Aprilska mediteranska tura 2011.- Valensija uhvaćena između procesije i demonstracija

 

 

Napuštamo fascinantnu Barselonu, ali lako jer je pred nama otkrivanje još jednog španskog bisera, Valensija, trećeg po veličini grada u Španiji, kako po važnosti tako i po broju stanovnika (807.396). Grad sa dubokom istorijskom tradicijom, pogodnom mediteranskom klimom i brojnim znamenitostima i festivalima je pred nama. Leži na obalama reke Turija, na istočnoj obali Pirinejskog poluostrva.

Jedan je od najstarijih španskih gradova. Prvi put je spomenuta u II veku pre Hrista kao rimska kolonija. Ime dolazi od latinskog 'valentia' što označava hrabrost. Osnovali su je Rimljani u vreme konzula Decima Junija Bruta (šp. cónsul Décimo Junio Bruto), tačnije 138. p. n. e. pod imenom „Valentia Edetanorum”. U to vreme Valensija je bila tipično rimski grad jer se nalazila u blizini mora, na rečnom ostrvu ispresecanom rimskim putem, odnosno Vía Augusta, koji je spajao Valensiju sa Rimom, glavnim gradom Imperije. Ime je dobila od latinske reči valentia što znači vrednost, odnosno snaga.

 

Jezgro grada bilo je u blizini današnjeg Trga Bogorodice (šp. Plazа de la Virgen), gde se nalazio romanski forum i raskršće ulica Kardo (šp. Cardo) i Dekumano (šp. Decumano) koje su bile, i danas su dve najvažnije ulice u gradu.

Tokom rata između Pompeja Velikog i Sertorija Kvinta 75. godine p. n. e., Valensija je potpuno uništena. Obnovljena je nakon 50 godina kada se na ove prostore vratilo stanovništvo i kada je počela izgradnja velikih infrastrukturnih projekata, a već u I veku ona doživljava brzi, urbani rast. Međutim, u III veku, Valensija je doživela novu eru dekadencije. Konačno, tokom poslednjih godina vladavine Rimskog carstva u IV veku, grad počinje da formira ranu hrišćansku zajednicu.

 

Nekoliko vekova kasnije, sa prvim talasima najezde germanskih naroda kao što su Svevi, Vandali, Alani, a kasnije i Vizigoti, došlo je do propasti rimske vlasti, a samim tim i administracije, sudova i svega ostalog što su Rimljani doneli, crkva preuzima vlast u gradu i menja stare rimske hramove verskim objektima. 

Vizantijskom invazijom na jugozapadu Iberijskog poluostrva 554. god. n. e, Valensija postaje strateški značajan grad jer su se u njoj nalazile vizigotske vojne baze. Nakon proterivanja Vizantijaca 625. godine sledi jedna mračna faza koja istorijski nije dobro poznata, gde nema mnogo arheoloških ostataka i koja svedoči o tome da sredinom VII veka život u Valensiji nije bio urban.

 

U vreme Vizigota, Valensija je bila episkopsko sedište katoličke crkve.

 

Valensiju su Mavari (Arapi i Berberi) osvojili 714. godine, praktično dobili bez borbe, mirnim putem, i katedrala Svetog Vinsenta je tom prilikom pretvorena u džamiju. Poznato je da je Abd el Rahman, prvi vladar Kordobskog emirata tražio da se grad potpuno uništi, mada je nekoliko godina kasnije njegov sin, Abd alah el Balansi imao neku vrstu samouprave na području Valensije. On je takođe naredio da se izgradi luksuzna palata Rusafa (šp. La Russafa) na periferiji grada, u naselju istog imena. Nažalost, danas nema nikakvih ostataka ove palate. U ovom periodu grad je dobio naziv Medina el Turab iliti „grad blata”, odnosno „grad prašine”, jer je bio veoma zapušten kada su Mavari došli, i nosio ga je nekoliko vekova.

