Pršti, pršti bela staza, po Tatrama jure Deda Mraza

"U plavetnilu neopisivog zalaska sunca, Visoke Tatre se ukazuju već crne, s dubokom tajnom visokih planina..."
("Dunav", Klaudije Magris)

Valjda je logično što su Visoke Tatre najviši planinski venac Karpata. Čim se tako zovu. Svojim visokim planinskim vrhovima, istovremeno predstavljaju prirodnu granicu između Slovačke i Poljske. Pri tome, veći deo Visokih Tatri pripada Slovačkoj. Istovremeno, Visoke Tatre su, od 1949. godine i nacionalni park koji se prostire na 700 kvadratnih kilometara.

Tatarska Lomnica je najveći, najviši i najbolje opremljen ski centar u Tatrama. Kao takav, pogodan je kako za iskusne skijaše, tako i za one koji tek počinju da savladaju ovu veštinu. Postoje dve crne staze , koje čak i profesionalnim skijašima priređuju neobično i sasvim neočekivano ski iskustvo. Iz mesta Tatranska Lomnica, gondolom se stiže za oko 14 minuta do ski terena Skalnate Pleso, koji se nalaze na visinama od 1.700 do 2.190 metara, odakle opet možete stići i do najvišeg planinskog vrha Visokih Tatri, Lomničkog štita (koji se nalazi na 2.623 m.n.v). Čak i na ovim visokim vrhovima, vredni Slovaci su sagradili hotele. Tako, da pored odmora na “visokoj nozi”, eto možete probati i odmor na viskoj planini. Ski vozom na dizel pogon će vas prevesti od Starog Smokoveca do ski centra Hrebienok na visini od 1263 m.n.v. za nepunih desetak minuta. Simpatična slovačka mestašca (Poparad, Stari Smokovec, Tatranska Lomnica i Štrbske Pleso) povezana su železnicom na električni pogon u ukupnoj dužini od 35 kilometara. Zanimljivo je razgledati ih, a onda se odvesti do drugog mesta železnicom.

Da li treba da napomenem da je odlično organizovana i švajcarski tačna. Ono što ćete prvo zapaziti kad stignete, je pogodna klima sa čistim vazduhom, tako da ćete se sa ovog puta vratiti preporođeni. I zimski sportovi nisu sve što vam stoji na raspolaganju, tu su i tretmani u spa i welness centrima, masaže, a hotel u kojem sam ja boravio pored uobičajnog bilijara, nudio je i šetnju hotelskog psa čuvara, umiljatog zlatnog retrivera. Kada se umorite ili jednostavno zaželite da se ogrejete, na usluzi vam je sjajna slovačka kuhinja, dobra vina, topli napitci (čajevi, grogovi, punčevi i tople slovačke travarice). Razmislite i o obnovi ski i planinarske opreme, jer je Slovačka prava zemlja za to. A avanturistima kao nezaobilaznu destinaciju preporučujem planinarski rezervat “Slovenski raj”, idealno mestoi za jedan sasvim nov pogled na treking.

Štrbske Pleso je mestašce koje se ugnezdilo pored jezera. Udaljen je od Tatranske Lomnice oko 20 minuta ako putujete železnicom.Ski tereni se nalaze na visinama od 1.350 do 1.840 metara nadmorske visine. Ovde vam se pruža mogućnost skijanja na perfektno uređenim stazama (njih ukupno šest) i stazama za cross-country skijanje dugih od jednog do deset kilometara. Do ski terena se stiže dvosedom, četvorosedom i sa 4 vučnice, kapaciteta 3.750 osoba na sat. Postoji mogućnost skijanja noću, kao i paraglajdinga. Štrbsko Pleso vam nudi aktivan i uzbudjljiv provod, kako kroz zimske sportove, tako i kroz prijatne večernje trenutke u nacionalnim restoranima, barovima ili diskoteci.

Mnogi zimu doživljavaju kao jedno dosadno godišnje doba i svesno se prepuštaju apatiji, čekajući da ih proleće “vrati u život”. Slovačka je pravo mesto gde ćete zimi dati novi smisao, gde ćete uživati i rekreirati se, “napuniti baterije” i provesti lepe trenutke.

Na krovu Srbije: Kopaonik u junu (48 sati planinarenja)

Kopaonik najveći planinskli masiv u Srbiji, poznat i pod imenom “Srebrna planina”, najpoznatiji je ski centar Srbije i nacionalni park s zaštićenim prirodnim celinama od 1981. godine. Najviši vrh Kopaonika je Pančićev vrh sa 2017.metara nadmorske visine. Na njemu se nalazi mauzolej čuvenog srpskog prirodnjaka po kojem i nosi ime. Ceo masiv je dobio naziv po velikom  rudom bogatstvu koje je na njemu eksploatisano još od  srednjeg veka, a na njegovom širem prostoru je smešten čitav niz kulturno-istorijskih spomenika koji datiraju iz perioda od XII do XV veka.. 

Najviši deo je prostrana površ Ravni Kopaonik, oko koje se dižu Suvo Rudište sa Pančićevim (Milanovim) vrhom (2017 m) na kome je Pančićev mauzolej, Karaman (1934 m), Gobelja (1834 m) i dr. Jugoistočno od Suvog Rudišta greben Kopaonika je sužen i raščlanjen u niz plastastih uzvišenja: Čardak (1590 m), Šatorica (1750 m) i Oštro koplje (1789 m), između kojih su široke presedline.

Na Kopaoniku je najrasprostranjenija raskomadana šumsko-ašnjačka zona središnje Srbije. Na višim delovima je četinarska smrtčeva i jelova, a po stranama  hrastova i bukovašuma. Kopaonik je mesto na kome se mogu naći primerci endemske flore kao što su  kopaonički čuvarkuća (Sempervivum kopaonicense Pancic), Pančićeva potočarka (Cardamine Pancicii) i kopaonička ljubičica (Viola kopaonicensis). Od mnogobrojnih životinjskih vrsta najznačajniji su sivi soko (Falco peregrinus), suri orao (Aquila chrysaetos), buljina (Bubo bubo), divlja mačka (Felix silvestris) i srna (Capreolus capreolus).

Kopaonik je već u srednjem veku bio rudarska oblast, pa su iz tog perioda ostali mnogi potkopi, nazivi i rudarski alati. Rudarstvo je obnovljeno u novije vreme, naročito u Trepči, koja na obroncima ove planine ima velika nalazišta olovno-cinkane rude. U samom podnožju Pančićevog vrha se nalazi rudnik Belo Brdo.

Privlačnost Kopaonika leži u izuzetnoj dinamici njegovog reljefa. Prostrani planinski pašnjaci guste zimzelene i mešovite šume, kao i planinski vrhovi sa kojih se vide Šar planinia, Stara planina, kao i ostale okolne planine ostaju u neizbrisivom sećanju svih koji su posetili ovu planinsku lepoticu.

