Gvozdena kapija istočne Srbije - stazama imperatora Trajana

Putovanje uz Dunav je uvek praznik za sva čula. Nemoguće je ne biti očaran prekrasnim predelima kroz koje prolazite. Prvi detaljan opis ovog područja dao je Austrijanac Feliks Kanic, čuveni balkanolog i veliki prijatelj srpskog naroda. Sledi ga rodonačelnik savremene srpske geografije Jovan Cvijić.

Istočna Srbija je polunapuštena oblast ovenčana mitovima. Raskošne prazne kuće sa liftovima i bazenima vlasništvo gastarbajtera i pored njih, u mirnoj simbiozi, stare oronule kuće sa staračkim življem. Raskoš i beda, suprotnosti koje se privlače. Kult mrtvih, spomen ploče preminulih na kućama. Ali isto tako i u najmanjem mestu neka muzika, orkestar obučen u svečana odela i opštenarodno veselje. I direktne autobuske linije za gradove Austrije i Nemačke. Renesansno građene Vlajne zift crne kose, čije seksualno umeće nadmašuje veštine japanskih gejši. Život ovde teče u skladu sa nepisanim pravilima, a kao posledica izolovanosti celog kraja. Kako god, ovo bi mogla biti, da je pameti, srpska rivijera.

U pakleno toplo letnje jutro 22. jula 2006. godine, krećemo ka Gvozdenoj kapiji Evrope, kako u svetu zovu ovu oblast. Nema nas puno u autobusu, oko dvadesetpet, tu je i moja školska drugarica Maja, bankarska službenica Jasmina i par dečice koje su pravile atmosferu tokom puta. Prvu pauzu pravimo na Srebrnom jezeru, koje postaje prava turistička destinacija. Hotel i njegova letnja bašta ne rade. Srebrno Jezero je dugačko 14 km, a široko 300 metara. Nastalo je od rukavaca Dunava, koji je zbog gradnje hidrocentrale pregrađen dvema branama. Jezero je bogato ribom (som, smuđ, šaran, amur), a po Ginisovoj knjizi rekorda iz njega je izvađen najveći šaran težak 44 kilograma. Pijemo prvi nes i posmatramo jezero. Mali predah, malo priče, pa nastavak puta.

  reljefni prikaz Trajanovog mosta kod Kladova sa njegovog stuba u Rimu

Sledeće zaustavljanje je arheloškom lokalitetu Lepenski vir. Na njemu je 1967. godine pronađen niz od sedam sukcesivnih naselja koja su podignuta od XIII do VI milenijuma stare ere-te se ovo ispostavlja kao najstarije poznato urbano naselje u Evropi (AXIS MUNDI). Ovde se pratilo kretanje nebeskih tela, te je postojao hram posvećen Suncu, a pronađene skulpture materijalizuju „lik boga Sunca“. Zbog izgradnje hidrocentrale Đerdap, ceo lokalitet je podignut 29,5 metara.

Muškarci su u ta davna vremena živeli oko 50 godina, neki bi dobacili i do 70-te. Žene su živele kraće, zbog čestih porođaja (nisu korisili kondome i sl.) Interesantno je da je na pronađenim skeletima vrlo malo onih sa prelomima. Bavili su se skupljanjem plodova, lovom i ribolovom, ali i rudarstvom. 

Sahranjivanje pokojnika vršeno je po pravilu u kućama, ispod poda. Uz telo pokojnika polagani su rogovi jelena, često i čitava glava. Pošto jelen svake godine odbacuje rogove i dobija nove, ovo se tumačilo pouzdanim simbolom besmrtnosti. Čovek je, deluje, oduvek tome težio. A šta bi radio kada bi mu se želja ostvarila i da li bi se bar malo smarao, niko se nije pitao. A kao što znate tada nije bilo ni TV-a, ni Interneta. To objašnjava one česte porođaje.

 

U blizini je i hotel "Lepenski vir", poznat i po tome što su ovde organizovane, u to vreme vrlo popularne "Igre bez granica".  Bili smo deo Evrope kad su mnogi o njoj mogli samo da sanjaju.

