Deutsche Tage 2-Božićna jelka ispred Rajhstaga

Vozim duž biciklističkih staza, ovde u Berlinu i sve to izgleda vrlo civilizovano, prijatno i prosvećeno. Automobili se ne parkiraju na biciklističkim stazama i ne zalaze na njih, a ni biciklisti ne voze ulicama, niti trotoarima. Postoje mala stop svetla za bicikliste, čak i znaci za skretanje…Pomalo sam šokiran, sve to dobro funcioniše. Zašto ovako ne može da bude i tamo gde ja živim“

(„Biciklistički dnevnici“, Dejvid Birn)

Zvončići, zvončići, zvone celu noć… Dok sam ja misllio na Berlin. Grad nad čijem se nebom zagledao i čuveni Vim Venders. Još jedan grad sa anđelima. Suprotno stavovima francuske organizacije „Fonakon“ koja Deda Mraza optužuje za gojaznost, vožnju u pijanom stanju i rasipanje budžeta, čudeći se zašto ljudi slave što su još jednu godinu matoriji, ja sam i dalje ljubitelj zajapurenog dedice. Život treba uvek slaviti, a povod je uvek u drugom planu. A putovanja su poput ljubavi, u početku se ne snalazite u novom, ali imate žarku želju za otkrivanjem skrivenog.

Nebo nad Berlinom (Der Himmel über Berlin)

Berlin su osnovala dva slovenska plemena 720. godine. Heveleri su se naselili kraj reke Hafel, na mestu koji je kasnije nazvan Špandau. Šprevani su se skrasili kraj reke Špre, u današnjoj gradskoj opštini Kepenik. Ove naseobine su opasane bedemima oko 825. godine. Predpostavlja se da je Berlin ime dobio po močvara koje su se nalazile na mestu gde se danas proteže grad. Spada u najmlađe evropske gradove, pošto je osnovan u XII veku. Grad se sastojao od dva naselja, Berlina (1244.) i Kelna (1237.), na obe strane reke Špre, u današnjoj oblasti Mite (Mitte = centar). Prva gradska palata je građena pored obale reke Špre od 1443. do 1451. Kuga desetkuje stanovništvo ovih naselja 1576. godine, a velike ljudske žrtve izaziva i tridesetgodišnji rat (1618.-1648.). 

Fridrih je 18. januara 1701. godine krunisan za kralja Pruske, a objedinjeni Berlin je 1709. godine postao prestonica Pruske. Nažalost, gradski centar stradao je 1830. godine u požaru, pri čemu su uništeni brojni istorijski spisi. Od trgovačkog centra u XIII veku do moderne metropole XXI veka grad je prešao dug i trnovitv put. Od prestonica pruskog kraljevstva, preko nemačkog carstva i Vajmarske republike do Trećeg rajha i hladnoratovskog epicentra. Nemačka je dala nemerljiv doprinos savremenoj nauci i kulturi; kompozitore, pisce, nemačke filozofe (Hegela, Kanta, Ničea, Šopenhauera i druge). 

O svemu ovome najbolje svedoči sjajna izložba u Nemačkom istorijskom muzeju (Deutsches Historisches Museum, ) na bulevaru Unter den Liden. Saksonski i tevtonski vitezovi defiluju pred našim očima u svoj svojoj moći. Sve ukupno osam hiljada eksponata.

Das Heillige Rőmische Reich Deutscher Nation.

Oto fon Bizmark, "krvlju i gvoždjem" ujedinio je Nemačku i postao prvi kancelar. Suzbijao je separatizam nemačkog rimokatoličkog juga, gušio političke slobode i radnički pokret, a 1878. godine izdao je "Izuzetni zakon" (Lex specialis), kojim je socijaldemokratiju stavio van zakona..

O našeg hotela "Kolumbus" smeštenog u teškom zaleđu istočnog Berlina, nedaleko od nekadašnje fabrike ORWO (s čijim smo filmovima otputovali na prve eksurzije i čije smo magnetofonske trake slušali na prvim žurkama)

S-banom (tramvajem, karta 2,10 €) stižemo, posle dvadesetpet minuta vožnje, u nekadašnji centar istočnog Berlina, na Aleksandarplac, najstariji deo grada. Glavni štab Komunističke partije koji se nalazio na ovom trgu, srušile su gradske vlasti. Bio je toksičan i to ne samo ideološki. Srušen je zbog materijala od kog je bio sagrađen, azbesta. Ustupio je mesta hramovima potrošačkog društva. I satu koji meri svetsko vreme.

Trg krasi ponos istočnonemačke arhitekture podignut od 1965.-1969. godine, televizijski toranj Fernzeturm (Fernsehturm). Idejni tvorci ovog tornja su Herman Henselman, Jurg Štrajput, Valet Hercong i Helbert Aust. Berlinski televizijski toranj je simbol grada, vidljiv skoro iz svih delova grada. Godišnje ga poseti oko milion posetilaca. Kada se promenio režim, projektanti su priznali da su namerno napravili, da kada se jednim od dva putnička lifta uspete na toranj (za nekih 40 sekundi ili stepenicama s 986 stepenika) i izađete na njegovu platformu, na visini od 204 metara, prvo što ugledate je zapadni Berlin. Ipak fenomen poznat kao "Papina osveta" (Rache des Papstes) nisu mogli da predvide. Naime, kada god sunce obasja toranj, kao refleksija na staklenoj kugli, pojavi se krst. Originalna visina tornja je bila 365 metara, koja je posle postavljanja antene dosegla 368 metara. Ovo je najviši evropski toranj, posle onog moskovskog. Restoran, smešten u njegovoj kugli, okrene se za pola sata 360 stepeni.

Pahulje koje promiču su sve krupnije i vlažnije, a ulice klizave, tako da moramo da pazimo kako koračamo. Prolazimo pored Gradske većnice, Neptunove neobarokne fontane ( s četiri devojke, četiri nemačke reke: Rajna, Elba, Odra i Vezer), statua Marksa i Engelsa vizionarski zagledanih u svetliju budućnost (s klizavim mesinganim postoljem). za vrema promena režima pored spomenika je stajao natpis:

"Sledeći put će biti sasvim drugačije!".

Pravi Metropolis, kako kaže istoimeni film Frica Langa iz 1927. godine. Baš ove godine se slavi šezdeset godina međunarodnog filmskog festivala i dvadeset godina od pada zida.

Na obali reke Špre nalazi se muzej DDR-a koji baca sasvim novo svetlo na život u nekadašnjoj Nemačkoj demokratskoj republicu (DDR=NDR).

Ova država je postojala od 7. oktobra 1949. godine do ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine. Nameštaj, kućni aparati, sve to je tako prepoznatljivo čak i posetiocu iz Srbije.

Možete odgledati i TV-program sada već nepostojeće države. Značajno mesto zauzima i nudistički pokret, koji je eto bio dozvoljen i u rigidnom društvenom sistemu. Sve je bilo ogoljeno do gole kože...

Ostavljamo za sobom Fridrihštrase, ulicu punu luksuznih butika i trendi kafića. U kojoj se našlo mesta i za berlinsku verziju "Galerije Lafajet" pariskog arhitekte Žana Nuvela. Tile je svojim delom uneo note pariskog šarma u traumatizovano Šperovo nasleđe.

U susret nam dolazi tek poneki prolaznik, zaljubljeni par ili nevoljni vodič pasa. Kasnije ću saznati da su Berlinci za držanje pasa da godišnje uplate gradu 150, a za malenog hrčka 25 evra. Stupamo u bulevar u kome je 1647. godine postavljeno šest redova drveća i koji nosi romantično ime Unter den Liden. On je svojevrsni berlinski odgovor na pariski Šanzelize. Lipe su posečene 1936. godine pred Olimpijadu, a novoposađeno, za vreme socrealizma, dar je poljske države. 

Ovde je nemački memorijani spomenik žrtvama rata Neue Wache podignut 1816. godine s skulpturom Pietà, brojne ambasade (ruska, američka) i zgrada opere. Grad je obučen u novogodišnje praznično ruho. Dvojica vozača zamalo se nisu sudarili po klizavom putu, razmenjuju oštre reči, ali ni naznake mogućem fizičkom obračunu. Pod našim užurbanim koracima škripi sneg, a mi, prošavši pored ostrva muzeja i Humbolt univerziteta, na kojem je predavao Hegel, sve se više približavamo čuvenom zdanju Bradenburške kapije (Branderburger Tor), jedinoj preostaloj gradskoj kapija i svojevrsnom simbolu grada. Sagrađena je u periodu između 1788.-1791. godine i bila je najlepša od tadašnjih ukupno osamnaest gradskih kapija.Kada je Napoleon 1806. godine zaposeo grad, rimsku dvokolicu s vrha kapije odneo je u Pariz.

 

Uz veliku pompu dvokolica je vraćena 1814. godine. Stradale su tokom II svetskog rata, ali su obvnovljene i vraćene na mesto. Noćas je kapija obasjane raznobojnim svetlima reflektora. U toku su poslednje pripreme za sutrašnji doček nove 2010. godine.