 

Kada se islamska kultura uselila u Valensiju, tada zvanu Balansija, ona kreće da napreduje, da se razvija i postaje jedan od značajnijih trgovačkih centara, poznat po proizvodnji papira, keramike, stakla i svile. Iz ovog perioda do danas su sačuvane mnoge vredne građevine, ostaci starih zidova, kupatilo Admirala (šp. Baños del Almirante), katedrala i toranj Migelete (šp. EL Miguelete), koji je bio minaret stare džamije.

 

Posle smrti Almanzora i nemira koji su usledili ubrzo zatim, muslimanski Al-Andalus se podelio na mnoštvo malih država poznatih kao taife. Jedna od njih je bila taifa Valensija i postojala je u četiri različitih razdoblja : 1010—1065, 1075—1099, 1145—1147. i poslednje od 1229. do 1238.

 

Valensija, odnosno Balansija doživljava preporod u vreme kraljevstva taifa u XI veku. Grad raste, a za vreme vladavine Abd el Asisa podignut je gradski zid, čiji ostaci postoje i danas. Kastiljanski plemić Rodrigo Dijaz de Vivar (šp. Rodrigo Diaz de Vivar), poznatiji kao Sid (šp. El Cid) imao je nameru da osnuje sopstvenu kraljevinu na Mediteranu, ušao je u pokrajinu u pratnji arapsko–hrišćanske vojske i opkolio je grad početkom 1092. godine. On je rušio džamije i gradio crkve jer je želeo da Valensija bude centar hrišćanstva. Vladao je Valensijom do 1099. godine, odnosno do svoje smrti. Nakon njegove smrti gradom vlada njegova udovica, do 1102. godine kada grad ponovo osvajaju Arapi, ovoga puta Almoravidi.

 

Pad moći vlasti Almoravida poklapa se sa jačanjem i usponom severnoafričke dinastije Almohada koji su kontrolisali poluostrvo od 1145. godine. Međutim njihov ulazak u Valensiju bio je zaustavljen od strane Mardanisa, kralja Valensije i Mursije, ali konačno 1171. godine Valensija pada u ruke Severoafrikanaca.

 

Godine 1238, grad osvaja Hajme I. Posle pobede hrišćana, muslimansko stanovništvo je proterano i podeljeno na one koji su učestvovali u osvajanju grada, odnosno rekonkisti, a dokaze o tome nalazimo u knjizi pod nazivom „Llibre del Repartiment”. Hajme je uveo nove zakone i prava (šp. los Fueros de Valencia), koji su se nekoliko godina kasnije proširili na celu kraljevinu. U to vreme, grad prolazi kroz novu fazu istorije, koju obeležavaju drugačije uređenje i novi jezik, i tada se postavljaju temelji za ono što je Valensija danas.

 

Prema podacima o kapitulaciji, Valensija je imala populaciju od 120.000 muslimana, 65.000 hrišćana i 2.000 Jevreja. Prema arapskom istoričaru Huseinu Monesu sa Univerziteta u Kairu, ovo su bile reči koje sam kralj Zajan rekao Hajmeu I kada mu je predavao ključeve grada:

 

    „U Valensiji zajedno žive muslimani, plemeniti ljudi iz mog sela, hrišćani i Jevreji. Nadam se da ćete znati da vladate njima kako bi nastavili da žive u istoj harmoniji i da obrađuju ovu plemenitu zemlju zajedno. Ovde je, za vreme moje vladavine bilo povoriki za Svetu nedelju (šp. Semana Santa) i hrišćani su slobodno koristili svoju religiju, jer Kuran p. n. e. i Bogorodicu. Nadam se da ćete vi biti isti prema muslimanima u Valensiji.”

