U stenovitom lavirnitu drevne Petre

“Samo se bogovi i beduni zabavljaju u pustinji.”
Lorens od Arabije.

petak 21. mart 2008. godine

Put u arapske zemlje uvek je izazov sam po sebi. Dugo sam u mislima obilazio značajne spomenike na području koji nazivamo Bliski Istok. Skoro uvek, bile su usresređene na čuvenu Petru, u Jordanu, koja je nedavno uvršćena u jedno od novih svetskih čuda. Pripreme su bile opsežne i detaljne. Nije, uostalom, bio u pitanju običan put, već u svet sa sasvim drugačijom kulturom i običajima. Pošto je celo putešestvje osmišnjeno kao vrlo aktivano i fizički zahtevano, trebalo se pripremiti u i kondicionom smislu. Trebalo je upakovati ranac, zajedno sa vrećom za spavanje, a da ukupna težina prtljaga ne pređe "aerodromski dozvoljenih" 20 kilograma. Mukotrpno sabijanje prtljaga i odbacivanje suvišnih stvari (naknadna pamet) konačno je okončano. Vučem i dalje tešku torbu, do automobila i krećem na aerodrom "Nikola Tesla". Pakujem torbu u celofansku foliju, kako za nju pričvršćena vreća za spavanje, ne bi, usput, negde ispala. Slede par sitnica da prekrate put, a onda čekanje kod šaltera "Turkish aerline-a". Imamo elektronske karte za linije Beograd-Carigrad; Carigrad-Damask i natrag. Posle ispunjavanja strogih aerodromskih procedura, obreli smo se u avionu. Listamo štampu i uz lak avionski obrok, krunisan francuskim vinom (u staklenoj bočici-ops!) lako se snalazimo među oblacima. Kako let odmiče, vidik je sve maglovitiji, a turbulencija jača. Carigrad nas je dočekao u kišnom i tmurnom izdanju. Na aerodromu "Kemal Ataturk", gde ćemo provesti narednih 6,5 sati čekajući vezu za Damask. Pojedinim putnicima, zakletim avanturistima, pada na pamet da metroom skoknu do grada, a onda plaćaju tursku ulaznu vizu u iznosu od 10€. Drugi biraju zabavu među gondolama sa slatkišima, parfemima, alkoholnim pićima i cigaretama. Ili prosto odmaraju. Oni koji ne mogu da se otresu stresa, pa biraju vodeni masažer. Jaki vodeni mlazevi, prelaze im preko tela, a garderova je zaštićena celofanskom folijom. Kao koferi, koji su, nadam se, otišli na pravo mesto.

Put na zapad je put u ljudsko blagostanje, materijalnu stranu ljudskog bivstvovanja.. Put na istok, naprotiv, duhovni je put. Na Bliskom Istoku nastale su religije, ali ovo bogom dano mesto i danas se može nazvati tempiranom bombom. Područje koje je iznedrilo sve najbolje iz čoveka, ali nažalost i najgore, mesto koje je odredilo granice, u svakom smislu te reči. Ovo mesto je poput magneta privlačilo naučnike, unetnike, avanturiste, probisvete, pa što ne bi i danas turiste. Egzotika dalekog i tajanstvenog, tako različitog od našeg svakodnevnog okruženja bili su dovoljan razlog da se otisnemo na ovo zanimljivo i uzbudljivo putešestvje.

Oživljeni rimski grad

Dolazaimo u Damask u ranim jutarnjim časovima. Ružna auerodromska zgrada i dugotrajna birokratska procedura. Naši domaćini nas dočekuju s tradicionalni arpskim pozdravom "Salaam aleikum", što u doslovnom prevodu znači "mir sa tobom".Odmah se upućujemo do jordanske granice. Usput u jednoj prodavnici se snabdevamo vodom i, bukvalno, sa pokretne trake uzimamo vruće lepinje. 

Prelazak sirijsko – jordanske granice je dug i nejasan proces koji smo obavili o okriljem noći. Hašemitska Kraljevina Jordan graniči se sa Sirijom na severu, Irakom na severoistoku, Saudijskom Arabijom na istoku i jugu, i Izraelom(Palestinskom upravom), Jordan je ustavna monarhija bazirana na ustavu proglašenom 8. januara, 1952. Izvršna vlast je dodeljena kralju i njegovom savetu ministara .Kralj Husein je vladao Jordanom od 1953. do 1999. godine. Okončao je vanredno stanje 1991. godine i legalizovao političke stranke. Zbog kontroverznih promena izbornog zakona, islamističke partije su bojkotovale izbore 1997. godine. Kralj Abdulah II je nasledio oca nakon njegove smrti u februaru 1999. godine. Abdulah je brzo počeo da radi na reafirmisanju mirovnog sporazuma sa Izraelom, i na odnosima sa Sjedinjenim Državama.

Stižemo u Džeraš (Jerash), najočuvaniji rimski grad na svetu. Svoj vrhunac grad je doživeo za vreme Aleksandra Velikog. Lokalni klinci, prodavci, vezuju nam arapske marame, a za uzvrat, mi od njih kupujemo razglednice. Kamena oruđa pronađena na ovom lokalitetu, dokazuju da je ovo mesto bilo naseljeno još u neolitsko vreme (od 6000.- 4000. godine p.n.e). Naselja su locirana i za vreme broznaog i gvozdenog doba. U drugoj polovini I veka nove ere, Džeraš diživljava procvat, trasirana je ulica kolona (Cardo Maximus) i dve ulice koje je seku na krajevima severnog i južnog Tetrapilona. Zevsov hram je obnovljen 22. godine. Severna kapija je izgrađena 76. godine. Ovalni forum, hram boginje Artemis, severni i južni teatar sagrađeni su tokom sredine osamdesetih godina prvog veka. Spomenici su građeni od donacija bogatih građana. 90. godine, Džeraš je pripojen rimskoj provinciji Arabiji. 106. godine car Trajan je izgradio puteve kroz provincije i time ojačao trgovinu u regionu. Trgovina je, ponekad, prljav i stresan posao, pa su sagrađena i dva velika kupatila. Car Hadrijan je posetio Džeraš, a u njegovu čast podignuta je Trijumfalna kapija. Većina spomenika koji se mogu danas videti datiraju iz II veka. To su Hram boginje Artemis, Zevsov hram i Nimfaeum. Sveža voda je transportovana u grad od izvora “Ain el Qayrawan i Birkitain”, koji su se nalazili severno od grada. Grad polako naseljavaju hrišćani, koji podižu više od 13 crkava u periodu od 400.- 600. godine. Saborna crkva je sagrađena u četvrtom veku. Sledi obilazak hramove, kolonade, fontane i amfiteatre iz doba Aleksandra Velikog.

Persijska invazija 614. godine izazvala je naglu propast Džeraša. Bilo kao bilo, grad se poput ptice feniks, preporodio tokom Umajadskog perioda. Ali ne zadugo, snažni zemljotres iz 746. godine skoro ga je potpuno uništio. Tokom krstaških ratova neki spomenici su pretvoreni u tvrđave, poput Hrama boginje Artemis. 1878t. godine grupa Čerkeza naselila se ovde, nakon emigracije iz Centralne Azije.

Biblijski treking

Obilazimo Madabu, “grad mozaika” od kojih je najpoznatiji onaj vizantijski iz VI veka, na kojem je prikazana kartu dotad poznatog sveta. Mozaik se nalazi u grčkoj pravoslavnoj crkvi Svetog Jurija. Grad se prvi put pominje u Bibliji, ako i na Meša nadgrobnim pločama, dok je bio moabitski grad. Sredinom II veka p.n.e, nazvan je Amonit. U rimsko doba grad je postao provincijski grad sa glavnim ulicama, lepim hramovima i drugim građevinama. Bio je sedište episkopije i pomenut je člancima Veća Kalsedona 451. godine. Muzej Madabe izlaže arheološke materijale koji su pronađeni u regionu Madabe, kao i mnoge preostale mozaike. Crkva Apostola sadrži veliki i veoma lep podni mozaik. Obilazimo i crkvu Svetog Đorđa koja pripada Grčkoj pravoslavnoj crkvi Jerusalimske patrijaršije. Pravimo pauzu uz sladoled i džus od sveže ceđenog voća. Odlazimo do planine Nebo (Mont Nebo, 850m), gde je po legendi, sahranjen Mojsije. Posmatramo Jordansku dolinu, Izrael i jedva naziremo Mrtvo More. Ovo je mesto odakle je Mojsiju, Božijom voljom, bilo omogućeno da vidi obećanu zemlju, ali ne i da uđe u nju. Najviša kota se nalazi na zapadnom delu gore i zove se Sijaga (Siyagha). Crkva se prvi put pominje u hodočasnom izvetaju izvesne gospođe Aeterije 394. godine. Crkva je sagrađena u uobičajenom baziličnom tipu, proširena u kasnom V veku i obnovljena 597. godine. Postoje ostaci podnih mozaika u crkvi i sporednoj prostoriji kapele. Pre nekih dvadesetak godina u severnoj prostoriji crkve pronađen je veoma lep mozaik.

Dolazimo do kanjona Wadi Zarka (nacionalni park) i njime se krećemo, sve do Mrtvog mora, tačnije Herodove banje. Da je neko na brani pustio vodu, ne biste čitali ove redove. Kupamo se (ili bolje rečeno plutamo) I mažemo blatom punim lekovitih minerala. Mrtvo more, nalazi se na – 395 metara ispod nivoa mora. Ima površinu od 1020 kvadratnih kilometara i najveću dubinu od 398 metara. Glavna pritoka je reka Jordan. Veoma je bogato solju (do 33%), te u njemu nema živih bića. Razvijena je eksploatacija kalijumovih soli, magnezijum-bromida i kuhinjske soli.

