“Samo se bogovi i beduni zabavljaju u pustinji.”
Lorens od Arabije.
Lorens od Arabije.
petak 21. mart 2008. godine
Put u arapske
zemlje uvek je izazov sam po sebi. Dugo sam u mislima obilazio značajne
spomenike na području koji nazivamo Bliski Istok. Skoro uvek, bile su
usresređene na čuvenu Petru, u Jordanu, koja je nedavno uvršćena u jedno
od novih svetskih čuda. Pripreme su bile opsežne i detaljne. Nije,
uostalom, bio u pitanju običan put, već u svet sa sasvim drugačijom
kulturom i običajima. Pošto je celo putešestvje osmišnjeno kao vrlo
aktivano i fizički zahtevano, trebalo se pripremiti u i kondicionom
smislu. Trebalo je upakovati ranac, zajedno sa vrećom za spavanje, a da
ukupna težina prtljaga ne pređe "aerodromski dozvoljenih" 20 kilograma.
Mukotrpno sabijanje prtljaga i odbacivanje suvišnih stvari (naknadna
pamet) konačno je okončano. Vučem i dalje tešku torbu, do automobila i
krećem na aerodrom "Nikola Tesla". Pakujem torbu u celofansku foliju,
kako za nju pričvršćena vreća za spavanje, ne bi, usput, negde ispala.
Slede par sitnica da prekrate put, a onda čekanje kod šaltera "Turkish
aerline-a". Imamo elektronske karte za linije Beograd-Carigrad;
Carigrad-Damask i natrag. Posle ispunjavanja strogih aerodromskih
procedura, obreli smo se u avionu. Listamo štampu i uz lak avionski
obrok, krunisan francuskim vinom (u staklenoj bočici-ops!) lako se
snalazimo među oblacima. Kako let odmiče, vidik je sve maglovitiji, a
turbulencija jača. Carigrad nas je dočekao u kišnom i tmurnom izdanju.
Na aerodromu "Kemal Ataturk", gde ćemo provesti narednih 6,5 sati
čekajući vezu za Damask. Pojedinim putnicima, zakletim avanturistima,
pada na pamet da metroom skoknu do grada, a onda plaćaju tursku ulaznu
vizu u iznosu od 10€. Drugi biraju zabavu među gondolama sa slatkišima,
parfemima, alkoholnim pićima i cigaretama. Ili prosto odmaraju. Oni koji
ne mogu da se otresu stresa, pa biraju vodeni masažer. Jaki vodeni
mlazevi, prelaze im preko tela, a garderova je zaštićena celofanskom
folijom. Kao koferi, koji su, nadam se, otišli na pravo mesto.
Put na zapad je put u ljudsko blagostanje, materijalnu stranu
ljudskog bivstvovanja.. Put na istok, naprotiv, duhovni je put. Na
Bliskom Istoku nastale su religije, ali ovo bogom dano mesto i danas se
može nazvati tempiranom bombom. Područje koje je iznedrilo sve najbolje
iz čoveka, ali nažalost i najgore, mesto koje je odredilo granice, u
svakom smislu te reči. Ovo mesto je poput magneta privlačilo naučnike,
unetnike, avanturiste, probisvete, pa što ne bi i danas turiste.
Egzotika dalekog i tajanstvenog, tako različitog od našeg svakodnevnog
okruženja bili su dovoljan razlog da se otisnemo na ovo zanimljivo i
uzbudljivo putešestvje.
Oživljeni rimski grad
Dolazaimo u Damask u
ranim jutarnjim časovima. Ružna auerodromska zgrada i dugotrajna
birokratska procedura. Naši domaćini nas dočekuju s tradicionalni
arpskim pozdravom "Salaam aleikum", što u doslovnom prevodu znači "mir
sa tobom".Odmah se upućujemo do jordanske granice. Usput u jednoj
prodavnici se snabdevamo vodom i, bukvalno, sa pokretne trake uzimamo
vruće lepinje. Prelazak sirijsko – jordanske granice je dug i nejasan
proces koji smo obavili o okriljem noći. Hašemitska Kraljevina Jordan
graniči se sa Sirijom na severu, Irakom na severoistoku, Saudijskom
Arabijom na istoku i jugu, i Izraelom(Palestinskom upravom), Jordan je
ustavna monarhija bazirana na ustavu proglašenom 8. januara, 1952.
