Solčence zahaja, ptiček žvrgori

 

25-29. juli 2008. godine

Vruće je u gradu. Letnje je doba i živeti je tako lako. Pogotovu ako se spremate na zanimljv i uzbudljiv put. Posle dugogodišnje apstinencije cilj nam je Slovenija, tačnije Julijski Alpi. Krenuli smo jednog sparnog letnjeg predvečerja, sa blagom strepnjom jer su vremenske prognoze najavljivale kišno vreme. Usput smo „pokupili” ostatak ekipe, a većina njih je bila iz Novog Sada, što je uslovilo „opravdano skretanje sa puta”. Ali nije mi bilo žao, jer smo u grupi prepoznali neke poznate ljude, a i nemam ništa protiv, da osmotrim svetlima obasjanu Petrovaradinsku tvrđavu (Gibraltar na Dunavu) i njen nestvarni odraz u vodama ove evropske reke. Autoputom nekadašnjeg bratstva-jedinstva brzo smo stigli do granice sa Hrvatskom. Izlazimo iz autobusa, radi pasoške kontrole. I gle čuda, jedna naša saputnica krenula je na put bez pasoša. Nažalost, evropske intergracije nisu toliko odmakle, da bi se ova, nekad bodljikava granica, prelazila samo sa ličnom kartom. Ili je za nju vreme stalo negde tamo u socružičastoj prošlosti. S znatiželjom posmatram poster sa slikom Nacionalnog parka Paklenica kod Zadra i ovu destinaciju upisujem u one koje obavezno treba da posetitim.

Budimo se, sunce nas pozdravlja svojim izlazećim zracima, na brdu vidimo dvorac Mokrice, a ispred sebe granicu, gde od nedavno, počinje Evropska Unija. Setih se da sam od komšija sa zapada čuo vic o njihovim zapadnim susjedima, koja govori o tome kako Slovenci menjaju brzine: 1,2 3, Austrija. Sve mi se čini, da je to posledica frustriranosti, zbog uspeha Slovenaca, da prvi istrče trku, kroz međunacionalne ratove i bolna vremena tranzicije. Opet sledi izlazak iz autobusa i pregled pasoša (mi smo imali grupni pasoš), a onda pravac dvorac. On se nalazi unutar raskošnog parka engleskog tipa sa preko 70 različitih vrsta drveća. Star je oko dvesta godina. Dvorac je uglavnom građen u baroknom stilu. Iza debelih zidova gostima su na raspolaganju stilski opremljene sobe, raskošni apartmani s tornjevima, ali i burno istorijsko nasleđe, legende o fatalnim ljubavima i tajne spletke njegovih nekadašnjih stanovnika. Ako ste raspoloženi možete odigrati partiju golfa na terenu sa 18 rupa, ili posetite dvorski vinski podrum, sa probranim slovenačkim i uvoznim vinima. Ona vas mogu učiniti setnim ili pomalo romantičnim, zavisno od raspoloženja koji ste doneli sa sobom. Mnogi su za ovaj zamak saznali tek kada je britanska grupa „Pet Shop Boys” februara 1986. godine ovde snimila spot za svoj veliki hit „Heart“. I dok uživamo u svežini jutra i lepoti vidika, uz sveže isceđeni sok od pomorandže, osvrćem se da iz nekog ugla ne izleti vampir u fraku, krhka prebledela lepotica vredna spašavanja ili tromi vitez u teškom oklopu.

Nastavljamo put i stižemo u slovenačku prestonicu. Kako je lep, kad je mrtav ovaj grad, pevala je nekad Anja iz grupe Videoseks. Obilazimo centar grada i penjemo se do Starog grada, a onda spuštamo do pijace, gde je već živo, a mi uživamo u espresu i šetnji po Prešernovom trgu i Tromostovlju. Ispratite kuda vodi pogled sa spomenika slavnom pesniku i pronaći ćete kip njegove velike, ali neostvarene ljubavi. Po parku Tivoli, površine preko 17 hektara, već su trčali prvi džogeri. Nažalost, od izbijanja II svetskog rata do danas, u Ljubljani nije otvoren nijedan novi park. I pored te, poražavajuće činjenice, ne mogu a da se ne divim sportskom duhu Slovenaca, koji svaki slobodan trenutak koriste za rekreaciju.