I negde pod svom tom silnom slanom vodom kriju se dva grada: Sodoma i Gomora. Dok sunce nestaje negde iza brda, otprilike gde se nalazi Jerusalim, mi krećemo ka jordanskoj prestonici, Amanu, gde ćemo prespavati. Aman (arapski: عمان) je glavni grad Jordana. Aman, jordanska prestonica na reci Jabok, prostire se na 19 brežuljaka. Ovo je bibliski Rabat, glavni grad Amonita. Simbol grada je crni iris. Godine 2005. imao je preko dva miliona stanovnika u širem gradskom području. Prva tragovi civilizacija potiču iz neolitskog doba, oko 8.500 godine p.n.e. o čemu svedoče I nedavna otkrića. Naime, mestu Ain Gazal otkrivene su naseobine dobro sačuvanih kuća sa finim gipsanim podovima i bezbroj ljudskih figura, izrađenih od gipsa. 200. godine p.n.e grad se zvao Filadelfija, po Ptolemeju II Filadelfu. Danas na tu činjenicu podseća samo ime lokalnog piva.

Kasnije su ovim prostorima vladali Rimljani i Vizantijnci, koji su ostavili velelepne spomenike, poput amfiteatra. Kada su Gasanidi došli u ovo produčje, grad su preimenovali u Aman. Oko 750. godine došlo je do naglog pada značaja Amana i on je ostao beznačajno selo sve do druge polovine XIX veka. Tada je Aman postao važna stanica na železničkoj pruzi Damask-Medina. Od 1921. Aman je prestonica Kraljevine Transjordanije, današnje Hašemitske Kraljevine Jordan. Do 1948. godine Aman je bio maleni gradić. Tada su u njega stigle hiljade palestinskih izbeglica sa područja koje danas kontroliše Izrael. Najnoviji talas izbeglica pristigao je iz Iraka. Šetamo gradom, kupujemo voće i vraćamo se u hotel. U maloj baštici, zarasloj u zelenilo, uživamo u brzoj i hrani koju smo naručili telefonom i hladnom “Amstel” pivu iz hoteskog bara.

24. mart, ponedeljak

Mnoge interesantne ruševine se mogu videti u Amanu. Glavne su Amonitska kula, vizantijska crkva, tvrđava sa vizantijskom crkvom unutar nje, rimski hram Herkulesa, palata Umajadova, rimski teatar (prima 6000 gledalaca, i dalje se koristi za kulturne događaje) i najznačajnije remek-delo novije istorije, Džamija kralja Abdulaha. Odeon i forum se nalaze odmah pored rimskog teatra. Jordanski arheološki muzej se nalazi na tvrđavi. U njemu su izlošene iskopine sa svih arheoloških lokaliteta Jordana.

Krećemo se ka Betanji, mestu gde je Jovan krstio Isusa Hrista na reci Jordan. Mimoilazi nas grupa jordanskih vojnika, koja trči, pod punom ratnom opremom. To ne čudi, na samoj smo granici. Reka Jordan teče od južnih padina Anti-libanskih planina, tačnije od planine Hermon. Tok joj je južni, kroz Genisaretsko jezero. Od tog jezera, formira granicu Kraljevine Jordan sa Izraelom u većem delu toka. Uliva se u Mrtvo more. Jedan deo toka prolazi i kroz Zapadnu obalu, oko čijeg statusa se i dalje pregovara između Izraela i Jordana.

Reka Jordan se često pominje u Bibliji, uključujući i pominjanje u Novom zavetu. U svojoj ukupnoj dužini od 320 kilometara za reku Jordan se može reći da je to mala, uska i spora reka. Između Genisaretskog jezera i Mrtvog mora, Jordanska dolina se zove Gor (Ghor) dolina. Ova sekcija je dugačka otprilike 105km. Reka, njena dolina, more i jezero leže unutar doline “Veliki Procep”. Ova dolina predstavlja inače i depresiju, koja se proteže od Sirije do Mozambika u jugoistočnoj Africi. Jordan se spušta nekoliko hiljada stopa od svog izvora do ušća u Mrtvo more. Najveći deo toka reke je ispod nivoa mora.

U bezvodnom regionu, kao što je Srednji istok, čak i mala količina vode koju nosi sam Jordan može biti od itekakvog značaja. Otuda, za Izrael, Jordan je jedini izvor državnog snabdevanja površinskom vodom. Jordan napaja Genisaretsko jezero koje obezbeđuje Izraelu preko polovine potrebne sveže vode. Vodovodne cevi odvode vodu iz jezera u Nacionalni vodeni nosač, koji donosi vodu izraelskim gradovima, poljoprivrednim dobrima i pustinji Negev. Slani izvori (koji su se koristili radi oticanja u Genisaretsko jezero da bi povećavali njegov salinitet), skrenuti su sa svog početnog toka i sada otiču u reku Jordan južno od jezera. Sveto mesto krštenja je posebno naznačeno radi hrišćanskih hodočasnika, a samo se nalazi blizu ušća u Mrtvo more. Razočarali smo se kada smo shvatili da je reka Jordan jedva šira od nekog, većeg potoka. Nismo, međutim, propustili priliku da brčnemo noge u njenim mutnim vodama, da se grupno slikamo sa srpskom zastavom, kao i sa jordanskim graničarima. Posmatrali smo i Izrael, čija se karaula nalazi na drugoj obali.

Do mirovnog ugovora između ove dve zemlje, koji je potpisan 1995. godine, zona reke Jordan je bila neprijateljska zona, ograničena žicama, minskim poljima i elektronskom prismotrom. Otuda je prilaz reci bio onemogućen, i zona oko reke duž obe obale je bila zatvorena za civilne aktivnosti. U prošlim godinama su poboljšani odnosi između dve zemlje dozvolili obrađivanje zemlje uz ivice reke.

Nastavljamo put ka zamku Kerak. Kerk je utvrđenje koje su podigli krstaši 1142. godine. Oni su sa ovog mesta vešto odolevali arapskim napadima gotovo sto godina, dok, konačno nisu bili savladani. Kao i zamak Karak, Šobak se nalazi južno od glavnog grada Amana. Zamak leži na Kraljevskom autoputu, na brdu okruženom dolinama. Bio je važan krstaški dvorac, poznat kao “Mont Real”, izgrađen pod upravom Baldvina I. Oformljen je 1115. godine, radi kontrole put od Damaska ka Egiptu. 1189. godine osvojio ga je Saladin, a u XIV veku ga obnovljaju Mamluci. To je ogroman dvorac, sa nekoliko kružnih kula i u steni, usečenim bunarskim oknom od 375 stepenika, koji vode do podzemne vodene žile. Smiraj dana nas dovodi do našeg večerašnjeg konačišta u nacionalnom parku Dana, hotela Tower. Vrlo interesantno mesto, mora se priznati.

Pakao Wadi Guveira

25. mart, utorak

Probudili su nas rafali. Zagledamo se u čudu. Izlazimo iz soba, ali nas domaćini smiruju. To američka filmska ekipa, uz pomoć jordanske vojske snima film. Radnja se, naravno dešava u Iraku.

Doručkovali smo i pripremili opremu. Pošto sun as filmadžije odbile, upuli smo se u predivni kanjon Wadi Guveir. Kretali smo se rečnim dnom sve do Feinana. Usput smo nailazili na razne prepreke, ali i vrlo zanimljive životinje. Na pojedinim mestima smo se spuštali uz pomoć užeta. Cela deonica bila je duga 15 kilometara.

Sledi odvajanje grupe, oni umorni džipom se vraćaju u Danu, a mi, posle preko potrebnog omora i osveženja u jedinom urobanom mestu na celoj trasi, nastavljamo put, serpentinama, tako da će instrumenti pokazati, kada se, već po mraku, pojavimo na kapijama Dane, da smo tog dana prevalili 31 kilometar. Čak nam je i domaćin čestitao, ložeći nas da to nije ni jordanska vojska u stanju.

26. mart, sreda

Egzotično ukrašen kombi (sve sa resicama, zastavicama I jambolijama) prebacio na je do čuvene Petra, grada uklesanog u ružičastom kamenu, jednog od novih, svetskih čuda. Ovaj fascinantni datira iz perioda Nabatejaca i nalazi se na listi svetske kulturne baštine UNESCO-a. Široj publicci postao je poznat posle III dela storije o Indijani Džonsu, koji je sniman i na ovim lokacijama. Mesto gde je Indijana pronašao sveti gral. Posle duže potrage mogu vam s sigurnošću reći da tamo nije.

Petra se može opisati kao “ljubičasto – crveni” grad. U svojim nedrima krije mnogobrojne spomenike izvajane u obojenim stenama. Ima popločane ulice, hramove, kupatila, kuće i kapije. Manji grobovi vode poreklo iz II i III veka.

U potrazi za svetim gralom

Petra se nalazi južno od Amana. Ostaci građevina paleolitskog i neolitskog doba (10000. – 6000. g p.n.e) otkriveni su u Bejdi (severno od Petre) i u Sabri (južno od Petre). Tokom gvozdenom dobu (800. – 600. g. p.n.e), Um el Bijarah (Um el Biyarah) je postao jedno od najvažnijih staništa Edomitskog kraljevstva. Nabateanci su u Petru dospeli Arabijskog poluostrva u VI veku pre Hrista. Tada su prvo naselili stenu Um el Bijarah, odakle su mogli da se uspešno odupru napadima grčkog generala Antigone 312. godine pre Hrista. U helensko i rimsko vreme, Petra je bila glavni grad Nabataenovog kraljevstva (IV vek pre Hrista pa sve do 106. godine). Tako je postala glavni karavanski centar u okruženju. Nabataeanci su trgovali sa aromama iz Arabije, svilom iz Kine i začinima iz Indije. Ove artikle su nosili u Gazu i Aleksandriju. Kralj Aretas treći je u to vreme kontrolisao Damask.