Pogledah nebo nad Berlinom i udahnuh predpraznički vazduh. Baš u vreme našeg boravka u Berlinu oboren je jedan neslavni rekord; dvanaest dana bez sunca, čime je u arhivu smešten onaj iz 1964. godine, kraći samo za jedan dan. Tako dospevamo i do neorenesansnog zdanja Rajhstaga (Reichstag) Pola Valota iz 1894. godine. Zdanja spaljenog (27. februar 1933.), zapuštenog i ponovo obnovljenog po projektima britanskog arhitekte lorda Normana Fostera, sa ogromnom staklenom futurističkom kupolom. Kada sam se osvrnuo, nije bilo mojih tragova u snegu.

Ovde danas zaseda nemački parlament (Deutscher Bundestag). Ulaz u parlament i uživanje u pogledu sa staklene kupole se ne naplaćuje. Kažu da Fridrih nije bio oduševljen idejom da se sagradi zdanje parlamenta na ovom mestu. Bar ne na teritoriji Berlina. Mesto gde se i danas nalazi ova građevina nekad nije pripadala gradu Berlinu.

Arhitekte i zidari su zasukali rukave i otpočeli s gradnjom. Ispostavio se da je deo zgrade ipak nagazio na tlo Berlina. Kralj je nešto promrljao kroz zube i rekao trudbenicima da zgrada parlamenta nikako ne sme da nadvisi kraljevsku palatu. No i tu je bio nasamaren, na kupolu Rajhstaga stavnjena je statua, s držačem zastave i tako je ova zgrada uspela u nebo. Na zapadnom ulazu u Rajhstag stoji natpis "Nemačkom narodu" (Dem Deutschen Volke). Čovek koji je izradio ovaj natpis završio je u Aušvicu.

Berlin je svoje dno doživeo kada je za kancelara izabran lider Nacional-socijalističke partije Adolf Hitler. Zavladala je ideologije krvi i tla. Neki njegov dolazak na vlast pravdaju velikom ekonomskom krizom, koja mu je predhodila. U hiperinflaciji je tako novembra 1923. godine jedan dolar vredeo 4,2 triliona maraka.

U znak zahvalnosti fanatični nacistički sledbenici su u Berlinu 1938. godine posadili stabla ariša, koja su svake godine, par sedmica, menjajući boju lišća, formirali zloglasnu svastiku.

Prve knjige koje su spaljene u fašističkoj Nemačkoj bila su dela Erika Marije Remarka i Froida. Starog dobrog Remarka koji se snalazio dobro u krizi, koja eto opet hara Evropom.

Adolf Hitler je kraj života 30 avgusta 1945. godine obeležio brakom sa svojom ljubavnicom Evom Braun, metkom u glavu i ispijenim otrovom (za svaki slučaj!). Kada ga već nije ubio Tom Kruz u operaciji Valkira. Ili barem Bata Živojinović! Nikako ne mogu da prežalim što je predhodno otrovao svog psa. Kao da je životinja bila kriva što je imala poremećenog vlasnika!

Pomenuti sumanuti i iskompleksirani gospodin, nesuđeni pacijent psihijatrijskih klinika, plašio se da njegovi predmeti i njegovo telo ne budu izloženi kao muzejski eksponati. Njegov život i kraj još budi znatiželju, pa je nedavno snimljen film o njegovom kraju. I filmska ispovest jedne od njegovih sekretarica, koja se žali kako nije ništa znala. Diktator je neslavno završio u bunkeru i potom spaljen, a nedavno su u Moskvi izloženi njegovi lični predmeti i delovi lobanje. Ostavila su se njegova najcrna strahovanja, da će završiti kao muzejski eksponat. Istorijsko društvo Berlina postavilo je nedavno ploču koja označava mesto gde se nekada nalazio Hitlerov bunker. Na samo dvesta metara od Memorijalnog centra posvećenog jevrejskim žrtvama holokausta pronašli smo je na parkingu. Na tabli je prikazan detaljni plan i konstrukcija bunkera dimenzija 15 x 19 metara. Bunker su sovjetske snage razrušile 1947. godine.

"Turisti nisu dobijali tačne podatke o lokaciji Hitlerovog bunkera",

kaže Dietmar Arnold, vodič "Berlinskog podzemnog udruženja" objašnjavajući razloge njenog postavljanja. Sasvim je drugog mišljenja Petra Ric, portparol gradskog odeljenja za planiranje, plašeći se da bi neko mogao da dođe na ideju da na tom mestu zapali sveću za Hitlerov rođendan 20. aprila:

"Berlin nema dovoljno novca za njihovo održavanje. Imamo mnogo važnijih problema. Osim toga, na ulicama Berlin mi se susrećemo neprekidno sa svojom prošlošću".

Odmah do Hitlerovog bunkera nalazio se bunker za njegove šofere, poznat kao "vozački bunker", koji je otkriven 1990. godine, za vreme potrage za neaktiviranim minama iz II svetskog rata. U njemu su se pronađene ogromne kič zidne slike, na kojima su bili prikazani esesovci s velikim crnim štitovima kao štite svoje plave, arijevske žene. Gradska vlada je odlučila da bunker zatvori, napunivši ga prethodno peskom.

Ni Hitlerovi partijski drugovi nisu bolje prošli. Dugo je u ovom gradu svoje grehe ispaštao i poslednji nacistički zločinac, Rudolf Hes (1894. –1987.). Da, upravo onaj koji se 1941. godine zapucao u Škotsku. Da li da bi uspostavio mir ili popio čašicu dobrog viskija nije istorijski utvrđeno. Do kraja rata robijao je u londonskom Taueru, a na suđenu u Ninburgu u svoju odbranu izgovorio:

„Ich bereue nichts!" (Ni zbog čega ne žalim!).

Rajhstag nakon bombardovanja 1945. godine

Na kraju mu se smučilo dugogodišnje robijanje iza zidina zatvora Špandau i iščekivanje sopstvenog kraja, pa se tvrde obesio produžnim kablom. Dugo je bio jedini stanovnik na ovoj sumornoj adresi. Po njegovoj smrti zatvor je srušen, kako ne bi postao nacističko svetilište. Ali ostali su tragovi o rađanju jednog zla, zla u njegovom izvornom i najstravičnijem obliku. Tragovi na filmskoj traci. Autorka čuvenog nemačkog propagadnog filma "Trijumf volje", Helena Leni Rifenštal je rođena 1902. godine u Berlinu. Pošto nije uspela kao balerina (zbog povrede noge) usmerila se ka glumi. Tako je postala zvezda "planinskih filmova", nemačkog odgovora na "vestern" filmove. Prvi film u kojem je glumila, režirala i producirala ga pojavio se 1931. godine pod nazivom film "Plava svetlost". U baltičkom letovalištu susreće se, godinu dana kasnije, sa nacističkim liderom Adolfom Hitlerom. On joj je tom prilikom ponudio posao kada dođe na vlast. Oduševljena njegovom harizmom, Leni Rifenštal snima film o kongresu Nacional-socijalističke stranke u Ninmbergu, a govorka se da je i postala Hitlerova ljubavnica. Možda je to bio razlog što joj je dao odrešene ruke, te je snimila film sa 30 kamera i ekipom od 150 ljudi. Na uslugu su joj stavljene sve gradske komunalne službe, sva transportna sredstva (avioni, kamioni, vozovi i dizalice). Bila je 1935. godine, a radilo se o "Trijumfu volje" (Triumph des Willnes). Film počinje kadrovima na kojima se avion s Hitlerom pomalja kroz oblake, a njegova senka preleće preko krovova ovog starog grada. Sam Hitler je rekao da: "film veliča moć i lepotu Trećeg rajha". Sledi filmski prikaz Olimpijade u Berlinu. Maštala je o holivudskoj slavi i zato je otputovala u Ameriku. Međutim, tamo je naišla na hladan prijem, na odbijanju i bojkot, pa se razočarana brže-bolje vratila u domovinu. Posle rata, četiri je godine bila pod zvaničnom istragom, a nekoliko godina je provela u zatvoru. Odlukom suda za ratne zločine, 1952. godine oslobođena je optužbe da je bila saradnik nacističkog pokreta, ali je proglašena njihovim simpatizerom. Na taj način je njena karijera okončana. Šezdesetih godina XX veka počinje da se bavi fotografijom putujući i slikajući Afrikom. Umrla je 2003. godine u Bavarskoj.

Sudbina Leni Rifenštal, žene koja je stavila svoj nesumnjivi talenat u službu jednog diktatorskog i zločinačkog režima, pokreće večitu dilemu o sudbini i delovanju umetnika u totalitarnim društvima.. Mnogo je bolje prošla zanosna Marlin Ditrih (Marlene Dietrich), plavi anđeo i Remarkova ljubavnica, koja je na vreme izabrala pobedničku stranu, a Nemcima ostavila "Lili Marlen" ljubavnu pesmu koja je prvi put emitovana s talasa Radio Beograda.

