Riga, Letonija

 

Riga se nalazi na mestu antičke naseobine Liva, starog finskog plemena, na ušću reka Daugave i Ridzene. Ridzene je bila poznata kao reka Riga i u jednom trenutku je formirala Jezero Riga, ali danas ne postoje tragovi ni jednog ni drugog. Najverovatnije je Riga dobila ime po ovoj reci. Temelji moderne Rige postavljeni su u vreme nemačkih trgovaca i krstaša koji su dolazili u Letoniju krajem XII veka, uglavnom privučeni rastućim brojem stanovnika, koji su pružali nove prilike i ljudima koji još uvek nisu primili hršćanstvo. Nemački trgovci osnovali su baze za trgovinu u regiji blizu naseobine Liva nedaleko od Rige 1158. godine.

Krajem leta 1989. tačnije 23. avgusta, dogodilo se nešto što je ujedinilo narode koji žive pod istim nebom. Pokazali su svoju odlučnost i istrajnost u svojim težnjama za obnovom nezavisnosti i da se predstave jedni drugima na jedan zadivljujući, jedinstven i dirljiv način. Između glavnih gradova ove tri, danas nezavisne države, dva miliona ljudi držalo se za ruke, formirajući lanac dug 690 kilometara! Taj, takozvani Baltički put, bio je svetao primer solidarnosti među narodima. Skrenuo je pažnju sveta na ovaj ćošak Evrope i gle čuda, samo šest meseci kasnije, Litvanija prva stiče nezavisnost.

Ovog leta, u sjajnoj avanturi pohodim ove zemlje koje mi nedostaju u mom putničkom portfoliju. Putovanje na Baltik je upravo takvo, tiho, nenametljivo i veoma bogato istorijom, kulturom i onim neuhvatljivim šarmom koji se otkriva svakim novim korakom.  Baltik (koristi se i pojam Pribaltik) odnosi se na tri suverene države smeštene na severu Evrope koje, njegovim istočnim delom, zapljuskuju vode Baltičkog mora. Čine ga Litvanija, Letonija i Estonija. Ovo nije samo geografska regija, ovo je mozaik mitova, arhitektonskih čuda i degustacija lokalnih specijaliteta. Letonci su od sovjetskih hala u kojima su se čuvali avioni napravili pijacu sa restoranima. Nije im bilo gadno, da koriste okupatorsku infrastrukturu.

Odmah uz autobusku stanicu u Rigi, našla se Glavna pijaca grada. Najveća u Rigi, najveća u Letoniji i… najveća u Evropi! U pet hala građenih dvadesetih godina XX veka u art deko stilu po uzoru na nemačke hangare za cepeline, svakodnevna pijačna rapsodija odvija se ne samo u njima već i na pločnicima ispred i i između njih.  I tako, tri hiljade trgovaca, prodavaca i nakupaca će se potruditi da, kada se pijaca u 18 časova zatvori, što manje robe ostane u zaključanim tezgama i frižiderima.  Jedni iz malenih cisterni prodaju kvas na točenje, drugi povrće, treći dimljene kolutove kačkavalja sa hiljadu i jednim začinom, četvrti sušenu i usoljenu ribu.

Glavni grad Letonije, Riga, prvi put posle više od deset godina ponovo je proglašen za najpovoljniju evropsku destinaciju za kratki odmor. Rigin stari grad pod zaštitom UNESCO-a, ukrašen srednjovekovnim fasadama i pastelno obojenim kućama, privlači turiste bez prenatrpanih ulica. Ali nije ni samo obilazak gradova, već putovanje kroz priče, putevima kraljeva i sanjara, koji su preživele vekove. Bilo da ste ljubitelj istorije, umetnosti, arhitekture ili samo dobre kafe u ambijentu koji inspiriše, putovanje na Baltik je jedinstvena prilika da osetite ritam severa u kojem se na bezbroj neočekivanih načina, prošlost i budućnost prepliću. Čekaju vas nebeski tornjevi Rige u Litvaniji, srednjevekovna magija u modernom ruhu u prestonici Estonije, Talinu, barokni sjaj litvanskog Viljnusa, svaki od njih sa nekom novom, drugačijom dimenzijom.

Letoniju čine četiri kulturnoistorijska regiona: Kurzeme (Kurlandija) na zapadu, Zemgale u centru, Vidzeme na severu i Latgale na istoku. Nekada se smatra da je Zemgale deo oblasti Kurzeme, pa tako grb Letonije prikazuje 3 zvezde koje simbolizuju Kurzeme, Vidzeme i Latgale.