25. godine pre Hrista, Augustus je pokrenuo ekspediciju ka Južnoj Arabiji, kako bi kontrolisao trgovinu začinima, ali je u tom poduhvatu finansijski propao. Uspostavio je morsku vezu između Arabije i Aleksandrije, preko Crvenog mora i Nila. Odustajanje od trgovine kontinentalnim putem, uzrokovalo je postepenu ekonomsku propast Petre. Godine 106. konačno je pripojena Rimskom carstvu, pod upravom cara Trajana. Istog onog vladara koji je podigao Bosru u Siriji, kao novi glavni grad provincije Arabije. Petra je postala sedište episkopije Palestine Tercije u vizantijskom periodu. Godine 363, Petra je uništena snažnim zemljotresima. Tokom krstšaške invazije, Petra je uspela da povrati nešto od svog značaja. Sagrađena su tri nova utvrđenja. Sultan Mamluk Bajbars je posetio Petru 1276. godine na putu za Karak. Od tog vremena pa do 1812. godine, ovaj grad je izgubljen u vremenu i prostoru. Te, 1812. godine, švajcarski putnik Johan Burkhardt ponovo je otkrio ovaj antički spomenik.

Nabataeanci, jedni od najdarovitijih naroda u istoriji, bili su pleme starih Arabljana. Dok su živeli u Arabiji, Nabataeanci su postigli izvestan stepen decentralizacije. Postali su neosporni gospodari trgovačkih regionalnih tura, naplaćujući takse, štiteći karavane natovarene arabijskim tamjanom i mirom, indijskim začinima i svilom, afričkom slonovačom i životinjskim kožama. Profit od karavanskih poslova je omogućio Nabataeancima da uspostave i organizuju snažno kraljevstvo koje se pružalo do Damaska, uključujući delove Sinaja i pustinje Negev. Time su uspeli da ovladaju velikim delom Arabije. Ovo nije bio lak zadatak, kada se uzme u obzir da je ceo region bio pod dominacijom rivalskih grčkih frakcija Hasmonaeansa i kasnije Rimljana. Oni su vodili žestoke ratove, ali su pribegavali i veštoj diplomatiji, kako bi očuvali svoju nezavisnost i civilizaciju. Nisu verovali u “nacionalnu posebnost”. Bili su otvoreni ka stranim kulturnim uticajima, prihvatajući ih i dodajući im svoj duh. Kao konačni rezultat ove saradnje pojavilo se sjajno “kulturno pretapanja”. Kratka šetnja po Petri svedoči o ovome. Dovoljno je pogledati u bilo koji izvajani spomenik i prepoznaće se egipatski, mezopotamski i lokalni stilovi, objedinjeni u savršenstvu forme.

Obeliskov grob (Bab as Sik Triklinijum) je sjajan primer preplitanja istoka i zapada. Obelisk je zasigurno egipatski uticaj, niša između Obeliska je grčko – rimski uticaj. Triklinijum je lanac s tri klupe, napravljen radi gozbi, koje su se odigravale svake godine, u čast mrtvih u Nabataenskom kraljevstvu. As Sik (As Siq) je stari glavni ulaz u Petru. Dug je 1200 metara, uzak i sa visokim strmim stenama (do 80 metara), koje se uzdižu dug puta. Prolazeći kroz klanac, uživamo u čarima geoloških formacija, obojenih stena, vodenih kanala (usečenih u litice), brana i zavetnih niša usečenih u stene. I onda se odjednom pojavila pukotina. I kroz pukotinu smo ugledali čudesnu riznicu (Al Khazneh, Treasury.

Svakako najlepši spomenik u Petri. Morali smo ručno vratimo vilicu na njeno mesto. A onda smo ponešto saznali I o istoriji ovog mesta. Nastao na jedinstven način, klesanjem u steni, inspiraciju je pronašao u dodirnim tačkama helenske, aleksandrijske i tada sveobuhvatne nabataenske kulture. Tek na ovom mestu, shvatite koliko ste patuljasti pred čudima poršlosti, pred ovakvim džinom širine 30 metara i visine 43metara. Spomenik je izvajan u I veku pre Hrista, kao grob važnog nabataenskog kralja. Neki naučnici tvrde da je kasnije korišćen i kao hram.

Kolonadna ulica prolazi kroz gradski centar, s boka je oivičena nizom javnih građevina, radnji i hramovima. Nimfaeum je ukrašavao tu ulicu, mermerni pločnik je i dalje vidiljiv. Nailazimo na grupe nabataenskih grobova sa komplikovanim rezbarijama. Pozorište izgleda da je iz Rimskog perioda, ali su ga izgradili Nabataenaci u I veku, kao odjek rimskog uticaja. Izvajano je u tvrdoj steni, osim delova prema čelu na obe strane, gde je deo izgrađen kao samonostojeći. Pozorište je primilo 3000 posetilaca. Potražnja je bila velika, pa je kasnije prošireno na 7000 sedišta.

Razgledamo Urnov grob, najveći od grobova. Datira iz 70. godine, a stilski je izmenjen u V veku, kako bi poslužio za vizantijska crkva. Iznad glavnog ulaza nalase se tri dvorane. Sledi Palatni grob, prelepo izvajan spomenik podseća na palatu, otuda mu i ime dolazi. Iako je dosta oštećen i dalje deluje veličanstveno. Sastavljen je iz tri nivoa, bogato je dekorisan, sa stubovima i ornamentima. Latinski natpis iznad ulaznih vrata groba Sekstiusa Florentinusa (Sextius&Florentinus) pomaže nam da znamo kome pripada. Sekstius je bio upravnik provincije Arabije i želeo je da bude ovde sahranjen. Njegov grob je izvajan u periodu od 126. – 130. godine.

27. mart, četvrtak

Naš današnji cilj je poprilično ambiciozan. Poseta Aronovom grobu na planini Hor, južno od Petre (Jebel Haroun). Aron je Mojsijev brat. Upokojio se na gori Sinaj, ali je njegov grob kasnije prenet na ovo mesto. Sultan al Nasir Muhamad, sin od Kalavuna, obnovio je ovo svetilište 1320. godine. Zato ne treba da čudi što se na jevrejskoj grobnici nalaze muslimanski polumesec. Svetilište je prekriveno belom kupolom, dok je kripta ispod molitvene hale. Aron je poštovan od strane lokalnog stanovništva kanjona Muse i Bdul beduina i proslavlja se godišnjim festivalom u jesen.

Iscrpnjeni naporniom pešačenjem, praćeni žarkim Suncem, ovde smo sa zadovoljstvom predahnuli. Bilo je vremena i da se pojede pasulj, da se popije čaj, malo osunča, a onda je došlo vreme za povratak. Očekivao nas je još jedan zanimljiv lokalitet; Visoko mesto žrtvovanja (High place of sacrifice). Nadali smo se da mi nećemo biti ti, koji će biti žrtvovani. Ovo mesto se uzdiže nad Petrom nekih stotinka metara, a odavde se pruža veličanstven pogled na gradu. Mesto je bilo važno pagansko svetilište, gde su se održavali obredi slavljenja nabataenskih bogova, uz prinošenje žrtava. Moguće da je mesto korišćeno i za obrede sahranjivanja. Slede Kraljeve grobnice, koje su prednjačile po lepoti, dok ih erozija nije uništila. Petru smo napustili po mrklom mraku. Duž tesnaca postavljene su kese sa svetiljkama, da osvetle put.

28. mart, petak

Danas završavamo boravak u Petri. Zato se trudimo da upijemo što više, da akumuliramo utiske, pa da ih posle, kad bude vremena, razvijemo poput filma. Petri prilazimo sasvim sa drugog kraja, forsirajući kanjon Wadi Muthlim). Razgledamo Kuasr Al Bint hram (Qasr al Bint), po svemu sudeći centralni hram nabataenske prestonice. Predstavlja jedinu građevinu u Petri, koja je preživela vekove zemljotresa i poplava. Njegova tvrda građevina, dominira ogromnim popločanim svetim mestom, koje je bilo dostupno vernicima, dok su sam hram i oltar ispred njega bila rezervisane za sveštenstvo.

Do manastira Ad Deir stiže se posle uspona od 800 stepenika koji vode u planinu Ad Deir, u veličanstveni doživljaj duž puta ka manastiru. Oni koji nisu u kondiciji mogu unajmiti magarca ili kamilu. Kad se dostigne vrh, nailazite na drugu po redu, slavnu građevinu u Petre, čuveni manastir. Ogroman u svojoj veličini, i dalje uliva ogromno strahopoštovanje. Sveobuhvatni dizajn liči na onaj iz Kazneha, ali su obrisi svedeniji. Najverovartnije je ovo bilo mesto hodočašća. Vešti lokalni penjač pomogao nam je da se domognemo njegovog vrha. Ovde se mogu pazariti I zanimljivi suveniri, popiti čaj ili družiti sa vodičevim psom Viskijem. U vizantijsko vreme, Ad Deir je verovatno korišćen kao crkva.

Pesak sećanja i pustinjska lisica

 

 

29. mart – 01. april 2008. godine

Popodne krećemo ka Wadi Rumua. Dolina Rum nalazi se na nekih 70 kilometara severoistočno od Akabe. Geolozi smatraju da je nastala krupnim pucanjem površinskih slojeva Zemlje. Kao posledica enormnog preokreta koji je slomio velike delove granitnih i peščanih grebena sa planina Afro-azijskog pojasa. Neki od grebena visoki su do 1000 stopa i pokriveni su uglačanim kupolama, koje su oblikovali pustinjski vetrovi. U periodu od VIII do VI veka pre Hrista, ovo mesto je bilo poznato pod nazivom Dolina Iram.