Vrhovi Kopaonika

• Pančićev vrh 2017 m
• Suvo rudište 1976 m
• Veliki Karaman (Vučak) 1936 m
• Velika Gobelja 1934 m
• Mali Karaman 1904 m
• Mala Gobelja 1854 m
• Nebeska Stolica 1793 m
• Bećirovac 1782 m
• Kukavica 1726 m
• Markove stene 1721 m
• Vučak (Banjski Kopaonik) 1714 m

Planiniski prevoji Visokog Kopaonika

• Jaram 1778 m (Velika Gobelja - Vučak)
• Pajino preslo 1804 m (Mali Karaman - Suvo Rudište)
• Raskrsnica 1514 m (Donji Babin Grob - Kukavica)
• Velika greda 1440 m (Greda - Pašino Bačište)

Sa skoro 200 sunčanih dana godišnje, Kopaonik zaslužuje svoje drugo ime "Sunčana planina. Prosečna godišnja temperatura je 3, 7°C. No, mi nismo imali sreće. Po vremenskoj prognozi na Netu u subotu od 7 sati bi trebala da lije jaka kiša. Temperatura 8 C. Vetar severozapadni 2m/s. U nedelju promenjivo oblačno i suvo. Na sopstvenoj koži (bukvalno!) osetili smo da prognoza

U okolini Kopaonika postoji veliki broj kulturno—istorijskih spomenika. Neki od njih su:

• Ostaci srednjovekovnog manastira tzv. Crkvine kod Nebeskih stolica podno samog Pančićevog vrha,
• Ostaci srednjevekovnog puta — Kukavica (oko 4 km),
• Ostaci srednjevekovnog rudnika — Gvozdac, selo Zaplanina, Smokovska reka, Kadijevac, Suvo Rudište, Brzećka reka, Bela reka,
• Građevine sakralne arhitekture — svetilište Metođe, crkva Sv. Petra i Pavla u Krivoj reci,
• Građevina iz turskog perioda — tursko kupatilo u Jošaničkoj banji,
• Spomenici iz oslobodilačkoh ratova: spomenik na Mramoru, spomenici Đački grob, Rasksnica, spomenik žrtvama fašizma u Krivoj Reci,
• Pančićev mauzolej (smešten u kompleksu specijalne namene),
• Značajni istorijski objekti — Mijatovića jaz, seoske kuće: selo Lisina, selo Đorđevići, selo Crna Glava, selo Kriva Reka, selo Brzeće, vodenice i pilane: Brzeće, Kriva Reka, Gobeljska reka, U podnožju Kopaonika nalazi se Jošanička Banja s termalnim izvorima, čija temperatura dostiže 78° C.

U potrazi za magičnim puharama

Puhara je bele boje i oblika tikve. Kasnije postane žuta, pa smeđa, a kad sazri na vrhu nastane rupa u obliku kratera kroz koji izlaze spore. Cela površina je prekrivena sitnim bodljama koje se i na sam dodir mrve. Kako je tivkasta puhara specifičnog oblika, zamena s drugim gljivama je teško moguća, osim sa vrstom  Lycoperdon saccatum, što i nije problem, jer je i ona takođe jestiva i dobrog kvaliteta. Što je malo ooznato , nažalost. Moguća je i zamena sa nekim mladim otrovnim amanitama, ali samo ako se ne napravi presek - u tom slučaju će se kod amanita videti listići u razvoju, a kod puhare je unutrašnjost bela i sunđerasta.

Gljiva je jestiva samo dok je mlada, odnosno dok je na prerezu i plodište belo. Kada je gljiva već zrela iznutra počinje poprimati žutu i maslinasto zelenu boju. Unutrašnja građa mora biti meka, čisto bela i svuda ujednačena poput sunđera. Pre pripreme za jelo mora se oljuštiti spoljna ljuska.

Na zmajevom putu

Đavolja Varoš nalazi se u blizini Kuršumlije, na obroncima planine Radan. Predstavlja jedno od najenigmatičnijih i najfantastičnijih mesta u Srbiji. Krenuli smo iz Beograda rano ujutru sa planinarima "Železničara". Autobus nije obećavao, ali je na svu sreću uspešno započeo I okončao ovu našu avanturu. Društvo je na okupu, veselo i puno isčekivanja. Čeka nas dug put, a kasnimo jer čekamo par neogovornih putnika.

Zbog toga je na prvom stajalištu, pauza za kafu skraćena, a kao posledica te žurbe, jedan putnik je zaboravio torbicu. Vodič puta Sreten Radović, nije zbog toga hteo da vraća autobus, nego je usplahirenog putnika transportovao u autobus koji je išao u suprotnom pravcu. Torbica je, na svu sreću nađena. Ali ostao je problem kako da se putnik vrati. Nažalost, ovaj problem morao je sam da reši i uveče se pojavio ispred motela u Rudarima, U blizini Kuršumlije posećujemo crkvu iz XI veka i ubrzo stižemo u Rudare, gde ćemo zanoćiti. Posleg kraćeg osveženja u motelu, krećemo za Đavolju varoš, lokaliteta zbog koga smo i krenuli na ovaj put, 30 kilometara jugoistočno od Kuršumlije. Đavolja varoš je 1959. godine stavljena pod zaštitu države, a 1995. godine proglašena za spomenik prirode prve kategorije.

Deo puta smo prešli autobusom, a zadnjuh 800 metara zbog zaštite lokaliteta peške, prijatnom šetnjom kroz šumu, prepunu potočića. Đavolja varoš je skup od 202 zemljane piramide (glavutka), različitih visina od 2 do 15 metara i širine od 0,5 do 3 metra, sa andezijskim kapama na vrhu. Ovi retki primerci reljefa predstavljaju turističku atrakciju svetskog glasa i značaja. Figure u obliku kula i piramida su smeštene u dve jaruge, Đavoljoj i Paklenoj. Sličnih prirodnih pojava ima u Italiji, Austriji, Francuskoj i Americi. Stubovi se pomeraju, menjaju mesta, smanjuju se i nestaju, ali i nastaju. To se dešava usled spiranja tla. Nastale su dejstvom erozije na rastresitom zemljištu od čvrstog materijala. Spiranjem peska i šljunka, stvaraju se manji ili veći kameni blokovi (piratske kape), koji ne dozvoljavaju da se zemlja ispod njih osipa. Vrhovi se nalaze, približno, na nivou topografske površiine zemlje.

Za ovo mesto vezane su mnoge legende. Navodno je ovde postojalo dobro utvrđeno naselje. Aga koji je ovde vladao, nadaleko je bio čuven po teroru nad lokalnim stanovništvom. Zbog nepokornosti naroda, aga je podigao silnu vojsku i srušio grad, a njegove stanovnike za osvetu, pretvorio u kamene figure.

Druga legenda kaže da su kamene figure, ništa drugo, do skamenjeni svatovi. Dve porodice zavadile su se zbog lepe devojke. Obe porodice pošle su po devojku, susrele se na ovom mestu i tu sukobile. Da se ne bi prolila krv, tajanstvena sila ih je kaznila i skamenila. To je trebalo da traje sto godina, ali eto, svatovi i sada okajavaju svoje grehe. Ova legenda ima i podvarijantu koja kaže da su okamenjeni svatovi hteli da venčaju brata i sestru.

Sledeća legenda govori da su stubove načinili đavoli od ostataka crkve, a postoji i verovanje da su sami stubovi okamenjeni đavoli, koje su crkvenjaci nadmudrili.

Obišli smo i izvor lekovite, đavolje vode, tvrde i jako mineralizovane, kisele, sa velikim sadržajem gvožđa, aluminijuma, bakra i cinka. Navodno je ova voda dobra za lečenje rana i raznih kožnih oboljenja. Voda nije za piće, zbog velikog procenta sumpora u sebi. U blizini se nalaze i ostaci groblja, saskog naselja, kao i rudarskih jama. Ovde se u srednjem veku vadila ruda, koja se potom topila u Rudarima, udaljenom 17 kilometara. Ovo mesto je poznato i po internacionalnoj fotokoloniji.

Radan i Đavolja varoš već duže vreme golicaju maštu radoznalaca..Jedan od revnosnih sakupljača tajni o Đavoljoj varoši, Radovan Tanasković, turizmolog, početkom 1990. godine je grupi novinara otkrio da se ovo mesto nalazi u zoni zmajevih brazdi ili, kako se još ova pojava naziva, zmajevih glava. To je polje izraženog elektromagnetnog delovanja i pojačane gravitacije.

