sabinjane, kako bi im preteli žene. Legenda dalje kaže, da su Sabinjani planirali protivnapad, ali da su otete žene sprečile krvoproliće, tako što su stale među zaraćena plemena. Na Forumu, pozdravile su se i izljubile s rođacima i otišle sa novim muževima. Sabinjani su u rimskom taboru imali "insajdera" Tapeju, ženu lakomu na zlatni nakit, koja im je pokazala skriveni put do Kapitola. Sabinjani su na levoj ruci nosili masivno zlatno prstenje i narukvice. Tapeja je stoga, kao nagradu tražila "ono što nose na levoj ruci." To je i dobila. Previdela je činjenicu da ratnici u levoj ruci drže štitove, kojima su je, bukvalno, zgnječili.

"ne ti nisi htela anđela,

htela si crnog đavola..."

Kad nestane Rim, nestaće i ceo svet! 

Ako želite da živite večno, uzmite šaku peska iz Koloseuma i stavite pod jastuk!

Nije nam bio suđen randevu s večnim gradom te večeri. Uputili smo se u tešku rimsku zabit, pod imenom Zagarolo, u "Wiki hostel". Naš hostel nije imao sobe s pogledom. Zato sam se, mrzovoljno, smestio u baštensku stolicu, otvorio bocu vina i zamislio šta nas to tera da lutamo svetom i zlopatimo se. Pogledah u etiketu na flaši vina; s nje su mi se smešila tri slova S. Radilo se o onom famoznom vinu koje je pio gorepomenuti sveštenik. U toku XVIII veka uglavnom su putovali mlada britanska gospoda, koja su tako sticala obrazovanje. lepe manire, samopouzdanje i upoznavali se sa umetnošću nastalom na evropskom kontinentu. I onda odjednom, pljusak vode s obližnjeg minijaturnog bazena. Skretoh pogled u tom pravcu i bih zatečen prizorom.

Jeste da bazen u Zagarolu nije isto što i fontana Trevi, ali Ljilja, izmučena pređenim kilometrima nije više oklevala. Pribegla je radikalnom potezu. Sve u kratkoj lepršavoj žutoj, letnjoj haljini skočila je u maleni bazen. Na radost muškog dela grupe. I to bolje i gracioznije od Anite Ekberg.

Na ovom putovanju, gledajući rimske anđele, na trenutak mi je na um pala sumanuta misao, pomislio sam, okuražen, da mi izrastaju elegantna, bela krila... Postajao sam anđeo, glasnik od Boga, koji donosi dobre vesti i darove. Po Jovanu Damaskinu anđeli se ne prikazuju onakvi kakvi u stvari jesu (u punom zastrašujućem bleštavilu), već mogu poprimiti različite oblike. Nisam mogao da odredim koji sam ja anđeo : serafim, heruvim ili prestol. Kao da je to i uopšte važno...A onda....

„Stubovi Kapitola i gordi Panteon s njima,
K’o crne ogromne mase dižu se u nebo gore,
I Tibar jasnije šumi.
No blizu foruma samog,
U hramu Izolde blede, zvuci se veselo hore...
Veselje vi i bruji...
Između stubova drevnih
Gomile razvratnih žena sa divljim krikom se viju;
Svileni pepiloni njini po podu mramornom pali
Što sobom stidljivost čednu i žensku lepotu kriju“
(Koritska Hetera, Vojislav Ilić)

Svi putevi vode tamo

"Buon giorno, Roma!" Krenimo od trenutka kada smo prigradskom železnicom stigli u Rim. Prva lekcija pri poseti Italiji glasi: kapućino se pije samo izjutra, za doručak, a espreso kafa ispija u jednom gutljaju. Italija je meka za ljutitelje kafe. Srbi će biti razočarani količinom dobijenog crnog napitka.

"Ovaj satanistički napitak je izuzetno ukusan. Bila bi prava šteta da samo  nevernici u njemu uživaju. Treba da nadmurimo sotonu i tako što ćemo ga krstiti, pa ćemo tako nadmudriti i nevernike, a od kafe ćemo napraviti pravi, hrišćanski napitak." 

Papa Kliment VIII

 

Caffè Sant Eustachio

Svratili smo do "Caffè Sant Eustachio", gde vreće s zrnima kafe leže razbacane na podu, kao tek donešene. Baš onako kako to i najstariji posetioci ovog kafea pamte. Svetlosmeđa pena espresa znak je da je aparat za kafu dobro podešen. Još jedna dobra vest, Rim je prepun česama s pitkom vodom, te nećete, ni u tropskim letnjim danima, morati da posežete za flaširanom vodom i plaćate je papreno.

Ukoliko niste ljubitelj jurnjave po predivnim rimskim ulicama, ni posmatranju veličanstvenih zdanja i raskošnih fontana, ili želite bolje da se pripremite za razgledanje posetite bioskop „Time elevator“ koji se nalazi između trga Venecija i fontane Trevi. U ovoj vremenskoj mašini, s slikom u pet dimenzija saznaćete kako je grad nastao i razvijao se.

Gugl je, takođe, na svoj sajtu ponudio verziju antičkog Rima iz 320. godine n.e., tj. iz vremena Konstantinove vladavine. Posetilac može ući u Koloseum, Forum, Venerin i Vestin hram, ukupno 6.700 zdanja. Mogu se i pripremiti za gladijatora (Ludus Magnus). Gradonačelnik Rima Đani Alemino bio je oduševljen ovim projektom.

Rim kroz vekove – kocka je bačena

„Kada neki grad proživi ovakve dane, kakve je proživeo Rim, sa takvim izuzetnim i osobenim odlikama, više ne može da se pretvori u moderan grad, to jest, da bude sasvim običan. Rim počiva tamo gde su krhotine njegovog srca, iza Kapitola.“
(Pokojni Matija Paskal, Luiđi Parandelo)

Blizanci, Romul i Rem, koji su, u korpi, bačeni niz reku i isplivali su u blizini pećine Lupercal, po legendi 21. aprila 753. godine p.n.e. primljeni su u hraniteljsku porodicu vučice. Romul je na bregu Palatinu, jednom od sedam na levoj, istočnoj strani Tibra (“sete colli” : Kapitol (Capitolino), Palatin (Palatino), Kvirinal (Quirinale), Viminal (Viminale), Eskvilin (Esquillino), Celije (Celio) i Aventin (Aventino)), na samoj granici s Etrurijom podigao zidove i proglasio ih za svoju imovinu. Brat Rem mu se podsmevao i ušao na "njegovu" teritoriju, što ga je koštalo života. I danas se na Palatinu nalazi Faustulova koluba, u kojoj su navodno odrasli blizanci. Svaki korak načinjen u Rimu, korak je u istoriju.

Do 509. godine p.n.e. Rimom su vladali kraljevi. Proterivanje poslednjeg rimskog kralja poklopilo se sa slabljenjem etrurske sile. Od tada Rim je republika, na čijem su se čelu nalazila dva konzula koje je birao Senat. Guske su spasile Rim 390. godine p.n.e. kada su svojim graktanjem probudile uspavane rimske legionare i opomenule ih na dolazak Gala (390.-188. g.p.n.e.). Prvi primer alarma! Već 260. godine p.n.e. Rim suvereno vlada Sredozemljem. Republika je nestala u metežu građanskih ratova.

Godine 218. p.n.e. kartaginski vođa, Hanibal, iz Španije preko Alpa, na slonovima napao je Rim. Doduše, do Rima je stigao samo jedan primerak tih surlatih životinja. A, ako što je poznato, za sreću ih je potrebno sedam. Identično broju rimskih brežuljaka. Valjda zbog toga, odnevši odlučujuću pobedu, Hanibal okleva da ujaše u Rim i time ga, nesvesno, spašava. Rim je, radi odbrane, žrtvovao dve vestalske device i četiri rimska građana, tako što ih je žive zakopao. U isto vreme Rimski senat stavlja na licitaciju zemljiše koje su zauzele kartaginske trupe, demonstrirajući time svoju aroganciju ili možda motivisajući građane za odbranu. Priča se završava tako što su ljubazni domaćini Hanibala otpratili natrag kući. On utehu pronalazi u politici, pa suzbija korupciju i sprovodi reforme. Iz Sirije, 183 godine p.n.e, opet se obrušava na Rim. No Rimljani su ga zarobili, a Hanibal ispija otrov, skriven u prstenu.

Julije Cezar je Rimom vladao kao doživotni diktator. Kako je poticao iz ugledne patricijske porodice Julijevaca, Cezar je dobio, za ono vreme, vrhunsko obrazovanje s neizbežnim putovanjem u Grčku, gde je učio govorništvo. Dok je bio mlad zarobili su ga gusari. Tražili su otkup u vrednosti od 20 talenata. U šali on im je rekao da će ih sve povešati. Čim je oslobođen Cezar je organizovao poteru, zarobio ih i razapeo na krst. Na porođaja umire Cezarova prva žena Kornelija, od koje su hteli da ga razdvoje. Prva funkcija na kojoj se našao, uključivala je regulisanje saobraćaja, trgovine i ostalih gradskih poslova u Rimu. Položaj je podrazumevao i organizovanje igara u rimskom cirkusu. Budžet je bio ograničen, ali Cezar nije bio džimrija. Godina je završila tako da je Cezar bio omiljen u narodu, ali s ličnim dugom od, za ono vreme ogromnih, nekoliko stotina zlatnih talenata. Iste godine je izabran za pretora i razveo od svoje druge žene, Pompeje. U Španiji u vojnim osvajanjima se poprilično obogatio. Pompej, najslavniji rimski general i Kras, verovatno najbogatiji Rimljanin sklapaju savez sa njim. Kako bi učvrstili savez, Pompej se ženi Julijom, Cezarovom jedinom ćerkom. Iako je ovo nesumnjivo bio politički brak, ljubav između Julije i Pompeja bila je strasna. Nakon Krasove smrti, Pompej i Cezar su se razišli i zaratili. Cezar osvaja Galiju, dok Pompej lobira u Senatu. Kada je došlo vreme da se vrati u Rim, Senat od njega zahteva da raspusti vojsku i dođe sam. On se ne obazire na naredbu, i s vojskom prelazi reku Rubikon (što se odmah smatralo državnim udarom) izgovarajući čuveno:

"Alea iacta est!" ("Kocka je bačena!)

Ne znajući da sa sobom vodi samo jednu legiju, mnogi senatori su se dali u beg. Tako je Cezar trijumfovao, a onda krenuo na Egipat, u poteru za odbeglim Pompejem. Veliki vojskovođa je ređao pobedu za pobedom, ali nije odoleo čarima egipatske vladarke Kleopatre. Nije mnogo uživao, zavernici su ga, pri ulasku u Senat, s 23 uboda noževima, ubili na Martovske ide (15. marta 44. godine p.n.e.). U zaveri je učestvovao i Marko Junije Brut. Čuvene su poslednje Cezareve reči:

"Zar i ti sine Brute?"

U krvavoj ostavinskoj raspravi Cezarov sin Oktavijan (Avgust) je dobio tron i postao prvi rimski car (kasnije je proglašen za boga), a Marko Antonije Kleopatru, koja se pred njim pojavila iz savijenog tepiha. Svetu je ostavio savremeni kalendar, tako što je rimsku godinu produžio za deset dana i uveo sistem prestupnih godina. U to vreme su ga ismejavali, optužujući ga da je prisvojio Jupiterova ovlašćenja. Oktavijan je zadržao republikanske državne ustanove, menjajući značajno njihovu ulogu. Najviši organ rimske države, Senat, koji je u republici odlučivao o unutarašnjoj i spoljnoj politici, ako i o finansijama, preuzeo je zakonodavnu i sudsku funkciju. I sam grad Rim doživljava metamorfozu, pa iz grada od opeke prerasta u grad od mermera. Podižu se pozorišta, vodovodi, terme i hramovi. Carevi će Rimom vladati narednih 400 godina. Posle značajnih pobeda, rimski carevi nosili su venac napravljen od lovorovog lišča.

Nakon smrti cara Tiberija, Rimljani su mislili da će odahnuti, pošto je on bio oličenje okrutnosti. Od Kaligule su očekivali da će povratiti čast Rimske imperije. Kaligula (Gaj Julije Cezar Germanik) rođen je 12. godine, kao treće dete ratnog heroja Germanika i Agripine, Avgustove unuke. Rano je izgubio oca, koga je otrovao Tiberije. Njegove žrtve, ubrzo su postale i Kaligulina majka i braća. On se, kao mlad, provukao s izgnanstvom na Kapri. Otud i hedonistička izreka:

"Vidi Kapri pa umri!".

Poznat je po nadimku „Kaligula“ (od rimske reči „caligula“, što označava čizmicu, cipelicu). Kaligula je rasipao novac na predstave i velelepna zdanja. U početku je kohabitirao sa Senatom, ali je vrlo brzo počeo da pokazuje želju da zloupotrebi vlast. Neki tvrde da je za to kriva teška bolest, te da je on sišao s uma. Ubrzo otpočinje sa progonima političkih neistomišljenika (senatora). Zahtevao je da ga tretiraju kao boga, zaveo je duboke naklone i celivanje njegovih nogu. Njegov biograf Svetonije opsivao ga je kao velikog krvnika. Piše tako da je Kaligula zahtevao laganu, bolnu likvidaciju žrtve dok je večeravao. Odsecao je jezike, mučio, ponižavao i ubijao na najsvirepije načine. Bio je žedan ljudske krvi, obožavajući da posmatra patnju umirućih. Izgleda da je kasnije reinkarnirao u vlaškog vladara Drakulu, koji je imao slična interesovanja. Voleo je da govori:

"Odĕrint dum metuant" ("Neka me mrze, samo dok me se plaše!")