Izvori sveže vode napravili su od Ruma, mesto susreta karavana koji su išli ka Palestini i Siriji od Arabije. Neolitski kremen, grnčarija gvozdenog doba i mineanski grafiti pokazuju da je ova teritorija bila naseljena još pre Nabataenaca. Na brdu, u podnožju vrha Rum, nalazi se Alat hram koji je podiglo plemene Ad. Tamudički zapisi, koji se nalaze u podnožju obe strane glavne doline, mogu se naći na starim kamenim konstrukcijama. Ovi zapisi na hramu potvrđuju preislamsko učešće arabijskih plemena u konstrukciji svetilišta. Hram je bio preuzet od strane tamudskih plemena, i tako su njihovi grafiti pokrili rane nabataenske zapise na zidovima i stubovima

Došavši u Wadi Rum, u prihvatni centar za turiste, smeštamo se kod našeg domaćina. U selu obilazimo prodavnice i nabavljamo namirnice. Večeramo, još malo priče i onda na spavanje. Sutra nas čeka naporan treking po kanjonu Raquabat. Sledećih tri dana proveli smo u pustinji u kojoj smo i noćili.

Svo vreme imali smo logističku podršku džipova, koji su prenosili naše rance, prostirke i šatore, kao i namirnice. Beduini su nam formirali logore i pripremali hranu. I zabavljali su nas pevajući uz pratnju žičanog insrumenra ud. Noći su u pustinji hladne i vetrovite, pa je neophodno upaliti logorsku vatru. Dani su žarki, a tokom letnjih meseci, ovakve aktivnosti se ne preporučuju.

većinu stvari čovek radi iz pohlepe

bez vode, padam iscrpljen...

sve ostalo je legenda

Obilšli smo i kanjone Barrah i Burdah, kao i poznati kameni most. Susretali smo i druge grupe s džipovima, ali i karavane kamila. Na kraju, domaćini su nam priredili pravu gozbu i od nas se srdačno pozdravili. Posle četiri dana u pustinji, krećemo se ka morskoj obali, ka Akabi.

Tamo daleko kraj mora

 

Uputili smo se u Akabu (Aquaba) grad na Crvenom moru. Nalazi se na tromeđi Jordana, Egipta i Izraela. Smestili smo se u hotelu i jedva dočekali da se istuširamo. Grupa je otišla na kupanje i ronjenje. Grad je prosperitet doživeo tokom rimske vladavine. Držao je strategijsku lokaciju na karavanskim putevima između Sirije, Arabije, Egipta i Palestine. U vizantijsko vreme Akaba je bila sedište episkopije. 1116. godine, krstaški kralj Baldvin okupirao je grad. Godine 1505. sultan Mamluk Kuanzuh preuzima grad i gradi utvrđenje, koje je i dan danas dobro očuvano. Pod turskom vladavinom, Akaba je deo provincije Hijaz. Otomanski sultan Salim Murad obnovio je tvrđavu, koja je 1917. godine korišćena kao glavni štab Šarefa Huseina ibn Alija, vođe velike arapske revolucije. Pored ove tvrđave, isti vladar je sagradio kuću koja je kasnije pretvorena u memorijalni muzej Hašemitske kraljevske porodice. Odlazim u lokalnu berbernicu da se malo “uljudim”. Sad se već osećam prilično dobro. Još malo hrane, poneko pivo i opet sam u sedlu. Kupujem diskove sa lokalnom etno muzike I razgledam lokalnu, egzotičnu pijacu. Iz izloga, gledaju me mrtve oči odranih jagnjića. Jedino sa glave nije skinuto krzno. Pridružujemo se grupi na plaži “Japanski vrt” i uživamo u plivanju. Ukrcavamo se na brodić sa staklenim dnom, sledi povratak u Akabu. Prolazimo pored lokalnog stanovništva, žene se kupaju komplet obučene. Mimoilazimo brodove gorostase i približavamo se gradu, iznad kojih se vije zastava ogromnih razmera. Da nije postavljena tu, samo da nervira Jevreje iz susednog Ejlata, pitaju se neki moji saputnici.

02. april, sreda

 

Ustajemo rano i užurbano se pakujemo. Odlazimo do autobuske stanice i smeštamo u autobus na redovnoj liniji Akaba-Aman. Put je prilično monoton, ali pruža dovoljno vremena da se nešto, pročita, ponešto zapiše, a o ponečemu i razmisi. Došavši u Aman, ukrcavamo se u par taksija, koji nas u sjajnom slalomu, prevode kroz carinsko-birokratske formalnosti i tako smo opet u Siriji, u njenom glavnom gradu, Damasku. Prešli smo iz jedne arapske zemlje u druge, iz jednog državnog uređenja (kraljevina) u drugo (republika). Ali postoji jedan zajednički imenitelj, svugde veliki plakati sa slikama sadašnjeg vladara (sina) I njegovog predhodnika (oca).

نناد م بريك

Noć pokriva Damask

03. april, četvrak – Put za Damask

 

Dočekala nas je tamna i teška sirijska noć. Zavodila nas je kako to samo Orjent ume. Tek se, na mahove, iza oblaka pojavljivao bledi Mesec i obasjavao nam put. Put za Damask. Kada je prorok Muhamed, po povratku iz Meke, došao do kapija Damaska, nije hteo da iđe u grad. Razlog je bio taj, što čovek samo jednom ulazi u Raj, a on je čekao onaj nebeski. Od svetog Pavla, čuvenog hrišćanskog misionara, koji je pre dolaska u Damask, pod imenom Savle, proganjao hrišćane, postoji verovanje da "put u Damask" označava prekretnicu u životu. Susret sa ovim gradom je susret sa samim sobom, sa svojom prirodom, sa neostvarenim željama, prikrivenim strahovima, sa zavodljivim, ali i podivljalim strastima, sa herojskim u nama, ali sa bednim aspektima ljudskog života na ovoj planeti, koja nam je samo data na korišćenje. Damask je ime dobio po arhitekti Damascenu, koji je na ovom mestu podigao antički grad. Od tog velelepnog grada, danas su ostale samo bedemi i kapije. Isti arhitekta zaslužan je za čuveni Trajanov most kod Kladova, kao i Trajanov forum u Rimu.

Za Damask se tvrdi da je najstariji, u kontinuitetu, nastanjeni grad sveta, mada se za istu titulu vatreno bori i obližnji Alep. Ugnezdio se u oazi, koju je stvorila reka, usred Sirijske pustinje. U hijeroglifskim tablicama pronađenim u Egiptu, pominje se pod imenom Dimaška, kao jedan od osvojenih gradova u XV veku p.n.e. (u pismo Tutankamonove udovice hetitskom kralju). U iskopinama u dvorištu Omajadske džamije, pronađeni su predmeti iz trećeg milenijuma pre Hrista. Damask je tačka u kojoj se spaja drevno i moderno. Puls grada je vrlo živ, a utihne tek u vreme molitvi. Pogledajte panoramu grada sa obližnjeg vidikovca na brdu Kasjun i shvatićete svu grandioznost ovog mesta.

Sirija se često naziva kolevkom civilizacija i kapijom istorije. Ovde je nastao prvi alfabet na svetu, koji se danas čuva u Nacionalnom muzeju. Kao, uostalom, i prvi notni sistem. Zbog toga je i bio plen mnogih zavojevača: Jevreja, Asiraca, Vavilonaca, Persijanaca, Grka, Rimljana, Vizantijaca, Turaka, Engleza i nezaobilaznog Napoleona Bonaparte. Pre svega zbog svog izuzetnog geografskog položaja, raskrsnice trgovačkih puteva između Mediterana i Istoka. Sve do I svetskog rata, Sirija (Velika, Bilad al-Šam) je obuhvatala današnju Siriju, Liban, Jordan, Izrael i Palestinu. Njena arhitektura bila je miks uticaja Egipta, Vavilona, Persije i Rima. Zemlja sa bezbroj raznolikih i inspirativnih prejzaža, od polja pšenice, preko nepreglednih maslinjaka i plodnih vinograda, sve do pustinjskih predela Al Hama (al-Cham), sa čuvenom oazom, drevnom Palmirom. Obale Sirije zapljuskuju talasi Sredozemnog mora. Granicu sa Libanom krasi planinski masiv Istočna planina Liban, sa najvišim vrhom od 2.814 metara nadmorske visine, koji je tokom cele godine prekriven snegom. Za razliku od Istočnog, Zapadna planina Liban, prekrivena je gustim šumama. Reka Orontes je prirodna granica između ta dva planinska masiva, obrazujući plodnu ravnicu.

Sirijska Arapska Republika kako glasi zvanično ime države Sirije, nalazi se na Bliskom Istoku, politički i vojno je vrlo trusno područje. Nabrojmo samo susede Sirije: Liban, Irak, Izrael, Jordan i Tursku. Sa dve od ovih zemalja Sirija nema rešeno razgraničenje; sa Izraelom na Golanskoj visoravni i sa Turskom.

