PUTOKAZ: POLJSKA I DEO - Poljska u mom srcu

Poljska...
u mome srcu- mazurka
Poljska....
nikad nije dala kvislinga
svaki dan -poloneza
zvoni na mojim vratima...

(Azra, Branimir Džoni Štulić)

Još Poljska nije propala

S nestrpljenjem sam čekao da već jednom posetim poljsku zemlju. Dugo, predugo. Od vremena, kada me je tadašnja devojka pozvala na zimovanje u Poljsku. Odbio sam je, spremao sam ispite. Naravno, sve ispite sam popadao, misleći na sneg, Poljsku i nju. Stoga su uskršnji praznici bili idealna prilika za popravni. Kao i da “overim” novi, srpski pasoš. Vredelo je! Kad smo već kod toga, znate li da je prva ćirilična štamparija otvorena upravo u gradu Krakovu 1491. godine?

Poljska je, druga, po veličini država Slovena. Zauzima prostor od 388 hiljada kvadratnih kilometara i broji preko 32 miliona stanovnika. Prirast stanovništva u Poljskoj je jedan od najvećih u Evropi i iznosi oko 1,8% godišnje. Broj stanovnika raste godišnje za oko 500 hiljada, pa se očekuje da će se Poljska, demografski, izjednačiti sa susednom Nemačkom. Deo granice otpada na morsku obalu (Baltičko more), a na jugu, se uzdiže šumski lanac Karpata, koji u zapadnom delu, Tatrama, prelazi u alpski pejzaž. Poljska prestonica, Varšava (Warszawa) ima 1.178.000 stanovnika, a slede Lođ (Łódź) sa 780.000 stanovnika, Krakov (Kraków) 740.000, Poznanj (Poznań) 247.000 i Katovice (Katowice) 127.000.stanovnika.

Kao datum uspostavljanja poljske države uzima se 960. godina. Tada je na presto stupio Mješko I (Mieszko I), koji je 6 godina kasnije primio hrišćansku veru, te je Poljska ušla u krug država zapadne civilizacije, iz kojeg je bila izopštena, samo za vreme satelitskog komunističkog režima. Poljsku su formirala leška plemena, nastanjena u slivovima Odre i Visle. Ime Poljske potiče od plemena Poljana, koje je nastanjivalo nizine oko Visle. Prodiranje germanskih naroda na istok, prisililo je Slovene, na postepeno, povlačenje sa obale Labe i Odre.

Naslednik kneza Mješka, prvi poljski kralj Boleslav I nazvan Hrabri (992.-1025.) iz dinastije Pjasovaca, prvi je krunisani poljski kralj. On udara temelje poljske države. Potukavši Nemce, prisilio je cara da ga prizna za kralja. Osnovavši nadbiskupiju u Gnjezdnu (u blizini Poznanja), raskinuo je poslednje lance potčinjenosti, koji su vezivali poljsko sveštenstvo sa germanskim klerom. Isti vladar, na istoku ulazi u Kijev. Ali svaki veliki čovek ima i pomalo slabosti. Nikako nije mogao da “svari” biskupa Stanislava Šćepakovskog, pa ga je, na svirep i podmukao način, umorio. Biskup je, kasnije, proglašen za zaštitnika Poljske i kanonizovan 1254. godine. Njegove mošti počivaju u valvelskoj katedrali, u srebrnom sarkofagu, na ramenima četiri anđela. Sarkofag je izrađen u Gdanjsku. Naslednici kralja Boleslava i imenjaci nastavljaju njegovo delo. U XII veku Poljaci iskorišćavaju obilne rezerve soli i olova. Posle smrti Boleslava III, počinje doba kratkotrajnog slabljenja države. Kraljevstvo se deli na kneževine, koje su zavisne od velikog kneza krakovskog. U tom periodu (1138.-1295.) u Poljsku dolaze krstaši, na poziv mazovskog kneza, Konrada, kako bi mu pomogli u borbi protiv paganskih plemena. Neprekidna nastojanja kralja Vladislava I Loketeka (1306.-1333.) da obnovi jedinstvenu poljsku državu, napokon su dale rezultata.

Za vladavine Loketekovog sina, Kazimira Velikog, jednog od najvećih vladara Poljske, krunisanog u valvelskoj katedrali 1339. godine, donet je pravni akt (statut Wiślicki, 1347.) i osnovan krakovski univerzitet (Collegium Maias, 1364.), jedan od najstarijih u Evropi. Kazimir Veliki bio je poslednji kralj iz dinastije Pjastovaca. Njegovo delo su i metalna vrata sa velikim slovom K na ulazu u valvelsku katedralu. Pomenuta vrata su simbol krakovske televizije.

Stupanje prvog Jagelonca na presto 1386. godine (litvanska dinastija, došla na vlast udajom za poljsku princezu Jadvigu) propraćeno je naglim razvojem nauke i kultura, pod uticajem humanizma i italijanske renesanse. U to vreme krakovski univerzitet cveta, osniva se Jagelonske biblioteke, uvodi štampa (1475.), otvaraju vilenske akademije, gradi vavelska katedrala. Na duhovnom planu, ovaj period je iznedrio epohalno delo Nikole Kopernika „O kruženju nebeskih tela“ (“De revolutionibus orbium coelestium”,1543, obljavljeno u šest svezaka), kao i dela velikog pesnika Jana Kohanovskog.