Riga je osnovana 1201. godine i vrlo brzo je postala trgovačko središte istočne obale Baltika i deo čuvenog Hanzatskog saveza. Hanza se razvila iz udruženja trgovaca u trgovinsko-političku uniju gradova i mesta Severne Nemačke i Baltika. Moglo bi se reći da je bila srednjovekovna verzija EU. Zbog svoje politike koja je favorizirala nemačke članice, hanzeatska liga pokazala se kao veoma uspešnom. Njen uticaj opada krajem XIV veka, nakon što su Litvanija i Letonija stupile u savez kao i zemlje Skandinavije.

Avgustinski sveštenik Meinhard sagradio je prvi manastir 1190. Biskup Albert došao je u Rigu 1201. godine sa 23 brodova i više od 1500 naoružanih krstaša. Tim činom Riga postaje biskupija. Osnovao je društvo Livonska braća po maču. Iste godine Rigi je dao status grada. Uspeo je da preobrati kralja Liva, Kaupa od Turaide, da postane hršćanin.

Riga je zajedno sa Livanijom i Pruskom pala pod vlast Svetog Rimskog Carstva. Ubrzo, za vreme Martina Lutera, prelazi se na protestantizam. 

Spusite se na reku Daugavu  i na šetalištu pronađite statuu Velikog Kristapsa, legendarnog osnivača Rige. Po predanju, ovaj snažni čovek živeo je na obali Daugave i zarađivao  život tako što je prevozio ljude preko reke. Jedne olujne noći ga je neki dečak pitao da ga preveze na drugu stranu obale. Kako su prelazili reku, dečak je postajao sve teži i teži, ali je čovek nekako uspeo da domogne druge strane. Obojica su ubrzo utonuli u san. Kada se čovek sutradan probudio, našao je hrpu zlata na mestu gde je dečak spavao (dečak je zapravo bio Isus, pa je zato čovek zapamćen kao Kristaps). Kada je čovek umro, od tog zlata je izgrađena Riga.

Danas je zatičemo u art nuovo odelcetu. Albertova ulica prvi put se spominje 1900. godine, a naziv dobija po osnivaču Rige, biskupu Albertu.

 Nedugo zatim počela je planska gradnja koja je stvorila neke od najvećih i najlepših zgrada napravljenih u stilu secesije. Na početku dvadesetog veka, Riga je bila kulturni i trgovinski centar koji je mogao da stane rame uz rame uz rivale iz Zapadne Europe.

Ovdašnje zgrade nisu oslikavale samo ustreptalost i ambicije Rige, već i snagu njenih arhitekata na čelu sa Mikhailom Ајzenštajn (ocem poznatog režisera Sergeja Ајzenštajn). Albertovoj ulici 1941. Sovjeti menjaju naziv u ulicu Frica Gajla, komunističkog aktiviste. Prema sovjetskoj literaturi on je bačen sa prozora u broju 13. Nemački okupatori daju joj ime ulica Holandera. Ni do dan danas nije jasno na koga se ovaj naziv odnosio, ali se pretpostavlja da su u pitanju akademici Albert i Bernard. Kada su se Nemci povukli, a Sovjeti ponovo izvršili okupaciju naziv Frica Gajla se vraća. Godinu dana pre proglašenja nezavisnosti, 1990. vraćen joj je stari naziv. Iako je mnogo istorijskih zdanja stradalo, mnogo više je preživelo.

Arhitektura drvenih zgrada igra izuzetno važnu ulogu u urbanoj sredini Rige. Za razliku od drugih evropskih gradova u Rigi se ovaj pravac razvija skoro do II svetskog rata.  Zauzvrat Letonija nije iskusila talas modernizma koji je protutnjao Zapadnom Evropom tokom 60-ih i 70-ih. Kako je vreme proticalo sve manje ljudi želelo je da stanuje u drvenim kućama. Međutim u poslednje vreme ovaj trend se obnavlja.

