PUTOKAZ: Dvorci Vojvodine I- Duhovi davno prohujalih vremena

Misteriozni dvorci i letnjikovci Vojvodine. Jedna sasvim intrigantna priča za sunčani majski dan. Mesta gde su se nekada baškarili spahije i veleposednici, VIP persone nekadašnje moćne Austrougarske monarhije. Tajni život, krupni poslovi, ergele konja, ljubavnice, legende, sve kao u komplikovanim zapletima latino saputnica, sve je tu. Skriveno ispod vela prašine, paučine i zaborava, ova, nekad reprezetativna zdanja, danas, propadaju, pod zubom vremena i ljudske nebrige. Nastajali su od XVIII do XX veka, u različitim stilskim izvedbama, od baroka do klasicizma. Kao deo kulturnog identiteta naroda, koji su živeli na ovom prostoru, ova zdanja i parkovi, koji ih okružuju, duboko su utkani u istoriju, kulturu i tradiciju Vojvodine. Nažalost, doživela su neslavnu sudbinu u posleratnom periodu. Njihova revitalizacija i uvrštavanje u turističku i kulturnu ponudu Vojvodine i Srbije, bile su teme međunarodne konferencije “Dvorci i letnjikovci Vojvodine” održane u dvorcu Dunđerski u Bečeju, 29. maja 2009. godine.

Dvorci su predmet interesovanja istoričara arhitekture i institucija koje se bave zaštitom kulturnih dobara. Već u prvim godinama nakon II svetskog rata, stručnjaci za zaštitu su evidentirali jedan broj ovih objekata, ali proces nije ni do danas okončan. Mnogi vredni dvorci još uvek čekaju rešenja o zaštiti i sticanje statusa kulturnog dobra. Za svaku od ovih prelepih građevina vezana je barem jedna legenda, koja govori mističnom životu plemićkih porodica.

Veliki broj takvih zdanja danas je bez prave namene, bez rešene vlasničke strukture i u različitim fazama propadanja. Samo četiri dvorca dobila su status “kulturnog dobra od izuzetnog značaja”, 20 njih su “kulturna dobra velikog značaja”, tri“značajna kulturna dobra”, dok su ostalih 16 samo “evidentirana kulturna dobra”.

Prvo smo posetili dvorac Dunđerski i podsetili se kako je to lepo zdanje. Dan je bio kao stvoren za odmor na jednom, ovako lepom mestu.

Nastavljamo ka Novom Kneževcu, mestu s najviše ovakvih prestižnih zdanja. Zastajemo samo načas u Kanjiži, većinom naseljenom mađarskom življem, da uživamo u sjanim kolačima. Na krajnjem severu Banata, na levoj obali reke Tise prostire ovo mesto. Prvo posećujemo dvorac Servijski-Šulpe (današnju zgradu suda) zaštićenu od 1952. godine. Izgradio ga je bogati trgovac i ugledni građanin cincarskog porekla Marko Servijski, koji je na prvoj licitaciji komorskih dobara, održanoj 1781-1782. godine, kupio spahiluk Tursku Kanjižu, čime je dobio plemićku titulu i pravo na predikat "od Turske Kanjiže".

Nakon kupovine spahiluka, 1793. godine izgradio je dvorac. Njegov sin Đorđe, ostavio je dvorac i imanje u Kanjiži svojoj sestričini Katarini, koja je udajom za Emila Šulpea imanje i dvorac donela u miraz porodici Šulpe. Inače, u zgradi je, dok su u njoj boravili prvobitni vlasnici, bila velika bibloteka sa oko 3 hiljade knjiga, a u dvorcu su se nalazili retki primerci starog majsenskog porcelana, predmeti od srebra, bronze, stari i skupoceni nameštaj i bogata zbirka lovačkih portreta i starog trofejnog oružja. Sav pokretni materijal je nakon II svetskog rata pokraden. Vilhemina Šulpe je naslednica Katarine i Emila Šulpe, koja je udajom za Andor Talijana dvorac Šulpeovih donela u miraz porodici Talijan. Andor Talijan je bio konjički kapetan austrougarske vojske. Sinovi Vilhemine Šulpe i Andora Talijana su bili Emil i Bela. Plemićka porodica Talijana, sagradili su još dva slična objekta u Novom Kneževcu. Jednu zgradu sagradio je Andrija Talijan, a drugu baron Fedor Feilić 1856. godine. Obe zgrade su kasnije pripale Beli Talijanu.

