четвртак, 23. јул 2015.

Misterija faraona i izgubljenog kovčega


Ko nije video Egipat,
taj, ipak, ima jedno čulo manje
ima jedan život ljudski,
dok se nije video Egipat,
a drugi pošto se vidi... Jovan Dučić

Ono što čovek može da zamisli
obično prevazilazi ono što vidi
budući da mašta prevazilazi stvarnost,
osim kada je u pitanju Kairo,
gde čovek vidi ono što ne može da zamisli Ibh Haldin



18. –28. april 2004. god


Grof Luis Hamanod bio je nadaleko poznat kao okultista i psihoterapeut. Zahvalni pacijenti darivali su ga nesvakidašnjim poklonima. Ali, najneobičniji od svih poklona, doneo je grofu mnogo problema. Tokom posete Luksoru 1890. godine izlečio je od malarije tamošnjeg šeika.

Šeik je insistirao da grof primi na dar mumificiranu desnu ruku davno preminule egipatske princeze. Grofici se bizarni poklon nije svideo, od samog početka. Njena prvobitna odbojnost se, pošto je saslušala celu legendu, pretvorila u mešavinu odvratnosti i užasa.

Legenda kaže da je egipatski faraon Ahnation, jeretički Tutankamonov tast, u sedamnaestoj, poslednjoj godini svoje vladavine, oko nekih verskih pitanja, došao u sukob sa svojom ćerkom. Njegova osveta je bila strašna. 1357. godine pre naše ere, po nalogu oca i faraona, sveštenici su devojku najpre silovali, a potom ubili. Odsekli su joj desnu ruku i potajno, odvojenu od tela, zakopali u Dolini kraljeva. (Po egipatskom verovanju, osoba sahranjena nekompletnog tela, nema pristup u rajske predele).

Nijedan kustos nije hteo da primi jezivi eksponat. Grof odlaže neželjeni dar u sef svoje londonske kuće. U septembru 1922. godine grof i njegova žena otvaraju sef i ostaju sleđeni od užasa. Nisu mogli da prepoznaju poklon, usahla i mumuficirana, tri hiljade i dvesto godina stara ruka, delovala je potpuno sveže!

Grofica insistira da se ruka uništi, a grof, i sam po prvi put uplašen, prihvata njen predlog. Postavlja samo jedan uslov: princezina šaka mora biti propisno sahranjena. Pripreme su okončane na Dan mrtvih, 31. oktobru 1922. godine. U pismu upućenom dugogodišnjem prijatelju, arheologu lordu Karnarvonu, grof Hamond, da tančina opisuje ceremoniju sahrane. Šaku je pažljivo položio u ložište kamina, čitajuči poglavlja iz egipatske "Knige mtrvih", kada se, iznenada, prolomio jak udar groma, a kuća utonula u tamu.

Ulazna vrata su popustila pod naletom iznenadnog, snažnog vetra. Od siline vetra, grof i grofica su se našli na podu, a u kući je zavladila neprirodna hladnoća. Kada su došli sebi i podigli pogled, ugledali su žensku figuru "obučenu u kraljevsku odoru starog Egipta, sa vijugavom zmijom oko glave, sa znamenjem faraona". Umesto desne šake, visio je okrvavljeni patrljak. Prikaza se nadvila nad plamenom iz kamina, da bi sledećeg trenutka nestala. Nestala je i šaka, na grofovo i groficino olakšanje, zauvek.

Četiri dana kasnije ekspedicija Haurda Kartera i lorda Karnarvona našla se na pragu senzacionalnog otkrića, grobnice Tutankamona. Planirali su da je otvore, uprkos upozorenju uklesanom na spoljne zidove. Grof iz bolničke sobe, gde se oporavljao od pretrpljenog šoka, šalje molbu starom prijatelju, moleći ga da odustane. Piše, između ostalog:

"Sada pouzdano znam da su stari Egipćani posedovali moć i znanja, koje naš um ne može da pojmi. Za ime Boga, preklinjem te, budi oprezan! "

Međutim, iskušenje svetske slave, bilo je suviše veliko. Lord Karnarvon ulazi u grobnicu i nedugo zatim, umire od ujeda malaričnog komarca. U trenutku njihovog ulaska u grobnicu, u celom Kairu nestaje struje. Nedugo zatim, jedan po jedan, umiru članovi ekspedicije, potvrđujući time legendarno "prokletstvo faraona".

18. april 2004. god


Pre pet hiljada godina na obalama reke Nil, u severnoj Africi, razvila se, po mnogo čemu neverovatna civilizacija strarog Egipta, Kraljevina Gornjeg i Donjeg Egipta. Egipat je na svoj način obeležio i Aleksandar Veliki, darivajući mu prekrasni grad Aleksandriju. Čarima Egipta nisu odoleli ni Hektor Poaro ni Džejms Bond. Danas letimo ka toj destinaciji. Inšalah, to jest, ako Bog da. Na aerodromu je velika gužva, jer je u toku njegovo renoviranje. Red za predaju prtljaga je veliki. Uvijamo kofer i torbu i kofer u celofan, radi zaštite. Vreme prekraćujemo u kafeu, a kelner mi poručuje da je pivo "hladno kao taštin pogled". Predajemo stvari, prolazimo pasošku i carinsku kontrolu. Mere obezbeđenja su pojačane zbog terorističkih napada u svetu, žandari patroliraju sa prstom na obaraču dugih cevi. Fri šopovi više ne postoje, cene su skočile, kupovina je postala besmislena, ali se nešto, ipak, može pronaći. Aviogenexov avion iz Kaira je tek stigao i vrši se njegovo čišćenje i tankiranje goriva. Posmatramo kako se utovaruje prtljag, između ostalog i naš, a na utovaru radi samo jedan čovek.

Let je, na momente, bio mučan, zbog jake turbulencije izazvane sudarom severnih i afričkih vetrova. Slećemo u Hurgadu i autobus nas prebacuje do aerodromske zgrade. Obavljamo poslove oko egipatske vize i pasoške kontrole. Neočekivano, posebno dugo zadržavaju Bosance. Kada, napokon, stižemo do pokretne trake za preuzimanje prtljaga, torbu pronalazimo, ali kofera nema. Sivi "Samsonite" kofer u osmoslojnoj najlonskoj foliji nije tu. Odlazim da sa lokalnim vodičem i aerodromskom službenikom sastavljamo zapisnik o nestalom koferu (PIR). Ulazimo u bus i naš vodič, Bojana nas informiše o planu vezanom za naš boravak u Hurgadi.

 kako sam usvojio Egipat; kako Gornji, tako i Donji

Stižemo u hotel "Roma", popunjavamo prijavni list i sami nosimo stvari do sobe. Hol je prostran, a lift stakleni "a la Scareface". Čekamo da se pojavi Al Paćino, sa tompusom u zubima. Soba je prosečna, ali buka iz obližnje tehno diskoteke zakiva neprekidno. Silazimo na večeru. Riba sa roštilja i slično. Solidno, ali kasnije ćemo utvrditi, monotono i sve oskudnije, kako vreme odmiče. Zato je arapski hleb fantastičan. Odlazimo u grad, u potragu za odećom. Šeron ulica sa visokim ivičnjacima, nepodesna je za šetnju i uz to, načičkana prosjacima. Na ulicama su, uglavnom, samo muškaraca u tradicionalnim arapskim nošnjama ili dugačkim panalonama i košuljama. Kombi, linijski taksi, juri neprilagođenom brzinom, pozivajući klijentima farovima i sirenom, dosta agresivno za evropska merila.

