taj, ipak, ima jedno čulo manje
ima jedan život ljudski,
dok se nije video Egipat,
a drugi pošto se vidi... Jovan Dučić
Ono što čovek može da zamisli
obično prevazilazi ono što vidi
budući da mašta prevazilazi stvarnost,
osim kada je u pitanju Kairo,
gde čovek vidi ono što ne može da zamisli Ibh Haldin
18. –28. april 2004. god
Grof Luis Hamanod bio je nadaleko poznat kao okultista i
psihoterapeut. Zahvalni pacijenti darivali su ga nesvakidašnjim
poklonima. Ali, najneobičniji od svih poklona, doneo je grofu mnogo
problema. Tokom posete Luksoru 1890. godine izlečio je od malarije
tamošnjeg šeika.
Šeik je insistirao da grof primi na dar
mumificiranu desnu ruku davno preminule egipatske princeze. Grofici se
bizarni poklon nije svideo, od samog početka. Njena prvobitna odbojnost
se, pošto je saslušala celu legendu, pretvorila u mešavinu odvratnosti i
užasa.
Legenda kaže da je egipatski faraon Ahnation, jeretički
Tutankamonov tast, u sedamnaestoj, poslednjoj godini svoje vladavine,
oko nekih verskih pitanja, došao u sukob sa svojom ćerkom. Njegova
osveta je bila strašna. 1357. godine pre naše ere, po nalogu oca i
faraona, sveštenici su devojku najpre silovali, a potom ubili. Odsekli
su joj desnu ruku i potajno, odvojenu od tela, zakopali u Dolini
kraljeva. (Po egipatskom verovanju, osoba sahranjena nekompletnog tela,
nema pristup u rajske predele).
Nijedan kustos nije hteo da
primi jezivi eksponat. Grof odlaže neželjeni dar u sef svoje londonske
kuće. U septembru 1922. godine grof i njegova žena otvaraju sef i ostaju
sleđeni od užasa. Nisu mogli da prepoznaju poklon, usahla i
mumuficirana, tri hiljade i dvesto godina stara ruka, delovala je
potpuno sveže!
Grofica insistira da se ruka uništi, a grof, i
sam po prvi put uplašen, prihvata njen predlog. Postavlja samo jedan
uslov: princezina šaka mora biti propisno sahranjena. Pripreme su
okončane na Dan mrtvih, 31. oktobru 1922. godine. U pismu upućenom
dugogodišnjem prijatelju, arheologu lordu Karnarvonu, grof Hamond, da
tančina opisuje ceremoniju sahrane. Šaku je pažljivo položio u ložište
kamina, čitajuči poglavlja iz egipatske "Knige mtrvih", kada se,
iznenada, prolomio jak udar groma, a kuća utonula u tamu.
Ulazna vrata su popustila pod naletom iznenadnog, snažnog vetra. Od
siline vetra, grof i grofica su se našli na podu, a u kući je zavladila
neprirodna hladnoća. Kada su došli sebi i podigli pogled, ugledali su
žensku figuru "obučenu u kraljevsku odoru starog Egipta, sa vijugavom
zmijom oko glave, sa znamenjem faraona". Umesto desne šake, visio je
okrvavljeni patrljak. Prikaza se nadvila nad plamenom iz kamina, da bi
sledećeg trenutka nestala. Nestala je i šaka, na grofovo i groficino
olakšanje, zauvek.
Četiri dana kasnije ekspedicija Haurda
Kartera i lorda Karnarvona našla se na pragu senzacionalnog otkrića,
grobnice Tutankamona. Planirali su da je otvore, uprkos upozorenju
uklesanom na spoljne zidove. Grof iz bolničke sobe, gde se oporavljao od
pretrpljenog šoka, šalje molbu starom prijatelju, moleći ga da
odustane. Piše, između ostalog:
"Sada pouzdano znam da su stari
Egipćani posedovali moć i znanja, koje naš um ne može da pojmi. Za ime
Boga, preklinjem te, budi oprezan! "
Međutim, iskušenje svetske
slave, bilo je suviše veliko. Lord Karnarvon ulazi u grobnicu i nedugo
zatim, umire od ujeda malaričnog komarca. U trenutku njihovog ulaska u
grobnicu, u celom Kairu nestaje struje. Nedugo zatim, jedan po jedan,
umiru članovi ekspedicije, potvrđujući time legendarno "prokletstvo
faraona".
18. april 2004. god
Pre pet hiljada godina na obalama reke Nil, u severnoj Africi,
razvila se, po mnogo čemu neverovatna civilizacija strarog Egipta,
Kraljevina Gornjeg i Donjeg Egipta. Egipat je na svoj način obeležio i
Aleksandar Veliki, darivajući mu prekrasni grad Aleksandriju. Čarima
Egipta nisu odoleli ni Hektor Poaro ni Džejms Bond. Danas letimo ka toj
destinaciji. Inšalah, to jest, ako Bog da. Na aerodromu je velika gužva,
jer je u toku njegovo renoviranje. Red za predaju prtljaga je veliki.
Uvijamo kofer i torbu i kofer u celofan, radi zaštite. Vreme
prekraćujemo u kafeu, a kelner mi poručuje da je pivo "hladno kao taštin
pogled". Predajemo stvari, prolazimo pasošku i carinsku kontrolu. Mere
obezbeđenja su pojačane zbog terorističkih napada u svetu, žandari
patroliraju sa prstom na obaraču dugih cevi. Fri šopovi više ne postoje,
cene su skočile, kupovina je postala besmislena, ali se nešto, ipak,
može pronaći. Aviogenexov avion iz Kaira je tek stigao i vrši se njegovo
čišćenje i tankiranje goriva. Posmatramo kako se utovaruje prtljag,
između ostalog i naš, a na utovaru radi samo jedan čovek.
Let
je, na momente, bio mučan, zbog jake turbulencije izazvane sudarom
severnih i afričkih vetrova. Slećemo u Hurgadu i autobus nas prebacuje
do aerodromske zgrade. Obavljamo poslove oko egipatske vize i pasoške
kontrole. Neočekivano, posebno dugo zadržavaju Bosance. Kada, napokon,
stižemo do pokretne trake za preuzimanje prtljaga, torbu pronalazimo,
ali kofera nema. Sivi "Samsonite" kofer u osmoslojnoj najlonskoj foliji
nije tu. Odlazim da sa lokalnim vodičem i aerodromskom službenikom
sastavljamo zapisnik o nestalom koferu (PIR). Ulazimo u bus i naš vodič,
Bojana nas informiše o planu vezanom za naš boravak u Hurgadi.
kako sam usvojio Egipat; kako Gornji, tako i Donji
Stižemo u hotel "Roma", popunjavamo prijavni list i sami nosimo stvari
do sobe. Hol je prostran, a lift stakleni "a la Scareface". Čekamo da se
pojavi Al Paćino, sa tompusom u zubima. Soba je prosečna, ali buka iz
obližnje tehno diskoteke zakiva neprekidno. Silazimo na večeru. Riba sa
roštilja i slično. Solidno, ali kasnije ćemo utvrditi, monotono i sve
oskudnije, kako vreme odmiče. Zato je arapski hleb fantastičan. Odlazimo
u grad, u potragu za odećom. Šeron ulica sa visokim ivičnjacima,
nepodesna je za šetnju i uz to, načičkana prosjacima. Na ulicama su,
uglavnom, samo muškaraca u tradicionalnim arapskim nošnjama ili dugačkim
panalonama i košuljama. Kombi, linijski taksi, juri neprilagođenom
brzinom, pozivajući klijentima farovima i sirenom, dosta agresivno za
evropska merila.