Zločini se preispituju i ponovo vrednuju bez ideoloških naočara. Tako film "Čitač" analizira kako čuvarka u logoru, Hana (Kejt Elizabet Vinslet) prihvata krivicu koja nije objektivno njena (pošto krije da ne zna da čita). Nemački film "Anonimna, jedna žena u Berlinu" s sjajnom Ninom Hos bavi se silovanjem koje su počinili ruski vojnici 26. avgusta 1945. godine, kada su odlukom Vrhovne ruske komande zaustavljeni u pobedonosnom pohodu na Rajhstag. U pozadini briljantne pobede nad zlom zvanim fašizam, dokojni ruski vojnici vreme prekraćuju zločinima, koji ne priliče pobednicima, iživljavajući se nad nemoćnim ženama. Za mene je najupečatljivija scena bila kada i žena ruski vojnik, na neki način opravdava iživljavanje svojih saboraca. Zločini uvek imaju ime i prezime i ne mogu biti nikako i nipošto opravdani drugim zločinima. Jer ne treba na ludilo odgovarati ludilom, a na zlo zlim. Nema kompezacija u zločinima. No i mi imamo bolna iskustva na ovu temu...

Hitler je kao provincijalac prezirao Belina. Naslućujući svu opasnost nadirućeg fašizma nekoliko najuglednijih nemačkih arhitekata odselilo se u Ameriku. Među njima osnivač Bauhausa, Valter Gropijus (1883.-1970.) i Mis van der Roje. Bauhaus je bila državna škola za arhitekturu i primenjenu umetnost, koju je 1919. godine u Vajmaru osnovao arhitekta Valter Gropijus, a predavači su bili između ostalih Kle i Kandinski. Škola je osnovana s ciljem sjedinjenja umetnika i zanatlija i iznalaženja novih ideja u arhitekturi, proizvodnji nameštaja i ostalih upotrebnih predmeta, čime su utrli put modernom industrijskom dizajnu.

Treći veliki nemački arhitekta Albert fon Šper rešio je da ostane i postao Hitlerov glavni arhitekta. I doživeo da sopstvenim očima posmatra kako se u prah i pepeo pretvara njegov monumentalni projekat. Hitlerova i njegova vizije buduće megalomanske neoklasicističke prestonice pod imenom Germanija doživela je krah.

Na mestu gde se nalazi Rajhstag, planirano je da se napravi velika dvorana, visoka 250 metara i sedam puta veća od Bazilike svetog Petra u Rimu. U nju bi moglo da stane 170 hiljada ljudi. No na mestu planirane kolosalne palate, našla se švajcarska ambasada. Švajcarci su kategorički odbijali svaku mogućnost preseljenja. I ostali na ovom mestu do dana današnjeg. Nedavno su za komšiju dobili nemačkog kancelara, jer je Helmut Kol odbacio sva ponuđena rešenja u istočnom Berlinu. Arhitekte Trećeg rajha planiranli su i Aveniju pobede široku 23 metara i dugačku 56 kilometara. Ona bi od kolosalne dvorane išla sve do nova železnička stanica i aerodroma Tempelhof. Danas je samo nekoliko građevina iz nacističkog perioda preživelo:

zgrada Luftwafe, međunarodni aerodrom Tempelhof, olimpijski stadion i ulična rasveta na nekoliko mesta u gradu. Hitlerovu kancelarija rajha uništili su Sovjeti, a od njenih ostataka su napravili Sovjetski memorijalni centar u parku Treptauer.

Godine 2005. u neposrednoj blizini aerodroma Tegel osvanuo je veliki kukasti krst iscrtan na zaleđenom jezeru. Pet godina ranije svastika veličine 60 puta 60 metara, vidljiva iz vazduha, otkrivena je u šumi, sto kilometara severno od grada. Aerodrom Tempelhof (THF) zatvoren je 2008. godine, čime je okončana jedna era. Nakon što su na pistu simbolično sleteli jedan DC-3 i Junkers Ju-52 iz tridesetih godina, svetla na pisti ugašena su zauvek. Aerodromski kompleks se sastoji od 49 zgrada, sedam hangara i oko 9.000 kancelarija. Tokom II svetskog rata sa njega su poletali nemački avioni štiteći prestonicu od savezničkog bombardovanja. Nakon završetka rata, Tempelhof je postao važna američka vojna baza. ali i simbol velike operacije, u kojoj su 1948. godine u Berlin vazdušnim putem dostavljane sve potrebne namirnice, tokom sovjetske blokade puteva i vodenih prilaza gradu, koja je za cilj imala proterivanje savezničkih snaga iz nemačke prestonice. Sudbina aerodroma Tempelhof je, zasad, neizvesna. Postoje predlozi da se piste i glavna zgrada, koja je zaštićena zakonom i jedna od najvećih na svetu, pretvore u stambeno-poslovni kompleks, park, muzej ili čak ogroman trgovački centar. Kada aerodrom Šenefeld (SXF) bude proširen biće preimenovan u Berlin Branderburg (BBI), a planirano je da aerodrom Tegel (TXL) bude zatvoren.

Sneg sve gušće pada i sve je hladnije. Vreme je za povratak. Vraćamo se istim putem i dolazimo do Aleksandarplaca. Masa smrznutih, uglavnom mlađih ljudi nestrpljivo iščekuje jedan od S-ban tramvaja. Mi čekamo M6. Tri je sata izjutra, datum 31. decembar 2009. godine. U hotelu su nam rekli da saobraća cele noći na pola sata. Ali u razgovoru sa Berlincima, saznajemo da su noćne trase različite od dnevnih. Promašili smo prelomni trenutak 00:30. Te da moramo prvo ići dve stanice tramvajem M5, a onda izaći i presesti na M6. U iščekivanju tramvaja žvaćemo mlaki pomfrit i čizburger iz obližnjeg Meka. A sneg veje, pa otkida! Na sreću dolazi "petica" i posle pet minuta nađosmo se na socrealističkom bulevaru s sivim zgradama, ogoljenoj varijanti onih novobeogradskih s početka sedamdesetih godina XX veka.

Grad je prekriven mrežom U-bahn-a (podzemne) i S-bahn-a (tramvaji). S-ban mreža (tramvaji) datira iz 1924. godine. godine kada su je formirale Nemačke narodne železnice (Deutsche Reichbahn). Posle rata, zapadni saveznici su odlučili da S-ban u zapadnom sektoru nastavi sa radom pod upravom Deutsche Reichsbahna, koje od tada upravlja i železničkim sistemom u istočnoj Nemačkoj. S-ban je uprkos sukobima nastavio da neometano saobraća kroz sve okupacione zone. Doduše, izgrađeni su granični prelazi. Od 1958. godine neke linije ne staju ni na jednoj stanici u zapadnom Berlinu, vraćajući se na istok. Podizanjem zida, 1961. godine sitem S-bana podeljn je na dva odvojena siistema. Stanica Fridrihštrase je postala početna stanica u istočnom kraju grada. Berlinsko saobraćajno preduzeće je preuzelo kontrolu nad zapadnim S-banom 1984. godine. Posle rušenja Berlinskog zida, počelo se se velikom obnovom berlinskog S-voza. Oba sistema su se ujedinila, i ponovo su potpala pod nacionalnu železničku kompaniju. Prstenasta linija je konačno obnovljena 2002. godine.

Što se podzemne železnice tiče, po izgradnji Berlinskog zida, U-ban mreža je podeljena između istočnog i zapadnog Berlina. Kraj linije U1 u istočnom delu grada je zatvoren, dok je postojeća linija U2 podeljena na dva dela. Linije U6 i U8 su nastavile sa saobraćanjem i prolazile su kroz relativno mali deo teritorije istočnog Berlina bez zaustavljanja na stanicama u istočnom Berlinu ("stanice duhova"). Izuzetak je napravljen1972. godine kada je puštena u rad stanica Fridrihštrase, ali je fomiran i istoimeni granični prelaz. "Stanice duhova" otvorene su u julu 1990. godine.

Još uvek smo na stanici, od "šestice" ni traga ni glasa. Pred nama su dva rešenja: pratiti prugu do hotela (paćenička varijanta po ovom snegu, a i ima da se ide...) ili da uzmemo taksi (koji prvo treba da nađemo u ovoj zabiti). Tamna je i snežna predpraznička noć. Posle izvesnog vremena, koji nas se činio dug poput večnosti, zaustavljamo taksi i pokazujemo mu karticu našeg hotela. Vozač baca pogled na GPS i kaže da će nas vožnja koštati 8,5 evra. Taksi je relativno jeftin u Berlinu. Star je 2,50 €, a svaki kilometar 1,53 €. Kratke vožnje (do dva kilometra) naplaćuju se 3,50 €. Promrzi i mokri ulazimo u automobil, a vozač nas pita:

"Wo kommen Sie her?"
"Aus Serbien, aus Belgrad."
"Ja sam iz Dalmacije, iz Splita. Prošle godine sam bio kod prijatelja u Beogradu".

kaže i tako u razgovoru o Berlinu, Evropskoj uniji i našim zemljama brzo stižemo do našeg hotela i udobnosti naših kreveta. Okončali smo našu berlinsku noćnu brzopoteznu turu.