Ljubljana, nemački Laibach, leži na reci Ljubljanici. Različite su teorija o nastanku imena grada. Neki tvrde da je ime potiče od reči ljubljena, drugi smatraju da je nazvana po starom božanstvu Laburus, treći, pak, da reč potiče iz latinskog izraza za reku koja plavi (aluviana), a neki će vas ubeđivati da potiče od nemačkog Laubach, što u slobodnom prevodu znači mlečni potok. Ljubljana se prvi put spominje pod današnjim imenom Laibach 1144. a dve godine kasnije pod imenom Luwigana.

Rimska naseobina Emona (Colonia Emona (Aemona) Iulia tribu Claudia) nastala je 15. godine nove ere. Godine 1220. Ljubljana dobija povlastice grada, a 1335. zajedno s ostatkom Kranjske, potpada pod vlast Habsburgovaca. Njihova vlast biva prekinuta samo u kratkom vremenskom periodu od 1809. do 1813. godine. kada je Ljubljana glavni grad francuskih provincija. Po raspadu Austrougarske monarhije 1918. Ljubljana ulazi u sastav novoformirane Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Novom administrativnom podelom 1929. postaje glavni grad Dravske banovine. Godine 1693. osnovana je Academia operosorum Labacensis, koju 1701. godine nasleđuje Academia philharmonicorum. Godinu dana posle uspostavljanja Kraljevine SHS, Ljubljana dobija univerzitet, a 1937 godine Slovenačku akademiju nauke i umetnosti.

Ljubljana je više puta bila žrtva zemljotresa. Posle katastrofalnog zemljotresa iz 1511. godine obnovljena je u renesansnom stilu, a nakon onog iz 1895. godine, u neoklasicističnom i stilu secesije. Između dva svetska rata, grad je ulepšan sa većim brojem građevina, izgrađenih po projektima poznatog arhitekte Jože Plečnika. Strast prema arhitekturi osetio je gledajući projekte Berlinske katedrale. Stoga upisuje studije u Grazu, a zatim u Beču u klasi Ota Vagnera, čijim se nacrtima divio. Odlično urađen diplomski rad obezbeđuje mu stipendiju od koje putuje po Italiji i Francuskoj i usput uči. Od 1920. godine je profestor na Tehničkom fakultetu u Ljubljani. 1938. godine postaje član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Njegov lik krasio je novčanicu od 500 tolara, a na reversu je bila slika njegovog velikog dela Narodne i univerzitetske biblioteke u Ljubljani. U muzeju arhitekture možete razgledati zbirku njegovih ličnih predmeta, u kući u kojoj je živio i radio, a u dvorcu Fužine njegove projekte prikazane na izložbi u Parizu.

Tehnički muzej Slovenije ima dva dela, staru elektrana pored zgrade današnje Elektro Ljubljane i železnički muzej s bogatom zbirkom eksponata i starih lokomotiva. A ako odete u Narodni muzej Slovenije otkrićete egipatska mumija staru 2600 godina. Prirodnjački muzej izlaže geološko-paleontološku, mineralošku zbirku, a pronaći ćete i zanimljive primerke insekata, ptica i riba, uključujući i čuvenu čovečju ribicu, Proteus. Ako niste uspeli da se rešite loših navika, ili baš zbog toga, na raspolaganju vam je Muzej duvana, gde ćete se upoznati sa postupcima proizvodnje različitih duvanskih proizvoda, kao i sa njihovom upotrebom kroz istoriju. Degustacija nije predviđena planom obilaska muzeja! Nedeljom možete obići buvljak pokraj reke Ljubljanica i upoznati se sa istorijom odbacenih predmeta. Ili podleći potrošačkom mentalitetu i "izgubiti se" u tržnom centu BTC.