"Čeprkajući po starim papirima, naišao sam na zapise keltskih sveštenika u kojima se objašnjava postojanje ove prirodne pojave". Na Balkanu se nalaze samo dve takve brazde: jedna iznad doline reke Mirne u Istri, a druga nad Radanom. Planina je bogata mnogim rudama, čak i plemenitim, a Koreanci su upravo vršili istraživanja. Nadajmo se, da će se pri eventualnoj eksploataciji ove planine, voditi računa i o ekološkoj dimenziji.

1992. godine nad Radanom pojavile su se zvezde lutalice, čije poreklo nisu mogli da objasne ni najbolji poznavaoci nebeskih prilika ovog kraja. Zvezde bi se pojavile negde predveče i u zoru bi nestajale. Kao jedno od objašnjenja je bilo da se radi o avaksima i raznim špijuniranjima NATO-a, koja su tada bila aktuelna. U isto vreme pao je veliki meteorit u Istri čija se svetlost videla i u susednoj Italiji. Ove dve pojave možda ne bi imale ničega zajedničkog, da se obe nisu desile u zoni zmajevih brazdi. Nekako istovremeno, iznad Kon Ajlanda u blizini Njujorka, gde su naučnici takođe utvrdili postojanje takozvanih zmajevih brazdi, američki putnički avion se srušio iz nepoznatih razloga, a uzroke nesreće ni CIA nije mogla da objasni.

Početkom pedesetih godina u ovom kraju je pao vojni transportni avion DC –3. Svedoci tvrde da se avion misteriozno srušio, a da je vojska duže vreme u blokadi držala ceo atar. Na kraju sve se svelo na zvanično saopštenje da je uzrok nesreće bio ljudski faktor", priča Tanasković. Avionom su upravljali iskusni piloti, kapetani vazduhoplovstva Dragoljub Rosić i Nidžo Nikolić. Avion je, iz nepoznatih razloga, udario u planinu i pored pilota Nikolića i Rosića, stradala je cela posada. Tek kada se o svemu ovome, početkom devedesetih, ozbiljnije počelo pisati, pojavila se izjava bivšeg komandanta niškog vojnog aerodroma Jovana Nedeljkovića, kome je slučaj aviona DC-3 bio poznat, jer je dobro poznavao pokojne pilote. On tvrdi da je reč o izuzetno sposobnim pilotima koji nisu mogli da pogreše. Zbog čega se avion srušio, nije mu poznato, jer nikada nije mogao da vidi kompletnu dokumentaciju. Napominje da svi piloti znaju da se iznad Radana koristi isključivo žiro-kompas, jer je avio-magnetni u ovom području nepouzdana sprava, pošto netačno određuje kurs.

Jedan od istraživača koji su pokušali da reše misteriju Đavolje varoši je radioestezista Stanimir Vučetić iz Beograda, penzionisani aviotehničar.

"Prema mojim istraživanjima, ispod Radana teče podzemna, termalna reka zasićena metalima, pa stvara jak naboj elektriciteta koji je akumuliran tako da stvori magnetno polje ograničeno lukom, sličnom dugi koje se prostire celim tokom. Ova reka izvire ispod Malog krša na susednoj planini Sokolovici i proteže se prema jugu, sve do granice sa Albanijom. Visina gornje granice luka je 973 metra, ali delovanje oseća za još 600 metara iznad ove granice i to bitno utiče na let aviona koji lete niže", objašnjava Vučetić. Za sada zvaničnih i stručnih tumačenja ove pojave nema jer nema ni nekih ozbiljnijih izučavanja ovog lokaliteta koji, bar po magnetnom delovanju, spada u red retkih lokacija u svetu.

Polako se vraćamo sa lokaliteta i sakupljamo ispred autobusa. Po dolasku u motel, sami na recepciji uzimamo ključeve i raspoređujemo po sobama. Osvežavamo se i presvlačimo. Unosimo pečate u planinarske knjižice. Nela i ja obilazimo obližnju kafanu i donosimo odluku da ipak večeramo u motelu. Na bezinskoj pumpi kupujemo vodu. Dule i Boban ispijaju ispred lokalne prodavnice mešovite robe pivo i uspostavljaju neposredni kontakt sa lokalnom stanovnoštvom. Večeramo teleću čorbu, vešalice i pomfrit uz pivo, obasjani svetlošću sveća, pošto je u međuvremenu nestalo struje. Volšebno, struja se pojavljuje, omogućavajući nam da odgledamo ljigavu i monotonu pesmu Evrovizije.

Ustajanje je opet bilo zakazano za rano jutro, Vodič nam zamalo nije razvalio vrata, koliko je lupao, da nas probudi. Doručak, uredno zaveden u program nije nam poslužen. Branka je već pila kafu, pa smo joj se pridružili. Smarali smo se, očekujući polazak za Prolom banju, koji je i usledio, sa zakažnjenjem od 45 minuta. U međuvremenu smo hranili i igrali se sa lokalnim kučićima. Prolom banja je banjsko i klimatsko lečilište. Kafe bar je jedini u kraju, koji je pored turske kafe, ponudio espreso i kapućino, uz izuzetan napor kelnera da nas usluži, po ovom sparnom danu. Nažalost, dnevne novine nije bilo moguće pronaći. Ovde se litar Prolom vode prodaje po ceni od 10 dinara. Bazen sa lekovitom vodom se koristi i u isto vreme renovira, te za vreme kupanja možete baciti pogled na oguljeni beton i metalne skele.

Krenuli smo u obilazak crkve Lazarice. "Putniče kad dođeš na ovo sveto mesto, pozvoni neka se zna da još ima Srba u znak sećanja na svetog Lazara i dan 25. jun 1389. godine, kada je u ovom svetom hramu pričestio srpsku vojsku, pripremajući ih za kosovski boj".

Branka i Boban rešili su da se ovde odmore, Dušan je malo kasnio u pripremama za polazak, te smo Nela, Nina i ja nastavili obilazak "Staze zdravlja" posetom grčkom groblju i usponom na Sokolov vis, na 1544 m nadmorske visine, odakle se pruža fantastičan pogled na Đavolju varoš i Kosovo (Podujevo, Brezovica ...). Doduše stazu nismo prešli u celini, već samo onoliko koliko nam je predstavljalo zadovoljstvo. Usput smo uživali u čistom vazduhu, zanimljivim predelima i priči, što između nas, što sa meštanima koje smo usput susretali. Na jednom predahu, pojavili su se i mali crni prasići, ali smo se sa njima samo fotografisali, a druge vrste druženja, ostavili za drugi put. U povratku smo sreli Dušana koji je kroz dvogled osmatrao okolinu.

Naš cilj je bila krčma "Božiji raj". Prvo smo se osvežili uz žubor potočića i hladnu "Koka-kolu". Ručak je predsavljao pravi gastronomski užitak, pošto smo naručili kaliforniske pastrmke uz priloge. Pratili smo proces pripreme od samog vađenja pastrmke iz ribljaka, pa do trenutka kada je vruća osvanula na našem stolu. Pošto je već plivala u vodi i ulja, priredili smo joj kupanje u crnogorskom "Šardoneu". Prugodno za dan kada su Crnogorci na referendumu braći Srbima podarili nezavisnost. Međutim posle dobrog ručka, razgovor se poveo o sasvim drugim temama, muzici, braku, žurkama. Iako je bilo zanimljivo, hrana i sunce su učinili svoje i uskoro nam se prispavalo. Ostali planinari su počeli da pristižu. Nažalost, dve žene, ponesene branjem sremuša, izgubile su se u planinni, te je jedan planinar krenuo u potragu za njima. Vodič nije ništa objašnjavao, niti je smatrao za potrebno da se sam angažuje. Izgleda da mu je najvažnije što je posetio rodbinu u ovom kraju. To što smo svi čekali i što će kasniji polazak značiti nenadane troškove, njega nije zabrinjavalo. Nena je na svu sreću saznala da autobus po dolasku u Beograd ide u njenom smeru, te je to malo umirilo. Napokon smo krenuli, a vozač je dao sve od sebe, da što pre i bezbednije stignemo kući. Pospani putnici sakupljaju prtljag i pozdravljaju se.

