Zagreb produženi espreso

Nisam znao za sebe, kada me je mrak bezdušno otrgao od snova, mada se nisam previše ni opirao. Bilo je 4:00. Ispred zgrade me je čekao kombi. Upaljena sva četri svetla, pretvorili su moju neveliku, vračarsku ulicu u diskoteku. Krenuli smo, polako se skupljajući ka Zagrebu. Dok jezdimo, prati nas narandžasto sunce „kao naranžda, kao narandžasta svetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba“. Prelazimo granicu. Hrvatski carinik nas pita imamo li šta da prijavimo. 

„Samo dobro raspoloženje!“, kažem mu.

Samo se nasmejao i pokazao nam da nastavimo put. Mislim da je naslutio gde smo se uputili. Prolazimo i pored Novske, gde je mojima pao kofer s kola. I to baš onaj moj. Kakva slučajnost, kako su samo neobuzdani bili! Pa smo se zato vraćali tek izgrađenim autoputem, zaustavnom trakom u rikverc.

Nekad su naši ludovali, pa da nastavimo gde su oni stali. Ako je Duško Dugouško zaboravio da skrene kod Abukerkija, mi nismo, kod Ikee se iskuljučujemo s autoputa i ulazimo u Zagreb. Stižemo i do Draškovićeve ulice, jedne od mlađih zagrebačkih ulica. Proteže se od raskršća Vlaške sa Branimirovom ulicom, odnosno železničke pruge i nekadašnje industrijske zone. Tramvajska pruga Vlaška/Draškovićeva - Ribnjak - Medveščak - Gupčeva zvijezda puštena je u saobraćaj 1931. godine. 

Ulica je ime dobila po grofu Janku Draškoviću članu pariske masonske lože Philanthropes reunis (L'union philantropique). Istočno od Draškovićeve ulice, na početku Martićeve ulice, izgrađen je "Drveni soliter", a nedaleko od njega održana je 1922. godine međunarodna privredna izložba - IV Zagrebački zbor i ovde će ostati sve do 1936. godine.  U Draškovićevoj ulici se nalazi i zgrada Berze iz 1907. godine, kao i nekadanja zgrada škole, danas Traumatološka klinika. Zlu ne trebalo ako se pretera u Bahusovim igrarijama (na sreću nije!). 

Povod našeg odlaska u Zagreb bila je poseta vinskoj fešti XII VINOcom-u kojom već godinama virtuozno diriguje profesor matematike Ivan Dropulić u patinirano otmenom bel epok hotelu Espalnada (uskoro o ovome više na WineJouru!). No, ovo je i mesto koje raspaljuje maštu, pa ne čudi što je baš ovde na ispraćaju jednog italijanskog grofa izveden prvi striptiz u gradu! Da li ste možda znali da su u ovdašnjim hotelskim sobama prespavale fatalne Žozefina Bejker i  Anita Ekberg. 

Hotel je svečano otvoren davne 1925. godine, danas okićen sa pet zvezdica i nalazi se u istorijskom jezgru grada. Ime hotela označava “polje”, najverovatnije iz razloga što je sagrađen na prostranoj poljani zapadno od  železničke stanice. Hotel je nastao iz potrebe da se ugoste razmaženi putnici Orijent Ekspresa.

U organizaciji filmske kompanije „Fanamenta”, iz  Berlina ovde je 1926. godine održano takmičenje za mis Jugoslavije. Pobedila je dražesna gospodična Štefica Vidačić, vlasnica malenog kafea u Jurišićevoj ulici, koja će, potom, poneti i laskavu titulu mis Evrope. Godine 1964. hotel se pridružio lancu Interkontinental hotela. Kompletno je obnovljen 2004. godine.

Dodatni podstrek našem boravku u Zagrebu pružili su susreti s nekim dragim nam ljudima. Kako smo saznali Zagrepčanke/i se nalaze na Trgu bana JelačIća ili ispod repa ili ispod sata. Sve gradske satove popravlja i održava urarska radnja Lebarović iz Maksimira, koja ljubomorno čuva tradiciju dugu šest generacija. Prvi gradski satovi dopremljeni su iz Austrije, a kasnije su pravljeni po već donetim uzorcima. 