19. april 2004. god


Hurgada je smeštena na Crvenom moru i od sela je prerasla je u turistički centar. Tragove takvog preobražaja, primetni su na svakom koraku. Dan otpočine sa problemom nasleđenim od sinoć, nestalim koferom. Na sastanku grupe iznosimo u čemu je problem, a naši saputnici smišljaju najrazličitije teorije. Da li je prtljag krenuo iz Beograda, da li stigao u Hurgadu, da li ga je neko ukrao? Upoznajemo Bosanku Vesnu i Makedonce Romana, Stefi i Zvonka, kao i Dragančeta, koji će nas usput zabavljati i izluđivati. Govori se o predstojećim izletima i problemima sa smeštajem. Mi, samostalno, menjamo sobu, za mirniju i sređeniju, na drugom delu hotela. Doručak je obilan, a posle njega, polazimo opet u potragu za novom garderobom. Prolazimo celu ulicu. Kafedžinice kao iz avanturističkih filmova, mračne, oronule sa klijentelom skromnog budžeta, magarci i koze po ulicama, policija i vojska na punktovima, naoružani mitraljezima, sa prstom na obaraču, koji ne uliva poverenje, naprotiv. Kupujemo majice i šorceve, od kvalitetnog pamuka, po fiksnim cenama. Popravlja nam se raspoloženje, još bismo se sad, nenadano, cenjkali. Na trgu sa skulpturom sirene, pijemo lokalno pivo "Sakara". Svetsko, a arapsko. Posle ručka odlazimo na bazen, gde razgovaramo sa Stefi i Zvonkom, tek venčanim makedonskim parom.

20. april 2004. god

Crveno more ima najlepšu podvodnu floru i faunu, koju možete ispitati ronjenjem ili krstarenjem podmornicom sa staklenim dnom. Površina mora je 450 hiljada kvadratnih kilometara, a najveća dubina je preko dva kilometra. Danas idemo na izlet na koralna ostrva, tzv. "Snorkling". Posle doručka, kombi nas je odvezao do neugledne like, gde zadužujemo peraja i maske i ukrcavamo se na jahtu. Prva destinacija je rajska plaža.

More je prelepo, a suncobrani prirodni sa krošnjom od palminog lišća. Kupamo se bar pola sata, skupljamo školjke. Ukrcavanje na jahtu je uzbudljivo, zbog prekratkih merdevina. Odlazimo do prvog koralnog ostrva. Posmatramo raznobojne korale i ribice. Skačemo sa jahte u more. Pozivaju nas na ručak, ima ribe, ćevapa, raznoraznog povrća i neograničene količine koka-kole i vode u putnim frižiderima. Hrana je dobra, ako nije i bolja nego u hotelu. Odlazimo do drugog koralnog ostrva i tamo plivamo. To je nešto najlepše na ovakvim izletima. Lokalni vodiči iz morskih dubima vade nekakvo bodljikavo stvorenje, za koje tvrde da je otrovno i ubijaju ga. To objašnjavaju činjenicom da jede korale, a to nije dobro za turizam, pa samim tim ni za biznis. Usput susrećemo i fotografišemo delfine. Kopt (egipatski hrišćanin) iz prodavnice suvenira u hotelu, nam za sreću poklanja svetu egipatsku bubu, skarabeja, balegara, koji je imao značajno mesto u pogrebnim ritualima drevnih Egipćana. Nada se da ćemo kupovati u njegovoj radnji. Ne želimo da ga razočaramo, ali ni ohrabrimo, pa ga ostavljamo u dilemi. Nada umire poslednja, kaže stara poslovica.

21. april 2004. god


Probudili smo se komirani. Čitam o misterijama piramida. Prilično mistično i pomalo zastrašujuće. Nije nam se išlo na plažu, pa smo odlučili da odemo na masažu. Masiraju nas eteričnim uljima, a bolovi i napetost u leđima popuštaju. Kada lokalni maser Aleks počinje da mi masira vrat, pita me da li sam musliman. Napetost dostiže vrhunac. Šta da mi kažem? Posle masaže, sedimo i pričamo. Planira da poseti Srbiju. Naučili su ga da kaže "BogčuvaSrbiju". Može da ima četiri žene, ako je dovoljno bogat da ih izdržava. Zasad ima samo devojku, vremešnu Ruskinju. Ne planira mnogo dece. Uz smešak kaže da pije alkohol. Preporučuje nam saunu i džakuzi.


Predveče odlazimo je sastanak, priča se o izletima u Luksoru i Kairo. U Luksoru su 1997. godine islamski fundamelisti silovali i poklali nemačke i japanske turiste. Otad je policija i vojska svugde prisuta, a ako ocene da su turisti životno ugroženi, imaju dozvolu da ubiju napadača. Turisti putuju u konvojima, praćeni žandarmerijom. Ali o tome kasnije. Romanu je iz sobe nestalo 50 $. Mi smo uzeli sef i u njega pohranili sve vrednije stvari. Večera je oskudna, mučimo se sa bodljikavom ribom nalik na piranu. Dohranjujemo se orjentalnim kolačima. Večeras nas je Aleks pozvao u svoj kafe da probamo nargile (šiše). Duvan može imati miris jabuke, ananasa i grejpa i nimali ne liči na pušenje cigareta (mnogo je bolje!). Pijemo crveni čaj od hibiskusa, karkadu. Potom nas Abdul, drugi masažer, vodi u radnju njegovog brata Šamse da nešto kupimo. “To će biti dobro i za vas i za njega”, kaže nam usput. Izabrali smo suvenire, svinge, dve piramide, maramu, bele pantalone i galabiju. Lukavi brat sa digitronom u ruci otkucao je bezobraznih 150 $. Namrštismo se. Stiže čaj dobrodošlice, a na dobar prijem treba odgovoriti dobrom kupovinom. Naša prva i poslednja ponuda je 50 $. To je dotuklo brata, progutao je knedlu, iskolačio oči i rekao nam “imamo posao, samo dajte bakšiš ovim siromašnim prodavcima, dajte im po deset dolara”. Dadosmo im po dolar. “Nije to u redu” reče nam on, mi besno pogledasmo Abdula, a on reši da spusti loptu, tako što će nas častiti pivom u lokalnoj birtiji. Noć smo proveli mešajući lokalna piva "Skaru" i "Stelu". Ironija je da su drevni Egipćani izumeli pivo, a sadašnji (bar formalno) moraju da ga se klone (iz verskih razloga). Abdul nam je otvorio dušu, pa smo saznali da mu je jedna Nemica slomila srce i pritom nam je pokazao njenu sliku. Pogledasmo ga sa razumevanjem i počesmo da tešimo tog simpatičnog i pomalo dosadnog pljačkaša naših novčanika i našeg vremena. Još nam je rekao da su bili zajedno četiri godine i ona mi sada stalno šalje mejlove, ali on na njih ne odgovara. Nije htela da dođe da živi u Egiptu, jer su plate male. Ovde muslimani i hrišćani (Kopti) žive u slozi i dele isti mentalitet i trgovački duh. Egipćanima treba dosta potvrda da bi izašli iz zemlje. Prosečna plata je 150 $. U hotelima rade za 150 egipatskih funti. Pri povratku Kopt koji radi u prodavnici suvenira u hotelu, nam predlaže da nas odvede do crkve. Ljubazno smo mu se zahvalili i odbili ga. Posle dužeg i sadržajnog razgovora sa Abdulom odlazimo u diskoteku iz hiljadu i jedne noći u kojoj caruje tehno, dim i znoj.