Uvidom u dnevnik, koji sam vodio, pre pojave Facebooka, ovde sam bio na ekskurziji, te smo organizovali poprilično ludu žurku u jednom od apartmana. Opisi su magloviti, isprekidina i nejasni. Dobra žurka bila!

A i ovde sam, posle bombardovanja, upoznao svoju privremenu bračnu drugaricu. I to razdoblje mi bledi u sećanju. Kao san, kao noćna mora. Kao arheološko nalazište.

Tabula Traiana

Put se iznenada sužava, prateći Dunav i postaje krivudav, a vreme je naporno za putovanja.. Rečno korito Dunava u Đerdapskoj klisiri je najdublje u svetu. Dunav na početku Nacionalnog parka ima dubina od 24 m, pa naglo doseže dubinu od 70m. Dužina Dunava se ne meri uobičajno od izvora, već od ušća, gde obrazuje deltu Dunava. Duž puta susrećemo kupolaste peći od cigala koje nepotpunim sagorevanjem bukovog ili cerovog drveta proizvode ćumur (drveni ugalj). Ima ih dosta u ovom kraju, na radost ljubitelja roštilja. Pojedini putnici traže pauzu radi okrepljenja. Konsolidujemo snage i konačno stižemo pred manastir Vratna. Preobuvamo se i krećemo na put dug 15 km, u teško pristupačan kanjon reke Vratne poznat je po kamenim kapijama i neobičnim virovima.

Prerasti su geomorfološki fenomeni karpatskog dela Srbije i nalaze se pod zaštitom države. U klisurama malenih rečica obale nadvisuju visoki kameni mostovi. Monumentalne pojave, skrivene u tajanstvenim šumama istočne Srbije, one nemo svedoče da su u prošlosti bile pećine tunelskog tipa. Na jednom relativno malom prostoru, na istoku Srbije ima ih čak dvanaest. Kamene kapije, prerasti ili kameni lukovi, najviši su u Evropi upravo ovde. Prva kapija (Mali prerast) udaljena je oko 200 metara od srednjovekovnog manastira, dugačaka je 15 metara, širine 30 m i visine otvora 34 m Veliki prerast, ili druga Vratnjanska kapja, u neposrednoj blizini prve, ima dužinu 45 metara, širinu 23, visinu 26 i dubinu svoda 30 metara. Ove dve kapije se nazivaju se manastirske i istog su porekla, za razliku od treće, suve prerasti koja ima dužinu od 34 m, širinu 15 m, visinu 20 m. Ova treća kapija je najnepristupačnija i najmlađa, ali i najlepša i najizazovnija. Naš cilj je bilo obići sve ove kapije.

Na trenutke je bilo dramatično u stilu Indijane Džonsa, prelazak reke preko balvana, uske litice gde je težište tela trebalo prebaciti bliže steni, prelazak preko merdevina, probijanje kroz kamene stene, pored pećina, savlađivanje klizavosti terena. Nailazimo naizmenično čas na litice, pa na rastresito, ali i kameno tlu obraslo mahoviom, probijamo se kroz šipražje (paučina je svedok da ovuda skoro niko nije prošao), potom gazimo po samom koritu reke, koje je na pojedinim mestima presušilo. Teško je odrediti idealnu obuću, pošto su za obalu idealne planinarske cipele, a za rečno korito gumene čizme. Ujedno, ovo je odlična vežba za oblikovanje tela i aktiviranje svih mišića. Pijemo svežu vodu sa izvora, koračamo kroz korito reke i uživamo u prirodi. Vetar nas hladi umesto klima uređaja, izvor osvežava umesto tuša, potpuno smo u saglasju sa prirodom. Ovde uspeva oko 300 biljnih vrsta. Par puta pravimo pauze i na kraju dolazimo do trećeg, Suvog perasta. Speleolozi su ovde otkrili tri pećine "prave dragulje prirode".