Nažalost, kad smo već kod vremena, ove godine nije se vinski festival poklopio s početkom adventa. No, pitanje je ko bi to preživeo, jer su se doživljaji, prijatniji od prijatnijih, ređali u neprekidnom nizu, kao na nekoj veseljačkoj pokretnoj traci, na koju je svako bio pozvan da da svoj osmeh i zagrljaj. Da ih razmeni na ovoj veličanstvenoj berzi dobre energije. Tom velikom tulumu, toj velikoj žurci.

Raspravljamo i o privlačenju suprotnih prolova pa jedna prelepa Zagrepčanka kaže.

"Kad dođem u Srbiju a on mi kaže ono: "Dobro veče!", meni gaće same spadnu." 

A onda se okreće mojim drugaricama:

"A vi,  vi Beograđanke, vi ne volite Zagrebčane. Vama se više dopadaju Dalmatinci!" 

Ja mudro ćutim. Kako da kažem da mi se sviđaju i Zagrepčanke i Dalmatinke i Istrijanke:"

U apartman se vraćamo kasno uveče ili rano izjutra Uberom.

Zagreb ima taj srednoevropski šmek i kompaktno gradsko jezgo, podatno za razgledanje. Za svoju bazu izabrali smo simpatičan apartman, u ulici koja nosi ime po sinu prvog zagrebačkog poslastičara, Alojza Šenoa (Alois Schönoa), oca znamenitog hrvatskog književnika Augusta (August Ivan Nepomuk Eduard Schönoa). On je prvu poslastičarnicu otvorio davne 1848. godine, a mi smo bajkoviti boravak u Zagrebu okončali tradicionalno bajadera tortom i sladoledom u Krašovoj poslastičarnici u Ilici, bežeći od purgerskih treskova. Egzaltiran, tim hedonističkim pirom glasno se pitam ima li nekog ko ne bi prisustvovao ovom hedonističkom piru:

 

„Ja“, neveselo odgovara progovara zaposleni s druge strane vitrine sa poslatiocama. Astronomi, braća Aleksandar i Stefan Cikota, otkrili su 2008. jedan astroid i dali mu ime Zagreb. A tamo, u zemaljskom Zagrebu, pored vinara, enologa i ostalih vinskih posvećenika živi i profesor Baltazar i Smogovci. Tamo su boemovali i Tin, Krklec, Ranko Marinković s svojim čuvenim Kiklopom, Krleža s Glembajevima, Arsen bodrio Ines da izdrži. Gde je Šerbeđžija uveseljavao publikum, a Ljuba Tadić pokušao da dosegne nebeske visine.

Nekada se grad zvao Agram. Današnje ime duguje legendi. Neki od banova, umoran i žedan, verovatno posle neke drevne vinske fešte, zamoli stasitu  i naočitu devojku Mandi da mu donese vode rečima:

"Mando, dušo, zagrabi!" 

Prvi pisani spomen Zagreba datira iz 1094. godine kada je na Kaptolu osnovana biskupija, što govori u prilog činjenici da su ovde i ranije postojalo naselja. Fasade u donjem gradu se polako obnavljaju, a mi u želji da odemo na gornji grad koristimo uspinjaču u Tomićevoj. 

Ona se smatra najkraćom žičanom železnicom na svetu namenjena javnom prevozu. S radom je otpočela1893. godine, prvo radeći na parni pogon, da bi prešla, kasnije, na električni. Pruga je duga tek 66 metara, a vožnja od dna do vrha traje 64 sekunde. Eh, kad bi se tako u životu uspinjalo!