Još kao dečak, Kaligula je imao ljubavne veze sa svojim sestrama. Jedna od njih, Drusila zatrudnela je, a Kaligula lud od ljubomore i uplašen za božanski presto, otvorio joj je utrobu, izvukao dete i pojeo ga. U trenucima razbrzibrige, naređivao je da se nekome odseče glava, rečima:

"Eh, da Rim ima jednu glavu, da mogu da je odrubim jednim udarcem mača".

Svog konja Incitatusa proglasio je za konzula. Ženio se nekoliko puta, a nije se libio da sa samog venčanja otme mladu. Stupao je u seksualne odnose s zatvorenicima, vojnicima i senatorima, nije bio mnogo probirljiv. Dopustio je robovima da potkazuju svoje gospodare, a senatorske žene i ćerke odveo je u kupleraj kako bi napunio državnu kasu. Sve to je uticalo da ga pretorijanska garda izbodene 24. januara 41. godine p.n.e. pri povratku uz pozorišta i ranjenog ga ostavili na ulici da skonča. O njegovom živovotu i radu snimljen je film, koji je vešto prošao cenzorske makaze, te sam ga ja sa zadovoljstvom odgledao kao tinejdžer.

Na rimski presto postavili su Klaudija, smatrajući da će biti popustljiv i poslušan vladar. Klaudije je smatran vrlo neprikladnim izborom za imperatora iako je bio konzul. Razlog za to je njegov fizički izgled. Čitavog života je hramljao na jednu nogu i mucao, pa ga je očajna porodica izopštila iz javnog života. Ono što mu je bio hendikep, možda mu je spasilo život i dovelo na najviši položaj u Rimu. Otpočeo je spektakularno proširivši rimsku luku kod Ostije i pokorivši Britaniju. No nije imao sreća s ženama. Njegova žena Mesalina, ogrezla je u razvratu, te se Klaudije od nje razveo, a ona izvršila samoubistvo. Klaudije se oženio Agripinom mlađom, svojom nećakinjom, radi čega je doneo specijalnu senatorsku odluku ("lex specialis"). Iako je imao sina Britanika, usvojio je Lucija Domicija Ahenobarba, Agripininog sina iz prethodnog braka, koji je dobio ime Neron Klaudije Cezar. Time je mladom Neronu trasiran put. Ostalo je samo da Agripina otruje Klaudija. Ništa lakše. Kao da sva ta poniženja nisu dovoljna, Seneka je u satiričnom prikazi "Igra o Klaudijevoj smrti" ("Ludus de morte Claudii") ismejao njegovo proglašenje za boga.

Rimski vladari su, svako na svoj način, obeležili svoje vreme. Hadrijan je podigao zid, dug oko 120 kilometara, kako bi se ogradio od divljih Kaledonjana, koji su naseljavali današnju Škotsku. Avgust je sredio grad i uveo prvu vatrogasni i policisku službu, čije prostorije još postoje u neposrednoj blizini reke Tibar. Neron je poslednji Avgustov potomak, a zbog njega su se 64. godine p.n.e. vatrogasci rastrčali po Rimu. Navodno je hteo da grad preuredi tako što će ga prvo spaliti. Urbanizam je čudo! U požaru je stradala i kuća samoga Nerona, pa je on na rimskom brežuljku Palatin podigao velelepnu palatu, nazvanu Zlatna palata ("Domus aurea"), čiji ostaci i danas postoje. Kada se Neronova majka usprotivila njegovom braku s Popoejom Sabinom, on ju je, bez razmišljanja, osudio na smrt. Svoju prvu ženu Oktaviju, pod lažnom optužbom za preljubu, prognao je iz Rima, naredivši slugama da joj odrube glavu. Druga žena bila mu je, već pomenuta Popeja, koja je preminula od njegovog udarca u stomak, dok je čekala njegovo drugo dete. Treću ženu, Mesalinu preoteo je od muža, koga je naterao na samoubistvo. Naveli smo nasilničku stranu njegove ličnost, pa pominimo i njegovu umetničku prirodu; bavio se crtanjem, slikarstvom, vajarstvom, pevao je i pisao pesme. Sponzorisao je umetnost i organizovao muzička i dramska takmičenja, na kojima je ponekada i sam nastupao. Takve sklonosti, skandalizovale su senatorski stalež i velikim su delom odgovorne za carevu nepopularnost. Česte predstave i ulaganja u infrastrukturu iziskivale su ogromna finansijska sredstva. U to vreme nije bilo MMF-a da pomogne. Senat ga je proglasio državnim neprijateljem. Neron je izvršio samoubistvo, a po Svetonijevim beleškama poslednje reči su mu bile :

                                     "Qualis artifex, pereo!" ("Kakav umetnik, a umirem!")

Njegova je vladavina je, po naređenju Senata, formalno izbrisana iz spiska vladara. to jest urađen je "damnatio memoriae". Po tome je bio jedinstven među rimskim imperatorima.

Rimsko društvo je bilo robovlasničko. Pored slobodnih rimskih građana i ljudi iz rimskih provincija (bez građanskih prava) postojali su i robovi. Građani su se delili po staležima. Robovi su bili ratni zarobljenici, deca robova ili su to postajali po odluci suda. Robovi koji su bili gladijatori, ako dovoljno dugo prežive, mogli su se nadati slobodi. Brak je, uglavnom, ugovoran, bilo iz političkih ili finansijskih razloga. Muškarac je bio vlasnik robova, žene i dece. Rimska deca su s navršenih sedam godina polazila u školu. Rimljani su bili mnogobošci, sve do Konstantivog vremena.

Obožavali su bogove, polubogove i duhove. Zamišljali su ih kao divove s čovečijim likom. Božanstva su uspostavljena po uzoru na grčka. Vrhovni bog bio je Jupiter, Minerva je bila boginja zanata i mudrosti. Mars bog rata, a Venera bogiinja plodnosti. Bogovima su se prinosile žrtve. U svojim domaćinstvima imali su hram (lararium). Bili su tolerantni prema drugim mnogobožačkim religijama, ali ne i prema hrišćanima. Možda i zato što su učestvovali u ubistvu Isusa Hrista. Moj omiljeni rimski bog je Bahus. Bio je to veseljak, koji je pio vino, a posledica njegovog obožavanja može biti samo blagi mamurluk.

Prosečni Rimljanin je ustajao, obavljao jutarnju toaletu i oblačio se, a onda bi odlazio po dnevnu alimentaciju. Potom bi pojeo parče hleba umočeno u vino, a onda bi odlazio u wellnes centar na rekreaciju i smaranje sa ortacima. U sumrak dana, ležao bi premoren od napornog i stresnog dana, uživao u obilnoj večeri, gde su opsluživali robovi. Kad bi mu se takav monotoni život smučio, ugovarao bi se brak, a nevesta bi se preseljavala iz roditeljske u mladoženjinu kuću.

Što se rimske vojske tiče, legije su brojale oko pet hiljada vojnika, a centurije 80. Vojnisi su regrutovani iz redova slobodnih rimskih građana. Mogli su da imaju više žena, a po okončanoj vojne karijere, duge 25 godina, dobijali bi obradivu zemlju ili novčanu otpremninu. Upravo tada susrećemo jednog rimskog legionara, koji pokušava da nas zaustavi, ali mu se suprostavljamo znanjem i sa par evra napojnice. Iznedada čujemo papagaje koji brbljaju :

"poruka koju tražiš,
u paganskom hramu leži,
u loži gde su braća"

ko tebe mačem ti njega knjigom

Svaki rimski grad imao je forum, trg na kome su se nalazile javne zgrade. Pored kuće u gradu, mnogi Rimljani su imati i vikednice. Kuće su obavezno imale dvorište (atrium). Sirotinja je živela u zajedničkim višespratnicima, insulama, nalik današnjim višespratnicama. Doduše bez sanitarnog čvora. Porastom visine na kojoj je stanovao rimski građanin, opadao je njegov društveni status. U prizemlju ovih zgrada nalazile su se prodavnice. Bogati su živeli u posebnim kućama, nalik na današnje vile, tzv "domuse" s podovima u raskošnim mozaicima. Domaćinstva su osvetljavana uljanim lampama, od keramike ili bronze. Voda je stizala iz rimskog vodovoda. Tek poneka kuća je imala kupatilo, pa je većina građana odlazila u javna. U početku su se kupali skupa, žene i muškarci. No car Hadrijan doneo je edikt Pro sexibus separavit i prekinuo zabavu...

Od tada su muškarci išli odvojeno od žena. Ako im ni fiskultura ne bi pomogla, lečili su se u banjama, lekovitim biljem, a medecinski instrumenti liče na one koje je kasnije stručno upšotrebljavala Inkvizicija. Pri epidemiji kuge, zaraženi su lečeni na ostrvcetu na reci Tibar. Rimljani su retko doživljavali pedesetu. U početku su kremirani, a kasnije i sahranjivani. Rimski verski zakoni zabranjivali su sahranjivanje u gradu, pa su pokopani van njega, u svojevrsnim ulicama mrtvih. S pojavom hrišćana, otpočelo je sahranjivanje u katakombama.

Vestalske device služile su boginji Vesti. Pomenutu boginju silovao je bog Mars. Device, buduće sveštenice, birane su među devojčicama od 6 do 10 godina. One su imale dva zadatka: da se plamen u hramu ne ugasi i da ne izgube nevinost, a prekršaj je kažnjavanje tako što bi bivalle žive zakopavane. Desetak devojaka je doživelo ovu jezivu sudbinu.

Zauzvrat, imale su brojne povlastice, pa su smele da se voze kočijama (što ostalim ženama nije bilo dozvoljeno), posedovale su VIP propusnice za raznorazne "evente", a primale su i redovnu državnu platu. Jedna vestalska devica zaljubila se u Cezarevog naslednika, Oktavijana i upustila se u političke spletke (što je bilo strogo zabranjeno). Istorijski nije dokazano da li mu je uz svoje srce, podarila i svoje devičanstvo. Posle tridesete Vestalkama je prestajala služba i mogle su se udavati i rađati. Ugovoreni brakovi s sveštenicama boginje Veste smatrani su stvarom prestiža u drevnom Rimu.

Još su luđi bili sledbenici Magna Mater. Oni su verovali da će spasiti prirodu tako što će se kastrirati. Pomenuti ritual obavljali su u martu mesecu, a kao da im to nije bilo dovoljno, dodatno su se šibali. Dakle, dobro su prošli današnji političari u Kjotu i Kopenhagenu.

Rimski imperator poreklom iz Niša (Naisus), Konstantin Veliki (306.-337.) uveo je hrišćansto, napisavši zajedno sa Licinijem Edikt o toleranciji (333. g. Milano) i udarivši time stubove nove religije. On je pobedonosno ujahao u Rim 28. oktobra 312. godine, posle pobede nad Maksencijem. Osnovao je Konstantinopolj, prestonicu budućeg Istočnog rimskog carstva i Vizantije. Umro je u Nikomedeju, negdašnjoj Smirni, a današnjem Izmiru.

Progon Jevreja otpočinje 25. jula 1556. godine, kada po naređenju pape Pavla IV, bivaju prinuđeni da žive u getu, opasanim visokim zidom. Mogli su da izlaze samo danju i morali su da prisustvuju hrišćanskim bogosluženjima. Geto je opstao do 1870. godine. Samo šestdeset godina kasnije, fašisti su obnovili progon Jevreja. Muzej voštanih figura nudi rekonstrukciju sastanka Musolinijevog kabineta, a poseduje i električnu stolicu, ukoliko ste umorni.

Dolce vita in cita eterna

Centar Rima je najpraktičnije obići pešice. Centralna gradska zona zove se Campo Marzio, po rimskom bogu rata. Za lokalitete van strogog centra, tu je odlično organizovan gradski prevoz, a sve počinje i završava se na impozantnoj stanici Termini. Ili iznajmite skuter ili bicikl. No budite oprezni; katolička crkva u ovom gradu je otvorila prihvatilište za sirote i uboge. Stoga su novčanici turista moguća meta. Ne pridržava se sva Božija deca deset njegovih zapovesti. Manite se mape i dozvolite sebi da se na trenutak „zagubite“ u nekoj rimskoj živopisnoj ulici. Podignite pogled i spazićete simpatične kuće s žaluzinama, balkone prepune cveća i mediteranskog bilja.

Uživao sam poput Marčela Mastrojanija u dekadentnom životu. Setih se "Praznika u Rimu" i prikrivene princeze Ane (Odri Hebern), koja uživa u društvu novinara koga tumači Gregori Pek. Novinara je, prvobitno trebao da tumači Keri Grant, ali je on to odbio s obrazloženjem da je suviše star da se u njega zaljubi Odri Hebern. Razmišljalo se i o snimanju nastavka, ali se, na svu sreću, od te zamisli odustalo. Film je propagirao sjajne ideale, poput toga da život treba uzeti u svoje ruke, ispuniti sebi želje, uživati u malim stvarima, sedeti u kafeima, plesati ispod tvrđave Sant Anđelo, šetati po kiši, ali i živeti pomalo "na ivici". Nažalost i bolnu spoznaju da je bajka uvek vremenski oročena. Zato i Rim nosi epitet večnog grada, jer je uspešno spojio staro sa novim.