Noć velikih iščekivanja

Svanulo je poslednje jutro odlazeće 2009. godine nad Berlinom. Sedimo u jednom udobnom kafiću, nedaleko od Aleksandarplaca i posmatramo refleksiju škrtog decembarskog sunca na blistavoj metalnoj kugli berlinskog TV tornja. Iz zvučnika dopire setni glas već pomenute Marlin Ditrih .

"Oduvek sam bila ravnodušna prema slavi. Slava je prilično mučna, problematična i opasna. Potpuno sam hladna na izlive obožavanja stranaca. Slava koja u potpunosti može izmeniti ličnost čoveka nada mnom
nema nikakvu moć",

tvrdila je ova diva, rođena nedaleko od Berlina.

Na mestu gde se nekad održala zlokobna "Noć dugih noževa", danas se održava još jedna noć velikih iščekivanja. Pod komandom Hermana Geringa 30. juna 1939. godine likvidirano je oko 150 vođa SA odreda. Razlozi ovog krvoprolića su pored očiglednog političkog obračuna, kako bi se sakrila problematična Hitlerova seksualna prošlost (da je bio muška prostituka i imao vezu sa nećakom, koja je tom prilikom takođe upokojena).

Berlin je danas fascinantna fuzija akumuliranog vremena i prohujalih epoha. Bacam pogled na ekran "Blackberrya" na kojem je čuvena ratna fotografija snimljenu maja 1945. godine. A na njoj dvojica sovjetskih vojnika podižu crvenu zastavu na zgradi Rajhstaga u znak trijumfa nad fašizmom. Na svu sreću demoni su iščezli i na berlinskom nebu sada plešu samo anđeli.

Berlin je po okončanju II svetskog rata, bio arhitektonsko groblje. Najgradioznija nekropola savremene civilizacije. Čak je i berlinsko brdo Taufelsberg (Đavolje brdo) nastalo 1945. godine od nagomilanog šuta. Trebalo je izgraditi novi grad na zgarištu poražene ideologije, na šutu nacionalističkog zanosa. Grad je podeljen na četiri sektora: engleski, francuski, ruski i američki. Zapadne sile su ujedinile svoje sektore u zapadni Berlin, koji je sa svih strana bio okružen istočnim, komunističkim susedom. Jedno vreme je bio u blokadi, a izdržao je zahvaljujući vazdušnom mostu. Pomoć je stizala avionima, koji su sletali svaka tri minuta. Zabeleženo je više od 275 hiljada letova, kojima je doneto 2,3 miliona tona namernica. Rekonstrukcija zapadnog Berlina otpočela je 1957. godine. Stoga odlučujem da posetim centar nekadašnjeg zapadnog Berlina.

Obilazimo spomen crkva cara Vilhelma (Kaiser-Wilhelm-Gedächtniskirche) na Kurfirštendamu. Crkva je sagrađena između 1891. i 1895. godine prema planovima Franca Švehtena.

U unutrašnjosti crkve mozaici su opisivali život i rad cara Vilhelma I. Srušenja je u bombardvanju 1943. godine. Ostale su samo ruševine zvonika, poput nekakvog okrnjenog zuba. Senat je planirao da je sruši iz sigurnosnih razloga, ali je spašena na referendumu. Posle rata, od 1951. godine nova crkva je građena deset godina pored ostataka stare po planovima Egona Ajermana. Unutar novog dela crkve, s zidovima od marinski plavog stakla, dominira ogromno zlatno raspeće u takoreći sajber okruženju. Imali smo tek toliko vremena da poslušamo deo koncerta klasične muzike koji se upravo izvodio. Bio je tako dobar kao da je dirigovao Herbert fon Karajan! Ruševine stara crkva namerno su ostavljne kako bi se dočarao sav užas rata. Ikonografski krst Ruske pravoslavne crkve, kopija grafike Kurta Rojbersa iz 1942. nastale u Staljingradu (danas Volgogradu) i krst napravljen od eksera Koventrijske katedrale, koja je srušena u fašističkom bombardovanju Britanije, znak su pomirenja tri države koje su nekada bile neprijatelji. Centar zapadnog Berlina formiran se oko ove crkve, duž ulica Kurfirsterdam i Kantštrase.

Prolazimo pored božićnih tezge koje su transformisane u novogodišnje; s bogatom ponudom hrane i pića, raznobojnih suvenira i ručno pravljenih odevnih predmeta. Vlada prava praznička atmosfera, tu su ulični svirači i vergl. No vreme je za pauzu, pa mi odlazimo u restoran iz francuskog lanca "Marche".

Iz sjajne ponude hrane biram klasične nemačke kobasice s zeljem, a onda najednom osećam snažan, privlačan miris. Puštam čulo njuha da me samo vodi i tako se nađoh kod peći i nasmejane devojke koja je upravo iz furune izvadila vruću i slasnu štrudlu od jabuka i grožđa, hrskave kore, sekla je i posipala prah šećerom. Pogleda me upitno, a ja joj klimnuh glavom, a ona mi pruži parče štrudle, koje je predhodno prelila vanila kremom. Zadovoljno uputih se ka pultu s točenim pivom, gde me čeka neprijatno iznenađenje, nema ga!

"Tschüss, entschildigen Sie, ohre helles Bier vom Fass!"

"Kein Problem! Einen Augenblick bitte!",

odgovori mi momak koji se tu motao i nestade u nepoznatom pravcu. Čekao sam ga oko dvadesetak minuta dok se nije pojavio s novim burecentom napitka pripremljnog od hmelja. Nekako u to vreme s gornjeg sprata su izneli onesvešćenog gosta. Izgleda da mu je pozlilo dok je čekao svoje nedočekano pivo! Da li razloge za taj sunovrat pivske kulture treba da tražim u sve manjoj tražnji piva, čak i u Nemačkoj. Pa ne zaslađuju ga medom kao nekada!

Posle kraćeg predaha obilazimo najveću berlinsku robnu kuću KaDeWe (Kaufhaus des Westens), s tradicijom dugom sto godina i više od tri miliona artikala, pri čemu je čitav sedmi sprat posvećen samo njenom veličanstvu -čokoladi. Nije nam se smučilo ni da svratimo do konkurentskog Karstadt. Mimoilazimo se sa visokim, napadno našminkanim travestitom. U blizini se nalazi i čuveni ZOO vrt (Zoologischer Garten Berlin AG) najstariji u gradu, u kojem među 14 hiljada životinja, pronađosmo simpatičnog medu s berlinskog grba. Ali i mnoge druge stvorove, pa i iguane.

Još jedan od simbola grada koji je završio na brojnim suvenirima. Obišli smo akvarijum i botaničku baštu. Malo je poznato da je prva žrtva savezničkog bombardovanja bio ovdašnji stanovnik, slon. A mogu da potpišem da nije imao blage veze s ondašnjim krvolocima! Nedaleko odavde je i legendarna železnička stanica opisana u romanu "Deca sa železničke stanice ZOO" (Wir Kinder vom Bahnhof Zoo).

U ovoj knjizi, trinaestogodišnja devojčica Kristijana F. opisuje svoj život s samohranom majkom u jednom od betonskih solitera u socijalno problematičnom kvartu Gropiusstadt. Beg od nevesele svakodnevnice pronalazi u društvu, u kojem se konzumira alkohol i lake droge. Odatle do težih droga delio ju je samo jedan korak. Malo pomalo i Kristijana je postala deo tog sveta, sveta heroinskih zavisnika. Knjiga je objavljena 1979. godine i doživala veliki uspeh. Dve godine kasnije je ekranizovana, a muziku za film je napisao Dejvid Bovi, koji se i pojavljuje u jednoj od sporednih uloga. Zalazimo u Krojcberg (Kreuzberg) kvart siromašnih emigranata i studenata, na obala reke Špre i Hafe, ali i kvart s izraženim umetničkim pretenzijama.

Zgada Schloss Charlottenburga podignuta je 1695. godine kao letnja rezidncija Sofije Šarlote, žene Fridriha III. Nažalost nemamo vremena da zavirimo u njenu unutrašnjost! Tu je i Kudumm buvljak, a dame lakog morala se mogu pronaći u Ausburger i Herbert Strase. Kada smo već kod te profesije, za Olimpijadu 1936. godine, Hitler je u Berlin dovukao sedam hiljada prostitutki!

Put nas dalje vodi do Postdamskog trga (Potsdamer Platz). On je tokom devedestih godina XX veka bio najveće gradilište u Berlinu koje je progutalo 17 milijardi evra. Ovde su svoje poslovne hi-tech zgrade izgradile kompanije poput DaimlerChrysler, Sony, A&T, ABB, Deuche Bahn.