 

Grad je prošao kroz ozbiljnu i veliku nevolju sredinom XIV veka. Sa jedne strane, crna smrt (šp. la peste negra) 1348. godine i razne epidemije koje su smanjile broj stanovnika, i sa druge strane, serija ratova i ustanaka, kao što je rat Unije (šp. Guerra de la Unión), odnosno pobuna građana protiv monarhije, zatim rat sa Kastiljom, kada je grad morao da podigne novi zid u dva navrata (1363. i 1364. godine), kako bi sprečili kastiljanske napade. U ovim godinama koegzistencija između zajednica koje su živele u gradu (hrišćani, Jevreji i muslimani) je bila prilično zategnuta, puna konflikata. Jevreji, koji su živeli u ulici Mar (šp. la calle de la Mar) ekonomski i socijalno su napredovali, i njihov kvart se postepeno širio.

 

Sa druge strane, muslimani koji su ostali u gradu nakon hrišćanske rekonkiste, bili su smešteni u blizini pijace Mosen Sorelj (šp. Mosen Sorell). U 1391. godini nekontrolisana grupa ljudi napala je jevrejsku četvrt, što je dovelo do veoma brzog nestanka ove zajednice, a njeni članovi primorani su da pređu u hrišćanstvo. U 1456. godine, opet dolazi do napada, ali ovog puta na Mavare.

 

Zlatno doba Valensije je XIV vek, vreme ekonomskog, kulturnog i umetničkog rasta i napretka grada. Takođe Valensija je u to doba bila najnaseljeniji grad Kraljevine Aragon. Lokalna industrija, pre svega tekstilna doživljava značajanu ekspanziju. U ovom periodu stvorena je Taula de canvas, institucija koja je bila zadužena za razne finansijske poslove.

 

Valensijski bankari pozajmili su novac Izabeli I za Kolumbova putovanja 1492. godine. Krajem XV veka podignuta je zgrada pod nazivom Tržnica svile (šp. Lonja de la Seda). Tako je grad postao trgovački centar i privlačio trgovce sa svih strana. Ovaj ekonomski bum ogleda se i u kulturnom i umetničkom životu. U ovo doba izgradile su se neke od najpoznatijih i najvažnijih valensijskih zgrada koje i danas privlače veliki broj turista. Neke od njih su: Kule Seranos (šp. las torres de Serranos), Tržnica svile, Kraljevska kapela manastira Santo Domingo...

 

Što se slikarstva i skulpture tiče, flamanski i italijanski trendovi i forme utiču na mnoge umetnike, na Ljuisa Dalmaua (šp. Lluís Dalmau), Gonsala Perisa (kat. Gonçal Peris) i Damijana Formenta (šp. Damian Forment). U književnosti značajna su dela Ausiasa Marka (šp. Ausias March), Isabele de Viljene (šp. Isabel de Villena), Ramona Ljulja (šp. Ramon Llull) i drugih. Godine 1460. napisan je i prvi roman zapadne književnosti „Beli tiranin” (šp. Tirant lo Blanch), to je jedan viteški roman koji je veoma uticao na dela Servantesa i Šekspira. Takođe, u ovom periodu, između 1499. i 1502. godine osnovan je Univerzitet u Valensiji (šp. Universidad de Valencia), pod imenom „Estudi General’’.

 

Nakon otkrića Amerike, evropska ekonomija je bila orijentisana ka Atlantiku na štetu mediteranske trgovine. Uprkos dinastičkom ujedinjenju Aragona sa Kastiljom, osvajanje i eksploatacija Amerike bio je glavni cilj Kastilje.

 

Valensijancima, Kataloncima, Aragoncima i Majorčanima bilo je zabranjeno prekookeansko prenošenje trgovine. Suočena sa ovim, Valensija je ušla u tešku ekonomsku krizu, koja se manifestovala pobunom  1519—1522. To je bila društvena pobuna protiv plemstva, koje je napustilo grad pre epidemije kuge 1519. godine. Ustanak i njeni lideri su brutalno potisnuti od strane vicekraljice Žermene de Foa (šp. Germana de Foix). Smatra se da je lično ona potpisala naloge za ubistvo 100 bivših pobunjenika, a izvori dokazuju da je bilo čak 800 pogubljenih.