19. april 2004. god
Hurgada je smeštena na Crvenom moru i od sela je prerasla je u
turistički centar. Tragove takvog preobražaja, primetni su na svakom
koraku. Dan otpočine sa problemom nasleđenim od sinoć, nestalim koferom.
Na sastanku grupe iznosimo u čemu je problem, a naši saputnici
smišljaju najrazličitije teorije. Da li je prtljag krenuo iz Beograda,
da li stigao u Hurgadu, da li ga je neko ukrao? Upoznajemo Bosanku Vesnu
i Makedonce Romana, Stefi i Zvonka, kao i Dragančeta, koji će nas usput
zabavljati i izluđivati. Govori se o predstojećim izletima i problemima
sa smeštajem. Mi, samostalno, menjamo sobu, za mirniju i sređeniju, na
drugom delu hotela. Doručak je obilan, a posle njega, polazimo opet u
potragu za novom garderobom. Prolazimo celu ulicu. Kafedžinice kao iz
avanturističkih filmova, mračne, oronule sa klijentelom skromnog
budžeta, magarci i koze po ulicama, policija i vojska na punktovima,
naoružani mitraljezima, sa prstom na obaraču, koji ne uliva poverenje,
naprotiv. Kupujemo majice i šorceve, od kvalitetnog pamuka, po fiksnim
cenama. Popravlja nam se raspoloženje, još bismo se sad, nenadano,
cenjkali. Na trgu sa skulpturom sirene, pijemo lokalno pivo "Sakara".
Svetsko, a arapsko. Posle ručka odlazimo na bazen, gde razgovaramo sa
Stefi i Zvonkom, tek venčanim makedonskim parom.
20. april 2004. god
Crveno more ima najlepšu podvodnu floru i faunu, koju možete ispitati
ronjenjem ili krstarenjem podmornicom sa staklenim dnom. Površina mora
je 450 hiljada kvadratnih kilometara, a najveća dubina je preko dva
kilometra. Danas idemo na izlet na koralna ostrva, tzv. "Snorkling".
Posle doručka, kombi nas je odvezao do neugledne like, gde zadužujemo
peraja i maske i ukrcavamo se na jahtu. Prva destinacija je rajska
plaža.
More je prelepo, a suncobrani prirodni sa krošnjom od
palminog lišća. Kupamo se bar pola sata, skupljamo školjke. Ukrcavanje
na jahtu je uzbudljivo, zbog prekratkih merdevina. Odlazimo do prvog
koralnog ostrva. Posmatramo raznobojne korale i ribice. Skačemo sa jahte
u more. Pozivaju nas na ručak, ima ribe, ćevapa, raznoraznog povrća i
neograničene količine koka-kole i vode u putnim frižiderima. Hrana je
dobra, ako nije i bolja nego u hotelu. Odlazimo do drugog koralnog
ostrva i tamo plivamo. To je nešto najlepše na ovakvim izletima. Lokalni
vodiči iz morskih dubima vade nekakvo bodljikavo stvorenje, za koje
tvrde da je otrovno i ubijaju ga. To objašnjavaju činjenicom da jede
korale, a to nije dobro za turizam, pa samim tim ni za biznis. Usput
susrećemo i fotografišemo delfine. Kopt (egipatski hrišćanin) iz
prodavnice suvenira u hotelu, nam za sreću poklanja svetu egipatsku
bubu, skarabeja, balegara, koji je imao značajno mesto u pogrebnim
ritualima drevnih Egipćana. Nada se da ćemo kupovati u njegovoj radnji.
Ne želimo da ga razočaramo, ali ni ohrabrimo, pa ga ostavljamo u dilemi.
Nada umire poslednja, kaže stara poslovica.
21. april 2004. god
Probudili smo se komirani. Čitam o misterijama piramida.
Prilično mistično i pomalo zastrašujuće. Nije nam se išlo na plažu, pa
smo odlučili da odemo na masažu. Masiraju nas eteričnim uljima, a bolovi
i napetost u leđima popuštaju. Kada lokalni maser Aleks počinje da mi
masira vrat, pita me da li sam musliman. Napetost dostiže vrhunac. Šta
da mi kažem? Posle masaže, sedimo i pričamo. Planira da poseti Srbiju.
Naučili su ga da kaže "BogčuvaSrbiju". Može da ima četiri žene, ako je
dovoljno bogat da ih izdržava. Zasad ima samo devojku, vremešnu
Ruskinju. Ne planira mnogo dece. Uz smešak kaže da pije alkohol.
Preporučuje nam saunu i džakuzi.
Predveče odlazimo je sastanak, priča se o izletima u Luksoru i
Kairo. U Luksoru su 1997. godine islamski fundamelisti silovali i
poklali nemačke i japanske turiste. Otad je policija i vojska svugde
prisuta, a ako ocene da su turisti životno ugroženi, imaju dozvolu da
ubiju napadača. Turisti putuju u konvojima, praćeni žandarmerijom. Ali o
tome kasnije. Romanu je iz sobe nestalo 50 $. Mi smo uzeli sef i u
njega pohranili sve vrednije stvari. Večera je oskudna, mučimo se sa
bodljikavom ribom nalik na piranu. Dohranjujemo se orjentalnim kolačima.
Večeras nas je Aleks pozvao u svoj kafe da probamo nargile (šiše).
Duvan može imati miris jabuke, ananasa i grejpa i nimali ne liči na
pušenje cigareta (mnogo je bolje!). Pijemo crveni čaj od hibiskusa,
karkadu. Potom nas Abdul, drugi masažer, vodi u radnju njegovog brata
Šamse da nešto kupimo. “To će biti dobro i za vas i za njega”, kaže nam
usput. Izabrali smo suvenire, svinge, dve piramide, maramu, bele
pantalone i galabiju. Lukavi brat sa digitronom u ruci otkucao je
bezobraznih 150 $. Namrštismo se. Stiže čaj dobrodošlice, a na dobar
prijem treba odgovoriti dobrom kupovinom. Naša prva i poslednja ponuda
je 50 $. To je dotuklo brata, progutao je knedlu, iskolačio oči i rekao
nam “imamo posao, samo dajte bakšiš ovim siromašnim prodavcima, dajte im
po deset dolara”. Dadosmo im po dolar. “Nije to u redu” reče nam on, mi
besno pogledasmo Abdula, a on reši da spusti loptu, tako što će nas
častiti pivom u lokalnoj birtiji. Noć smo proveli mešajući lokalna piva
"Skaru" i "Stelu". Ironija je da su drevni Egipćani izumeli pivo, a
sadašnji (bar formalno) moraju da ga se klone (iz verskih razloga).
Abdul nam je otvorio dušu, pa smo saznali da mu je jedna Nemica slomila
srce i pritom nam je pokazao njenu sliku. Pogledasmo ga sa razumevanjem i
počesmo da tešimo tog simpatičnog i pomalo dosadnog pljačkaša naših
novčanika i našeg vremena. Još nam je rekao da su bili zajedno četiri
godine i ona mi sada stalno šalje mejlove, ali on na njih ne odgovara.
