Sagledaj svet u zrnu peska!
Lonely Planetov vodič kroz Maroko nabavljen pre dve godine, skupljao
je prašinu na polici, s velikim šansama da to i nastavi da radi. I onda
iznenada nagradna igra Master Carda i Disney-a i nagrada-put u Maroko. I
ostvarenje jedne od mojih najvećih želja. Turistička agencija "Jolly travel" mi je ispunila san poput duha iz lampe i nestala...
S "JAT"-om do Pariza, tačnije CDG, sledi kašnjenje zbog štrajka
punjača gorivom. Izgubljeni u transferu, u velikoj gužvi, među skupim
sendvičima i još skupljem pivom, uz besplatnu kafu za izvinjenje. I
konačno ukrcavanje u Air France-ov avion za Kazablanku i odlična
mediteranska hrana i crno vino, da prekrate put i smanje nervozu.
Prilistavanje La Monda i La Figaroa, a onda se pod nama pojavila
Kazablanka.
Maroko, zemlja kontrasta
Maroko je zemlja neverovatne istorije i mešavine kultura, vera i
stilova, zemlja koju morate videti i doživeti. Nigde na svetu ne postoji
takav miks boja, mirisa i ukusa kao u Maroku. Jedina zemlja gde u
jednom danu možete biti na moru i kupati se (u Sredozemnom moru i
Atlanskom okeanu), boraviti u pravoj pustinji i skijati se na planini
(na pravom snegu). Spisak aktivnosti je zadivljujući: kupanje, jahanje
kamile u pustinji, spavanje na vrelom pesku s pogledom na pustinjsko
nebo posuto s bezbroj zvezda, gledanje mesečine kroz grane palme,
slušanje marokanske muzike, pešačenje od dna najdubljeg kanjona do vrha
najviše planine, povratak u prošlost u uskim uličicama medine Fesa,
nošenje tradicionalne marokanske odeće...
I verovatno sada očekujete neku idiličnu priču ispričanu kroz škripu
pustinjskog peska Konvoje kamila koji promiču, razbojnike i Aladinove
lampe, hareme pune raskošnih deva, fakire i ples smrtonosnih zmija,
skrivena blaga, bazare i prevare. E, baš o tome vam neću pričati. To
sami zamislite!
Od Sredozemnog mora do vrelog peska Sahare
preko Visokog, Srednjeg i Anti Atlasa pa sve do Atlantskog okeana
prostire se Maroko. Crvena zemlja, zemlja pomorandži, misterioznih
devojaka, tri i po hiljada kilometara morske obale. Zahvata površinu od
710 hiljada kvadratnih kilometara, uključujući i nemirnu teritoriju
Zapadne Sahare na jugu. Uostalom sve do 1960. godine Maroko je i
Mauritaniju smatrao delo svoje teritorije. Od kraja XVI veka na
teritoriji Maroka nalaze se dva španska grada-enklave, Melilja i Seuta.
Touch of Etrnety
Čarobna zemlja čiji će vas šarm, neposrednost i iskrenost oboriti s
nogu. Zemlja nasmejanog, predusretljivog i opuštenog naroda, spretnih
zanatlija i lukavih trgovaca. Čim stupite na ovo tlo zaljubićete se u
njene fascinantne mirise, u tradiciju, u boje i ljude: Arape, Berbere,
Tuareze, Beduine... Izgleda da je sticanje nezavisnosti uticalo i na
natalitet, pa je od tričavih 8 milion stanovnika 1956. godine Maroko
dostigao brojčanost od oko 33 miliona stanovnika. Od toga i nekoliko
stotina Francuza, par hiljada Španaca i Jevreja. Po broju stanovnika je
četvrta arapska zemlja, posle Egipta, Sudana i Alžira.

Urme, smokve, pomorandže i sveže povrće samo su neki od plodova koji
uspevaju na plodnom marokanskom tlu. Na "Stazi Kasbahsa" u dolini Dades
nalazi se prelepa oaza Skoura. Nastala je u nekadašnjem rečnom koritu, a
u svetu je poznata po proizvodnji ružine vodice, koja se koristi za
pripremanje slatkiša. Maroko je idealna startna pozicija za putovanje po
Africi. Do njega je lako doći brodom preko Gibraltarskog moreuza (tako
da je od evropskog kopna udaljena samo 15 kilometara) i on će vas
dočekati uzavreo, ali istovremeno prijateljski nastrojen i stimulativan.
Za ovdašnju kožu koja se štavi u Fesu, što ćete osetiti i pre nego što
vidite velike kade s bojama, kaže se da je najmekša u svetu. Ona se
nalaze u Maroku, magrebskom kraljevstvu u severozapadnoj Africi. Magreb,
inače, čine Maroko, Alžir i Tunis.
Maroko
to su plaže prekrivene sitnim peskom, veličanstveni planinski vrhovi
ukrašeni vodopadima, od čije lepote zastaje dah, večiti snežni pejzaži
i, na kraju, fascinantna pustinja s božanstvenim oazama. Ujedno i
turistička i hipi meka šezdesetih i sedamdesetih godina, koja je još
uvek fascinantan spoj islamske, arapske, afričke i berberske kulture,
ali i pod velikim uticajem francuske.
Marokanci su većinom muslimanske
veroispovesti, ali nisu previše opsednuti time. Uskočiti u predivne
gradove i pejzaže koji oduzimaju dah, izmešati se s ljudima svih boja
kože, odmoriti se na predivnim peščanim plažama jeste nešto što bi svako
poželeo. Južna obala se prostire do ivice Zapadne Sahare, dok veliki
deo marokanskog stanovništva živi na obodima planina Atlas, čije vrhove
pokriva sneg. Te planine su istovremeno dobra tampon zona ka nestabilnom
susedu, Alžiru. Između planina i marokanske atlantske obale nalaze se
visoravni i plodne i dobro navodnjene doline. Na krajnjem jugu, na obodu
Anti Atlasa, kanjoni, kao i reke koje kroz njih teku, lagano se gube u
nepreglednom pesaka Sahare. Džamije su raskošno ukrašene, pre svega,
originalnim mozaicima. Na šarenim tepisima klanjaju vernici. Uostalom,
ceo Maroko sam doživeo kao ogromni leteći ćilim, koji lebdi negde između
stvarnosti i mita. Ovde se prepliću arapska tradicija, živopisni
afrički običaji i prozapadni stil života. Na planinskim snežnim vrhovima
Atlasa, u nepreglednim pustinjskim pejzažima susrešćete nomadske
starosedioce (Berbere), stanovnike današnjeg Maroka koje pominju pisani
izvori. Uprkos dugoj kolonijalnoj prošlosti, u Maroku se svuda oseća jak
uticaj islamske kulture, a samo u velikim gradovima i danas postoje
prelepe (i bogate, svakako) četvrti s isključivo autohtonim europskim
stanovništvom. Ovde je boravio i Hičkokov "Čovek koji je znao suviše".