„U vedroj letnjoj noći čuveni spomenik ostavio je na mene utisak velike i vrlo mršave lobanje sa zaslepljujuće tamnim očnim dupljama u lukovima i svodovima“
(„Put u Rim, Alberto Moravia)

Amfiteatar Koloseum (Colosseo) na Piazza del Colosseo je podignut između 72.-80. godine u vreme vladavine cara Tita Flavijevca, pa mu je pravo ime Flavijanov amfiteatar. Zašto je, kasnije, dobio ime Koloseum nije poznato. Možda zbog ogromne pozlaćene Neronove statue (36 m) koja ga je krasila. Građevina ima tri sprata, a na svakom su drugačiji stubovi, primenjen je tzv. superimponovani stil. Po Berninijevim rečima dorski stubovi su muški (po proporcijama), a jonski ženski. Ali i dorski stubovi su po strukturi jonski, pošto su satkani od jona. U prizemlju Koloseuma su dorski, na prvom jonski, a na drugom koritski. Konzole su držale jarbole, o koje je bio razapet laneni velum, zaštita od kiše i sunca. Na dan otvaranja stradalo je pet hiljada lavova, nilskih konjeva, slonov i zebre. Dana 7. jula 2007. Koloseum je proglašen za jedno od novih sedam svetskih čuda.

Hleba i igara!

Od juna 2009. godine noću je moguće obići Koloseum. Ovo eliptično zdanje dimenzija 188 puta 156 metara, visoko je 57 metara. Radi dopreme građevinskog materija iz Tivolija, izgrađen je i poseban put širok šest metara. Ulazi su bili numerisani, radi lakšeg snalaženja publike. Mogao je da primi 50 hiljada posetilaca. Nije mi poznato da li je bilo tapkaroša. Osmišljen je tako da ako je bio pun, svi posetioci su mogli da ga napuste u roku od pet minuta, kroz jedan od osamdeset izlaza. Sama latinska reč arena označava pesak koji je upijao krv ubijenih. Jamačno, to je mesto gde se prolivala krv gladijatora i divljih zveri, u prigodnom dekoru. Ali i smaknuća i druge vrste kažnjavanja politički neistomišljenika. Gladijatori bi cara pozdravljali rečima:

"Ave, Imperator, mortituri te salutant!" (Zdravo, care, pozdravljaju te oni koji će umreti).

Istovremeno se borilo više parova ratnika ili grupe. Pobednik je rimskom caru prepuštao odluku o životu i smrti pobeđenog. Odluku je donosio na osnovu sugestije publike. Palac podignut nagore značio je da je pobeđeni pošteđen, a nadole, da su mu dani odbrojani. Kada bi to sve dosadilo gledaocima, punili bi arenu vodom i izvodili pomorske borbe (naumahije). Sagradivši podzemne arene, Domicijan je stavio tačku na ovaj vid zabave. Cezaru su zamerali što je za vreme predstava, čitao poštu. To i ne čudi, ako se zna da su borbe trajale čitav dan, od rane zore do mrklog mraka. Sva sreća, da jednom do papa (Sikstu V, za koga neki tvrde da je bio Srbin!) nije uspela sumanuta zamisao, da od Koloseuma napravi predionicu vune, kako bi uposlio rimske prostitutke. Kao da one već nisu imale zanat. Najstariji.

Malo humanije, a opet u svrhu zadovoljenja zabave puka osmišljen je Hipodrom (Circus Maximus), koje je mogao da primi do 250 hiljada gledalaca. Ostaci trkališta nalaze se u podnožju Aventina. Arena je bila dimenzija 83x370 metara. Start je označavan bacanjem bele maramice. Posle sedam krugova, preživeli bi pobedonosno prolazili pored carske lože. Ovde je bilo važno kad konj, tj. kola prođu kroz cilj, čak i ako bi vozač, tokom trke, ispao.

Cezarev forum nije otvoren za posete, ali se može videti sa Via dei Fori imperiale. U blizini je i Zlatna palata (Domus Aurea,Via Labicana 136, Palatino). Zidovi su bili optočeni zlatom i sedefom, a odozgo sa tavanica je na zvanice bacano cveće. Nedavno su arheolozi, u okviru palate, pronašli legedarnu rotirajuću sobu (trpezariju), u kojima je Neron organizovao bahanalije i orgije. Pomenuta kružna prostorija, prečnika 15 metara, remek je delo rimskog graditeljstva. Oslanjala se na četiri metra visok stub, a okretala je snaga vode udarima na lopte, koje su se nalazile ispod drvenog poda.Bazeni sa punjeni sumpornom i morskom vodom, nalazili su se na mestu gde je danas Koloseum. Deo podzemnih prostorija, hodnika, Criptoportico, koji su vodili do drugih javnih zdanja, otkriven je za vreme ranesanse. Trenutno su u očajnom stanju, pa su od 1984. godine zatvorene za širu publiku (turiste). Te se nalazilo i amfiteatar, kupatila s akvadutom, veštačko jezero s vrtovima, prepunim zverima koje su uživali u slobodi. Ovde su se nalazile i Trajanove terme. Tu su bili i Fareneski vrtovi, najlepša botanička bašta Evrope. Neronu i dan danas vatrogasci treba da zahvale što imaju posao. Po Tacitu, Neron je pravio sjajne žurke sa obilnom trpezom i burdeljima punim rimskih plemkinja.

Konstantinov slavoluk (između Via di San Gregorio i Piazza del Coloseo) je trolučan slavoluk, podignut u čast pobede nad Maksencijem, Na njemu nema ničeg hrišćanskog.

Posmatrajući danas ostatke Rimskog foruma (Foro Romano) na Piazza Santa Maria Nova, teško je zamisliti da je počev od prvog cara Avgusta, ovde bilo mesto rimskog ponosa i antičko jezrgo Rima. Tamo sam otkrio i Vestin hram i palatu vestalskih devica, s dvorištem okruženim tremom. Magičnost ovog mesta najboje se oseća rano izjutra ili u sumrak vrelog letnjeg dana. Nekada je ovo mesto krasila i kolosalna Konstantinova statua izrađena u akrolitskoj tehnici (otkriveni delovi u mermeru, a ostatak u pozlaćenoj bronzi), čije ćete delove pronaći u dvorištu Kapitolskog muzeja.

Forum je za savremenike, bio ono što su danas za nas šoping milovi i hipermarketi. Više od života! Mesto prepuno mozaika, raskošnih mermernih ulica i ruina hramova. Pa i naš naziv za pijace, potiče od italijanskog naziva za trg (piazza). Prodavali su se ovde parfemi i nakit, a svoje mesto pod suncem, po rečima komediografa Plauta, "tražili su i advokati i parničari, bankari i posrednici, trgovci i prostitutke, vagabundi i prosjaci". No, na ovom mestu su svoje poslednje trenutke proveli i neki velikani, poput Cicerona. Decembra 43. g.p.n.e. žena Marka Antonija, probola je njegov jezik velikom iglom, a njegovu glavu i ruke izložila iza govorničke tribine. Ovde je i spaljeno beživotno Cezarovo telo. Takođe, baš na ovom mestu je Oktavijanova ćerka, Julija optužena za prostituciju.

Slede Dioklecijanove terme, koje su sa oko 900 kupatila u IV veku bile vrlo popularne. Prostirale su se na 13 hektara. Gradila ih je armija od 40 hiljada hrišćana, koji su ovim činom okajavali greh svoje vere. Istovremeno, su mogle da prime oko 3 hiljada kupača, kojima je na usluzi stajala i bogata biblioteka, koncertna dvorana i vrtovi s fontanama. Od 1889. godine ovde se nalazi Rimski nacionalni muzej.

Rimljani su rado odlazili i u pozorište. Ta tradicija preuzeta je od Grka. Glumci su bili muškarci pod maskama. Izvodile su se i komedije i tragedije. Ulaznice su bile besplatne. Hleba i igara (panem et circenses). Rimljani su izmislili pantonimu. Muzika se izvodila na fruli, flauti, diplama, horni, liri i činčilama.

Pantenon (Panthenon), Piazza della Rotonda, podigao je Marko Agripa u I veku, u slavu paganskoj boginji Gei, obnovio Hadrijan 119. godine, a hrišćanska crkva je postao 609. godine. Kupola ima prečnik od 43,3 metara i uzdiže se 22 metara iznad baze.

Otvor (okulos) ovog zdanja ima prečnik osam metara. Neki teolozi kažu da su kroz ovaj otvor utekli demoni, kada je ovo postala hrišćanska crkva. U zidove debele 6 metara ugrađeni su lukovi od cigala, kako bi se rasteretila tavanica. Masivna mesingana vrata su iz rimskog perioda, a mermerni pod iz XIX veka. Unutrašnjost krije grobove Viktora Emanuela II (1820.-1878.) i Rafaela (1483.-1520):

"Za života priroda se plašila da će je nadmašiti, ali sada, kada je mrtav i ona se boji da će umreti".

Rafael počiva u antičkom sarkofagu, ispod Lorenceove statue Madone. Kada je sahranjivan njegovom pogrebu nije prisustvovala žena Fornarina sa kojom je živeo. Možda i zbog činjenice da je bio veren sa sestičinom kardinala Bibinija, Marijom. Lord Bajron nije našao prave reči, kojima bi dočarao svoje oduševljenje pri poseti ovom mističnom mestu. Rituali prinošenja žrtve počinjao je molitvom bogovima. zatim bi životinju poprskali vodom, a odsečeni pramen krzna bacili u vatru. Oštrilm nožem napravili bi rez od čela nesećne životinje do repa uz magične reči:

"Hostia matca est!" (Životinja je ubijena!)

U crkvi se nalazi Kapela dela Tera Santa. Ispod koje se krije drevna masonska ložu. Termin "loža" potiče od zdanja koja su kamenorezci pravili pored katedrala za vreme njihove izgradnje, a predstavljale su zamenu za Hram kralja Solomona u svetoj zemlji. Kostimirana devojka, na ulazu, prenela nam je poruku:

                                            "Ono što tražite nalazi se na svetoj zemlji
                                                   istina je na tavanici naslikana... "

Očigledno smo trebali da odemo do države Vatikan i nadaleko čuvene Sikstinske kapele. Rešili smo da o tome bolje promislimo u bašti kafea "La Tazza di Oro" uz najbolju ledenu kafu koja se može popiti u Rimu. I još ponešto...

Trajanov stub visok 42 metara krase urezana latinična slova savršenih proporcija. Na ovom stubu, poput stripa u 17 tambura, opisane su njegove pobede s one strane Dunava, u Trakiji. Podigao ga je Apolodor iz Damaska (106.-113.), a nekada je bio obojen. Trajan je bio imperator na naših prostora. Život je završio tako što se utopio u tračkoj močvari prilikom vojnog pohoda 117. godine, a njegov pepeo i pepeo njegove žene Plotine počivaju u podnožju stuba. U unutrašnjosti stuba nalaze se spiralne stepenice koje vode do vrha. Put je osvetljen malenim prozorčićima, nevidljivim spolja. Trajanova figura krasila je vrh stuba do 1587. godine, kada ju je papa Sikst V zamenio statuom svetog Petra. U muzeju rimske civilizacije, smeštenim u zgradu EUR-a, može se bolje razgledati reprodukcija bareljefa.

Barokni trgovi Rima

"Obožavam ovaj grad. Pun je zvuka vode, fontane su svuda, veličanstvene i prelepe, ogromna stvorenja od mermera, bogovi i životinje, obnažene devojke rvu se sa konjima, a tone vode, u kaskadama, padaju preko njih"
(Vilijam Fokner, 1954.)

Trgovi su glavni element baroknog urbanizma, uglavnom su zatvoreni, eliptičnih osnova, organizovani uz pomoć vertikalnih akcenata (stubova, obeliska i fontana). Barok je i nastao u fuziji arhitekture i plastičnih umetnosti (skulpture, reljefa i sl.). Mesečno se iz najpoznatijih gradskih fontana izvadi oko pet hiljada evra. A u Rimu ima dosta fontana i svaka ima svoju legendu.

Trg Tritron (1642.-1643.) Berninijev prvenac, plod je nemirnog i razigranog uma, u kojem je skulptura poetski progovorila. Četiri delfina se propinju iz bazena, držeći školjku, iz koje izranja morsko božanstvo. Na trgu se nalzi i palata Barberini, reprezentativno izdanje rimske barokne palate. Nju su 1629. godine sagradili Bernini i njegov tadašnji asistent Boromini.

Jedan od najčuvanijih trgova je Piazza Navona sa Berninijevom fontanom Fjumi, fontanom četiri reke (najpoznatije u to vreme; Nil, Gang, Plate i Dunav,1647.-1651.). Na ovalnom trgu, na kome se nekad nalazio Domicijanov stadion (86. g.n.e. a ostaci se nalaza ispod trga). Definisanje trga otpočeo je Pamfili podigavši na njumu porodičnu palatu. Ovde su se od davnina odvijale razne proslave i spektakli. Od 1967. godine trg se ratosiljao automobila.