Nije htela da dođe da živi u Egiptu, jer su plate male. Ovde muslimani i
hrišćani (Kopti) žive u slozi i dele isti mentalitet i trgovački duh.
Egipćanima treba dosta potvrda da bi izašli iz zemlje. Prosečna plata je
150 $. U hotelima rade za 150 egipatskih funti. Pri povratku Kopt koji
radi u prodavnici suvenira u hotelu, nam predlaže da nas odvede do
crkve. Ljubazno smo mu se zahvalili i odbili ga. Posle dužeg i
sadržajnog razgovora sa Abdulom odlazimo u diskoteku iz hiljadu i jedne
noći u kojoj caruje tehno, dim i znoj.
22. april 2004. god
Četvrtak smo iskoristili za kupanje. Sa recepcije smo uzeli kupone za
peškire. Za doručkom smo isprepadali kelnera koji je hteo da se ženi.
Roman je za mladu Bosanku Maju, koja je nesrećnom kelneru zapala za oko,
tvrdio da je njegova žena. Gde je burma, nije se dao prevariti lukavi
kelner i ponudio mu par kamila i više nego mizernu sumu egipatskih
funti. Biznis je kao nikakav brzo propao, kada je Roman naveo probleme
sa ispašom i prilagođavanjem kamila u zemlji Makedoniji. Konačno su nam,
za dolar napojnice, popravili svetlo u toaletu. Da sam paranoičan,
tvrdio bih da namerno kvare stvari, kako bi mogli da ih popravljaju i
zarađuju na muci turističkoj. Inače sobe spremaju muškarci, što se i
vidi po čistoći. Ceo hotel ima samo jednu četku za WC šolju i skromnu
količinu sredstava za čišćenje. Ali se zato mesingani rukohvat
stepeništa glancaju do besvesti. Plaža nije loša, ležaljke su čak
udobnije od hotelskih kreveta, a tu su i bazen i tuš. Plivali smo dugo,
iako je duvao jak vetar. Staroegipatski bog sunca Ra nas je grejao i
štitio. Pravo sa plaže otišli smo na ručak. Obed je bio prosečan, ali su
problemi nastali kod plaćanja računa. Dali smo dvesta funti, to jest
četiri novčanice od po pedeset funti. Kelner se vraća usplahiren i
govori nam da smo mu dali tri novčanice od po pedeset funti i jednu od
pedeset pjasera, stotog dela egipatske funte. Mi ga oštro demantujemo.
Primiče se i lokalna publika, pita ima li nekih problema, spremna da
pomogne u rešenju istog. Nema, kaže kelner, sve je O.K. Odlazimo
nanervirani i obilazimo radnje, a nagomilani bes iskaljujemo na Koptu,
koji je za papuče odredio bezobrazno previsoku cenu. Udruženim snagama,
krećemo u napad, a rezultat je sasvim pristojna cena. Sa smeškom
napuštamo radnju, uz tradicionalni arapski pozdrav "Good bisnis, my
freind!"
Neka vas ne začudi kada u Egiptu ugledate muškarce
kako stoje sasvim blizu jedan drugome, drže se za ruke i grle, pričaju i
ispijaju čaj, puše nargile, igraju domine ili mice. Valjda treniraju da
znaju šta da rade kad se jednoga dana dočepaju žene ili ... Žene su za
to vreme zatamničene u kućama. Obilazimo i prodavce papirusa, koji nam
na poklon darivaju obeleživače stranica knjiga, papiruse sa našim
imenima napisanim hijelografima i na arapskom.
23. april 2004. god
Ustajemo u 6:30. Dobijamo oskudan lanch paket. Putujemo kroz
pustinju, prati nas žandarmerija, par žgoljavih i onižih policajaca u
džipu naoružanom mitraljezom. Stižemo u Safagu, gde će se formirati
karavan. Kamile, masa turista, kratak predah uz lošu kafu. Put nas vodi
pored trošnih kuća i policiskih i vojnih punktova, siromašnih seljaka,
naslednika felaha, koji primitivnim alatkama obrađuju njive. Dolazimo do
Nila. Šipražje, džubre i Nil. Dečaci koji se ovde kupaju, često se
zaraze bakterijama i kasnije umiru. Uboge udžerice bez kanalizacije,
vodovoda i elektrike, mesto su gde ovi ljudi žive. Beda i siromaštvo, na
mestu gde je nekad carevala kolevka civilizacije.
Stižemo u Luksor, drevnu Tebu. Spoljni zidovi kuća oslikani su
poput stripa, a unutra, zanatlije izradjuju raznorazne suvenire i
prodaju ih turistima. Prvo smo zastali da razgledamo Memnonove kolose,
visoke 20 metara, jedine ostatke veličanstvenog hrama Amenhotepa III. U
vezi sa njima postoji legenda, koju objašnjava neobičnu pojavu. Naime,
meštani su zapazili da svakog jutra, po izlasku sunca, statue ispuštaju
nejasan zvuk, nalik tužnoj, harmoničnoj pesmi. Po legendi, Memnona, sina
Aurore i Titonusa, kralj Egipta i Etiopije poslao je u pomoć Troji,
koju je opsedala grčka vojska. Memnon u žaru borbe, ubija Antilohusa,
sina Nestora, ali u povratku strada od Ahila. Aurora žali za izgubljenim
sinom, a on joj odgovara ovim lelekom, kaže legenda.
Prekoputa su navalentni trgovci, ali ipak, razumniji od onih u
Hurgadi. Kupujemo ranac za deset funti. Nastavljamo ka hramu kraljice
Hatišesput, u Deir el Bahriju, gde se 1997. godine desio masakr šezdeset
dvoje zapadnih turista. Od tih vremena obezbeđenje je, kao i svugde,
brojno. Ali, stekao sam utisak, da je i fudamentalizam u porastu.
Turistićki vozić nas dovozi do podnožja hrama. Prvo moramo zadovoljiti
zov prirode u toaletu, proslavljenom u knjizi Pola Sasmana "Kambizova
izgubljena vojska". Obilazimo hram užurbano, jer po programu nemamo baš
puno vremena za to. Hram je čudesan splet hodnika, terasa i kolonada u
podnožju visoke stene, koji posetioce prosto ostavlja bez daha.
Hijeroglife, staro pismo, Egipčanima je, po legendi, podario bog Tot (u
liku ptice Ibis, koji je zapisivao rezultate merenja duše pokonika).
Hatšepsut je prva žena faraon, najvažnija vladarka XV veka pre nove
ere. Udala se za svog polubrata Tutmesa II i prvo sa njim, a potom
samostalno, vladala Egiptom. Nije vodila ratove, gradila je ekonomiju.
Tokom njene vladavine Egipat je doživeo najveći teritorijalni razvoj.
Podigla je obeliske u Karnaku. Nosila je mušku odeću i lažnu bradu.