Pećina najbliža trećoj kapiji, dugačka je oko 400 metara, a druga kraća, ali atraktivnija, skriva jezero nesvakidašnje lepote. Poslednja od tri je izuzetno velika i komplikovana, isprepletana brojnim hodnicima i tunelima. Tu pravimo pauzu za užinu, a onda nas čeka povratak istim putem. U povratku smo se brže kretali u ubrzo stigli do mesta s kog smo i krenuli. Brzina je imala i posledice, nekima iz grupe je popustila koncetracija, pa su prošli sa lakšim ozledama.

Vraćamo se do manastira, prisustvujemo večernjoj molitvi, palimo sveće i dajemo prilog za obnovu hrama. Manastir Vratna osnovan je 1415. a obnovljen 1836. godine. Po predanju crkvu je sagradio arhiepiskop Nikodin za vreme vladavine kralja Milutina (1279-1321). Posvećena je Vaznesenju Gospodnjem. Manastriski kompleks je skroman, utopljen u okolno zelenilo. Gordo stoji kao snažna brana stenama koje bi da preplave ovu pitomu dolinu. Iznad manastira, u gotovo nepristupačnoj steni, nalazi se isposnica Svetog Nikodima. Sazidana je od tesanog kamena i pečenih opeka. U isposnici se nalazi drvenu konstrukciju, predviđenu za penjanje do otvora druge bočne pećine. To dokazuje da u isposnici neko traga za zlatom (vrlo zastupljen hobi u istočnoj Srbiji). Ulazimo u autobus i krećemo put Kladova.

Zahvaljujući povoljnim uslovima (lov, ribolov, stočarstvo, zemljoradnja, vinogradarstvo, zanatstvo, trgovina i saobraćaj) ova oblast je bila od davnina naseljena, o čemu svedoče predmeti materijalne kulture najstarije civilzacije Evrope (Lepenski Vir). Prema podacima popisa stanovnistva iz 1991. godine, u opštini Kladovo živi oko 32000 stanovnika. Položaj Kladova, zaleđe bogato prirodnim i kulturnim vrednostima, kao i ubrzan privredni razvoj posle izgradnje Hidroenergetskog i plovidbenog sistema "Đerdap I" doprineli su da se mala varošica prepoznatljiva samo po kavijaru postane značajan privredni, kulturni i turistički centar. Ako se nađete u ovog gradu ne biste trebalo da propustite da vidite značajnu arheološku kolekciju koju poseduje kladovski muzej. Kladovski kavijar, delikates od usoljene riblje ikre, posle niza pronevera u preduzeću koje se bavilo njegovom proizvodnjom teško je naći na tržištu.

U svom panegirlku imperatoru Trajanu rimski poeta Plinije Junior beleži:

"Magnum est stare in Danubi ripar!"  (Veličanstveno je stajati na obali Dunava!)

Omladinski kamp Karataš, mesto smeštaja učesnika nekadašnjih radnih akcija. nalazi se sedam kilometara od Kladova. Ulice sa bungalovima nose imena glavnih gradova nekad bratskih republika. Sobe atmosferom i stanjem u kojem je nameštaj vraćaju nas u vremena samoupravnog socijalizma. U drvenu konstrukciju kreveta urezbareni su natpisi “Viva Internacionala”, “Lenjin” i slično. Svakog trenutka očekujete da se sa razglasa oglase revolucionarne pesme, a akcijaši žuljevitih ruku pojave na sportskim terenima. Tople vode nema, ali posle ovakvih napora prija čak i tuširanje hladnom. Mišići pomalo zatežu i bole, kao posledica kretanja po tvrdoj podlozi, ali je opšti utisak odličan. Poneko je pokupio i po kojeg krpelja, koga treba hitno najuriti. Večeramo i autobusom krećemo u Kladovo u noćni provod. U gradu je u toku etnofestival, afirmacija turističkih potencijala ovog kraja, koji se ove godine održava od 18 jula. Pešačka ulica sa starim fasadama i bogatim krošnjama drveća prepuna simpatičnih, prepunih kafića sa stolovima i stolicama od kovanog gvožđa, postavljenim na kaldrmi. Kao na morskim letovalištima promenada lepršavih letnjih haljina, koje tek na trenutak otkrivaju šta skrivaju, belih uskih pantalona, preplanulih i nasmejanih lica, u šetnji, uživanju u muzici i bogatoj gastronomskoj ponudi. Kao da je Štraus mlađi imao kao inspiraciju ovu varoš kada je komponovao valcer “Na lepom plavom Dunavu”: Sastajemo se sa Majinim sestrama i sparno veče provodimo u jednom od kafića iznoseći utiske sa kanjoninga, sporta koji je sve popularniji u celom svetu. Oko ponoćni pratimo koncert “Balkanike” na centralnom gradskom trgu, nakon čega se vraćamo u kamp i odlazimo na odmor.