Čak i u raju postoje četiri reke. Figure su paganske, a u sredini fontane je obelisk visok 14 metara, donet po izričitom naređenju pape Inoćentija X s Apijanskog puta, tačnije Maksencijevog cirkusa. Na njegovom vrhu nalazi se usamljeni bronzani Pamfilijev golub sa grančicom masline, papin grb. Tu je i palmino drvo, masonski simbol. Za svaki slučaj, ruka figure Dunav je u takvom položaju, za slučaj da se Borominijeva crkva obruši. Lice Nila je pod velom, jer se dugo nije znao gde mu je izvor. Zlobnici tvrde da je i to čin prezira prema fasadi crkve svete Agnes Agone, koju je projektovao Berninijev suparnik. Istine radi, kada je fontana završena, Boromini nije ni počeo s izgradnjom crkve svete Agnes Agone.

 lobanja svete Agnes Agone.

Reku Plata predstavlja crnac s novčićem (bogatsvo Amerike), a Gang vesla. Sredinom 1651. godine papa dolazi u inspekciju. Bernini raportira da cevovodi nisu spremni, a papa daje blagoslov i sprema se da krene, kad "vuala" voda, u velikom huku, kreće s svih strana. Berninijev rad fontane "Četiri reke" više no ijedan drugi pokazije koliko je veliki umetnik bio ljubitelj pozorišta i pozorišne scenografije. Druge dve fontane su manje poznate, ali i starije : Neptunova i Moro.

I tada su važne bile veze, pa je Bernini na javnim papskim nabavkama, do nogu potukao konkurenta Borominija, tako što se za njega založio princ Nikola Ludovizi, muž papine nećake. Bernini je izradio model, koji je postavljen tako da ga papa, pri prolasku "slučajno" vidi. Naravno, bio je oduševljen i Bernini je dobio posao. I još jedna sličnost s vremenom sadašnjem; za izradu spomenika korišćen je travertin, nepodesan za fino klesanje, ali se u njemu brže radilo nego u mermeru. I danas, čim uđete na trg, bivate opčinjeni ovim remek delom. Uprkos tome, Bernini je prolazeći trgom, navlačio zavese na svome fijakeru, nezadovoljno mrmljajući:

"Kako me je sramota što sam ovo izradio tako loše!". U starosti njegova umetnost je postajala uzvišenija, a za fontane, pogotovu ovako razigrane, nije bilo više mesta.

Crkva svete Agnes Agone, na trgu Navona, ime je dobila po predivnoj devici, kćeri plemića, koja je stradala, pošto nije htela da se uda za momka kojeg su joj namenili. Rimski zakoni nisu dozvoljavali ubistvo devica, naima Agnes je bila devojčica od trinaest godina. Car Dioklecijan naredio je da je obnaže, ali je njena čast volšebno sačuvana, tako što joj je izrasla kosa i priklila njenu nagost. Potom su je vezali su za stub u nameri da je spale. Ni u tome nisu uspeli, pa su joj na kraju odrubili glavu. Sahranjena je 304. godine u katakombama koje se nalaze u ulici Via Nomentana. Njena figura na fasadi crkve, ciničan je Borominijev odgovor na Berninijeve optužbe. No i pored svega, Berninijev bivši učenik i protivnik, sumnjao je u svoj rad, imao je košmare praćene s hipohondričnim halucinacijama, pa se lud od besa probo mačem 1667. godine.

 Giolitto

No pustimo na stranu mračne teme i uživamjo u remek delima ovih umetnika. Tokom letnjih dana, trg je prepun turista koji ovde uživa, sastaje se i naravno, jede najbolji sladoled u Rimu.

Nota bene: Tri ultimativna mesta za dobar liz:

- Tre Scalini, Piazza Navona 28/29 (tartufo artigianale)
- Giolitto, Via degli Uffici del Vicario 40,
- Gelateria, Via della Maddalena 20,
- San Crispino, Via della Panetteria 42.

Potom otidite i ubacute novčić u čuvenu fontanu Trevi (Fontana di Tervi), Piazza di Tervi. Fontanu je projektovao 1762. godine Nikola Salvi u stilu visokog baroka. Ispod slavolika pomalja se figura Okeana na kočiji od školjki koje vuku dva konja, jedna ukroćen, a jedan divlji (dva aspekta mora). Ovde se nekada završavao akvadukt Aqua Virgo. O tome svedoči i figura device, koja je vodom osvežila iznurene vojnike. Zato se voda i naziva devičanska. A onda pronađite statuu Neptuna. Moju pažnju je privukla jedna fasada i neonski natpis na njoj, anđeli.

Opet ti mali slatki smorovi, pomislio sam. Nikako da im pobegnem.

Ta bespolana bića, lepota i savršenost bez svrhe!

Ovde se želje kupuju za novčić. Potrebno je predhodno fontani okrenuti leđa i desnom rukom preko levog ramena zavrljačiti novčić. Uputstvo za upotrebu je sledeće:

- jedan novčić ako želite da se ponovo nađete u Rimu,
- dva ako želite da ozvaničite svoju ljubavnu vezu.

Na pijaci Compo di Flore nekada se nalazilo Pompejevo pozorište. Sedamnaestog februara 1600. godine ovde je spaljen Đordano Bruno. Na to ukazuje i spomenik podignut u njegovu čast. Ovde se prodaje cveće, voće i povrće.

Poput manekena prošetali smo Španskim stepenicama, koje je sagradio Frančesko de Sanktis (1723.-1726.), ne sluteći kakvu će slavu doživeti. Nismo brinuli, dvno su prošla vremena kada su stranci u noći završavali kao španski regruti. A na vidiku nije bilo ni De Sikinih kradljivaca bicikala! Jasno mi je zašto je ovdašnji luksuz i hedonizam zaveo i talentovanog gospodina Riplija, koji je zbog toga bio sprema i da ubije.

Kapitolski trg (capitale = prestonica) osmislio je Mikelanđelo. Obnovio je Senatorsku palatu, a s obe strane predvideo dve palate bliznakinje (palatu Konzervatora i Novu palatu iz XVII veka). Do trga vodi stepenište Cordonata. U muzeju Kapitolino (Museo Capitolino) na Piazza del Compoglio, izložena je najstarija javna kolekcija skulptura, porculana i remek dela Rubensa, Karavađa, Van Djuka i Ticijana. Podignite pogled i razgledajte raskošne kasetne tavanica koje potiču iz negdašnjih palata.

Obratite pažnju na statue "Dečaka koji vadi trn", delo nepoznatog grčkog umetnika, "Veneru", "Vučicu" (zadnju šapu je 65. g.p.n.e. pogodio grom, dok je još stajala na Kapitolu). Berninijeva "Meduza" (1640.) nekada prelepa devojka, sa zmijama umesto kose (pošto ju je obeščastio Posejdon), sada je užasno biće, koje može da okameni ljude pogledom. "Kupidon i Psiha" prikazuje dvoje strastvenih ljubavnika u večnom zagrljaju.

Karavađova "Ciganka gatara" podsetila me je na onu iz Ankone. Na slici kicoš gleda nepoverljivo proročnicu, a ona ga gleda lukavim i pomalo zavodljivim pogledom, dok mu sa prsta skida prsten. U tehnici "opus sectile" izrađena je slika koja prikazuje tigricu koja kidiše na volove.

Onda pronađite antičkog pana, Satira koji se odmara (Satiro detto "Della Valle").

Ovaj simpatični stvor pronađen je na Teatro di Pompeo in Campo Marzio. Ispred muzeja je replika, a u muzeju orginal Marka Aurelija na konju. Lep primer rimskog realizma s kraja II veka, koji je prenet s Laternskog trga 1535. godine.

Spomenik je preživeo, zahvaljujući tome što je narod mislio da konja jaše hrišćanin Konstantin i poštedeo ga. Nažalost, ne i njegovu pozlatu. Za vreme Musolinija eksponati su izmešteni, a Duče je ovde smestio svoj politički štab. Posle II svetskog rata, ovde je smešteno oko 300 porodica beskućnika. Grejući se tokom hladnih dana oštetili su mnogobrojne freske. U podnožju Kapitola, levo, nalaze se ostaci jedine preostale rimske insule.

Tokom renesanse, građani su kačili parole na rimske statue, kako bi nešto poručili vlastima. Danas su tu zidovi i raznobojni sprejevi.

Duče, Benito Musolini naredio je uništavanje gradskog jezgra, kako bi trasirao Via dei Fori Imperiali, koja od Koloseuma vodi do Foruma. Ova ulica trebala je da bude poligon za vojne parade, koje bi on posmatrao s balkona Palate Venecija. Ovo renesansno zdanje, 1455. godine, podgao je budući papa Pavle II, kao papsku rezidenciju.

U nju će se, kasnije, useliti venecijanska ambrasada, pa od 1797. godine austrijska. U Nacionalnom muzeju s lepom zbirkom srednjovekovne umetnosti u okviru Palate Venecije, za vreme našeg boravka organizovana je izložba „Leonardov um“. Na izložbi se mogu videti mašine napravljene na osnovu Da Vinčijevih nacrta, multimedijalne prezentacije njegovih dela, kao i dva platna, od kojeg je na jednom „Leda i labud“, kao i nacrte iz čuvenog Codex Atlanticus, projekte za teatar u Milanu.

Oltar otadžbine, sagrađen 1885. godine, na Piazza Venezia zaklonio je Kapitol. Ovo snežnobelo zdanje od krečnjaka odudara od karakteristično toplih, bledožutih do tamnocrvenih tonova Rima. U podnožju statue Rima nalazi se grob neznanog junaka, s posmrtnim ostacima vojnika poginulog u I svetskom ratu. Dve stepenišne rampe vode do gorstasne konjičke statue kralja ujedinitelja Viktora Emanuela II, podignut u čast pedestogodišnjice ujedinjenja Italije. Tu susrećemo i italijanske čuvare reda i zakona.

Bilo je krajnje vreme za predah i ručak. U neposrednoj blizini trga Navona natrčali smo na simpatični restoran. Natrčali i zadržali se. Kao što to umeju Robert De Niro i Mel Gibson. Uživali smo u salati od svežih pečurki, pršuta i sirovog spanaća uz čašu dobrog vina.

Napunili smo baterije i bili spremni za dalje istraživanje grada. Tako siti mogli smo da odolimo izazovu bakalnice s delikatesima (Salumeria e Vineria) gde se degustacija obavljala na licu mesta, u ušuškanoj ulici Via dei Giubbonnari 21-22 . Na tiberskom ostvu nalazila se pijaca, na kojoj se prodavala pšenica, ulje, vino, drvo, mermer. Ali i tamnica za one osuđene na smrt. Prilike u crnim perelinama s kukuljicama, nudili su osuđenicima oprost grehova. Izgleda da nismo bili grešni. Nije bilo ni traga ni glasa od pomenute gospode u crnom.

Tajne vatikanskih katakombi

“deos fortioribus adesse.“

(bogovi pomažu hrabrima)

Lateranskim ugovorom između Svete Stolice i Italije (Musolinija) 11. februara 1929. godine stvorena je vatikanska država (Država Vatikanskog grada) oko bazilike svetog Petra (Cittá del Vatikano), najmanju država na svetu (Limen apostolorum), površine od 44 hektara i sa oko hiljadu stanovnika. Na ime oštete za izgubljene teritorije papa je inkasirao tadašnjih milijardu i 750 miliona lira. Današnja vatikanska imovina procenjuje se na 36 milijardi evra.

Godišnji prihodi ove mini države su oko 22 miliona evra. Po državnom uređenju Vatikan je apsolutna monarhija, rezidencija papa od 1377. godine. Zastava vatikanske države je belo žuta sa ukrštenim ključevima. Ako se u nečemu ova država približila nebesima, onda je to što ona predstavlja poreski raj, naime ovde se porez ne naplaćuje. Vatikan, ima svoju štampariju, biblioteku sa preko milion naslova, izdaje novac, poštanske marke, ima sopstvenu radio stanicu Radio Vatikan.

Radio Vatikan je saopštio da će početi da emituje reklame prvi put u istoriji dugoj 78 godina. U programu će se "ideološki" podobne reklame preplitati sa papinim porukama. Prva reklama italijanskog energetskog giganta Enel će početi da se emituje na pet jezika: italijanskom, engleskom, španskom, francuskom i nemačkom, saopštili su zvaničnici Vatikana. Od 1983. Vatikan emituje i TV program. Godinu dana kasnije Vatikan je stavljen na listu svetske baštine UNESCO-a.

"A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tom kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati..
I daću ti ključeve od nebeskog carstva: i šta svezeš na zemlji, biće svezano na nebesima i što razrešiš na zemlji, biće razrešeno na nebesima..."