Dvorac Servijski-Šulpe svojim proporcijama, obradom fasada i unutrašnjim rasporedom pripada grupi kasnobaroknih građevina. Građen je kao slobodno stojeći objekat okružen parkom i ima izduženu pravougaonu osnovu. Središnji deo glavne fasade je istaknut rizalitom u čijem je središnjem delu karakteristična barokna terasa sa ogradom od kovanog gvožđa. Na atici iznad balkona u reljefu je izveden grb porodice Servijski. Atika i središnji deo masivnog krovišta daju svečani ton i reprezentativnost objektu. Ukrasi u malterskoj plastici, profilisani kordonski i potkrovni venac kao i centralni rizalit, odlike su arhitekture poznobaroknog vremena sa elementima već nastupajućeg klasicizma.

Danas se u dvorcu nalazi opštinski sud i administracija komunalnih službi opštine Novi Kneževac. Prilikom adaptacije objekta za administrativne službe dvorac je izgubio autentičnost spahijske porodične zgrade.

Dvorac grofa Artura Maldegema (današnja zgrada biblioteke), izgrađen 1910. godine, zaštićen je 2001. godine. Pripadao je braći i grofovima Maldeghem, po kojima je zgrada i dobila ime. Dvorac je sagradio Andor Talijan 1856. godine nakon venčanja sa Vilheminom Šulpe.

U zgradi je jedno vreme nakon II svetskog rata bila osnovna škola. Dvorac Talijanovih, danas, je skoro potpuno izgubio reprezentativnost i stari sjaj. Na nekadašnja vremena podseća samo jedan deo krova zgrade i grb plemićke porodice donešen iz Belgije.

U novokneževačkom parku se nalaze dvorci plemićkih porodica, koje su ovde nekada živele. Ove oaze neponovljivog sklada, prirode i graditeljskog umeća, ne mogu a da ne dirnu sva vaša čula. Park je pod zaštitom države. Nastao je na kraju XVIII veka, kao priirodno okruženje dvorca Marka Servijskog (1793. – 1804). Nalazi se na blago zatalasanom terenu sa relativno malim visinskim razlikama. Park se širio daljom izgradnjom dvoraca porodice Talijan i Fajlič tokom XIX veka i Maldegem početkom XX veka. Novokneževačko plemstvo živelo je u kurijama i dvorcima izgrađenim na obali Tise u senovitom parku, prepunom egzotičnog drveća i cveća, iza visokih zidina, u zatvorenom krugu raskoši. Kao najzaslužniji za izgled parka izdvaja se Emil Talijan (20. februar 1859. – 4. decembar 1911). Kao veliki avanturista, svetski putnik, strasni lovac, donosio je iz raznih krajeva sveta biljke koje je sadio u parku i sam vodio brigu o njima. Takođe se izdvaja i Katarina Milanković-Paćanski „de Visak“ koja je živela u dvorcu Servijski. Ona je radila na uređenju dvorca, kako enterijera, tako i eksterijera. Angažovala je vrhunske baštovane koji su se trudili da urede park po uzoru na bečke dvorce. Obrađen u eklektičnom tj. mešovitom stilu kombinovanjem elemenata pejzažnog (engleskog) i geomerijskog (francuskog) stila i predstavlja najznačajniju zelenu površinu u Novom Kneževcu. U parku ćete naći divlji crveni kesten i drvo ginko (Ginkgo biloba) kojih u parku ima tri primerka. Ovo je dvodoma vrsta što znači da postoje muška i ženska stabla.