Pojedinačne zgrade iz XVIII veka u ulici Daugavrivas kao i čitavi blokovi Kleistu, Hartmana, Nordeku i Depkina su očuvani. A takođe su sačuvane i kuće ribara i brodara izgrađene početkom XIX stoleća koje su takođe primeri narodne arhitekture. Rast u pogledu sagrađenih drvenih kuća javlja se u drugoj polovini XIX veka i početkom XX. Takođe mnogi letonski arhitekti započeli su svoje stvaralaštvo u to vreme; njihov rad, zajedno sa dostignućima stranih arhitekata odredio je sliku ovog grada. Mnogi unutrašnji detalji takođe su sačuvani kao što su stepenice ili interijeri stanova. Velika većina ovih građevina odlično je očuvana.

Sredinom XIX stoleća kamene utvrde grada su postale nepotrebne i sprečavale su dalji razvoj. Ruske vlasti su 1856. naložile njihovo uklanjanje. Kao rezultat ovog javljuje se prazan prostor na njihovom mestu. Arhitekti Felsko i Dice razvili su ideju kako ulepšati ovaj deo grada ukrasnim zelenilom, parkom i dodavanjem Vermanes vrtova. Crkva Svetog Petra je crkva luteranskog obreda. Prvi put se pominje prvi put daleke 1209. godine. Uniština je u Prvom svetskom ratu, ali potom obnovljena. Ovde su se nalazila onih 6 uništenih petlova vetrokaza. Prvi je uništen u oluji, drugog je vetar oduvao, treći je skinut nakon nevremena, četvrti je pao isto zbog jakih vetrova, peti se srušio sam od sebe i šesti je pao zajedno sa tornjem. Cena ulaznice: 3 EUR (crkva); 9 EUR (crkva + toranj). Radno vreme: 10 – 18 h svaki dan osim petka i subote kada je otvorena do 22h. Ispred bogomolje je skulptura gradskih muzičara Bremena, koju je letonska prestonica dobila na poklon od ovog nemačkog grada. Na skulpturi se nalaze magarac, pas, mačka i petao, protagonicti bajke braće Grim o ljubimcima koji su odlučili da postanu muzičari nakon što su ih vlasnici odbacili.

U Rigi se nalazi nebrojeno puno institucija višeg i visokog obrazovanja uključujući i Latvijski univerzitet (Latvijas Universitāte), Tehnički univerzitet (Rīgas Tehniskā Universitāte), Stradins univerzitet (Rīgas Stradiņa Universitāte) i Stokholmsku školu ekonomije (Rīgas Ekonomikas Augstskola). Tu je i Letonski parlament, Saeima, a rezidencija predsednika nalazi se u samom Riškom zamku. Danas je ovo oaza metropole XXI veka.

Ako želite da dobro pojedete i ne platite mnogo idite u Lido.

A noći nekad ni ne nastupi. Julske traju nekoliko sati a ni ti časovi mraka nisu naročito ubedljivi.

Početak XX veka doneo je I svetski rat i uticaj revolucije u Rusiji na Rigu. Nemačka vojska ušla je u Rigu 1917. Godinu dana kasnije, 18. novembra,  posle više od 700 godina  okupacije, Letonija je dobila nezavisnost.

 Ustanovljen je demokratski, parlamentarni sistem sa predsednikom.

 Letonski jezik priznat je kao službeni jezik. Letonija je primljena u Društvo naroda. Velika Britanija i Nemačka zamenile su Rusiju kao glavni trgovački partneri.

Prvi premijer Letonije Kārlis Ulmanis studirao je na Poljoprivrednom fakultetu i radio na Univerzitetu u Nebraski. Na to ukazuje spomenik izgrađen 1935. godine, na ulazu u park Bastejkalna posvećen vojnicima koji su izgubili život tokom letonskog rata za nezavisnost, između 1918. i 1920. godine. Letonski muzičari 🇱🇻 pozdravili su nas intoniranjem srpske himne 🇷🇸 i rodoljubive pesme Tamo daleko. Možda nije bila postrojena garda, ali je garde ipak bilo.

                                             ulazak Nemaca u Rigu 1941.

 

Pijaca u hangarima, Riga, Letonija

Još od XVI veka se roba prodavala na obalama Daugave, a 1863. podignute su prve tezge. Međutim, ta pijaca je ubrzo postala prenatrpana i radila je nehigijenskim uslovima, pa je odlučeno da se premesti na novo mesto u zatvorenom. Međutim, ta pijaca je ubrzo postala prenatrpana i radila je nehigijenskim uslovima, pa je odlučeno da se premesti na novo mesto u zatvorenom. Za izgradnju konstrukcije su korišćeni metalni okviri nemačkih hangara iz Prvog svetskog rata iz vazduhoplovne baze Vainjode. Tamo su bili smešteni cepelini, a reč je o pet preostalih takvih hangara u svetu, od devet koliko ih je nekada bilo.

