Rimski putevi Srbije – Feliks Romuliana

„ad memmorriam aeternam Divl Imperatoris Galerii Maximini, Oedipus filius“

Posle sezone najavljenih poplava, koje su nas sve rastiužile i zavile u crno, došlo je vreme da krenemo na još jedan put po Srbiji. Put koji obećava i koji srca ispunjava optimizmom, a lica blaženim osmehom. Naš cilj je na istoku, blizu Zaječara i u negotinskoj krajini. Put rimskih imperatora i jedan od srpskih vinskih puteva.  Šansa za srpsku turističku ponudu.

U širenju Rimske imperije, reka Dunav je imala značajnu ulogu, a, istovremeno, bila je i njena granica. Najveći deo limesa, odnosno, granice, bio je na teritoriji današnje Srbije, gde su podizani utvrđeni gradovi, odakle se Rim branio od varvara. Zahvaljujući geografskom položaju, u Srbiji se nalaze značajni spomenici koji datiraju iz Rimskog carstva. Takođe, petina ukupnog broja svih imperatora, rođena je u na tlu današnje Srbije.

Feliks Romulijana je u istočnoj Srbiji, nedaleko od sela Gamzigrad i jedan je od arheoloških lokaliteta na 600 kilometara dugom putu rimskih careva kroz Srbiju. Na ovoj zemlji  je u drugoj polovini trećeg veka rođen budući imperator Gaj Valerije Galerije Maksimilijan (293. - 311.n.e.),naslednik cara Dioklecijana. Čovek koji je prvi pokazao toleranciju prema obožavanju drugih božanstava (hrišćanstvo), ali nije imao sreću da ga istorija po tome upamti. Kako to biva kod iskonskih  edipovaca, sagradio je carsku palatu, u čast svoje gospođe majke, Romule, na visoravni koju s tri strane okružuju livade, a s četvrte reka Crni Timok. Kroz rimsku čaroliju, u antička vremena svojom nadahnutom pričom, poput vremeplova, proveo nas je direktor zaječarskog muzeja, gospodin Bora Dimirijević. Pravi srpski Indijana Džons, očarao je ženski deo naše grupe, kao što su njegove koleginice (volonterke) šarmirale muški deo grupe. No, svima im bezgranično hvala na gostoprimstvu i nadahnutoj priči.

I kako to biva kod Srba, dve devojke više je zanimalo muzejsko električno vozilo, nego predavanje iz istorije. Duhoviti gospodin Dimitrijević, obećao im je vožnju vozilom, ako ga budu saslušali. A obećanje je za Srbina isto ono što je disciplina za Nemce, vodka za Ruse i novac za Amerikance. Elementarno, dragi Votsone!

U početku se smatralo da se u Gamzigradu  radi o vojnom logoru-kastrumu, a onda se ispostavilo da je Gamzigrad raskošna palata, koja spada među malobrojne reprezentativne spomenike dvorske arhitekture rimske imperije. Da je reč o carskoj palati, arheolozi su potvrdili krajem prošlog veka. Naime, pokojni profesor Dragoslav Sreojević nameračio se da kopa pored usamljene, bele, seoske kuće. Jedine  u okviru arheološkog lokaliteta.  Na mestu gde se nalazila građevina, čija je funcija bila zagonetna.  Predpostavlja da  se baš tu nalazio paganski hram, u kojem je Galerijeva majka, izvodila, skupa  sa svojim sledbenicima mistične ritalne gozbe.

  

I ništa nisu pomogla odvraćanja gospođe Anke, da je od tolikog prostora, našao da kopa baš u blizini prozora, profesor je ostao odlučan u svojoj nameri. I 1984. godine pronašao ploču od tufopeščara s  uklesanim natpisom Felix Romuliana (datira iz 305 ili 306. godine n.e). Kopija ove ploče, umanjena,  prodaje se kao suvenir uz još pregršt zanimljivih sitnica u muzejskoj prodavnici. Pored toga što kupujete podsetnik na posetu ovom lokalitetu, time pomažete i ovim entuzijastima, da nastave istraživanju i obraduju nas s novim, još lepšim otkrićima.