Na osnovu DNK analize i jednog drevnog zuba zaključeno je da mumija
pronađena 1903. godineu jednoj grobnici u Dolini kraljeva, pripada nikom
drugom do čuvenoj faraonki Hatšepsut. Vođa egipatskog arheloškog tima
Zahi Havas tvrdi da na to ukazuje što zub za koje je utvrđeno da pripada
Hatšepsuti, tj. da se savršeno uklapa u vilicu pomenute mumije. Mumija
identifikovana kao Hatšepsut predstavlja gojaznu ženu pedesetih godina,
koja je, najverovatnije, bolovala od dijabetisa i raka jetre.
Spomenici faraonske kulture su impozantni, a arapski vodiči uvek
spremni da ukažu na neki interesantni detalj i za to dobiju neku
desetinu funti. U letu slikamo i žurimo na vozić, koji če nas odvesti do
autobusa. Kasnimo pet minuta, ali ćemo čekati još petnaest minutana
grupu arogantnih Italijana, koji putuju sa nama. Pozivanje na dogovoreno
vreme na njih ne deluje. Nema izvinjenja. Mediteranska opuštenost ili
što bi običan narod rekao čist bezobrazluk.
Uputili smo se do doline Biban el Muluk, smeštene u podnožju
piramidalne planine El Gurn, u dolinu kraljeva (Kings Valley). U njoj se
nalazi groblje osamnaest egipatskih suverena. Ovo groblje kraljeva
osnovano je iznenadnom i neočekivanom odlukom Tutmesa II da izmesti svoj
grob iz pogrebnog hrama i sahrani ga na tajnom, nepristupačnom mestu.
Time je grubo prekinuta tradicija duga 1700 godina. Njegov glavni
arhitekta Ineni, iskopao je grob, vertikalni otvor u izolovanoj jaruzi,
usecajuči stepenice u stenu. Njegov primer sledili su kasniji
graditelji. Grobnicu su gradili ratni zaobljenici, koji su po okončanom
poslu ubijani. Međutim ni ovako izmeštanje grobova, nije ih poštedelo od
pljaćke. Neke mumije su premeštane i po tri puta, a na nih je stavljana
oznaka sa imenom oko vrata. Pošto ni ovde nisu našle mir, mumije
četrdeset farona, na kraju su smeštene u Kairski muzej, ispraćene poštom
naroda, koji je iste grobnice nemilice do tada pljačkao. Pronađeno je
oko 60 grobnica, a za posetioce je otvoreno samo 11. U blizini je dolina
kraljica, gde u 110 grobnica počivaju princeze i prinčevi, a
najznačajnija je grobnica kraljice Nefertari.
Egipćani su verovali u zagrobni život. Ka, duša umrlog, odlazila
bi u podzemni svet, da bi mogla da prepliva reku, koja je svet živih
delila od sveta mrtvih. Za to joj je bilo potrebno telo, te su, stoga,
stari Egipćani balsamovali svoje mrtve i snabdevali ih hranom i pićem.
Kada bi prešli na obalu mrtvih stupali bi pred sud vladara podzemnog
sveta, Ozirisa. Anubis, bog šakal, je merio duše umrlih na Vagi istine.
Na jednom tasu je bila duša, a na drugoj pero. Duša je morala da bude,
što bi se danas reklo, light. Pravedni bi odlazili u raj, a grešne bi
proždiralo čudovište, polu lav, polu krokodil. Odlazimo do Doline
kraljeva, gde posećujemo grobnice Ramzesa III (Medinet Habu, pravougaona
tvorevina), VI i IX. Zidovi su bogato dekorisani, a čovek prosto oseća
drevnost i grandioznost ovih spomenika. Nažalost, nismo posetili
Ramzeseum, memorijalni hram Ramzesa II (mada kažu da je danas u jadnom
stanju sa par pilara i statuama faraona), niti Medinet Habu.
Tutankamon je Egiptom vladao od svoje devete godina do devetnaeste, kada
je preminuo (1320. godine pre nove ere). Njegova mumija bila je
zatvorena u tri sarkofaga, prvi je bio od pozlaćenog drveta, drugi sa
staklenom pastom, a treći od masivnog zlata i težio je oko dvesta
kilograma. Nedavna izvršena kompjuterska tomografija baca novo svetlo na
njegovu misterioznu smrt. Snimak lobanje pokazuje da nije ubijen
udarcem u glavu, kako se, do skora, sumnjalo. Devetnaestogodišnji faraon
nije umro ni od moguće infekcije prelomljene noge. Misterija i dalje
čeka da bude razrešena. Sarkofag je prvi put otvorenio 1922. godine tim
predvođen britanskim arheologom Haurdom Karterom. Sam Karter ovako
beleži taj događaj:
"Topli vazduh koji je izlazio iz odaje,
pretio je da ugasi sveću, ali su mi se oči navikle na takvu svetlost. Iz
izmaglice počele su da izranjaju čudne životinje, statue i zlato, svuda
se širio sjaj zlata. Na trenutak, drugima je to verovatno ličilo na
večnost, zanemeo sam od čuđenja i divljenja..."
Vraćamo se u sadašnjost. Iz svakog budžaka vrebaju Arapi,
takozvani vodiči, koji samo gledaju da im se nešto udeli i maltretiraju
unezverene turiste. Jedan trgovac suvenirima nudi tri figure za pet
funti. “O.K. kažemo mi, daj mi“, a on će meni, “ali mojih funti,
sudanskih”. Nonšalantno smo ga iskulirali, na šta je on još dugo je za
nama prosipao prokletstva, nalik onim faraonskim.
Prelazimo Nil brodićima. Po reci plove posebne jedrilice,
felukume. Pravimo predah za ručak, na obali Nila. Prosto je neverovatno
koliko su ovdašnji, švedski stolovi jednolični, bez obzira na pređenu
kilometražu. U ponudi je i meso od goluba, koje, po predanju, deluje kao
afrodizijak.
Popodne je predviđeno za obilazak hramova Karnak i Luksor. Prvo
smo posetili grandiozniji hram Karnak, najveći hram podignut u čast
bogova (u konkretnom slučaju bogu Amon Ra), čija je gradnja trajala dve
hiljade godina. Prošli smo kroz kolonadu sfingi sa glavom ovna i telom
lava. Hipostilnu dvoranu poznavaoci svrstavaju u najviše domete
egipatske arhitekture, a čine je 134 stuba visoka 23 metara sa otvorenim
papirusovim kapitelima, koji u obimu imaju oko 15 metara. Pored
skulpture skarabeja, mnogobrojni turisti kruže za sreću. Obišli smo ovaj
veličanstveni hram, divili se monumentalnosti figura i stubova, ali smo
se pre grupe, vratili u klimatizovani autobus, da bismo izbegli
nametljive lokalne smorove. Potom obilazimo daleko skromniji hram
Luksor. Izgradio ga je Amenofis III, proširio Tutmes III, a završio
Ramzes II. Sa obe strane su kolosalne statue Ramzesa II i Tutmesa III, u
sedećem položaju, visoke 14 metara. Obelisk, se pravio uvek u paru,
jedan je još uvek ovde, a njegov parnjak šepuri se u Parizu, na trgu
Konkord. Zauzvrat, Francuzi su Egiptu poklonili sat, koji je radio samo
jedan dan. Posebno su nam bile simpatične figure majmuna (babuna), koji
su se radovali izlazećem suncu. Videli smo džamiju sagrađenu na
"temeljima neotkopanog hrama" (Avi el Nadad), kao i malu crkvicu.