22. april 2004. god

Četvrtak smo iskoristili za kupanje. Sa recepcije smo uzeli kupone za peškire. Za doručkom smo isprepadali kelnera koji je hteo da se ženi. Roman je za mladu Bosanku Maju, koja je nesrećnom kelneru zapala za oko, tvrdio da je njegova žena. Gde je burma, nije se dao prevariti lukavi kelner i ponudio mu par kamila i više nego mizernu sumu egipatskih funti. Biznis je kao nikakav brzo propao, kada je Roman naveo probleme sa ispašom i prilagođavanjem kamila u zemlji Makedoniji. Konačno su nam, za dolar napojnice, popravili svetlo u toaletu. Da sam paranoičan, tvrdio bih da namerno kvare stvari, kako bi mogli da ih popravljaju i zarađuju na muci turističkoj. Inače sobe spremaju muškarci, što se i vidi po čistoći. Ceo hotel ima samo jednu četku za WC šolju i skromnu količinu sredstava za čišćenje. Ali se zato mesingani rukohvat stepeništa glancaju do besvesti. Plaža nije loša, ležaljke su čak udobnije od hotelskih kreveta, a tu su i bazen i tuš. Plivali smo dugo, iako je duvao jak vetar. Staroegipatski bog sunca Ra nas je grejao i štitio. Pravo sa plaže otišli smo na ručak. Obed je bio prosečan, ali su problemi nastali kod plaćanja računa. Dali smo dvesta funti, to jest četiri novčanice od po pedeset funti. Kelner se vraća usplahiren i govori nam da smo mu dali tri novčanice od po pedeset funti i jednu od pedeset pjasera, stotog dela egipatske funte. Mi ga oštro demantujemo. Primiče se i lokalna publika, pita ima li nekih problema, spremna da pomogne u rešenju istog. Nema, kaže kelner, sve je O.K. Odlazimo nanervirani i obilazimo radnje, a nagomilani bes iskaljujemo na Koptu, koji je za papuče odredio bezobrazno previsoku cenu. Udruženim snagama, krećemo u napad, a rezultat je sasvim pristojna cena. Sa smeškom napuštamo radnju, uz tradicionalni arapski pozdrav "Good bisnis, my freind!"

Neka vas ne začudi kada u Egiptu ugledate muškarce kako stoje sasvim blizu jedan drugome, drže se za ruke i grle, pričaju i ispijaju čaj, puše nargile, igraju domine ili mice. Valjda treniraju da znaju šta da rade kad se jednoga dana dočepaju žene ili ... Žene su za to vreme zatamničene u kućama. Obilazimo i prodavce papirusa, koji nam na poklon darivaju obeleživače stranica knjiga, papiruse sa našim imenima napisanim hijelografima i na arapskom.

23. april 2004. god


Ustajemo u 6:30. Dobijamo oskudan lanch paket. Putujemo kroz pustinju, prati nas žandarmerija, par žgoljavih i onižih policajaca u džipu naoružanom mitraljezom. Stižemo u Safagu, gde će se formirati karavan. Kamile, masa turista, kratak predah uz lošu kafu. Put nas vodi pored trošnih kuća i policiskih i vojnih punktova, siromašnih seljaka, naslednika felaha, koji primitivnim alatkama obrađuju njive. Dolazimo do Nila. Šipražje, džubre i Nil. Dečaci koji se ovde kupaju, često se zaraze bakterijama i kasnije umiru. Uboge udžerice bez kanalizacije, vodovoda i elektrike, mesto su gde ovi ljudi žive. Beda i siromaštvo, na mestu gde je nekad carevala kolevka civilizacije.


Stižemo u Luksor, drevnu Tebu. Spoljni zidovi kuća oslikani su poput stripa, a unutra, zanatlije izradjuju raznorazne suvenire i prodaju ih turistima. Prvo smo zastali da razgledamo Memnonove kolose, visoke 20 metara, jedine ostatke veličanstvenog hrama Amenhotepa III. U vezi sa njima postoji legenda, koju objašnjava neobičnu pojavu. Naime, meštani su zapazili da svakog jutra, po izlasku sunca, statue ispuštaju nejasan zvuk, nalik tužnoj, harmoničnoj pesmi. Po legendi, Memnona, sina Aurore i Titonusa, kralj Egipta i Etiopije poslao je u pomoć Troji, koju je opsedala grčka vojska. Memnon u žaru borbe, ubija Antilohusa, sina Nestora, ali u povratku strada od Ahila. Aurora žali za izgubljenim sinom, a on joj odgovara ovim lelekom, kaže legenda.


Prekoputa su navalentni trgovci, ali ipak, razumniji od onih u Hurgadi. Kupujemo ranac za deset funti. Nastavljamo ka hramu kraljice Hatišesput, u Deir el Bahriju, gde se 1997. godine desio masakr šezdeset dvoje zapadnih turista. Od tih vremena obezbeđenje je, kao i svugde, brojno. Ali, stekao sam utisak, da je i fudamentalizam u porastu. Turistićki vozić nas dovozi do podnožja hrama. Prvo moramo zadovoljiti zov prirode u toaletu, proslavljenom u knjizi Pola Sasmana "Kambizova izgubljena vojska". Obilazimo hram užurbano, jer po programu nemamo baš puno vremena za to. Hram je čudesan splet hodnika, terasa i kolonada u podnožju visoke stene, koji posetioce prosto ostavlja bez daha. Hijeroglife, staro pismo, Egipčanima je, po legendi, podario bog Tot (u liku ptice Ibis, koji je zapisivao rezultate merenja duše pokonika).

Hatšepsut je prva žena faraon, najvažnija vladarka XV veka pre nove ere. Udala se za svog polubrata Tutmesa II i prvo sa njim, a potom samostalno, vladala Egiptom. Nije vodila ratove, gradila je ekonomiju. Tokom njene vladavine Egipat je doživeo najveći teritorijalni razvoj. Podigla je obeliske u Karnaku. Nosila je mušku odeću i lažnu bradu.