(Biblija, Jevanđelje po Mateju, glava 16:13-19)

Sveti Petar bio je prvi rimski papa. Za veliki požar 64. godine imperator Neron je optužio i kaznio hrišćane. Među optuženima bio je i Petar, kojeg je Isus proglasio kamenom temeljcem crkve. Pošto nije bio Rimljanin, nije mu odrubljena glava kao Pavlu, već je išiban i razapet naopačke na krst u carskom cirkusu. Razapet je naopačke, jer je smatrao da nije dostojan, da skomča na isti način kao Hrist. Kažu, da je svoj ovozemaljski život okončao baš na ovom mestu, a počiva u kripti bazilike koja nosi njegovo ime, tačno ispod centralne kupole (La tombo di San Pietro). Mračnim i uskim stepeništem iz kapele Paoline, stiže se do mesta gde je navodno sahranjen apostol Petar. Topografije kripte je iz Hristovog vremena, do groba svetog Petra dolazi se penjići se uz prvobitno vatikansko brdo. Ovde se nalazi čitav niz paganskih grobova, s statuama Horusa, ninfi, Venere i Dionisa. Što je i logično, pošto su pagani u Petrovo vreme činili većinu. Vidljive su i zidine prvobitne Konstantinove bazilike. Grobnice su nekad bile na otvorenom. Arheološka iskopavanja nisu potvrdila ovu tvrdnju, jer po nekim istoričarima sveti Petar, nije ni stugao u Rim, već je skončao u jerusalimskom zatvoru.

U Vatikan se ulazi na jedan od tri ulaza za turiste:

- Trg svetog Petra,
- Arco della Campane kod bazilike svetog Petra i
- Vatikanski muzeji i galerije na severnim zidinama.

Vatikan nema vojsku.   

"Šta je sa Švajcarskom gardom?”, mnogi će reći. Ona, zapravo, pripada Svetoj stolici, vrhovnoj vlasti Katoličke crkve, a ne Vatikanu, tako da se ne računa.

Švajcarsku gardu je 22. januara 1506. godine osnovao papa Julije II. Jedini put za vreme njihove službe papa je zarobljen od strane Napoleona 1798, kada je i garda nakratko raspuštena. Za vreme II svetskog rata, kada je Hitlerova armija ušla u Rim, gardisti su obukli plave uniforme i Nemce dočekali iz mitraljeskih gnezda. Time su sprečili da nemački vojnici otmu i ubiju papu Klementa VII. Dobro su reagovali i kada je 13. maja 1981. godine na Trgu svetog Petra pokušan atentat na Jovana Pavla II.

Jedan od glavnih aktera tog događaja, gardista Alojz Esterman uskočio je u papino vozilo, koje se nalazilo u pokretu, štiteći Jovana Pavla II svojim telom. Ubrzo je postao heroj, a 1998. i vrhovni komandant garde. Nekoliko sati posle proglašenja za komandanta pronađen je mrtav u svom stanu, zajedno sa svojom ženom Gledis Meza Romero i Sedrikom Tornejem, još jednim gardistom. Prema zvaničnom izveštaju Vatikana, objavljenom posle devetomesečne istrage, Sedrik Tornej je počinio ubistva, da bi nakon toga počinio i samoubistvo, navodno zbog Estermanovih kritika. Esterman i njegova supruga bili su pripadnici organizacije Opus dea. ''Opus Dei'' u prevodu ''Delo Božije'' naziv je tajne, konzervativne i elitističke rimokatoličke organizacije sveštenika i laika. Osnovana je drugog oktobra 1928. godine u Španiji. Središte organizacije izmešteno je 1946. godine u Rim, u luksuznu ''Ecriva-Villa Tevere''. Idejni tvorac i osnivač ove organizacije je opat Hozemarija Eskriva de Balager, koji je svoje poglede izložio u knjizi ''Put'' (El camino). Papa Jovan Pavle II proglasio ga je za svetca.
 

Oko sedamdeset posto članova ove organizacije "supernumerariji", koji su zaposleni i u braku. Postoje još dve vrste članova; "numerariji" i "pridruženi prelaturi", koji žive u celibatu, kao i prijatelji (kooperanti). Neki od članova praktikuju samokažnjavanje bičevanjem ili nošenjem bodljikavog lanca oko bedara.

Sedište švajcarske garde nalazi se severoistočno od bazilike svetog Petra, pored "Il Korpo di Vigilance", u prizemnoj kamenoj zgradi. Ulaz čuvaju stražari, mirni kao da su skamenjeni. Ali, ako pokušate da uđete negde gde ne bi trebalo, stražari će vam preprečiti put, tako što će ukrstiti koplja. Unutar prostorije nalazi se špalir muških statua, dela Mikelanđela, Bramantea i Berninija, koje su 1857. godine, po naređenu pape Pija IX kastrirani, a gipsano smokvino lišće je tu, da pričinjenu štetu prikrije.

Švajcarsku gardu, najmalobrojniju vojsku na svetu, čine muškarci regrutovani u jednom od četiri švajcarska kantona, stari između 19 i 30 godina, visoki oko 1,80 metara, neoženjeni, koji su odslužili švajcarsku vojsku. Nju od osnivanja čine četiri oficira, 23 podoficira, 80 vojnika, dva dobošara i jedan vojni sveštenik. Uniforma švajcarske garde čini prugastra plavo-zlatna tunika, sa odgovarajućim pantalonama i kamašnama. Sastoji se od 154 dela i ručno se šije. Pogrešno se veruje da je ovaj pozorišni kostim osmislio Mikelanđelo, tu uniformu dizajnirao je Žil Repon 1914. godine inspirisan Rafaelovim delom. Obični vojnici na šlemu nose perje crvene boje, crno je na šlemovima dobošara, bela označava podoficire, a ljubičasta oficire. Perje se nabavlja u Južnoj Africi, a obnavlja se svake tri godine, a boji ga i ručno oblikuje majstor iz Firence. Na nogama imaju crne cipele, nalik na papuče, a na glavi crnu filcanu beretku. Naoružani su "halebardama", kopljima dužine oko dva metra, sa naoštrenim sečivom s jedne i kukom sa druge strane. Ovo oružje koristili su i krstaši. Zastava je još jedno od osnovnih obeležja garde i njen izgled se stalno menja, sa dolaskom svakog novog pape i glavnog zapovednika garde. U osnovi se nalazi veliki beli krst, koji zastavu deli na četiri dela. U centru se nalazi grb zapovednika garde, u donjem desnom uglu grb pape Klementa VII, u gornjem levom uglu grb aktuelnog pape, a u ostalim delovima su boje Švajcarske garde. Gardisti polažu zakletvu 6. maja, kao sećanje na opsadu Rima 1527. godine i smrt 147 gardista.

Godine 2008, postojala je ideja da njihov posao preuzime italijanska žandarmerija. Glavni krivac za ovu neočekivanu promenu je Tarcisio Bertone, uticajni sekretar Vatikana. Bio je to razlog zbog kojeg je pukovnik doktor Elmar Teodor Mader, glavnokomandujući Švajcarske garde, podneo ostavku. Njegov petogodišnji mandat isticao je u avgustu 2008. godine i nije želeo da ga produži. U maju 2009. godine novi komadant, Danijel Anrig, razmatra novu mogućnost: da u gardu regrutuje i žene.

Kada sveti otac, papa ispusti svoju plemenitu dušu, komornik, njegov savetnik iz reda kardinala tri puta ga kuca u čelo zlatnim čekićem i pita da li je tu. Ako nema odgovora, znači da je papa pokojni, lomi se njegov prsten i priprema se konklava, izbor novog pape.

Reč konklava izvedena je od reči "con clave" što u prevodu znači "pod ključem". U upotrebu ju je uveo papa Grgur. Po okupljanju kardinala služi se misa, a pehar korišćen u toku nje, koristiće se i za glasanje. Konklava zaseda neprekidno u Sikstinskoj kapeli, dok se ne izabere novi poglavar Rimokatoličke crkve (glasanje dvaputa dnevno, izjutra i uveče). Dim koji se vidi na trgu potiče od glasačkih listića, tako da provere glasanja nema. Ako iz dimnjaka pokulja crni dim (dodaje se vlažna slama), papa nije izabran i izbor se ponavlja. Radi kontrole vino se donosi u providnim staklenim bocama, a pilići preseku napola. Da se nešto ne bi tajno prošvercovalo. Ako se papa ne izabere za tri dana od početka zasedanja konklave, kardinali dobijaju samo jedan obrok dnevno, idu na dijetu. Papa je izabran (Papa habemus) kada se iz dimnjaka pojavi beli dim. Bela dim je od suve slame i mada se u današnje vreme koriste hemikalije, još je teško razlikovati beli od crnog dima. Tada novoizbrani papa dobija crveni šešir, ribarske papuče i prsten. Pokojni Jovan Pavle II, papa izabran 1978. godine, stranac posle dužeg vremena (Karol Vojtila, nadbiskup Krakova), je za smeštaj kardinala za vreme konklave odredio Dom svete Marte. Za vreme svoje vladavine proizveo je rekordan broj kardinala, 231. Samo u jednom danu proglasio ih je 42. Ako je papa u rezidenciji, moguće je da vas primi u javnu audenciju, ako ste se predhodno najavili na telefon: 06 6998 5863.

U IX veku Rimom je vladala papa Jovana, prosvetiteljka i žena...Kako bi danas izgledao svet da ovo nije bio izuzetak, posle kojeg je nastupila oštra kontrola potenicjalnih kandidata za Svetu stolicu. Papa Sergije III začeo je sa ljubavnicom Marozijom sina Oktavija, koji je takođe postao papa (Jovan XII 955.-964.). Dante Aligijeri je jednog papa (Bonifacije VIII) prikazao u "Božanskoj komediji" smestivši ga u "Pakao". Sveštenik Martin Luter, došavši u Rim, 1510. godine, zatekao je crkvu ogrezlu u korupciju. Protestanske grupe smatrale su da papstvo treba ukinuti, neke su čak tvrdile da je to delo đavola. Jovan Papa I otrovan je digitalisom, kako bi se zabašurio skandal s proneverom Vatikanske banke.

Papa Sikst IV, (Francesco della Rovere 1471–1484.) zaslužan za izgradnju Sikstinske kapele, bio je jedan od najkorumiranijih, najokrutnijih i najambicioznijih papa. Papsku kasu punio je u izdavanjem licenci za rimske bordele. Imao je nekoliko sinova, "papskih nećaka", a ne bi trebalo da čudi ako su neki nastali iz telesne ljubavi sa sopstveniom sestrom. Stoga ne čudi što je osnovao špansku inkviziciju. Uveo je oprost greha i za pokojne. Dao je dozvolu Portugalcima da skupljaju roblje po obalama Afrike.Ovaj  razvratni diktator bio je veliki protivnik Republike Firence i Lorenca Medičija, koji su bili oaza slobode, prosvećenosti i umetnosti na teritoriji današnje Italije. Aktivno je učetvovao u Zaveri Paci.

Bazilika svetog Petra široka je 186 metara, duga 211, visoka 44 do 199 metara ispod kupole. Može da primi fascinantnih 60 hiljada vernika istovremeno. Rađena je po Mikelanđelovim projektima, čak 120 godina. Prvobitnu crkvu, nad sveteljevim grobom, podigao je prvi hrišćanski vlladar Rima, Konstantin u IV veku. Tamo se nalaze i vatikanske pećine. 

Krov ove bogomolje (120 m) krase statue Hrista, Jovana Krstitelja i ostalih apostola, izuzev Petra, koji, valjda, počiva ispod ove crkve. Sa prozora ove bogomolje vernicima se obraća papa, a za praznike upućuje uobičajni blagoslov "Urbi et orbi" (Za grad (Rim) i za svet).

Nad papskim oltarom nalazi se čuveni baldahin s pčelama, kontraverzno Berninijevo delo (1624.-1633.), za čiju je izradu skinuta bronza sa Pantenona.

Izuvijani stubovi baldahina su link s Solomonovim hramom u Jerusalimu. Radnici su pri izradi ovog dela obolevali, desilo se to čak i samom papi Urbanu VIII, pa se govorkalo o kletvi Hristovog vikara. Iz ove, najsvetlije hrišćanske bogomolje, izneto je pregršt paganskih relikvija, toliko skaradnih, da su završile u mutnim vodama Tibra. Ispod ovog baldahina papa drži misu.

Crkva svetog Petra krasi jedino potpisano Mikelanđelovo delo „Oplakivanje“ („Pietra“, 1499.). Naime, mnogi su prisvajali ovo delo i uvređeni umetnik se potpisao na Bogorodičiom ramenu. Bronzana statua svetog Petra, iz XIII veka, predmet je poštovanja vernika, koji dolaze da bi celivali svetiteljsko stopalo. Bronza za ovu statuu dobijena je topljenjem Jupiterove. Stolica svetog Petra "Eccelesia Triumphans" nalazi se u glavnoj apsidi liturgijskog istočnog krila bazilike. Srednjovekovna stolica optočena je pozlaćenom bronzom. Pored upražnjenog prestola stoje dva anđela. Pod zracima julskog sunca, koja je do prestola dopirala kroz baldahin visok 29 metara, deluje nestvarno, kao da lebdi nad podom bazilike. Pape su htele da Rim bude umetnička riznica sveta. I u tome su uspele. Tako sam pronašao i Berninijevog Longina, rimskog vojnika kaji je milosrdno probo Isusa razapetog na krstu. Kao i 28 stepenika iz Pilatove palate, po kojima je gazio Isus, deo krsta na kojem je bio razapet i maramicu na kojoj je utisnut njegov lik.