Amenofis III je pored zidina hrama izgradio sveto jezero dimenzija
120x70 metara, za ritualna kupanja. Vremena za obilazak Luksorskog
muzeja, nažalost, nema. Treba da se priključimo karavanu i na znak
žanarmerije krenemo nazad. U Hurgadu smo stigli u kasnim večernjim
časovima, umorni ali zadovoljni.
24. april 2004. god
Subotu smo proveli na plaži, u
kupanju i odmoru, dok je ostatak grupe išao u Saharu i posetio beduinsko
selo. Beduini čine 2 % stanovništva Egipta. Crveno more je najtoplije
na svetu, a mi bi rekli i slanije i gušće. Opušteno smo se provodili,
ako zanemarimo prodavce raznoraznih đinđuva i nepotrebnih usluga. Na
ulici smo uzeli par papirusa za poklone. Posebno su omiljeni sa likom
kraljice Nafertiti, žene faraona Ehnatona. Njeno ime znači "lepota koja
je došla." Njen muž je prezren, jer je odbacio tradicionalne egipatske
bogove u korist jednoga, Atona. Još gore, razvlastio je sveštenstvo.
Premestio je prestonicu, dvesta kilometra južnije i nazvao je Aketaton.
Potonje generacije su gledale da izbrišu svaki spomen njegovog imena i
uništavale njegove spomenike. Nefertiti je vladala po smrti muža,
promenivši ime u Smenkare. Nasledio ju je Tutankamon, Ehnatonov sin iz
veze sa drugom ženom. Veče smo proveli u diskoteci, ali nismo ni malo
bili zadovoljni izborom muzike, niti miomirisima koji su se širili sa
podijuma, pa smo ranije otišli na spavanje, jer sutra završavamo boravak
u Hurgadi i krećemo za Kairo.
25. april 2004. god
Prepodne je brzo prošlo. Posle doručka i kratke šetnje, sakupili smo se u
holu. Dobili smo da popunimo upitnik, o našim impresijama sa hotelom,
osobljem i ukupni utisak o našem boravku u Hurgadi. Siguran sam da će
rezultati ankete "oduševiti menadžmet hotela".
Uputili smo se u Kairo (El Kahira - Pobednik), grad sa preko
dvadeset miliona stanovnika. Dok smo se skupljali u konvoj, znali smo da
nas čeka monoton put dug oko 500 kilometara, kroz pustinju. Jedini
tragovi civilizacije bili su Pizza Hut restoran i gradilište fudbalskog
stadiona usred pustinje, predviđen za Olimpijadu koju Egipat nije dobio.
Predah smo napravili usred pustinje, uz solidan ekspreso, u
polurazrušenom restoranu, gde su se belosvetski turisti muvali sa
lokalnim muvama i ostalim insektima i gmizavcima. Odjednom iz tog
ništavila pustinje, ukaza se grad...
"Sve je jednako po boji i iste je nijanse kao pustinja, od kuća zanatlija koje su bez krova, do velikih zgrada gordih i bogatih građana. Čak i džamije i minareti, koji ukrašavaju grad, pokazuju iste crte zajedničkog propadanja, u nijansama mtvačkih tonova pustinje. Neki minareti više ne stoje uspravno, drugi su napola srušeni, kao da ih je pogodilo topovsko đule. Potpuna zapuštenost je njihova zajednička crta... ako je fasada dovršena, jedna strana nije ili je zadnja srušena, a poslednji sprat nedovršen. Stotine kuća čak nemaju fasadu... Jedna trećina stanovnika nema tekuću vodu, četvrtina kanalizaciju... Udisanje zagađenog gradskog vazduha ekvivalentno je pušenju paklice i po cigareta dnevno. Vazduh je zasićen mirisima prženog ulja, sveže nane, mošusa i tek ugašene prašine. "
Posle iscrpljijućeg puta ulazimo u
Kairo, grad koji predstavlja kulturni i civilizacijski šok za
Evropljane. Svrstava se u najnaseljenije gradove na svetu. Svaki četvrti
Egipćanin živi u Kairu. Hotel u kome se smeštamo je soliter sa šesnaest
spratova. Ispijamo čaj dobrodošlice i čekamo na podelu soba. Naše sobe
su na poslednjem spratu. Bazen se nalazi na krovu zgrade hotela (iznad
naše sobe), ali je pun prašine i lišća, te je kupanje kojemu smo se
unapred radovali ostalo sanak pusti.
Krećemo grupno u grad.
Pešacima je ovde potrebna prava veština, pa i sreća da pređu ulicu. Tu
ni policajci nemaju nikakvu moć. Kako funkcioniše saobraćaj, kada se
automobili umesto u dve planirane trake, kreću u četiri i više, možete
samo da zamislite. Dogovori i svađe se odvijaju putem sirena. Totalna i
neprekidna kakofonija zvukova. Prolazimo pored, u crno, zabrađenih žena.
U parku nailazimo na parovi koji se grle. Pored Nila nanizani su
restorani na brodovima, ali se mi vraćamo u pizzeriju i naručujemo
velike pizze. Izgleda da su oči bile gladnije od stomaka, ne možemo sve
da pojedemo, pa preostalu hranu delimo članovima naše grupe. Neki
odbijaju, ali neki i prihvataju. Gluvarimo po dobro snabdevenom
supermarketu, pokušavajući, bezuspešno, da pronađemo pivo. Na kraju,
ipak, pronalazimo pivo ali bezalkoholno, koje je toliko bljutavo, da ga
momentalno bacamo, nepopijeno.
26. april 2004. god
Kleopatra je bila poslednji faraon iz dinastije Ptolomej. U
nastojanju da preuzme vlast i povratili Egiptu stari sjaj, sukobljava se
sa bratom i sestrom. Beži u Siriju, a kada su Rimljani zauzeli Egipat
vraća se u Aleksandriju. Rimskom imperatoru Juliju Cezaru se predstavlja
izlazeći iz urolanog ćilima, u kojem se vešto sakrila. Opčinivši ga
svojim plesom i zamosnom pojavom, dobija njegovu naklonost, i uz njegovu
pomoć dolazi na vlast. Za uzvrat, mu daruje sina Cezariona. Po
Cezarovoj smrti zaštitu pronalazi u drugom rimskom imperatoru Marku
Antoniju, sa kojim je imala čak troje dece. Na njenu nesreću u rimskoj
zaveri Oktavijan odnosi prevagu nad Antonijem, koji izvršava
samoubistvo. Kleopatra se predaje, pokušavajući da i Oktavijana zavede,
ali, ovaj put, ne uspeva. Ne mogavši da podnese činjenicu da je po prvi
put "popila korpu" privija na bujne grudi zmiju otrovnicu (kobru) i
ubija se. Na filmu ju je sjajno dočarala Elizabet Tejlor. Možda i zbog
toga, što je po svom iskustvu sa muškarcima, pomalo ličila na egipatsku
vladarku.