Na osnovu DNK analize i jednog drevnog zuba zaključeno je da mumija pronađena 1903. godineu jednoj grobnici u Dolini kraljeva, pripada nikom drugom do čuvenoj faraonki Hatšepsut. Vođa egipatskog arheloškog tima Zahi Havas tvrdi da na to ukazuje što zub za koje je utvrđeno da pripada Hatšepsuti, tj. da se savršeno uklapa u vilicu pomenute mumije. Mumija identifikovana kao Hatšepsut predstavlja gojaznu ženu pedesetih godina, koja je, najverovatnije, bolovala od dijabetisa i raka jetre.


Spomenici faraonske kulture su impozantni, a arapski vodiči uvek spremni da ukažu na neki interesantni detalj i za to dobiju neku desetinu funti. U letu slikamo i žurimo na vozić, koji če nas odvesti do autobusa. Kasnimo pet minuta, ali ćemo čekati još petnaest minutana grupu arogantnih Italijana, koji putuju sa nama. Pozivanje na dogovoreno vreme na njih ne deluje. Nema izvinjenja. Mediteranska opuštenost ili što bi običan narod rekao čist bezobrazluk.


Uputili smo se do doline Biban el Muluk, smeštene u podnožju piramidalne planine El Gurn, u dolinu kraljeva (Kings Valley). U njoj se nalazi groblje osamnaest egipatskih suverena. Ovo groblje kraljeva osnovano je iznenadnom i neočekivanom odlukom Tutmesa II da izmesti svoj grob iz pogrebnog hrama i sahrani ga na tajnom, nepristupačnom mestu. Time je grubo prekinuta tradicija duga 1700 godina. Njegov glavni arhitekta Ineni, iskopao je grob, vertikalni otvor u izolovanoj jaruzi, usecajuči stepenice u stenu. Njegov primer sledili su kasniji graditelji. Grobnicu su gradili ratni zaobljenici, koji su po okončanom poslu ubijani. Međutim ni ovako izmeštanje grobova, nije ih poštedelo od pljaćke. Neke mumije su premeštane i po tri puta, a na nih je stavljana oznaka sa imenom oko vrata. Pošto ni ovde nisu našle mir, mumije četrdeset farona, na kraju su smeštene u Kairski muzej, ispraćene poštom naroda, koji je iste grobnice nemilice do tada pljačkao. Pronađeno je oko 60 grobnica, a za posetioce je otvoreno samo 11. U blizini je dolina kraljica, gde u 110 grobnica počivaju princeze i prinčevi, a najznačajnija je grobnica kraljice Nefertari.


Egipćani su verovali u zagrobni život. Ka, duša umrlog, odlazila bi u podzemni svet, da bi mogla da prepliva reku, koja je svet živih delila od sveta mrtvih. Za to joj je bilo potrebno telo, te su, stoga, stari Egipćani balsamovali svoje mrtve i snabdevali ih hranom i pićem. Kada bi prešli na obalu mrtvih stupali bi pred sud vladara podzemnog sveta, Ozirisa. Anubis, bog šakal, je merio duše umrlih na Vagi istine. Na jednom tasu je bila duša, a na drugoj pero. Duša je morala da bude, što bi se danas reklo, light. Pravedni bi odlazili u raj, a grešne bi proždiralo čudovište, polu lav, polu krokodil. Odlazimo do Doline kraljeva, gde posećujemo grobnice Ramzesa III (Medinet Habu, pravougaona tvorevina), VI i IX. Zidovi su bogato dekorisani, a čovek prosto oseća drevnost i grandioznost ovih spomenika. Nažalost, nismo posetili Ramzeseum, memorijalni hram Ramzesa II (mada kažu da je danas u jadnom stanju sa par pilara i statuama faraona), niti Medinet Habu.

Tutankamon je Egiptom vladao od svoje devete godina do devetnaeste, kada je preminuo (1320. godine pre nove ere). Njegova mumija bila je zatvorena u tri sarkofaga, prvi je bio od pozlaćenog drveta, drugi sa staklenom pastom, a treći od masivnog zlata i težio je oko dvesta kilograma. Nedavna izvršena kompjuterska tomografija baca novo svetlo na njegovu misterioznu smrt. Snimak lobanje pokazuje da nije ubijen udarcem u glavu, kako se, do skora, sumnjalo. Devetnaestogodišnji faraon nije umro ni od moguće infekcije prelomljene noge. Misterija i dalje čeka da bude razrešena. Sarkofag je prvi put otvorenio 1922. godine tim predvođen britanskim arheologom Haurdom Karterom. Sam Karter ovako beleži taj događaj:

"Topli vazduh koji je izlazio iz odaje, pretio je da ugasi sveću, ali su mi se oči navikle na takvu svetlost. Iz izmaglice počele su da izranjaju čudne životinje, statue i zlato, svuda se širio sjaj zlata. Na trenutak, drugima je to verovatno ličilo na večnost, zanemeo sam od čuđenja i divljenja..."


Vraćamo se u sadašnjost. Iz svakog budžaka vrebaju Arapi, takozvani vodiči, koji samo gledaju da im se nešto udeli i maltretiraju unezverene turiste. Jedan trgovac suvenirima nudi tri figure za pet funti. “O.K. kažemo mi, daj mi“, a on će meni, “ali mojih funti, sudanskih”. Nonšalantno smo ga iskulirali, na šta je on još dugo je za nama prosipao prokletstva, nalik onim faraonskim.


Prelazimo Nil brodićima. Po reci plove posebne jedrilice, felukume. Pravimo predah za ručak, na obali Nila. Prosto je neverovatno koliko su ovdašnji, švedski stolovi jednolični, bez obzira na pređenu kilometražu. U ponudi je i meso od goluba, koje, po predanju, deluje kao afrodizijak.


Popodne je predviđeno za obilazak hramova Karnak i Luksor. Prvo smo posetili grandiozniji hram Karnak, najveći hram podignut u čast bogova (u konkretnom slučaju bogu Amon Ra), čija je gradnja trajala dve hiljade godina. Prošli smo kroz kolonadu sfingi sa glavom ovna i telom lava. Hipostilnu dvoranu poznavaoci svrstavaju u najviše domete egipatske arhitekture, a čine je 134 stuba visoka 23 metara sa otvorenim papirusovim kapitelima, koji u obimu imaju oko 15 metara. Pored skulpture skarabeja, mnogobrojni turisti kruže za sreću. Obišli smo ovaj veličanstveni hram, divili se monumentalnosti figura i stubova, ali smo se pre grupe, vratili u klimatizovani autobus, da bismo izbegli nametljive lokalne smorove. Potom obilazimo daleko skromniji hram Luksor. Izgradio ga je Amenofis III, proširio Tutmes III, a završio Ramzes II. Sa obe strane su kolosalne statue Ramzesa II i Tutmesa III, u sedećem položaju, visoke 14 metara. Obelisk, se pravio uvek u paru, jedan je još uvek ovde, a njegov parnjak šepuri se u Parizu, na trgu Konkord. Zauzvrat, Francuzi su Egiptu poklonili sat, koji je radio samo jedan dan. Posebno su nam bile simpatične figure majmuna (babuna), koji su se radovali izlazećem suncu. Videli smo džamiju sagrađenu na "temeljima neotkopanog hrama" (Avi el Nadad), kao i malu crkvicu. Amenofis III je pored zidina hrama izgradio sveto jezero dimenzija 120x70 metara, za ritualna kupanja. Vremena za obilazak Luksorskog muzeja, nažalost, nema. Treba da se priključimo karavanu i na znak žanarmerije krenemo nazad. U Hurgadu smo stigli u kasnim večernjim časovima, umorni ali zadovoljni.