Nikola Kopernik (19. februar 1473, Torunj - 24. maj 1543/Frombek/Frauenburg) je čuveni astronom, tvorac heliocentrične teorije svemirskih tela. Heliocentrični sistem sveta zasniva se na tvrdnjama, da se Zemlja okreće oko svoje ose i da kruži oko Sunca. Ove tvrdnje su uskoro bile prihvaćene u naučnim, ali su žestoko odbačene od crkvenih krugova, pa je papa 1616. godine. ovo Kopernikovo delo zabranio, tj. stavio na indeks. Kopernik je studirao teologiju, medecinu, matematiku i astronomiju u Krakovu, a potom nastavlja školovanje u Italilji. Bio je lekar i sveštenik u Frauenburgu, gde je na jednoj kuli tvrđave, koja je okruživala crkvu, uredio opservatoriju (Kopernikov toranj) sa koje je posmatrao nebeska kretanja.

Za vreme Jagelonske dinastije Poljska je bila jedna od najjačih država u Evropi i igrala je važnu ulogu. Vrhunac moći Poljske pripada vremenu Sigtmunta Starog i njegovog sina Sigmunta Avgusta, koji je bio poslednji kralj iz Jagelonske dinastije. Pošto je ona 1572. godine izumrla, počela je era izbornih kraljeva, koja je trajala sve do deobe poljske kraljevine krajem XVIII veka.

Između izbornih kraljeva najistaknutiji su bili Štefan Batori i Jan Sobjeski, koji je pobedio Turke pod Bečom 1683. godine, čime je zadržao pohod Turaka na zapad. Poslednji kraj poljski bio je Stanislav Avgust Ponjatovski, veliki mecena umetnosti, no suviše slab za izazove tog teškog vremena. 19. oktobra 1655. Karakov zauzimaju i pljačkaju Šveđani. Kao da im nije bilo dosta, pa su ovaj poduhvat, ponovili još dvaput, tokom dugugodišnje istorije grada.

Godine 1732, sklopljen je savez između Pruske, Rusije i Austrije o deobi Poljske. Doba ropstva, koje je trajalo 146 godina, dokazalo je snagu poljskog naroda. Oružani ustanci poljskog naroda, podizana u ta vremena, u krvlju su ugušivani, dok su Poljaci pevali himnu “Još Poljska nije propala, dokle mi živimo” (“Jeszcze Polska nie zginęła, póki my żyjemy”). Poljaci su toliko voleli svoj grad, da su skupljali priloge, kako bi ga otkupili od Austrijanaca. Godine 1918. Poljska je, konačno, oslobođena. Najveća zasluga za ovo pripada Józefu Piłsudskom i poljskim legionarima.

Frederik Šopen, znameniti poljski kompozitor i pijanista, rođen je 1. marta 1810. godine u Želazovoj Voli, nedaleko od Varšave. Godine 1836. verio se za sedamnestogodišnju Mariju Vodzinjsku. U to vreme mu se udvarala Žorž Sand za koju je sam Šopen tvrdio:

„Nešto je u njoj odbojno“.

Ona je bila toliko uporna, da je, na kraju, uspela da ga pridobije. Zimu 1838/39. Šopen je sa njom proveo na Majorci, u manastiru Valjdemosa. Tamo su i danas izložene njihove lične stvari (klavir, note, slike, nameštaj i otisak njegove ruke). Odluka da ode na turneju po Engleskoj, ispostaviće se kao kobna po njega. Tamošnja vlažna klima negativno je uticala na njegovo zdravlje, načeto tuberkulozom. Preminuo je ubrzo po povratku u Pariz, 17. oktobra 1849. godine.

Šopen je sahranjen u Parizu

Sahranjen je u Parizu, a srce mu je preneto u Varšavu, u crkvu svetoga krsta, u skladu sa njegovim testamentom. Sahrana je kasnila pune dve nedelje. Šopen je, naime, zahtevao da njegov pogreb prati Mocartov Rekvijem, sve sa ženskim vokalima. To crkva Madelen nikada pre nije dozvolila. Sahrani je prisustvovalo oko tri hiljade osoba. Po njegovom mrtvačkom kovčegu prosuta je poljska zemlja, koju je dotad čuvao u srebrnoj kutijici.

Jedan znametiti Poljak ima u Beogradu ulicu. Reč je o Andžeju Tadeušu Bonaventuri Košćuškom (Andrzej Tadeusz Bonawentura Kościuszko) rođenom 4. februara 1746. godine. Ovaj poljski i litvanski nacionalni heroj i plemić, general i vođa ustanka iz 1794. godine protiv Rusije, borio se u američkom ratu za nezavisnost kao pukovnik na strani Vašingtona. Za zasluge u tom ratu dobio je čin generala. Zajedno sa prijateljem Orlovskim dobio je kraljevsku stipendiju i 1769. godine otputovali su u Pariz. Studirao je na akademiji lepih umetnosti, ali ubrzo je shvatio da nije stvoren za slikara. Kao stranac nije mogao da studira na francuskoj vojnoj akademiji, a za studije inženjerstva nije imao dovoljno novca. Međutim Košćuško se sam obrazovao, prisustvovao je predavanjima i koristio je biblioteke vojne akademije. Po povratku u Poljsku, 24. marta 1794. proglasio ustanak protiv ruskog okupatora. U maju je Košćuško proglasio ukidanje kmetstva i uvođenje građanskih zakona za seljake. 10. oktobra. Košćuško je bio ranjen i zarobljen. Rusi su ga poslali u Sankt Petersburg u Petropavlovsku tvrđavu. Kraj života je dočekao u Švajcarskoj, gde je totalno bezveze za ovakvog avanturistu, umro nakon pada sa konja 15. oktobra 1817. godine.