Sledeći dan otpočinje sa doručkom, koji je, ako je to uopšte
moguće, još gori, od onog u Hurgadi. Roman od jaja jede samo belanca
(puna su proteina), a baca žumance (male ubijene piliće). Dohranjujemo
se stvarima, sinoć kupljenim u supermarketu. Krećemo ka oblasti Gize,
koja se nalazi 15 kilometara od Kaira, a gde se nalazi jedno od sedam
svetskih čuda starog sveta, čuvene piramide. Čovek se boji vremena, a
vreme drevnih piramida. Jer vreme je prolazno, a piramide su večne.
Obilazimo Keopsovu (Veliku), Kefrenovu (Crvenu) i Mikerinovu piramidu,
male piramide u blizini, dolinski hram kralja Kefrena i čuvenu Sfingu.
Pre nego što je postao imperator,
čuveni vojskovođa stigao je u Egipat i tražio da ga ostave nasamo u Kraljevoj
odaji Velike piramide, pokraj granitnog sarkofaga, u kojem nije bilo davno
umrlog faraona. Kada je izašao, bio je veoma bled i, očigledno, nečim ozbiljno
potresen. Na pitanje ađutanta šta mu se dogodilo, da li je video nešto
misteriozno, Napoleon je odbio da odgovori i samo je rekao da ne želi da se taj
događaj ikada više pomene. Mnogo godina kasnije, kada je bio na samrtnoj
postelji, jedan bliski prijatelj podsetio ga je na Egipat i postavio mu isto
pitanje. Napoleon je, navodno, u prvi mah bio spreman da nešto kaže o tome, a
onda je odmahnuo glavom i rekao:
„Ne, nema svrhe, nikada mi ne bi
poverovao“.
Tako je tajna sa njim otišla na
onaj svet, a ostala su nagađanja da je možda imao nekakvu stravičnu viziju.
Put do piramida naziva se Šarm el Ahram. Svugde stražari, nasrtljivi trgovci i kojekakvi lupeži. Žele da nam ukradu fotoaparat i novac, maltretiraju žene, pljačkaju lakoverne turiste koji požele da jašu kamile. Deo grupe ulazi u piramidu, a mi ne želimo da iskušavamo prokletstvo faraona. Dok sedimo i kuliramo, bili smo svedoci kako su žandari ispred Mikerenove piramide, šutirali jednog trgovca i ubacili ga u maricu. Piramida je nekad bila pokrivena ispoliranim pločama, poput ogledala, ali je taj sloj razoren tokom vremena i upotrebljavan za privatne kuće. Tako da se prilazeći piramidama iz daleka video njihov odsjaj. Pored Keopsove piramide nalazi se ružna zgrada sa sunčanim brodom. Keopsova piramida je najveća, najatraktivnija sa dužinom i širinom od po 230 metara i visinom od 146 metara, što predstavlja magičnu brojku, jer pomnožena sa milion kilometara čini razdaljinu zemlje od sunca, oličenom u bogu Amonu Ra. Tokom vremena, visina piramide se smanjila za oko deset metara. Do pogrebnih odaja dolazi se tajnim hodnicima, namenskim ili lažnim, unutar kamenog zdanja, teškog 6,5 miliona tona, sastavljenog od 2,3 miliona kamenih blokova, koji su tako idealno složeni, da se između njih ne može umetnuti ni list papira. Napoleon je procenio da bi od kamenja tri piramide Gize mogao da se sagradi tri metra visok zid oko Francuske. Seljaci, graditelji piramida, oslobođeni rada u polju za vreme poplava, (jul-novembar), bili su plaćeni smeštajem i hranom. Nešto poput omladinskih radnih akcija, za vreme komunizma. Sve do izgradnje Ajfelove kule, krajem XIX veka Velika piramida, bila je najveća građevina na svetu. Aprila 1993. nemački naučnici su robotskom sondom pronašli četvrtu prostoriju u piramidi, do koje pljačkaši nisu stigli i gde se možda krije Keopsova mumija i njegovo blago. Od periferija Kaira sedamdeset kilometara u pustinju rasulo se najmanje 97 piramida.
Potom obilazimo i fotografišemo drevnu Sfingu, jedinu sačuvanu
od tri, ali je i ovde gužva nepodnošljiva. Po nekim teorijama Sfinga je,
čak, starija i od piramida. Duga je 73,5 metara, visoka dvadeset i
predstavlja božanski spoj tela lava i glave faraona, sa kobrom na vrhu.
Nos joj je oštećen, po nekim pričama, tako što su Memlaci vežbali
pucanje na njoj, kao meti, ali pre će biti, temperaturnim razlikama.
Vreli dani i prohladne noći, dovele su do širenja i skupljanja
krečnjaka, natopljenog jutarnjom rosom. Sfinga je deo, šireg zagrobnog
kompleksa, u kome su, sveštenici, u toko od sedamdeset dana, uz poseban
ritual, ali zahvaljujući izuzetnom poznavanju anatomije čoveka,
pripremali faraona za zagrobni život. Mozak su, posebnim kukama, vadili
kroz nosne šupljine. Izdvajali su trbušne organe, osim srca i čuvali ih u
posebnim urnama. Telo faraona ispirali su u Nilu (Giza se, u to vreme,
nalazila na obalama Nila), zalivali solju, raznim ekstraktima i mirisnim
travkama, kada bi ga mumificirali, obavijali su telo sa stopedeset
metara dugim lanenim krpama. Potom bi ga stavljali u sarkofage ukrašene
zlatom i dijamantima (prvo u manji, pa sve veći i veći, slično ruskim
babuškama). U pogrebnu odaju unošeno je i blago, posuđe, hrana i piće,
sve što mu je potrebno u zagrobnom životu. Zagrobni kompleks činio je
doliski hram sa hipostilnom salom, procesualni put, galerija za
otvaranje usta i pogrebne sobe.
Jedan Amerikanac, neuredne spoljašnosti, nije mogao izazvati,
ništa drugo, do podozrenja, kada je pojavio na ugovorenom sastanaku u
Kairu 1910. godine. Primio ga je egipatolog Daglas Murej, ne sluteći da
mu neugledni posetilac nudi epohalno otkriće, najveće u njegovoj
dotadašnjoj karijeri. Nije odoleo ponudi i posetiloca je ispratio sa
čekom Engleske banke. Ček nije nikad unovčen, a Amerikanac je te noći
pronađen mrtav. Murej je dragoceni teret, prvim brodom poslao u London.
Misteriozni predmet bila je škrinja u obliku mumije, koja je pripadala
vrhovnoj sveštenici hrama boga Amon Ra. Pretpostavlja se da je živela
oko 1600 godina pre nove ere. Na spoljnoj strani poklopca bio je
ugraviran njen lik, munuciozni rad u zlatu i emajlu. Kovčeg je bio dobro
očuvan. Na zidovima njene grobnice uklesano je prokletstvo da će se
život, onog ko se drzne da je uznemiri, pretvoriti u niz nesreća i
užasa.
U početku se Murej nije obazirao na ove priče, tumačeći ih kao
praznoverje, sve dok mu, za vreme lova, nije eksplodirala puška u ruci.
Posle višenedeljne agonije, ruka mu je amplutirana, do iznad lakata. Pri
povratku u Englesku, umiru dva Murejeva prijatelja iz neutvrđenih
razloga. Potom i egipatske sluge, koje su transportovale kovčeg. Došavši
u London, Murej baca pogled na izrezbaren lik sveštenice na poklopcu.