 

Kriza postaje sve ozbiljnija proterivanjem Jevreja i Mavara 1609, koji su činili skoro jednu trećinu ukupnog stanovništva kraljevine. Kasnije, tokom Katalonskog ustanka 1640—1652, Valensija je pretrpela još veće ekonomske katastrofe.

 

Pad grada dostigao je vrhunac u ratu za špansko nasleđe (šp. Guerra de Sucesión Española) 1702—1709. i on je označio kraj političke i pravne nezavisnosti Kraljevine Valensije. Tokom ovog rata, Valensija je stala na stranu Karla II. Po uredbi Nueva Planta (šp. Nueva Planta) Valensiji su ukinute drevne povelje. Burbonske snage spalile su mnoge važne gradove poput Hative (šp. Játiva), gde su slike španskih Burbona okačene naopačke u znak protesta protiv ovog dana.

 

Prestonica je premeštena u Orivelu, što su građani Valensije smatrali uvredom. Filip je naredio veću da se sastane sa vicekraljem Valensije, kardinalom Luisom de Beljugom, koji se suprotstavio promeni prestonice, koja se nalazila blizu religioznog, kulturnog i sada političkog centra Mursije. Dakle, s obzirom na njegovu mržnju prema Oriveli, koja je bombardovala i opljačkala Valensiju za vreme rata za špansko nasleđe, kardinal je podneo ostavku u vicekraljevstvu, zbog čega je Filip konačno popustio, i vratio prestonicu u Valensiju.

 

Sa ukidanjem valensijskih povelja i uređenjem carstva i njegove prestonice na zakonima i običajima Kastilje, najveći državni zvaničnici se nisu više birali, već su imenovani direktno iz Madrida. Valensija je morala da se navikne da bude okupiran grad i da živi uz prisustvo trupa u Citadeli, u blizini manastira Santo Domingo, kao i u mnogim drugim objektima.

 

Tokom XX veka Valensija je postala treći najnaseljeniji grad u Španiji. Ona je, takođe, bila treći grad i u industrijskom i ekonomskom razvoju zahvaljujući stvaranju banke (šp. banco de Valencia), 1900, izgradnji centralnog tržišta (šp. El mercado Central) i tržišta Kolon (šp. El Colón), i izgradnji Severne železničke stanice (šp. Еstación del Norte).

 

Valensija je postala glavni grad Republike Španije 6. novembra 1936. godine, pod upravom Fransiska Kabaljera (šp. Francisco Largo Caballero), predsednika vlade. Međutim, 17. maja 1937, vlada je prešla u ruke Huana Negrina (šp. Juan Negrín), a 31. oktobra iste godine, premešta sedište u Barselonu.

 

13. januara 1937. grad je prvi put bombardovan od strane broda fašističke italijanske mornarice, koji je to učinio po nalogu Benita Musolinija. Bombardovanje je nanelo mnogo štete i to u nekoliko navrata. Ovi napadi su ostavili 2.831 mrtvih i 847 ranjenih, mada se procenjuje da je broj žrtava bio veći.

 

Nakon velike poplave u Valensiji 1957, novi kanal izgrađen je na periferiji grada, a stari je renoviran u zonu za rekreaciju. Početkom šezdesetih godina počeo je ekonomski oporavak, a Valensija je doživela dramatičan porast stanovništva zahvaljujući imigraciji, realizaciji velikih urbanističkih projekata i poboljšanju infrastrukture. Mnogi zlobno primećuju da deo blagostanja koju Valensija uživa duguje luci u koju dolazi veći deo tovara kokaina koji pristiže iz Latinske Amerike.