Izvršna vlast je dodeljena kralju i njegovom savetu ministara .Kralj
Husein je vladao Jordanom od 1953. do 1999. godine. Okončao je vanredno
stanje 1991. godine i legalizovao političke stranke. Zbog kontroverznih
promena izbornog zakona, islamističke partije su bojkotovale izbore
1997. godine. Kralj Abdulah II je nasledio oca nakon njegove smrti u
februaru 1999. godine. Abdulah je brzo počeo da radi na reafirmisanju
mirovnog sporazuma sa Izraelom, i na odnosima sa Sjedinjenim Državama.
Stižemo u Džeraš (Jerash), najočuvaniji rimski grad na svetu.
Svoj vrhunac grad je doživeo za vreme Aleksandra Velikog. Lokalni
klinci, prodavci, vezuju nam arapske marame, a za uzvrat, mi od njih
kupujemo razglednice. Kamena oruđa pronađena na ovom lokalitetu,
dokazuju da je ovo mesto bilo naseljeno još u neolitsko vreme (od 6000.-
4000. godine p.n.e). Naselja su locirana i za vreme broznaog i
gvozdenog doba. U drugoj polovini I veka nove ere, Džeraš diživljava
procvat, trasirana je ulica kolona (Cardo Maximus) i dve ulice koje je
seku na krajevima severnog i južnog Tetrapilona. Zevsov hram je
obnovljen 22. godine. Severna kapija je izgrađena 76. godine. Ovalni
forum, hram boginje Artemis, severni i južni teatar sagrađeni su tokom
sredine osamdesetih godina prvog veka. Spomenici su građeni od donacija
bogatih građana. 90. godine, Džeraš je pripojen rimskoj provinciji
Arabiji. 106. godine car Trajan je izgradio puteve kroz provincije i
time ojačao trgovinu u regionu. Trgovina je, ponekad, prljav i stresan
posao, pa su sagrađena i dva velika kupatila. Car Hadrijan je posetio
Džeraš, a u njegovu čast podignuta je Trijumfalna kapija. Većina
spomenika koji se mogu danas videti datiraju iz II veka. To su Hram
boginje Artemis, Zevsov hram i Nimfaeum. Sveža voda je transportovana u
grad od izvora “Ain el Qayrawan i Birkitain”, koji su se nalazili
severno od grada. Grad polako naseljavaju hrišćani, koji podižu više od
13 crkava u periodu od 400.- 600. godine. Saborna crkva je sagrađena u
četvrtom veku. Sledi obilazak hramove, kolonade, fontane i amfiteatre iz
doba Aleksandra Velikog.
Persijska invazija 614. godine izazvala je naglu propast
Džeraša. Bilo kao bilo, grad se poput ptice feniks, preporodio tokom
Umajadskog perioda. Ali ne zadugo, snažni zemljotres iz 746. godine
skoro ga je potpuno uništio. Tokom krstaških ratova neki spomenici su
pretvoreni u tvrđave, poput Hrama boginje Artemis. 1878t. godine grupa
Čerkeza naselila se ovde, nakon emigracije iz Centralne Azije.
Biblijski treking
Obilazimo Madabu, “grad
mozaika” od kojih je najpoznatiji onaj vizantijski iz VI veka, na kojem
je prikazana kartu dotad poznatog sveta. Mozaik se nalazi u grčkoj
pravoslavnoj crkvi Svetog Jurija. Grad se prvi put pominje u Bibliji,
ako i na Meša nadgrobnim pločama, dok je bio moabitski grad. Sredinom II
veka p.n.e, nazvan je Amonit. U rimsko doba grad je postao provincijski
grad sa glavnim ulicama, lepim hramovima i drugim građevinama. Bio je
sedište episkopije i pomenut je člancima Veća Kalsedona 451. godine.
Muzej Madabe izlaže arheološke materijale koji su pronađeni u regionu
Madabe, kao i mnoge preostale mozaike. Crkva Apostola sadrži veliki i
veoma lep podni mozaik. Obilazimo i crkvu Svetog Đorđa koja pripada
Grčkoj pravoslavnoj crkvi Jerusalimske patrijaršije. Pravimo pauzu uz
sladoled i džus od sveže ceđenog voća. Odlazimo do planine Nebo (Mont
Nebo, 850m), gde je po legendi, sahranjen Mojsije. Posmatramo Jordansku
dolinu, Izrael i jedva naziremo Mrtvo More. Ovo je mesto odakle je
Mojsiju, Božijom voljom, bilo omogućeno da vidi obećanu zemlju, ali ne i
da uđe u nju. Najviša kota se nalazi na zapadnom delu gore i zove se
Sijaga (Siyagha). Crkva se prvi put pominje u hodočasnom izvetaju
izvesne gospođe Aeterije 394. godine. Crkva je sagrađena u uobičajenom
baziličnom tipu, proširena u kasnom V veku i obnovljena 597. godine.