No, Srbi ne bi bili Srbi da odmah nisu počela ogovaranja da je profesor ploču naručio kod seoskog kamenorezca, kako bi potvrdio svoje predpstavke, da je ovaj lokalitet zapravo carska palata.

No, pronalazak glave imperatora Gaja, izrađene od crvenog porfirita, začepila je usta i tim večitim skepticima.  

Da, zaboravih da napomenem, na ovom lokalitetu sam bio u zlatno vreme naše arhelogije (kad je bilo i novca) krajem sedamdesetih godina XX veka.  

Kao dečak. Koliko se toga i sećam, osim da sam bio zadivljen?

Živopisnim mozaicima od raznobojnih kamenćića, lepim poput orjentalnih ćilima, ali lakšim za održavanje. Rimljane su znali i kome da se obrate za izradu mozaika, majstorima  Grcima, a platili ih kao današnji preduzetnici svoje radnike. Nisu bili mutavi ti Rimljani! Od dečačkih dana do danas, dosta sam proputovao i dosta toga video. Da li gamzigradska palata sija starim sjajem za mene?

Znali su ti, rimski tajkuni da treba ulagati u nekretnine, da je to najsigurniji penzijski fond. Galerije je palatu gradio da bi posle povlačenja sa vlasti, u zavičaju proveo mirne penzionerske dane, ali je, avaj, 311. godine na putu za Sofiju preminuo. Zlobnici tvrde od sifilisa, ne dočekavši završetak palate. Prema Laktanciju, Galerijevo telo, unakaženo teškom bolešću, spaljeno je u Sofiji, dok Aurelije Viktor  tvrdi da je Galerije sahranjen u Romulijani. Pored majke. Jedna je  majka! A otac nepoznat, u senci, navodno Mars.  Smrtna majka i besmrtan otac. Poznato, zar ne?  Ako  mene pitate, zaista cenim to što je slavio boga-veseljaka Dionisa.

Ali, da te, navodno, začne bog rata,  a da slaviš život -  to je žešća pacifikacija. Za Nobela, momentalno da se uruči! No, njegovom psihološkom profilu sleduje tata Edip. I još umislio baja da je Pantokrator (vladar cele vaseljene),  a ovozemaljsku prćiju je delio s još tri vladara, na mamu da se i ne vraćamo, Galerije, druže, malo si se zaneo!

Već u IV veku ceo posed je prepušten hrišćanskoj crkvi.  U V veku palatu su razorili Varvari, a u VI veku Justinijan I je izvršio obnavljanje palate pretvorivši je tom prilikom u pogranično utvrđenje, dosta skromnije, doduše. Prilikom najezde Slovena, krajem VI veka, ovaj nekada zaista moćan grad biva napušten.

Sam carski kompleks se prostire na sedam hektara I opasana je dvostrukim;  starim I novim zidom sa dvadesetak kula. Unutar zidina nalazi se carska rezidencija, hramovi I kupatila (terme). Oko palate tu je i mnoštvo kamenih kuća, krivudave uličice I uski prolazi, neočekivani mali trgovi na kojima su vešto napravljeni kameni bunari. Feliks Romulijana je bila jedno od “šest kapija carstva”. Pored površinskog dela postoji I kompleks podzemnih dvorana I hodnika koje vode u nepoznatom pravcu ka planini Rtanj I ka Gamzigradskoj banji. Kažu da je ovo područje bilo prepuno zmija, ali možda takva ogovaranja potiču od Galerijevih ljubavnica, kojima se nije dopadala njegova odanost majci.

Feliks Romulijana se izdvaja od drugih carskih palata iz toga doba po očuvanosti i specifičnom arhitektonskom sklopu, sa dva odbrambena bedema, skulpturama imperatora Galerija, Jupitera i Herkula, kao i prekrasnim mozaicima. Po umetničkim dometima mozaika i dekorativne arhitektonske plastike, Gamzigrad predstavlja vrhunsko dostignuće kasne antike, kao perioda u kome se centri moći pomeraju sa zapada na istok. Mozaici su, treniutno, zaštićeni, ali će tokom leta zablistati svom svojom lepotom. Tokom avgusta na ovom mestu, organizuju se pozorišne predstave i koncerte, pa, eto izvolite...