 

   Kad smo kod poplava idemo na njihovu suprotnost – požare. Valensija se diči   svojim  procesijama. Najpoznatija je Las Faljas (Las Fallas) koja se odvija oko stvaranje i uništavanje lutaka koje su predstavljene u vidu ogromnih statua napravljenih od zapaljivih materijala kao što su karton i drvo. Statue su izuzetno teške i potrebna je cela jedna godina za njihovu izradu. One ostaju na jednom mestu sve do 19. marta, dana poznatog kao spaljivanje (šp. La Cremá) kada se, tačno u ponoć, ulično svetlo gasi, masa počinje da trči, statue bivaju zapaljene i tek tada se mogu uočiti prave čari ovog festivala.Nažalost, tokom godina, vatrogasci su morali mnogo puta da intervenišu, pa su morali da osmisle razne načine za osiguranje okolnih zgrada od neželjenih i slučajnih zapaljenja

 

 

 I tu smo od silne istorije, isprativši procesiju ogladneli. Valensijsku kuhinju čine raznovrsni sastojci od mesa do povrća. Paelja, poznato i slavno špansko jelo, nastalo je upravo u Valensiji. Ko ovde dođe zna se ješće paelje (šp. la paella), sačinjena od njega. Pirinču se dodaje povrće, meso poput piletine, zečetine, ili riba, dok je glavni začin ovog jela, onaj koji mu daje žutu boju, šafran. Paelji se dodaje i umak alioli, sličan našem majonezu. Mi smo odabrali paelju sa morskim plodovima. Alternativa paelji je patka sa pomarandžinim sokom (šp. Pato a la naranja).

Za desert  se zna -turon (šp. Turron), koji se pravi od meda, šećera i belanaca, sa prženim bademima ili orasima. Može biti pravougaonog ili okruglog oblika. Ili možda churrosi sa čokoladom.

Od pića možete uživati u njihovom vinu tinto de verano (šp. tinto de veranо), a ako ste obožavaoci koktela, možete naručiti kubatu (šp. la cubata), dok je njihovo nacionalno bezalkoholno piće orćata (šp. la horchata), koja se pravi od mešavine lešnika ili badema sa šećerom i vodom.

 

 

Sa pojavom demokratije u Španiji, drevno carstvo Valensije se pretvorilo u autonomnu zajednicu (šp. la Comunidad Valenciana), a statut o autonomiji iz 1982. je proglasio Valensiju glavnim gradom. Uprkos tome, u noći 23. februara 1981. dogodio se pokušaj državnog udara u Valensiji, koji je započeo Hajme Milans del Boš (šp. Jaime Miláns del Bosch) i koji je, srećom, propao.

 

 

Demokratija je dovela do oporavka valensijskog jezika i kulture, ali nije mogla da spreči neke socijalne tenzije oko simbola. Ovaj sukob poznat je kao bitka Valensije (šp. la Batalla de Valencia) i on podelio ovaj grad kako društveno, tako i politički.

 

Tokom prvih 25 godina demokratije, Valensija doživljava veliki razvoj, i to uglavnom zahvaljujući ostvarenjima kao što su: Palata muzike (šp. el Palacio de la Música), Palata kongresa (šp. el Palacio de Congresos), metro, Grad nauke i umetnosti (šp. la Ciudad de las Artes y las Ciencias), itd. Ovi javni radovi su doprineli poboljšanju gradskog života, kao i povećavanju broja turista.

 

Prolaskom kroz kapiju Valensije (nekad ih je bilo 26), ulazi se u prošlost i preko istorijske rute koja počinje na Taifa de Valencia i Plaza de la Virgen (Bogorodičin trg) putuje se kroz vekove uz arhitekturu i istorijska obeležja. Bitke, osvajanje i rađanje Valensije, zaštitnik grada, Katedrala Valensije posvećena Presvetoj Bogorodici, Sveti Gral – Čaša sa Tajne večere, Tribunal de las Aguas – usmeni sud zaštićen UNESCO-m, Bazilika (Basilica de desesperados), Micalet toranj, rimske iskopine, arapska tržnica, rimska kupatila, Mercat Central centralna valensijska pijaca vanserijske arhitekture (Art Nouveau), pa obilazak zvanično najuže zgrade na svetu, Lonja de Seda, sve do srednjevekovne tržnice mediteranske gotike koja je danas deo zaštićenih „Puteva svile“, palate Bordžija sanjate san na javi.