Budimo se rano i gle čuda vode čak ni hladne više nema, ništa od jutarnjeg tuširanja. Prva pomoć u održavanju higijene dolazi iz flaša, pa slede doručak, jutarnja kafa i obilazak hidrocentrale “Đerdap”. Plovidba kroz Đerdapsku klisuru oduvek je bila problem, zbog moćnih struja i opasnih virova. Rimljani su da bi olakšali plovidbu prokopali kanal dug 3 km, a plovila su vukli robovi. Na osnovu rimskog kanala, projektovan je, izrađen i 1878. godine otvoren Sipski kanal u prisustvu rumunskog kralja Karola I, austrougarskog cara Franca Jozefa i srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, Vuča je vršena tegljačima (remorkerima). Za vreme Kraljevine Jugoslavije plovidba Dunavom regulisala se vučom uz pomoć lokomotive, prugom koju su 1916. izgradili Mađari. Zbog važnog strategijskog položaja, napad Nemaca na Jugoslaviju otpočeo je upravo ovde 6. aprila 1941. godine u dva sata po ponoći, ubacivanjem dvadesetak diverzanata. Diverzija je bila uspešna, zahvaljujući kolaboraciji kladovskog sreskog načelnika, ruskog emigranta Leonida Čudnovskog. Tokom maja i juna 1944. godine Sipski kanal bombarduju saveznici.

Oblast posle rata zauzimaju Englezi i napuštaju tek na pritisak Sovjeta. Gradnja hidrocentrale je počela 7. septembra 1964. godine kada su svečanu vrpcu presekli Tito i rumunski predsednik Dež. Okončana je 16. maja 1972. godine, kada su je svečano otvorili Tito i Čaušesku. Za mesto gde će biti podignuta brana korišćena su nemačka ispitivanja, koja su oni izvodili za vreme rata. Priča se da je jugoslovenska vlada ta dokumenta nabavila iz Austrije, plativši je sa nešto malo namirnica. Na izgradnji hidrocetrale, na našem delu, bilo je angažovano 8000 radnika, a stradalo je 14, najviše vozača kamiona koji su istovarali trodelne module za pregrađivanje reke. Završavali bi vođeni inercijom sa natovarnim kamionima u mutnim vodama Dunava. Žrtve izgradnje hidrocentrale bile su i pojedine riblje vrste, koje su isčezle usred gradnje dve brane, najočigledniji primer su jesetre. Jedno vreme su pratile brodove, pa se iza broda u prevodnici mogao videti taman trag od više desetina metara grupisane ribe.

Kula za osmatranje je opremljena sa digitalnom kamerom koja osmatra 360°, 6km u svim pravcima, a donacija je vlade Japana. Osmatra se prevodnica, nacionalni park i rumunska strana granice. Hidrocentrala je optičkim kablom povezana sa Elektrodistribucijom u Beogradu, gde se putem računara, a na osnovu vodostaja i ostalih važnih parametara podešava nagib krilaca turbine. Osovine su kao i celokupnu ostalu opremu projektovali su i izradili Rusi. Ove godine im je istekao garantni rok, a kontrola iz Švajcarske garantovala im je još sedam godina bezbednog rada. “Đerdap II” nije ovako kvalitetno urađen, jer je krenula “perestrojka” i ruski kadar je otišao u zemlje gde se njihov rad više cenio izraženo u dolarima.. Prevodnica savladava visinsku razluku u nivoima vode ispred i iza brane od 34 metara. Prvo se izjednače nivo u gornjoj komori sa nivoom gornjeg jezera. Tada se otvaraju gornja vrata i propuštaju plovila u komoru. Vrata se zatim zatvaraju, gornja komora se prazni, a donja puni do izjednačavanja pritisaka, kada se otvaraju srednja vrata, propušta plovilo i zatvaraju vrata. Sledi pražnjenje komore do nivoa jezera iza brane, kada se otvaraju donja vrata i plovilo napušta plovidbeni sistem. Isti sistem postoji i na rumunskog strani, s napomenom da ne omogućava plovidbu najvećih plovnih objekata. Prevođenje plovila traje oko sat i po.