Nastavljamo put dalje, ka Bledu, koji je od Ljubljane udaljen 50 kilometara i nalazi su u sastavu Nacionalnog parka Triglav. Impresivni planinski vrhovi smešteni iznad slikovitih dolina bude čudne asocijacije. Bledsko jezero, glacijalnog porekla, nalazi se na nadmorskoj visinini od 475 metara u neposrednoj blizini austrijske granice (pokrajne Koruška- (ne.) Kärnten). Jezero je dugo oko 2 široko 1 kilometara, ukupne površine 1,5 km2 i najveće dubine od 31 metar. Leti je temperatura vode do 25°C, a zimi se formira ledena kora debljine 10 centimetra, pa se koristi kao prirodno klizalište. Oko celog jezera je pešačka staza, sa različitim ambijentalnim celinama, duga oko 7 kilometara. Ako ste lenji možete iznajmiti fijaker. Po jezeru plove brodovi na jedra i vesla. Na jezeru se nalazi ostrvo sa crkvom Svete Marije Jezerske iz XVII veka i stari grad. Iznad jezera se uzdiže Bledski grad, s kulama i drvenim most-vratima na podizanje. Do njega se stiže posle kraće šetnje strmom šumskom stazom. U okviru ovog srednjovekovnog grada nalazi se muzej nakita i oružja, a možete pogledati i stara štampariju i vinski podrum. Grad je bio u vlasništvu Briksenskih biskupa, koji su s te visine nadgledali svoje feudalne posede. Da biste sa zidina starog grada osmotrili prekrasni pogled na jezero i vrhove Julijskih Alpi izdvojićete 7 evra. Bled je prilično nalickan, „fensi”, osim centralnog „vašarskog dela” sa bogatom ponudom brze hrane i pučke muzike.

Posetili smo vilu kraljice Marije, koja je sada pretvorena u eksluzivni hotel. Priča o imovini kraljevske porodice Karađorđević uvek iznova raspaljuje maštu, ponajviše zbog njene ogromne vrednosti. Osim imovine u Srbiji, ona koja se nalazila u bivšim jugoslovenskim socijalističkim republikama nije im vraćena i male su šanse da se to ikada desi. Kraljevska porodica svu nepokretnu imovinu stekla je kupovinom na tržištu. Od imovine Karađorđevića u Sloveniji, pored pomenute vile na Bledu, spomenimo Gospodarski dvorac na Bohinjskom jezeru, vilu kod Kranja i Lovački dvorac u Kamničkoj Bistrici. Da li treba naglasiti da je ove objekte koji su pripadali Karađorđevićima, često i vrlo rado koristio i Josip Broz. Slovenačke vlasti oglušile su se na zahtev princa Tomislava Karađorđevića, da mu se ova imovina vrati. Slovenci su ovakve stavove ugradili i u Ustav (član 81.) pozivajući se na posleratne, komunističke zakone donete od strane Skupštine FNRJ, a po kojima je članovima kraljevske porodice bio zabranjen povratak u tadašnju Jugoslaviju. Istim zakonima konfiskovana im je sva imovina. Spor je stigao i do Strazbura, koji je presudio da Karađorđevići u Sloveniji nemaju šta da traže.

Godine 1855. Švajcarac Arnold Rikli, jedan od začetnika moderne alternativne medicine i turizma na Bledu, otkriva blagotvoran uticaj geografskog položaja Bleda i njegove klime. Stoga je razradio čitav program različitih aktivnosti, od terapije vodom i kupki, do programa zdrave ishrane. Dobre rezultate postigao je u lečenju reumatizma, migrene, nesanice i bolesti krvi. Prvo kupalište u Bledu otvoreno je 1895. godine, pa se organizuje i smeštaj gostiju.