Belošengenska žurka u Evrobusu-Srbija na beloj šengenskoj listi!

U okviru akcije „5 do 12“ u organizaciji „Jungle Tribe“ krenuo je naš Evrobas


Da prvi put pređe granicu Srbije s Evropskom Unijom bez viza. Dobro raspoloženje vladalo je u busu, dok je napolju carevao teški decembarski minus. Uz vino i grickalice, promiču kilometri okovani snegom i ledom, a nas greju priče o putovanjima, Indiji, Kubi i Nju Jorku. Zagledam svoje saputnike i vidim u njihovim očima isti sjaj, tako tipičan za zavisnike, na one koji su se navukli na putovanja. Tu su i nezaobilazni novinari, fotoaparati i kamere.


Belošengenska žurka otpočela je intoniranjem evropske himne. Betovenove devete, Ode radosti“.

„ Tvoje snove vežu niti,
što rastavi mnoga zla,
svi će ljudi braća biti,
krilo tvoje spajat' zna. “

I sve to na pravoslavni praznik svetog Nikole, zaštitnika putnika. Čista simbolika. U Novom Sadu vršimo dopunu putnika. Predstavnica Jungla deli nam propagandni materijal. Dobra muzika umiksana s pričama s putovanja, dok se naš bus probija kroz gustu maglu, maglu koju možeš nožem da sečeš i na lebac da mažeš. Kroz beskonačnu vojvođansku ravnicu

18. decembar 2009. 00:02 granični prelaz Horgoš

Ulazi raspoloženi policajac i pita nas imamo li vize. Veselo odmahijemo glavama. On nas pozdravlja i nastavljamo dalje. Tamo nas sačekuje pripadnica mađarske granične policije i takođe pozdravlja osmehom.

Posle obavljenih graničnih formalnosti nastavljamo put ka Segedinu. Pošto niko od putnika nije iskazao preterenu želju da poseti hipermarket „Tesko“ krećemo u panoramsko razgledanje segedinskih predgrađa, kuća već dekorisanih božićnom svetlećom dekoracijom. Nažalost, prilaz u centar je onemogućen usled radova na putu, pa na OMV pumpi pazarimo, par slatkiša i boca vina za poklone. Kao i novi biometriski pasoš Srbije i tek izvađena Maestro kartica Komercijalne banke šljaka. Divota! A onda još malo zabave u busu pri povratku u Beograd. Gde stižemo na subotnjih ledenih -10 ° C.

Reportažu o našem putovanju objavile su i besplatne novine "24 sata"


P.S. Zovite me opet kada budete uklanjali granični prelaz na Kelebiji.

Magical Mystery Tour -Biciklom od kofi šopa do crvenog fenjera

“In the city of Amsterdam

you can find a lot of  fun”

“S jedne strane su kuće sa velikim prozorima u prizemlju, koji podsećaju na izloge prodavnica. Iza njih se nalaze sobe prostitutki, koje svučene, samo u vešu, sede pored stakla u jastucima prekrivenim naslonjačima. Izgledaju poput velikih mačaka koje se dosađuju. S druge strane ulice nalazi se monumentalna gotska crkva iz XIV veka.” (M. Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja)

Amsterdam grad kanala i greha

“Tačno znam
zašto voliš Amsterdam
Amsterdam
u tebi budi vatre plam
Jezde zvezde music hola
noći pune rock'n'rolla”
Slađana Milošević

Stigli smo u predgrađe Amsterdama u rano jutro. Još je bio mrak i napolju je bilo hladno. Čak i u 9 satu ujutru, kada su kancelarije počele da se pune službenicima, bilo je poprilično mračno. Pomalo depresivano upoznavanje sa jedinstvenim gradom u svetu. I onda prvi šok, feminizirana, grotesna, muška, ćelava figura u psihodeličnom trikou uz telo na koturaljkama. “Ova ni rođena majka ne može da voli”, komentarišu rezignirano moji saputnici. Svojevrsna Sodoma i Gomora savremene Evrope. Za utehu, prisetih se poznatog slogana “Dobre devojke idu u raj, loše vas očekuju u Amsterdamu! Neki tvrde da su anđeli zanimljivi kad posrnu…Ovde moram da resetujem operativni sistem, zablokirao se!

Tolenrancija i paradoks

Kada su Holanđani u Polineziji spalili paganske statue bogova, Gogen im je uzvratio tako što je spalio Isusovo raspeće. Tako je na simboličan način poručio da niko nema prava da ruši tuđe snove i tuđa nadanja. Nisu Holanđani ni nalik pedantim Švajcarcima, koji koriste čak i Gougle Earth, kako bi locirali tajne farme marihuane. U Amsterdamu uživaoci lakih droga i lakih žena mogu da se potpuno opuste. Niko na njih neće ni obraćati pažnju. Amsterdam je grad opšte tolerancije, ovde su dozvoljene stvari koje su na drugim mestima zabranjene i obrnuto, Zato, neka vas ne začudi što u nekim od mnogobrojnih kofi šopova nećete moći ući sa kačketom na glavi. Može im se! Holandska država je tako bila prva evropska zemlja koja je legalizirala homoseksualne brakove sve sa usvajanjem dece (2000.) i humanu eutanaziju (2001.).

Umetnost je zakon!

Stižemo u naš hostel “Stay OK” koji se nalazi uz Vondel park. Sasvim praktično smešten je u muzejskoj četvri, a do centra grada i Dam trga na severu, stiže se posle pola sata lake šetnje. Ime hostela deluje pomalo upozoravajuće u ovom gradu, gde je vaš moral na ozbiljnoj proveri. Rance smeštamo u garderobu, sobe će nam biti dostupne tek od 14 časova, pa odlučih da odmah krenem u susret gradu “široko otvorenih zenica”. U hostelu kupujem karte za razgledanje muzeja. Pitam ljubaznu devojku na recepciju šta dobijam kupujući karte ovde, a ona mi odgovara: “Nećete morati da čekate u redovima!”. Približivši se muzeju “Rijks”, shvatio sam koliko je savet recepcionarke bio mudar. I za mene, turistu iz Srbije, neshvatljiva ležernost sa kojom turisti, na “ljutom minusu” strpljivo, ali i autistično čekaju u redovima, kako bi na blagajni kupili ulaznice. Mene je obezbeđenje propustilo, čim sam im pokazao ulaznicu. Skener na ulazu pokazao je da u rancu imam dva nožića. “Kako dva”, upitah, sećajući da mi je u rancu ostao švajcarski nožić. Onda otkrih da imam i vadičep za vino. I sve to predah obezbeđenju na čuvanje, dok ne razgledam izložbu. Ovaj muzej je (avaj, poput beogradskog!) već godinama u fazi renoviranja, pa su publici na uvid ponuđena samo najpoznatija dela, puput čuvene i subverzivne Rembrantove slike “Noćna straža”.