Široka ravnica oko Čoke, kao magnet, je privlačila bogate vlastelinske porodice. Dvorac je izgradila porodica Marcibanji, posle 1781. godine, kada je ovu pustaru kupio Lerinc Marcibanji. Izgradnju dvorca dovršio je tek sledeći vlasnik, Švab Karolj, tek oko 1870. godine. Artur i Karolj Lederer kupili su posed krajem XIX veka. U posedu spahijske porodice Lederer inače jedne od najbogatijih jevrejskih porodica u to doba imanje ostaje sve do II svetskog rata. Imanje postaje najuzornije gazdinstvo u Torontolskoj županiji.

Veliki posed Lederera za vreme nemačke okupacije 1941-1945 prisvojila je nemačka firma „Herman Gorieng Wercke“ a Ledereri su, zbog jevrejskog porekla, morali da napuste Čoku. U trenutku kada Nemci odlaze, skojevci zajedno sa pripadnicima sokolskog društva, čuvaju dvorac, kako ga narod ne bi poharao. Oslobodioci su im se zahvalili na trudu i oslobodili ga od dragocenih predmeta koji su u njemu ostali. Do današnjih dana oni nisu vraćeni, ali je sva sreća što se zna gde se deo od njih nalazi. Samo da se to konačno obelodani i pokradene stvari vrate na svoje mesto.

Dvorac je spratna zgrada, sa izduženom osnovom simetričnog rasporeda prostorija, dužno orijentisana ka glavnoj ulici. Bočnim i središnjim rizalitima je raščlanjena fasada glavnog ulaza. Završetci rizalita su timpanoni koji se izdižu iznad krovnog venca. Prozori su ritmično raspoređeni u nizu, u prizemlju sa ravnom gornjom gredom, a na spratu su prozori sa lučnim završetkom. Krovište na četiri vode, ulepšano je sa krovovima na rizalitima sa bočnih strana. Dvorac rasporedom glavnih zidnih masa, fasadom i simetričnom osnovom, ima odlike klasicizma, ali je zbog naknadnih izmena koncepcije dobio eklektičke odlike. Stranu s parkovske strane, narušava kasnije dograđen ulaz. Zgrada je u prilično jadnom stanju, jer nisu rešena imovinska pitanja.

Pored mesare, Artur Lederer je odlučio da se okrene i vinogradarstvi, pa je zasadio veće površine vinove loze na potezima „Veliki vinograd“ i „Macahumka“. On iz Francuske (Medoka) donosi u Čoku reznice Merloa. Gaji i proizvodi Italijanski rizling i Muskat Otonel. Vinogradi su obrađivani korišćenjem parne mašine, koje su pomoću čeličnih sajli teglile plugove prevrtače. U toku berbe, grožđe se sakupljalo u vagone takozvane lore, koje su poljskom prugom vukli konji ka podrumu gde se pravila šira i vino.