Istorija: Staroredeoci Maroka su Berberi
kojima su se u IX veku p.n.e. pridružili Feničani, osnovavši trgovačke
stanice. Rimljani dolaze u I veku i podižu gradove Tingis (današljni Tanger) i Volubilis.
Posle rušilačkog pohoda Vandala u V veku, usledilo je vizantijsko
osvajanje. Arapi su se doselili 682. godine. Marokom su narednih devet
vekova vladale lokalne dinastije. Pod vođstvom dinastije Idrisida u Xi
veku Maroko se oslobodio vrhovne vlasti Bagdadskog kalifata i
organizovao samostalnu državu s sedištem u Fesu. Pod dinastijom
Almoravida u XII veku osvojena su prostranstva od juga Španije do
delova današnje Libije. Istočne delove Maroka u XV veku zauzimaju Turci.
Od sredine XVII veka zemljom vlada dinastija Alauta.
Marokanski sultan El Mansura je uvideo da stalni pokušaji osvajanja
Sudana, smanjuju trgovinu zlatom i karavanske pošiljke ka severu.
Smatra se da je u periodu između 1590.-1618. godine poslao oko 25
hiljada vojnika u crnu Afriku. Trinaest godina posle smrti velikog
sultana Marokanci su definitivno odustali od ideje o osvajanju Sudana.
Arapski odgovor na templare je jedna vrsta viteškog reda poznata pod
imenom ribat. Maroko je od 1912 - 2. marta 1956. godine bio francuska
kolonija. Španija je prigrlila tzv. Špansku Saharu i delove na severu
Maroka. Grad Tanger je dobio međunarodni status, koji je definitivno
potvrđen 1923. godine. Sultan Mahamed bin Jusuf zaštio je Jevreje tokom
II svetskog rata od Višijevskog režima.
Manifest o nezavisnosti Maroka proglašen je 1944. godine, a tri
godine kasnije podržao ga je sultan, koji je zbog toga izgnan iz zemlje.
Vratio se u nju 1955. godine kao kralj Mohamed V. Izgleda da
Marokancima nezavisnost prija, jer se broj stanovnika od jedva osam
miliona 1956. godine umnožio na preko 34 miliona! Njegov sin Hasan II
vladao je zemljom skoro četiri decenije. Sadašnji kralj Mohamed VI,
naslednik slavne Alavitske dinastije, koja vlada zemljom više od 350
godina je moderan državnik, i kažu, pristalica ekstremnih sportova.
Kralj ima široka izršna ovlašćenja; vrhovni je komadant oružanih snaga i
može da raspusti vladu. Jedan od najznačajnih zakona koji je donešen je
MUDAWANA - porodični zakon, jedinstven u muslimanskom i arapskom svetu,
koji ženama daje više prava.
Klima: je raznolika, veliki gradovi su u zoni
atlantske i mediteranske klime, sa dugim i toplim letima i blagim
zimama. Divan je prizor u jesen kada prilazite Marakešu, gore u visovima
Atlasa beli se sneg, a u podnožju je temperatura od 20 do 25 ° C u toku
dana. Na obali je vreme prijatno skoro tokom cele godine, dok na severu
može da bude hladno i vlažno. Turistička sezona traje od oktobra do
aprila. U to doba godine je toplo, ponekad i vruće (oko 30°C) tokom dana
i prohladno pa čak i hladno (15-18 °C) noću.
Vize: Građanima Srbije za boravak u Maroku
potrebna je viza (25 €). Pribavljanje viza i turističkih propusnica na
graničnim prelazima nije moguće. Prilikom ulaska u Maroko potrebno je
proveriti da li je policija pregledala pasoš i overila ga ulaznim
pečatom, zbog toga što, tom prilikom, svaki stranac dobija svoj ulazni
broj (šest brojeva i dve cifre). U slučaju da nedostaje takav pečat ili
broj smatra se da je stranac ušao ilegalno i podleže sankcijama
predviđenim za ilegalni boravak. U vezi sa polisom zdravstvenog
osiguranje treba konsultovati Ambasadu Maroka u Beogradu (Sanje
Živanović 4). Nije propisano posedovanje novčanog iznosa po danu
boravka. Dozvoljen je unos 1 litra alkohonog pića i dva boksa cigareta.
Unos oružja podleže izdavanju dozvole u marokanskoj ambasadi, na osnovu
prethodno sprovedene procedure. Uvoz kućnih ljubimaca podleže obaveznom
poštovanju međunarodnih normi.
Ambasada Republike Srbije u Maroku:Rabat, 23, Avenue Ben Baraka, tel: (212 37) 752 201 email: youg@iam.net.ma
Vremenska razlika: - 2 sat manje u odnosu na srpsko vreme.
Jezici: zvanični jezik je arapski. U širokoj upotrebi je u francuski, manje engleski, a u oblastima u kojima žive Berberi i berberski.

Struja: 220 V
Telefon: podržane mreže srpskiim mobilnih provajdera. Pozivni broj za Maroko je 00 212
Kako doću u Maroko:
Najveće i najpoznatije od tri afričke kraljevine razdvojena je od
evropskog kopna Gibraltarskim moreuzom. Po legendi Herkule je krivac za
ovo delo. Ujedno ovo je koridor kojom se ptice sele na jug. Rešeći da
se ove godine ne smrzavam rešio sam da ih sledim. U to ime iskoristio
sam prohladno okotobarsko jutro da uzletim s surčinskog aerodroma.
Maroko je zemlja s jako izraženim kontrastima. Ređaju se plodne
ravnice, visoki vrhovi Atlasa, zelene oaze usred pustinje bez kraja,
atlanska i mediteranska obala, alpski pejzaži Srednjeg Atlasa, zbog
kojeg Maroko nazivaju i "afričkom Švajcarskom". Na istim prostorima žive
bogati i siromašni, ujedninjeni zajedničkom verom.
Do Maroka se stiže zaista jednostavno i brzo, bilo da letite preko
Pariza ili preko Rima; veze su odlične i nema dugog čekanja u Parizu ili
Rimu. Dakle, ako krenete jutarnjim letom, već oko jedan sat posle podne
možete biti u Kazablanci. Po sletanju u Kazablanku, na aerodrom "Mohamed V", da biste došli taksijem do grada, trebaće vam 30-40 minuta, dok je glavni grad, Rabat, udaljen samo pedesetak minuta vožnje.
Oprez s koferima i taksijima! Ukoliko imate
dogovoren transfer do hotela, dobro zapamtite ime osobe koja vas čeka na
aerodromu, jer taksisti imaju odličan sistem: predstave se kao da su
oni vozači koji vas čekaju i odmah vam uzmu kofere i trpaju ih u svoje
prtljažnike, a kada stignete do željenog mesta, doživećete šok, tražiće
vam da platite vožnju, i to mnogo više nego što je neka prosečna redovna
cena. A vaš pravi vozač verovatno još čeka na aerodromu.