Na prostoru velikom poput 9 fudbalskih stadiona (72.300 m2) nalazi se više od 3 hiljade tezgi sa namernicama. Najveća tržnica u Evropi nalazi se u Letoniji i predstavlja jedno od najznačajnijih dela arhitekata XX veka. Zgrade tržnice u Rigi građеna su 6 godina, od 1924. godine.

Nekadašnje divovske hangare i UNESCO je uvrstio 1998. godine na popis svetske baštine zahvaljujući vrsnom neoklasicističkom i stilu art décoa.  

Tokom nacističke okupacije tržnica se gotovo ugasila i postala izvor namirnica za vojsku.

Za vreme sovjetske okupacije, pijaca je 1949. preimenovana u Centralnu kolhošku pijacu i bila je hvaljena kao jedna od najboljih u državi. Svakog dana ju je posećivalo između 50.000 i 70.000 kupaca, a vikendom i do 100.000. Statistika iz 1961. beleži prodaju 200.000 tona živine, 768.000 litara mleka, oko 7 miliona jaja i više od 22.000 tona voća i povrća.

Rekonstruisani Gastronomski paviljon, koji je bio zatvoren od jeseni 2016, ponovo je zaživeo u januaru 2019. godine, a obnova je koštala oko 1,7 miliona evra.

Zgrade od nacionalne važnosti sagrađene su upravo u ovom kraju.

Tri brata su tri najpoznatije i najstarije kuće u Rigi koje su dobile nadimak ne samo zato što su spojene nego i zato što legenda kaže da su ih izgradili članovi iste porodice. Bela kuća je sagrađena u XV veku, žuta u XVI i zelena u XVII. Skoro da su savršeno očuvane. U njima je smešten Muzej arhitekture.

Kuća Crnoglavih (https://www.melngalvjunams.lv/en) sagrađena je u XIV veku za potrebe bratstva Crnoglavih, neoženjenih trgovaca, brodovlasnika i stranaca, i odmah postala simbol grada. Orginalna zgrada uništena je tokom II svetskog rata. Međutim, Letonci su je obnovili sredinom devedesetih, ispunivši proročanstvo koje je nekada bilo ispisano na vratima građevine:

„Ako mi je suđeno da budem uništena, vi ćete me ponovo izgraditi.“

Ispred Kuće Crnoglavih nalazi se statua Rolanda, zaštitnika grada koji simbolizuje slobodu i pravdu, a preko puta građevine je smeštena Gradska većnica. Cena ulaznice: od 7 EUR (9 EUR + gratis šoljica kafe ili 10 EUR + gratis čaša penušavca ili likera od crne ribizle). Radno vreme: 10 – 17h.

Zanimljiva je i  Mačija kuća, zgrada sa dve mačeće skulpture. Legenda o izgradnji ove kuće prilično je bizarna. Nakon što jednom trgovcu nije dozvoljeno članstvo u trgovačkom udruženju, odlučio je da napakosti članovima svoje nesuđene gilde, tako što je postavio dve skulpture nabudženih mačaka na krov svoje kuće. Začkoljuca se krije u njihovom položaju, mačeće zadnjice okrenute su nekad bile ka zgradi gilde! Da stvar bude još gora, jedna verzija priče kaže i da je trgovac pao sa krova kuće i poginuo nakon što je postavio skulpture.

Katedrala (https://doms.lv/en/pages/47) je sagrađena početkom XIII veka. Podignite pogled i ugledaćete vetrokaz u obliku petla. On je jedini od ukupno sedam koji je preživeo razaranja. Cena ulaznice: 5 EUR. Radno vreme: 11 – 16h od ponedeljka do subote; 14 – 16 h nedeljom.

Pauzu pravimo u kozi kafiću Pastorats uz pivo i sok od maline.

Stara Riga je istorijsko i zemljopisno središte Rige. Nalazi se na desnoj obali reke Zapadne Dvine. Obuhvata relativno mali sistem unutrašnjeg utvrđenja sagrađenog između XIII i XIV veka. Švedska kapija deo je preostalih srednjovekovnih zidina koji je zadržao svoj originalni izgled. Osim u svrhu odbrame, kapija je služila i kao granični prelaz, posebno važan zbog trgovine.