Rimski imperator Hadrijan u II veku naše ere je ovaj grad proglasio za metropolis. Godine 1076. zauzimaju ga Turci Seldžuci. Sin turskog generala, sultan Saladin (Salah ad Din) proglasio ga je za prestonicu ujedinjene Sirije i Egipta 1154. godine. Sledi otomanska vladavina, kratkotrajna egipatska vlast Muhameda Ali Paše (1831.-1840.), dolaze Mongoli, pa Memleci. Druga invazija Mongola pod vođstvom Tamerlejna, završava se pustošenjem grada, a svi viđeniji ljudi prebačeni su u Samarkand. Otomanska kontrola nad Sirijom završila se ulaskom Arapi u Damask, na kraju I svetskog rata, 1918. godine. Osnovano je Nezavisno arapsko kraljevstvo Sirije na čelu sa kraljem Fejsalom iz porodice Hašemit. Kraljevina nije bila dugog veka, a kralj Fejsel se “preselio” na tron Iraka. Vlast preuzimaju Francuzi. Period francuske vladavine je obeležen je naglom modernizacijom i izgradnjom saobraćajnica, ali i brutalnom represijom, izazvanom pobunom religiozne sekte, Druza. Aprila 1946. godine Sirija postaje republika. Godine 1956. nastupa kriza oko Sueckog kanala, a egipatski predsednik Gamal Ebel Naser zahteva ujedinjenje Egipta i Sirije. 1. februara 1958. godine dve države se spajaju u Ujedinjenu Arapsku Republiku, a sve dotadašnje partije u Siriji prestaju sa radom. No, država nije bila dugog veka. Sirijski entuzijazam brzo je splasnuo, pošto je postalo jasno da se zajedničkom državom vlada iz Kaira. Projekt Ujedinjene Arapske Republike neslavno je okončan 1961. nakon vojnog udara u Siriji. Godine 1973. izbio je sukob nazvan Oktobarski rat, u kojem je Sirija napala područje Golanske visoravni u pokušaju da ovu teritoriju preuzme od izraelske vlasti. Uprkos početnim uspesima, na kraju je Izrael izašao kao pobednik. Nakon mukotrpnih diplomatskih pregovora, koje je predvodio Henri Kisindžer, Sirija je dobila mali deo Golanskih visoravni, što je u Siriji, upotrebljeno u unutrašnje političke svrhe. Tri godine kasnije, u susednom Libanu, buknuo je građanski rat, a Sirija je stala na stranu hrišćana. Njeno vojno prisustvo u susednoj zemlji, završeno je tek nedavno. Međutim, velika sirijska populacija u Libanu, lakše je nalazila zaposlenje, jer je pristajala na manje nadnice. Tako je 200 hiljada Sirijaca dobilo libanske pasoše.

Kritičari siriske parlamentarne republike smatraju da je režim autoritativan i samo na rečima demokratski. Pokojni Hafez al-Asad je pet puta, uzastopno, na referendumu, izabran za predsednika. Njegov sin, Bašar, izabran, takođe, na referendumu, održanom jula 2000. godine, nije imao protivkandidata.

Od 1878. godine kada ga je naseljavalo 150 hiljada, Damask je, danas, grad sa 5-7 miliona žitelja. Ovako široka procena, karakteristična za ceo region, posledica je ratnih zbivanja. Hrišćani žive u četvrtima Al Mariamie, Al Kaimarie i Haret al Jehud. Jevrejska zajednica je skoro išćezla, posle sukoba Arapa i Izraelaca. Deo Golanske visoravni je i dalje okupiran od strane Izraela. To ćete primetiti još dok popunjavate prijavu za sirijsku vizu, kada odgovarate na pitanje da li ste posetili okupiranu Palestinu. Naime, ako u pasošu imate izraelsku vizu, nećete vam dozvoliti ulazak u Sirijsku Arapsku Republiku. Najčešće se to rešava, pošto vam Izraelci vizu uz pasoš izdaju na posebnom papiru.

Železnica koja je povezivala Damask sa Bejrutom i Medinom bila je završena još 1908. godine. Ulice Damaska zakrčene saobraćajem. trasirane su još u doba Rimljana. Uske i krivudave ulice, protežu se duž rimskog bedema. Ulica prava, poznata još iz Biblije, kao ulica kojom je prošao oslepljeni Sveti Pavle. Išao je u susret svešteniku Ananiji, koji će ga krstiti, u kapeli, koja danas nosi sveštenikovo ime. Apostol je posle toga neko vreme živeo u Damasku, i to upravo u ovoj ulici.

No, vratimo se našoj priči. Topla je, aprilska noć, a mi u šetnji sirijskim glavnim gradom. Obučen sam u tradicionalnu arapsku odeću, hadžab. Ne znam gde pre da pogledam, toliko novog, zanimljivog za oko evropskog putnika. I uprkos našim predstavama i lošim rejtingu Sirije u zapadnim medijima, neka neverovatna sloboda i opuštenost. Mlada devojka mi prilazi i traži pomoć za narod Palestine. Uputili smo se prema čuvenom bazaru. I onda, odjednom, ostah bez daha. Pokriveni Suk al Hamadija (Souq al-Hamadiyyeh) zemaljski je prikaz, definitovno, arapske bajke. Metež ljudi, svetlost iz prodavnica i bezbroj rupa na krovu, koje su posledica čestih francuskih bombardovanja, dvadesetih godina XX veka. Nema ovde čega nema, ta raskoš Orjenta, ne može, a da ne opčini, čak ni razmaženog Evropljanina. Ali ništa ne vidim, od celokupne slike, ne mogu pogled da usmerim ni na jedan jedini detalj. Sve se plašim, nešto ću propustiti, dok opojni mirisi začina i parfema, samo dodatno, upotpunjuje egzotičnu sliku. I zvuci. Hipnotisan sam poput zmije, koju fakir navodi na igru. Bezgranična, pozitivna energija uvodi me u nezaboravne trenutke. Kao da mi se otvaraju vrata raja. Vatromet boja, ukusa i mirisa, na dužini od samo pola kilometara. Ovaj bazar ne ostavlja nikog ravnodušnim. Lavirint bezbroj malih uličica i slepih prolaza. Trgovci koji brišu prašinu sa svojih tezgi i nude vam marame, začine, sušene guštere i slepe miševe, oklope kornjača, šrafove, sablje, slatkiše, čarape i kao da nema kraja ovom spisku. Čak ni u mašti. U poslastičarnici uzimamo beli sladoled uvaljan u sečene pistaće.

Šarmu ovdašnjeg bazara nije odolela ni engleska kraljica, Elizabeta II, pa je baš ovde naručila venčanicu. Ne čudi, onda, što je stari gradski suk renoviran i stavljen pod zaštitu Uneska 1979. godine. On je samo jedan od ukupno 11, koliko ih u gradu. A sredstvo za ovu radnju, novac, podarili su nam Feničani. Lepljiv od znoja i masan od krvi. Novac u rukama, pevušim hit velike srpske rok grupe “Ekatarine Velike”. Zastupljeni su ovde i moderni proizvodi izvikanih svetskih firmi. Prodavnice se najčešće otvaraju oko 10 sati prepodne, a prodavci su, po pravilu, muškarci. Nažalost, kada se radnje zatvore i navuku teške žaluzine, čarolija nestaje, a mesto se prepušta, na milost i nemilost, uličnim prodavačima, poput onih po beogradskom Bulevaru ili Zelenjaku. Nastavljam drevnim ulicama obasjanim raznobojnom svetlošću uličnih svetiljki, ka dućanu iz kojeg dolazi zvuci akustične gitare.

Onda je vreme da otkrijem gastronomski Damask, smešten po uskim ulicama, u širokim pokrivenim dvorištima. Samo na prvi pogled, tu se sakrilo neverovatno carstvo namenjeno uživanju, spremno da, bez upozorenja, napadne sva vaša čula. Limunada sa svežom nanom, jagnjetina sa jogurtom, zapečeni kozji sir u lopticama, sočni bifteci u aromantičnim travkama, libansko vino “Ksara“, krem čorba od špargle i mleka, salata od peršuna, fatuš salata i premazi od leblebija. Uz uslugu koja dolikuje nekoj kraljevskoj iz davno prohujalih vremena. Sirijska kuhinja obiluje raznolikošću ukusa, ali dominiraju mediteranski uticaji. Zahvaljujući plodnosti zemlje i bogatstvu useva, kuvari su pravi umetnici.

04. april, petak – Hedonistička prestonica Bliskog Istoka

Iz sna me budi plačni, nazalni mujezimov glas. Pogledavši kroz prozor, vidim vitke obrise Isusovog minareta Omajadske džamije. Trg Mučenika je ujedno i strogi centar grada. Grad je imao sedam kapija za ulaz u grad; Bab Šarki (Bab Sharqi), Bab al Džabije (Bab Al-Jabieh), Bab Kisan (Bab Keissan), Bab al Sagir (Bab al-Saghir), Bab Tuma, Beb al Dženik (Bab al-Jeniq), i Bab al Faradis (Bab al-Faradiss). Istočna (najstarija) kapija, Bab Šarki, otkrivena je 1950. godine, tačnije, pronađen je njen trijumfalni luk, obnovljen i podignut na nivo ulice. Nju je, početkom III veka, izgradio komadant rimske legije i kasnije imperator Sever Septimus Karakala. Godine 636. kroz nju je u Damask umarširala prorokova vojska. Grad je predat bez borbe posle šest meseci uporne opsade.

Hrišćanstvo je u Damask dospelo tokom I veka nove ere, nakon čega je grad postao sedište episkopije. Do kraja IV veka većina stanovništva je primila hrišćanstvo. Prisetimo se, na trenutak, predanja iz Biblije. Kralj Irod želeo je da se oženi ženom preminulog brata. Jovan Krstitelj je to smatrao za težak greh, pa ga je kralj zato utamničio. Na zahtev ćerke potencijalne mlade, da joj pokloni glavu svetitelja Irod je odgovorio pozitivno. Na proslavi, posle plesa, pred Salomom, se našao poslužavnik sa željenim poklonom, glavom Svetog Jovana Krstitelja. Glava se danas nalazi u Damasku, u Omajadskoj džamiji, a ostatak moštiju u Jerusalimu, u Izraelu. Tako ovaj svetac, simbolično, spaja ljute neprijatelje, Siriju i Izrael.