U donje gradsko jezgro vraćamo se prolazeći kroz Kamenita vrata, deo nekadašnjeg obrambenog bedema zagrebačkog Gradeca, podignutog u XIII veku, jedinim preostalim od nekadašnjih gradskih, koja su svoj današnji oblik dobila su u XVIII veku. U Bogovićevoj ulici nailazimo na spomenik psu Plutu, psu skitnici kojeg su hranili građevinci dok su gradili Prvu hrvatsku štedionicu. 

S trga ispred železničke stanice s osmehom nas gleda i namiguje nam kralj Tomislav. Zna on, dočuo je, neko mu je došapnuo, da smo se sinoć, u delu Novog Zagreba, zvanom Zapruđe, u pivskom baru Bobi&Rudi, družili s zagrebačkom ekipom i nazdravljali s pivom koje ponosno nosi njegovo ime. 

Slušali stari dobri rok, a Tomislav, Tomislava sustizao. 

A Bobi&Rudi  su purgerski odgovor na Muju i Hasu. 

Njemu za leđima, smestio se i  Umetnički paviljon, u kojem je trenutno izložba koju smo posetili (Strast stvaranja: remek dela iz zbirke fondacije Maeght). Pod kupole ove prelepe građevine smeštena, su privremeno, dela Pikasa, Šagala. Miroa i još 22 umetnika sa 64 slika, skulptura, litografija, grafika i crteža. Zastupljena su dela kubizma, ekspresionizma, apstraktne i fantastične  umetnosti. Po brojnosti prednjači Žorž Brak, s čak 21 delom. Početkom XX veka on je svoja fovistička dela izlagao u Salonu nezavisnih u Parizu. Ovom prvom u nizu izložbi, Umetnički paviljon proslavlja 120 rođendan, a izložba je otvorena do 14. februara iduće godine.

Ako se vratimo na samo zdanje Umetničkog paviljona, radi se o najstarijem, gradskom i izložbenom prostoru, namenski sagrađenim  za održavanje velikih, reprezentativnih izložbi. Zamisao i inicijativu za izgradnju Umetničkoga paviljona dao je 1895. godine slikar Vlaho Bukovac, tako što je povodom proslave u Budimpešti, prvo tamo sagrađen montažni umetnički paviljon. Po okončanju izložbe, gvozdeni kostur prenet je u Zagreb. Napravila ga je firma Danubius prema nacrtima mađarskih arhitekata Korba i Giergla. 

Potom se, u Zagrebu, raspisuje konkurs za podizanje gradskog umetničkoga paviljona, a radovi su povereni bečkim arhitektima Helmeru i Felneru (poznatim po projektima pozorišnih zdanja). Radovi su trajali tokom dve godine (1897. - 1898.), da bi svečano bio otvoren  15. decembra 1898. godine.

 

 

Šetnju nastavljamo, najčuvenijim zagrebačkim parkom, Zrinjevcem (Trg Nikole Šubića Zrinskog), slikanim u mnogim filmovima, prvim u Lenucijeom nizu od sedam perivoja. U samom središtu parka nalazi se muzički paviljon (1891.). No, svakako, najinteresatniji artefakt ovog parka je magični meteorološki stub, koji je 1884. godine gradu poklonio zagrebački lekar Holzer. Kad smo već kod vremena, ono nam je, uglavnom, bilo naklonjeno. Prolazimo pored neobaroknog zdanja Hrvatskog narodnog kazališta koji je s radom započeo 1860. godine, a  u danjašnjoj zgradi je od 1895. godine, kada je na otvaranju bio prisutan i austrougarski car Franc Jozef. Zgradu su projektovali iste arhitekte kao i Umetnički paviljon. 

Nailazimo tako, tumarajući i na najstariji zagrebački hotel, Jägerhorn osnovan davne 1827. Ovde su čašicu dve pronašli i Ljudevit Gaj i ban Josip Jelačić rodom iz Petrovaradina. Spominje se par pesama, pozorišnih predstava i filmova. Potpuno je obnovljen i preuređen 2015. godine.