Postoje ostaci podnih mozaika u crkvi i sporednoj prostoriji kapele. Pre
nekih dvadesetak godina u severnoj prostoriji crkve pronađen je veoma
lep mozaik.
Dolazimo do kanjona Wadi Zarka (nacionalni park) i njime se
krećemo, sve do Mrtvog mora, tačnije Herodove banje. Da je neko na brani
pustio vodu, ne biste čitali ove redove. Kupamo se (ili bolje rečeno
plutamo) I mažemo blatom punim lekovitih minerala. Mrtvo more, nalazi se
na – 395 metara ispod nivoa mora. Ima površinu od 1020 kvadratnih
kilometara i najveću dubinu od 398 metara. Glavna pritoka je reka
Jordan. Veoma je bogato solju (do 33%), te u njemu nema živih bića.
Razvijena je eksploatacija kalijumovih soli, magnezijum-bromida i
kuhinjske soli.
I negde pod svom tom silnom slanom vodom kriju se dva grada:
Sodoma i Gomora. Dok sunce nestaje negde iza brda, otprilike gde se
nalazi Jerusalim, mi krećemo ka jordanskoj prestonici, Amanu, gde ćemo
prespavati. Aman (arapski: عمان) je glavni grad Jordana. Aman, jordanska
prestonica na reci Jabok, prostire se na 19 brežuljaka. Ovo je bibliski
Rabat, glavni grad Amonita. Simbol grada je crni iris. Godine 2005.
imao je preko dva miliona stanovnika u širem gradskom području. Prva
tragovi civilizacija potiču iz neolitskog doba, oko 8.500 godine p.n.e. o
čemu svedoče I nedavna otkrića. Naime, mestu Ain Gazal otkrivene su
naseobine dobro sačuvanih kuća sa finim gipsanim podovima i bezbroj
ljudskih figura, izrađenih od gipsa. 200. godine p.n.e grad se zvao
Filadelfija, po Ptolemeju II Filadelfu. Danas na tu činjenicu podseća
samo ime lokalnog piva.
Kasnije su ovim prostorima vladali
Rimljani i Vizantijnci, koji su ostavili velelepne spomenike, poput
amfiteatra. Kada su Gasanidi došli u ovo produčje, grad su preimenovali u
Aman. Oko 750. godine došlo je do naglog pada značaja Amana i on je
ostao beznačajno selo sve do druge polovine XIX veka. Tada je Aman
postao važna stanica na železničkoj pruzi Damask-Medina. Od 1921. Aman
je prestonica Kraljevine Transjordanije, današnje Hašemitske Kraljevine
Jordan. Do 1948. godine Aman je bio maleni gradić. Tada su u njega
stigle hiljade palestinskih izbeglica sa područja koje danas kontroliše
Izrael. Najnoviji talas izbeglica pristigao je iz Iraka. Šetamo gradom,
kupujemo voće i vraćamo se u hotel. U maloj baštici, zarasloj u
zelenilo, uživamo u brzoj i hrani koju smo naručili telefonom i hladnom
“Amstel” pivu iz hoteskog bara.
24. mart, ponedeljak
Mnoge interesantne ruševine se mogu videti u Amanu. Glavne su
Amonitska kula, vizantijska crkva, tvrđava sa vizantijskom crkvom unutar
nje, rimski hram Herkulesa, palata Umajadova, rimski teatar (prima 6000
gledalaca, i dalje se koristi za kulturne događaje) i najznačajnije
remek-delo novije istorije, Džamija kralja Abdulaha. Odeon i forum se
nalaze odmah pored rimskog teatra. Jordanski arheološki muzej se nalazi
na tvrđavi. U njemu su izlošene iskopine sa svih arheoloških lokaliteta
Jordana.
Krećemo se ka Betanji, mestu gde je Jovan krstio Isusa Hrista na
reci Jordan. Mimoilazi nas grupa jordanskih vojnika, koja trči, pod
punom ratnom opremom. To ne čudi, na samoj smo granici. Reka Jordan teče
od južnih padina Anti-libanskih planina, tačnije od planine Hermon. Tok
joj je južni, kroz Genisaretsko jezero. Od tog jezera, formira granicu
Kraljevine Jordan sa Izraelom u većem delu toka. Uliva se u Mrtvo more.