Glavni grad Holandije nije čak ni milionski, ako ne uračunamo turiste koji ga okupiraju svih 365 dan u godini. I kao da je svaki narod, svaka država, poslala svoje predstavnike u ovaj svojevrsni evropski Vavilon. Ova mešavina rasa, nacija i religija ima da zahvali i nekadašnjoj kolonijalnoj prošlosti Holandije. Grad na reci Amstel, bukvalo otrgnut od mora, sa svojih bezbroj kanala sam po sebi je svojevrsna i jedinstvena atrakcija. Nekad se porez na kuću plaćao po njenoj širini, tako da vas ne iznenadi, što su Holanđani, Piroćanci severa, suzili gabarite svojih kućica do neslućenih mikrorazmera. Po skupoći Amsterdam je 14 grad na svetu. I još jedna zastrašujuća atrakcija Amsterdama, sumanuti biciklisti, drski poput beogradskih taksista. Izgleda da je holandska tolerancija kod njih udarila u čvrst bedem odbrane. Trubiće vam i ubrzavati, ne bi li vas najurila sa svoje “svete” teritorije. I danas se zagonetno smeškam, kada na mom biciklu ugledam nalepnicu “I AMsterdam”. Kažu da tamošnji goniči pedala ne prezaju ni pred moćnim tramvajima, pa mnogi od njih završe ispod istih. Nije to stvar lakih droga, kako ćete lakomisleno zaključiti. Mislim da je to više stvar karaktera i svojevrsnog, otkačenog, severnjačog humora. Kapetan hidroglisera, koji nas je vozio kroz lavirint kanala Amsa, ljuto se brecnuo na male, nestašne Kinezčiće. “Ubiću vas!” zapretio je, a izraz lica je tu tvrdnju samo potkrepio. Sirota, istraumirana deca, momentalno su se umirila.

Posle kafe i sendviča u muzejskom restoranu sledio je muzej posvećen “Ludom Holanđaninu” čuvenom Van Gogu. Vinsentova dela iz kolekcije njegovog brata Tea su podeljena po periodima i raspoređena na tri sprata moderne građevine. Pio je apsint, slikao mlade Polinežanke, vršio “estetske operacija” na samom sebi, a na kraju se ustrlio pucnjem u grudi. Pod mojim nogama smenjuju se uličice i trgovi sa čudesnim zgradama izgrađenim tokom XVII i XVIII veka, zlatnog doba ovog grada, mimoilazeći kanale i mostove koji ih premošćavaju. U vodama kanala reflektuju se njegove zgrade. Dve trećine grada stradalo je u katastrofalnom požaru 1452. godine.

Kuće su nakrivljene nalevo, nadesno, i skoro uvek unapred (da se prozori manje prljaju!). Gradnja metroa u ovom gradu odvija se po sistemu kreni-stani. Sve zbog nestabilnog tla, u kojem se iskopavanja vrše. Dolazim do čuvenog Dam trga. Na njemu je već postavljena bina na doček nove 2009. godine. Iz zvučnika dopire dobra rege muzika, zagrevanje je u toku. Da, danas se čeka nova godina. To je jedan od razloga zašto sam i krenuo na put, da izbegnem “dejavu”, da doživim nešto sasvim novo. Lutam evropskim gradovima, po fensi kafićima i smrdljivim rupama, upoznajući posrnule ljude i one sa verom u očima. Ne znam koji su mi čudniji. Dam square okružen je kolosalnim zgradama, poput one u kojoj se nalazi muzej voštanih figura “Madam Tiso”. Lift će vas odvesti na vrh zgrade. Otpočećete od holanske istorije, preko čuvenih umetnika, do poznatih muzičara, glumaca, sportista i političara. Na trenutke će nećete moći da razlikuje eksponate od posetilaca. Zato, nemojte da se začudite, ako se namestite pokraj kakve zgodne cice, a ona odjednom odleprša. Ne nalazi se u katalogu muzeja.

Tu je i Kraljevska pakata (kažu da je pridržava čak 13659. drvenih kolaca!) i Nova crkva (Nieuwe Kerk), a iza njene severne strane nalazi se “Cockring”, ozloglašeni hram muškaraca koji nisu ljubitelji žena. I još jedna bizarnost, u muzejskoj prodavnici, u samom izlogu, razbaškario se crveni đavolčić sa crnim rogovima, držač za sapun. Crkva je pružila privremeno utočište Stedelijk muzeju, koji je, takođe, u fazi renoviranja. Tu se nalaze i Mondrianovi kvadrati. Većina Holanđana su auteisti, pa ova velikodušnost ne čudi. Sledi ogromni falusoidni spomenik na trgu Dam, Obelisk u čast borbe za slobodu Holandije, podno kojeg su, nekada, hipici protestvovali protiv rata u Vijetnamu, vodili ljubav i pušili travu. Danas je tu samo par animartora iz Rata zvezda i bezbroj turista sa isukanim fotoaparatima i kamerama. Iza spomenika je raskošni hotel “Krasnapolsky” sa čuvenom zimskom baštom.

U pivu je spas

Polako pada mrak, a ja se upućujem u nekadašnju “Hajnikenovu” pivnicu, sagrađenu davne 1867. godine, preteciozno nazvanu “Heineken Experience”. Ovde se od 2001. godine nalazi muzej piva. Na moje pitanje da li mogu da fotografišem, simpatični brka mi odsečno i sa smeškom odgovara odgovara: “Naravno, ne samo da to ne branimo, mi to svojski podstičemo!” Upoznajemo se sa procesom proizvodnje piva, probamo pojedine “polufabrikate” (fuj!), čak i sami učestvujemo u akciji “budi pivo”, a razgledanje završavamo poučnim predavanjem praćenim degustacijom. Sa sjajem u očima i lepršavim hodom bio sam jedan od istaknutijih “Hainkenovih” manekena. O tome koliko je snažna holanska pivska industrija svedoči i lista od 150 piva na tržištu. Nažalost, malo pomalo, gigant pivske industirje “Hajniken” ih preuzima. Svako od piva, uključujući i ona najpoznatija poput “Hajnikena”, “Amstela” i “Grolša” imaju čitav niz podvarijanti, svetla i tamna, letnja i zimska (sa povećanim procentom alkohola).

Izneverene ljubavne nade

A pokraj Stare crkve (Old Kerk) sagrađene u gotskom stilu, nalazi se Red Light District. Ako spustite pogled na pločnik ugledaćete mesinganu ruku kako snažno steže žensku dojku. Tek da vam bude jasno gde se nalazite! Tu je i putokaz do priručnih toaleta samo za muškarce i to još bez tekuće vode! Šta se dešava kada se rezervoari prepune, u letnjim mesecima, ne želim ni da pomišljam. Ako vas nužda natera da se “olakašate” van ovakvih mesta sledi kazna od 50 €. Svaka ljubav se, pomislih, ne bez gorčine, plaća bilo strašću, patnjom, iščekivanjem, suzama, ili nadom. Kao što je Markes napisao:

“Čovek u seksu nađe utehu, kada mu se ne posreći u ljubavi!”

Prihodi grada od uživanja u grehu nisu nimalo beznačajni. Prostitucija i konzumiranje lakih droga, koji pune gradsku kasu, dozvoljeni su radi smanjenje kriminala. U vreme naše posete, govorkalo se o zatvaranju i jednih i drugih, sa potpuno istim objašnjenjem. Nedavno je izabrana najlepša holanska zadnjica i poslata na finalno takmičenje u Pariz. Naravno nije imala nikakvih šanse pored zanosnih zadnjica Brazilskih Kreolki. Čuvena četvrt crvenih fenjera (“Red Light district”) velika je tržnica živog ženskog mesa. Uglavnom mlađe žene, čak suviše mlade! Izložile su svoje čare u malim staklenim boksovima. Odevene u donji veš (redovno se iskuvava), sa neizbežnim silikonima i tetovažama, zavodljivo gledaju potencijalne kupce. Ima ih preko pet hiljada, od čega su većina stranjkinje. Kao i na svakoj pijaci, kupci uglavnom gledaju. Pipkanje i fotografisanje ovde nije dozvoljeno. Onaj ko se nadao ljubavnoj igri, razmeni nežnosti, silno će se razočarati. I mi imamo dugu i ponosnu istoriju kupleraja. Oblasti Zemuna koje gravitiraju Dunavu, Savamala bile su lokacije na kojima su se nalazile javne kuće, a nedavno održana izložba u Manakovoj kući nazvana “Iza sedam brava: kurtizane i kupleraji u Beogradu u XIX i početkom XX veka”, kao i izložba starinjskog erotskog veša (poput nakurnjaka) dokazuju da smo i mi potencijalno zanimljivo tržište za ovu industriju. Da, seks je danas industrija, a ljubavni čin nešto što se Setih se starog vica. Razgovaraju dva mlada pevca i jedan pita drugog “Gde ćemo u zezanje?”. Ovaj mu kao iz topa odgovara: “Ajmo u kasapnicu, da gledamo gole koke!”. E tako je to, otprilike, u gradu na reci Amstel. Manje, više…