No, pozabavimo se, najpre, sudbinom Omajadske (Velike) džamije. Nastala kao hram Jupitera, širenjem hrišćanstva postala je katedrala posvećena Svetom Jovanu Krstitelju. Sa prodiranjem islama (661.750.) Damask je proglašen za sedište Omajadskog kalifata. Hrišćani su pristalice Muhamedovog učenja ljubazno dočekali. Podelili su sa njima svoje hramove, i u njima, zajedno, se molili. Jedan broj crkava su im prodali, a mislimani su ih pretvorili u džamije. Ustanak muslimanskog stanovništva 1860. godine propraćen je uništavanjem hrišćanske četvrti i masakriranjem hrišćana. Danas nigde u arapskom svetu ne vlada tolika verska tolerancija kao u Siriji. Muslimani čine oko 85 % ukupnog stanovništva.

Današnja džamija potiče iz VII veka. Stradala je u požaru 1893. godine, ali je obnovljena. Mermerna džamija ima tri minareta, izgrađena u različitim stilovima. Najznačajniji je minaret Isusa Hrista, za koga muslimani veruju da će se pojaviti na ovom mestu i obračunati sa đavolom. Izuli smo se, uzeli ogrtače i našli se u prostranom dvorišu. vreli beli mermer greje naša stopala, a odsjaj zasenjuje. Petak je i velika je gužva u bogomolji. Korintski stubovi ograđuju celo dvorište. Unutrašnjost džamije je raskošna sa dosta mozaika i pozlate. Ljudi dremaju, sede, mole se. Žene i muškarci su odvojeni. Zelenkasti sarkofag, mesto je i hrišćanskog hodočašća, pošto u sebi krije odsečenu glavu Svetog Jovana, kojem se i muslimani klanjaju. Kupola je tirkizana i grandiozna. Za vreme vladavine predsednika Hafeza al Asada, 7 hiljada kvadratnih metara je dodato, u formi bašta, koje opasuju Saladinov mauzolej. Džamija ima četvoro vrata Al Barid, Al Noufara, Al Sagha i Al Amara, tri minareta, 4 prostrane hale: Abi Bakerova, Omarova i Al Huseinova, kao i tri kubeta u dvorištu. U sredini svetilišta se nalazi ogromno kube koje se naziva "Orao", visoko 45 metara. Pozlaćeni mozaički portreti se smatraju nalepšim u svetu, a na njima su prikazi palata, drveća i voća. Na jednom od severnih stubova je solarni sat, dok se astronomski sat nalazi na Nevestinom minaretu. Velika džamija je treća po važnosti u islamskom svetu. Damask ima više od 200 džamija od kojih je samo 70 otvoreno. Obavezno posetite Al Sulejmanovu džamiju, delo čuvenog arhitekte Sinana.

Grčka pravoslavna patrijaršija Antiohije nalazi se u starom Damasku, blizu ulaza u Ulicu pravu kod Lučke kapije. U patrijaršiji se nalazi crkva Presvete Bogorodice. Apostoli Pavle i Varava su osnovali Antiohijsko sedište 42. godine. Osam godina je njome upravljao Sveti Petar u svojsvu patrijarha. Prvi vaseljenski sabor u Nikeji, 325. godine, priznao je prevlast Antiohijske patrijaršije nad ostalim istočnim crkvama. Drugi vaseljenski sabor. održan 381. godine u Konstantinopolju je to samo potvrdio. Prvi raskol desio se usled Vaseljenskog veća u Efesu 431. godine.

Razgledajte ostatke nekadašnje citadele i drevne palate. Saladin (Salah al Din Jusuf Ibn Ajub) je ujedinio muslimane i vodio ih u sveti rat (protiv krstaša), a 1187. godine je osvojio Jerusalim. Svojim vojnicima nije dozvoljavao da ubijaju civile, niti da pljačkaju ili oštete gradove. Obolelom neprijatelju, Ričardu Lavljeg Srca, lično je poslao zaleđenu vodu i voće, da li radi islamske etike ili kao vid uhođenja protivničkog kampa, ostaje nepoznanica. Iscrpljeni mnogobrojnim obračunima, Saladin i Ričard su u septembru 1192. godine potpisali primirje. Njime je krstašima ponovo omogućeno da posećuju Jerusalim, bez bojazni od napada muslimana. Saladinov mauzolej sagrađen je 1193. godine, a mermerni sarkofag sa njegovim ostacima smešten je u prijatnom vrtu pored severnog zida Velike džamije.

Azem (Al Azem) palata, nalazi se južno od džamije. Sagrađena je 1749. godine, u kombinaciji crnog bazalta i belog krečnjaka. Palata je danas Muzej umetnosti i popularne tradicije Sirije (Museum of Arts and Popular Traditions of Syria). U hrišćanskoj četvrti nalazi se kapela Svetog Pavla, podignuta na mestu, gde je jedan od apostola spustio sveca kroz prozor, kako bi ovaj uspeo da pobegne od jevrejskog progoma. Fotografišem eksponate u sobama muzeja, iako je to zabranjeno. Iznenada, objektiv fotoaparata kadrira bademastim očima lepe Fatime. I njen srdačni osmeh. Mimikom mi pokazuje da slobodno slikam, nema ni traga od obezbeđenja. I tako me je ova simpatična devojka, poput vodiča, sprovela iz sobe do sobe.

Arapske žene uglavnom su obučene u duge mantile ravnoga kroja, sa glavama povezanim u marame. Ili su zabrađene u crne čadore, i izgledaju skoro bestelesne, poput duhova. Na bazaru par dama pod feridžama, s zanimanjem zagledaju seksi donji veš. Izgeda da se iza debelih zidova damaskih kuća, odvija vrlo zanimljiv ljubavni život. Posmatraju nas radoznalo, bez straha i stida. Njihove krupne oči su našminkane do savršenstva, pošto je to jedini deo tela, otkriven pogledima neznanaca. Arapi nose marame i ako su one crveno-bele boje, onda su beduinske, a ako je šara crno-bela, onda su palestinske, poput one koju je nosio preminuli vođa palestinskog pokreta Jasar Arafat. Tumarajući po beogradskim indijskim radnjama, pronašao sam slične marame, u širokom dijapazonu boja i odabrao narandžastu za svoju pustinjsku misiju. Za razliku od našeg, zapadnog sveta, na istoku se ne uvažava isticanje i posebnost. Tamo život teče tiho i sporo, u okvirima, već zacrtanih pravila i normi. Svako iskakanje od ovog poretka stvari, ne dočekuje s preteranim simpatijama. Ali ritual kupovine je nešto sasvim posebno, skoro sveto. Ako pokušate da dešifrujete cene ispisane arapskim pismom. nažalost, nećete uspeti. Nisu to one nama poznate, arapske cifre. Ali tu je uvek srdačni i predusretljivi trgovac, sa isukanim kalkulatorom u rukama. Posle napornih pregovora, dogovor je postignut, širok osmeh i srdačan stisak ruke, ispratiće vas iz radnje. Izlazite sluđeni, s robom u ruci i prazninom u novčaniku.

Kada smo umorni i prašnjavi stigli u sirijsku prestonicu prva pomisao nam je bila odlazak u hamam. Trebalo je osloboditi se tog nepotrebnog tereta, peska koji je vetar u pustinji strpljivo nanosio na nas. Još nam je krckao pod zubima.

Hamam je u stvari kupatilo i veoma važno mesto u životu muslimana. Ovde se vodi briga o telu, ali ostvaruju i socijalni kontakti. Nekad ih je bilo oko 200, a i danas je njihov broj zavidan. Hamam je orjentalni odgovor na finsku saunu. S tom razlikom da se ovde ne zagreva kamenje, već se u prostoriju uvodi već zagrejana vodena para. Onda se telo pere maslinovim sapunom, koji bogato peni. Istovremeno se telo i masira, ali nimalo nežno, nešto poput onoga što danas zovemo piling. Time se odstranjuje površinski mrtvi sloj ćelija.

Ovako osveženi, bili smo spremni da se prepustimo hedonističkom doživljaju prve vrste, koji se sastojao u ispijanju jakog čaja od nane i pućkanju nargila, koje su u arapskom svetu poznatije pod imenom šiš. Možete izabrati duvan sa raznim voćnim ukusima. A potom sledi bogata gastronomska ponuda kebabi, namaz od leblebija i belog luka poznat pod nazivom humus, mutabal, tabula, fatuš, burgul, muhamara, k'be libanie, nešto nalik na pitu sa mesom, šavurmi, knafe, puding sa ovčijim sirom i plodovi urminih palmi. Naravno sve to uz prvoklasne arapske hlepčiće slične našim lepinjama i koktele od egzotičnog južnog voća. A onda još šoljica arapske kafe sa dodatkom kardamona pred polazak, što bi rekao buntovni pesnik šezdesetih Bob Dilan.

Nedavno je u Damasku otvoren novi restoran "Bavabat Damask" (Vrata Damaska) koji odjednom može da ugosti čak 6 hiljada posetilaca. Njegova igradnja je trajala pet godina, a ima šest restorana koje nude specijalitete šest aziskih nacionalnih kuhinja. Obrok za dve osobe košta oko 710 sirijskih funti (oko 10 €).

Nacionalni muzej (National Museum), prikupio je i izložio kulturno, istorijsko i umetničko blago ove intrigantne zemlje. Nekada je u ovoj zgradi bio smešten vojni logor, Kasr al Hajr al Gabi (Qasr al-Hayr al-Ghabi). Ne propustite da razgledate rukopise iz XIV veka p.n.e, napisane prvim poznatim pismom, statuu iz Marija, staru preko 4 hiljade godina, statue iz Palmire od mermera i terakote, oružje, stare hirurške instrumente i još mnogo toga.