1. spetembra 1939. godine Poljsku napada i okupira nacistička Nemačka. U tome ima snažnu podršku Sovjetskog Saveza, a na osnovu sporazuma Ribentrop-Molotov. Rus, čije ime nosi ovaj sporazum, je baja, čije ime nosi onaj koktel, koji se ne naručuje po barovima. U skladu sa odredbama tajnog protokola sovjetske snage su 17. septembra ušle u istočnu Poljsku i okupirale teritoriju, koja im je po

tom sporazumu pripala.

Kada je februara 1951. godine odlučio da napusti posao u poljskoj ambasadi, u Parizu, i zatraži politički azil od francuskih vlasti, književnik nobelovac Česlav Miloš je bio svestan da donosi veoma tešku odluku koja može da znači i kraj njegove književne karijere. No, na sreću, dve godine kasnije napisao je “Zarobljeni um” . U Srbiju je ova zbirka eseja stigla sa velikim zakašnjenjem, tek 1985. godine. Rođen je 1911. godine u Šetejnama u Litvaniji, u plemićkoj porodici, u sredini koja je držala do istorije i poštovala narodnu tradiciju. 1385. godine ne vlasti je bila poljsko-litvanska unija i Jagelonska litvanska dinastija na poljskom prestolu. Poljaci su imali misiju pokrštavanja Litvanaca, poslednjih evropskih pagana. Milioš je detinjstvo proveo u Rusiji, gde mu je otac radio kao inženjer. Za počasnog građanina Krakova proglašen je 1993. godine. Evo kako razmišlja pisac "Druge Evrope" u potrazi za slobodom od okova represivnog socijalističkog režima sa njegovim samodovoljnim ritualima i turobne alternative naci-klerikalne malograđanštine:

Da li sam uradio ono što je trebalo da uradim ovde na zemlji?
Bio sam gost u kući pod oblacima,
Gde teku reke i obnavljaju se žitarice.
Šta s tim što sam pozvan, ako sam odsutan?
Sledeći put rano ću potražiti mudrost.
Ne bih se pretvarao da mogu da budem kao drugi.
Iz toga proizilazi samo zlo i patnja.
Odričući se, izabrao bih sudbinu u pokori.
Obuzdao bih vučije oči i proždrljivo grlo.
Ja, stanovnik nekog vazdušnog manastira,
S pogledom na grad u dolini koji se presijava
Ili na potok, brvno i stare kedrove,
Prepustivši se samo jednom zadatku.
Koji tada ipak ne bi mogao biti ostvaren. (Još jedna antinomija)

Poljska je bila nukleus borbe protiv totalitarnih režima u istočnoj Evropi. Vođa poljskih sindikata, Leh Valensa tokom osamdesetih godina XX veka okupio je oko nezavisnog sindikata "Solidarnost" ("Solidarnosc") sve željne slobode i dostojnog života (udruženje je imalo čak 10 miliona članova).

Štrajkovi su otpočeli u brodogradilištu “Lenjin” u Gdanjsku. Valensa je prvi predsednik Poljske posle svrgavanja komunističkog satelitskog režima (1990.-1995.). Godine 1983. dobio je Nobelovu nagradu za mir. Kada je 2005. godine Poljska primljena u Evropsku uniju, Poljaci su masovno nagrnuli na zapadu. Oni su znali da je bolje da sve prilagode sebi, nego da se oni prilagode svemu oko sebe.

Zakonodavnu vlast u Poljskoj čine Sejm (skupština, 444 poslanika) i Senat, izvršnu Pretsednik republike sa nadležnim ministrima. Poljska je podeljena na 16 administrativnih okruga (Województwa), osim prestonice Varšave koja pretstavlja samostalnu administrativnu jedinicu.

U zmajevom gnezdu

“Si Deus nobiscum quis contra nas?”
(“Ako je Bog uz nas, ko će biti protiv nas?”)

na ulazu u Valvelsku tvrđavu

Małopolska je istorijska regija u Poljskoj koja se nalazi u južnom i jugoistočnom delu države, u gornjem i delu srednjeg sliva Visle. Prostire se od Karpata na jugu do Pilica i Viepža na severu. Sedište regiona je Krakov, koji je pet vekova bio prestonica poljske države. Put od slovačke granice je vrlo loš, a sada se renovira, a saobraćaj, uz pomoć semafora reguliše. To nas usporava. Poljaci disciplinovano čekaju, mogu da zamislim kakav bi to, kod nas, karambol nastao.

Krakov je drevni grad podignut u dolini najveće poljske "svete" reke, Visle. Njegovo postojanje beleži još putopisac u X veku. Predanje govori o strašnom zmaju, koji je živeo u dubokoj jami, pod stenom, nad kojom se uzdiže kraljevski dvorac Vavel (Wawel) iz XIV veka.

Nestašni zmaj je imao odličan apetit, pelješio im je frižidere, napastvovao krakovske žene i ostavljao krljušti u kupatilu. Knez Krak (po kome je grad dobio ime), odlučio je da mu stane na put, te je poslao jednog od sinova da neman likvidira. Ovaj je proždrljivom čudovištu poturio kravu kojoj je istekao rok trajanja. Tu se završava priča o strašnoj aždaji. Danas je taj ozloglašeni zmaj, simbol grada Krakova ispred pećine, koju možete posetiti, u vidu skulpture aždaje, koja s vremena na vreme, bljuje plamen. Ali drama teče dalje. Pomenutom sinu se zločin osladio, pa je za glavu skratio i brata prestolonaslednika i zaseo na tron. Kruna, taj mračni predmet želja! Prevara je, međutim, brzo otkrivena, kriminalac prognan, a upražnjen tron preuzela sestra Vanda, lepa, okrutna i neporočna, po kojoj je čitav narod dobio ime (Vandali). Uz napomenu, da oni nemaju ništa zajedničko sa svojim fudbalskim imenjacima. Pomenuta kraljica umesto da se poda tuđincu, radije je izabrala modre vode Visle i u njima okončala.