U kafani „Palninca” (sa tradicijom od 1903. godine) pravimo pauzu uz čuvene kranjske kobasice i vitaminsku salatu od svog mogućeg povrća koje raste na i pod zemljom (šarenilo je impozantnije od ujedinjenih „Benetonovih” boja!). Porcije su obilne, a cene vrlo prihvatljive. Zato ne čudi što se na slobodno mesto poprilično čeka, a osoblje restorana „pada s nogu”. Uz odličnu hranu, a po ovako vrelom danu, dobro ide ledeno pšenično pivo u uskoj i dubokoj čaši. Ljubazni kelner mi reče da sačekam desetak minuta da se slegne. Sa žaljenjem, ali bez osećanja krivice, ispio sam dug gutljaj, prekršivši njegovu preporuku. A da se zasladimo, imali smo trilemu: nadaleko čuvene krempite, izvrsni sladoled ili prekomurska gibanica. Bilo šta da odaberete nećete se prevariti. Vreme se naglo menja, smaragdno-zelenu boju jezera zamenjuje olovno-crna. Teški sivi oblaci spuštaju se poput moćne vojske na, dotada, mirnu površinu jezera. Bljesak munja osvetljava drveća, koje se, pod udarima snažnog vetra, uvijaju. Stoga, sklonište pronalazimo u našem autobusu, koji nas, kroz gustu šumu i mnogobrojne kampove, odvodi do planinarskog doma „Kuća kod Savice” („Koča pri Savici”). Dom je prilično skroman, sobe su višekrevetne (7-15 ljudi), a toalet je u prizemlju. Upotreba tuša se zasebno plaća. Jedna naša saputnica, generacija šestdeset i neke, koja sada živi u Engleskoj, kukala je što mora da se smesti u 15-krevetnu sobu, koja je bila namenjena ženama, tako da smo se zamenili. Pevušim pesmu grupe „Buldožer”:

„Žene su ženstvene, žene su ukras prirode...
Muškarci su pravi muškarci, eh ti muškarci!
One ih mole, da ih vole, one ih mole...
Jer žene vole, vole žene – samo kad su zaljubljene!”

Ja sam otišao u žensku, a ona u 7-krevetnu mušku sobu, gde su snom pravednika već spavala i hrkala dva Francuza. Na pitanje kakva je razlika između ovih soba, s obzirom da ni jedna nema mokri čvor, jedini mogući odgovor je „jebemliga”. Engleskinja je sa sobom zadužila i puha, koji je u istoj boravio neprijavljen. Ova razdragana životinjica je vrsta glodara. Najviše podseća na omanju vevericu, a kitnjasti rep mu je dugačak, koliko i celo telo. Krzno mu je sivkasto-braonkaste boje. Uši su velike i okrugle, a oči male. U vreme antičkog Rima, puhovi su gajeni radi ljudske ishrane. Slovenci ih i danas smatraju za delikates. S obzirom da teži manje od dvesta grama, ne bi bio dovoljnan “ni za pod zub”. Jedino mi pada na pamet da bih mogao da ga pojedem iz odmazde, ako bi on predhodno usudio, da pojede moje skromne zalihe hrane. Ujutru su nam se komšije žalile da od malog „klabera” nisu mogli oka da sklope.

“Tako vam i treba”, rekoh im, “kad ga držite utamničenog. Da ste ga vodile na izlete i on bi bio zadovoljan i zaspao kao klada”.

Sledeći dan smo otpočeli obilnim doručkom u planinarskom domu, omletom i jakom kafom, koja je trebala da nas osposobi da izdržimo bogat turistički program. Prvo smo obišli Hudničev most na rečici Mostnici, uživajući u prelivima tirkizne boje vode i zelenila vegetacije, koja je reku izdašno okruživala. Ovaj most spaja seoca Stara Fužina i Ribčev Laz. Pejzaž je kao sa omota „Milka” čokolade, simpatične alpske kućice okićene cvećem (visećim begonijama), sa planinskim masivima u backgroundu. Predeli zelene, negovane i održavane trave, urednih njiva, predivna klima koja razgaljije dušu i tera telo na pokret.