Vazdušni saobraćaj u unutrašnjem saobraćaju vrše dve nacionalne
kompanije, i to: "ROYAL AIR MAROC" i "REGIONAL AIRLINES". Maroko ima
veći broj aerodroma, koji su, po broju putnika navedeni sledećim redom:
Kazablanka, Marakeš, Agadir, Tanger, Fes, Ujda, Rabat, Nador. Ako ste u
stisci s vremenom, a obilujete kešom, uzmite avion za sve veće distance
unutar zemlje.
Mi na aerodromu u Kazablanci čekamo ostatak grupe koji stiže,
bukvalno, s svih strana sveta. Predhodno je temeljni službenik
marokanske pogranične policije dugo razgledao moj pasoš, vizu i vaučer,
as stekao sam uticaj da mu je naročito bio interesantan deo na ćirilici.
I mada se trudio da ostavi utisak da nešto vrlo važno radi, mislim da
je to bila ona ritualna i teatralna gluma tako karakteristična za ove
krajeve.
Prvo upoznajemo putnice iz komšijske Bugarske Potom stižu i ostali,
iz Španije i Portugalije, Brazila i Čilea, i par vremešnih, ali vitalnih
parova iz Australije. Minibusom krećemo ka gradu. Metež, a onda
groznica subotnje večeri i vreva šestomilionskog grada.
Jednostavno je stići i sopstvenim prevozom s obzirom da redovni
feriboti povezuju Alhesiras u Španiji i marokanski Tanger, kao i špansku
enklavu Seuta. Kopnena granica između Maroka i Alžira je zatvorena
1994. godine i izgleda da će tako i ostati barem još neko vreme. Iako su
se stvari smirile u Zapadnoj Sahari nakon posredovanja UN u prekidu
vatre 1991. godine, prelazak granice u Mauritaniju nije baš jednostavan
(mada postaje sve lakši). Uprkos tome, stotine avanturističkih duša u
džipovima i na motorima čini to svake godine. Vrlo je moguće da će ubrzo
biti organizovan i neki oblik javnog transporta. Put do Mauritanije ide
od Dakhle duž obale nekih 367 kilometara do Nouâdhiboua na granici, a
zatim dalje obalom do prestonice Mauritanije Nouakchott. Putna mreža je
dobrog kvaliteta. Putevi od nacionalnog značaja, odgovaraju putevima
„prvog reda" u Srbiji, dobro se održavaju, ali su dosta uski, a
saobraćaj intenzivan. Prolaze kroz naseljena mesta, njima se kreće sve
živo: ljudi, biciklisti i motoristi, a uz to njihovo kretanje je često
krajnje nepredvidivo. Pored toga, površine pored puteva koriste se za
ispašu stoke, koja se često kreće bez nadzora. Putevi od nacionalnog
značaja Casablanca -Marrakech i Casablanca - El-Jadida imaju reputaciju
opasnih. Postoje četiri autoputa, na kojima je saobraćaj vrlo
frekventan, i to: Rabat-Fès, Rabat-Tanger, Casablanca-El-Jadida, Casablanca-Marrakech.
Savetuje se oprezna vožnja zbog gustine saobraćaja, nepredvidivog
ponašanja drugih učesnika u saobraćaju, naročito vozača teških kamiona,
autobusa i taksi vozila, ometanja saobraćaja od strane domaćih životinja
i kamenovanja vozila, naročito sa nadvožnjaka na autoputevima. Mreža
međumesnih autobuskih linija je dosta gusta, ali je vozni park star,
istrošen i, prema lokalnim sredstvima informisanja, 60% autobusa ne
zadovoljava minimalne uslove bezbednosti.

Ali ako propustite voz, bus će biti sasvim dobra alternativa, jer su
gotovo sva mesta povezana autobusima koji su prilično efikasni. Još
jedna varijatna je linijski taksi. To su najčešće vremešni Mercedesi
koji klize autoputevima i u ogromnom broju čekaju mušterije kod
autobuskih stanica. Postoje Grands taxis (velki, krem boje, uglavnom Mercedesi) s fiksnom cenom od 15-20Dh po osobi (uključujući napojnicu) i Petits taxis
(zeleni ili plavi, za tri osobe,10 Dh, proverite da li je taksimetar
resetovan!). Linijski taksi su ozbiljna karika sistema javnog transporta
u Maroku, a princip je sledeći: sednete u jedan taksi i odvezete se do
prvog susednog grada, zatim u sledeći taksi i tako do konačne
destinacije. Cene su fiksirane, i nešto su više od cene autobuskih
karata. Rent-a-car nije jeftin u Maroku, ali je u manjim agencijama
moguće cenjkanje. Benzin i dizel su dostupni manje više svugde. Imajte u
vidu da na marokanskim putevima policije ima na svakom koraku. U većim
gradovima postoji gradski autobuski saobraćaj. Minijaturni taksi su
uobičajeni u većini gradova i manjih mesta, i prevoze maksimum tri
putnika. Putovanje po zemlji je relativno jeftino i postoje različiti
oblici transporta, od kojih je najjeftiniji (i najzahvalniji) bicikl.
Vetar, pesak i zvezdano nebo
Putujući noću, prenoseći se od usta do usta, tajna se kretala poput iskri
zamirućih logorskih vatri razbacanih po ćutljivom pesku i zakopanih u tami.
Tajna je bila skrivena u samim zvucima pustinje,
zamirućih logorskih vatri razbacanih po ćutljivom pesku i zakopanih u tami.
Tajna je bila skrivena u samim zvucima pustinje,
u pricama njenih plavih ljudi, Tuareza,
u tajanstvenom šaputanju stenja i kamenja.
Od kad je Herkul odvojio Evropu od Afrike, nagli prelazak s jednog na
drugi kontinent, predstavlja izvestan kulturološki šok, pre svega ako
želite da se upoznate istinski Maroko, a ne onaj koji je našminkan za
turiste. Iako se u muslimanskom Maroku jasno osećaju evropski uticaji,
duboki temelj društva postavljen je bitno drugačije, što se odražava na
način da gotovo ništa u ovoj zemlji ne može tumačiti našim
civilizacijskim standardima. Ako se napravi veliki krug po toj
uzbudljivoj zemlji, i obiđu ne samo standardne turističke destinacije
poput kraljevskih gradova: Fesa, Meknesa, Marekeša, Kazablanke, glavnog
grada Rabata i ruševine antičkog Volubilisa, već se krene u unutrašnjost
zemlje, Maroko fascinira. Za taj poduhvat potrebno je preći Atlasku
visoravan, koja je visoka četiri hiljade metara. Put se posle pređenih
200 kilometara po ravnici naglo sužava i vijuga na visini koja premašuje
2 hiljada metara. Tamo počinje beskrajna bespuća, gde nema šuma, već
prevladavaju crvenkaste nijanse golih obronaka planina. U tom ambijentu
iznikle su kućice, sagrađene od blata i slame kao u prastara vremena.
Iza planinskih zaklona vreba vas nasmejani brkajlija, mašući paketićima
uz povike:
„Marihuana! Hašiš!"