Jedan deo toka prolazi i kroz Zapadnu obalu, oko čijeg statusa se i
dalje pregovara između Izraela i Jordana.
Reka Jordan se često pominje u Bibliji, uključujući i pominjanje
u Novom zavetu. U svojoj ukupnoj dužini od 320 kilometara za reku
Jordan se može reći da je to mala, uska i spora reka. Između
Genisaretskog jezera i Mrtvog mora, Jordanska dolina se zove Gor (Ghor)
dolina. Ova sekcija je dugačka otprilike 105km. Reka, njena dolina, more
i jezero leže unutar doline “Veliki Procep”. Ova dolina predstavlja
inače i depresiju, koja se proteže od Sirije do Mozambika u jugoistočnoj
Africi. Jordan se spušta nekoliko hiljada stopa od svog izvora do ušća u
Mrtvo more. Najveći deo toka reke je ispod nivoa mora.
U
bezvodnom regionu, kao što je Srednji istok, čak i mala količina vode
koju nosi sam Jordan može biti od itekakvog značaja. Otuda, za Izrael,
Jordan je jedini izvor državnog snabdevanja površinskom vodom. Jordan
napaja Genisaretsko jezero koje obezbeđuje Izraelu preko polovine
potrebne sveže vode. Vodovodne cevi odvode vodu iz jezera u Nacionalni
vodeni nosač, koji donosi vodu izraelskim gradovima, poljoprivrednim
dobrima i pustinji Negev. Slani izvori (koji su se koristili radi
oticanja u Genisaretsko jezero da bi povećavali njegov salinitet),
skrenuti su sa svog početnog toka i sada otiču u reku Jordan južno od
jezera. Sveto mesto krštenja je posebno naznačeno radi hrišćanskih
hodočasnika, a samo se nalazi blizu ušća u Mrtvo more. Razočarali smo se
kada smo shvatili da je reka Jordan jedva šira od nekog, većeg potoka.
Nismo, međutim, propustili priliku da brčnemo noge u njenim mutnim
vodama, da se grupno slikamo sa srpskom zastavom, kao i sa jordanskim
graničarima. Posmatrali smo i Izrael, čija se karaula nalazi na drugoj
obali.
Do mirovnog ugovora između ove dve zemlje, koji je potpisan
1995. godine, zona reke Jordan je bila neprijateljska zona, ograničena
žicama, minskim poljima i elektronskom prismotrom. Otuda je prilaz reci
bio onemogućen, i zona oko reke duž obe obale je bila zatvorena za
civilne aktivnosti. U prošlim godinama su poboljšani odnosi između dve
zemlje dozvolili obrađivanje zemlje uz ivice reke.
Nastavljamo put ka zamku Kerak. Kerk je utvrđenje koje su
podigli krstaši 1142. godine. Oni su sa ovog mesta vešto odolevali
arapskim napadima gotovo sto godina, dok, konačno nisu bili savladani.
Kao i zamak Karak, Šobak se nalazi južno od glavnog grada Amana. Zamak
leži na Kraljevskom autoputu, na brdu okruženom dolinama. Bio je važan
krstaški dvorac, poznat kao “Mont Real”, izgrađen pod upravom Baldvina
I. Oformljen je 1115. godine, radi kontrole put od Damaska ka Egiptu.
1189. godine osvojio ga je Saladin, a u XIV veku ga obnovljaju Mamluci.
To je ogroman dvorac, sa nekoliko kružnih kula i u steni, usečenim
bunarskim oknom od 375 stepenika, koji vode do podzemne vodene žile.
Smiraj dana nas dovodi do našeg večerašnjeg konačišta u nacionalnom
parku Dana, hotela Tower. Vrlo interesantno mesto, mora se priznati.
Pakao Wadi Guveira
25. mart, utorak
Probudili su nas rafali. Zagledamo se u čudu. Izlazimo iz soba,
ali nas domaćini smiruju. To američka filmska ekipa, uz pomoć jordanske
vojske snima film. Radnja se, naravno dešava u Iraku.
Doručkovali smo i
pripremili opremu. Pošto sun as filmadžije odbile, upuli smo se u
predivni kanjon Wadi Guveir. Kretali smo se rečnim dnom sve do Feinana.
Usput smo nailazili na razne prepreke, ali i vrlo zanimljive životinje.