Posle ovakvih avantura po ovom čudesnom gradu, kako biste lakše podneli rastanak od njega, nabavite nekakav prigodan suvenir. Da li će to biti čuveno staklo u vidu čaša ili vaza, sablje dimiskije, majica ili knjiga, damast tkanina, orjentalni slatkiši, libansko vino “Ksara”, kožni taburei, ćilimi, nargile, arapska odeća ili kožne papuča zakrivljene pri vrhu, raskošan nakita, morate sami odlučiti. Još pre tri milenijuma duvači stakla su ovladali proizvodnjom bojenog stakla, mnogo vekova pre Venecije. Za proizvodnju stakla crvene boje, jer se u njegovoj proizvodnji, navodno, koristi zlato. Ruke veštih alhemičara na delu.

05. april subota – Manastir u kojem se govori jezikom božijeg sina

Sejdnaja se nalazi na nekih 30 kilometara severno od Damaska i leži na 1313 metara nadmorske visine. Mesto je poznato po pravoslavnom manastiru posvećenom Bogorodici, koji čuva njenu čudotvornu ikonu. Manastir je sedište Stare patrijaršije Antiohije. Lokalno stanovništvo nam je pokazalo mesto gde je Kain, po Bibliji. ubio svog brata Avelja. Da biste ušli u malu kapelu, gde se čuva ikona, morate se prethodno izuti. To je mala mračna soba, obasjana samo svetlošću sveća. Kod istočnog zida nalazi se otvor s srebrnom mrežom, iznad koje su različiti predmeti, lanci od zlata i srebra, pokloni mnogobrojnih hodočasnika. Iza ove mreže i unutar otvora, koji je iskopan u zidu, nalazi se Bogorodičina ikona. Po predanjima, ova čudotvorna ikona izlečila je mnoge obolele. Zidovi kapele pokriveni su sa mnoštvom znakova zahvalnosti izlečenih vernika. Za ovu ikonu veruje se da je jedna od četiri ikona, koje je lično naslikao Sveti apostol i jevanđelist Luka.

Justinian I, car vizantijski, dok je prelazio Sirijom, došao je na ovo mesto. Tu se njegova vojska ulogorila, i ubrzo je ostala bez vode. Kada su počeli već da očajavaju, car je u daljini video predivnu gazelu. Dao se odmah u poteru za njom. Nakon izvesnog vremena, umorna gazela se zaustavila na jednom kamenom brežuljku, na kome se nalazio izvor sveže vode. Ne pružajući caru šansu da odapne strelu, gazela se, iznenada, pretvorila u ikonu Bogorodice, koja je blještala veličanstvenom svetlošću. Tada se sa neba prolomio moćni glas:

“Ne, ne smeš me ubiti Justiniane, već podigni ovde, na ovom brdu, crkvu za mene”.

Nakon tih reči, božanska svetlost i veličanstvena figura iščezoše, iznenada kao što su se i pojavile. Justinian se vratio zamišljen. Odmah je naredio da se izradi nacrt za buduću crkvu. Vreme je prolazilo, a arhitekte nisu izlazile pred cara sa prijektom. Bogorodica se opet oglasila, i caru u snu, prikazala plan za veličanstveni manastir. Manastir je, uskoro, zadobio takvu slavu, da se, po važnosti, pominjao odmah iza Jerusalima, kao mesto hodočašća. Od tog vremena, monahinje iz svih krajeva Sirije, Egipta i ostalih delova sveta, dolaze ovde. U kasnom VIII veku, izvesna prečasna Marina bila je igumanija manastira. Desilo se tako da u manastir dođe monah pustinjak, grčki hodočasnik iz Egipta, poznat pod imenom Teodor. Kada je odlazio, igumanija ga zamoli da joj u Jerusalimu kupi Bogorodičinu ikonu. I sam monah bio je iznenađen čudima, koja je ikona stvarala, pri njegovom povratku. Ovi događaji iskušavali su ga, da vrednu ikonu zadrži za sebe. Svaki put, neka tajna, nevidljiva, sila sprečavala ga je u tome. Nakon mnogih, uzaludnih pokušaja, monah je bio primoran da ikonu preda igumaniji, ispovedajući joj svoje nečasne namere. Sa suzama zahvalnosti, igumanija mu je dala oprost. Od tog vremena, ikona se nalazi u manastiru i predstavlja predmet dubokog poštovanja.

Pored crkve iz XVIII veka sa tri kupole, u okviru manastira nalazi se biblioteku, muzej i sirotište. U manastiru se nalazi trenutno 39 monahinja koje vode brigu o manastirskom kompleksu i o deci koja su smeštena u sirotište. Školu koja se nalazi pri manastiru, pored dece bez roditeljske brige, pohađa i 125 dece iz grada. Manastir ima metohe u Siriji i Libanu, na površino od oko trista jutara zemlje. Odatle se manastir snabdeva maslinama, voćem i povrćem, žitaricama i stočnom hranom. U manastiru se gaji i raznovrsna stoka: koze, ovce, krave i živina. te tako se može da se manastir sam izdržava.

Manastir Svetog Đorđa nalazi se na planinskim padinama, na visini od 1500 metara. Sastoji se od glavne pećine i male crkvice, koja potiče iz vizantijskog perioda. Sagrađena je na ostacima paganskog hrama. Ikonostast potiče iz šesdesetih godina XX veka. Do pećine vode kamene stepenice. U njoj se nalazi jednostavni ikonostas i oltar. U dvorištu se nalazi knjižara koja prodaje duhovne knjige, ikone i ostale religijske suvenire. U manastiru živi i radi šestoro monaha.

Nastavljamo ka Maluli, koja se udaljena nekih 60 kilometara od Damaska. Malula je aramejsko selo uklješteno u stenama. Ime je dobila po aramejskoj reči, koja označava “ulaz”. Kroz taj ulaz prošla je Sveta Tekla. Kuće su stepenasto sagrađene na stenama, jedna iznad druge. Stanovnici pored arapskog govore i aramejski, jezik kojim se služio i Isus Hrist. U selu se nalaze dva stara pravoslavna manastira; Svete Tekle i Svetih Srđa i Vlaha. Manastiru Svete Tekle je jedan od najstarijih u Siriji. Potiče iz IV veka. Na južnoj strani manastira nalazi se grob Svete Tekle. U manastiru se nalazi široka pećina, sa starom crkvom, u kojoj je kameni sto, dok je oltar uklesan u steni. Između svetilišta i crkve je vodena fontana sa čudotvornom vodom. Čudotvorna voda se koristi za piće i njom se umiva. Sadašnji manastir sazidan je krajem XVIII veka. U manastiru probamo domaće vino, a kupujemo koziji sir oblikovan u kuglice i spakovan u tegle, obilno zaliven maslinovim uljem.

Manastir Svetih Srđa i Vlaha podignut je 297. godine. Nalazi se na brdu iznad manastira Svete Tekle. Ova dva svetitelja su poreklom iz Sirije. Sadašnja crkva počiva na temeljima paganskog (Apolonovog) hrama. Poseban otvor vodi do njegovih temelja koji su na 3 metra ispod osnove hrišćanskog hrama. Na Prvom Nikejskom saboru, održanom 325. godine, zabranjeno je služenje na paganskim oltarima. Prešlo se na ravne, hrišćanske oblike. Sastavni deo hrama je kedrovo drvo, staro i do dve hiljade. Hram u manastiru ima vrlo retku ikonu Tajne večere, gde je taj biblijski događaj prikazan u klasično istočnjačkom maniru; Isus sedi na jednom kraju stola i služi svoje učenike (koji su raspoređeni u polukrug). Takav prikaz karakterističan je za domaćinstva na Bliskom istoku. Porcija sa hranom se prvo nasipa najudaljenijem gostu, pa mu se šalje u krug. Takav primer ishrane imali smo prilike da vidimo u pustinji.

Pauzu pravimo u čuvenom Bagdad kafe 66. Tek kasnije ćemo shvatiti da ih ima tri. Sa leve strane put se odvaja ka Libanu, to jest Bejrutu, a ako bismo krenuli desno stigli bi u Irak. Nažalost, zbog loše situacije u obe zemlje, ovaj put, ćemo ih zaobići. Utehu pronalazimo u odličnom kiselom mleku. I dok psi laju, karavani prolaze, a mi nastavljamo put. Autobusom, naravno, jahanje kamila nije baš najudobniji način transporta, verujte mi na reč. Usput susrećemo samo pastire i njihova stada.

06. april nedelja - Grobnica lepe carice Zenobije lancima okovane

Put kao izvučen lenjirom, kroz pustinju, na kraju, posle prevaljenih 250 kilometara od Damaska, doveo nas je do čuvene oaze, Palmire. Antički grad se prostire na površini od čak šest kvadratnih kilometara. Teško je to dočarati rečima, to treba, neizostavno, videti. Njeno originalno ime potiče iz aramejskog jezika i glasi Tadmor, što prevodimo kao „palma". I lokalno stanovništvo koristi ovaj naziv. Grad je imao strateški značaj na ptu svile, koji se protezao od Kine do obala Mediterana. Japanska arheološka ekspedicija je u pećinama istočno Palmire pronašla dokaze postojanja paleolitskog čoveka na ovom tlu. Ispod Belovog hrama pronađeni su materijalni dokazi da je ovde postojalo naselje oko tri hiljadite godine pre nove ere. Pod imenom Tadmor prvi put se pominje u asirskim spisima (pronađenim u Kapadokiji) u ranom drugom milenijumu pre Hrista. U Starom zavetu se navodi kao deo Solomonovog carstva. Jevrejski istoričar Flavije Josif tvrdi da je Palmiru osnovao baš Solomon. Možda se baš ovde nalaze rudnici cara Solomona. Odavde potiče ulje kojim su balsamovane egipatske mumije. I još postoje termalni izvori koje su koristili stari Rimljani. Palmira se nalazila u sastavu moćnog Persijskog carstva, koje je srušio i pripojio svojoj helenskoj državi Aleksandar Veliki.