U toj divljini može se skrenuti sa glavnog puta i ući u selo (ksar) Ait Ben-Hadu, potpuno sačuvano od bilo kakvih kulturoloških zahvata novijeg doba. Ta naseobina odnedavno je na UNESCO-voj listi svetske baštine. Ovde, na pravi način, možete doživeti autentični Maroku. Stoga ne čudi što je baš ovde snimljen film Isus iz Nazareta. Stanovništvo čine uglavnom Berberi. Lokalni običaji, način života i shvatanja, najbolje se saznaju u kontaktima sa domaćim stanovništvom.

Šetnja medinom je povratak u živost srednjovekovne tržnice i još uvek
živih starih zanata, čiji su proizvodi predmet trgovine i obaveznog
cenkanja. Ovi uzani lavirinti očaravajućih bazara prepunih filigrana,
kože, kristala, nakita, zlata, hrane neobičnog ukusa: voća, povrća, ribe
svih vrsta, morskih plodova, slatkiša i neizmernog obilja začina,
koriste se na isti način kao i pre mnogo vekova: trgovati njima. Ove
nepravilne i krivudave džade, koje se prostiru na ogromnoj površini
grada. Glavne ulice ni po čemu se ne razlikuju od sporednih, a ne
postoje ni njihovi nazivi, kao mogućnost orijentacije. Stoga vam se lako
može desiti da se vrtite ukrug. Ipak, možete pribeći lukavstvu: pratite
masu ljudi i nadajte se da znaju kuda idu. Tamo gde ih je najviše,
obično postoji i izlaz.

U pojedinim muzejima i muslimanskim medresama moguće je videti
prekrasne dekoracije enterijera tipične za muslimansku kulturu. Neopisiv
je sklad, živost i lepota tih prostora. Tu su impozantna pročelja, lepe
šarene fontane i vrtovi.
Pored francuskog jak je i španski uticaj. Zato i ne čudi što su u
svim gradovima koje smo posetili otvorili kulturne centre "Servantes".
Većina Marokanaca očekuje da oženi devicu. Nije preporučljivo da žene
van kuće puše i piju alkohol, jer će se smatrati da se bave
prostitucijom. Muslimani jedu koristeći samo desnu ruku (levu koriste za
toalet). Zato oprez pri rukovanju!
Marokanska kuhinja
Pored kulturnih i umetničkih bogatstava, Maroko je protkan i
raznovrsnim ukusima. Šarene pijace i trgovi nude mnoštvo raznovrsnog
povrća i voća, kao i mirisne orijentalne začine. Osnovne životne
namirnice u ovom kraju jesu žitarice, koštunjavi plodovi, živinsko meso,
ali i kozje, ovčije i goveđe. U blizini mora na trpezi se često nalaze
riba i plodovi mora. Jedno od nacionalnih jela je tažin. Pod ovim imenom
krije se kuvani ragu od mesa, piletine, ribe i povrća, a posuda u kojoj
se služi ovo jelo je plitka s poklopcem od pečene gline. Uz tajine se
serviraju tradicionalni kus-kus i hariša.
-kus-kus (cous-cous) je izvorno berbersko jelo od pšeničnog griza koje se kuva na pari i po kojem je dobilo ime i ragua od povrća i mesa sa začinima.
- tažin (tajine) je jelo od mesa i povrća koje je naziv dobilo po okrugloj zemljanoj posudi sa specifičnim poklopcem u kojem se kuva.
- harira je jaka i gusta čorba od komadića jagnjetine, slanine, paradajza i luka koja se jede kao prvi obrok u dane posta, nakon zalaska sunca.
-beghrir su medenjaci sa saćem preliveni topljenim puterom i medom.
Marokanska je kuhinja kombinaciju berberske, arapske i andaluzijske
kuhinje s mnogo začina poput kumina, đumbira, šafrana i korijandra. Uz
jelo se pije čaj od nane, a posle se poslužuju slatkiši prepuni susama,
badema i meda: kolačići "utopljenih" u slatkom sirupu i poslastice od
lisnatog testa punjenog kremovima. Zemlje Magreba poznate su po
proizvodnji urmi, ovde ih ima doslovno na svakom koraku. I to
svakojakvih vrsta (suve, sveže, iz ovog ili onog regiona...). Cene se
kreću od 20 do 80 dirhama za kilogram.

Let's go shoping-Maroccan experience
Ako se pak, odlučite na kupovinu, a teško joj je
odoleti, moraćete deo energije da potrošite na cenjkanje sa prodavačima,
koji će vas maltretirati, posaditi vas u stolicu, ponuditi vam šoljicu
čaja od nane i otpočeti s beskonačnom igrom mačke i miša. Ukoliko ste
vešt pregovarač, vratćete se kući s kvalitetnim ručno izrađenim tepisima
i proizvodima od kože i keramike. Ovdašnje šiljate papuče koštaju od
6-60 €, zavisno od kvaliteta kože. Najbolja je kozija koža Ziouani.
Savet: Ako je prodavac dosledan u svojoj
sumanotoj ceni recite mu, da u ime Alaha, kaže primerenu cenu. Videćete
deluje! Što se supermarketa tiče tu su francuski lanci "Marco" i "Maraiana".
Marokanski kraljevski gradovi
"Maroko potseća na veliko stablo
čiji su koreni duboko vezani za Afriku
a grane njišu vetrovi koji duvaju iz Evrope"
Njegovo veličanstvo Hasan II
kralj Maroka 1964.-1999.
Tradicija kraljevskih gradova datira iz VIII veka, kada je svaka
dinastija gradila grad i opasavala ga moćnim zidinama. Unutar zidina
nalazilo se sve potrebno za život i sigurnost stanovnika, a sam grad
sastojao se od medine i citadele (kasbaha). Putnici koji dođu u Maroko
obično posete Saharu, Fes - verski, kulturni i umetnički centar ove
zemlje, dolinu Dades, vrtove ruža El Kelaa M'gouna,
prestoni grad Rabat, kosmopolitsku Kazablanku i zavodljivi Marakaš.
Ova kružna tura predstavlja put u istoriju koja u kilometrima iznosi
petsto.
Marokanska kružna tura: Kazablanka-Rabat-Meknes-Fes-Marakeš

Ovaj lučki grad je tavorio dok nisu Francuzi nisu odlučili da ga
srede izgradnjom širokih bulevara, javnih parkova i impozantnih
mavarskih (Mauresque) građevinama. Danas je to
veliki, užurbani grad, savremena luka i najjači ekonomski centar
Maroka. Posle egipatskog megapolisa Kaira, Kazablanka je najveći grad u
severnoj Africi. Smeštamo se u hotel, a pijanista koji svira klavir ne
liči na Sema, niti se tako zove. Prvi kontakt s marokanskim pivom, koje
nosi ime ovog grada. Potom samo kratka šetnja, tek da se nabavi pitka
voda za nastavak puta, a onda preko potreban odmor, da se prikupi snaga
za sutra.