Lederer Artura nasledio je njegov sin Lederer Gyorgy , koji je nastavio vinogradarsku tradiciju. Po popisu iz 1925 godine Ledereri su posedovali vinograd na površini od 184 hektara, 14 ara i 84 kvadratna metra i vinski podrum kapaciteta 22.000 hektolitara. Čoka je gradić sa najvećim brojem sunčanih sati tokom godine u Srbiji. ”Vino nastaje u vinogradu” savet je svetskih enologa koji su tehnolozi u Čoki brzo prihvatili. Paralelno sa sadnjom vinograda Lederer 1903. godine počinje izgradnju podruma koji danas spada među najveće i najlepše podrume podzemnog tipa u ovom delu Evrope. Svakog posetioca na ulazu u podrum dočekaće ispis „ IN VINO VERITAS“ koji su braća Lederer na svom grbu, pored svojih imena utisnuli u gvozdenu kapiju. Ona već više od jednog veka čuva tajnu hrastovih buradi i sedam hladnih vinskih ulica, koje su se, kao nekim čudom, našle 4 metra ispod nivoa reke Tise. S obzirom da se podrum nalazi ispod nivoa Tise, opasnost od vlage Lederer je još tada rešio izgradnjom drenažnog sistema, koji i dan danas uspešno funkcioniše. Visoko higroskopan tiski pesak posipa se po dnu podruma i tokom dana više puta zamenjuje novim, na suncu isušenim peskom. Godine 1908. završena je izgradnja i drugog dela podruma u kojem su smešteni betonski sudovi, iznutra obloženi pločicama. U danas već čuvenom buretu koje može da primi 67 hiljada litara vina , Lederer je zakazivao partije karata koje su u pratnji Cigana svirača trajale i po nekoliko dana. Bogati veleposednici iz cele Evrope bili su spremni da se, polegnuti na dasci uguraju u otvor na buretu, manji od pola metra, zarad slatkog Čokanskog merloa, koji ih je terao i da cela imanja stavljaju na kocku. Vino iz Čokanskog podruma izvozilo se u Austriju, Čehoslovačku, Poljsku, Nemačku. Naročito je bio cenjen Čokanski merlo (ili „Gvozdeno vino“ kako su ga zvali), koji je vrlo često bio prisutan i na dvorskoj trpezi u Beogradu.

Ovde samo napravili pauzu za ručak uz koji smo degustirali vino “Ždrepčeva krv”, stono poluslatko crveno vino. Ovo vino svoj jedinstveni ukus duguje originalnoj kupaži posebno odabranih crnih sorti (vranca, merloa, kabarne sovinjona, gamea, muskat hamburga ili otonela) uzgajivanih na najkvalitetnijoj zemlji crnici. Zanimljivo je da je mnogo pre nastanka brenda, vino po sličnoj recepturi prodavano isključivo u apotekama zbog svojih lekovitih svojstava. Ono što ovo vino odvaja od ostalih vina na tržištu jeste da je ono poluslatko muskatno vino. Boja “Ždrepčeve krvi” je takođe karakteristična, jer je rubinsko crvena a ne zagasito crvena, i samim tim podseća na boju ždrepčeve krvi. Na „Wine Challenge Cupu, održanom u beogradskom hotelu Hajat, somelier Olivijer Poussier ocenio vino “Ždrepčeva krv, berba 2002. godine” kao najbolju kupažu crvenih vina u Srbiji.

Popout ovog dvorca, sličnu sudbinu doživeli su i drugi. Dvorac Stratimirovića (kasnijue Dunđerskih) u Kulpinu, u kome se danas nalazi Poljoprivredni muzej. U dosta je jadnom stanju. Barokni dvorac Dunđerskih u Čelarevu, dodeljen 1967. godine muzeju Vojvodine, takođe nije doživeo sjajnu sudbinu. Malo je poznato da se na spisku dvoraca nalaze i takvi kurioziteti poput dvorca u Srpskoj Crnji, građenog u II svetskom ratu za samog Hemana Geringa.

Pomenimo i dvorac porodice Bisingen u Vlajkovcu kod Vršca (trenutno dosta ruiniran), porodice Špicer u Beočinu (raskošno secesijsko, ali zapušteno) i da više ne nabrajam

Obilazak vojvođanskih dvoraca nastavljamo posetom nekadašnjeg lovačkog zamka Kaštel erdeljanskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj na teritoriji opštine Zrenjanin. Pustaru Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio Jermenin Lukač Lazar 1781. godine. U periodu od 1816. do 1820. godine on je na ovom mestu sagradio zdanje u klasicističkom stilu. Danas je ovo staro zdanje potpuno renovirano i pretvoreno u hotel, koji će svojim gostima pružiti nezaboravan odmor u autentičnom ambijentu inspirisanom aristokratskom prošlošću. U balskoj dvorani koja je danas pretvorena u restoran gosti mogu da uživaju u čarima nacionalne i svetske kuhinje, prelepoj muzici, a bogata vinska karta zadovoljiće ukuse i najprobirljivije klijentele.