Silazeći u kraljevske kripte, vraćamo se od gotike ka romanici. U kripti katedrale svetog Stanislava i Vaclava na Vavelu sahranjeni su mnogi poljski vladari i velikani, među njima i pesnici. Ovde su vojskovođe koje su služile u Napoleonovoj vojsci i borili se u američkom građanskom ratu. Od svih kapela najlepša je Zigmuntovska, remek delo u renesansnom stilu od crvenog, mađaskog granita. Vredi se, strmim, drvenim stepenicma, popeti na Sigismundov toranj i pored panorame videti i zvono iz XVI veka teško skoro 13 tona. Čuje se na udaljenosti i do 12 kilometara. Posetite i muzej koji čuva uspomenu na Karolja Vojtilu, to jest papu Jovana Pavla II, a koji je u vavelskoj katedrali održao prvu misu 1947. godine. Kao mali bio je golman u lokalnom fudbalskom klubu. Leto 1944. godine provodi skrivajući se u biskupskoj palati od nacista. Krakovski biskup postaje 1959. godine, a kardinalski šešir prima 1967. Poglavar Svete stolice je postao 1978. godine. Koristio je Internet i mlazne avione, a osuđivao predbračni seks, masturbaciju, podbačaj i pijanstvo. Popeo se na Mont Blan, najviši planinski vrh Europe, 1986. godine sa grupom italijanskih planinara. U katedrali se nalazi, nekad kraljevski, pa biskupski tron, koji je i pokojni papa koristio pri poseti otadžbini.

Do obale Visle stigao sam kroz pećinu u kojoj se skrivao ozloglašenim zmaj. U XI veku, kada su Česi u borbama uništili staru prestonicu Gnjezdno, Krakov postaje glavni grad Poljske. Već tada, bio je gusto naseljen i bio snažan trgovinski centar. Nagli progres i razvoj kulture prekida najezda Mongola 1241. godine. Samo mali deo stanovništva uspeo je da se spase, potraživši utočište u zamku. Zanimljiva je i priča o njihovom osvajanju grada. Noć pred napad, u njihov logor se ušunjao poljski splavar i ubio kana. Izjutra su Mongoli, sa splavarom obučenim u odeću kana na čelu, zauzeli grad. Nakon njihovog odlaska, mestu se obnavlja, podižu su prve crkve, tako da ih danas ima preko sedamdeset. Opasan je snažnim bedemima, čije ostatke možete i danas videti. Među tim bedemima, našlo se mesta i za 55 kula osmatračnica. Tragom nekadašnjih gradskih bedema posađen je park Plante, šetalište uokvireno drvoredom džinovskih divljih kestenova u dužini od oko 4 kilometara.

U XIV veku grad se naglo razvija i postaje jedan od najvećih i najpoznatijih evropskoh gradova. Međutim 1596. godine Krakov više nije prestonica poljske države, već to počast ustupa Varšavi. Švedska najezda iz XVII veka, menja dotada gotski karakter grada u barokni. Haraju ga vojske Sasa i Rusa, dok napokon na samom kraju XVIII veka ne prelazi u ruke Austrijanaca, od koje će se konačno osloboditi tek padom ove carevine u XX veku. Tokom II Svetskog rata Krakov nije pretrpeo velika razaranja, tako da se relativno brzo oporavio i ubrzo postao drugi najznačajniji grad u Poljskoj. Dvorac poljskih kraljeva je jedan od najreprezentativnijih u Srednjoj Evropi. Za par izložbenih celina naplaćuju se posebne ulaznice, pa cena predstavlja zbir cena izložba koje želite da posetite. Na to treba da još dodajte ulaznice za fotografisanje. Samo da se turistički radnici ne dosete, da još, dodatno, naplaćuju turistima vazduh koji dišu! Turisti su tako žrtve novouspostavljene tržišne ekonomije. Skoro svaka prostorija renesansnog kraljevskog dvorca pretvorene je u izložbeni salon. Mogu se videti kraljevski apartmani, trezor, oružarnica i kolekcija Orijent u Vavelu. Ovaj muzej ima jedinstvenu zlatotkanu zbirku flamanskih tapiserija, o čijem tkanju Trejsi Ševalje piše u romanu “Dama i jednorog”. Malo su boje izbledele, izgleda sa su ih malo ispirali u “Venišu”. Možda posle neke lude žurke, vadeći fleke…Sve odiše simbolima kraljevske moći, počev od raskošnih mozaičkih podova, izvajanih poslaničkih glava na svodovima (Poslanička sala ili Sala pod glavama), do ostalih raskošnih kraljevskih simbola. Ovde se čuvaju znamenja slavne prošlosti, tevtonske zastave, zaplenjene u bici na Grinvaldu i trofeji Jana Sobjeskog, osvojeni pred Bečom.

Magični Krakov

Krakov je bajkoviti grad sa srednjovekovnim ulicama, čipkastim krovovima, grad žive tradicije, u kome se na svakom koraku oseća duh prošlosti. U isti mah ovaj grad je stvaran i nestvaran. Krakov je grad muzej, u kome se mladost stvari meri vekovima. Svaka je kuća bezmalo spomenik, a svaka druga muzej.