Dar el Beida (Bela kuća), kako Marokanci nazivaju ovaj grad ima dugu i burnu istoriju. Osnovali su je Portugalci 1515. godine i nazvali ga Kaza Branka,
na mestu koje su pre njih moreplovci starog veka odredili za prirodno
odmorište pred polazak ka novim teritorijama "Crnog kontinenta".
Najstariji vladari na prostorima današnjeg grada bili su Berberi,
Mavari, a jedno vreme tu su vladali i Feničani, a zatim Kartaginjani i
Rimljani. Uspomena na to vreme je spomenik berberskom kralju Jubi
Drugom, koji je bio vladar Maroka. U V tu su vladali Vandali, u VI je do
Kazablanke stigla i Vizantija, da bi u VII veku, izbijanjem na
Atlantik, arapska plemena preuzela dominaciju nad tim prostorom.
U X veku tu je bio gradić Anfa, koji je osnovan oko utvrđenja Medina,
kao nukeleusu današnje Kazablanke. Današnji, španski naziv grad je
dobio u XVIII veku, kada je tadašnji vladar Maroka dozvolio trgovcima iz
Malage i Almerije da komecijalizuju luku Dar el Beida. To se dogodilo
pre samo stotinak godina, kada je grad, koji je tada bio uglavnom omeđen
zidinama Medine, imao oko 20 hiljada stanovnika.
Od obala Atlantika grad se širi po blagim brežuljcima sto kilometara
udaljenog planinskog masiva Atlas. U gradskom jezgru zgrade su uglavnom u
kolonijalnom stilu i ne previše visoke. Uticaji dugogodišnje francuske
vladavine učinili su da grad gledan s mora arhitekturom veoma podseća na
Marselj. Gradom dominira 200 metara visok minaret kvadratne osnove na Džamiji Hasana II,
koja je inače najreprezentativniji objekat kulture celog Magreba, delo
francuskog arhitekte Mišela Pinsoa. Ogromno mermerno zdanje s plavo
zelenom dekoracijom najlepše je kada je obasjano zalazećim Suncem.
Svečano je otvorena 30. avgusta 1993. godine. Smatra se trećom po
veličini na svetu, posle onih u Meki i Medini. Neverovatan građevinski
poduhvat, pravi biser arapske arhitekture sa prelepim eksterijerom i
enterijerom i okolinim kompleksom. Toliko je velika da bi vatikanska
crkva svetog Petra mogla da se bez problema "uparkira u nju". Džamija
može da primi 25 hiljada vernika, a na platou ispred nje može da se moli
još 80 hiljada vernika. Obratite pažnju na predivne arabeske u
agadirskom mermeru, staklu iz Murana kod Venecije i kedrovini s Bliskog
Istoka, mošeja je oplemenjena mozaicima u raskošno okićenim hamamima,
mezaninu, sobi za ritualna očišćenja i u predvorju glavnog ulaza. Mošeja
je zaštitni znak Kazablanke, vidi se i kilometrima van grada. To je
jedina marokanska džamija u koju je ulazak dopušten i nemuslimanima. I
premda je reč o suvremenom zdanju, ona savršeno zaokružuje marokansko
nasleđe kako arhitekture tako i raznovrsnih primijenjenih umetnosti, od
keramike do klesarstva i ćilimarstva. Obilazak džamije traje od 45 do 55
minuta, i moguć je u tačno određeno vreme (9 sati, 13 sati... - četiri
puta dnevno) osim petkom i u vreme klanjanja. Mineret ove džamije mogli
ste videti na kraju filma "Vavilon", kada je Kejt Blanset i Bred Pir
nadleću, posle nesrećnih dešavanjau marokanskim gudurama.

Posle
doručka, šetamo pustim bulevarima. Nedelja je. Na samo nekoliko koraka
od gradske vreve, kroz veliku kamenu kapiju ulazi se u antičkim zidovima
opasanu Staru Medinu, najstariji deo grada.
Neupućenima se može desiti da pomisle da su ušli u neki bazar ili suk,
međutim, to je stambeni deo grada u kojem se na spratovima živi, a u
prizemlju trguje svim i svačim. Suprotnosti se privlače. U Maroku
svakako. U holu hotela Idou Anfa
(85 boulevard d'Anfa) dočekuje nas naš vodič kroz marokanske kraljevske
gradove, Ahmed, obučen u tradicionalnu marokansku odeću. Obilazimo
zelenu pijacu, hotelsku ruinu koja je poslužila kao inspiracija za film
"Kazablanka". Nastavljamo ka rezidencijalnim kvartovima Habous i Anfa, do Kraljevske palate. Po zastavi i kraljevskoj gardi izgleda da će kralj Muhamed V prenoćiti u Kazablanci.
Moderni, evropski deo grada je s uobičajenim soliterima od čelika i
stakla, ali Kazablanka je ipak arapski grad sa svim odlikama ove
kulture. Poslovni ljudi u Kazablanki predah traže u mnogobrojnim, uvek
punim, kafanicama mediteranskog tipa. Tamošnji ljudi, kao i u većini
arapskih gradova, uživaju u ritualu ispijanja kafe. Ovaj ritual se
jedino prekida pozivom mujezina, koji poziva na molitvu. Marokanski
velegrad snabdeven je svetskom robom, koju možete potražiti u spletu
trgovačkih ulica Mule Abdula, Žorža Klemansoa ili na Pariskom bulevaru.
Skladne i otmene četvti završavaju se na atlanskoj obali pored Hasanove
džamije. Odatle se protežei pešačka zona s velikim brojem restorana,
kafića i poslastičarnica, ali i plaža. Pravo mesto za kratkotrajni
chiily out.
U Kazablanci ćete pronaći i jedini Jevrejski muzej u jednoj arapskoj zemlji. Ako krenete od džamije Hasana II ka pregrađu AÏn Diab naići ćete na predivne plaže. Najbolji sladoled je u poslastičarnici Oliveri, avenija Hasana II 132 ili Steli koja se nalazi na uglu Rue Mohammed el Quorri i avenije Houman Fetouki.
Noć u Kazi
U večernjim satima ulice opuste, ali grad i dalje ne spava. Tada na
ulice izlaze ulični čistači i lučki radnici. U Kazablanki se tada jasno
uočavaju dve kulture i životne filozofije. Ona moderna marokanska, koja
veče provodi po kafićima i diskotekama, koje su prepune, i ona klasična
arapska, koju možete videti po kafanama i parkovima, gde se sreću samo
muškarci, možda poneka porodica s decom, ali žena skoro da i nema. Ove
dve kulture žive u paralelnim svetovima. Danju zajedno rade i mešaju se,
ali sa sumrakom svako odlazi na svoja mesta. Kazablanka je moderan i
bogat grad, ali život u njemu za većinu stanovnika nije ni lak ni
bezbrižan. Kažu da svake nedelje prosečno oko petsto ljudi silazi s
Atlasa ili stiže iz pustinjskih krajeva u ovaj grad u potrazi za poslom.
Oni ne traže mistiku i avanturu iz "filmske" Kazablanke, već rade da bi
preživeli u Dar el Beidi.