Ovdašnji šoping mol ima i multipleks bioskope i tipično berlinske trendi kafiće. Ispred stanice U-bana su ostaci zida. U blizini su mnogobrojne ambasade i Interkontinental hotel s stilizovanim ulazom u vidu masonske piramide. Nastavljamo dalje, a svaki sledeći korak nam svedoči da je Berlin grad parkova i jezera. Samo glavni gradski park Tirgarten zauzima površinu od oko trista hektara! I kulturni centar nekadašnjeg zapadnog Berlina Kulturforum.

A onda podižem pogled i imam šta i da vidim: Siegesaulle, stub pobede sa statuom Boginje pobede i u pozadini prepoznatljivi četvoropreg s krilatom boginjom visok šest metara na vrhu Branderburške kapije.

Opet smo se našli pred Memorijalom holokaustu. Ovaj kompleks kamenih ploča raznih veličina simboliše stradale Jevreje. Kako se po njima ne bi ispisivali grafiti, premazani su posebnim fluidom. Fabrika koja je proizvela fluid, nekada je proizvodila gas za gasne komore.

Od kraja rata do 1961. godine iz sovjetske okupacione zone pobeglo je oko 3,5 miliona Nemaca. U izrazito eksplozivnoj atmosferi, u kojoj je malo nedostajalo da izbije novi svetski sukob, u nedelju, 13. avgusta 1961. godine počeo je da niče berlinski zid, monstrum hladnog rata.

Do šest sati izjutra svih 193 ulica koje su se protezale preko granice bile su zatvorene. Podigla ga je istočnonemačka komunistička vlast, mada je svega par dana pre njegove izgradnje, to kategorički poricala. Sagradila ga je kako bi:

"stajao tu stotinu godina, i Republiku štitio od razbojnika i fašista".

Zid ne odvaja ono što možemo da vidimo od onoga što ne možemo,

već, pre svega, ono što želimo da vidimo od onog što ne želimo"

("Berlin", Aleš Šteger)

Zid je odvojio porodice, decu od roditelja, ljubavnike. Rodila se nova nepropusna granica u centru Evrope, koja je delila isti narod. Narod koji je ispaštao za zločine svojin fašističkih vođa. Zidom se želeo sprečiti masovni beg državljana DDR na zapad. Ukupna dužina zida bila je 165 kilometara, od kojih je 43 prolazilo kroz grad. Zid je bio visok 3,6 metara i debljine 1.2 metara. Imao je čak 302 kula osmatračnica i dvadesetak bunkera. Tokom vremena u zid su bila ugrađivana najnaprednije tehnološke sprave (zvučni i optički alarmi, puškarnice, rov dubok 3-5 metara, žica s sprovedenom strujom, minirana peščana staza). Granicu je čuvalo 14 hiljada graničara s 259 službenih pasa. No, izgleda da nije baš vršio svoju ulogu kako su njegovi tvorci očekivali. Između 1961. i 1989. godine prebeglo je više od sedam hiljada ljudi. Bežalo se na različite načine prokopanim tunelima, probijanjem zida, vazdušnim balonom. Tomas Kriger je pobegao avionom Zlin 3-42M. Avion je rasklopljen i suvozemnim putem vraćen u DDR s natpisom koji su ispisali britanski avijatičari:

"Želeo bih da si tu. Vrati se brzo! "

Naravno, bilo je i onih koji nisu uspeli. Njih 239. Pored Rajhstaga, stoje krstovi njima u sećanje. Prvi je stradao, avgusta 1961. godine Ginter Litvan. Zadnja žrtva hladnoratovskog ludila, Kris Žorfroa, poginuo je 6. februara iste godine kada je zid pao. Kakvo stravična ironija, da je samo malo sačekao...

Deo zida i s zapadne strane pripadao je DDR-u. No tu su retko patrolirali istočnonemački vojnici. Vlasti su se plašile da i oni ne pobegnu. Pobeglo ih je 574. Na delu zida na samom vrhu postavljene su kanalizacione cevi, dobijene od zapadnog Berlina. Pomoć kanalizacionoj mreži istočnog suseda iskorišćena je na bizaran način, postavljanjem na vrh zida, kako bi se srečio beg iz komunističkog raja na truli zapad. Dok krstarim berlinskim kanalima iz slušalica mog Ipoda dopiru zvici s albuma grupe Pink Floida pod nazivom "Zid". Povodom pada berlinskog zida, grupa je ovde održala koncert 1990. godine.

Jedan svedok ovako opisuje svoj susret s istočnom stranom grada:

"Naspram odsjaja koja su bacala jaka svetla zapadnog Berlina, ocrtavala se turobna silueta Branderbuške kapije. Slabo ulično osvetljenje, poluprazne prodavnice i u daljini zvik retkih dvotaknih motora. Stajao sam predstavljen na stazi smrti (prostoru ničije zemlje) očigledno s pogrešne strane zida... "

Danas mesto gde se nekad protezao monstruozni zid obeležava dvoredni niz kamenih kocki. Šetajući gradom posmatrao sam, te snežne predprazničke večeri, prolaznike koji su brzo promicali, zaljubljne parove, zlovoljne vodiče pasa, a onda iznenada ugledah banderu iznad moje glave. Brecnuo sam se kada sam shvatio da se nalazim na nekadašnjoj stazi smrti. No najznačajniji svedok nekadašnjog zida nisu njegovi fragmenti i osmatračnice, pre svega to je prazan prostor u samom srcu grada.

Prostor koji polako nestaju, ustupajući mesto modernim prodavnicama i poslovnom prostoru. U centralnom distriktu Mitte-u nekadašnje sive socrealističke zgrade i fabrike, većim delom su ustupile mesto modernim zdanjima od čelika, betona i stakla. Nikao je čitav jedan grad unutar grada, centar novog, ujedinjenog Berlina. Malobrojne zgrade, iz socijalističkog perioda, transformisane su u galerije, biroe ili kafiće. Na pojedinim fasadama mogu se još videti tragovi kuršuma iz minulih ratova. Jedina preostala staza smrti u dužini od sedamdeset metara proteže se duž Bernaur ulice. Tu je i statua čuvenog istočnonemačkog graničara Konrada Šumana. Čoveka koji je, shvatajući da niče zid, preskočio bodljikavu žicu i prebegao na zapad. Skoro da mogu čuti snažne otkucaje njegovog preplašenog srca i osetiti hladan znoj koji mu se sliva niz leđa, dok pridržavajući pušku skače u slobodu.

"Ich bin ein Berliner" (Ja sam Berlinac)

gramatički neispravno, ali politički korektno, izgovorio je 26 juna 1963. godine američki predsednik Džon Kenedi, prilikom posete zapadnom Berlinu. Krajem sedamdesetih zapadni Berlin je bila egzotična, luksuzna oaza, okružena sivilom svojih istočnonemačkih komšija. Ali i ulična izložba narkomana, protuva i prostituki. Sloboda ima svoju cenu, za razliku od rigidnosti i diktature. Blještavi i egzotični izlog zapadne dekadencije, tek da raspali maštu izgladneloj i utučenoj deci istoka.

Otac mi je pričao kako su ih istočnonemački graničari maltretirali, kada su im u prtljagu otkrili long plej gramofonsku ploču grupe „Rolling Stonesa“. Mislim da im se onaj isplaženi jezik učinio kao žestoka diverzija, podsmeh njihovoj rigidnoj ideologiji. Tako zamišljen stigoh i do bronzanog stuba u ulicom Cimerštrase i sravične priče o osamnestogodišnjem Peteru Fehteru, koji je umirući na zidu, u leto 1962. godine zapomagao:

"Zašto mi neko ne pomogne! "

Ljudi s obe strane stajali su kao paralizovani, plašeći se da ona druga ne pripuca.Tako je nesrećni mladić iskrvario u iščekivanju pomoći koja nije stigla. Pojedinci se nisu lubili ni da sa viših spratova zgrada pokušaju da preskoče zid. Kako su samo bili bez bilo kakve nade, kada su pribegli poduhvatu, s tako malo šansi na uspeh.

Zid je otkškrinut 29. marta 1981. godine na sedam dana, kada je stanovnicima zapadnog Berlina dozvoljeno da posete svoje rođake s istočne strane. Među prebezima bilo je i poznatih ličnosti. Jedna od njih je i čuvena pank pevačica Nina Katarina Hagen, koja je rođena 11. marta 1955. u istočnom Berlinu.

Otac joj je bio poznati dramaturg, a majka popularna glumica. Roditelji joj nisu dugo ostali u braku. Ona se posvetila muzici, pevala je u nekoliko bendova, a 1974. godine je proglašena za najbolju novu pevačicu. Sledeće godine sa majkom i očuhom je prebegla na zapad. Ubrzo odlazi u Londonu, gde se upoznala s tamošnjom punk scenom. Ubrzo je dobila epitet "Majka panka". Godine 1993. obrela se u podnožju Himalaja i doživela duhovno prosvetljenje. Otada učestvuje u verskim svetkovinama i praktikuje krija jogu.