Na otvaranju 29. avgusta 1820. godine, vlasnici, porodica Lazara Agoštona, priredila je velelepnu svečanost na koju su pozvani ugledni gosti iz zemlje i inostranstva. Među njima je bio i čuveni vlastelin Esterhazi sa kojim je u Ečku stigao devetogodišnji Franc List, tada „čudo od deteta“ a kasnije jedan od najvećih svetskih kompozitora i pijanista svih vremena.

Kao što je za svaki dvorac vezana poneka priča po kojoj su prepoznatljivi, tako se i za Kaštel vezuje legenda koja svedoči o snazi i večnoj ljubavi. Pre mnogo godina, naime, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečkoj. Već sutradan, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Tri spahijine kćerke su sa zanimanjem pratile pripreme, a najviše pažnje su posvetile jednom vitkom, prelepom mladiću. Kada se spustila noć, predstava je počela. Nakon završetka glumci su izašli da se poklone, a pred ćerkama spahije je ponovo stajao lepi mladić. Od uzbuđenja, ciknula je najmlađa kćerka. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca.

Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečoji. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao ih u dubini parka. Odvezao je pse i pustio ih na mladića. Počeo je da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi stigli i rastrgli.

Devojka se nikada nije udala i živela je u zamku Ečke sve do smrti.

Kula u kojoj je stradao nesrećno zaljubljeni glumac, danas je oronula i napuštena. Nekoliko puta je do ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari sa juga, ali radovi nikada nisu započeti. I danas, velikim parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima mogu se primetiti mladi parovi.

Nakon Kaštela put dalje vodi do Hajdučice, naselja u severozapadnom delu banatske opštine Plandište, udaljeno 30 kilometara od Vršca. U malom banatskom selu smešten je prelepi dvorac Damaskin koji krije tajnu o usponu i padu čuvene porodice Dunđerski, o njihovim sudbinama, intrigama i ljubavima, o Lenki, kćerki Lazara Dunđerskog, čija je lepota inspirisala mnoge umetnike da tvore remek-dela i o malom jezeru gde je slikar Jatar zauvek izgubio svoje snove...

Srpski pesnik Laza Kostić bio je zaljubljen u Lenku Dunđerski, ali se zbog velike razlike u godinama kao i zbog poštovanja koje je gajio prema porodici Dunđerski nije usuđivao da je zaprosi. Kažu da je bila prelepa i veoma obrazovana za svoje godine. Budući da je nije mogao uzeti za ženu, Laza Kostić je predlagao svom prijatelju Nikoli Tesli da je oženi, koji mu je iz daleke Amerike pisao da je on već veren, ali s naukom. Umrla je veoma mlada, od tuberkuloze, koja je u to vreme "kosila“ Vojvodinu. Laza se posle oženio nekom "miradžikom ćerkom nekog gazde“, ali Lenku, za života, preboleo nije. Svojim prijateljima je govorio da ga skoro svake noći posećuje u snovima. Njoj je i posvetio svoju čuvenu pesmu "Santa Marija dela salute“.

Dvorac Damaskin nosi ime po Ištvanu Damaskinu koji je osnovao selo Hajdučicu 1829. godine, a smatra se da je sagradio dvorac 1901. godine. On je imanje prodao Lazaru Dunđerskom za 960.000 zlatnika. Novi vlasnik je dvorac, 1911. godine, preuredio u klasicističkom maniru, napravio kupatila i uveo parno grejanje, da bi ga kasnije poklonio u miraz kćerci Olgi Dunđerski- Jovanović. Izmedju dva svetska rata, kada je Olga ostala udovica, brigu za dvorac i imanje preuzeo je njen zet Vlada Ilić, koji je bio oženjen Sofijom, jednom od četiri Olgine kćerke.