 

U subotu u ovom delu Evrope se odigrava Noć pozorišta. Pokušali smo u Komediji (Mama mia), ZKM-u (Anatomija mačke), preko Kerempuha (Audicija), u Vidri (Muškarci su s Marsa, žene su s Venere), te tako stigosmo i do Gavele gde se davao Avgust u okrugu Osejdž. I pored toga što su sve karte planule, nekako uspevamo da se ufuramo na balkon i iz prvog reda odgledamo ovu dramatičnu dvočinku, koji svoj pik postiže u drugom delu, kad se klupko porodičnih tajni odmotava, kada demoni napuštaju bocu (ne vinsku!), a glumci pružaju svoje zvezdane dramske trenutke, na zadovoljstvo prepune dvorane. 

Inače ovo gradsko pozorište oformile je 29. maja 1953. grupa odmetnika iz Hrvatskog narodnog kazališta na čelu sa  doktor Branko Gavella kao  "primus inter pares" zaposeli su zgradu "Malog kazališta" u Frankopanskoj 10 i osnovala je Zagrebačko dramsko kazalište. Današnje ime nosi od 1970.godine.

A onda samo korak dva, niz Frankopansku do Pupitres Wine Boutique, gde susrećemo koleginicu s vinske radionice, te ispijamo rum decenijama star. Toliko smo se udubiili u razgovor, da nismo primetili kako je vreme skliznulo, a napolju počeo snažan novembarski pljusak, koji je Ilicu prekrio baricama. Bila je to prilika da se Zagreb osmotri, a nažalost i oseti, u trku, i iz jedne, iznenadne, kišne vizure. 

„Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja“.

Nedelju provodimo opušteno, uz privremenu saglasnost nebesa da nas ne tuširaju previše. U Teslinom kafiću u istoimenoj ulici pravimo predah ispijajući kafu i Teslin Power Mix-Winter Time (pomoranža, jabuka, med, cimet, džumbir), a u Vinodolu pravimo pauzu za ručak uz kontinentalne specijalitete (čorba od pečuraka s mesnom kufilicom, pileće grudi, pire od grašaka i grilovane pečurke i Galićev sovinjon). 

 

I  dok mrak pada na grad, koji nije hladan, kako je to Jure tvrdio osamdesetih, mi ga napuštamo, ali samo privremeno, već se radujući ponovnom dolasku. Kao i dolasku naših zagrebačkih i križevačkih prijatelja u Beograd. Kao što veli Džoni odlazimo u noć!

Alžirska hronika" Srboljuba Manojlovića u SKC-u

Društvo prijatelja Alžira i Studentski kulturni centar, organizuju u sredu, 13. decembra 2017. godine, u 12 časova, promociju knjige „Alžirska hronika“ novinara Srboljuba Manojlovića, dugogodišnjeg dopisnika novinske agencije Tanjug iz Alžira.

Na promociji će, u ime izdavača, govoriti Marko Jelić, predsednik Društva prijatelja Alžira, Miloje Popović, novinar i publicista, Borislav Korkodelović, dugogodišnji novinar i urednik u novinskoj agenciji TANJUG, kao i autor knjige. Promociji će prisustvovati i Abdelhamid Šebšub, ambasador Alžira u Srbiji.

„Alžirska hronika“ je zbirka odabranih dopisničkih tekstova, zapisa i putopisa dugogodišnjeg novinara Tanjuga, Srboljuba Manojlovića, koji je, tokom osam godina, izveštavao jugoslovensku javnost o mnogobrojnim političkim, društveno-političkim, kultunim i drugim događajima. Izvestan broj tekstova prvi put se objavljuje u ovoj knjizi.

Ovo vredno novinarsko svedočanstvo govori i o velikim izazovima kroz koje je prošlo alžirsko društvo, od velikih nestabilnosti, preko razbuktavanja islamskog fundamentalizma i građanskog rata, pa do perioda stabilizacije. Takođe, ova knjiga je i svedočanstvo koliko su alžirski političari teško preživljavali raspad Jugoslavije i građanski rat, koji se rasplamsao na našim prostorima, kao i želju alžirskog političara i prvog alžirskog predsednika Ahmeda Ben Bele da učestvuje kao posrednik u pomirenju jugoslovenskih republika.