Na svakom koraku vas vuku za rukav sa onim poznatim arapsko-engleskim aradoznalim pitanjem: "Where are you from?" i "What is your name?".
Ako ovo ignorišete, provešćete lepe trenutke u ovom gradu. Zalazak
Sunca u Atlantski okean je nešto što treba videti tik uz džamije Hasana
Drugog. Kazablanka je poznata i kao turistička destinacija s dugim
peščanim plažama i brojnim barovima na plažama. Obišli smo crkvu svetog Jovana Evangeliste
(Rue Félix and Max Guedj) pokraj Hajat hotela. Sagrađena je1906.
godine, a 1942. odavde je general Džordž Paton komandovao "Operacijom
dodir".


Raskošni švedski sto za večeru koji "venčavamo" sa "Kaberne
presidentom". Onda prelazimo u arapsku sobu s lokalnom muzikom, pa u
pijano bar, a potom u malu šetnju. U obližnjej bakalnici srdačno nas
pozdravljaju kada čuju da smo iz Srbije povicima "Kontra Italija"
aludirajući na nedavno divljanje srpskih navijača u Đenovi. Šta da
radimo, da popravimo ovakav imidž?
Rabat je četvrti od imperijalnih gradova, i čudan miks duge istorije i
vrlo moderne sadašnjosti. U XI veku tadašnji sultan je koristio
citadelu (kasbah) kao bazu za svoje ratove s
Špancima. Upravo iz tog vremena datiraju najznačajnije građevine u ovom
gradu. Ne propustite da obiđete Arheološki muzej s kolekcijom artefekta
s prostora Salea. U XII veku iz ovdašnje citadele (kasbaha) je sultan
kretao na osvajačke pohode u Španiju. Rabaj je pružio utočište
muslimanima proteranim iz Španije početkom XVII veka.
Rabat je istovremeno bio sklonište za muslimane proterane iz Španije
početkom XVII veka, a tokom francuske okupacije postaje prestonica
zemlje. Atmosfera je u pojednako islamska i evropska. Ovde je život
mirniji nego u Kazablanci. Prošetajte uskim belo-plavim uličicama Oudaya kasbaha,
uživajte u andaluzijsomi vrtu ili jednostavno šetajte pogledom po
atlanskim plavim prostranstvima. Prestonica Maroka je od 1912. godine.
Nastavljamo ka Meknesu, (Volubilis-Meknes 50 km). Ovo je kraljevski grad koji je u XVII veku uredio okrutni vladar Mulaj Ismail (Moulay Ismail,
Moulay na arapskom znači vladar, 1672.-1727.) po uzoru na Versaj. Zovu
ga i gradom stotina minareta, zbog brojnih džamija. Razgledajte Veliku
džamiju iz XII veka s karakterističnim nadsvođenim lukovima.Ovdašnji,
"marokanski Versaj" razrušen je u snažnom zemljotresu. Najveći problem u
Maroku je taj, što će vam za svaku kapiju, koju vidite, reći da je
najstarija i najlepša.
Kažu da je Mulaj Ismail bio žešći baja. Godine 1699. poslao je
pregovarača francuskom kralju Luju XIV da isprosi njegovu čerku za
Ismailov harem. Očekivano, glasnik se vratio bez devojke, ali s poklon
satom koji i danas krasi mauzolej nesuđenom ženika.
U blizini grada je i rodno mesto pomenutog vladara. U Meknesu, u
mauzoleju leže njegovi ostaci, gde ne sme da kroči noga nemuslimana kao
i u većini džamija u celom Maroku. Sledi obilazak prostranog centralnog
trga El Hedim, dugačkog gotovo dvesta metara, kapije Bab al Mansur, najlepše gradske marokanske kapije i velike džamije. Tu su stare islamske škole, Medrese
i predivan pogled na ceo grad sa krova jednog restorana. Meknes je
najmlađi je kraljevski grad. U X veka ovde se naseljavaju berberska
plemena. Grad je osnovao u XI veku pleme Almoravids kao vojnu bazu.
Opasan je zidinama iz XIII veka, dugim 40 kilometara koje razdvajaju
novi i stari dio grada. Leži na reci Oued Boufekrane.. Od 1996. godine nalazi se na UNESCO-voj liste svetske baštine, delom i zbog ostataka kraljevske palate.
Fes, putovanje vremeplovom
U romanu "Snovi o zabranjenom voću- detinjstvo u hramu" Fatima Mernisi piše:
"Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu podignutom u IX veku, pet hiljada kilometara zapadno od Meke..."
Ovde se nalazi i Medersa Bou Inania,
teološko učilište sagrađeno davne 1350. godine. Ovde je osnovan prvi
univerzitet u svetu (u džamiji Karaouine), davno pre fensi školica tipa
Oksforda i Kembridža. Tu od našeg ljubaznog vodiča Ibrisa saznajemo da
je prorok Muhamde po majci Berber, a po ocu Arapin.
Grad se proširio ka jugozapadu, prema brdima u obliku luka koji se prostire od severne do južne strane
grada. I danas ovaj grad, kao i vekovima ranije, živi istim životom,
sačuvavši stare zanate i veštine, koža se još štavi ručno; radnici u
kamenim koritima gaze kožu radi omekšavanja. Poznavaoci kažu da je ovako
proizvedena koža najmekša. A kad smo već kod kože, jedino mesto u Fesu,
gde možete videti oba pola relativno oskudno obučene je na termalnom bazen Mulaja Jakoba (www.moulayyacoub.com).
I
mada to deluje čudno, Marokanci više vole da žive u starim četvrtima, u
Medinama, nego u prostranim bulevarima francuskog tipa. U neposrednoj
blizini suka, u arapskim vilama, rijadima, bez prozora ka ulicama i s
nezamislivom raskošću unutar dvorišta, nedostupnog oku radoznalog
stranca.Za vreme francuske okupacije devojke nisu pohađale visoke škole,
jer bi trebale da uče zajedno s mladićima, a to im roditelji nisu
dopuštali. Opšta škola traje kraće od one koja se pohađa u verskim
institucijama, ali je i količina stečenog znanja manja.
Nastavljamo dalje ka Marakešu, uz zadržavanje u Beni Melalu
na 625 metara nadmorske visine u samom srcu Srednjeg Atlasa. Ovo je
poseban doživljaj lepote; pogled sa stare tvrđave iznad grada, nikoga ne
ostavlja ravnodušnim, a utisak upotpunjuje bezbroj planinskih
Izvora.Ovde ćemo i ručati, u hotelu Chems,
a neki iz naše grupe, manje prilagodljivi orjentalnoj kuhinji, imaće,
kasnije, ozbiljne stomačne probleme. Ako se ovde duže zadržite, u
nacionalnom parku ćete uživati u bogatom životinjskom svetu, možete
uživati u trekingu ili lovu (ako baš morate). No i ako rešite da
ostanete u hotelu nećete se dosađivati. Tu su teniski tereni, bazen,
diskoteka. Na nesreću mi smo morali dalje.