Jos uvek su živi meštani koji se sećaju raskošnih balova u salonima dvorca. Njima je pristup dvorcu bio zabranjen. ali su iz daljine posmatrali dolazak kočija koje su prevozile gospodu. Priča se da je u dvorcu vođen buran nocni zivot. Na glamuroznim balovim, a pila su se vina iz dvorskog podruma, u kojem je i leti i zimi temperatura bila 12 stepeni, a danju su romantični parovi šetali stazama prelepih vrtova. Na sreću, lJubavne staze ni sada nisu opustele.

I ovaj dvorac čuva legendu koja svedoči o nesrećnom slikaru Jataru i njegovim zauvek izgubljenim snovima. Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatar, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti rad. Prošle su tri godine, a slikar nikako nije mogao da počne sa radom. Nedostajao je onaj fini začin zvan inspiracija. Svaki put, kada bi latio četkice, ruka su mu postajale težke, poput olova, a na oči mu se navlačila mrena. Jedne noći je usnio čudan san.

Dvorac je bio okružen moćnim hrastovima lužnjacima među koje se ugnezdilo bistro jezerce. Na ulazu u veličanstveni park nalazila se džinovska pečurka ludaja, za koju se govorilo da stvara hlad opasniji od orahove senke, a da onaj ko pređe rubove njene senke gubi sposobnost da sanja.

Umetnik je šetao pokraj jezera, kada je, Iznenada, začuo je glas iz jezera:

"U meni je sakupljena sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na mojoj površini i na mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje kapi dišu oblaci, a kroz talase moje vod,e izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota će biti tvoja, ali moraš obećati da ćeš pokloniti sve svoje snove od iduće noći, pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka“.

Srce mu se ispunilo strahom, a telo orosilo hladnim znojem. Usnuli slikar odmah pristade na pogodbu. Sutradan ujutru, kada se probudio, ode do jezera noseći sa sobom štafelaj. Žureci kroz park. nije ni primetio, kada je prošao ispod džinovske pečurke, zdrobivši nekoliko listova u njenoj hladovini. Zamoči četkicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da nastaju prekrasne slike. Ne samo što su oblici i boje na stafelaju odisale belim golubijim krilima, nego se mogao čuti i njihov lepet. Slikareve septembarske šume, ne samo da su imale sve jarke boje poznog miholjskog leta, nego je se sa slika širio opori miris opalog jesenjeg lišća. Platna slikareva bila su magija boja, koje su mogle da se čuju i udišu, ali od tada je izgubio svoje snove.

U prvo vreme mu to nije smetalo. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, uistinu ne živi. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru i ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, ponekad je bivalo uzburkano a ponekad ravno poput stakla. U prvom slučaju deluje da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici, koji kao da su izašli iz noćnih mora nekog nesrećnika. Kada je voda mirna, u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela, koji su puni rike jelena i neke čudne čednosti, koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da samo jezero sanja neki tudji, neotsanjani san....

U dvorcu se nalazi soba sa ogledalima, u kojoj je pohranjen deo nameštaja Lazara Dunđerskog, krevet u kojem je slikar izgubio snove, kao i par završenih Jatanovih slika. Krevet je širok, s teškim pokrivačem, koji ni po čimu ne odudara od postelje namenjene dragom putniku namerniku. Jedino što ne možete da ne primetite, je uzglavlje, na kojem se umesto jastuka nalazi džinovska pečurka....