Sledi razgledanje znamenitosti ovog kraja, devetnaest vekova starih ostataka Trajanovog mosta, onog istog (Marcus Ulius Traianus 53-117.) koji je imao kozje uši, ali je i voleo zlato, pa se naljutio kad su mu Dačani preoteli rudnik. Za dve godine (103-105) je sazidao ovaj most, po planovima arhitekte Apolodora iz Damaska, prešao Dunav i krvavo se obračunao sa odmetnicima. Most je zapalio njegov nasledenik Hadrijan, plašeći se napada iz suprotnog pravca. Visina mosta je bila 45 metara na najvišem luku, a dužina oko 1.2 km. Bio je to najduži most u antičkom svetu. Stubove su povezivali drveni lukovi raspona 50 metara. Izrađen je od kamenih tesanika i opeke, a kao vezivni materijal korišćena su jaja i travke, a o čvrstini građevine govore i skora podvodna istraživanja. Čak su se i hrastove grede na dnu Dunava očuvale. U vreme današnje planirano je postavljanje laserske projekcije mosta, pomoću koje bi posmatraču mogla da predoči sva grandioznost mosta, ali je ta namera ostala nerealizovana. Obilazimo zapušteno tursko utvrđenje Fetislam (u prevodu “odbrana islama”, odakle je Sulejman Veličanstveni napadao Turn Severin) i rimski kastrum Dianu podignut u I veku nove ere, koji je posedovao i sistem centralnog grejanja. Durbinom osmatramo ostrvo Šimijan na koje je, sa Adakalea prebačena stara tvrđava. Adakale, ostvro koje se nalazilo kod Tekije, bilo je poznato po tome što su Argonauti na njemu gajili masline. Kasnije ga naseljavaju Turci, koji ga uređuju na orjentalni način, proizvode ratluk i druge istočnjačke specijalitete, a napuštaju tek pre nego što ga Rumuni potopaju vodama akumulacionog jezera.

 

Planina Miroč (deo Karpata) nam nudi ukus egzotike na dvesta kilometara od Beograda, beskrajne guste šume u koje bi se mogao smestiti čitav svet Tolkina. To je mesto na kojem je boravio junak naših narodnih pesama, Marko Kraljević:

“Belu vilu međ’ pleći udari,

Obori je na zemljicu čarnu

Pak je stade biti buzdovanom

Prevrće je s desne na lijevu”

Planina i vila došle su mu, ipak, glave. Turci su ga, po legendi, zarobili i vezali lancima. Tuda prođe vila Raviojla, Marko se namah uzbudi, muškost mu se pridiže do nebesa i pokida lance. Nažalost pri kidanju deo lanca ga je udario u glavu i ubio. Sada spava u nekoj od miročkih pećina, a pojaviće se kad mu sablja padne i Šarac ne bude imao mahovine da jede. Vile su po legendi visoke, vitke, lepe devojke u beloj odeći smaragdnog pogleda sa dugom riđom raspuštenom kosom okićenom cvećem. Demonska bića nalik ljudskim, obitavaju u miročkim pećinama. Dokaz da je teško razlikovati anđela od đavola. Ima ovde i vampira, pokojnih koji se ni posle 40 dana nisu upokojili. Tu samo kolac i beli luk pomažu. Na livadama i u šumama Miroča nailazimo na bogat životinjski svet, među kojima prednjače muflon i jeleni lopatari. Pogled koji se pruža sa planine je fantastičan, vidite panoramu atraktivne Đerdapske klisure i susedne Rumunije. Miroč je ujedno i kraško carstvo pećina i jama. Najduža i najveća pećina se zove Gaura Rau ili "Pećina smrti". U njoj živii nasmejani Deda Mraz, najpoznatiji ukras ove pećine. Ako ste dovoljno odvažni, možete se spustiti njome i ispod Dunava izaći negde u Rumuniji. Izlaz iz pećine u Rumuniji je okno duboko pet stotina metara. U njemu još postoje konopci koje su tri brata u doba Čaušeskua koristila kako bi se spustili u nju. Tražili su zlato i našli ga, ali je i njih pronašla Čaušeskuova "Sekuritatea" i streljala.