24. april 2004. god

Subotu smo proveli na plaži, u kupanju i odmoru, dok je ostatak grupe išao u Saharu i posetio beduinsko selo. Beduini čine 2 % stanovništva Egipta. Crveno more je najtoplije na svetu, a mi bi rekli i slanije i gušće. Opušteno smo se provodili, ako zanemarimo prodavce raznoraznih đinđuva i nepotrebnih usluga. Na ulici smo uzeli par papirusa za poklone. Posebno su omiljeni sa likom kraljice Nafertiti, žene faraona Ehnatona. Njeno ime znači "lepota koja je došla." Njen muž je prezren, jer je odbacio tradicionalne egipatske bogove u korist jednoga, Atona. Još gore, razvlastio je sveštenstvo. Premestio je prestonicu, dvesta kilometra južnije i nazvao je Aketaton. Potonje generacije su gledale da izbrišu svaki spomen njegovog imena i uništavale njegove spomenike. Nefertiti je vladala po smrti muža, promenivši ime u Smenkare. Nasledio ju je Tutankamon, Ehnatonov sin iz veze sa drugom ženom. Veče smo proveli u diskoteci, ali nismo ni malo bili zadovoljni izborom muzike, niti miomirisima koji su se širili sa podijuma, pa smo ranije otišli na spavanje, jer sutra završavamo boravak u Hurgadi i krećemo za Kairo.

25. april 2004. god

Prepodne je brzo prošlo. Posle doručka i kratke šetnje, sakupili smo se u holu. Dobili smo da popunimo upitnik, o našim impresijama sa hotelom, osobljem i ukupni utisak o našem boravku u Hurgadi. Siguran sam da će rezultati ankete "oduševiti menadžmet hotela".


Uputili smo se u Kairo (El Kahira - Pobednik), grad sa preko dvadeset miliona stanovnika. Dok smo se skupljali u konvoj, znali smo da nas čeka monoton put dug oko 500 kilometara, kroz pustinju. Jedini tragovi civilizacije bili su Pizza Hut restoran i gradilište fudbalskog stadiona usred pustinje, predviđen za Olimpijadu koju Egipat nije dobio. Predah smo napravili usred pustinje, uz solidan ekspreso, u polurazrušenom restoranu, gde su se belosvetski turisti muvali sa lokalnim muvama i ostalim insektima i gmizavcima. Odjednom iz tog ništavila pustinje, ukaza se grad...


"Sve je jednako po boji i iste je nijanse kao pustinja, od kuća zanatlija koje su bez krova, do velikih zgrada gordih i bogatih građana. Čak i džamije i minareti, koji ukrašavaju grad, pokazuju iste crte zajedničkog propadanja, u nijansama mtvačkih tonova pustinje. Neki minareti više ne stoje uspravno, drugi su napola srušeni, kao da ih je pogodilo topovsko đule. Potpuna zapuštenost je njihova zajednička crta... ako je fasada dovršena, jedna strana nije ili je zadnja srušena, a poslednji sprat nedovršen. Stotine kuća čak nemaju fasadu... Jedna trećina stanovnika nema tekuću vodu, četvrtina kanalizaciju... Udisanje zagađenog gradskog vazduha ekvivalentno je pušenju paklice i po cigareta dnevno. Vazduh je zasićen mirisima prženog ulja, sveže nane, mošusa i tek ugašene prašine. "

Posle iscrpljijućeg puta ulazimo u Kairo, grad koji predstavlja kulturni i civilizacijski šok za Evropljane. Svrstava se u najnaseljenije gradove na svetu. Svaki četvrti Egipćanin živi u Kairu. Hotel u kome se smeštamo je soliter sa šesnaest spratova. Ispijamo čaj dobrodošlice i čekamo na podelu soba. Naše sobe su na poslednjem spratu. Bazen se nalazi na krovu zgrade hotela (iznad naše sobe), ali je pun prašine i lišća, te je kupanje kojemu smo se unapred radovali ostalo sanak pusti.

Krećemo grupno u grad. Pešacima je ovde potrebna prava veština, pa i sreća da pređu ulicu. Tu ni policajci nemaju nikakvu moć. Kako funkcioniše saobraćaj, kada se automobili umesto u dve planirane trake, kreću u četiri i više, možete samo da zamislite. Dogovori i svađe se odvijaju putem sirena. Totalna i neprekidna kakofonija zvukova. Prolazimo pored, u crno, zabrađenih žena. U parku nailazimo na parovi koji se grle. Pored Nila nanizani su restorani na brodovima, ali se mi vraćamo u pizzeriju i naručujemo velike pizze. Izgleda da su oči bile gladnije od stomaka, ne možemo sve da pojedemo, pa preostalu hranu delimo članovima naše grupe. Neki odbijaju, ali neki i prihvataju. Gluvarimo po dobro snabdevenom supermarketu, pokušavajući, bezuspešno, da pronađemo pivo. Na kraju, ipak, pronalazimo pivo ali bezalkoholno, koje je toliko bljutavo, da ga momentalno bacamo, nepopijeno.

26. april 2004. god


Kleopatra je bila poslednji faraon iz dinastije Ptolomej. U nastojanju da preuzme vlast i povratili Egiptu stari sjaj, sukobljava se sa bratom i sestrom. Beži u Siriju, a kada su Rimljani zauzeli Egipat vraća se u Aleksandriju. Rimskom imperatoru Juliju Cezaru se predstavlja izlazeći iz urolanog ćilima, u kojem se vešto sakrila. Opčinivši ga svojim plesom i zamosnom pojavom, dobija njegovu naklonost, i uz njegovu pomoć dolazi na vlast. Za uzvrat, mu daruje sina Cezariona. Po Cezarovoj smrti zaštitu pronalazi u drugom rimskom imperatoru Marku Antoniju, sa kojim je imala čak troje dece. Na njenu nesreću u rimskoj zaveri Oktavijan odnosi prevagu nad Antonijem, koji izvršava samoubistvo. Kleopatra se predaje, pokušavajući da i Oktavijana zavede, ali, ovaj put, ne uspeva. Ne mogavši da podnese činjenicu da je po prvi put "popila korpu" privija na bujne grudi zmiju otrovnicu (kobru) i ubija se. Na filmu ju je sjajno dočarala Elizabet Tejlor. Možda i zbog toga, što je po svom iskustvu sa muškarcima, pomalo ličila na egipatsku vladarku.


Sledeći dan otpočinje sa doručkom, koji je, ako je to uopšte moguće, još gori, od onog u Hurgadi. Roman od jaja jede samo belanca (puna su proteina), a baca žumance (male ubijene piliće). Dohranjujemo se stvarima, sinoć kupljenim u supermarketu. Krećemo ka oblasti Gize, koja se nalazi 15 kilometara od Kaira, a gde se nalazi jedno od sedam svetskih čuda starog sveta, čuvene piramide. Čovek se boji vremena, a vreme drevnih piramida. Jer vreme je prolazno, a piramide su večne. Obilazimo Keopsovu (Veliku), Kefrenovu (Crvenu) i Mikerinovu piramidu, male piramide u blizini, dolinski hram kralja Kefrena i čuvenu Sfingu.