Recenzent Danilo Milić smatra da će ova knjiga biti zanimljiva svim slojevima čitalaca, ali i posebno korisna za obrazovanje naših mladih kadrova na Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova.

Srboljub Manojlović, novinar i publicista, radio je u listovima „Mladost“ i „Politika ekspres“ i u novinskoj agenciji "Tanjug". Za novinarski rad dobio je nagradu Novinske kuće „Politika“ 1976. i nagradu „Svetozar Marković“ 1979. godine. Objavio je i nekoliko feljtona i više priloga u časopisima i zbornicima.

Spomen kosturnica junacima Kolubarske bitke u Lazarevcu

„Jedna od najvećih u ratnoj istoriji srpskog naroda Kolubarska bitka vođena je 30 dana na frontu dugom 150 kilometara protiv dvaput brojnijeg i nesravnjivo jače opremljenog zavojevača velike austrougarske carevine. Tada slobodna srpska zemlja bacila je u ovaj sudbonosni sudar sve svoje odbrambene snage - 250.000 boraca - u kojima su se nalazili skoro svi radni ljudi grada i sela, sva inteligencija i sav podmladak jednog naroda“.

 

Nad pešačkom lazarevačkom zonom nadvila se zaštitnički skladom i lepotom crkva Svetog Dimitrija. Stilski slična crkvi Svetog Đorđa i mauzoleju na Oplencu i Vavedenjskom hramu na Senjaku, delo ruskog graditelja, Ivana Afanasjeviča Rika, emigranata, platila je to u aprilskom bombardovanju, u svojoj kripti čuva kosti i sudbine više desetina hiljada srpskih, ali i neprijateljskih, austrougarskih vojnika, stradalih u Kolubarskoj bitci, najvećoj i najznačajnijoj u Velikom ratu. 

Građena je od 1938-1941. godine. Na preseku krakova krsta uzdiše se glavna kupola, dok se nad krakovima krsta uzdižu četiri manje kupole. U kupoli nad zapadnim pročeljem smešten je zvonik. Crkveni ikonostas uradio je 1940. godine jedan drugi ruski emigrant, slikar Pimen Sofronov. Tokom okupacije jedan nemački oficir, koji je verovao da tu leže kosti i njegovog oca, ponudio se da se crkva obnove, ali su to crkvene vlasti odbile. 

Borba na Kolubari (Suvoborska bitka) vođena je od 16. novebra 1914. godine, kada je srpska vojska iza sebe imala balkanske ratove i Cerski borbu. Brojčano trupe su bile izjednačene, ali ne i po opremi i ornosti za sukobe. 

Komandant austrougarskih snaga, general Oskar fon Poćorek, komanduje bitkom prvo iz Tuzle, a zatim iz Banje Koviljače. Pred sam početak bitke izveštava carevinu rečima: 

“Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu“. 

Naime Poćorek je očekivao da će većina srpskih snaga braniti grad Valjevo, da će uspeti da potisne srpsku vojsku i da je na reci Kolubari, koja se izlila tri kilometra oko sebe, uništi. 

Vrhovni komandant austrougarske vojske je nadvojvoda Fridrih fon Habzburg, a načelnik štaba Vrhovne komande Konrad fon Hacendorf. Ukupna jačina austrougarske  vojske iznosila je oko 400.000 vojnika i 400 topova. Peta armija imala je 82 bataljona, 11 eskadrona konjice i 43 baterije, pod komandom generala Liboriusa fon Franka.  Šesta armija imala je 160 bataljona, 12 eskadrona i 84 baterije, neposredni komandant feldcojgmajster Oskar fon Poćorek. Grupe Šnjarić i Hauser, jedna brigada i 15 bataljona pešadije, bila je locirana na gornjoj Drini na prostoru Foče.