Po legendi, na mestu kapije, nekada je stajala kuća koja je pripadala bogatom trgovcu. Kao i svi trgovci, i on je morao da plaća porez na svu robu koju je uvozio u Rigu. Njemu se to baš nikako nije dopalo. Kako bi eskivirao plaćanje poreza, srušio je svoju kuću i napravio kapiju. Barutna kula (https://www.karamuzejs.lv/lkm/about-museum) je jedna od preostalih kula koje su utvrđivale grad u srednjem veku. Više puta je bila rekonstruisana, jedno vreme služila je i kao zatvor, a ime je dobila po barutu koji je u njoj skrivan u XVII veku. Danas je deo Ratnog muzeja u kome se nalazi preko 25 hiljada eksponata.

Postavka uključuje dokumente, oružje, slike, uniforme i druge predmete koji pričaju priču o letonskoj vojnoj i političkoj istoriji.  Ulaz je besplatan. Radno vreme: 11 – 17h od srede do nedelje

 

 

Jurmala, prestižna letonska plaža

 

Tri baltičke zemlje, zajedno dele 1.633 kilometra dugu granicu sa Rusijom i Belorusijom, Gotovo tri i po decenije pošto su napustile Sovjetski Savez, baltičke zemlje Estonija, Letonija i Litvanija od februara 2025 više nisu povezane sa električnim mrežama Rusije i Belorusije, već se okreću saveznicima iz Evropske unije.

Baltičko more je poslednje tri-četiri godine dramatično dobilo na strateškom značaju. Stoga su vojni stratezi i analitičari zaključili da je rizik od vojne konfrontacije u Baltiku realan. Jurmala je peti po veličini grad u Letoniji, smešten u središnjem delu države, blizu glavnog grada Rige. Smestio se u istorijskoj pokrajini Vidzemiji. Područje Jurmale bilo je naseljeno još u vreme praistorije.

 Sve do XIX veka ovde se nalazilo nekoliko malih, primorskih sela, koja su se razvojem turizma razvila u gradsko naselje početkom XX veka.  Godine 1920. priključena je novoosnovanoj državi Letoniji, da bi je dvadesetak godina kasnije prvo 1940. okupirao Sovjetski Savez, pa predao Trećem Rajhu (1941–44).  Posle rata grad ulazi u sastav Letonske SSR, da bi se ponovnim uspostavljanjem letonske nezavisnosti 1991. godine našao u granicama Letonije.  Status grada Jurmala je dobila tek 1959. godine.

Jurmala ima oko pedeset i pet hiljada stanovnika. Matični Letonci čine polovinu stanovništva, a drugu polovinu slovenski narodi: Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Poljaci. Broj stanovnika je u stalnom padu, s obzirom na to da mladi Letonci svoju budućnost traže u glavnom gradu Rigi, ili se iseljavaju u druge zemlje Evropske unije.  Usled rata u Ukrajini, primetan je sve veći broj ukrajinskih izbeglica.

Najznačajnije je i najpoznatije primorsko letovalište Letonije na Baltičkom moru, na obali Riškog zaliva Baltičkog mora, na poluostrvu između mora i reke Lielupe, dugačkom 25, a širokom oko 3 kilometara, mesto je našeg današnjeg brčkanja. Slovi za mondensku destinaciju, te su cene nešto više. Ukoliko ste ljubitelj aktivnog odmora, možete se rekreirati u park šumi Dzintari. Dvesta godina stari borovi i grmovi borovnice najveće su bogatstvo ove šume.

Na kraju dvokilometarske promenade prepune kafića, prodavnica, htea sa spa centrima nalazi se ruska pravoslavns crkva tipičnog izgeda. Srušile su je sovjetske vlasti, a obnovila nova, letonska, demokratska vlast uz ne baš mala ulaganja. Za vreme našeg boravka održаno je jedno venčanje, ali smo zamoljeni da ne fotografišemo. Na plaži se nalazi velika, mesingana kornjača. Ako je dodirujete dovoljno dugo, može doći da vam žili ruka.

Možete otići i do letnjikovca Morberga, izgrađenog koncem XIX veka po projektima letonskog arhitekte i mecene Kristapsa Morberga.

U povratku svratismo u outlet, u kojem pazarih nostalgične artifekte mladosti: majice i veš Levis i gornjak Wrangler.  U japanskom restoranu Gan bei ručah karamelizovanu spajsi prasetinu s kikirikijem, pirinačnim rezancima i draft pivom.