Neprekidno očekujem da se, iz neke od obližnjih šuma, pojavi Hajdi, pegava, sa zlaćanoplavim kikicama, sada već zrela žene i pogleda me svojim čelično plavim okicama. Sledila je poseta skijaškom centra Vogel, koji se nalazi na 1535 metara nadmorske visine. Pošto smo bili „tanki” sa vremenom, umesto planinarenja, na vrh smo se uspentrali gondolskom žičarom, koja je brzo savladala visinsku razliku od 963 metara. Mnogo brže i lakše nego što bi mi to uradili, svakako. Pored Vogela, Bohinjska oblast ima još jedan turistički centar Koblu. Kobla se uzdiže nad Bohinjskom Bistricom i nudi 20 kilometara skijaških staza, koje se nalaze na nadmorskoj visini od 540 do 1.480 metara, kao i dve uređene staze za nordisko trčanje. Vogel ima čak 36 skijaških staza. Pošto smo odlučili da malo i propešačimo, popevši se na vrh, popričali smo sa slovenačkim zaljubljenicima u padobranstvo i paraglajding, koji su sa ovih padina izvodili svoje letove, od kojih, mnogima zastaje dah u grlu. Saznali smo da i svako može sebi priuštiti panoramski let, letiti zmajem ili paraglajderom, tako da ćete za tandemski let s Vogela izbrojati devedesetak evra. A kada je grlo postalo suviše suvo, tu se odnekud našlo „Laško” pivo da ga razgali. U dobro opremljenim planinarskim domovima pronašli smo mape planinskih vrhova i pečate koje smo uredno uneli u naše planinarske knjižice.

U podnožju Vogela na 512 metara nadmorske visine nalazi se najveće i najdublje slovenačko jezero Bohinjsko i istoimeno mesto iz kojeg su prvi planinari još davne 1778. godine uspeli da se uspentraju na Triglav. Zateći ćete ih tamo i danas, u vidu okamenjenih statua, kako pokazuju ka Triglavu.

Ako je dan lep i vedar, prateći smer u kojem pokazuju, ugledaćete najviše vrhove Triglava. Pažljivo ih osmotrite i shvatićete da ni malo ne liče na one sa slovenačkog grba. Pa na Slovencima je da odluče; ili da menjaju grb ili da krešu planinu. Tamo gore, po paganskoj legendi, živi bog Triglav, pod čijim nogama, a na opasnim stenama i provalijama, boravi Morana, boginja smrti. Stoga im nismo hteli da smetamo i svoje aktivnosti smo usmerili na podnožja ovih moćnih planinskih masiva. Na Triglavu živi i Zlatorog, kozorog zlatnih rogova. Njegovu statua pronaći ćete na obali jezera, pa mi stvarno nije jasno, zašto se planinari kače po tim silnim, strmim i opasnim čukama, kada svega toga ima i dole, a i mnogo je lakše. Nešto vam je taj zlatorog poznat? Da, to je ona simpatična rogata životinjica, koju ćete najpre susresti na etiketi „Laškog” piva. Njegov dalji rođak, gams, živi i rikom se oglašava na planini Pršivcu, koja se nalazi na drugoj strana jezera.