Za vreme dok je Dunav bio granica, duž koje se protezala “Gvozdena zavesa”, jugoslovenske socijalističke vlasti su blagonaklono primale rumunske prebege i po potvrdi iz trećih zemalja, slala ih u te obećane zemlje. Tako su sticali poene u zapadnom svetu, pa i dobijali kredite. Prebezi koji nisu imali sreće u begu, bivali bi ubijeni ili poslati u rudnik soli, gde bi ubrzo iscpljeni umirali. Rumuni nam spašavanje njihovih građana iz ruku socijalističog vampira, uz to da nismo nikad međusobno ratovali, nisu zaboravili, pa otud i izuzetno prijateljski odnosi između dva balkanska naroda. Pomagali su nam u godinama sankcija, dozvoljavaju nam da uzimamo više vode iz akumulacionog jezera, kad nam to zatreba radi veće proizvodnje električne energije. Standard nam je isti, ali su oni ranije počeli sa reformama, vredni su i radni, te su sada na korak do Evropske unije. Kako je srpski vizionar poručio, nadajmo se da ćemo se tamo, negde u budućnosti i susresti. Nadajmo se da samo nećemo dugo čekati, zbog nekih, tipično srpskih slabosti. Ono što ovaj kraj čini posebnim su upravo ljudi: Srbi, Vlasi, Rumuni, Crnogorci iz Petrovog Sela (gde ih je naselio kralj Petar, a oni još čuvaju način govora i stare običaje, možda sada zatraže i specijalne veze sa maticom podno Lovćena), Nemci, Jevreji, Romi, nisam siguran ali verovatno bi se pronašao po koji Kinez, koji je i ovde otvorio butik. Kada se pogleda karta vidi se kako reka izmiče na tom mestu da se ne bi izgubila u ovoj antropološkoj i mitološkoj džungli. Naravno i veze mobilnih provajdera su ovde nemoćne, te ne očekujte signal. Konačno spokoj od napasti moderne tehnologije. Ovom oblašću gospodare jake strasti, koje se često okončavaju jezivim zločinima. Crnogorac Raša iz Petrovog sela sprijateljio se sa ženom Rumuna Ilije. Odlučio da ga ubije, kako mu ovaj ne bi stajao na putu. Ubo ga je nožem, iseckao ga na komade i bacio u duboku pećinu. Na kraju je sve priznao. Nažalost, Petrovo Selo je postalo poznato po još jednom stravičnom zločinu, masovnoj grobnici u koju su pokopani kosovski Šiptari, koji su do ovde prevoženi hladnjačama sa Kosova.

Obilazimo Kladovo. Gradić sa specifičnim laganim ritmom života. Kud god da krenete nabasate na reku. Odlazimo na kladovsku gradsku plažu. Usput kupujemo vodu hladnu kao taštino srce i novine. Vruće je kao u paklu, pa plivamo posmatrajući na drugoj obali Turn Severin (Drobeta) i brodogradilište na rumunskoj strani. Voda je prijatno hladna i dosta čista. Na samoj obali sa naše strane, nalazi se granični kamen, spomenik Vuku Stefanoviću Karadžiću i Jevrejima koji su odavde na samom početku II svetskog rata odvoženi u zemlju koja će posle rata postati Izrael. U blizini je marina i Arheološki muzej.