Na kraju, stižemo u dvorac "Emili“. Ime dvorca potiče od prelepe, plavokose Emili, koja se udala za Belu Botku, ugarskog grofa. Budući da joj nije podario ono što je želela, smatrao je da je sasvim adekvatna zamen ovaj zamak. Emili je progutala knedlu i zavolela zamak, kao što bi volela nesuđenu decu. Imala je običaj da sa bele kule satima gleda niz klasje zlatnog žita, posmatra sluge kako rade u polju. Brinula se o svima, te je bila voljena, naizgled srećna, a opet se nazirala neka tuga u njenim očima. Godine su prolazile, a sreća je polako napuštala dom lepe Emili. Bela se odao piću, valjda nesrećan što nije mogao da usreći lepu suprugu, a bogatstvo stečeno porodičnim grbom i znojem sluga na ogromnom imanju, tpoilo se poput leda na suncu. Točak ruleta na kraju je odredio sudbinu dvorca. U kockarnicama u Vršca i Temišvara nestala je i ta magična materjalizacija neiskorišćene ljubavi.

Vraćajući se iz Temišvara, Bela je smišljao kako da svojoj Emili saopšti nesrećnu vest. Kao i uvek kada se vraćao sa daleka puta, Emili je istrčala da ga dočeka. Njegovo naborano čelo govorilo je samo za sebe.

U svečanom salonu sedeli su jedno naspram drugog. Emili je iščekivala da sazna lošu vest. Za samo par minuta, sve se promenilo. Ustala je, bez reči, zastavši kraj stare fotografije iz mladosti i samo prstom nežno prešla preko nje. U belom plaštu, povijena, prekrivene glave, izašla je tiho. Samo pramen plave kose nazirao se pod svetlošću lampe koju je nosila. Popela se uz stepenice kule, dok se noć polako spuštala. Pogledala je ka polju nad kojim se sunce već gasilo. Sve se primirilo. Nepodnošljiva tišina zavladala je ravnicom. Odjednom, belilo je prošaralo tamu avgustovske noći. Sutradan je beživotno telo pronađeno pokraj kule zamka loše karme.

Nedugo zatim umire i Bela, kažu da je presvisnuo od tuge za Emili. Njihovo jedino čedo, lepi zamak, Temišvarska založna banka dala je na licitaciju. Kupio ga je Franc Maj i poklonio ćerki, koja ga je u miraz odnela srpskom trgovcu Milanu Kapetanovu, po kome se zdanje i danas zove, Kapetanovo. Na dan Svetog Ilije, 2. avgusta svake večeri, sevne munja ka Kapetanovu. Pažljivi posmatrač može ugledati beli plašt, lampu i pognuta silueta koja je nosi. Sutradan, seljani u žitu, pramen plave kose pronađu i puste ga ka zamku.

Na Bisernom ostrvu nalazi se dvorac, tačnije letnja rezidencija grofa Rohonjci Gedeona, istaknutog političara u Ugarskoj s kraja XIX veka. Grofovo imanje bilo je čuveno i po ergeli, čiji su konji pobeđivali u derbijima širom Monarhije, uzgajala se, danas izumrla, autohtona vrsta dinja “Biser Tise” i sortno grožđe od kojeg se spravlja čuveno vino “Krokan”.

Posle II svetskog rata ovaj dvorac je nacionalizovan. Ukras iznad središnjeg prozora, gde se nalazio grb porodice Rohonjci, zamenjen je petokrakom zvezdom, a samo zdanje dvorca počeo je da koristi novoosnovani poljoprivredni kombinat. Danas je ovo zdanje zapušteno i ruinirano. Ostaci nekadašnje fontane, kapije, raskošne fasadne plastike sa klasicističkim obeležjima, danas su tek tužno podsećanje na nekad slavnu prošlost jednog od najlepših i najprestižnijih poljoprivrednih dobara u Austrougarskoj. Dinje i vino sa Bisernog ostrva bili su neizostavni na trpezama Šenbruna, Peleša i ostalih evropskih dvorova tog vremena.

A sada ćete me na neko vreme izviniti. Obuvam cipele skitare, zagrćem svileni šal protkan snovima i tajnama, stavljam naočari za život u ružičastom i odlazim na još jedna put....