Pre nego što je postao imperator, čuveni vojskovođa stigao je u Egipat i tražio da ga ostave nasamo u Kraljevoj odaji Velike piramide, pokraj granitnog sarkofaga, u kojem nije bilo davno umrlog faraona. Kada je izašao, bio je veoma bled i, očigledno, nečim ozbiljno potresen. Na pitanje ađutanta šta mu se dogodilo, da li je video nešto misteriozno, Napoleon je odbio da odgovori i samo je rekao da ne želi da se taj događaj ikada više pomene. Mnogo godina kasnije, kada je bio na samrtnoj postelji, jedan bliski prijatelj podsetio ga je na Egipat i postavio mu isto pitanje. Napoleon je, navodno, u prvi mah bio spreman da nešto kaže o tome, a onda je odmahnuo glavom i rekao: 

„Ne, nema svrhe, nikada mi ne bi poverovao“.

Tako je tajna sa njim otišla na onaj svet, a ostala su nagađanja da je možda imao nekakvu stravičnu viziju.



Put do piramida naziva se Šarm el Ahram. Svugde stražari, nasrtljivi trgovci i kojekakvi lupeži. Žele da nam ukradu fotoaparat i novac, maltretiraju žene, pljačkaju lakoverne turiste koji požele da jašu kamile. Deo grupe ulazi u piramidu, a mi ne želimo da iskušavamo prokletstvo faraona. Dok sedimo i kuliramo, bili smo svedoci kako su žandari ispred Mikerenove piramide, šutirali jednog trgovca i ubacili ga u maricu. Piramida je nekad bila pokrivena ispoliranim pločama, poput ogledala, ali je taj sloj razoren tokom vremena i upotrebljavan za privatne kuće. Tako da se prilazeći piramidama iz daleka video njihov odsjaj. Pored Keopsove piramide nalazi se ružna zgrada sa sunčanim brodom. Keopsova piramida je najveća, najatraktivnija sa dužinom i širinom od po 230 metara i visinom od 146 metara, što predstavlja magičnu brojku, jer pomnožena sa milion kilometara čini razdaljinu zemlje od sunca, oličenom u bogu Amonu Ra. Tokom vremena, visina piramide se smanjila za oko deset metara. Do pogrebnih odaja dolazi se tajnim hodnicima, namenskim ili lažnim, unutar kamenog zdanja, teškog 6,5 miliona tona, sastavljenog od 2,3 miliona kamenih blokova, koji su tako idealno složeni, da se između njih ne može umetnuti ni list papira. Napoleon je procenio da bi od kamenja tri piramide Gize mogao da se sagradi tri metra visok zid oko Francuske. Seljaci, graditelji piramida, oslobođeni rada u polju za vreme poplava, (jul-novembar), bili su plaćeni smeštajem i hranom. Nešto poput omladinskih radnih akcija, za vreme komunizma. Sve do izgradnje Ajfelove kule, krajem XIX veka Velika piramida, bila je najveća građevina na svetu. Aprila 1993. nemački naučnici su robotskom sondom pronašli četvrtu prostoriju u piramidi, do koje pljačkaši nisu stigli i gde se možda krije Keopsova mumija i njegovo blago. Od periferija Kaira sedamdeset kilometara u pustinju rasulo se najmanje 97 piramida.


Potom obilazimo i fotografišemo drevnu Sfingu, jedinu sačuvanu od tri, ali je i ovde gužva nepodnošljiva. Po nekim teorijama Sfinga je, čak, starija i od piramida. Duga je 73,5 metara, visoka dvadeset i predstavlja božanski spoj tela lava i glave faraona, sa kobrom na vrhu. Nos joj je oštećen, po nekim pričama, tako što su Memlaci vežbali pucanje na njoj, kao meti, ali pre će biti, temperaturnim razlikama. Vreli dani i prohladne noći, dovele su do širenja i skupljanja krečnjaka, natopljenog jutarnjom rosom. Sfinga je deo, šireg zagrobnog kompleksa, u kome su, sveštenici, u toko od sedamdeset dana, uz poseban ritual, ali zahvaljujući izuzetnom poznavanju anatomije čoveka, pripremali faraona za zagrobni život. Mozak su, posebnim kukama, vadili kroz nosne šupljine. Izdvajali su trbušne organe, osim srca i čuvali ih u posebnim urnama. Telo faraona ispirali su u Nilu (Giza se, u to vreme, nalazila na obalama Nila), zalivali solju, raznim ekstraktima i mirisnim travkama, kada bi ga mumificirali, obavijali su telo sa stopedeset metara dugim lanenim krpama. Potom bi ga stavljali u sarkofage ukrašene zlatom i dijamantima (prvo u manji, pa sve veći i veći, slično ruskim babuškama). U pogrebnu odaju unošeno je i blago, posuđe, hrana i piće, sve što mu je potrebno u zagrobnom životu. Zagrobni kompleks činio je doliski hram sa hipostilnom salom, procesualni put, galerija za otvaranje usta i pogrebne sobe.


Jedan Amerikanac, neuredne spoljašnosti, nije mogao izazvati, ništa drugo, do podozrenja, kada je pojavio na ugovorenom sastanaku u Kairu 1910. godine. Primio ga je egipatolog Daglas Murej, ne sluteći da mu neugledni posetilac nudi epohalno otkriće, najveće u njegovoj dotadašnjoj karijeri. Nije odoleo ponudi i posetiloca je ispratio sa čekom Engleske banke. Ček nije nikad unovčen, a Amerikanac je te noći pronađen mrtav. Murej je dragoceni teret, prvim brodom poslao u London.

Misteriozni predmet bila je škrinja u obliku mumije, koja je pripadala vrhovnoj sveštenici hrama boga Amon Ra. Pretpostavlja se da je živela oko 1600 godina pre nove ere. Na spoljnoj strani poklopca bio je ugraviran njen lik, munuciozni rad u zlatu i emajlu. Kovčeg je bio dobro očuvan. Na zidovima njene grobnice uklesano je prokletstvo da će se život, onog ko se drzne da je uznemiri, pretvoriti u niz nesreća i užasa.


U početku se Murej nije obazirao na ove priče, tumačeći ih kao praznoverje, sve dok mu, za vreme lova, nije eksplodirala puška u ruci. Posle višenedeljne agonije, ruka mu je amplutirana, do iznad lakata. Pri povratku u Englesku, umiru dva Murejeva prijatelja iz neutvrđenih razloga. Potom i egipatske sluge, koje su transportovale kovčeg. Došavši u London, Murej baca pogled na izrezbaren lik sveštenice na poklopcu. Krv mu se ledi u žilama, jer ga ona posmatra strašnim pogledom. Jedna prijateljica mu se nudi da preuzme škrinju, a on tu ljubaznu ponudu oberučke i bez dvoumljenja prihvata. Dotičnoj gospođici, za par nedelja, umire majka, ljubavnik je neočekivano napušta, a ona počinje iznenada da slabi. Diktirajuči poslednjim snagama testament advokatu, traži da se ta užasna stvar vrati vlasniku. Murej, senka nekadašnjeg čoveka, škrinju prosleđuje Britanskom muzeju na poklon.