Među najznačajnijim znamenitostima Valensije nalazi se remek-delo Santjaga Kalatrave, Muzej nauke i umetnosti (kat. ’’La Ciutat de les Arts i les Ciències’’). Ovo je veliki kulturni i zabavni kompleks, koji je postao poznat širom sveta ne samo zbog svoje arhitekture, već i zbog mogućnosti da zabavi, nauči i oduševi svojim sadržajem.

 

                Palata umetnosti „Kraljica Sofija” (kat. Palau de lес Artс Reina Sofía) je, u stvari, zgrada opere, koja se prostire na 40.000 m², i sa svojih 17 spratova (14 iznad, i 3 ispod zemlje), čini najvišu operu na svetu,

 

Arhitektonski kompleks od pet građevina na isušenom dnu reke Turije:

 

 

Hemisferik (kat. ’’L'Hemisfèric’’) je jedinstvna bioskopska sala u obliku ljudskog oka, čija je ‘zenica’ poluloptastog oblika, ali kroz svoj odraz u bazenu odaje izgled prave kugle. Ovaj bioskop ima 3 načina projekcije: IMAKS, trodimenzionalnu i digitalnu projekciju. Takođe, ova građevina predstavlja najveću filmsku salu u Španiji,

                Muzej nauke „Princ Filip” (kat. el Museu de les Ciències Príncipe Felipe) mesto je gde je nauka potpuno dostupna publici, i gde svi posetioci iste mogu da uživaju u razgledanju eksponata, kao i da učestvuju u svim radionicama i aktivnostima koje ovaj muzej organizuje, i to ne samo da bi se zabavili već i da bi se što više približili nauci,

                 Okeanografski muzej (kat. L'Oceanogràfic) najveći je akvarijum u Evropi, koji je dizajnirao skulptor Feliks Kandela (šp. Félix Саndelа). U ovom muzeju možemo videti 450.000 morskih životinja (500 vrsta) počev od Antarktika, Arktika, sve do tropskih krajeva sveta, pa čak i one koje su veoma retke u svetu, kao što je belunga kit.

                Umbrakle (kat. L'Umbracle), gradski vrt, u kome se posetioci mogu upoznati sa najpoznatijim biljnim vrstama karakterističnim za ove predele. Ali u ovom objektu, koji je posebno zanimljiv noću, jer se pretvara u diskoteku, može se pronaći i galerija sa skulpturama savremenih umetnika.

                Agora (kat. l'Àgora), mesto gde se održavaju mnogi kongresi, konvencije, prezentacije, koncerti, kao i sportske manifestacije poput teniskog turnira „Valensija Open 500” (šp. Valencia Open 500).

 

A sada i par gradskih muzeja koje ne biste trebali da zanemarite:

 

Godine 1913, osnovan je najznačajniji muzej umetnosti u Valensiji, Muzej lepih umetnosti (kat. Museu de Belles Arts de Valencia), koji ima oko 2.000 radova, a većina njih datira iz XIV-XVII veka, uključujući i autoportret Dijega Velaskeza, kao i slike legendarnih umetnika poput Ticijana, El Greka, Fransiska Goje i mnogih drugih,

Muzej praistorije Valensije (kat. ’’Museu de Prehistòria de València’’) u kome su izloženi arheološki predmeti koji su pronađeni u periodu od paleolita do epohe kada su Iberijskim poluostrvom dominirali Vizigoti,

Muzej koride (kat. El Museu Taurí de València) osnovan je 1929. godine, i kao takav je jedan od najstarijih muzeja u Španiji. Svrha ovog muzeja je promocija opreme koju toreadori upotrebljavaju, ali i prikaz evolucije koride od njenog nastanka do danas. Takođe, muzej redovno organizuje borbe sa bikovima, koje su možda jedini način da se dođe oči u oči sa ovakvom vrstom zabave,.