Ceo grad je poput velikog zmaja; zamak su mu oči, rogovi su njegove kule, nozdrve prozori kapele svetog Sigmunda, a zubi dvorišne arkade. Pre nego što krenete u istraživanje grada nabavite Krakovsku karticu (Cracov Tourist Pass), roka važenja od 2 ili 3 dana, koja obezbeđuje korišćenje javnom gradskim prevozom i ulazak u većinu gradskih muzeja. Neće vam biti lako, ima u gradu mnogo puteva i ruta (kraljevska, univerzitetska, jevrejska), pa se treba odlučiti, a nešto ne propustiti.

Dom čuvene porodice Čartoriskih, čiji je najslavniji izdanak, knez Adam, bio glava poljske emigracije u Parizu i u jeku "Proleća naroda" 1848. održavao jake veze sa balkanskim ustanicima, poznat je kao riznica skupocenih zbirki: keramičke, oružarske, filigranske i zlatarske umetnosti; riznica bogate rukopisne biblioteke i neobične galerije slika, među kojima su prave retkosti poput "Dama sa hermelinom” Leonarda da Vinčija i Rembrantov "Pejzaž pred buru".

Na čuvenom renesansnom portretu "Dama s hermelinom" prvobitno je bio prikazan nestašni damin mačak, koji je slikaru otežavao posao. Kada je prikazana dama, Čečilija, otputovala, Leonardo je u svom ateljeu zatekao čudno stvorenje, hermelina, koje je odmah privuklo njegovu pažnju. Postoji verovanje da će hermelin, naročito u zimsko vreme, kada mu krzno postaje belo, radije crći, nego dozvoliti da se ono uprlja. Stoga je simbol moralne čistote. Zlobnici, pak, tvrde da je kralj hermelina odrao i skrojio kraljevsku odeždu, a pomenutu Čečiliju iskoristio da utoli svoju kraljevsku pohotu. Možda je baš zato njeno lice istovremeno ljupko i zrači izvesnom nelagodom. Još jedan Leonardov marifetluk! A možda I iz ljubomore, jer se izgleda Leonardo “ložio” na pomenutu damu, mada je više voleo dečake. Muzej je osnovala vojvotkinja Izabela Czartoryska 1800. godine. Sledi dom Jana Matejka, velikog poljskog slikara.

Narodni muzej, smešten u Suknari, trenutno je u fazi renoviranja, a gde se sada nalazi najvećom slikarskom kolekcijom u zemlji, renesansna baština umetnika Vita Stroša (Veit Stroos) čitajte u trećem delu ovog putopisa. Odosmo, stoga, do pozorišta Slovackog, podignutog po projektima Jana Zavjeskog (po uzoru na parisku operu, 1893, a obnovljenom u stilu art nuvoa. Tetar ima 900 sedišta.

Rinek (Rynek Główny) je najveći srednjovekovni trg u Evropi (200 X 200 metara). Nastao je u XIII veku. Od njega se ulice se zrakasto šire u raznim pravcima. Ulice su pune kafea i restorana, u starim kamenim dvorištima, koja odišu komšijskom atmosferom. Ovde često možete pronaći mlečne restorane (Bar Mleczny). To su maleni restorani sa svega par stolova, u kojima možete, za par evra, pojesti kompletan kuvani ručak domaće poljske kuhinje. U tim restoranima treba sami da odete do pulta i tražite šta želite, onda sačekate i odnesete sami do svog stola, inače ćete ostati gladni. Tu se uglavnom hrane penzioneri i studenti.

Trg je video je razne vojske: krstaše, Tatare, Čehe, Šveđane, Nemce. Svi su ostavili svoj trag na njemu. Njegovo ime možemo preveti kao tržnica. Tu su polagane zakletve, dizane revolucije, odavde je krenuo u boj legendarni Tadeuš Košćuški. U sredini trga je lepa renesansna građevina sa arkadama, Suknare (Sukiennice). U njoj se nekada prodavalo sukno, a danas su dućani narodne radinosti i gradski muzej.

Sa svoda na ulazu visi nož na lancu, grozni podsetnik da je na ovom mestru nekada ljubomorni brat ubio brata u besmislenoj svađi. Da li iz opreza, dovoljno visoko, da ga neko i danas ne bi upotrebio u zločinačke svrhe. Kula visoka 70 metara je sve što je preostalo od veličanstvene gradske kuće iz XIV veka. Svakog sata sa tornja Marijanske crkve odjekuje turobna melodija, koja se na najvišoj oktavi naglo prekida, na mestu gde ju je, pre sedam vekova, prekinula neprijateljska tatarska strela.

Ovo je "hejnal", prastari znak trube za uzbunu. Pored Suknare, na trgu se nalazi i Gradska većnica i crkva svete Marije (Kościół Mariacki) iz XIV veka, čije visoke kule dominiraju panoramom grada.

Ova gotska crkva ima dve različite kupole i dva tornja različite visine. Obratite pažnju na oltar ove crkve, izrezbaren je od lipovog drveta, u obliku otvorene knjige. Ovo je najveći gotski oltar sačinjen od drveta u Evropi. Izrađen je tokom dvanaest godina, visok je 13 i širok 11 metara.

Pokušajte da prebrojite 200 figura, koje se na njemu nalaze. Nezahvalan posao. Oltar se otvara se u 11:45 i tako, otvoren, ostaje sve do 18:00.