Bohinjsko jezero nastalo je tekotonskim poremećajima, a vodu dobija topljenjem lednika. Površine je od 6,6 km2 dužine oko 4, širine 1,2 kilometara i najveće dubine od 45 metara. Za razliku od Bleda, Bohinj je pre svega mesto “divlje lepote”. Za obilazak Bohinjskog jezera treba vam oko pet do šest sati hoda. Jeste da je staza oko jezera dvaput duža, od one oko bledskog jezera, ali je konfiguracija terena takva, da jednostavno ne možete brže da se krećete. Stoga je ovo mesto omiljeno odredište brojnih planinara, alpinista, pravih ljubitelja prirode i onih željnih adrenalinskih avantura. Pored nas prolaze brojni biciklisti, a po vertikalnim stenama veru se alpinisti, ljubitelji slobodnog penjanja svih uzrasta. Nije me napuštao utisak, da Slovenci, kada krenu da se bave nekim sportom, iz kuće povedu sve živo što se po njoj šeta ili gmiže. Tako smo viđali roditelje koji su u speciijalnim ruksacima nosili i sasvim male bebe ili su upregli usplahirene kućne ljubimce. Možete iznajmiti bicikl, štapove za pešačenje ili konje za jahanje i njima obići jezero. Budite oprezni kada budete kupovali mapu sa biciklističkim stazama, jer cene, zavisno od prodajnog mesta, dosta variraju. Osim pedaliranja, tabananja i galopiranja, možete forsirati jezero koristeći priručna prevozna sredstva u vidu čamaca, kanua ili kajaka. Iako je voda dosta hladna i mala deca se kupaju, a jedan momak po jezeru usmerava malu jahticu, navodeći je daljinskim upravljačem. Skrećem Megi pažnju na devojku, koja nosi majicu sa obeležjima bivše, zajedničke zemlje. Ne shvatajući da mladež ne podleže ideologiji, već da je ovakav stajling proizvod trenutnog hira ili namerne provokacije, Megi bezuspešno pokušava da je dozove, plaćajući tako, po zna koji put, preveliku cenu za svoju jugonostalgičarsko-prokomunističku zaslepljenost. To će biti i osnovni lajtmotiv, koji će nas uveseljavati po povratku u planinarski dom.

I dok se probijamo kroz letnju kolonu, koja se poput usijane zmije, uvija putem, sa vrha puca veličanstven pogled na Bled. Ređaju se slike koje tvore čudan kolaž: luksuzni džipovi zatamljenih stakala, socrealistička, oronula zdanja, dosadni, mnogobrojni turisti sakupljeni sa svih strana sveta i šareni biciklisti u prolazu.

U samom Bohinju postoji veliki broj trgovina i restorana. Prodavnice opreme za sve sportove su dobro opremljene, a cene sasvim pristojne. Kao i svako turističko mesto i Bohinj ima svoj mit. Legenda pripoveda da dok je Bog (Boh) delio mesto pod suncem, za razliku od ostalih, Bohinjci su delovali smerno i skromno. Videvši ih tako bogobojažljive i nezajažljive, Bog im je podario najlepše što je imao u ponudi. Iz zahvalnosti, Bohinjci su prelepom jezeru dali ime Bohinj. Ali ne leži vraže! Predstavnik nebeske opozicije, Đavo lično postarao se za infrastrukturu i smeštajne kapacitete (kapitalne investicije, u današnjem žargonu). Po nekim pričama u jezeru, obitava strašna neman, ali mislim da je to sve bila čista laž, do trenutka kada se nisam odvažio da se okupam u njegovim modrim i ledenim vodama. Naravno, gde, ako ne na mestu, gde je kupanje zabranjeno. Razlog za to bila je gužva na uređenim plažama, a i paprena cena ulaznice na iste. Stvar mentaliteta, mislim. Srbi, Rusi i poneki zalutali labud. Tablu sa natpisom o zabrani brčkanja vešto smo kamuflirali odećom (da se nadležni ne dosete!) Potom obilazimo prodavnicu suvenira i bivamo zatečeni previskim cenama slovenačke nošnje (čuvenih pastirskih kapica i kratkih kožnih pantalonica). Moja želja da se prerušim u Kekaca, poznatog pastira iz prastarog filma, čija se radnja dešava na ovim prostorima, surovo je, u samom začetku, osujećena. Utehu vrlo brzo pronalazim u jezerskoj pastrmci koja pliva u slovenačkom vinu, cvičeku. Pošto su primarne strasti zadovoljene, sada mogu da jodlujem ili igram polku, a što se kostimografije tiče, uvek mogu da pribegnem „Laibach” ikonografiji , samo da na nekom proplanku pronađem odbačene rogove nekog papkara i pokupim ponešto iz arsenala totalitarnih režima. Vreme je za odlazak do autobusa i do doma, jer smo za večeras planirali da još posetimo slap Savice.