Valensija je katastrofalnu poplavu iz 1957. pretvorila u šansu za potpunu  transformaciju. Valensija je poznata po tome što se trgovina odvija na pijacama kao što su Centralna pijaca (šp. El Mercado central), koja je jedna od najstarijih evropskih pijaca. Smeštena je na 8.000 m². Postoji više od 1.000 štandova na kojima se prodaje meso, povrće, voće i riba. Posetioci dolaze na ovo mesto kako bi uživali i u brojnim restoranima i barovima koji se ovde nalaze. J još jedna poznata pijaca u Valensiji je Merkado de Kolon (šp. Mercado de Colón) je. Korte ingles (šp. El Corte Inglés) i Saler (šp. El Saler) su čuveni tržni centri.

Valensija ima petokilometarske plaže: Malvaros, Patacona, Alboraya, Port Saplaya (valensijska Venecija). Luka Valensije je najveća luka na zapadnoj obali Mediterana. Ona je peta najprometnija luka u Evropi, takođe je najveća u Španiji i u basenu Sredozemnog mora. Pruža usluge za oko 7.500 brodova svake godine.

I na kraku Valensija je dom jednog od najtrigantijih verskih relikata.  Najstarije sačuvano književno delo o svetom gralu je Perceval Francuza Chrétiena de Troyesa, napisano još 1180. godine. No Chrétien nije bio “kum” teme o gralu; on kao svoj uzor spominje knjigu koju je pronašao u biblioteci svojega mecene Filipa Flandrijskoga. U starom francuskom, jeziku kojim je pisao Chrétien, graal, greal ili greel je bio posuda. Južno od Pirineja označavao je grial, gral ili greal posudu za piće stapasta oblika; reč često susrećemo u kuhinjskome inventaru iz XIII i XIV veka.

Postojanje takve knjige potvrdio je i Nemac Wolfram von Eschenbach kada je oko 1200. napisao Parzival, svoju varijaciju ove teme. Francuz Robert de Boron ustvrdio je oko 1200. da je gral kalež kojim se Isus služio na Poslednjoj večeri, u koji je posle Josip iz Arimateje sakupio njegovu krv i poneo ga sa sobom bežeći iz Palestine. Sve češće gral se dovodio u vezu s mitskim pričama o kralju Arturu i njegovim vitezovima okrugloga stola.

Mladi pustolovni vitez Perceval naišao je u šumovitu delu predgorja Pirineja na nekoga plemića koji je lovio ribu. Plemić je pozvao Percevala da prenoći u dvorcu, dobro skrivenom na jednoj stenovitoj padini. Mladi vitez bio je srdačno primljen i odveden u jednu veliku dvoranu gde mu je ponuđeno mesto pored starca kojemu su svi iskazivali poštovanje. Uskoro je mladi vitez svedočio o prolasku svečane procesije koja je u drugu prostoriju nosila gral, po Chrétienovu opisu, posudu od zlata s dragim kamenjem, dok ga Wolfram naziva “kamen” (što u srednjovekovnomu nemačkom može značiti i posudu od kamena).

 

Krčag iz I veka sa natpisima na arapskom katedrali je 1436. poklonio španski kralj Alfonso Peti od Aragona. Mit je prvo nadahnuo Richarda Wagnera da komponuje operu Parsifal, a onda Stevena Spielberga da oko njega isplete svoj film Indiana Jones i poslednji krstaški pohod, kao i  Dan Browna u Da Vincijevim kodom.