Uoči Kolubarske bitke srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.  Obrenovački odred, pet pukova i pet samostalnih bataljona trećeg poziva, Skopski bataljon, jačine 10.000 vojnika, 26 topova i 8 mitraljeza, pod komandom pukovnika Milisava Lešjanina, kasnije pukovnika Dušana Tufegdžića. Druga armija, Konjička divizija pukovnika Branka Jovanovića, Šumadijska divizija prvog poziva pukovnika Vojislava Živanovića i Moravska divizija prvog poziva generala Ilije Gojkovića. Druga armija bila je jačine 88.000 vojnika, 138 topova i 66 mitraljeza, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića. Treća armija, Timočka divizija drugog poziva pukovnika Mirka Milosavljevića, Drinska divizija drugog poziva pukovnika Krste Smiljanića, Drinska divizija prvog poziva pukovnika Nikole Stevanovića i Kombinovana divizija generala Mihaila Rašića. Treća armija bila jačine je 65.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma. Prva armija, Moravska divizija drugog poziva pukovnika Ljubomira Milića, Dunavska divizija prvog poziva pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe, Dunavska divizija drugog poziva pukovnika Miloša Vasića. Prva armija je bila jačine 54.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Živojina Mišića. Užička vojska, Šumadijska divizija drugog poziva pukovnika Dragutina Milovanovića, Užička brigada pukovnika Ivana Pavlovića i Limski odred pukovnika Jevrema Mihailovića. Užička vojska bila je jačine 32.000 vojnika, 55 topova i 15 mitraljeza, pod komandom generala Vukomana Aračića.  Odbrana Beograda, tri puka drugog i trećeg poziva i dva eskadrona konjice, jačine 19.000 vojnika, 47 topova i 10 mitraljeza, pod komandom generala Mihaila Živkovića.

Uprkos svemu, svetska štampa piše da srpski vojnik više ne postoji, a po celoj austrougarskoj carevini deljene su ironične posmrtne liste da je grad Beograd umro.

Na pozornicu u tom teškom trenutku za srpsku vojsku, stupa jedan od najvećih srpski vojskovođa, nekoliko puta penzionisani general  Živojim Mišić. Preuzevši komandu nad Prvom armijom od ranjenog Petra Bojovića, Mišić uspeva da okupi i motiviše rasute i iznemogle trupe. Uspostavivši komandni lanac Mišić protiv volje vrhovne komande i regenta Aleksandra povlači svoje jedinice na liniju Kolubara-Suvobor-Ljig, žrtvojući prestoni grad. 

 "Izgubljena volja za borbom, poremećaj u disciplini, premorenost, apatičnost prema ratu , sve je to sad iščezlo. Sve je bilo spremno da krene napred, zaboravljajući dotadašnje patnje i mnoge druge oskudice", izvestio je Mišić Vrhovnu komandu.

Popuna oružane sile vrši se iz redova srednjoškolaca, u istoriji čuvenih kao 1.300 kaplara. Najviše ih je bilo iz čačanske gimnazije. Za te mladiće, vojvoda Mišić rekao je da su vratili moral srpskoj vojsci, doprineli pobedi u Kolubarskoj bici, u kojoj je njih 400 izginulo i danas počivaju u spomen-kosturnici u Lazarevcu.

Taktičkim uzmakom, Mišić je dobio na vremenu i dočekao pošiljke artiljeriske municije, koja je često bila neadekvatna za srpsko naoružanje. 

 „Na Suvoboru je moja četa puzila jednom prostranom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju nesreću i mojih vojnika, magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj situaciji bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske rovove. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u kontraofanzivu“.

Trećeg decembre osokoljene srpske jedinice Prve armije kreću u energičan protunapad, razbijaju austrougarsku V i VI armiju, i odlučno ih proteruju preko Drine u Bosnu.  Tom prilikom srpske snage zarobile su preko 40 hiljada austrougarskih vojnika, oslobodile Beograd, a  heroj ove bitke Živojin Mišić  dobio je čin vojvode. Borbe su završene  15. decembra 1914. godine.