Na pojedinim mestima smo se spuštali uz pomoć užeta. Cela deonica bila
je duga 15 kilometara.
Sledi odvajanje grupe, oni umorni džipom se vraćaju u Danu, a
mi, posle preko potrebnog omora i osveženja u jedinom urobanom mestu na
celoj trasi, nastavljamo put, serpentinama, tako da će instrumenti
pokazati, kada se, već po mraku, pojavimo na kapijama Dane, da smo tog
dana prevalili 31 kilometar. Čak nam je i domaćin čestitao, ložeći nas
da to nije ni jordanska vojska u stanju.
26. mart, sreda
Egzotično ukrašen kombi (sve sa
resicama, zastavicama I jambolijama) prebacio na je do čuvene Petra,
grada uklesanog u ružičastom kamenu, jednog od novih, svetskih čuda.
Ovaj fascinantni datira iz perioda Nabatejaca i nalazi se na listi
svetske kulturne baštine UNESCO-a. Široj publicci postao je poznat posle
III dela storije o Indijani Džonsu, koji je sniman i na ovim
lokacijama. Mesto gde je Indijana pronašao sveti gral. Posle duže
potrage mogu vam s sigurnošću reći da tamo nije.
Petra se može opisati kao “ljubičasto – crveni” grad. U svojim
nedrima krije mnogobrojne spomenike izvajane u obojenim stenama. Ima
popločane ulice, hramove, kupatila, kuće i kapije. Manji grobovi vode
poreklo iz II i III veka.
U potrazi za svetim gralom
Petra se nalazi južno od Amana. Ostaci građevina paleolitskog i
neolitskog doba (10000. – 6000. g p.n.e) otkriveni su u Bejdi (severno
od Petre) i u Sabri (južno od Petre). Tokom gvozdenom dobu (800. – 600.
g. p.n.e), Um el Bijarah (Um el Biyarah) je postao jedno od najvažnijih
staništa Edomitskog kraljevstva. Nabateanci su u Petru dospeli
Arabijskog poluostrva u VI veku pre Hrista. Tada su prvo naselili stenu
Um el Bijarah, odakle su mogli da se uspešno odupru napadima grčkog
generala Antigone 312. godine pre Hrista. U helensko i rimsko vreme,
Petra je bila glavni grad Nabataenovog kraljevstva (IV vek pre Hrista pa
sve do 106. godine). Tako je postala glavni karavanski centar u
okruženju. Nabataeanci su trgovali sa aromama iz Arabije, svilom iz Kine
i začinima iz Indije. Ove artikle su nosili u Gazu i Aleksandriju.
Kralj Aretas treći je u to vreme kontrolisao Damask.
25. godine
pre Hrista, Augustus je pokrenuo ekspediciju ka Južnoj Arabiji, kako bi
kontrolisao trgovinu začinima, ali je u tom poduhvatu finansijski
propao. Uspostavio je morsku vezu između Arabije i Aleksandrije, preko
Crvenog mora i Nila. Odustajanje od trgovine kontinentalnim putem,
uzrokovalo je postepenu ekonomsku propast Petre. Godine 106. konačno je
pripojena Rimskom carstvu, pod upravom cara Trajana. Istog onog vladara
koji je podigao Bosru u Siriji, kao novi glavni grad provincije Arabije.
Petra je postala sedište episkopije Palestine Tercije u vizantijskom
periodu. Godine 363, Petra je uništena snažnim zemljotresima. Tokom
krstšaške invazije, Petra je uspela da povrati nešto od svog značaja.
Sagrađena su tri nova utvrđenja. Sultan Mamluk Bajbars je posetio Petru
1276. godine na putu za Karak. Od tog vremena pa do 1812. godine, ovaj
grad je izgubljen u vremenu i prostoru. Te, 1812. godine, švajcarski
putnik Johan Burkhardt ponovo je otkrio ovaj antički spomenik.
Nabataeanci, jedni od najdarovitijih naroda u istoriji, bili su
pleme starih Arabljana. Dok su živeli u Arabiji, Nabataeanci su postigli
izvestan stepen decentralizacije. Postali su neosporni gospodari
trgovačkih regionalnih tura, naplaćujući takse, štiteći karavane
natovarene arabijskim tamjanom i mirom, indijskim začinima i svilom,
afričkom slonovačom i životinjskim kožama. Profit od karavanskih poslova
je omogućio Nabataeancima da uspostave i organizuju snažno kraljevstvo
koje se pružalo do Damaska, uključujući delove Sinaja i pustinje Negev.