Sledi ulazak u pregrejani autobus i lagani povratak kući. Prolazimo kroz Brzu Palanku, malu varoš sa lepom, velikom plažom sa suncobranima, pa kroz najatraktivniji deo Đerdapske klisure, Mali i Veliki Kazan, gde se nekad Dunav penušao kao u kazanu. Trajanova tabla koja se nalazi na ovom mestu, teška 260 tona, podignuta je 25 metara iznad mesta gde se nalazila, da je Dunav ne bi potopio, pri izgradnji hidrocentrale. Na tabli je zapisano i sledeće:

“savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put”.

Uz osmeh konstatovali smo da smo uspešno savladali stenje, koje nam se našlo na putu. Na rumunskoj strani kod ušća reke Mrakonije u steni je uklesan grandiozni lik poslednjeg dačanskog vladara Decibela (87.-106.). Kažu da je klesanje ove figure finansirao Rumun koji je sa ovog mesta prebegao u Srbiju, pa Italiju. Figuri je otpao nos, ali su mu “plastični hirurzi” podarili novi od betona. Sledi Donji Milanovac, mesto koje je tri puta menjalo lokaciju, zadnji put pri gradnji hidrocentrale. Stanovnici su mu ostali verni i pored čestih migracija, verovatno zato što je najsunčanije naselje u Srbiji sa 286 sunčana dana u godini. U blizini je i arheološko nalazište Lepenski vir i istoimeni nekad velelepni hotel. Na kraju dolazimo do kafane “Toma” gde je planiran ručak. Oduševljenje je naglo splaslo kada smo se suočili sa kelnerom i enterijerom kafane. Stanje na meniju i u kuhinji se drastično nije slagalo, a kelner nije bio obavešten o tome. Brzinom puža, ponekad, bi donosio ogladnelim planinarima, ono što nisu ni poručili, već ono što je on smatrao da treba da im da. U svakom slučaju, u njegovom usporenom radu nije se moglo uočiti ni nagoveštaj tržišnog poslovanja, niti kvalitetne turističke ponude, o kojema se govori diljem zemlje Srbije. Ostavši gladi, spas tražimo u obližnoj samoposluzi, pa nastavljamo put.

Zaustavljamo se ispred Golubačke tvrđave koja je sazidana na visokoj steni koja se uzdiže nad desnom obalom Dunava, na samom početku Đerdapske klisure. Ovo je jedan od najbolje očuvanih srednjovekovnih gradova na tlu Srbije, ali nažalost zapušten i neobezbeđen, te čeka neka bolja vremena. Nepravilne je osnove, sa bedemima koje prate konfiguraciju terena. Zbog efikasnije odbrane, grad je unutar bedema pregrađen na nekoliko celina. Devet masivnih kula od 25 m međusobno su povezane bedemom i raspoređene tako da brane grad kako sa kopna, tako i sa vode. U donjem delu grada, nalazila se palata, a uzvodno od nje Turci su sagradili nisku osmostranu kulu da bi zaštitili grad sa zapadne strane i obezbedili pristanište. Glavni ulaz u tvrđavu bio je sa zapadne strane. Utvrđenje se prvi put pominje 1335. godine, bila je nastanjena ugarskom vojničkom posadom. Iste godine, dolazi do rata između Ugarskog kralja Karla I Roberta i kralja Dušana. Ugari su se povukli preko Save, Golubac ostaje u ugraskim rukama, dok su okolne teritorije pod srpskom vlašću. Knez Lazar pokušava da ga osvoji u periodu od 1382. do 1389, napadajući grad opsadnim spravama.

Posle bitke na Kosovu komadant utvrđenja Ostoja, ucenjuje Austrijance, koji nude pomoć u ljudstvu, tražeći novac. Oni odlaze, čudeći se pohlepnom komadantu, a Turci ga osvajaju krajem XV veka. Ostoja slavi pirovu pobedu, ostaje komadant, ali ostaje kratkih rukava u materijalnom smislu. Srpska istorija je puna takvih Ostoja, kojima imamo da zahvalimo za položaj u kojem se i danas nalazimo. Jer, na neki preverzni način, svi smo mi pomalo Ostoje.

Ostavljamo tvrđavu, nebranjenu, njenoj sudbini, a mi krećemo put naših utvrđenja i svojih tajni. I do sumrak boji nebo u psihodelične boje, Šade poručuje da ovo nije obična ljubav. Jakako!