Ni u muzeju, misterizni predmet ne miruje. Fotograf koji ga je snimao, srušio se na licu mesta mrtav. Ista sudbina zadesila je i egipotologa koji je bio zadužen za ovaj eksponat. Uznemirena senzacionalističkim člancima, uprava muzeja održava tajni sastanak. Doneta je jednoglasna odluka, da se mumija pošalje u muzej u Njujorku. Oni su poklon prihvatili uz dva uslova, izvesti ovaj poduhvat na najbezbedniji način i bez nepotrebnog publiciteta.


Kovčeg je ukrcan na najmoderniji putnički brod, koji je tog meseca, po prvi put, trebao da krene iz Sauthemptona za Njujork, sa 1.513 putnika. Iz poštovanja prema mumiji ona je postavljena na komandni most. Ali sarkofag nikad nije stigao do njujorškog muzeja. Brod na kome se nalazila, "Titanik" 15. aprila 1912. godine završio je u morskim dubinama. Neki čak tvrde da je ovo prava istina zašto je "Titanik" doživeo brodolom.


Pod utiskom ove priče odlazimo u Egipatski muzej, gde se izdvajamo iz grupe i u miru razgledamo eksponate. Uživamo u izuzetnim dometima egipatske civilizacije. Francuski naučnik Žan Fransoa Šampolion energično je ustao protiv pljačke arheološkog blaga Egipta, te je osnovala Služba održavanja egipatskih starina 1834. godine. Paša Abas je, nažalost celu zbirku pohranjenu u Citadeli poklonio austrijskom najvojvodi Maksimilijanu. Muzej se nalazi prvobitno u Bulaku, zatim je preseljen u Gizu, da bi se tek od 1902. godine našao na sadašnjem odredištu, u centru Kaira, u neoklasičnom zdanju sa preko stodvadeset hiljada eksponata razmeštenih na dva nivoa. Poseta prostoru sa izloženim mumijama (izložene su i mumije raznoraznih životinja), dodatno se naplaćuje. Neprekidno sam slikao digitalnim fotoaparatom (koje je dozvoljeno, jedino je upotreba blica zabranjena), pošto su knjige o muzeju, u muzejskoj prodavnici oskudne i neatraktivne.

U kafeu muzeja pravimo predah uz kafu i đus, a potom krećemo put bazara Kan Al Kalili iz XIV veka, koji se nalazi neposredno pored džamije El Husein. Kao da smo se vremenskom mašinom vratili u davnu prošlost, svugde oko nas proizvodi starih zanata, čije se poreklo nije moguće utvrditi. Praćeni mirisom i ukusom orjentalnih začina, šarenilom boja, kretali smo se, omamljeni, kroz lavirint uskih, prašnjavih uličica, povremeno nalik na tunele, dok su nam dovitljivi prodavci, čiji broj prelazi tri hiljade, nudili raznoraznu robu. Prolazimo pored Instituta za izradu papirusa, gde se prave kopije drevnih papirusa, mnogobrojnih centara za prodaju parfema, odakle vode poreklo svi parfemi ovog sveta, računajući i one najpoznatije, francuske.

Krov nad glavom se ovde teško stiče, jer su kuće i stanovi vrlo skupi (pazi majku mu, nismo samo mi u čabru!) Čak i u samom centru Kaira stoje nedovršene kuće u kojoj ljudi žive. Razlog zašto ih ne završe ne leži samo u odsustvu novca, već što bi na završenu kuću vlasnik morao da plati porez državi. Po povratku, Bojana nas ostavlja u McDonaldu, koji se nalazi u neposrednoj blizini izraelske ambasada, u čijem dvorištu je, u toku neka proslava. Ceo kraj je mnogo pitomiji i evropskiji. Naručili smo McArabian obrok. Porcije su mnogo veće nego kod nas, a sastoje se od belog pilećeg mesa na roštilju, salate i velike koka kole. Prošetali smo se po kraju i pogledali par radnji. Uspeli smo da pronađemi i prodavnicu sa Hajniken pivom i odmah popili po par konzervi.

27. april 2004. god

Deo grupe danas putuje u Aleksandriju (od Kaira do Aleksandrije idu autobusi svakih sat vremena). Mi smo odlučili da je bolje upoznati jedan, nego da proletmo kroz dva tako značajna grada. Oni su u Aleksandriji, kosmopolitskom gradu sa pet miliona žitelja, videli katakombe, Pompejev stub, Citadelu, gde se nekad nalazio svetionik Faros, jedno od svetskih čuda, a jedino koje je imalo praktičnu primenu. Od njegovog materijala je podignuta Kait Bejeva palata. Posetili su naslednicu čuvene Aleksadrijske biblioteke, koja je otvorena 2002. godine, džamiju Mursi Abu El Abas, prelepi most San Đovani i Montaze, letnju rezidenciju poslednjeg egipatskog kralja Faruka, koji je abdicirao 1952. godine. Pod temeljima ovog grada, po nekim zapisima, u zlatno sarkofagu pokopan je i Aleksandar Makedonski, vladar čije ime nosi, a koji je preminuo u svojoj 33. godini, ne videvši prelepa zdanja, čiju je gradnju inicirao.

Za to vreme mi uzimamo taksi i obilazimo glavnu železničku stanicu sa statuom Ramzesa II, hotel Hilton Nil, ogromnu građevinu ministarstva, u kojoj ne postoji ni jedan jedini lift. Lutamo gradom, dok Arapi začuđeno gledaju našu grupu, a posebno, za njihove navike, preslobodno odevene žene. Pri tome, one su po našim merilima bile odevene prilično čedno. Pravimo predah u Meku i odlazimo u Kairsku kulu (El Burg El Kahira), gde je na XIV spratu kafe, a na XVI panoramska terasa. Kula je visoka 178 metara. Panoramski kafe se za sat vremena okrene 360º, a mi smo za cenu ulaznice popili veštački sok i pojeli industrijski kolač. Pojedinci su od lažnog faraona i njegove ljube naručili kompjuterski rađen horoskop. Sam osećaj obrtanja platforme nije nimalo prijatan, jer se ona pri okretanju cima. Ostali smo tako zarobljeni preko sat vremena, jer lift, navodno, nije radio, a požarnih stepenica nema, po rečima osoblja. Mislili su da će nam iznuditi bakšiš, ali su se gadno prevarili i dobili su žučnu raspravu. U pomoć su nam pritekli gosti Egipćani i gle čuda, odjednom se pojaviše nepostojeće požarne stepenice! Zatim smo otišli u ZOO vrt. Ulaznica je smešno jeftina, ali smo ga brzo napustili, što zbog dosadnih čuvara, koji su stalno hteli nešto da nam objasne ili da nas slikaju za napojnicu, što zbog nevaspitane lokalne omladine, od kojih nismo imali mira (polivali su nas vodom "iz fazona").