Time su uspeli da ovladaju velikim delom Arabije. Ovo nije bio lak
zadatak, kada se uzme u obzir da je ceo region bio pod dominacijom
rivalskih grčkih frakcija Hasmonaeansa i kasnije Rimljana. Oni su vodili
žestoke ratove, ali su pribegavali i veštoj diplomatiji, kako bi
očuvali svoju nezavisnost i civilizaciju. Nisu verovali u “nacionalnu
posebnost”. Bili su otvoreni ka stranim kulturnim uticajima,
prihvatajući ih i dodajući im svoj duh. Kao konačni rezultat ove
saradnje pojavilo se sjajno “kulturno pretapanja”. Kratka šetnja po
Petri svedoči o ovome. Dovoljno je pogledati u bilo koji izvajani
spomenik i prepoznaće se egipatski, mezopotamski i lokalni stilovi,
objedinjeni u savršenstvu forme.
Obeliskov grob (Bab as
Sik Triklinijum) je sjajan primer preplitanja istoka i zapada. Obelisk
je zasigurno egipatski uticaj, niša između Obeliska je grčko – rimski
uticaj. Triklinijum je lanac s tri klupe, napravljen radi gozbi, koje su
se odigravale svake godine, u čast mrtvih u Nabataenskom kraljevstvu.
As Sik (As Siq) je stari glavni ulaz u Petru. Dug je 1200 metara, uzak i
sa visokim strmim stenama (do 80 metara), koje se uzdižu dug puta.
Prolazeći kroz klanac, uživamo u čarima geoloških formacija, obojenih
stena, vodenih kanala (usečenih u litice), brana i zavetnih niša
usečenih u stene. I onda se odjednom pojavila pukotina. I kroz pukotinu
smo ugledali čudesnu riznicu (Al Khazneh, Treasury.
Svakako najlepši spomenik u Petri. Morali smo ručno vratimo
vilicu na njeno mesto. A onda smo ponešto saznali I o istoriji ovog
mesta. Nastao na jedinstven način, klesanjem u steni, inspiraciju je
pronašao u dodirnim tačkama helenske, aleksandrijske i tada sveobuhvatne
nabataenske kulture. Tek na ovom mestu, shvatite koliko ste patuljasti
pred čudima poršlosti, pred ovakvim džinom širine 30 metara i visine
43metara. Spomenik je izvajan u I veku pre Hrista, kao grob važnog
nabataenskog kralja. Neki naučnici tvrde da je kasnije korišćen i kao
hram.
Kolonadna ulica prolazi kroz gradski centar, s boka je
oivičena nizom javnih građevina, radnji i hramovima. Nimfaeum je
ukrašavao tu ulicu, mermerni pločnik je i dalje vidiljiv. Nailazimo na
grupe nabataenskih grobova sa komplikovanim rezbarijama. Pozorište
izgleda da je iz Rimskog perioda, ali su ga izgradili Nabataenaci u I
veku, kao odjek rimskog uticaja. Izvajano je u tvrdoj steni, osim delova
prema čelu na obe strane, gde je deo izgrađen kao samonostojeći.
Pozorište je primilo 3000 posetilaca. Potražnja je bila velika, pa je
kasnije prošireno na 7000 sedišta.
Razgledamo Urnov grob, najveći od grobova. Datira iz 70. godine,
a stilski je izmenjen u V veku, kako bi poslužio za vizantijska crkva.
Iznad glavnog ulaza nalase se tri dvorane. Sledi Palatni grob, prelepo
izvajan spomenik podseća na palatu, otuda mu i ime dolazi. Iako je dosta
oštećen i dalje deluje veličanstveno. Sastavljen je iz tri nivoa,
bogato je dekorisan, sa stubovima i ornamentima. Latinski natpis iznad
ulaznih vrata groba Sekstiusa Florentinusa (Sextius&Florentinus)
pomaže nam da znamo kome pripada. Sekstius je bio upravnik provincije
Arabije i želeo je da bude ovde sahranjen. Njegov grob je izvajan u
periodu od 126. – 130. godine.