Svakako nalepši vodopad u Sloveniji je slap Savice, dug oko 78 metara. Slap je izvor reke Save opevan u delu poznatog slovenačkog pesnika Franca Prešerena (1800.-1849.) „Krst pri Savici”. Prešeren je rođen u blizini ovog prekrasnog vodopada, u mestu Vrba nedaleko od Bleda. Sava ima dva izvora, Dolinku i Bohinjku. Sava Dolinka izvire kao reka Nadiza na 1232 metara nadmorske visine i u vidu slapa pada 12 metara duboko. Zatim se spušta u dolinu Tamar, gde ponire i izlazi kod Radeča, u vidu nekoliko jezera, poznatih pod imenom Zelenci, zbog smaragdno -zelene boje vode. Drugi izvor reke Save izvire ispod planine Komarča u vidu visokog slapa Savica, koji se vodom napaja iz Crnog jezera. U vreme obilnih kiša Crno jezero stvara još jedan, privremeni, kaskadni slap visok oko 600 metara. U živopisnom seocetu Ukanc, na kraju jezera, kao što mu i samo ime kaže („u kraj”) Savica se, u širokom meandru, ledena i bledo zelena, penušava od udara o kamen, uliva u Bohinjsko jezero, da bi se iz jezera iznenada pojavila, kao Sava Bohinjka, ovaj put šira i dosta mirnija.

Do slapa ćete stići prelazeći brojne stepenice i blage uspone. Nažalost, sam slap Savice je ograđen, te ga možete osmotriti samo iz daljine. Ovo mesto je, neosporno, vrlo romantično. I dok zalazeći sunčevi zraci padajući na snažne slapove vode, bojeći ih duginim bojama, mi ostajemo nemi pred lepotom prirode, uživajući u huku moćnog slapa. Napravili smo pauzu na odmorištu, pokraj nadgrobnog spomenika rimskom legionaru, uživajući u sumraku, ali nas je nagoveštaj dolazka kiše upozorio, da što pre krenemo ka planinarskom domu. Dobri poznavaoci vremenskih prilika u Sloveniji, upozoravali su me na činjenicu, da se tamo u jednom danu, bukvalno, menjaju sva četiri godišnja doba. Da skoro svakog dana pada kiša, najčešće predveče. Za vreme našeg boravka, bila je švajcarski tačna; svakog božijeg dana u 19 časova. Dok Savica nestaje u karpenterovskoj magli i valja se mlečno bela ka jezeru, spušta se i mrak, a vazuh postaje zasićen vlagom. Sveže je, a tišinu, tek na trenutak, poremeti muk neke divlje životinje.