Ovaj poraz je bio Čehu, Poćoreku bio treći za redom u njegovoj vojnoj karijeri. Prvi je bio 28. juna 1914. god. u Sarajevu, prilikom atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, bio je u automobilu sa prestolonaslednikom. Drugi, pak u avgustu mesecu iste godine i porazu u bici na Ceru, a treći na Kolubari. Sam austrougarski car posle Kolubarske bitke izjavio je: 

“Znao sam, ne može se magarac sa lavom izboriti“. 

Poručivali su mu da izvrši samoubistvo, da se obesi. On im je na to poručio: 

„Kada doživim da jedan austrougarski vojskovođa pobedi srpsku vojsku, tada ću to učiniti“.

Osim što je bila najveći vojni trijumfu novijoj istoriji, koji se pročuava na visokim vojnim školama  po pitanu strategije, ova bitka je ogledalo beskrajnog rodoljublja i plemenitosti srpskog naroda. Silovita srpska pobeda odložila je ulazak u rat Bugarske.

U ovoj bici poginulo je 20 hiljada srpskih i 30 hiljada vojnika austrugarske carevine. Spomen-kosturnica je jedinstven primer humanosti jednog naroda koji sa svojim poginulim vojnicima sahranjuje i neprijateljske uz jednake počasti. Žrtve nisu brojane, ali kosti zauzimaju prostor od 39 metara kubnih. 

U borbi za Vrače brdo 20. novembra poginuo je i Dimitrije Tucović, osnivač Srpske socijaldemokrtaske partije, novinar i urednik Radničkih novina i Borbe, protivnik rata i rezervni srpski oficir.  Prvobitno je bio sahranjen pod jednim hrastom, na samom bojištu, te potom prenet na groblje u selu Šušnjar, a odatle u spomen-kosturnicu u Lazarevcu. posleratni oslobodioci, tačnije politički funcioner Dragoslav - Draža Marković prebacio ga je na beogradsku Slaviju, da bi bi, tek nedavno svoj spokoj pronašao u Aleji zaslužnih građana na Novom gorblju u Beogradu.

Lazarevačka kripta je obnovljena i izmenjena između 1961.-1964. godine pod rukovodstvom arhitekte D. St. Pavlovića, kad aje prostor kripte podeljen na tri dela i kada su se radnici borili s podzemnim vodama. S obzirom na grobnu namenuu ovog prostora prostor iznad sarkofaga oplemenjen je oplatom od crvenog granita, a svaka strana ima po 21 crnu ploči s upisanim armijskim pukovima. Na listu spomenika od izuzetnog značaja upisana je 1966. godine. 

Pred proslavu pola veka blistave pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu, po naredbi tadašnjeg  funkcionera Jovana Veselinova, u mermeru uklesana brojka od 250.000 srpskih  vojnika učesnika u Prvom svetskom ratu prepravljena je na 120.000. Prepravka je napravljena na brzinu pa se sada vide - obe brojke. Ovaj falsifikat do dana današnjeg nije ispravljen. 

Prihvatajući da  ću ispasti staromodan primećujem još ponešto. Posetili smo ovaj memorijalni kompleks na dan primirja u Velikom ratu, u subotu, 2017 godine. Ispred crkve muzika, kolo, svatovi. Nekako mi ne priliči, da se raduje na mestu gde leže stradali heroji, preminuli u ratnom sukobu. To je mesto gde se ćuti i odaje pijetet, a ne raduje.  

Danas obeležavamo dan primirja u Velikom ratu. Kad je prikočen veliki svetski pokolj.

Nalazim se u Lazarevcu. U kosturnici gde su pokopane i srpske, ali i kosti austrougarskih vojnika. Neprijatelja. Ali u smrti nema neprijatelja. Shvatimo značaj ovog dana. Neka mrtvi počivaju u miru. Slava im!

Budimo braća po oružju. Takmičimo se ko će više postići u nauci i kulturi, u ekonomiji.  Puščane cevi sahranimo po muzejima. Neka žive u prošlosti kao opomena novim pokoljenjima. Neka živi žive u miru.