Onda idite u u Francisku crkvu, kako biste razgledali vitraže Vispjanjskog, svestranog umetnika koji se bavio i pisanjem i dramaturgijom. U Krakovu je pronađen i sveti kamen, jedan od sedam, koji zrači pozitivnom energijom. Po toj teriji Krakov predstavlja planetu Jupiter. Crkva svetog Adalberta potiče iz X veka, a barokna Piarist crkva potiče iz XVIII veka.

Tu se nalazi i spomenik Adamu Mickjeviču (iz 1898.), poljskom pesniku. Ova je mesto gde se žitelji Krakova sastaju. Šetnje Florijanjskom ulicom, završava se Florijanjskom kapijom (Brama Floriańska) i Barbakanom. Ovo je deo Kraljevskog puta. Barbakan je specifična arhitektonska forma, sagrađena oko 1498. godine, u vreme borbe protiv Turaka, od cigle sa cilindričnom strukturom, sa skrivenim dvorištem i sedam topovskih kula, kroz koje se artiljerija branila od napada. Zidovi ove građevine debeli su tri metra. Poljaci su posebno ponosni na Barbakan, pošto nikada nije osvojen tokom opsada.

Malo dalje od centra grada nalazi se jevrejska četvrt, Kazimjež, nekada zasebna oblast, danas integrisana u gradsko jezgro. Tek 1495. godine je Jevrejima dozvoljeno da uopšte žive u Krakovu. Ovaj kvart osnovan je u XV veku, i pun je zanimljivih detalja i skrivenih mesta.

Napravljen je s ciljem da bude protivteža nemačkom delu grada, te stoga ima i Gradsku kuću, u kojoj je danas smešten Etnografski muzej. Tu je boravio veliki Gete, u hotelu "Pod ružom" stanovao je Balzak, zatim kompozitor Franc List i mnogi drugi slavni ljudi. Jevreji su iz ove četvrti, po dolasku nacista, prebačeni u geto, s druge strane Visle, u Podgaž. Kazimjež je obnovljen 1980. godine, da bi, nedavno, poslužio kao idealna lokacija za snimanje Spilbergovog filma “Šindlerova lista”. U ulici Szeroka pronaći ćete mnoge zanimljive restorane i staru sinagogu iz XV veka. Jedna od mnogobrojnih znamenitosti ovog interesantnog kvarta uskih ulica, je kafe Singer, u kome se, umesto kafanskih, koriste šivaći stolovi.

Čitava oblast je sjajno mesto za opuštanje i uživanje. Za jednim stolom devojka podigla noge na susednu stolucu, za drugim - par s psom, a pred svima od njih -odgovarajuće piće! Jevrejska četvrt ne oskudeva ni sa poslastičarnicama, naprotiv, načičkane su jedna pored druge, sa patinom prohujalih vremena i ručno pravljenim čokoladicima. Pratite svoja čula i pronaći ćete ih, a onda se slobodno prepustite uživanju! Ovde ćete pronaći i radnje sa proizvodima starih zanata. Dok cela istočna Evropa, s gnušanjem, nesektivno, odbacije svoju prošlost i briše sećanje, Krakovljani sa ponosom čuvaju svoju tradiciju.

Jagelonski Univerzitet u Krakovu (www.uj.edu.pl/muzeum) osnovan je 1364. godine, za vreme vladavine Kazimira Velikog. To je staro gotsko zdanje od crvene cigle, sa lučnim svodovima i malom fontanom u dvorištu. Navodno je ovde studirao i onaj mladić koji je sklopio pakt sa đavolom i prodao mu svoju dušu. Na drugom spratu se nalazi soba broj 56, u kojoj su novembra 1939. godine nacisti uhapsili 183 profesora. Obavezno posetite, u okviru istog, farmaceutsku, astronomsku i botaničku postavku. Suvenirnica ima lepu ponudu prigodnih poklona, kojima možete obradovati drage osobe ali i sebe. Jedan od najomiljenijih studentskih restorana zove se Bakina malina (Babcia Malina). On je napravljen u narodnom stilu, u Akademiji umetnosti Jaglenskog Univerziteta. Malo je zabačen, u podrumskim prostorijama.

Potražite ulicu Svavkovsku, na suprotnom kraju trgu od Marijanske crkve, pa još malo prema izlazu iz starog grada. Lutajući tako ulicama grada stižemo i do Reformatorske franjevačke crkve u čijim kriptama pronalazimo mumificirane monahe.

U Krakovu se uvek osećala atmosfera Srednje Evrope. Ovaj grad zaljubljen sam u sebe, dekorisan stilski različitim građevinama zadivio je jednog, u to vreme, nepoznatog balkanskog knjiženika. U samo predvečerje I svetskog rata, nekako s proleća 1914. godine, u Krakov je doputovao Ivo Andrić, s namerom da izučava filozofiju. Smestio se u asketski sobičak, jedne sive kuće, u tihoj i mračnoj Bonerovskoj ulici, na broju 12.

"Kada je trebalo da krenem u tu drevnu austrijsku univerzitetsku varoš na studiju, ja sam unapred znao kuću u kojoj ću stanovati."

(Priče o gradovima, Ivo Andrić)

"U mom stanu nameštaj je osrednji i ćilim jeftin, ali je sve uredno, parket uglančan, predmeti bez trunke prašine, zavese ubeljene, prozori oprani. U svemu je vladala ona bezdušna manastirska i sanatorijumska čistoća Sve je u tim prostorijama bilo uredno, svetlo i korisno. Ništa nije za luksuz, zadovoljstvo čula i lenstvovanje; sve je u službi reda, odmora, zdravlja i dugog, bogougodnog, sivog i šturog života. Red i čistoća pobožnog sveta bez mašte i bez lićnih prohteva."