Krv mu se ledi u žilama, jer ga ona posmatra strašnim pogledom. Jedna
prijateljica mu se nudi da preuzme škrinju, a on tu ljubaznu ponudu
oberučke i bez dvoumljenja prihvata. Dotičnoj gospođici, za par nedelja,
umire majka, ljubavnik je neočekivano napušta, a ona počinje iznenada
da slabi. Diktirajuči poslednjim snagama testament advokatu, traži da se
ta užasna stvar vrati vlasniku. Murej, senka nekadašnjeg čoveka,
škrinju prosleđuje Britanskom muzeju na poklon.
Ni u muzeju,
misterizni predmet ne miruje. Fotograf koji ga je snimao, srušio se na
licu mesta mrtav. Ista sudbina zadesila je i egipotologa koji je bio
zadužen za ovaj eksponat. Uznemirena senzacionalističkim člancima,
uprava muzeja održava tajni sastanak. Doneta je jednoglasna odluka, da
se mumija pošalje u muzej u Njujorku. Oni su poklon prihvatili uz dva
uslova, izvesti ovaj poduhvat na najbezbedniji način i bez nepotrebnog
publiciteta.
Kovčeg je ukrcan na najmoderniji putnički brod, koji je tog
meseca, po prvi put, trebao da krene iz Sauthemptona za Njujork, sa
1.513 putnika. Iz poštovanja prema mumiji ona je postavljena na komandni
most. Ali sarkofag nikad nije stigao do njujorškog muzeja. Brod na kome
se nalazila, "Titanik" 15. aprila 1912. godine završio je u morskim
dubinama. Neki čak tvrde da je ovo prava istina zašto je "Titanik"
doživeo brodolom.
Pod utiskom ove priče odlazimo u Egipatski muzej, gde se
izdvajamo iz grupe i u miru razgledamo eksponate. Uživamo u izuzetnim
dometima egipatske civilizacije. Francuski naučnik Žan Fransoa Šampolion
energično je ustao protiv pljačke arheološkog blaga Egipta, te je
osnovala Služba održavanja egipatskih starina 1834. godine. Paša Abas
je, nažalost celu zbirku pohranjenu u Citadeli poklonio austrijskom
najvojvodi Maksimilijanu. Muzej se nalazi prvobitno u Bulaku, zatim je
preseljen u Gizu, da bi se tek od 1902. godine našao na sadašnjem
odredištu, u centru Kaira, u neoklasičnom zdanju sa preko stodvadeset
hiljada eksponata razmeštenih na dva nivoa. Poseta prostoru sa izloženim
mumijama (izložene su i mumije raznoraznih životinja), dodatno se
naplaćuje. Neprekidno sam slikao digitalnim fotoaparatom (koje je
dozvoljeno, jedino je upotreba blica zabranjena), pošto su knjige o
muzeju, u muzejskoj prodavnici oskudne i neatraktivne.
U kafeu
muzeja pravimo predah uz kafu i đus, a potom krećemo put bazara Kan Al
Kalili iz XIV veka, koji se nalazi neposredno pored džamije El Husein.
Kao da smo se vremenskom mašinom vratili u davnu prošlost, svugde oko
nas proizvodi starih zanata, čije se poreklo nije moguće utvrditi.
Praćeni mirisom i ukusom orjentalnih začina, šarenilom boja, kretali smo
se, omamljeni, kroz lavirint uskih, prašnjavih uličica, povremeno nalik
na tunele, dok su nam dovitljivi prodavci, čiji broj prelazi tri
hiljade, nudili raznoraznu robu. Prolazimo pored Instituta za izradu
papirusa, gde se prave kopije drevnih papirusa, mnogobrojnih centara za
prodaju parfema, odakle vode poreklo svi parfemi ovog sveta, računajući i
one najpoznatije, francuske.
Krov nad glavom se ovde teško
stiče, jer su kuće i stanovi vrlo skupi (pazi majku mu, nismo samo mi u
čabru!) Čak i u samom centru Kaira stoje nedovršene kuće u kojoj ljudi
žive. Razlog zašto ih ne završe ne leži samo u odsustvu novca, već što
bi na završenu kuću vlasnik morao da plati porez državi. Po povratku,
Bojana nas ostavlja u McDonaldu, koji se nalazi u neposrednoj blizini
izraelske ambasada, u čijem dvorištu je, u toku neka proslava. Ceo kraj
je mnogo pitomiji i evropskiji. Naručili smo McArabian obrok. Porcije su
mnogo veće nego kod nas, a sastoje se od belog pilećeg mesa na
roštilju, salate i velike koka kole. Prošetali smo se po kraju i
pogledali par radnji. Uspeli smo da pronađemi i prodavnicu sa Hajniken
pivom i odmah popili po par konzervi.
27. april 2004. god
Deo grupe danas putuje u Aleksandriju (od Kaira do Aleksandrije idu
autobusi svakih sat vremena). Mi smo odlučili da je bolje upoznati
jedan, nego da proletmo kroz dva tako značajna grada. Oni su u
Aleksandriji, kosmopolitskom gradu sa pet miliona žitelja, videli
katakombe, Pompejev stub, Citadelu, gde se nekad nalazio svetionik
Faros, jedno od svetskih čuda, a jedino koje je imalo praktičnu primenu.
Od njegovog materijala je podignuta Kait Bejeva palata. Posetili su
naslednicu čuvene Aleksadrijske biblioteke, koja je otvorena 2002.
godine, džamiju Mursi Abu El Abas, prelepi most San Đovani i Montaze,
letnju rezidenciju poslednjeg egipatskog kralja Faruka, koji je
abdicirao 1952. godine. Pod temeljima ovog grada, po nekim zapisima, u
zlatno sarkofagu pokopan je i Aleksandar Makedonski, vladar čije ime
nosi, a koji je preminuo u svojoj 33. godini, ne videvši prelepa zdanja,
čiju je gradnju inicirao.
Za to vreme mi uzimamo taksi i
obilazimo glavnu železničku stanicu sa statuom Ramzesa II, hotel Hilton
Nil, ogromnu građevinu ministarstva, u kojoj ne postoji ni jedan jedini
lift. Lutamo gradom, dok Arapi začuđeno gledaju našu grupu, a posebno,
za njihove navike, preslobodno odevene žene. Pri tome, one su po našim
merilima bile odevene prilično čedno. Pravimo predah u Meku i odlazimo u
Kairsku kulu (El Burg El Kahira), gde je na XIV spratu kafe, a na XVI
panoramska terasa. Kula je visoka 178 metara. Panoramski kafe se za sat
vremena okrene 360º, a mi smo za cenu ulaznice popili veštački sok i
pojeli industrijski kolač. Pojedinci su od lažnog faraona i njegove
ljube naručili kompjuterski rađen horoskop. Sam osećaj obrtanja
platforme nije nimalo prijatan, jer se ona pri okretanju cima. Ostali
smo tako zarobljeni preko sat vremena, jer lift, navodno, nije radio, a
požarnih stepenica nema, po rečima osoblja. Mislili su da će nam
iznuditi bakšiš, ali su se gadno prevarili i dobili su žučnu raspravu. U
pomoć su nam pritekli gosti Egipćani i gle čuda, odjednom se pojaviše
nepostojeće požarne stepenice! Zatim smo otišli u ZOO vrt. Ulaznica je
smešno jeftina, ali smo ga brzo napustili, što zbog dosadnih čuvara,
koji su stalno hteli nešto da nam objasne ili da nas slikaju za
napojnicu, što zbog nevaspitane lokalne omladine, od kojih nismo imali
mira (polivali su nas vodom "iz fazona").