Američki predsednik Ronald Regan 12. juna 1987. godine upućuje poziv lideru sovjetske komunističke partije Mihailu Gorbačovu:

"Gospodine Gorbačov, uklonite ovaj zid! "

U avgustu 1989. godine na desetine hiljada istočnih Nemaca opseda ambasade SRN tražeći azil. U oktobru iste godine obeležava se četrdeset godina postojanja DDR-a. Proslava protiče u totalno autističnoj ikonografiji. Sovjetski reformator Mihail Gorbačov, u četiri oka, savetuje istočnonemačkog predsednika Eriha Honekera:

"Ko zakasni, kazniće ga život! "

Samo mesec dana kasnije članovi vladajućeg Politbiroa podnose ostavke, a 9. novembra član Politbiroa zadužen za informisanje, Ginter Šabovski na pitanje italijanskog novinara kada stupa snaga o slobodnom prelasku graničnog prelaza između dve nemačke države izgovara istorijske reči:

"Koliko znam, odmah, upravo sada! "

Čim im se ukazala prilika, uzorni istočnonemački građani pohrlili su da udahnu vazduh slobode i luksuza. Najveća navala je na most Glajniker, koji je prepun "Trabanta" i tek poneke "Lade". Zapadni Nemci ih pozdravljaju alpauzima, toči se šapmpanjac. Zid pada u 11:29. Ljudi se bez straha penju na omrženu građevinu. Nestalo je straha. Zapadnonemačke vlasti darivali su istočne Nemce džeparcem od po 100 maraka, tek da se malo raspištolje. Današnja kancelarka Angela Merker čvarila se, te srede kao i obično, u sauni, nesvesna šta se dotle dešava na ulici. Kada je saznala, pridružila se proslavi i završila na zapadu. Zid je napanut štemajzima i macolama. Samo za par nedelja zid je nestao pred napadima buldožera.

Berlin's wall is falling down!

Twenty years afther

Delići zida postali su vrlo tražen suvenir. Ali neke stvari treba sačuvati. Posle ponovnog ujedinjenja s iz prodavnica i s ulica istočnog Berlina počeli su da nestaju nekadašnji simboli tog dela grada.

Tako je na red došao i "apelmen", simpatični dvobojni čovečuljak s šeširom (crveni, zeleni) koji je krasio semafore. Diglo se javno mnjenje i istočnonemačka maskota je, delimično, sačuvana. Čak je i na par mesta, preskočila zid i završila na zapadu. I našla se na brojnim suvenirima.

Nemačka se ujedinila 3. oktobra 1990. godine, a prestonica je iz Bona vraćena u Berlin. Stanje više nije bilo moguće konzervirati kao u komediji "Zbogom Lenjine". Nedavno je predsednik Bundestaga poklonio Ujedinjenim nacijama tri tone šuta, koji potiče od čuvenog zida. Novembra ove godine na mestu gde je bio zid izveden je performas domino efekta. Najbolje se dah prohujalog vremena i podele može sagledati na kontrolnom punktu "Čarli" (Checkpoint Charlie).

Granični prelaz Čekpoint Čarli presekao je ulicu Fridrihštrase. Nekoliko prodavnica i restorana je zatvoreno. Kafe "Keln" dugo je odolevao je ovoj neveseloj sudbini. Posećivali su ga novinari i fotografi u iščekivanju nečeg zanimljivog. Državljani istočne Nemačke smeli su da priđu trideset metara do graničnog prelaza, ni pedalj dalje. Ipak, hiljadu i dvesta ljudi je uspelo da prebegne uz pomoć krivotvorenih diplomatskih pasoša.

 

Danas je tamo jedinstveni muzej, muzej ljudske gluposti i robovanja ideologijama. Na sredini ulice stoje ostaci legendarnog graničnog prelaza. Ispred kućice je novogodišnja jelka ukrašena zastavicama evropskih zemalja i dva stražara (američki i francuski). Stoje nezainteresovano, ne hajući što gomila ljudi prelazi nekadašnju "gvozdenu zavesu". Njihovu pažnu privlači samo novac u rukama. U pitanju su "glumci" koji ovde statiraju.

No njihov kolega kod Branderburške kapije mi je već overio biometriski pasoš, pa zastajem samo da ih fotografišem. Oni se vešto kriju iza zastava, očekujući napojnicu. Na istočnoj strani posetili smo East Side Galery ostatak berlinskog zida dug oko kilometar oslikan sa 106 slika poznatih slikara. No nije sve tako ružičasto. Svaki četvri istočni Nemac oseća se gubitnikom u procesu tranzicije. Najviše pritužbi je na neispunjena očekivanju u sferi ekonomije. A svaki deseti sanja o obnovi DDR.

No krajnje je vreme za povratak u hotel, kako bismo se pripremili za doček nove godine kod Branderburške kapije. Stoga hvatamo S-ban i hitamo ka hotelu. U tramvaju razgovaramo s dvojicom Italijana. pitaju me odakle sam, a ja im kažem da sam iz Srbije. Oni su vozači i upravo su dovezli jednu grupu iz Rima.

"Ja sam Albanac", kaže jedan od njih i zauzima odbrambeni stav i dodaje: "ali ne s Kosova!"

"U redu je", umirujem ga ja i raspitujem se kako se danas živi u Albaniji.

Uskoro stižemo do naše stanice i opraštamo se od naših saputnika. Imamo samo toliko vremena da se malo osvežimo i popijemo po čašu piva u hotelskom kafeu. Samouvereno naručujem na nemačkom:

"Geben Sie mir bitte zwei klein dunkles und ein groß helles Bier "

"Siebeneinhalbe euros"

na istom jeziku mi odgovara kelner. Izgleda da je moj blef, ovaj put, uspeo. No nema vremena da sedim na lovorikama slave. Vreme je za pokret. Autobusom odlazimo do Aleksandarplaca, a dalje peške

To veče je, izgleda, uglađenim i suzdržanim Nemcima proradila genetika. Povadili su svu moguću pirotehniku, uključujući i onu zaostalu iz II svetskog rata i prangijali do jutarnjih časova širom grada Na sve strane lete rakete, ali ovaj put mirnodopske, slavljeničke. Nažalost, mi smo zanemarili našu ratničku tradiciju, pa smo se na put otisnuli goloruki. Tek smo se u kineskoj prodavnici naoružali argentinskim vinom i pridružili opštenarodnom veselju. Isprobavamo sovjetske i istočnomenačke uniforme i lako ulazimo u te uloge. Policija je već blokirala puteve ka Branderbuškoj kapiji. Izgleda da je na ulici više od planiranih milion raspoloženih ljudi, pristiglih iz svih krajeva ujedinjene Evrope. Veselo pevušimo, onako maskirani, novogodišnje glupave pesmice unoseći se u objektive bezbedonosnih kamera. Novu godunu, uz veličanstven vatromet i s visoko podignutim čašama, dočekujemo na Unter den Liden.

Pri povratku svraćamo na kebab s prilozima. Pljušte čestitke ispred našeg autobusa, a onda krećemo na novogodišnje panoramsko razgledanju grada, krajnja destinacija hotel. Onako prerušenom, s đavoljim svetlećim rogovima na glavi prilazi mi Goran, iz naše grupe i pokazuje ruku. Shvatam da je đavolku u meni odzvnilo i da je preda mnom odgovoran posao.

Dakle, Goran je čovek pedesetih godina, opsednut nekim svojim demonima. Kao što to već uobičajno, svi smo pokušavali da ne obraćamo pažnju na njegovo neuobičajno ponašanje i da "vruć krompir uvalimo" nekom drugom u ruke. Ma koliko otvoreni bili, neke različitosti ne možemo da svarimo! Još jedna lekcija, od mnogih koje sam naučio na mojim mnogobrojnim putovanjima. Ni sam ne znam zašto je baš mene odabrao i obratio mi se za pomoć. I sasvim letimičan pogled, uz moje predhodno iskustvo iz Italije, bio je dovoljan da shvatim da je slomio ruku i da moramo hitno u urgentni cenar.

A tamo opšte zapomaganje, berlinski žestoki momci u modricama, ugruvane devojke u iscepanim mrežastim čarapama i prezaposleno medicinsko osoblje s novogodišnjim kapicama i sjajem na obrazima. Predstojalo nam je višečasovno naporno čekanje.

Kada smo na kraju došli na red i kada mu je ruka snimljena konstantovana je njena frakture i to iste one radijus koščice, kao kod mene letos, ali s druge strane, kod šake. Doktor počinje da mi objašnjava na nemačkom, a onda shvativši, izvinjava se i prelazi na engleski. Dodatna nevolja je što je Goranu potrebno izmeštene koščice vratiti na mesto, pa mu stoga daju lokalnu anesteziju, a sestra mi baca zavoj da ga u međuvremenu namotam. Sledi ponovno snimanje, na svu sreću, sad je sve u redu i možemo na zasluženi odmor.