Ovdašnje seksualne radnice zaposlene u najstarijoj industriji imaju stalno radno vreme, plaćaju porez kroz najam radnog prostora i imaju sva prava koja proističu iz radnog odnosa. A da se radi o odgovornim osobama govori i činjenica da kada odlaze sa smene isključuju grejanje! Mogu se zakleti da sam među prodavačicama ljubavi, video i crte lica koje ne odgovaraju nežnijem polu. A kad klijent shvati, obično je kasno! Iza zavesa ovog kvarta, ispisane su mnoge priče o ljudskoj čežnji, razočaranju, odsustvu suštine u cilju zadovoljenja nagona. Na mnogim kućama ugledaćete zastave duginih boja, svojevrsni zaštitni znak homoseksualaca. U Amsu postoji i spomenik stradalim homoseksualcima. Prisustvovao sam sceni kada su dva mladića, suznih očiju, položili buket cveća na ovaj spomenik. I nastavili zagrljeni. U neposrednoj blizini železničke stanice Central Station, na samom rubu kvarta crvenih fenjera, pronašao sam Muzej seksa. U njemu su izložene stare fotogtafije (svako poređenje ide u prilog prošlim vremenima!), prvi porno filmovi i svojevrsna "pomagala". I ogromni falusoidni spomenici, fontana čije su ivice obrubljene penisima u erekciji, mesta su na kojima se devojke rado slikaju. I smeše kada vide stasite brkajlije na starinjskim slikama, kako jedan drugog “prikivaju” uz zid, odakle nema uzmicanja. Na rubu kvarta boga Erosa, smestili su se i kineski, argentinski i čiji ne još restorani. Kao i saloni za masažu. Ovde nema mesta za zadnje misli. Radi se o klasičnoj masaži, u šta se možete uveriti, ako bacite pogled kroz izlog. Videćete grupu izuvenih mušterija i maserke koje primenjuju refleksologiju. Prodavnice seksi stvarčica su posebna priča. Šarenilo boja i oblika, kondomi, vibratori, zeke i delfini, vestačke vagine, porno filmovi, lubrikanti i kreme, seksi veš, sado-mazo program. Sve u cilju doživljavanje vrhunca. Ovaj grad se ponosi što vam pomaže da dostignete vrhunac zadovoljstva u svakom smislu te reči. Što je sve to učinjeno veštačkim putem, pa koga je još briga za to! Sve što sa ove distance deluje čudno, ponekom i sablažnjavajuće, u Amsu je sasvim normalno!

The Devil Wears Armani (istina će vas osloboditi)

Kada smo kod lakih droga, svi odmah pomisle na hašiš i marihuana. Njih u Amsterdamu možete kupiti u svakoj prodavnici suvenira. Vrećice od najviše pet grama prodaju se za tri evra. Kao i razne varijacije na zadatu temu, tipa kolači, čokolade, žvake, bombone, čajevi, mirišljavi štapići, sve do lizalice za decu! Ovim opojnim sredstvima posvećeno je i par muzeja pokraj crvene četvri. Tu možete razgledati biljke, kupiti seme, zatražiti savet ako vam je pozlilo… Neka se, zato, roditelji ne začude, ako se njihova deca, posle posete Amsu, naglo okrenu baštovanstvu. I neka budu sigurni, da iz saksija nikad neće procvetati lale. A kad smo kod famoznih kofi šopova, najčuveniji je smešten u samu kurvinjsku četvrt, a nekad se ovde nalazila policijska stanica! Drugi opet dočaravaju atmosferu žarke Jamajka i njenog zaštitnog znaka, rege ikone, Boba Marlija. U “Dampkringu” su snimane pojedine scene filma “Oceans Twelve”. Ponuda je raznovrsna i što se tiče cena i što se tiče kvaliteta. Zemlje porekla; Avganistan, Maroko, Libija… Prepoznatljivi miris zapaljenog sena…Veštački rajevi…Cveće zla…Nude se i gazirana energetska pića, ali ne i alkohol. Ako pokušate da zapalite cigaretu, upozoriće vas da to šteti zdravlju. Kada sam se vratio uz Amsa, svi su me pitali za čuvene pečurke. “Gde ste bili kad sam kretao na put?” upitao sam ih ogorčeno. Odnedavno Beogradom kruži i sledeći fazon:

“Uzeo sam 1000 evra od besplatnih akcija, zaposlio se u FIAT-u, jer su otvorili nova radna mesta, žena mi je na porođajnom, ali dobija punu platu, za putovanja u inostranstvo mi viza više ne treba, jer smo na beloj šengen listi, ne moram vise nikog da potkupljujem, jer sve funkcioniše kako treba, a korupcija i kriminal su iskorenjeni...

Samo moram da prestanem da jedem ove pečurke, što sam doneo iz Amsterdama...”

Šali na stranu, obožavam pečurke, sjajne su, a uz to prepune korisnih proteina. Ove o kojima govorimo se, međutim, ne jedu kašikom. Niti je uobičajno da se stavljaju na pizze. Kupujući ih u smart-šopovima, ove pečurke ludare, odvešće vas na intezivni i na momente, zastrašujući trip. Sve stvari kao da posmatrate sa strane, čujete žamor (iz kojeg možete da izdvojite baš svaki pojedinačni glas), boje su intezivnije i fluidnije. Coming down je dugotrajan, praćen umorom i begom u samoću. Pogled na “onu stranu ogledala” ipak je rizičan posao. Manifestacije su vrlo različite i vrlo individualne. Diskusije o tome da li ove pečurke treba zabraniti, pojačane su posle samoubistva jednog mladića. On je pod njihovim dejstvom, skočio sa vrha hotela. Činjenice da je i prethodno bio nervno labilan, te da je uz pečurke pio i alkohol, nisu umirile javno mnjenje. Što se težih droga tiče, ulični diler mi je, bez imalo straha, ponudio kokain. Ne znam šta ima u privlačno u tome da budete samo posmatrač vašeg života. To je ono što vam droge nude. Najjača droga je uzeti učešće u svom životu! Želim sve i želim to sad! A onda fleševi dolaze sami!

Nastavak kulturne patrole

Dalje istraživanje grada nastavljam u muzeju Ane Frank, jednom od 42 koliko ih Amsterdam ima. Drvo ispred kuće je ugroženo i organizovana je akcija njegovog spašavanja. Ovaj muzej je pored koncertracionih logora Dahau i Aušvic najbolja opomena šta je fašizam zaista bio. Opomena i uvek neophodno upozorenje, kako se nikada ništa slično ne bi ponovilo. Nastavljam posetom Istorijskim muzeju gde se na najbolji način možete upoznati sa raskošnom istorijom ovog grada, U njegovom stvaranju presudnu ulogu su odigrali Jevreji, pa se poseta Istorijskom jevrejskom muzeju postavlja kao kulturni imperativ. Kontrola u muzeju je rigorozna, ali je osoblje vrlo ljubazno. Kupujem tradicionalnu jevrejsku kapicu. Krećem u potragu za skrivenim katoličkim crkvama. Naime, u njima su katolici praktikovali verske obrede u vreme dok su bili proganjani. Jednu sam pronašao u neposrednoj blizini železničke stanice. Neprimetna, ušuškana u sasvim neočekivanom okruženju. Što se šopinga tiče, ovde nema čega nema; od bicikala (kradenih), organske kozmetike, vintage odeće, antikviteta, prehrambenih namirnica, do knjiga i muzike. Ja biram nepalski džemper, jer sam u stisci sa garderobom.