Sledeća stanica je u Ifranu, mestu na obroncima Srednjeg Atlasa. Ovde možete videti "plave ljude", kako popularno zovu saharske nomade koji pripadaju raznim plemenima Tuarega
Can You Feel the Music?
Približavamo se poslednjem kraljevkom dragulju, Marakešu
(Fes-Marakeš oko 500 km). Promiču nomadska, berberska naselja sačinjena
on crno-braon šatora. Marakaš je, nažalost, poslednja destinacija u
našem kraljevskom nizu i najočuvaniji srednjovekovni grad u arapskom
svetu. Marakeš, crveni gras poznat kao Al Hamra, miriše na divlju
Afriku.
U drevna vremena na Mediteranu je živeo grčki bog Atlas. Džin koji se
nadmetao s sebi ravnima. Tako iscrpljen legao je da malo predahne.
Glavu je spustio u Tunis, a noge položio u Maroko. Tako je i ostao
zanavek. I postao planina. Atlas. Marakaš u stvari označava "marokanski
grad". Ovaj grad odiše lepotom; finim pastelnim bojama i veličanstvenim
palatama, ali u njemu možete izgubiti osećaj za orjentaciju u lavirintu
uskih uličica. Marakeš grad mistike, mirisa i boja, grad bubnjara.

Grad ovako duge istorije bio je stecište mnogih kultura, tako da je
današnji Marakeš pravi raj za arheologe. Glavne zidine grada, na primer,
gradili su Almoravidi, ali su i svi koji su došli posle njih ostavili
ponešto u istorijsko nasleđe Marakeša. Ovaj grad, smešten na obroncima
Srednjih Atlaskih planina, danas je mesto koje privlači kako svojom
arhitekturom tako i ekskluzivnošću njegovih stalnih žitelja, ali i onih
povremenih, iz sveta džet-seta. Ovde se muvao i Hičkokov čovek koji je suviše znao.

Marokanski dizajn
Videćete predivne tradicionalne kuće, rijade (jedna od njih je i u posedu Džegerove ćerke Džudit. No vratimo se na i veličanstveni trg Džem-el-Fna (Jamaâ El Fna). Ovde ćemo provesti veče. Na trgu koji
je svojevrsni cirkus na otvorenom, okružen s bezbroj sukova. Malo je
poznato da je ovaj trg u XIX veku bio mesto na kome su vršena smaknuća.
Saladin je ovde hteo da napravi veliku džamiju. Ovdašnja Medina je pod zaštitom UNESCO-a.


Ovde su i junaci popularne španske serije "Seranovi" tražili Giljea koji je bezbrižno hvatao ritam na trgu Džama el Fna. Brojni prodavaci ručnih radova, razni trgovci, izrađivači tepiha i tapiserija, zabavljači, žongleri i najneobičniji izvođači nalaze se baš tu. Svake večeri tu vlada odlična festivalska atmosfera. Tu se nalaze i brojni štandovi sa svežim voćem koje će vam odmah servirati na trgu, ili se možete osvežiti sokom od ceđene pomorandže. Prilikom kupovine bilo kojeg predmeta, ukrasa, nakita, tepiha, obavezno je cenkanje kao i svugde u svetu na arapskim tržnicama.
U okolnim sukovima može se kupiti zaista sve, od odeće i obuće (naravno, u arapskom stilu), predivnog nakita, ukrasnih prekrivača i tepiha pa sve do odličnih keramičkih posuda, ukrasnih tanjira i nezaobilaznih začina. Možda niste znali, ali na marokanskim tržnicama u poznatim "kućama začina" možete pronaći apsolutno sve dodatke hrani koji postoje na svetu, i to u njihovim izvornim oblicima.
Kraljevina 1001 začina
Smeštamo se u hotel "Le Berbere Palace"
(+212 44 88 31 05). Mlađi putnici nisu dorasli zadatku, ali su zato
australijski veterali prihvatili da mi prave društvo na prelepom bazenu.
Brazilske lepotice su se spremale za ludi večernji provod, a nervozni
Čileanac, koga smo odmah prozvali Eskobar i dodelili mu ulogu narko-bosa
ih je u tome uspešno ometao. Bio je ovde i Hičkokov "Čovek koji se
previše znao"!
Marakeš je poznat i po odličnim hotelima, možda i najboljim u celom Maroku, a neki od najpoznatijih su La Mamounija, koji je potpuno preuređen po idejama dizajnera Žaka Garsije, i Amanjena
s vrhunskim smeštajem u 32 apartmana. Dupla ulazna vrata otvara vam
posluga obučena u unoforme Legije stranaca i nacionalnu nošnju. Onima
koji ne žele da budu u ogomnim hotelima svakako se preporučuju manji
hoteli koji su u stvari preuređene palate (rijadi); njih možete naći i
unutar samih zidina Medine.Obilazimo predivne bulevare, prolazimo pored
zgrade Opere i nove železničke stanice. A onda smo ogladneli...
Osim jagnjećeg đuveča (tajines), i jake čorbe harira obavezno probajte pastilla,
pitu s golubijim mesom i cimetom, koja je specijalitet glavne
konkurencije Marakešu, grada Fesa. Kompletan tradicionalni ručak miriše
na šafran, korijander i džumbir. Možete ga pronaći već za oko desetak
evra (za dve osobe). Probajte i lokalna vina Valpierre Blanc, Girs de Boulaouane, Oustalet rosé, Cabernet Président, Beauvallon. Uveče možete jesti hranu koja se prodaje na kioscima
na trgu Djemaa el-Fna, ili, još bolje, večerajte u nekom restoranu koji ima terasu s pogledom trg. Café des Epices (cafedesepices.net)
na trgu Place Rahba Lakdima je odlično mesto za sok ili čaj, sa baštom
na krovu s kojeg se pruža pogled na prometnu pijacu. Ovaj kafe ima i
podružnicu Terrasse des Epices (terrassedesepices.com)
koja se teško nalazi, tako da budite sigurni da ste poneli mapu. Naći
ćete je se u suku Cherifa,- to je fanki restoran na krovnoj terasi, sa
spektakularnim pogledom na planinu Atlas. Dobar restoran je i Comptoir Darna.
Nalazi se u centru grada, nudi odličnu hranu u predivnom marokanskom
ambijentu i ima fenomenalan šou s trbušnim plesačicama, koje na glavama
imaju svećnjake sa zapaljenim svećama. Neverovatno je koliko novca te
prelepe devojke zarade, jer gosti neštedimice guraju marokanske
novčanice u njihovu oskudnu odeću. Hrana, servis, vinska lista,
ambijent, jednostavno to ne smete propustiti. Restoran Les Prémices,
koji služi ukusne pileće tažin ili kus-kus, i to po prilično razumnim
cenama. Ako ostajete u Marakešu više dana, preporuku zaslužuje i
restoran Bo Zin. Posebnost ovog restorana je
divan vrt ; kombinacija malog jezera, egzotičnog vrta i peska. Vrtom
dominiraju palme, kaktusi, baklje i vatra, a oko tih stolova za večeru
nalaze se "baldahini" s "foteljama" za izležavanje.