(Priče o gradovima, Ivo Andrić)

Nažalost, ne postoji ni skromna spomen tabla, koja bi ukazivala da je ovde stanovao naš nobelovac! Na prestižni, Jagelonski univerzitet, po Knjizi studenata za školsku godinu 1913/14, upisao se 24. aprila 1914, na odseku Wydział. Katalog Rektora svedoči da je primljen na IV semestar navedenog odseka, kao redovan student, na osnovu ispisnice sa bečkog univerzitete. Ushićen i pomalo zbunjeni Andrić, piše u svom prvom pismu iz Krakova:

"Mučno mi je od zadaha tamjana i starine, boli me glava od memle i oči od duga gledanja".

U Andrićevim dopisima iz Krakova vidljiva je se melanholija mladog čoveka, koga nagriza sušica i snažna nostalgija za rodnim krajem. Međutim, izbio je rat. Vest o sarajevskom atentatu doneo mu je drug iz gimnazije, Vojmir Durbešić, koji je s njim studirao u Krakovu. Andrić je smesta reagovao, na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, ostavivši svoj skromni kofer, Andrić napustio je Krakov. Poljska lektira je sve ređe bivala na njegovom stolu, bledelo je njegovo, uostalom, nikad potpuno znanje poljskog jezika, konverzacija je gubila živost. Jednostavno, veza s Poljskom, zemljom u kojoj je s ogromnom zanosom započeo studije, sve je više jenjavala. Samo nekim čudom nikad nije sasvim prekinula. U sećanju mi je ostao Krakov i njegov univerzitet, u koji je jedva uspeo da zaviri. Sećanju je, uprkos proteklom vremenu i neumitnom zaboravu, bilo lepo, svetlo i zavodljivo.

Diplomata po profesiji, Andrić se 1939. godine nalazio na dužnosti diplomatskog predstavnika u Berlinu. Tu je saznao da su preko stotinu krakovskih univerzitetskih profesora oterani u logore. Iako svestan svojih mogućnosti, Andrić je nastojao diplomatskim kanalima i ličnim kontaktima u Berlinu, da nekako pomogne zarobljenicima. Istovremeno, savetuje akademijama i univerzitetima u zemlji, da pozivaju krakovske naučnike, kako bi ih izvukli iz ropstva. Godine 1946. Andrić se ponovo obreo u Poljskoj, na kongresu u Vroclavu, ovaj put kao predsednik Saveza književnika. Za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta u Krakovu, proglašen je 1964. godine. Ostareli Andrić, autor mnogih putopisa (Kroz Austriju, Portugal, zelena zemlja, Pismo iz Krakova, Utisci ioz Staljingrada...) priseća se Krakova kao nestvarne bajke:

"I sve je bilo tako neobično i tako davno, da taj Krakov moje mladosti i nije više za mene jedan određen, konkretan grad, nego više jedno stanje duha, jedan od onih velikih neostvarenih snova koje čovek nosi kroz život kao najstvarniju stvarnost."

Sve do 1990. godine grad je bio poprilično zapušten. Simbol realsocijalizma, čeličana u Novoj Hutu preorjetisala se na proizvodnju elektronike. Lenjonova skulptura (načeta podmetnutom bombom, postavljenom u njegovu nogu i prodata švedskom milijoneru za 100 000 kruna), zamenjena je sa statuom poljskog poete.

Šta da gricnem?

Započnite obrok sa nekom od sjajnih poljskih supa:

Barszcz - supa od cvekle, tradicionalno slavensko jelo nalik boršču,
Chłodnik - hladna supa od ukiseljenog mleka, mladih listova cvekle, cvekle, krastavaca i začinskog bilja,
Rosół - kokošja supa,
Zupa grzybowa - supa od različitih vrsta gljiva,
Zupa ogórkowa - supa od kiselih, usoljenih krastavaca, često sa svinjskim mesom.
Žur - kisela supa od raženog brašna s belim kobasicama i tvrdo kuvanim jajima,
Žurek - sličan žuru, ali s dodatkom krompira. U nekim delovima Poljske dodaju joj se i gljive. Žurek se često servira s pavlakom.

Poljska kuhinja je eklektika uticaja susednih kultura, pa ćete osetiti ruske, nemačke, austrijske, češke uticaje, ali i italijanske i francuske. Poljska nacionalna kuhinja uključuje specijalitete brojnih nacionalnih manjina koje u njoj žive: Jevreja, Ukrajinaca, Belorusa i Litvanaca.

Kada je o osveženjima reč, započeli smo sa krakovskim pivom “Żywiec”, “Warka”, “Kocim” i “Elbląg”, a zatim smo prešli na vodku “Žubrovku” (votka s travama ubranim u nacionalnom parku Białowieża u kojem živi jedina vrsta europskog bizona, Žubra, koji se tom travom hrani), presekli sa “Wyborowom”, sledio je “Goldwasser” iz Gdanjska, piće sa česticama 22-karatnog zlata i “Krupnik” medovina, staro slovensko piće. Pablo Pikaso je rekao jednom prilikom da su tri stvari obeležile prvu polovinu XX veka: bluz, kubizam i poljska votka.