Sledeći dan otpočinjem krstarenjem amsterdamskim kanalima. Prolazimo ispod brojnih mostova, razgledamo zgrade (kao iz bajke o Ivici i Marici), patke i labudove. Mnogi brodovi pretvoreni su u kuće, ali i kafiće i noćne klubove. Neke imaju papire, ali je dosta i nelegalizovanih. Par njih sam, sa zavišću razgledao. Izgledala su kao idealno mesto za kuliranja. Eh, da sma imao vremena za to…Stižemo do muzeja nauke i tehnike (NEMO), jednog od retkih muzeja, u kojem ćete izložene predmete moći da pipkate do mile volje. Muzej moreplovstva, u ulici Linnaeusstraat, ima repliku pravog gusarskog broda iz XVI veka. Da ne budete zakinuti ni za jednu jedinu imresiju! Na glavnoj železničkoj stanici, na trenutak, razmišljam da se otisnem do Brisela u susednoj Belgiji. Biće vremena za to, zaključujem, toliko toga ovde treba otkriti. Pokušaj da se slikam sa holanskim policajcem, propao je, odbio me je sa obrazloženjem da ne želi da se slika. Odlazim do cvetne pijace, gde možete kupiti lukovice čuvenih lala, čak i retke poput crnih. Ironijom sudbine, ove lale nisu uzgajane u Holandiji. Kupujem kotur čuvenog holandskog sira i u poslednjem trenutku, odustajem od kupovine čuvenih drvenih klompi. Pokazalo se to kao vrlo pametan potez, jeste da su koštale svega desetak evra, ali na buvljaku, smeštenom u zemunskom predgrađu, kupio sam ih za duplo manji iznos! Još mi je ljubazni prodavac kazao da su ih napravili u selu podno Kopaonika. Eto naše izvozne šanse, da se pomirimo sa Holanđanima, pa da im “uvalimo njihove, a opet naše” klompe. U blizini hostela, u parku Vondel nalazi se klizalište, ali i muzej filma. Krećući se dalje ka Leidse pleinu, nabasaćete na Ujedinjenu Evropu. Niz stilski različitih kućica, dočaraće vam tipične kuće Francuske, Nemačke, Španije, Engleske i Italije. Nadam se da će se jednog dana u ovoj evropskoj porodici, simbolično naći i srpska kuća. Da su dijamanti najbolji prijatelji devojaka, uverite se u Muzeju dijamanata de Bijnkorf. Najpoznatiji od svih dijamanta je Amsterdamski crni dijamant od 33 karata u obliku perle. Cjena, prava sitnica… Halo, Bing… A ako je hladno, kao što je bilo u vreme mog boravka, otidite do Tropskog muzeja, da se malo ogrejete. Nisam stigao da pomirišem lale u Muzeju lala, niti da se uplašim u Muzeju torture. To su, ipak, već viđene stvari. Mnogo bolje je malo predahnuti u nekom od predivnih braon kafića u živopisnoj čevrti Jordan. Setih se verno dočaranog kafea Mandje, kojii se nalazi u okviru istorijskog muzeja, a u kojem se odvijao bogat društveni život. Uputio sam se do pijace polovne robe, gde možete pronaći i svoj izgubljeni fotoaparat! Kad smo već kod nostalgije, pronaći ćete i par vrlo zanimljivih prodavnica polovne robe, u kojima su još uvek prisutne boje i mirisi šezdesetih. Bukvalno!

Novogodišnja sačekuša za “Noćnu stražu”

Novogodišnja je noć. Veči deo naše grupe otišao je na “Vajt Sansejšn” u Dizelodorf. Žurku u belom. Večeram u polupraznoj, svećama osvetljenoj trpezariji. Pijem australijsko vino Kaberne Sovinjon. Na flaši piše da time učestvujem u spašavanju koala. Raduje me ta vest. A i vino nije loše…odlazim do Dam trga, gde je centralna proslava. Masa se talasa, a povremeno usledi neočekivano tuširanje šampanjcem. Elegantno obučen par nazdravlja kristalnim čašama za šampanjac. Dva sredovečna muškarca drže se za ruke i gledaju zaljubljeno. Koncert ima daleko slabiji tempo, od sličnih u Beogradu, ali su svetlo i zvuk daleko savršeniji nego kod nas. Program je često prekidan reklamama na video bimovima. Najsvetliji deo koncerta je nastup čuvene saksofoniskinje Sidni Dalfer (“Lily Was Here”).

“Gelakking Nieuwjaar”

Svetli na bimu smeštenom na Kraljevskoj palati i čuje se sa usana okupljenog naroda. Sledi veličanstven vatromet. I već u 12:15 sve je gotovo. Ovo je sjajna prilika da se raščisti sa zabludama prošlosti, kao što se Italijani ratosiljaju starog, nepotrebnog nameštaja. Publika se polako rastura po okolinim ulicama, po bezbrojnim kafićima. Mlade Kineskinje ispaljuju vatromete u nebo. Meštani tvrde da je ove godine, na svu sreću, mirnije. Još niko nije kolima sleteo u kanal! Zabava se nastavlja na Rembrantovom trgu, uz moćne lasere i snažnu proresiv muziku. Na jednoj uličnoj svetiljci ugledao sam privezane lutke dveju obnaženih “Barbirke” u strasnom zagrljaju. Novogodišnji zavet na večnu ljubav, dve nestašne devojčice, zaključio sam, sa smeškom na licu.

Deda Mraz u klompama - “Velika” holanska tura

Danas idemo na “veliku” holandsku turu. Radijus našeg kretanja ne premašuje dvesta kilometara. Uz put susrećemo tradicionalne, ali i moderne vetrenjače. Probamo holadnske medeljake sa cimetom “Stroopwafels”. Pola površine ove zemlje nalazi se ispod nivoa mora. Od mora je otrgnuto i pripojeno zemlji 10% teritorije današnje Holandije. Čuvena kompanija za elektroniku “Filips” podarila nam je audio i video kasete, kompakt disk. KLM je najvremešnija svetska avio kompanija. Toliko o holandskom doprinosu današnjem svetu. Stižemo u luksuzno predgrađe Roterdama. Holanđani tvrde da se pare zarađuju u Roterdamu, da se o njima odlučuje u Hagu, a da se troše u Amsterdamu. Roterdam je formirao grof Vilijam III, 1328. godine, kao naselje koje se širilo oko brane (dam) podignute na reci Rot. Otud i ime grada.

Danas je reka Rot ništa više od kanala. Po broju stanovnika, Roterdam je drugi grad u Holandiji i centar pokrajne južne Holandije (Zuid-Holland). Amsterdam i Roterdam, to su jing i jang. Amsterdam je prepun duhova prošlosti, idiličnih pejzaža.

Za razliku od njega, Roterdam, uništen u nemačkom bombardovanju 14. maja 1940. godine do temelja, danas je moderan, furistički grad, koji je plod bujne mašte arhitekata, dizajnera i projektanata. Sa tornja “Euromast” (platforme na 100 i 186 metara) ćete se u ovo najbolje uveriti. Čist sajber spejs! I još uvek veliko gradilište. A onda prošetajte njegovim širokim bulevarima, do “slivnika kupovine”, kuća u obliku olovke ili kockaste kuće, koje tvore svojevrsnu šumu. Njegovi stanari ne izdrže dugo u ovom “iskrivljenom svetu”. Opasan je za osećanje ravnoteže, kažu. Roterdamski ogranak našeg hostela ima u ponudi par ovih otkačenih kućica. Baš bih probao…Za utehu, posetio sam mali muzej, smešten u jednoj od baš takvih kućica. Hm, fascinantno i intrgantno iskustvo. Jedini predstavnik predratne arhitekture je čuvena “Bela kuća” visoka 45 metara, podignuta 1850. godine. Videvši razmere razaranja, ruski skulptor Zapkin poklonio je gradu 1958. godine svoju skulpturu “Razrušeni grad”. Na severozapadu grada nalazi se zoovrt Diergaarde Blijdorp u čijem sastavu se nalazi i akvarijum nastanjen stanovnicima mora Oceanium.