Popodne smo proveli u
sicilijanskom restoranu, što je predstavljalo pravi gastronomski
užitak. Jedino je nedostajalno dobro crno vino, ali smo adekvatnu zamenu
našli u nargilama sa ukusom ananasa, jabuke i grejpa. Svako je dobio
svoj pisak za konzumiranje ovog, aromatičnog dima. Još malo smo se
prošetali i kupili par suvenira, a potom smo se zasladili u
poslastičarnici Merliot. Uveče smo se spakovali i još malo zadržali u
razgovoru. Pošli smo na spavanje kasno (ili rano), dok se na kairskim
ulicama još čuo žamor.
28. april 2004. god
Poslednji
dan u Kairu. Obilazimo grad mrtvih, grobnice Memlaka, gde je danas mesto
našlo pored pokojnih i oko tri miliona živih duša (posle ekzodusa sa
Sinaja, odakle su ih potisnuli Izraelci), Saladinovu citadelu, vojni
muzej, Mehmed Alijevu (alabaster) džamiju, medresu, mauzolej i džamiju
Kadžmas el Ishakija, Kairski univerzitet El Azhar. Zatim odlazimo u
koptsku (hrišćansku) četvrt. Najpre u crkvu Sv. Sergeja, arapski Abu
Sergio, lokalitet star preko tri hiljade godina, gde je boravila Sveta
familija, a mogu se videti ostaci babilonskog zida. Prisustvujemo službi
koptskih sveštenika. U crkvi je dvanaest stubova koji simbolizuju
dvanaest apostola, jedanaest je belo, a dvanaesti, Judin je crn,
označava njegovu izdaju Isusa. Po nekima, Kopti i Nubijci su jedini,
pravi sledbenici Egipćana iz doba faraona. Potom obilazimo crkvu
katoličku Sv. Đorđa i sinagogu Ben Ezra. Posebno su stroge mere
obezbeđenja ispred sinagoge, gde nam žandari, pretresaju rance. Ovaj
kvart mi se najviše svideo, miran je, elegantan i lišen ove u gužve i
histerije, na koju nalećete kad napustite njegove zidine. Kraj obiluje
sprecifičnim i dopadljivim suvenirima, od kojih bih, posebno, izdvojio
rukotvorine od srebra.
Potom odlazimo u Sakaru, udaljenu 25 km od Kaira. Razgledamo
drevnu nekropolu, grobni kompleks kralja Džosera (2800 p.n.e.) sa
najstarijom stepanastom piramidom, mastabom princeze Idut i Mererurke.
Džoserova piramida je prva građevina podignuta od klesanog kamena. Do
tada su se, za gradnju, koristila palmina stabla, trska i blato.
Podignuta je po nacrtima čuvenog arhitekte, Ihotepa, glavnog faraonovog
vezira i uglednog lekara, koga će Ptolomej proglasiti bogom medecine. Do
pojave ove piramide, vladari su sahranjivani u mastabama. Mastaba je
pravougaona grobnica od zemljanih cigala, a na arapskom znači klupa.
Mastaba je za faraona Džosera sagrađena još za njegova života. Arhitekta
je došao na ideju da na postojećoj, sazida novu, manju mastabu. Sledile
su nove i nove, dok piramida nije dobila šest "spratova". Rođena je
piramidalna građevina, simbol novog života i izlaska iz haosa. Posetioca
dočekuje 42 ogromna prostora oivičena stubovima. Tu su za vreme
ceremonuja stajali vrhovnici 42 provincije, sa obeležjima svojih bogova.
Faraon je u pratnji svoje svite ulazio u kompleks. Morao je da dokaže
da je sposoban da i dalje vlada zemljom. Prvo bi se, golim rukama, borio
protiv bika. Nakon ove procesije, vraćao bi se u dvorište, ograđeno sa
četiri stuba, u obliku slova D, simbolima jedinstva Egipta. Preostao nu
je drugi deo testa, da optrči oko četiri stuba i time dokaže da je
narednih trideset godina spreman da vlada Egiptom. Ako bi iz te bitke
izašao kao pobednik, sedao bi na presto, ogrtao se belim plaštom i
nastavljao vladavinu. Prilazili su mu predstavnici provincija, darivali
ga i obavezivali mu se na vernost. Faraon bi primao krunu Donjeg i
Gornjeg Egipta. Nakon proteka tog vremenskog intervala, ispit bi se
ponavljao. U slučaju da bude poražen, obredno bi bio ubijan, kako bi
njegov duh prešao u naslednika. Obišli smo i podzemne prostorije ovog
drevnog kompleksa. Sakara je danas poznata po proizvodnji orjentalnih
tepiha.
U Memfisu, koji je pre 4,5 milenijuma bio veličanstven grad,
obilazimo muzej sa kolosalnom, ležećom statuom Ramzesa III, alabasernu
sfingu i ostale eksponate. Menes je bio vladar gornjeg Egipta, koji je
trihiljadite godine pre nove ere stvorio jedinstvenu egipatsku državu.
Ujedinio je belu krunu Gornjeg i crvenu Donjeg Egipta. Na mestu gde
počinje delta Nila sagradio je utvrđenu prestonicu, koju je nazvao "beli
zid", kasnije Mefis. Spolja oko grada, sproveo je iz reke jezero, a u
gradu podigao hram, koji, nažalost, nije sačuvan.
Pri povratku,
ostalo je malo vremena, pa nervoza raste, a gužva u egipatskoj
prestonici je užasna. Ipak, mi uspevamo da izađemo kod pizzerije, kako
bi ručali, brzo naručujemo pizze i požurujemo letargično osoblje.
Nažalost njihova tradicionalna flegmatičnost je neizlečiva, pošto se u
arapskom svetu vreme meri drugačijim aršinima, a žurba nije poželjna.
Posle obeda odlazimo do hotela, unosimo stvari u autobus i odlazimo na
aerodrom. Tamo se opraštamo od Bojane, našeg vodiča, prolazimo zamornu
aerodromsku i pasošku kontrolu, kupujemo u fri šopu neke sitnice. Uz
kafu razmenjujemo adrese i poslednje rečenice sa saputnicima u ovoj
afričkoj avanturi. Let do Beograda je dosadan, možda i zato što smo
poprilično razbacani po avionu. Opraštamo se od ekipe, koja je pored
nesumnjivih istorijskih vrednosti koje smo na ovom putu videli, bila
najbolji deo putovanja. Naravno, osiguranje za kofer smo, uz dosta
uloženog truda, uspeli da naplatimo. Ali to je već neka druga priča.
نناد م بريك
Otkrivena grobnica stara 4.300 godina
Egipatski arheolozi saopštili su danas da su u nekropoli Sakara, u blizini Kaira, iskopali dvostruku grobnicu sa živopisnim zidnim slikamastaru 4.300 godina.
Нема коментара:
Постави коментар