Svaki vodič će vam preporučiti i odlazak na šou u Chez Ali,
koji je udaljen od centra grada oko 20 minuta vožnje taksijem. Ogroman
prostor sastoji se od peščanog terena (veličine otprilike jednog
fudbalskog igrališta), a oko njega se nalaze šatori (nisu na pesku), u
kojima su stolovi za večeru. Po dolasku vas dočekuju muzičari i plesači
iz svih krajeva Maroka, koji tokom večere obilaze sve šatore i stolove i
plešu i pevaju. Nakon večere, oko 23 sata, svi gosti se premeštaju oko
terena, gde počinje šou. Ratnici na konjima izvode bravure, zatim
nastupaju svirači i plesači, a na kraju trbušna plesačica. Posle nje
ratnici ispaljuju počasne plotune iz kubura, a šou se završava
vatrometom. Veoma zanimljivo i sve u tipičnom arapskom stilu.

Ako želite pravi original marokanski đuveč kupastu keramičku posudu, koji lokalci zovu tajines (tažin), idite u prodavnicu pod nazivom Herman. Nalazi se u ulici Rue Moulay Ismail i prodaje najbolje tepsije u zemlji. One koje se prave u obalskom gradu Salé.
Raznovrstan izbor odličnih maslina naći ćete u savršenom malom suku odmah pored trga Džema El-Fna. Mesto gde se služe dobra klasična marokanska jela je Al Fassia u ulici Boulevard Zerktouni, 55 (00 212 24 434060; alfassia.com).
Zvukovi ove pijace u kombinaciji s molitvom s minareta (Alah Akbar!)
korišćeni su i za razne muzičke kompozicije. Nakon dnevne gužve, trg se
polako prazni i svi se spremaju za veče, koje ovom gradu daje
veličanstvenu mističnu notu. Pošto se popale ulična svetla, izlaze
lokalni Marokanci, opet na trg Džema El-Fna. Odeveni u svečane odore
lagano uživaju na improvizovanim soframa, gde opušteno jedu kus-kus s
komadima kukuruzne pite iz plehanih sudova, prizor koji danas svakome
sigurno deluje vanvremenski, ali to je deo tradicije.
Što se tiče njegovih stanovnika, posebno onih iz sveta džet-seta,
Marakeš je mondensko mesto. Razgledajte luksuzni petozvezdični hotel Hótel la Mamouna, jedan od 20 top-hotela u svetu.
Kuće koje su u vlasništvu svetskih bogataša mogu se iznajmiti kada
njihovi poznati vlasnici nisu tu. Svaka od tih predivnih kuća je malo
arhitektonsko čudo; i vi možete uživati u njima, naravno, ako imate
novca. Običaj je da se ispred tih kuća pale fenjeri koji gore do zore
kada se u njima nalaze gosti, a ako nema gostiju, fenjeri se gase oko
ponoći. Ugledniji stanovnici Marakeša, njihovi gosti i prijatelji preko
vikenda odlaze u svoje vile, koje se u Maroku nazivaju ville nouvelle
(pojam koji se koristi za sve novoizgrađene vile i vikendice). Bez
obzira na sve, ovaj grad nije namenjen samo onima dubljeg džepa. U
Marakešu postoji i nekoliko palata koje su preuređene u hostele, tako da
ovaj grad možete posetiti i s rancem na leđima.
Noć je vreme koje ovom gradu daje nestvarnu notu i sve u njemu čini
mističnim. Igre senki na velikom gradskom trgu koje se razvejavaju u
dimu nargila i naglo nestaju na afričkom zvezadanom nebu ostaće vam u
sećanju, a vi svakako nikada više nećete biti isti posle posete ovom
gradu. Scena koliko nestvarna, toliko i tipična za ovaj svet, koji kao
da je i dalje u nekom drugom vremenu, u nekom drugom prostoru. Marakeš,
čuveni trg Đemna El Fna na kojem možete uživati u svemu. Od jeftinog
sveže ceđenog soka od pomorandži koji košta samo 2 dihrama po čaši do
marokanske tradicionalne muzike koju, ako se lepo nasmejete i tutnete im
5 do 10 dirhama (pola evra, evro). Tu su i svirači s zmijama kao izašli
iz crtanih filmova, pokrivene žene s rukama pokrivenim prelepim
tetovažama od kane.
Arapska noć
Noćni život u Marakešu je iznenađujuće sofisticiran. Najpoznatiji je klub Paša (Bd. Mohamed VI, 00 212 524 388400; pachamarrakech.com)
čije je glavno sedište na Ibici. Ovaj u Marakešu se nalazi južno od
grada, kod Aguedala. Popili smo po koktelčić u Roze baru ovog kluba,
očekujući da počne program u čuvenoj diskoteci koja može da primi preko
dve hiljade posetilaca. Stranci ulaze besplatno, a Marokanci će za
ulazak u ovaj plesni raj morati da zavuku ruku u džep (15-30 €). Ko se
pregreje, na raspolaganju je i veliki bazen.
Ako želite da izađete negde u centru, probajte Diamant Noir, koji je smešten u hotelu Le Marrakech, u ulici Rue Oum er Bia. To je nepretenciozni lokal gde se pušta disko zvuk kombinovan sa alžirskom muzikom Rai.
U Marakešu ima toliko zanimljivih stvari da se vidi i doživi da se
sve ne može obići za dva-tri dana. Marakeš je skup zbog mnogobrojnih
nadobudnih Evropljana, koji ovde dolaze da uživaju u čarima noćnog
života Maroka. Ono što je karakteristično za ovaj grad, a zajedničko je
za sve arapske gradove, jeste to da u njemu nema puno kafića i
restorana; većina njih nalazi se u skrovitim delovima grada i treba ih
pronaći, a u onim poznatijim potrebna je i rezervacija. Marakaš možete
razgledati i iz balona (Ciel d'Afrique, Rue Mauritanie 15, trl: 5 24 43 28 43).
Juna 2010. godine u Medini (starom gradu) Marakeša otvoren je kompleks Royal Mansoar Marrakecht
na 3,5 hektara, s lepim parkom i 53 riada (gradskih kuća,
trospratne-prizemlje-nivo za odmor, sprat-spavaće sobe, a na krovu-
bazen i terasa) okružen velikim zidovima. U okviru kompleksa je i
marokanski i francuski restoran i spa centar .
A što se kupovine suvenira tiče, ako ne želite da se smarate s
dugotrajnim i mukotrpnim pregovorima s nezajažljivim trgovcima, na
usluzi stoji prodavnica Ets. Bouchaib u Medini (7, Derb Baissi Rue de la Kasbah).
Urađena u stilu evropskih tržnih centara, na površini od 16 hiljada
kvadratnih metara, gde ono što vam se svidi i čiju cenu vidite ,
stavljate u korpu i plaćate na kasi (karticama ili gotovinom.)
Нема коментара:
Постави коментар