Roterdam je centar trgovine, industrije i brodarstva. Ali i najveća luka u Evropi. Godišnje se ovde ukrcava i transportuje oko trista miliona razne robe. Veće luke od ove su samo one u Singapuru i Šangaju. Luka zapošljava 70 hiljada radnika. Roterdam je rodno mesto jednog od najvećih svetskih humanista Erazima Roterdamskog. Zanimljivi su i njegovi brojni muzeji Lučki, Holadski arhitektonski institut (Boijmans-van Beuningen), Istorijski muzej (Historisch Museu), Muzej stranih kultura (Volkenkundig Museum), Muzej savremene umetnosti (KunstHal) i Vatrogasni muzej (Witte de With te Brandweermuseum).

Talasi severnog mora

Holandija je jedna od zemalja, u kojoj se sedište vladi ne nalazi u glavnom gradu (Amsterdamu). Vlada je smeštena u Hagu. Hag, tačnije Den Hag osnovao je 1248. godine Vilijam II, koji je bio i nemački suveren. On je u blizini grada sagradio dvorac u kojem je nameravao da živi. Međutim, u tome ga je omela smrt na bojnom polju. I danas je sačuvan deo dvorca, Viteška dvorana (Ridderzaal, Binnenhof). U ovoj gotskoj palati zaseda holandska vlada. Ovde je smeštena i službena rezidencija kraljice Beatris. Svake godine, trećeg utorka u septembru, ona dolazi i u Dvorani vitezova čita proglas. Samo ime grada može se grubo prevesti kao “grofovo imanje”. Simbol grada je roda. Grad se prostire na površini od 100 kvadratnih kilometara i broji oko 474 hiljada stanovnika. Treći je grad po veličini u kraljevini. U Hagu se nalaze zgrade gornjeg i donjeg doma parlamenta, kao i sto ambasade i Međunarodni sud pravde.

Kako bi se zaustavilo širenje grada, nisu mu dodeljena gradska prava, niti je bila dopuštena gradnja gradskih zidina. Kada je to u XVI veku dopušteno, novac je preusmeren u gradnju gradske kuće. Bila je to katastrofalna greška. Za vreme Osamdesetogodišnjeg rata, španske trupe lako su zauzele grad. Za vreme francuske okupacije 1806. godine Hag je proglašen za grad. Zato Holanđani u šali tvrde, da je Hag još uvek selo. Međutim več prva šetnja, otklanja tu dilemu. Hag po svojoj otmenosti može stati rame uz rame Beču

Ovaj grad ima svoju sjaniju i tamniju stranu medalje, prepliću se raskoš i beda. Bogataška naselja smeštena su zapadno od Laan van Meerdervoorta. Južna i istočna naselja ugostila su one sa plićim džepom. Naime, počev od 1970. godine srednja klasa se preselila u predgrađa Zoetermeer, Voorburg, Rijswijk i Leidschendam, prepuštajući gradsko jezro siromašnijim stanovnicima. Ove dve klase imaju i drugačije dijalekte, a to nije jedini razlog zašto između njih skoro nema komunikacije. Kontraverzni pokušaji uključivanja delova predgrađa u administrativno područje grada, naišli su na snažan otpor. Tokom devedesetih, uz pomoć holanskog parlamenta, taj cilj je delimično realizovan.

Dugo je pokušavano da se Hagu pripoji i poznato letovalište na Severnom moru, Sheveningen. Ovo nekad malo ribarsko naselje, danas je omiljena destinacija žitelja Beneluksu s 10 miliona posetioca godišnje. Za vreme naše, novogodišnje posete, grupa plivača se odvažila da se okupa, uprkos vrlo hladnom vremenu i snažnom, ledenom vetru. Mi smo smatrali da je pametnije morski svet upoznati u zabavno-obrazovnom centru “Sea Life”. To nas nije pokolebalo, da nakon posete akvarijumu, probamo čuvene holandske presne haringe sa kiselim krastavcima. Niti da sa plaže ponesemo par školjki za uspomenu. Sledila je poseta palate mira, plamenu mira sa pet baklji, podno kojeg su kamenčići iz svih zemalja sveta. Naš kamen još predstavlja bivšu državnu zajednicu, mada se mogu zakleti da je identičan onom kojim pritiskam kupus u podrumu. Ako, pak, na brzinu želite da vidite celu Holandiju, razgedajte Holandiju u minijaturi, Madurodam. U muzeju Mauritshuis pogledajte najčuvenije Rembratove slike, poput “Devojke sa bisernim mindžušama” i “Čas anatomije”. Delft je, s druge strane, poznat po svom porculanu. Beli porculan iscrtan plavom bojom. I po tome što se ovde sahranjuju članovi kraljevske porodice.

Da biste sagledali prošlost Haga i obližnjeg Sheveningena idite u Mesdag. Na cilindričnoj panoramskoj slici, visokoj 14 metara i dugoj 120 metara, verno je dočarana Holandija XIX veka. Autor ove atrakcije je Hendrik Willem Mesdag. Na trenutak će vam se učiniti, da ste u epicentru dešavanje, toliko je ova iluzija jaka! Muzej Beelden aan Zee ima veliku zbirku kipova koji uglavnom datiraju iz prošlog vekla. Ljubitelji nauke i tehnike neka posete muzej Museon.

Fras u šumi

Autobus nas polako vraća na našu polaznu tačku, Beograd. Da ovaj putopis završimo u šaljivom i poučnom tonu modernom basnom:

Trči zeka kroz šumu i zatekne liju, ispod drveta, kako mota džoint, pa joj reče:"Daj bre lijo nemoj to da radiš, ‘ajde da trčimo, to je ono pravo, zdrav život, čist vazduh, kapiraš?"

Lija baci džoint i potrča za zekom, pa naiđoše na vuka, koji se spremao da izvuče liniju. Oni mu rekoše da baci to sranje i da trči sa njima. Trče sada oni tako zajedno, pa susretnu medu, koji se spremao da se rokne u venu. Svi u glas, povikaše na njega: "’Ajde bre medo, mani se toga, hajde da trčimo, znaš fitnes i džoging su pola zdravlja!"

Meda ih pogleda, pa im odbrusi: "Marš u pičku materinu, pa zar svaki put kada zeka uzme ekstazi mora da trči cela šuma!"

Pouka po Lafontenu: Da biste poput zeke sumanuto jurili Amsom, prestonicom paradoksa, nisu vam potrebna stimulativna sredstva. Ima sasvim dovoljno drugih i jačih stvari,koji mogu da vam posluže kao inspiracija! Neka kultura bude vaša droga! Drogirajte se muzejima. A sada odoh ja, čujete li i vi stihove:

“in a distance I hear a drum
calling me to come to Amsterdam”

Holly Shit!

Već prilično umorni krećemo iz Amsterdama. U autobusu gledamo filmove i uspevamo povremeno da dremnemo, kako bismo skupili preko potrebnu snagu. Trebaće nam za osmosatnu posetu austrijskoj prestonici. Povremeno stajemo radi pauze, a u ujedinjenoj Evropi jedino prema ponudi u prodavnicama možete da zaključite u kojoj se zemlji trenutno nalazite.

Sviće prohladno januarsko jutro, a naš autobus jezdi kroz idilične planinske predele, sa prelepim dvorcima i simpatičnom uređenim austrijskim selima. Ali to je već neka druga priča.