Od 2007. godine carska palata Felix Romuliana je deo UNESCO svetske kulturne baštine i meta znatiželjnih posetilaca, kao i mnogobrojnih istraživača i arheoloških stručnjaka iz Srbije i čitavog sveta. Dokaz da je naš lokalitet interesantan i samim Rimljanima (dodiše današnjim) je i podatak da su zatražili par eksponata s ovog lokaliteta. Dobili su ih, naravno privremeno, i izložili u Koloseumu. Naravno, uzvratili bi nam oni drage volje, ali treba da se steknu uslovi i obezbede sredstva za osiguranje eksponarta. Dotle, u daljem istraživanju, našim stručnjacimi pomažu Nemci i Norvežani. Uz pomoć Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu i donacije u iznosu od 32.362 EUR, realizovan je projekat čiji je osnovni cilj bio uredjenje prirodnog amfiteatra odmah izvan prostora istočne kapije carske palate Feliks Romulijana

Pored palate, arheološki lokalitet obuhvata i obližnje brdo Magura, s dva brežuljka,  koje kad bolje zagledate, ukaže vam se jasan simbol materinstva. Taj požudni  objekt obožavanja! Iskopavanja su pokazala da je se radi o  svetom bregu, na kome je, poslednji put u Rimskom carstvu, izvršen čin apoteoze.  A njihova skaralnost datrira od bronzanog doba. Odavde su se Galerije i njegova, ljubljena majka uzdigli među bogove, u nebesa, a njihovi zemni ostaci pokopani su u mauzoleje. Ispostavilo se da je  Viktor Aurelije bio u pravu. Otkrivene su  dve zidane grobnice (mauzoleja), bogato ukrašene arhitektonskom plastikom, i dve humke sa lomačama (tumule).  Kalotne humke nose karakterističnu simboliku. One obezbeđuju sveti prostor  na kojem je obavljen čin divinizacije (prevođenja iz statusa smrtnika u besmrtnost) i ostvarena komunikaciju uzmeđu zemlje i nebesa. Bežična, Bluetooth?

Na srrebrnoj lomači (rogus connsecrationis) spaljena je imperatorova lutka od voska, a s njenog vrha, iz kaveza, poleteo je beli orao. Da je bila srebrna nisu, do sada, pronađeni materijani dokazi, koji bi to potvrdili. No, Galeriju nije manjkao osećaj za vreme. Umro je taman na vreme da se vine u nebo, jer je samo dve godine kasnije Konstantin doneo čuveni edikt, kojim je hrišćanstvo proglasio za državnu religija, a mpagantstvo ukinuto.  Edikt, kojim bi bila onemogućena njegovu staromodnu konsekracija.

Na ovom arheloškom lokalitetu devedesetih godina XX veka pronađeni je oko stotinak zlatnika, solida (koji možemo locirati u vremenskom rasponu od 375. do 408. godine; za vreme vladavine: Gracianusa, Valentinianusa II, Theodosiusa I, Arcadiusa). Kako politika dobrog domaćina nalaže pohranjeni su u tamu bankarskih sefova, kako u onih klonulih duhom i moralom ne bi rodili neke nečasne namere. I sami nadničari, koji su pronašli značajnije artifekte nisu bili zadovoljni s uobičajnom nagradom od sedam nadnica, nego su iskali i iskali... No to je već neka druga priča, priča o ljudskoj pohlepi i večnom nezadovoljstvu. No, vratimo se mi našem „maminom sinu“.

Imperator Galerije je vladao po uzoru na cara Dioklecijana, pa je planirao da, kada se povuče sa prestola,  život nastavi u palati, koju će sagraditi u kraju odakle je poticao.  Od Dioklecijana je nasledio sistem vladavine poznat pod nazivom tetrarhija (na grčkom - vladavina četvorice), sistem vlasti  gde se ona del. S njegovom smrću, okončava se ovaj neobični sistem vlasti, neshvatljiv današnjim političarima.