Kanjon Vintgar, udaljen od Bleda 4 kilometara na jugozapad, je prelepa uređena staza u dužini od oko kilometar i po. Po Srbiji i Jordanu sam uživao krećući se samim rečnim koritom. Ovde je to nemoguće, zbog jake rečne struje i snažne vodene mase. Uz same stene kanjona uklesana je staza obložena drvenim daskama, koja na par mesta prelazi reku Radovnu u vidu mostova. Reka je u prvom delu dosta mirna, a onda dobija snagu i spušta se u sve moćnijim slapovima. Ovaj kanjon otkrili su Jakob Žumer i kartograf i fotograf Benedikt Lergetporer februara 1891. godine. Zadivljen lepotom ovog kanjona, poželeo sam da na kraju puta postoji neki kafe, gde bismo se mogli osvežiti i uživati u ovim prirodnim lepotama. Kao da je neki dobri duh, poput onog iz Aladinove lampe, pročitao moje misli i uslišio moje molbe. Napravili smo kratak predah uz odlično slovenačko limun-pivo. Porodica Petrović brojna po sastavu i lepa po izgledu, već je uživala u kupanju, prenoseći pozitivnu energiju na ostale članove naše grupe. Idemo dalje, a to je natrag do Bleda, da se još malo kupamo, obiđemo jedino slovenačko prirodno ostvce (ono na jezeru!) i naravno, da probamo još ponešto od bogatstva slovenačke gastornomske ponude. Ove aktivnosti su nas toliko zaokupile, da je vreme do povratka u dom, brzo prošlo. Ostalo je da još pomognem našem vozaču Alanu da dospemo gorivo, jer sutra napuštamo planinarski dom i krećemo polako natrag.

Ustali smo prilično rano, kako bismo uspeli da vidimo sve ono što smo zamislili. U Staroj Fažani nabavljamo lokalne specijalitete krašku pršutu i bohinjski kačkavalj, vino Malvaziju, štrudlu sa višnjama i krećemo put Škocjanske pećine. Ona je jedinstvena prirodna znamenitost, delo reke Reke u podnožju planine Snežnik. Sama Reka ima najveću slepu dolinu u Sloveniji. Jama ima više grandioznih dvorana, dugih od 10 do 300 i visokih oko 100 metara. Na kraju se dvorane ulivaju u moćni kanjon, kojim teče Reka ponornica, prizor dostojan onom iz pakla (bar ga ja tako zamišljam, a vizuelno prelepo deluje!). Valjda je to razlog što su i mnogi filmovi ovde snimljeni, računajući i moj amaterski. Tunel prolazi kroz Tihu jamu, deo podzemnog kanjona dugačkog pola kilometra. Prvi deo, koji se zove Raj, prepun je stalaktita i stalagmita, a drugi deo, pod nazivom Kalvarija, nekada je bio korito reke.

"Visita interiora terrae, rectificando invenies occultam lapidem"

Ukupna dužina podzemnih prolaza je oko šest kilometara. Ovo kraško biosferno područje, koje obuhvata oko 413 hektara površine, proglašeno je 1996. godine za regionalni park prirode. U pećinama živi 250 vrsta biljaka i pet vrsta slepih miševa. Do restorana se vraćamo delom peške, a delom uspinjačom, tako da imamo vremena da popijemo poneko prehlađeno pivo. Tamnu mrlju na naš boravak ovde, bacio je, jedan neidentifikovani saputnik iz naše grupe, koji je pokušao da ne plati račun za konzumiranu hranu i piće. Govoreći da mu je dosta takvih protuva, zbog kojih nas bije loš glas, drugi, ali ovaj put, savesni saputnik, podmirio je njegov ceh. Uuuaaaaa za prvog i veliko bravo za drugog!

Nemamo, nažalost, vremena da posetimo Postojnu i čovečju ribicu, niti kanjon Soče i upražnjavamo rafting po njoj. U nekim starim spisima pročitao sam da su na prostorima današnje Škofje Loke nekad spaljivali veštice. Danas ih ne spaljujemo, zavodimo ih i vodimo kod popa na krunisanje. Teoriski gledano, pošto smo imali kolektivnu šengen vizu mogli smo da „skočimo” do Trsta na kapućino ili sladoled, od kojih smo bili udaljenim tričavih pola sata. Ali u grupi je pobedio razum, nad razbuktalim strastima, „ajmo na put, žurimo kući! ” Takva logika poražena je u Novom Mestu, gde se autobus volšebno pokvario, a mi, neočekivani, ali priželjkivani predah, u maniru svetskih putnika, maksimalno iskoristili, za uživanje u lignjama na žaru, domaćem crnom vinu i društvenim igrama.