Rimljani su 41. godine p.n.e. pokušali da osvoje Palmiru, pod vođstvom Marka Antonija. Saznavši za to, stanovnici grada su prebegli na drugu obalu Eufrata, udaljenom od grada punih dvesta kilometara. Za vreme vladavine Tiberija (14.-37.) Palmira potpada pod Rimljane, u sastavu provincije Sirije. Tokom II veka grad doživljava snažan procvat, kada je Trajan pripojio Petru i preuzeo kontrolu nad putevima karavana. Trgovci iz Palmire, brodovima su prevozili indijsku svilu. Godine 129. grad posećuje Hadrijan i proglašava ga za Palmiru Hadrijana (Palmyra Hadriana), što je nosilo i izvesne povlastice. Grad je imao sopstveni poreski sistem, kojim je finansirano održavanje i dalja izgradnja grada. Smena dinastija u Persiji, pogoršala je odnose Perisje i Rima i otežala trgovinu.

Rimski car Valerijan je 258. godine postavio za namesnika Sirije, vladara Palmire, Odenta. Dve godine kasnije rimski imperator katastrofalno je poražen i zarobljen. Odbranu rimskog istoka od Persijanaca, preuzima sam Odent. Ubrzo je postao vladar čitavog regiona, ali nije dovodio u pitanje rimsku dominaciju. Godine 267. strada u atentatu. Nasledio ga je maloletni sin Vabalat, u čije ime je vladala njegova majka Zenobija. Neki čak tvrde da je bila umešana u muževljevo ubistvo. Kako god, za razliku od njega, kraljica Zenobija nije oklevala da se otrgne rimskoj kontroli. Za caricu se proglašava 270. godine p.n.e. Za sebe je tvrdila da je potomak čuvene Kleopatre i u skladu sa tim se i ponašala. Relativno je lako zauzela Egipat i celokupnu Siriju, stavivši pod svoju kontrolu sve bitnije trgovačke puteve. Zenobijina vladavina, iako prosvećena i puna tolerancije, nije dugo trajala. Izgleda da se njeni poduhvati nisu dopali rimskom caru Aurelijanu koji je na nju krenuo 272. godine. Prvo je povratio Egipat, a zatim Malu Aziju. U bici kod Emese je porazio celokupnu Zenobijinu armiju i zauzeo Palmiru za samo jednu noć. Zenobija je bila odvedena u zarobljeništvo. Tokom puta u Rim, njen sin je preminuo. Sama carica sprovedena je u zlatnim lancima. Rimski imperator joj je, ipak, poštedeo život i oženio je za jednog rimskog senatora, sa kojim je živela u Tiburu, uživajući u žuboru raskošnih fontana i bujnoj vegetaciji.

I pored zarobljavanja njihove vladarke, žitelji Palmire su se već sledeće godine, ponovo pobunili protiv rimske vlasti. Aurelijan je preduzeo još jedan pohod na Palmiru i ovoga puta je razorio grad do temelja. Od ovog osvajanja, Palmira se više nikada nije oporavila. Značaj Palmire opada. Početkom IV veka, Dioklecijan je grad dodatno utvrdio. Vizantijska i arapska vladavina (od 636. godine) nisu ostavile većeg traga na gradsku infrastrukturu, osim nekoliko bogomolja. Oko 800. godine započelo je osipanje stanovništva, a grad je definitivno napušten posle zemljotresa 1089. godine. Poput Petre, u XVIII veku, su je sasvim slučajno, "otkrili" dvoje engleskih turista.

Dok prolazimo ispred impozante kanonade korinskih stubova, zamišljam kako je to nekada izgledalo. Stubovi imaju prečnik 95 centimetara i deset puta veću visinu. Smenjuju se grandiozne građevina: Belov hram, Trijumfalna Hadrijanova kapija, pozorište. Centrom arheološkog kompleksa dominiraju tetrapiloni. Lokalitet je podeljen na četiri dela:

• Veliku kolonadu (The Great Colonnade) i spomenike duž nje (najupečatljiviji su u sumrak ili u rano jutro),
• Hram boga Bela,
• Nekropolu (komleks grobnica)
  Arapski zamak, odakle je pogled na arheloški lokalitet veličanstven.

Hram posvećen bogu Beli (pandani su mu Zevs i Jupiter) je kockasto zdanje, dimenzija 205 puta 210 metara. Sagrađen je u II veku p.n.e. i ima dve odaje. Pronađite u hramu astrološke i zodijačke simbole. U centru hrama nalazi se statua Jupitera sa likom Bela i žrtveni oltar. U vremena kada je ove prostore držala Vizantija, Belin hram su koristili hrišćani. Od VII veka u njemu su se vršili muslimanski verski obredi. Tek mu je u XX veku vraćen prvobitni izgled. Međutim, blago iz njega, opljačkao je i odneo u Rim rimski imperator Aurelije. Pored hrama posvećenog bogu Beli, nalaze se i hramovi posvećeni vavilonskom bogu Nabo i bogu plodnosti Balšaminu.

Dioklecijanov logor (Diocletian's Camp) nalazi se u samom gradu, i ako nastavite dalje, ka jugu, naići ćete na kompleks grobnica. Grobnice u Palmiri (nekropole) su građeni na četiri različita načina. Najčešće u vidu podzemnih kula. Za razliku od Egipćana, ovde se mozak nije vadio kroz nos, već otpozadi, niti su im stavljane posmrtne maske. U posebnim posudama čuvane su njihove suze. Vodič vas vodi do grobnica poznatih ličnosti i istovremeno, objašnjava tipove skulptura i samih grobnica.

Na našu sreću, Palmira nije još komercijalizovana. Malo je turista u Siriji, mada je ovo vrlo zahvalna turistička destinacija. Blagorodna klima pogoduje gajenju urmi, smokava, vinove loze i drugih poljoprivrednih proizvoda. Kažu da beduini, putujući pustinjom, jedu samo urme i piju kozije mleko. I mada je grad prašnjav (ipak se nalazi usred pustinje) i izgledom nalikije na siromašno predgrađe, veče tu tvrdnju demantuje. Upale se neonske reklame, zablistaju izlosi sa venčanicama, delikatesima, poput odlične gorke čokolade, koje se ni Belgija ne bi postidela!

U Palmiri treba obići Nacionalni muzej sa eksponate sa ovog lokaliteta. Maketa arheološkog nalazišta može vam pomoći da bolje organizujete svoj obilazak. Zenobiju ćete pronaći na kovanim novčićima. Razgledajte i skulpture u dvorištu muzeja.

Krstaši i asasani

Krećemo nazad, ka Damasku, krećući se blizu granice sa Libanom, a naš usputni cilj je krstaški zamak Krak de Ševalje (Crac de Chevalier). On je predstavljao bedem u odbrani teritorija pod kontrolom krstaša. Svojim izgledom, dosta nam govori o borbama između severnih zavojevača i domorodačkih branioca, tokom krstaških ratova. Konačno smo pronašli očuvani zamak, a ne samo gomile ruševina i kamenja. Ovaj veličanstveni zamak i danas, izgleda onako kako je izgledao i pre otprilike 800 godina. Sagrađen je u periodu od 1150. do 1250. godine. Godine 1271. osvojo ga je sultan Baibar. Zamak ima dva dela; spoljni i unutrašnji zid. Ta dva zida su razdvojena jarkom, sada ispunjenim ustajalom vodom. Nakon što prođete kroz impozantnu kapiju visoku 5 metara, debeli zid i kule, koje su branile zamak, naći ćete se u dvorištu. Prolaz, koji vodi do ogromnog zasvođenog hola, prekriven je. U holu možete videti bunar i nekoliko poljskih nužnika. Kapelu i dvorište je sultan Baibar pretvorio u džamiju (još uvek je tu propovedaonica). Spoljni zid ima trinaest kula. Na poslednjem spratu Kule kraljeve ćerke, domaćini su nam priredili moćno gastronomsko slavlje, posle kojeg smo se, poput guštera, sunčali na zidinama ovog zamka i uživali u veličanstvenoj panorami.

Od domaćina smo čuli i priču o strašnim ubicama, asasinima. Ime su dobili po arapskoj reču hašišijih (onaj koji uživa hašiš), jer su ga uzimali, spremajući se za svirepa ubistva. Radi se o militantnoj sekti, koja je imala baze u Siriji i Persiji. Red je 1090. godine ustanovio Hasan el Saba. Čak je i slavni Saladin par puta bio meta ovog reda. Asasinima glave dolaze Mongoli 1273. godine.

Put nas, dalje, vodi do grada Alep, starog pet hiljada godina i drugog po veličini u Siriji. Krasi ga carska palata podignuta u XIII veku. Sa njenog tornja osmotrite ceo grad i nećete zažaliti. Zatim se zaputite do Grandiozne džamije i utvrdite zašto je dobila to ime. Sada je vreme da se uputite ka jednom od najlepših bazara, dugom čak 12 kilometara. A nama je vreme za povratak u Damask.

I na kraju nešto možda, vama, beznačajno, ali meni vrlo važno. Sva ova čudesa, ne bi bila moguća, da nije bilo ove male grupe probisveta, koji su mi svojim nestašlucima ulepšali put. Od srca ih pozdravljam!

نناد م بريك