27. mart, četvrtak
Naš današnji cilj je poprilično ambiciozan. Poseta Aronovom
grobu na planini Hor, južno od Petre (Jebel Haroun). Aron je Mojsijev
brat. Upokojio se na gori Sinaj, ali je njegov grob kasnije prenet na
ovo mesto. Sultan al Nasir Muhamad, sin od Kalavuna, obnovio je ovo
svetilište 1320. godine. Zato ne treba da čudi što se na jevrejskoj
grobnici nalaze muslimanski polumesec. Svetilište je prekriveno belom
kupolom, dok je kripta ispod molitvene hale. Aron je poštovan od strane
lokalnog stanovništva kanjona Muse i Bdul beduina i proslavlja se
godišnjim festivalom u jesen.
Iscrpnjeni naporniom pešačenjem, praćeni žarkim Suncem, ovde smo
sa zadovoljstvom predahnuli. Bilo je vremena i da se pojede pasulj, da
se popije čaj, malo osunča, a onda je došlo vreme za povratak. Očekivao
nas je još jedan zanimljiv lokalitet; Visoko mesto žrtvovanja (High
place of sacrifice). Nadali smo se da mi nećemo biti ti, koji će biti
žrtvovani. Ovo mesto se uzdiže nad Petrom nekih stotinka metara, a
odavde se pruža veličanstven pogled na gradu. Mesto je bilo važno
pagansko svetilište, gde su se održavali obredi slavljenja nabataenskih
bogova, uz prinošenje žrtava. Moguće da je mesto korišćeno i za obrede
sahranjivanja. Slede Kraljeve grobnice, koje su prednjačile po lepoti,
dok ih erozija nije uništila. Petru smo napustili po mrklom mraku. Duž
tesnaca postavljene su kese sa svetiljkama, da osvetle put.
28. mart, petak
Danas završavamo boravak u Petri. Zato se trudimo da upijemo što
više, da akumuliramo utiske, pa da ih posle, kad bude vremena,
razvijemo poput filma. Petri prilazimo sasvim sa drugog kraja,
forsirajući kanjon Wadi Muthlim). Razgledamo Kuasr Al Bint hram (Qasr al
Bint), po svemu sudeći centralni hram nabataenske prestonice.
Predstavlja jedinu građevinu u Petri, koja je preživela vekove
zemljotresa i poplava. Njegova tvrda građevina, dominira ogromnim
popločanim svetim mestom, koje je bilo dostupno vernicima, dok su sam
hram i oltar ispred njega bila rezervisane za sveštenstvo.
Do manastira Ad Deir stiže se posle uspona od 800 stepenika koji
vode u planinu Ad Deir, u veličanstveni doživljaj duž puta ka
manastiru. Oni koji nisu u kondiciji mogu unajmiti magarca ili kamilu.
Kad se dostigne vrh, nailazite na drugu po redu, slavnu građevinu u
Petre, čuveni manastir. Ogroman u svojoj veličini, i dalje uliva ogromno
strahopoštovanje. Sveobuhvatni dizajn liči na onaj iz Kazneha, ali su
obrisi svedeniji. Najverovartnije je ovo bilo mesto hodočašća. Vešti
lokalni penjač pomogao nam je da se domognemo njegovog vrha. Ovde se
mogu pazariti I zanimljivi suveniri, popiti čaj ili družiti sa vodičevim
psom Viskijem. U vizantijsko vreme, Ad Deir je verovatno korišćen kao
crkva.
Pesak sećanja i pustinjska lisica
29. mart – 01. april 2008. godine
Popodne
krećemo ka Wadi Rumua. Dolina Rum nalazi se na nekih 70 kilometara
severoistočno od Akabe. Geolozi smatraju da je nastala krupnim pucanjem
površinskih slojeva Zemlje. Kao posledica enormnog preokreta koji je
slomio velike delove granitnih i peščanih grebena sa planina
Afro-azijskog pojasa. Neki od grebena visoki su do 1000 stopa i
pokriveni su uglačanim kupolama, koje su oblikovali pustinjski vetrovi. U
periodu od VIII do VI veka pre Hrista, ovo mesto je bilo poznato pod
nazivom Dolina Iram.
Izvori sveže vode napravili su od Ruma,
mesto susreta karavana koji su išli ka Palestini i Siriji od Arabije.
Neolitski kremen, grnčarija gvozdenog doba i mineanski grafiti pokazuju
da je ova teritorija bila naseljena još pre Nabataenaca. Na brdu, u
podnožju vrha Rum, nalazi se Alat hram koji je podiglo plemene Ad.