Gradnja je počela posle pobede, koju je izvojevao nad Persijancima 298. godine. Iz tog perioda je unutrašnje utvrđenje kompleksa, palata u severozapadnom delu i mali hram. Konfiguracija terena nametnula je njegovu nepravilnu, trapezastu osnovu, a prvobitna fortifikacija nameće poređenja s Dioklecijanovom palatom u Splitu.  Zidovi palate bili su obloženi oplatama od mermera i zelenog porfirita ili ukrašeni freskama i štukaturama.

Sredinom V veka središnja dvorna u severozapadnom delu Romulijane prepravljena je i pretvorena u trobrodu hrišćansku baziliku. Odbrambene kule pretvorene su u zanatske radionice, tadašnje šoping molove. I sve bi bilo lepo i živeli bi duigo i srećno, da nisu naišli krvoločni Huni i sve spalili. Romulijana se obnavlja, ali dosta skromnije, izgleda da je i tada vladala ta prokleta kriza, nije bilo stranih investicija, a i investitori su, naravno, fušarili pri gradnji. Svaku sličnost s vremenom današnjim, odlučno i s gnušanjem odbacujem.

Prvi pisani dokument u novijoj istoriji o Romuliani ostavio je saksonski baron Herder u putopisu "Rudarski put po Srbiji", 1845. godine. Posle barona, za Romulianu se zainteresovao austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic, koji 1860. godine obilazi ovo područje i ostavlja nam crteže zidova i okoline. Godine 1950. arhitekta Ðurđe Bošković izradio je novu osnovu gamzigradskih bedema, naznačio položaj najznačajnijih građevina unutar njih i istakao potrebu da se ovaj važan kasnoantički spomenik zaštiti i istraži. Arheološka istraživanja, započeta 1953. godine, pokazala su da u okviru bedema postoji nekoliko palata i hramova, koji govore o značaju i nameni Romiliane.

 

Sledi poseta Zaječarskom muzeju i Radubegovom konaku. Zaječarski muzej smešten je u lepoj i obnovljenoj zgradi, a iz zbirke treba izdvojiti  deo arhivolte sa natpisom FELIX ROMULIANA (oko 306. god.); pilastar sa predstavom tetrarha u medaljonima (oko 306. god.); glavu imperatora Galerija i šaku sa globom, deo skulpture ili skulptoralne grupe izrađene od crvenog porfirita (posle 303. godine); glavu Herkula, deo skulpture od belog mermera (oko 310. god.); glavu Jupitera, deo skulpture od belog mermera (oko 310. god.); Asklepija, deo skulpture od belog mermera (oko 310. god.); mozaike: Dionis na gozbi (otkriven 1969.), Venatori, Lavirint (oko 310. god.); srebrno posuđe iz Romulinog konsekrativnog spomenika na Maguri (oko 306. god.); češljeve od jelenjeg roga (druga polovina IV – V vek); ostavu crkvenih predmeta (VI vek); nakit iz srednjovekovne nekropole sa prostora ispred glavne – istočne kapije Gamzigrada (XI vek).  U Narodnom muzeju u Zaječaru, čuva se i mozaik neobično skladne kompozicije i jasnog kolorita, za koji stručnjaci kažu da je jedna od najlepših predstava Dionisa, kao mita o večito mladom božanstvu. Dionis je inače moj omiljeni bog, pored Afrodite, naravno. O tome koliko je bio omiljen u ovim krajevima, i od kada datira gajenje vinove loze u ovim krajevima svedoče i grozdovi isklesani na pilasterima, konzolama i parapetnim pločama. No, strpljenja, kasnije ćemo mu mu odati počast i „primiti pričešće“ u Rajačkim pimnicama.

Prisetimo se ovom prilikom i velikog Zaječarca i našeg državnika Nikole Pašića (Zaječar 1845–Beograd 1926). Prvo njegovo pojavljivanja u javnom političkom životu bilo je 1878. godine, kada je izabran za narodnog poslanika. Potom sledi osnivanja Radikalne stranke 1881. godine, predvođenje Timočke bune 1883, osuda na smrt, izgnanstvo i pomilovanje 1889.