Isred bolnice zaustavljamo taksi, a osorni, dežmekasti taksista kaže da ne zna gde je naš hotel, pravdajući se da je on iz zapadnog Berlina. Podsećam ga da je od ponovnog ujedinjenja prošlo tričavih dvadeset godina. A i zna li on da se GPS uređaj može nabaviti već za stotinak evra? Na to on besno istrča iz automobila, otvori vrata prtljažnika i izvadi staru dobru mapu. Snažno zalupi vrata, uspevši da uplaši već dovoljno istraumiranog Gorana i dade se u pomno proučavanje mape. Na svu sreću nije mu trebalo mnogo, startuje motor, zaboravivši da uključi taksimetar i mi krećemo ka hotelu. U svemu ovom dobro je što Nemcima ne pada na pamet da se svete preko taksi računa, pa nam naplaćuje uobičajnu cenu za prevoz. Hladno se opraštamo i krećemo na počinak. Skoro da je jutro, nećemo se baš naspavati!

Dah tropa na januarskom teškom minusu

Guten Tag Berlin!

Navukao sam šorc, majicu i bezbol kapicu, stavio naočari s tamnim staklima i pogledao mapu tropskog ostrva koje se nalazi 60 kilometara jugoistočno od Berlina, u hangaru površine 66 hiljada kvadratnih metara: http://www.tropical-islands.de/index.php?id=265&tourcat=A&t...

Nemci, kao ni mi nemaju mora, pa su ga izmislili. Možda to i nije tako loša ideja! Da li da odem na plažu ili u kafiću ispijam koktele servirane u ljuskama od kokosa.... Temperatura vazduha je 26 ° C, a veštačko more je dva stepena toplije. Možda je, ipak, najbolje da odem do tropske bašte. Šoping ili možda spa centar i masaža?

                                                  Mostom špijuna do Kraljevske rezidencije

Potsdam se nalazi jugozapadno od Berlina. Zastajemo, na trenutak, kod mosta Glienike preko reke Hafel.

On je predstavljao granicu između Posdama i zapadnog Berlina.

Na njemu se vršile razmena špijuna tokom hladnog rata.

Posdam je u X veku kao slovensko naselje s imenom "Poztupimi". Godine 1317. je već nemački gradić. Gradsku povelju stekao je 1345. godine. Tridesetogodišnji rat (1618.-1648.) je uništio skoro pola grada. Sudbina Potsdama se dramatično promenila 1660. godine kada je postao lovačka rezidencija Fridriha Vilhejma I, izabranog princa Brandenburga. Grad je obezbeđivao jak garnizon pruske vojske.

Sansusi  palata

Sredinom XVIII veka postao je rezidencija pruske kraljevske porodice, a palata je zidana po ugledu na francuski Versaj i nazvana Sansusi (Sans Souci = bezbrižna). Da li? No, ako bolje pogledate natpis, na ovom rokoko bungalovu zadovoljstva sa vinogradom Fridriha II, koji drže Bahatkinje, Dionisove sledbenice primetićete:

 SANS, SOUCI. 

Čemu, dođavola taj zarez i tačka u nazivu???

dakle SANS = bez

,= štapić, asocijacija na penis

SOUCI=  briga

.=negacija, ne

Dakle, ako primenimo slagalicu dobićemo:

Bez štapića nema brige!

Ako se prisetimo da je Fridrih II bio homoseksulaac, koji iz nekih razloga nije ni bio seksualno aktivan, ovaj naziv dobija sasvim novo značenje!

Izgrađena je 1744. godine po projektima Georga Venceslava fon Knobelsdorfa u fuziji neoimperijalizma i rokokoa.

Unutrašnjosti krije dvanaest soba u rokoko stilu, prekrasan park, koji se u kaskadama zelenila spušta prema koncertnoj dvorani, ukrašen s fontanama i brojnim statuama. Fridrih Veliki je ovde svirao na flauti ili filozofirao sa Volterom (1750.1753.). Koji je ovde, sumnja se, dolazio zbog bogate biblioteke. Možda je tako "Starom Fricu" pala na pamet genijalna ideja, pa je doneo uredbu da se trećina imanja mora zasejati krompirom. Za vreme krize to je spasilo njegove podanike. Zato i danas na njegovom grobu ispred Sansusi palata ćete videti bačene krompire u znak zahvalnosti.

Dok je Berlin bio zvanična prestonica Pruske i kasnije Nemačkog carstva, mnogi vladini zvaničnici su bili smešteni u Potsdamu. Grad je izgubio status druge prestonice 1918. godine, kada se okončao I svetski rat. U potsdamskoj garnizonskoj crkvi (Garnisonskirche) 21. marta 1933. godine ceremonijalno su se rukovali predsednik Nemačke, Paul fon Hindenburg i novi kancelar Adolf Hitler demonstrirajući jedinsvo vojske (rajhsvera) i nacističkog pokreta.

Grad je teško oštećen u bombardovanju tokom II svetskog rata. Ovde je potpisana kapitulacija fašističke Nemačke. U Sesilenhof palata je od 17. jula do 2. avgusta 1945. godine održana je Posdamska konferencija na kojoj su se okupili saveznički lideri (Hari Truman, Vinston Čerčil (na sredini konferencije zamenio ga je novoizabrani premijer Klement Atli) i Josif Viserjonovič Staljin.

Cilj sastanka bilo je posleratno uređenje Nemačke. Vlada novouspostavljene istočne Nemačke nastojala je da izbriše sve simbole pruskog militarizma. Mnoge istorijske građevine su srušene. Za vreme hladnog rata Postam se graničio sa zapadnim Berlinom, a berlinski zid nije samo odsekao Potsdam od zapadnog Berlina, već je i udvostručio vreme potrebno da se stigne do istočnog Berlina. Istočni Nemci koji su živeli u Posdamu, mogli su da sebi priušte blagodeti zapadnog potrošačkog društva za relativno malo novca. Bio je ovo svojevrsna oaza raskoši u opštem sivilu istočnonemačkog socijalističkog društva.

Do 1994. godine Posdam je bio zabranjen grad. Posle ujedinjenja Nemačke, Potsdam je postao glavni grad obnovljene federalne države Brandenburg.

Posetili smo ovdašnju Branderburšku kapiju, holadnsku četvrt (Holländisches Viertel), mermernu palatu. onda smo otišli do romanske terme, koje je pd 1834.-1836 izgradio Fridrih Ludvig.

U nekadašnjem krematorijumu danas se smestio ugledni restoran, pa kome ne smeta neka izvoli.

Meni se više dopala Kineska čajdžinica (1754.-1757.) Ono što svakako ne treba propustiti da se spomene je da je Posdam sjajno mesto za izlet, vožnju bicikla i piknik u prirodi.

Nemi svedoci prohujalih vremena

"Vom mir war keine zeit,
Noch mir wir keine sigh.
Mit nir gebiert sie sich,
Mit mir geht seianchein."

Ich ben der Ich ben

"Pre mene ne bejaše vremena,
Posle mene neće ga biti.
Sa mnom se rodi,
Sa mnom i nestade."

Ja sam koji Jesam

Posle bogatog prazničkog švedskog stola u hotelu, koji je bio pravi gastronomski užitak, uputili smo se do romantične i elegantne ulice Unter den Liden, u smeru ka Branderburškoj kapiji. S leve strane smo ugledali muzejsko ostrvo (Museumsinsel). Na ovom ostrvu na reci Špre, nalaze se neki od najznačajnijih svetskih muzeja (www.museen-berlin.de). Njih su gradili pruski kraljevi, a njihove bogate kolekcije 1918. godine postale su javno dobro. Na UNESCO-ovoj listi svetskog nasleđa našli su se 1999. godine.

Prvi muzej koji posećujemo je Stari muzej (Altes Museum). Kako mu i ime kaže on je najstariji u ovom muzejskom kompleksu, sagrađen je 1830. godine po projektima Karla Fridriha Šinkela. Sledi Novi muzej (Neues Museum) iz 1859. godine, delo Avgusta Štilera, Šinkelovog učenika. Zgrada je skoro potpuno uništena u II svetsko ratu, ali je obnavljena i u njoj je izložene egipatske i praistorijske arheološke postavka. Stara Nacionalna galerija (Alte Nationalgalerie) izgrađena je 1876. godine, po projektima istog arhitekte koji je projektovao Novi muzej. U njoj je izložena, verovatno najveća, kolekcija nemačkog slikarstva XIX veka. Prvobitno jezgro kolekcije je bila donacija bankara Joahima Vagnera. Zgrada je teško oštećena u II svetskom ratu, a ponovo je otvorena posle rekonstrukcije 2001. godine. Kolekcija skulptura, nekad čuvana u ovom muzeju, sada se nalazi u bivšoj crkvi Friedrichswerdersche Kirche. Muzej Bode (Bode Museum), otvoren je 1904. godine, a renoviran 2006. godine. U njemu su izložene skulpture, dela poznoantičke i vizantijske umetnosti.