Tamudički zapisi, koji se nalaze u podnožju obe strane glavne doline,
mogu se naći na starim kamenim konstrukcijama. Ovi zapisi na hramu
potvrđuju preislamsko učešće arabijskih plemena u konstrukciji
svetilišta. Hram je bio preuzet od strane tamudskih plemena, i tako su
njihovi grafiti pokrili rane nabataenske zapise na zidovima i stubovima
Došavši u Wadi Rum, u prihvatni centar za turiste, smeštamo se kod
našeg domaćina. U selu obilazimo prodavnice i nabavljamo namirnice.
Večeramo, još malo priče i onda na spavanje. Sutra nas čeka naporan
treking po kanjonu Raquabat. Sledećih tri dana proveli smo u pustinji u
kojoj smo i noćili.
Svo vreme imali smo logističku podršku džipova, koji su
prenosili naše rance, prostirke i šatore, kao i namirnice. Beduini su
nam formirali logore i pripremali hranu. I zabavljali su nas pevajući uz
pratnju žičanog insrumenra ud. Noći su u pustinji hladne i vetrovite,
pa je neophodno upaliti logorsku vatru. Dani su žarki, a tokom letnjih
meseci, ovakve aktivnosti se ne preporučuju.
većinu stvari čovek radi iz pohlepe
bez vode, padam iscrpljen...
sve ostalo je legenda
Obilšli smo i kanjone
Barrah i Burdah, kao i poznati kameni most. Susretali smo i druge grupe s
džipovima, ali i karavane kamila. Na kraju, domaćini su nam priredili
pravu gozbu i od nas se srdačno pozdravili. Posle četiri dana u
pustinji, krećemo se ka morskoj obali, ka Akabi.
Tamo daleko kraj mora
Uputili smo se u Akabu (Aquaba) grad na Crvenom moru. Nalazi se
na tromeđi Jordana, Egipta i Izraela. Smestili smo se u hotelu i jedva
dočekali da se istuširamo. Grupa je otišla na kupanje i ronjenje. Grad
je prosperitet doživeo tokom rimske vladavine. Držao je strategijsku
lokaciju na karavanskim putevima između Sirije, Arabije, Egipta i
Palestine. U vizantijsko vreme Akaba je bila sedište episkopije. 1116.
godine, krstaški kralj Baldvin okupirao je grad. Godine 1505. sultan
Mamluk Kuanzuh preuzima grad i gradi utvrđenje, koje je i dan danas
dobro očuvano. Pod turskom vladavinom, Akaba je deo provincije Hijaz.
Otomanski sultan Salim Murad obnovio je tvrđavu, koja je 1917. godine
korišćena kao glavni štab Šarefa Huseina ibn Alija, vođe velike arapske
revolucije. Pored ove tvrđave, isti vladar je sagradio kuću koja je
kasnije pretvorena u memorijalni muzej Hašemitske kraljevske porodice.
Odlazim u lokalnu berbernicu da se malo “uljudim”. Sad se već osećam
prilično dobro. Još malo hrane, poneko pivo i opet sam u sedlu. Kupujem
diskove sa lokalnom etno muzike I razgledam lokalnu, egzotičnu pijacu.
Iz izloga, gledaju me mrtve oči odranih jagnjića. Jedino sa glave nije
skinuto krzno. Pridružujemo se grupi na plaži “Japanski vrt” i uživamo u
plivanju. Ukrcavamo se na brodić sa staklenim dnom, sledi povratak u
Akabu. Prolazimo pored lokalnog stanovništva, žene se kupaju komplet
obučene. Mimoilazimo brodove gorostase i približavamo se gradu, iznad
kojih se vije zastava ogromnih razmera. Da nije postavljena tu, samo da
nervira Jevreje iz susednog Ejlata, pitaju se neki moji saputnici.
02. april, sreda
Ustajemo rano i užurbano se pakujemo. Odlazimo do autobuske stanice i
smeštamo u autobus na redovnoj liniji Akaba-Aman. Put je prilično
monoton, ali pruža dovoljno vremena da se nešto, pročita, ponešto
zapiše, a o ponečemu i razmisi. Došavši u Aman, ukrcavamo se u par
taksija, koji nas u sjajnom slalomu, prevode kroz carinsko-birokratske
formalnosti i tako smo opet u Siriji, u njenom glavnom gradu, Damasku.
Prešli smo iz jedne arapske zemlje u druge, iz jednog državnog uređenja
(kraljevina) u drugo (republika). Ali postoji jedan zajednički
imenitelj, svugde veliki plakati sa slikama sadašnjeg vladara (sina) I
njegovog predhodnika (oca).
نناد م بريك
Нема коментара:
Постави коментар