Posle abdikacije kralja Milana, sa svojom strankom izvojevao je izbornu pobedu, preuzeo vlast u Srbiji i formirao svoj prvi kabinet Vlade 1891. godine. U njegovoj biografiji susreću se i funkcije predsednika beogradske opštine 1896–1897, diplomate–poslanika u Petrogradu 1893–1894, po završetku I  svetskog rata pregovarač je na Konferenciji mira u Parizu. Da se on pitao, a ne nezajažljivi kralj Aleksandar, Jugoslavija nikad ne bi bila stvorena. Ovde su izloženi i ešalj kojim je održavao  dugu, sedu bradu i njegov posmrtni lovorov venac.

Za vreme vladavine Obrenovića, Radikalna stranka, pa i on kao njen vođa, bili su uglavnom u opoziciji a sasvim retko na vlasti, dok su za vreme Karađorđevića bili isključivo na vlasti, a sporadično u opoziciji. Posle smrti upoređivan je sa ostalim velikanima evropske istorije. Zanimljiva je i anegdota koja se vezuje za njegovo ime. Jednom prilikom, kad je oboleo, u posetu mu je stigla skupštinska delegacija s porukom:

„Skupština Vam želi brzi oporavak s devedeset šest glasova za i četiri protiv!“

Zaječar nas je zadivio svojom starinskom arhitekturom i nekim mirom i spokojem, koja se u Beogradu ne srećei. U centru Zaječara, u ulici Ljube Nešića, koja je ujedno i trgovačka oaza grada, nalazi se Radul- begov konak, jedan od spomenika orijentalne kulture u ovom kraju. Nije moguće utvrditi ko je sagradio i bio vlasnik konaka, ali, pretpostavlja se da je, po oslobođenju Timočke krajine od Turaka 1833. godine, konak dobio novog vlasnika – Radul- bega. Po sultanovom naređenju, Turci su morali da napuste novooslobođene nahije, a svoja nepokretna dobra da ustupe srpskoj upravi ili prodaju hrišćanima. Tako je i čardak, od nekog nepoznatog Turčina, otkupio tada najbogatiji Grljanac (selo Grljan pored Zaječara), Radul Gligorijević, kasnije poznat po nadimku Radul-beg.

Čardak Radul bega ima prizemlje i sprat. Prilikom rekonstrukcije objekta nađeno je da su prizemne prostorije korišćene kao zanatske radnje, dok je spratni stambeni deo čardaka bio daleko atraktivniji i folkloristički interesantniji.  Godine 1976. završen a je rekonstrukcija i adaptacija čardaka.

U  prizemlju je galerijski prostor u kome se, pored likovnih izložbi odvijaju i drugi raznovrsni programi. Na spratu smeštena je stalna postavka “Stari Zaječar” koja prikazuje materijalnu i duhovnu zaostavštinu grada XIX i XX veka. Prostorije ukazuje na promene u životu i prelazak s orjentalnog poimanjaa života, na savremeni, evropski. Jedna soba je opremljna s nameštajem u duborezu optočenim sedefom, a po lepoti se izdvaja sto s natpisom na arapskom:

„Ako tajnu znaju dve osobe, to više nije tajna!“

I kada sam krenuo na ove puteve rumskih imperatora, nisam ni slutio da ćemo, doslovno, ići, rimskim putevima, skrivenim od očiju javnosti, vešto izbegavajući autoputeve. I da će naša malobrojna rimska legija, često zastajati da naša motorizovana zapregaa dođe do daha. Zastali smo stoga, malko u Rajačkim pimnicama i poradi busa i poradi nas samih. A u slavu moćnog boga Dionisa. Onog sa mozaika.

 

I dok je naš autobus nežno kašljucao, obreli smo se u gradu zlata, Majdanpeku, lepom gradiću, koji danas živi  na marginama nekadašnjeg sjaja. Naš vozač samo što nije katapultirao vremešni automobil, koji se sredinom osambesetih godina XX veka, prodavao „s one strane bare“.

A mi, mi smo, kao hipnostisani, posmatrali skulpturu rudara, koja je rotirala ispred Upravne zgrade rudnika. Okreće se kolo sreće. Možda će opet neki  tužni rudar da osvane na nekoj, novoj banknoti skromne novčane vrednosti. A od Majdanpeka do Beograda pet je sati vožnje autobusom u godinama. Najboljim godinama...