Preporučujem da probate poljsko nacionalno jelo “pierogi”, valjuške sa kupusom, krompirom ili mesom. Pyzy su njoki od krompira, knedle su njoki punjeni voćem, pączki krofne, a naleśniki su palačinke. Bigos je poljski nacionalni specijalitet, koji se spravlja od nekoliko vrsta mesa, kobasica, kiselog i svežeg kupusa, pečuraka, suvog voća i začina. Najpoznatije mesno jelo je kotlet schabowy , svinjski odrezak paniran u mrvicama prezle i serviran s krompirom i kobasicama. Pieczony schab, je mesni specijalitet, pečena svinjetina punjena suvim šljivama. Nadaleko su poznati golonka ili kuvana kolenica i kaszanka ili krvavica.

Goveđi specijalitet su zrazy zawijane, pirjane rolade od govedine, punjene kiselim krastavcima, kobasicom i gljivama, servirane s grubo mlevenom heljdinim brašnom. Kaczka po krakowsku je dinstana patka s pečurkama. Gołbki su listovi svežeg kupusa punjeni mlevenim mesom i pirinčem, servirani u sosu od paradajiza ili gljiva.

Na popisu poljskih poslastica mesto su pronašli: makowiec, rolada punjena makom, voćem ili orasima, krofne (pączki), mazurek, pita od jabuka (szarlotka), torta od sira sa ukusom vanike (sernik) i hleb s đumbirom.

Jedno je sigurno, ono što je Marija Kiri Sklodovska podarila hemiji, to su krakovski kuvari dali gastronomiji. I još jedna važna napomena, uredno platite račun i dajte kelneru napojnicu, jer vas, po legendi, vreba strašni zmaj Bazilišek, koji je u stanju da pogledom okameni! Nije mi poznato da li je ovaj zmaj u srodstvu sa Vevelskim. U svakom slučaju treba biti obazriv...

Naravno možete uživati i u kineskoj, indijskoj, brazilskoj ili još nekoj od svetskih kuhinja, ali ne zaboravite da ste u Poljskoj! Tu su i lanci brze hrane za ljubitelje te vrste ishrane. Kao i vegetetrijanski restorani. A kući možete da ponesete oscypek, tatarski sir, sa tradicijom dugom 600 godine, koji se proizvodi mešanjem ovčijeg i kravljeg sira, bryndza podhalanska, sirni proizvod koji datira iz 1527. godine ili wielkopolski prženi sir, neponovljivog ukusa.

Pivnica pod Baranami

Ovaj grad ne nosi bez razloga epitet grad kulture. U Krakovu se nalazi i najznačajniji poljski kabare svih vremena, Pivnica pod Baranami, koju je 26. maja 1956. godine osnovao dendi Pjotr Sksinecki (1930.-1997.). Napaćenom poljskom narodu ponuđen je šarm pariskih egzistencijalističkih lokala. Na ovom mestu dekadentna omladina podlega pogubnom uticaju kapitalističkog zapada, našla je svoje skrovište od rigidnog, totalitarnog režima. A onda su narasle umetničke pretenzije, pa se svraćali pisci i pesnici, muzičari i glumci. I sve to pomalo zaverenički obasjano svetlošću sveća. Organi vlasti tvrdili su da je mesto leglo orgija i razvrata. Godine 1961. Pivnica je zatvorena na tri godine, zbog preslobodnih tekstova i uvreda “Velikog ruskog brata”. Vrlo brzo je postala popularna i van granica Poljske, pa ste u njoj mogli susresti i takve likove, kao što su Sartra i Simon de Bovoar.

A onda do trga, gde su uvek ulični zabavljači. Bioskop na fasadi zgrade, igra sa vatrom uz iskonske afričke ritmove, vreme brzo prolazi. Ptice su zamrle. Zvona su utihla. Jedna Beograđanka bez zlote u džepu, usplahireno je ušla u prodavnicu alkoholnih pića i sa kreditnom karticom kupila paket piva. Druga je prešla na crveno, a Poljak se poveo njenim primerom, što mu je na vrat natovarilo zvocanje njegove ljubomorne pratilje. Večernju zabavu, nastavili smo u diskoteci “Prozaik”. Ovaj klub sa tri podijuma za igu i četiri bara ostvariće sve vaše sne. Nalazi se na trgu Domininikanski broj 6. Iznenada, sasvim neočekivano, pojavila su se čudna stvorenja, vile. Po “Slovenskoj mitologiji” Luja Lezea to su duše lepih devojaka, osuđenih zbog svojih grehova, da večito lebde između neba i zemlje. Čine dobra i zla, već prema tome, kako su im ti isti ljudi činili za života. Prikazuju se kao lepe žene, večito mlade, obučene u belo. Njihova zlatna raspletena kosa, talasasto se spušta niz leđa, skivajući tajnu njihovog života. Naime vila, koja dopusti, da joj se iščupa samo jedna vlas kose, umire odmah. Katkada imaju krila, oči im sevaju poput munja, glas im je sladak i milozvučan; onaj koji ga je bar jedanput čuje, nikada ga ne zaboravlja. Vole da igraju, a ko se u njih zaljubi, čekaju ga užasne ljubavne patnje.

P.S. 18. aprila 2010 godine u katedrali kraljevskog zamka u Vavelu sahranjen je poljski predsednik Leh Kačinski i njegova supruga Marija. Oni su sa još 94 putnika i članova posade poginuli 10. aprila u avionskoj nesreći nedaleko od ruskog grada Smolenska. Putovali su na komemoraciju povodom sedamdesetogodišnjice masakra koje je počinila sovjetska tajna policija u Katinskoj šumi nad više hiljada poljskih vojnika i oficira.

NASTAVIĆE SE