Trg svetog Petra, ogromni trapezoidni prostor, trasiran je 1656.-1667. godine po planovima Đanlorenca Berninija (1598-1680) u obliku elipse s četvororednom kolonadom sastavljenom od 284 jonska stuba i sa 140 statua svetaca. Kleštima dve slobodno postavljene kolonade majstorski je zatvorio trg. Time je dobio željeni izgled iz vazduha, izgled raširenih ruku crkve, koja srdačno dočekuje vernike u majčinski zagrljaj. Bernini je planirao i treću kolonadu, koja nikada nije ugledala svetlost dana. Savršena elipsa koju čine dva luka kolonada, stvara optičku varku nestajanja stubova, ako se stane u jednu od dve, označene žižne tačke. Egipatski obelisk visok 25 metara u sredini trga potiče iz I veka pre nove ere. Bio je to prvi granitni monolit (visok oko 25 metara, a tešak 350 tona) koji je izmešten sa orginalne lokacije. Obelisk je u fokusu, a s obe strane su izmeštene veličanstvene fontane. U Rim ga je preneo Kaligula za svoj cirkus. Na današnje mesto ga je premestio papa Sikst V (1585.-1590.), naredivši apsolutnu tišinu. Onog ko bi čak i kinuo na trgu su čekala spremna vešala. Čak 800 ljudi i 75 konja naprezalo se do granica izdržljivosti, kada se trgom iznenada prolomio uzvik:

"Acqua alle funi" (Pokvasite užad).

Operacija je uspela, a papa umesto da po naredbi likvidira neposlušnog radnika, čestitao mu je i blagoslovio ga. U vatikansokom dvorištu. pogledao sam statue u podu, reljefe (markere) i ugledao onaj koji simboliše vazduh. Zapadni vetar (West Ponente) ili Božiji dah (Respivo di Dio).

Tada sam pronašao i "in hoc signo vinces" (znaku u kojem ću pobediti). Simbol snage i hrabrosti. Istrajnosti i upornosti. Reljef bika. Torro-a. Apisa. Moj horoskopski znak. Životinju koja je mesto našla i na porodičnom grbu Borudžija.

Vatikanski muzeji datiraju iz vremena pape Julija II, dakle iz XVI veka. Zbirka se i dalje obogaćuje značajnim umetničkim delima. Dok posmatram bogate riznice vatikanskog muzeja (egipatska, etrurska, galerija svećnjaka, tapiserija, geografskih karata i mapa, slušam muziku grupe "Enigma" i njihov hit "Mia colpa". Ima ljudi koji osete krivicu kad nešto učine, kad zadovolje neku svoju potrebu. Ja ne. Uvek sam se kajao zbog stvari koje nisam uradio, retko zbog onih koje sam učinio. U vatikanskom muzeju 1407 soba smešteno je izuzetnih 60 hiljada umetničkih dela. Posle Luvra, najfascinantnija kolekcija. Pred vašim očima promiču dela Mikelanđela, Rafaela, Da Vinčija, Berninija i Botičelija. U Muséo Vaticano ulazi se Mikelanđelovim čuvenim spiralnim stepeništem.

Vatikanska apostolska biblioteka, osnovana papskom poveljom 1475. godine, jedna je od najbogatijih na svetu, sa preko 200 hiljada rukopisa i oko 2 miliona štampanih knjiga. Čitaonice su bogato dekorisane, s freskama, policama u intarziji i knjigama uvezanim u kožni povez. Pogledajte ih na: www.vatican.va/library_archives/vat_library.

Tajni vatikanski arhiv (L'Archivio Secreto Vaticano), u kojem Robert Langdon, nalazi ključ za rešenje tajne iluminata, nalazi se u dvorištu Bramante. Pridev tajni u ovom slučaju označava da je privatni, pošto sadrži prepisku papa. Police duge osamdeset kilometara, na kojima leži šezdeset hiljada spisa. Ovde ćete pronaći ahrive inkvizicije, zapise s suđenja, akterima potkazivanja i slične spise. Ovi arhivi su za javnost otvoreni krajem XIX veka, posle pritiska Đuzepea Garibaldija, a danas ih može svako prelistati na Internet stranici: www.vatican.va/library_archives/vat_secret_archives/. Arhiv i biblioteka spojeni su terasom, a u blizini je mali kafe gde možete nešto popiti i prezalogajiti, ako se zanesete u bogatu pisanu građu. U biblioteci se zahteva konvencionalno oblačenje.

Na nedavno održanoj izložbi Tajnih vatikanskih arhiva u Kapitolskom muzeju, na ulaziu na izložbu "Lux in Arcana-The Vatican Secret Archive reveals itself“ dočekuje vas ogromni mermerni papa Urban VIII, ispod čijih stopali su se rasuli listovi pergamene sa zapisima sa suđenja Galileju. Tu su i dokumenti dugio 60 metara sa suđenja vitezovima templerima iz 1308. godine. Tu je i pismo vladarke Škotske, Marije Stjuart, koja se na francuskom jeziku obraća papi Sikstu V nekoliko nedelja pre smaknuća. Tvrdi da je nevina i da nije učestvovala u zaveri protiv Elizabete I. U delu izložbe koje je naslovljen „Čuvar sećanja“ publici je predočeno pismo napisano na brezovoj kori koje su napisali američki Indijanci papi Lavu XIII, koa i pismo napisano na svili poslednje naslednice kineske dinastije Ming papi Inocentu X, pismo pape Klementa XIV. Mozartu. Tu je i pismo s potpisom nezahvalnog vajara Berninija koji od pape ište novac, 150 škuda, kako bi platio mermer od kojeg je napravio anđele na istoimenom mostu preko Tibra ispred Anđeoske tvrđave (Castel Sant’Angelo).

Na tavanici Sikstinske kapele (nazvane po papi Sikstu IV), pored poznate freske izgnanstva iz raja, kada su Adam i Eva bili diskvalifikovani zbog jedne životinje i jedne voćke, ali su stekli seksualnost i okusili greh, ugledah drugu, koja se zove „Stvaranje Adama“. Pogledah je i zanemeh.

Ono što sam ugledao, uošte nije odgovaralo nazivu ove čuvene freske, Adam i Bog su ležali jedan naspram drugog, kao jednaki i dodirivali se prstima. Ili su se mirili ili su jedan drugom prenosili energiju. Po Bibliji Bog je čoveka stvorio kao svoj odraz na zemlji "kao gospodara riba u moru i ptica na nebu i svih zveri na zemlji...". Još jednom bacih pogled i ugledah još jedan bizaran detalj; Bog je imao uprljana stopala. Još jedna šifra. Još jedan marifetluk renesansnog šereta, Mikelanđela Bonarotija (1475.-1564.). Genijalno! Našao se tu i maleni Isus i Bogorodica, koja mu je okrenula glavu u znak samilosti, kao i odrana koža svetog Bartolomeja s crtama lica slična Mikelanđelovim. Freske su zadnji put očišćene devedesetih godina XX veka. Neočekivano, prišao nam je nasmejani japanski turista, s fotoaparatom, ali umesto da nas slika, nespretno ga je ispistio. Dok se saginjao da ga pokupi, došapnuo nam je:

                                 "Potražite čoveka koji zastupa našu stvar. Cosa nostra!"

Izašli smo i u daljini ugledali čudnu kamenu građevinu, na samoj obali reke Tibar, kružni zamak opkoljen četvrtastom tvrđavom. Bila je to Sant Angelo koju je sagradio car Hadrijan (117.-138.) za svoj mauzolej. Tvrđava je, kasnije, poslužila kao nepobedivi bedem najezdama Berbera i Mavara. Visoko na vrhu zamka zasedeo je još jedan, ovog puta bronzani anđeo. U ruci je držao mač. Zamak ima čitav niz tajnih ulaza, skrivenih odaja, prolaza i hodnika. S Vatikanom je povezan uskim prolazom "Il Pasetom" dugim tri kilometra, sagrađenim za vreme pape Lava IV (847.-855.). Poslužio je papi Klimentu VII 1527. godine za beg od dvadeset hiljada vojnika Karla V. Tada je 147 švajcarskih gardista od ukupno 189, koji su obezbeđivali papinu odstupnicu pobijeni. Većini tadašnjih gardista vojni rok je istekao i trebali su da budu otpušteni iz službe. Zbog rata njihov odlazak je odložen na neodređeno vreme.
 

Tako je većina od njih strada zbog svog profesionalizma. Pljačkanje Rima trajalo je osam dana i za to vreme su nepovratno izgubljena mnoga vredna umetnička dela. Time se okončao i period renesanse. Papin uticaj je oslabio. U tvrđavi je i papska prostorija s muralima obnaženih žena, sličnim onim koje danas susrećemo u "Playboy-u" i sličnim magazinima. Tvrđava je služila i kao tamnica ne samo za najokorelije zločince, već i viteze templare i braću slobodne zidare. Inkvizicija se ovde iskazala u svom punom sjaju. U tvrđavu se uspinje orginalnim stepeništem iz Hadrijanovog vremena.

Od 1886. godine u nju se ulazi preko kamenog mosta sa skulpturama u broju meseci u godini. Bernini je most Sant Anđelo (1667.-1672.) ukrasio sa deset skulptura anđela, svetim Petrom i Pavlom. Za to postoji par razloga. Ovo je put koju vodi na teritoriju Vatikana. Drugi je taj što je Rim 589. godine zadesila epidemija kuge. Sledeće godine za papu je izabran Grgur, koji je organizovao procesiju od Santa Marija Mađore do bazilike Svetog Petra. Kada se povorka približila ovom mestu, ukazao se arhangel Mihailo. Zamahao je mačem, a epidemija je okončana. Simbolički, ovaj most predstavlja put spasenja. Prva asocijacija bio mi je Karlov most u Pragu. Čuvene anđele (1668-1669.) naručio je Klement I Rospiljozi. Po načinu na koji su napravljeni, bilo je jasno da nikada nije planirano da se postave na most. Bili su isuviše uglačani i suviše skupo plaćeni. Onako natprirodne veličine, noseći instrumente Hristovih muka, isklesani su pod budnim Berninjevim okom. No, nisu svi anđeli načinjeni podjednako vešto, tačno se vidi gde je majstor uzeo učešće. Radi se o Anđelu s trnovim vencem i Anđelu s natpisom "I.N.R.I". Interesantno je da je i kopiju Anđela s natpisom izradio lično Bernini. Ponešeni ovom lepotom, zaboravili smo na vreme. Pogledah na kazaljke sata i zapanjih se. Bili je vreme za pokret. Zaustavio sam prvi taksi i rekao:

                                                       "Roma Termini, presto, per favore!"

Kasnimo! Rim je blistao na julskoj mesečini, dok su gume našeg taksija marke „Alfa Romeo“ mazile rimsku kaldrmu. Mimoišli smo Severove bedeme i potrčali ka peronu, na kome je već bio postavljen voz. Nažalost, napuštali smo ovaj prelepi grad, kako bismo se prigradskom železnicom, a onda autobusom odbacili do našeg hostela na kraju grada. Utehu smo našli u činjenici da nas je čekao još jedan dan. Još jedan dan u Rimu. Još jedan dan za rešenje misterije.

Vrt i galerija Borgeze

Gledajući sve te silne anđele, primetio sam da je „manjak anđela“ na zemlji. Rim, bar leti, nije Felinijev "Grad žena". No u Rimu je svaki dan praznik. Dozvolite mi da budem patriota, ali naše devojke su, ipak, lepše. Definitivno.


Zato smo se, u potrazi za lepotom, uputili u galeriju Borgeze. Penjući se na brdu Pincio od Španskog trga, ugledali smo lepo održavanu baštu.

"Kako lepo mesto!", zadivljen sam uzviknuo.

"Mogli bi ovde da ručamo", saglasila se Ana, pošto smo već dobrano bili izgladneli. Došli smo do ulaza i imali šta da videmo. Došli smo na glavni ulaz vile Mediči, nekadašnje čuvene firentinske porodice. Jedan član ove familije Kozmo Mediči pokušao je da ujedini hrišćane i nije mogao da odoli ljubavi prema jednoj ženi. Doživeo je dvostruki poraz. Danas se ovde nalazi umetnička akademija, koju su nekad pohađali Berlioz i Debisi. Kad nisu visili po rimskim kafanama. Nevoljno smo nastavili dalje, a u jednoj poprečnoj ulici ugledali par restorana. Naše molitve su uslišene.

Dežmekasti službenik američke adminisracije u Rimu, Pol Volker, dokono je sedeo u bašti prazne tratorije. Bilo je sparno i odmah smo se uputili u sigurnu i klimatizovanu unutrašnjost restorana. Krenuo je i on za nama i seo za susedni sto. Restoran je delovao sterilno poput hiruške sale. Bez oklevanja Pol nas je upitao odakle smo, kako je u Srbiji i zašto je Ana Ivanović napustila Verdaska. Piljio je u ekran svog ajfona i počeo da trabunja o politici.