Popodne smo proveli u sicilijanskom restoranu, što je predstavljalo pravi gastronomski užitak. Jedino je nedostajalno dobro crno vino, ali smo adekvatnu zamenu našli u nargilama sa ukusom ananasa, jabuke i grejpa. Svako je dobio svoj pisak za konzumiranje ovog, aromatičnog dima. Još malo smo se prošetali i kupili par suvenira, a potom smo se zasladili u poslastičarnici Merliot. Uveče smo se spakovali i još malo zadržali u razgovoru. Pošli smo na spavanje kasno (ili rano), dok se na kairskim ulicama još čuo žamor.

28. april 2004. god

Poslednji dan u Kairu. Obilazimo grad mrtvih, grobnice Memlaka, gde je danas mesto našlo pored pokojnih i oko tri miliona živih duša (posle ekzodusa sa Sinaja, odakle su ih potisnuli Izraelci), Saladinovu citadelu, vojni muzej, Mehmed Alijevu (alabaster) džamiju, medresu, mauzolej i džamiju Kadžmas el Ishakija, Kairski univerzitet El Azhar. Zatim odlazimo u koptsku (hrišćansku) četvrt. Najpre u crkvu Sv. Sergeja, arapski Abu Sergio, lokalitet star preko tri hiljade godina, gde je boravila Sveta familija, a mogu se videti ostaci babilonskog zida. Prisustvujemo službi koptskih sveštenika. U crkvi je dvanaest stubova koji simbolizuju dvanaest apostola, jedanaest je belo, a dvanaesti, Judin je crn, označava njegovu izdaju Isusa. Po nekima, Kopti i Nubijci su jedini, pravi sledbenici Egipćana iz doba faraona. Potom obilazimo crkvu katoličku Sv. Đorđa i sinagogu Ben Ezra. Posebno su stroge mere obezbeđenja ispred sinagoge, gde nam žandari, pretresaju rance. Ovaj kvart mi se najviše svideo, miran je, elegantan i lišen ove u gužve i histerije, na koju nalećete kad napustite njegove zidine. Kraj obiluje sprecifičnim i dopadljivim suvenirima, od kojih bih, posebno, izdvojio rukotvorine od srebra.


Potom odlazimo u Sakaru, udaljenu 25 km od Kaira. Razgledamo drevnu nekropolu, grobni kompleks kralja Džosera (2800 p.n.e.) sa najstarijom stepanastom piramidom, mastabom princeze Idut i Mererurke. Džoserova piramida je prva građevina podignuta od klesanog kamena. Do tada su se, za gradnju, koristila palmina stabla, trska i blato. Podignuta je po nacrtima čuvenog arhitekte, Ihotepa, glavnog faraonovog vezira i uglednog lekara, koga će Ptolomej proglasiti bogom medecine. Do pojave ove piramide, vladari su sahranjivani u mastabama. Mastaba je pravougaona grobnica od zemljanih cigala, a na arapskom znači klupa. Mastaba je za faraona Džosera sagrađena još za njegova života. Arhitekta je došao na ideju da na postojećoj, sazida novu, manju mastabu. Sledile su nove i nove, dok piramida nije dobila šest "spratova". Rođena je piramidalna građevina, simbol novog života i izlaska iz haosa. Posetioca dočekuje 42 ogromna prostora oivičena stubovima. Tu su za vreme ceremonuja stajali vrhovnici 42 provincije, sa obeležjima svojih bogova. Faraon je u pratnji svoje svite ulazio u kompleks. Morao je da dokaže da je sposoban da i dalje vlada zemljom. Prvo bi se, golim rukama, borio protiv bika. Nakon ove procesije, vraćao bi se u dvorište, ograđeno sa četiri stuba, u obliku slova D, simbolima jedinstva Egipta. Preostao nu je drugi deo testa, da optrči oko četiri stuba i time dokaže da je narednih trideset godina spreman da vlada Egiptom. Ako bi iz te bitke izašao kao pobednik, sedao bi na presto, ogrtao se belim plaštom i nastavljao vladavinu. Prilazili su mu predstavnici provincija, darivali ga i obavezivali mu se na vernost. Faraon bi primao krunu Donjeg i Gornjeg Egipta. Nakon proteka tog vremenskog intervala, ispit bi se ponavljao. U slučaju da bude poražen, obredno bi bio ubijan, kako bi njegov duh prešao u naslednika. Obišli smo i podzemne prostorije ovog drevnog kompleksa. Sakara je danas poznata po proizvodnji orjentalnih tepiha.


U Memfisu, koji je pre 4,5 milenijuma bio veličanstven grad, obilazimo muzej sa kolosalnom, ležećom statuom Ramzesa III, alabasernu sfingu i ostale eksponate. Menes je bio vladar gornjeg Egipta, koji je trihiljadite godine pre nove ere stvorio jedinstvenu egipatsku državu. Ujedinio je belu krunu Gornjeg i crvenu Donjeg Egipta. Na mestu gde počinje delta Nila sagradio je utvrđenu prestonicu, koju je nazvao "beli zid", kasnije Mefis. Spolja oko grada, sproveo je iz reke jezero, a u gradu podigao hram, koji, nažalost, nije sačuvan.

Pri povratku, ostalo je malo vremena, pa nervoza raste, a gužva u egipatskoj prestonici je užasna. Ipak, mi uspevamo da izađemo kod pizzerije, kako bi ručali, brzo naručujemo pizze i požurujemo letargično osoblje. Nažalost njihova tradicionalna flegmatičnost je neizlečiva, pošto se u arapskom svetu vreme meri drugačijim aršinima, a žurba nije poželjna. Posle obeda odlazimo do hotela, unosimo stvari u autobus i odlazimo na aerodrom. Tamo se opraštamo od Bojane, našeg vodiča, prolazimo zamornu aerodromsku i pasošku kontrolu, kupujemo u fri šopu neke sitnice. Uz kafu razmenjujemo adrese i poslednje rečenice sa saputnicima u ovoj afričkoj avanturi. Let do Beograda je dosadan, možda i zato što smo poprilično razbacani po avionu. Opraštamo se od ekipe, koja je pored nesumnjivih istorijskih vrednosti koje smo na ovom putu videli, bila najbolji deo putovanja. Naravno, osiguranje za kofer smo, uz dosta uloženog truda, uspeli da naplatimo. Ali to je već neka druga priča.


نناد م بريك

Otkrivena grobnica stara 4.300 godina

Egipatski arheolozi saopštili su danas da su u nekropoli Sakara, u blizini Kaira, iskopali dvostruku grobnicu sa živopisnim zidnim slikama
staru 4.300 godina.
januar 2011. Posle Evrope budi se i Afrika. Posle Tunisa i Alžira demonstracije su otpočele i u Egiptu, jednoj od najtrusnijih zemalja severne Afrike. Demonstracije u Egiptu u
kojima je poslednjih dana poginulo šest osoba predvodi "Fejsbuk" generacija -
omladinski pokreti „6. april” i „Kifaja”, u prevodu „Dosta”

Нема коментара:

Постави коментар