Poslednji od muzeja na ostrvu, ujedno i najčuveniji je Pergamonski muzej (Pergamonmuseum), iz 1930. godine. Ovde su neki od dragulja svetske umetnosti poput Pergamonskog oltara, Kapije tržnice iz Mileta i Išarinih vrata koja su 580. godine pre nove ere krasila ulaz u Vavilon. Ovi obnovljeni fragmenti potiču sa originalnih arheoloških nalazišta.

nova berlinska sinagora

berlinska katedrala

Obišli smo i Berlinsku katedralu (Berliner Dom) obnovljenu tek 1993. godine. Ispred nje u Lust parku ljudi su se grudvali i uživali u snegu. No šta još reći o gradu koji ima 170 muzeja i oko 450 galerija? Mnogi muzeji su otvroreni do 22 sata, a četvrtkom nude besplatan ulaz poslednjih četiri sata! Odskora je, u nepostrednoj blizini Branderburške kapije, otvoren berlinski ogranak čuvenog Muzeja madam Tiso. Jedinstvena prilika da se na jednom mestu susretnete s Albertom Ajnštajnom, Sigmondom Frojidom, Bretoldom Brehtom, Marlin Ditrih, Romi Šnajder, Borisom Bekerom, Angelom Merker i mnogim drugim. Posetioci mogu da dodirnu i da se fotografišu sa svim figurama, izuzev Hitlera.

Dva radnika obezbeđenja i video kamere brinu da niko ne prekida pravilo. Mada je nedavno jedan ogorčeni posetilac "napao" Firera i naneo mu teže telesne povrede. Adolf Hitler se sklupčao u bunkeru, osvetljen slabim svetlom, ispod karte Evrope. Bore na njegovom voštanom čelu pokazuju da nade više nema. Saveznici su več u gradu, a njegovom životu se bliži kraj.

U muzeju otkrivam i reprodukcija Berlinskog zida, voštanu figuru ubijenog američkog predsednika-reformatora Džona Kernedija, dok video emituje njegov čuveni "Ja sam Berlinac" govor. Tu su i čuveni zabavljači, pevač Robi Vilijams, glumci Bed Pit, Anđelina Džoli i Nikol Kidman i Hajdi Klum.

Ne smete nikako propustiti Prirodnjački muzej (Museum für Naturkunde) s najvećim primerkom dinosaurusa pronađenim 1903. godine u Tanzaniji. A onda pravac Jevrejski muzej (Jüdisches Museum) u kojoj ćete videti sablasnu "Galerije nestalih", koji čine visoke tamne ploče iz kojih dopiru glasovi likvidiranih Jevreja, naslovi knjiga spaljenih na nemačkim trgovima 1933. godine.

Nova nacionalna galerija (Neue Nationalgalerie) građena je po projektima zgrade "Bacardi ruma" na Kubi. A ista nije nikada tamo sazidana u Havani, pošto je izbila kubanska revolucija! Ovde ćete pronaći, između ostalih, dela Pikasoa i Kokoške, kao i dela Bauhaus škole.

U nekadašnjoj železničkoj stanici Hamburger Bahnhof je danas umetnički muzej. Ovde ćete pronaći dela Endija Vorhola.

Eine Fräulein in Berlin

Vreme je i za mali šoping. Ljubazna prodavačica u jednoj od mnogobrojnih prodavnica suvenira, svakog posetioca pita odakle je. I potom, kako se na njegovom jeziku kaže "Srećna nova godina!" (Frohes Neues Jahr!).

Na parčetu papira joj pišem, na latinici i ćirilici, kako glasi ova čestitka na srpskom. Izgleda da je talentovana za jezike, pošto mi odmah čestita na mom maternjem jeziku i onda se srdačno pozdravljamo ljubeći se triput u obraz. Lepa je, ne bi je bio stid ni da pozira čuvenom umetničkom fotografu Helmutu Njutnu (Helmut Newton). On je rođen 1920. godine u Berlinu, u bogatoj jevrejskoj porodici, a poginuo u saobraćajnoj nesreći 2004. godine. Već s šesnaest godina želeo je da postane paparaco. Sećajući se bezbrižnog detinjstva govorio je:

"Često sam bio bolestan, mlitav, sklon nesvesticama i bio sam svetski šampion u masturbaciji!"

Proslavio se glamuroznim, zavodljivim, perverznim i šokantnim aktovima, a svoje negative i printove poklonio je rodnom gradu. Izložene su u Novom muzeju, u koji je Njutn bio zaljubljen. Ovo muzejsko zdanje podsećalo ga je na vreme, kada je u decembru 1938. godine, morao da napusti Berlin. Njegovi roditelji su, poput mnogih drugih ostali, uvereni da im fašističke vlasti neće nauditi. Njutn je otišao u Australiju, gde se borio u nacionalnoj armiji i dobio australijsko drzavljanstvo. Najviše je objavljivao u njujorskom "Vogu". Kritičari su ga optuživali za seksizam i pornografiju. Pravimo pauzu u kafeu "Ajnštajn" uz najbolji kapućino u grafu. Nažalost, malo je vremena za posetu muzejskim pikanterijama kao što su Muzej luka i Kuća krompira.

U kvartu Hackesche Hőfe mogu se kupiti berece u uskrsloj jevrejskoj četvri. Muzej istočnonemačke tajne policije "Štazi" nalazi se u predgrađu grada, na petnaest minuta metro linijom M5 od Aleksandarplaca, u zdanju u kojoj je nekada bio njen štab.

Ovde ćete videti različite špijunske naprave; skrivene kamere, mikrofone, oružje i predmeti socrealističke ikonografije. Ne očekujte one moderne gadžete koje je nosio razmaženi britanski agent s rednim brojem 007! Ponešto od imovine "Štazija" je uništeno u paničenim akcijama pripadnika tajne policije u vreme demokratskih promena. Dosjei su u Nemačkoj odavno otvoreni, a u Srbiji se od toga beži, kao da je u pitanju otvaranje Pandorine kutije. Pošto smo se ugrejali uz jak zeleni čaj s listovima sveže nane i baklavu, čekao nas je put u utrobu Berlina.

Berlin ispod površine

Nacistička arhitektura Alberta fon Špera danas se može uglavnom videti ispod današnjeg Berlina. Ispod berlinskih ulica nalazi se zaboravljeni grad bunkera i tunela koji svedoče o nedavnoj, bremenitoj, surovošću i bolom protkanoj prošlosti nemačke prestonice. Strani turisti, koji svakodnevno pristižu u Berlin, pored mnogobrojnih muzeja, raznih istorijskih spomenika najčešće su zainteresovani da vide dve, za njih najveće atrakcije: Berlinski zid i znameniti Hiterov bunker. Njihova znatiželja, međutim, ostaje nezadovoljena, pošto je od zida preostalo tek nekoliko neuglednih fragmenata, a "Firerov" bunker je nedostupan, pretvoren u parkiralište.

Mnogobrojni berlinski bunker bili su dobra zaštita za njegove stanovnike tokom savezničkog bombardovanja, na samom kraju II svetskog rata. Procenjuje se da su mogli primiti i do 800 hiljada. To je jedan od razloga zbog kojih je u tada tromilionskom gradu bilo srazmerno malo ljudskih žrtava i pored strašnih razaranja, negde između 18 i 50 hiljada. Manjem stradanju doprineli su i dobra vazdušna odbrana, visoki pruski graditeljski standardi i široki bulevari, koji su štitili od veliki požarnih stihija, koje su se desile u Drezdenu i Hamburgu. Saveznici su u okviru programa demilitarizacije Nemačke posle rata, uništili skoro 80 % bunkera i podzemnih tunela.

Hladni rat, koji je usledio, doneo je nova podzemna prekopavanja. Od njih oko sedamdesetak, samo je manji broj poslužilo svrsi, ostale su otkrili pripadnici Štazija pre njihovog završetka. Kopali su ih i špijuni; najpoznatiji američko-britanski tunel, projekat vredan 30 miliona dolara, koji je trebao da poveže jedan američki radar i sovjetske telefonske linije nikad nije poslužio svojoj nameni. Jedan tunel je prokopan u dužino od 130 metara od podruma pekare u zapadnom Berlinu. Njime je pobeglo čak 57 osoba.

Samo nekoliko od hiljadu podzemnih bunkera iz II svetskog rata dostupni su posetiocima. Ostali su zatvoreni su i zapušteni, kako kažu predstavnici berlinske vlade, zbog straha da bi mogli postati "neonacistička svetilišta". Smešteni su, uglavnom, između Branderburške kapije i Postdamer Placa. Jedan od retkih uređenijih, nalazi se u blizini jedne od centralnih stanica podzemne železnice i u njemu se mogu videti šlemovi, uniforme, kreveti za spavanje i drugi autentični detalji. Uredili su ga, samoinicijativno, članovi "Berlinskog podzemnog udruženja", grupe entuzijasta i volontera koji se bave proučavanjem sistema bunkera i tunela.

I iz berlinskog podzemlja ulazimo pravo u naš autobus. Dok noć pada na Berlin mi ga polako i nevoljno napuštamo. Osvojio nas je na prvi pogled. Zato pokušavamo sve da zapamtimo, obnovljene kvartove, ostatke zida i u to ime otvaramo pivo i nazdravljamo. Da se opet vratimo u ovaj itrigantni grad i još bolje ga upoznamo!

Willkommen in Berlin!