Njegov zlatni pečatni prsten sa natpisom "Razvijaj se ili umri" otkrivao je da pripada "Rimskom klubu", međunarodnoj nevladinoj organizaciji, čiji je glavni cilj „produbljivanje svesti u vezi sa specifičnostima društvenog razvoja u epohi naučno tehničke evolucije“. Pomenuti klub osnovan je 1968. godine od članova Morgentau grupe. Broj članova je tačno određen i nepromenjljiv. Špekuliše se da teže da stvore svetske vlade "Novus ordo seclorum". U tom cilju sumnja se da su izazvali kubansku krizu, ubistva Kenedija i italijanskog premijera Alda Mora. U saradnji sa "Crvenim brigadama" (u okviru tajnog projekta "Gladio“). Njgovo mrtvo telo, 55 dana posle otmice, pronađeno je u  u prtljažnili Renaulta parkiranog na Via Michelangelo Caetani u središnjem Rimu, samo sto metara od prostorija demokršćanske stranke. Teorija zavere, tako popularna u srpskom narodu, pomisio sam s jednom:

"Uskoro će biti moguće ostvariti skoro potpunu kontrolu nad svakim građaninom i otvarati dosijea, koja će sadržati i najličnije detalje o zdraviju i ponašanju svakog građanina. Ovi dosijei će stajati na raspolaganju vlastima. Vlast će prelaziti u ruke onih koji budu kontrolisali informacije. Postojeće institucije biće dopunjene institucijama za upravljanje pretkriznim situacijama, čiji će zadatak biti da unapred indentifikuju moguće društvene krize i razviju programe koji će se sa njima suočiti."
Zbignjev Bžežinski

Reče nam da danas odlazi za Vašington D.C. To nam je bilo dovoljno. Jasno nam je bilo da to nije čovek koga tražimo. Pozdravili smo ga i otišli u restoran do ovog, rustičniji i pun života, gde su Italijani uživali u hrani, sve s portiklicama oko vrata, glasno se prepirući i žučno gestikulirajući. Iz pozadine dopirali su zvuci Verdijevih arija. Za nas, mnogo prijatnija atmosfera.

"Scusi, consiglere", obratih se simpatičnom ćelavku s salvetom oko debelog vrata, koji je srkao vrelu čorbu i drobio hleb u nju.

"Mario", predstavi se on i glavom nam dade znak da sednemo za njegov sto. Pogledao sam na sliku koja je visila na zidu i imao šta da vidim. Na slici ispod sjajne zvezde Danice jedna drugoj su se divile tri milosnice, grčke boginje Harite. Poznatije kao tri Gracije. Vera, Nada i Ljubav...

"Parole grande", potvrdi moje slutnje Mario. "Izgubljene božanske reči. Potražite sveštenika koji obožava Đotove radove. "

Trebalo je svariti kako obilnu hranu, tako i ovu zagonetnu informaciju. Uživali smo u vrtu Vile Borgese, projektovanom 1605. godine, u hladu drveća i statua Getea, Bajrona i Igoa, na klupi pored fontana, svesno propusteći da se provozamo čamcem po veštačkom jezeru i posetimo ZOO-vrt.

Za utehu, odavde se pružao veličanstven pogled na grad. Ceo kopleks prečnika 6 kilometara nacionalizovan je 1902. godine. Malo je poznato da se više od 60% svetskih umetničkih dela nalazi u Italiji. A i vrućina se nije mogla više podneti.

Zato smo se uputili u Muzej i Galeriju Borgeze (Galleria Borghese, Piazzale del Museo Borghese 5) koji su smešteni u zgradu nekadašnjeg kazina. Naravno, da predhodno preko Neta nismo rezervisali mesta za ovaj termin, ne bismo ušli. Na ulaz u ovaj raj umetnosti čeka se danima.

"Otmica Prozerpine" (1621.-1622.) prikazuje svu umešnost udružene porodice Berninija, oca i sina. Vajajući mermer poput testa, oni nam verno dočaravaju teksturu kožu, raščupanu devojačku kosu i Persefinine suze. Njeno zanosno telo migolji se u snažnom zagrljaju boga Plutona. Njeni naporu unapred su osuđeni na propast. Sladostrasno božanstvo nije spremno da se odrekne ovako slatkog plena. Prešao je granicu Hada, na šta ukazuje prisustvo strašnog Kerbere. Možda je erotičnost ove skulpture, razlog što ju je kardinal Borgeze poklonio papinom nećaku.

Moju pažnju privukla je kompozicija „Venera i Kupidon skupljaju med". Boginja lepote je preko svog sina Amura, odapela ljubavnu strelu u pravcu srca boga podzemlja Plutona. U isto vreme, već pomenuta Prozerpina, ćerka boga neba Jupitera i njegove seste, boginje zemljoradnje Kerere, bezbrižno se na Siciliji igrala sa nimfama i brala cveće. Iz vulkana Etne, iskočio je napaljeni Pluton i mladu devu sa sobom, odveo u podzemlje, ne hajući što joj je stric. Tu su se venčali. Prozerpinina majka, Kerera, batalila je useve i bacila se u potragu za ljubavnicima. Njoj se u istrazi pridružuje i Jupiterov sin, Merkur. Napokon je pronalaze i sklapaju sporazum: pola godine će biti kod muža, a pola kod majke. Tako su nastala godišnja doba, koje je Vivaldi tako lepo muzički opisao.

Sličnu priču i sličnu temu obrađuje još jedno Berninijevo delo „Otmica Sabinjanki“. Jedro telo mlade devojke, otmičar drži u „čeličnom“ zagrljaju, te su se njegove snažne ruke „prosto utisnule“ u devojačka leđa i u njene snažne butrine.

Na skulpturi „Apolon i Dafne“ (1622.-1625.), Bernini je odlučio da ovekoveči najdelikatniji momenat ove legende. Trenutak kada iz Dafininih ruku izrasta lišće, a noge puštaju kornje. Apolon je sustigao svoju dragu i strasno obuhvatio njen struk, pokretom punom samopouzdanja. Bilo je, međutim, prekasno. Devojačke usne razvučene u bolnu grimasu, nagoveštavaju spoznaju o onom što se upravo dešava. Berninijev „David" (1623.) je razbarušeniji i divilji, za razliku od Mikelanđelovog. Možda zato što je ovekovečen u trenutku kada je rešio da smakne Golijata. "Istina" ozarena, s pogledom uperenom u nebo, u desnoj ruci drži sunce, a levom nogom gazi zemljinu kuglu. Napoleonova sestra, Paulina Borgeze izazvala je skandal svojim poluobnaženim prikazom u maniru antičke boginje.

Ticijanova slika "Sveta i profana ljubav" nastala je oko 1515. godine, po porudžbini bio je Nikolo Aurelio, sekretar Saveta desetorice. Pažljivije sam zagledao pejzaž i primetio razliku na levoj i desnoj polovini slike. Desno je rustičan, skromniji raskošan pejzaž, sa seoskom crkvom i stadom ovaca. Leva strana izaziva nespokoj svojim mračnjaštvom, a prikazana su dve nestašne zeke koje šire nemoral. U prvom planu su dve ženske figure, Felicita Eterna i Felicita Breve. Felicita Eterna je naga, sa plamenom u desnoj ruci, dok je Felicita Breve prikazana u raskošnoj haljini, kako drži sud pun zlata i dragog kamenja. Tako slične, a opet tako različite. Sve ovo bi trebalo da naglasi razliku između večnih i prolaznih vrednosti. A večna dilema kojoj se strani prikloniti. Dve mlade žene sede na mermernom sarkofagu i iznose jedna drugoj svoje ljubavne jade, o čemu svedoči prisustvo Kupidona koji muti vodu.

U Rimu se oblačimo

U prestižnoj Via Condotti koja izlazi na Španske stepenice (Piazza di Spagna) smestile su se sve fensi radnje: Bulgari, Cartier, Prada, Valentino, Gucci, Chanel, Armani i Hermes. Ulica je nazvana po vodovodu (condotti – ital.) koji je vodio do Agripinih termi nedaleko od Pantenona. Za one s plićim džepom pravi izbor su velike robne kuće „Upim“, „Coin“ i „Stada“. Mnoge radnje ne rade u periodu između 13 i 16 časova, jer Italijani posle obilnog obroka odmaraju. A i vrućina je, pa se tada ide u muzeje i galerije. U blizini je i čuveni Caffé Greco u koje su znali da navrate Kazanova, Bajron, Gete, Stendel, Gogolj, Šopenhauer, List, Vagner, Berlioz, Bize, Mendelson. Mesto je toliko bilo posećeno, da je papa Lav XII zabranio ulazak, zapretivši tromesečnom teškom robijom. Al' se lukavi Grk dosetio, pa je kafu služio kroz prozor kafea. Važno obaveštenje za zavodnike i preljubnike; cvećare rade neprekidno. Jer, ljubav ne može da čeka!

U svako doba dana i noći elegantni Italijani, peške, vespama ili kolima hitaju ka mračnom predmetu svoje požude. A do tada, preko mobilnih telefona im pevaju šansone ili operske arije. U karabinjerskim automobilima policajcima nije lako sa šarmantnim koleginicama u elegantnim uniformama. Zato teatralno bacaju šapke na krovove svojih automobila. I šire perje poput paunova.

Rimske crkve

„Ko si ti?“ Zapita istovremeno trista glasova, dok je dvadeset mačeva blistalo u rukama najbližih sablasti...
„Ja sam onaj koji jeste... “

(Žozef Balsam II, Aleksandar Dima)

U rimskim crkvama renesansa (preporod) i barok vode ljubav. Barok ("baluka") označava perlu, sve je bogato i kitinjasto, kako bi potvrdilo moć crkve. Barokne kompozicije su velikih razmera, napravljene od različitih materijala. Formirao se oko teme koja je trebalo da čoveka pokrene na razmišljanje. Da ga dirnu i da ga usmere ka veri. Produbljuje se odnos svetlosti i senke, razvija dramatika i patetika kompozicije, za razliku od statične i smirene renesanse. Javljuju se složene kompozicije i neretko se upotrebljavaju nesimetrične dijagonalne kompozicije. Barok je našao mesto u dvorovima i rezidencijama kraljeva, kao i bogomoljama. Fasade su bogate stubovima i nišama. U jednoj od baroknih crkava (Crkva Santa Frančeska Romana) pronašao sam otiske, koje je po legendi pripadaju svetom Petru dok se molio.

U Kapućinskoj kripti crkve Santa Maria della Concezione (crkva Naše Gospe bezgrešnog začeća) pronaći ćete kosture hiljada sveštenika. Na ulazu u jednu kapelu piše:

"Šta si ti sada, mi smo nekad bili; šta smo mi sada, ti ćeš biti".

Podignuta je 1631. godine po nalogu pape Urbana VIII.  Nalazi se u  Veneto. Sagrađena je po nacrtu Antonija Kasonija.. Sastoji se od oltara, naosa i nekoliko kapela unutar nje. U njoj su grobovi Svetog Feliksa od Kantalićea i Blaženog Krispina iz Viterba. Ovde ćte pronaći i znamenitu fresku Svetog Arhanđela Mihaila, rad Gvida Renija. Kripta je podeljena na šest soba od kojih je pet dekorisano kostima, i to su Kripta vaskrsnuća, Misinska kapela, Kripta lobanja, Kripta karlica, Kripta nožnih i butnih kostiju i Kripta tri skeletona. Sve su osvetljene samo prirodnom svetlošću koja dolazi kroz pukotine i malim fluorescentnim lampama. Pre počinka, kapućineri su svake večeri dolazili na ovo mesto, molili se i razgovarali o danu koji je upravo prošao. Interesantno je da je Markiz de Sad tvrdio da “nikada u životu nije video ništa strašnije”. Izgleda da nije znao da na Siciliji, u manastiru isog monaškog reda ima duplo više razigranih kostura. 

Čovek koji je u starosti zaboravio šta je stvorio u mladosti (ili nije hteo da se seća poput Felinija), genije koji je prodro u srž antičke skulpture, umetnik koji je zarad autentičnosti sam sebi podvrgao torturi plamenom, dok mu je ogledalo držao lično papa, započeo je kao najamnik kardinala Borgezea i učenik svog oca Pjetra. Oca koga je zasenio. Naoružan štitom vere i nadahnut snagom krsta stvarao je vanvremenska dela. Ali je isto tako umeo da zbog ljubavnice, s isukanim mačem juri rođenog brata rimskim ulicama. Đanlorenco Bernini (1598.-1680.), barokni majstor koji je, po mnogo čemu iskoračio iz svog vremena, rođen je jednog decembarskog dana 1598. godine u Napulju.

 

„Bolje loš katolik, nego dobar jeretik!“ znao je da kaže.

U crkvi Santa Maria in Cosmedin podignutoj u VI veku, na ostacima iz flavijevskog perioda, sa renesansnom fasadom i romasnkim zvonikom, zidove su prekrivale freske, a tavanica je bila oslikana. Izbeglice iz Konstinopolja su ovde vršili bogosluženja. U portiku se nalazi čuvena antička mermerna glava boga mora Okeana sa otvorenim ustima s dva roga (Usta isitine, La Bocca della Verità). Ovaj reljef nekad je krasio obližnji Herakulov hram, a korišćen je kao primitivni detektor laži. Po legendi, kameno lice će odgristi ruku svakome ko slaže.

Najupečatljivija scena u filmu "Praznik u Rimu" je ona kada Pek gura ruku u otvor reljefa i izvuče je bez šake. Ana vrišti, a on vadi šaku iz rukava sakoa i smeje se vragolasto. Hepburnin krik nije bio gluma. Šarmantni Pek našalio se s glumicom na početku karijere. Mnogi muškarci na ovom mestu stavljaju na probu vernost svojih dragana. A može i obrnuto. Ne posedujem informaciju koliko je ljudi odavde otišlo bez ruku.

Zatim smo se uputili u pešačku zonu (isola pedonale) u samom srcu Rima. U ulici Via del Corso održavale su se demonstarcije. Saobraćaj je bio obustavljen. Vladala je neopisiva gužva, kakofonija zvukova, metež turista i uličnih artista svih boja. Tih tričavih kilometar i po prošao sam probijajući se kroz masu i neprekidno izgovarajući: Scusi!

Žurio sam do trga Popolo. Piaca del Popolo je najniža tačka grada i "il nuovo edificio", prvo mesto gde je Napoleon postavio giljotinu.

Večni grad je zagonetan. Često sam nailazio na mnoga obeležja, znamenja, grbove, znake iz raznih epoha. Antički Rim je ostao na 3-20 metara ispod nivoa današnjih rimskih ulica. Recimo, na svakom koraku u Rimu naći ćete natpis S.P.Q.R. kojim je označeno puno toga, od infrastrukturnih objekata, do livenih žigova na šahtovima.

Većina turista ne zna šta ovaj natpis označava. U pitanju je „Senatus Populusque Romanus“ (Senat i narod Rima), stari slogan koji je označavao demokratsko opredeljenje građana, a sada je natpis koji označava pripadnost gradu.

U crkvi Santa Marija del Popolo, sagrađenoj u renesansnom stilu, 1470. godine, krije se jedna od najbogatijih umetničkih riznica Rima. U kapeli Chigi, drugoj sleva, za koju je kardinal Fabio Čingi (kasnije papa Aleksandar VII) unajmio Đanlorenca Berninija (da završi nedovršeni Rafaelov rad na temu "Lepotice i zveri"). U kupoli sija sazvežđe zvezda i sedam astrnomskih planeta, ispod kojih je dvanaest zodijačkih znakova, paganskih simbola zemlje. Prikazani su i četiri godišnja doba: primavera, estate, autunno i invérno. Na svakoj strani kapele postavljene su po jedna mermerna piramida. Na svakoj piramidi nalaze se mermerni elipsasti medaljoni. U parteru se nalazi krilati skelet koji nosi grb Čangija. Navodno je na ovom mestu bio sahranjen Neron, a na njegovom grobu je izrastao veliki hrast. Mesto je važilo za ukleto, do podizanja crkve. Najveći broj posetilaca, ovde potraži Karavađova dela u kapeli Ceradi: "Obraćanje svetog Pavla" na putu za Damask i "Raspeće svetog Petra". U automat ispred kapele ubacio sam novčić. Kapela se osvetlila i iz mraka se pojavio sveštenik benediktanac odeven u tradicionalni crni habit s kožnim pojasom.

"In nomine padre, filli et spiritus sanctus..."

klečao je i molio se pokorno, pridržavajući se gesla svoga reda "Ora et labora" (moli i radi). Naglo je ustao i potrčao.

"Apresto fratello, Lorenzo!", povikah za njim. Pogledao je u mene zastrašeno, svojim slepim očima, a beonjače mu zasijaše. Pored pripadnosti redu, bio je i član Organizacije za međureligiski dijalog, “Monastic Interreligious Dia... . Dok smo se rukovali, dodirnuo sam pacem spoljnu stranu njegove ruke. Bio je to tajni znak slobodnih zidara. Hvat.

"In vino veritas!", dodah.

"Uvaženi, kada možete pogledati u blato kraj puta i videti nešto osim mulja, kada na licu nesrećnog sabrata na samrti, ugledate još nešto osim greha, kada molite, volite, kada se nadate, kada verujete u sebe, ali i u druge, tada u ruci držite mač protiv zla, a u srcu zvuk pesme! Odbacite, dakle, svaku zlobu i svako lukavstvo i licemerje, zavist i ogovaranja. Đakomo, Volfi i njegov suparnik Saljeri, Svi su oni ... Basta! Čudni su putevi gospodnji ... Isola... idite na ostvo .... gde je bio izolovan naš brat." promrsi kroz zube oficir lože, podiže pogled pobožno ka nebesima i izgubi se u tami crkve.

Zamislio sam se. Trag je vodio ka Bonaparti i ostrvu Elbi gde je on bio prognan. Prvo mesto na kome su pokušali da se reše vlastoljubivog Napoleona Stigavši na ostrvo 4 maja 1814. godine, praćen telesnom gardom, počeo je da ga prilagođava sebi. No ni to ga nije usrećilo, zadržao se tamo samo devet meseci. Pomalo pometeni izašli smo iz crkve. Tamo nas je dočekao još jedan obelisk faraona Ramzesa, donešen u vreme vladavine Avgusta. Veliki trg na kojem se nalazi istoimena crkva projektovan je u XIX veku. S druge strane trga s obe strane Via Corso stajale su dve identične crkve, Santa Maria in Monte Santo i Santa Maria dei Miroacoli.

Crkva Santa Marija del Mađore izgrađena je u V veku, kao najveća ranohrišćanska bazilika. Na orginalnu fasadu Fernando Fuga je oslonio dvostruku lođu tetaralnog efekta, citirajući Berninija. Unutrašnjost je mermerna sa kasetnom tavanicom koju pridržavaju 36 jonskih stubova Juninog hrama. Romanski zvonik ove crkve najviši je u Rimu (75 metara). U spomen na noć 5. avgust kada je iznenada pao sneg, svake godine u crkvi se bacaju bele cvetne latice. Ako pogledate jednu nadgrobnu ploču na podu, videćete da ovde počiva porodica Bernini. Zlatnu tavanicu izradio je Đulijano de Sangalo. Ispred Isusovih jaslica nalazi se spomenik papi Piju IX u molitvi, izrađen u pozlaćenoj bronzi. Ovde je mir pronašao i papa grditelj Sikst V, koji počiva u ovdašnjoj Sikstinskoj kapeli. Pod oltarom se od VII veka čuvaju relikvije iz vitlejmske pećine. Kapela Paulina smatra se najlepšom kapelom u svetu. U sakristiji se nalazi turska zastava, koju je hrišćanska vojska zarobila u bici kod Lepanta. Nekada je iz ove crkve papa delio blagoslov "Urbi et Orbi", a i danas je krase najstariji rimski mozaici.

Crkva San Pjetro in Vinkoli (Sv. Petar u lancima) čuva lance kojima je bio okovan ovaj svetac. Oni su izloženi u konfesiji, ispod hora. Jedne kojima je bio vezan i druge rimske. Kada su stavljene jedne pored drugih, u XIII veku, čudom su se spojile.

Unutrašnost je dekorisao Mikelanđelo, a pred čuvenom statuom helangelovog Mojsija (1514.-1516.), tadašnji papa je preklinjao umetnika da završi posao, kako bi otpočeo sa oslikavanjem tavanice vatikanske Siksinske kapele. Materijal za ovo remek delo Mikelanđelo je u Karari birao čak osam meseci. Jevrejski vođa zaleđen je u trenutku kada se sprema da razbuca ploče s deset zapovesti, iznerviran ponašanjem svog naroda.

Ispred crkve Santa Maria Sopra Minerva, retkog primera gotike u Rimu, koja se nalazi na istoimenom trgu, nalazi se još jedno Berninjevo delo, koje odmah izmami osmeh. "Slon koji nosi obelisk" (1666.1667.). Završio ga je Erkola Ferate. Ako se ne varam, ovo je duhovita opaska na prodor kartaginskih trupa preko Alpa.

Egipatski obelisk je simbol zraka Sol-a. A slon je bio atrakcija u XVII veku. Ali i antički simbol pameti i pobožnosti. U samoj crkvi je Mikelanđelov "Uskrsli Isus" toliko stvaran, da su morali da mu opašu komad tkanine oko bedara. Iz moralnih razloga.

Berninijeva skuptura "Sveta Tereza u zanosu" iz kapele Kornaro, crkve Santa Marija dela Vitorija, prikazuje sveticu, na oblaku, u trenutku u kom joj je anđeo zario koplje u srce. Anđeo heruvim deluje istovremeno i nežno i okrutno. Naručioci ovog grandioznog umetničkog dela, porodica Kornaro (venecijanski patrijarh, kardinal Federigo Kornaro, njegov otac, dužd Đovani i šest kardinala članova porodice), celu scenu voajeristički posmatra iz udobnih operskih loža i domunđava se. Zidovi su pokriveni obojenim mermerom u tonovima zagasite žute, sive i zelene, a najefektivnijii su u blizini svetice. Karmelićanska reformatorka i svetica, ležala je na leđima, nemoćna, zabačene glave, otvorenih usta i sklopljnih očiju u delikatnom trenutku mističnog iskustva:

"njegovo veličanstveno zlatno koplje, a na vrhu gvozdenog šiljka bio je plamen...nekoliko puta se zarilo u moje srce... prodrlo u moju utrobu... Bol je bio tako živ i jak, da sam zajecala i poželela da ne prestane..."

(Unutrašnji zamak, Tereza od Avile (1515.-1577.))

Nešto mi je ovakva duhovna spoznaja poznata! Bespolno telo razgolićenog anđela, kovrdžave kose, jednom rukom otkriva Terezinine grudi skrivene u haljini od grube tkanine. Celu scenu čine još impresivnijom, pozlaćeni zraci u pozadini, koje osvetljava svetlost iz prikrivenih izvora. Skulptura deluje tako bestežinski lako, teatralno, kao da lebdi. Bernini je bio zadovoljan svojim delom, tvrdeći da je to nešto nalepše što je izradio. Dok je ležao bolestan, posetio ga je papa i posavetovao ga da se što pre oženi i dobije prinove, kako bi se njegovo božansko delo produžilo. Na to mu je umetnik odgovorio da su skulpture njegova deca. Izgleda da se maja 1639. godine predomislio i oženio sa duplo mlađom Katarinom Tecio. Brak je izgarao strašću, pošto su dobili jedanaestoro dece. Bernini je napravio i projekte za Luvr, koji nikada nisu realizovani, jer se nisu uklopili u pariski šmek. Neposredno pred smrt Berniniju se paralizovala desna ruka. Kakav je to maler bio za jednog genija!

A u crkvi" Svetog Nikole u zatvoru" u centru Rima, čuva se relikvija, komad ogrtača rimskog vojnika, koji je Isusu kopljem probo rebro. Na tom komadiću platna su tragovi Isusove krvi (prilika za kloniranje Isusa). Ali ko ima prava da se igra boga, osim Nestli? Isusovu krv pronaći ćete na stotinjak mesta po europskim crkvama i manastirima.

Alberto Moravija rodio se u Rimu 1907. godine. S devet godina obolio je od tuberkuloze kostiju, koju je preboleo tek 1925. godine. Zbog bolesti školovao se s prekidima. S gorčinom je konstatovao:

"Ono što oblikuje naš karakter jesu stvari koje smo primorani činiti, a ne one koje činimo svojom voljom".

Roman "Ravnodušni ljudi" izazvao je kontroverze, a fašistički režim ga je osudio. Zato se pisac otisnuo na put, lutajući starim kontinentom. Stigao je da se par puta i oženi; bio je sa dve književnice, dok se nije skrasio sa, četrdesetpet godina mlađom Karmen. Optuživan da je "nemoralan pisac", po izlasku romana "Maskarada" (oštre satire na temu diktature u imaginarnoj srednjeameričkoj zemlji) zabranjeno mu je da se u novinama potpisuje svojim imenom.

Jedna od ikona italijanskog društva je i porno diva i bivši poslanik u parlamentu Ilona Staler, poznatija pod imenom Ćićolina. Radila je za mađarsku obaveštajnu službu, a stigla je i da objavi biografiju pod pompeznim naslovom "Per amore e per forza". U njoj je priznala da nije stigla sve ovo da uradi, da bi se bacila na arheologiju.

"Već u pubertetu sam se u seksu osećala moćno", ponosno dodaje Ćićolina. Zavela je mnoge kolege italijanske političare, a njenim čarima nije odoleo ni sin iranskog šaha, koji joj se odužio darivajući joj dijamante. Sumirajući svoju karijeru izjavila je:

"Bila sam naivna, ali to je zato jer sam vrlo romantična osoba. Nažalost, to niko ne primjećuje".

U blizini drevnog Pantenona, u Via die Pastini, pili smo odlično domaće vino u bokalu, vino koje je bilo dostojna uteha za jadnu životinju, koja se žrtvovala zarad sjajnih kobasica, koju su poput vojnika pratila zrna pasulja. Sedeli smo na ulici, pored nas su prolazili turisti, čak i biciklisti.

Uveseljavali su nas svojom muzikom Cigani i simpatični dedica u kariranoj košulji, s gitarom i usnom harmonikom oko vrata, koji je pevao napolitanske pesme. Sjajan brak, venčavanje hrane i vina, krunisao je neprevaziđeni tartufo sladoled s trga Navona. I tako na kraju boravka u Rimu, zadovoljno zapevah poput Dina Martina:

"City of a million moonlit places,
City of a million warm embraces,
Where I found the one of all the faces,
Far from home!

Arrivederci Roma,
It's time for us to par..."

podigni pogled i razgledaj rimske kupole

                                          kreni na sever prateći Napoleonove stope

ili 

 se zaputi na porodično ostrvo, uskoro...

                                   Fotografije: Vlada Paradinović i Nenad M. Perić