 

 

Zgrada sa pogledom na Sibir u Rigi

 

Ni Nemci ni Rusi nisu se usudili da Rigu ozbiljnije diraju. Žitelji su dotle uređivali svoj grad. No, ovaj period preporoda bio je kratkog daha. Usledila je sovjetska okupacija 1940. godine, zatim nemačka (1941.-1944.) i ponovna sovjetska okupacija okončanjem II svetskog rata. A svako okupacija je surova i nepravedna.

100 hiljada Letonaca zdušno je drukalo komšije KGB-u. Lekari, mlekari, pekari...

Zastrašujuća šala prati zloglasnu, ugaonu zgradu na raskršću ulica Brīvības i Stabu. Oni koji su je posetili u prošlosti tvrde da njeni balkoni jedini u Letoniji pružaju pogled na Sibir.

Zaista, hiljade Litvanaca skončalo je u ozloglašenoj kući Corner House ili Stūra māja, a ispred spomenika žrtvama stoji:

 'Tokom sovjetske okupacije Komitet državne bezbednosti /KGB/ zatvarala je, mučila, ubijala i moralno ponižavala svoje žrtve u ovoj zgradi .'

Zgradu je sada Muzej okupacije Latvije 1940. – 1991. i možete se zavući u zastrašujuće podrume u kojima je zloglasni KGB zlostavljao Letonce.

Stotine hiljada Letonaca nestalo je a hiljade su emigrirale u razne zemlje sveta. Letonija je ostala bez trećine populacije. Sovjetsku okupaciju obeležila su proterivanja u Sibir, snažna industrijalizacija i plansko doseljivanje velikog broja neletonaca u Rigu, uglavnom Rusa. Isto zdanje zatičemo i u Talinu.

Do 1975. 40% stanovnika Rige bili su Letonci (taj postotak je porastao nakon proglašenja poslednje nezavisnosti).

Politika ekonomske reforme krajem 80-ih, predstavljena kao perestrojka Mihaila Gorbačova, sovjetskog lidera, dovela je do situacije u kojoj su mnoge sovjetske republike, uključujući Letoniju mogle da povrate svoju slobodu i nezavisnost.

Letonija je nezavisnost proglasila 21. avgusta 1991. a priznata je od strane Rusije u septembru. Službeno je pristupila Ujedinjenim Narodima 17. juna 1991.

Sve ruske vojne snage napustile su zemlju između 1992. i 1994.

Letonija je pristupila NATO-u 29. marta 2004. a Europskoj Uniji 1. maja iste godine.

A nas čeka Estonija i Talin. Idemo dalje. 

Vilnus, Litvanija

 

Prijatne julske večeri traju bezmalo do ponoći, kada se svetlo lagano gasi, ali samo na 3-4 sata. Onda tu bledunjavu noć smeni lenjo jutro, koje se polagano i skoro neizvesno pretvori u novi dan.

Litavska prestonica nedavno je proglašena najboljom letnjom destinacijom za 2025. godinu. Stari grad Viljnusa nalazi se Uneskovoj listi svetske baštine

Da li je Vilnjus u šumi ili je šuma u njemu? Grad je na ušću dve reke (Vilnje i Nerisaj) i mesto gde se nalazi "magični kvadrat", na kojem je šarenim slovima ispisano "stebuklas", što u prevodu znači čudo. Naime, 1989. godine odatle je krenuo, sve do Rige i Talina, „Baltički put" dug 595 km, živi lanac ljudi koji su podržavali odvajanje od Sovjetskog Saveza.

Jednog dana, kaže priča, vojvoda po imenu Gediminas je iz svog zamka Trakai krenuo u lov ali se nekako odvojio od pratnje i izgubio. Noć je proveo pod otvorenim nebom, u skrivenom šumarku. Tu je usnio vrlo čudan san – velikog gvozdenog vuka kako zavija. Narednog jutra, čim je našao put do zamka, požurio je kod starog vrača Lizedeika da mu protumači san.

„Tako je suđeno vladaru i državi Litvaniji: čelični vuk predstavlja zamak i grad  ćeš podići na tom mestu. Taj grad biće prestonica litvanske zemlje i dom njenih vladara i slava njihovih dela će odzvanjati čitavim svetom.. "

Gediminas je poslušao savet i danas se na mestu koje je sanjao, nalazi prostrani trg kojim dominiraju njegova statua i statua gvozdenog vuka.

Litvanska plemena su se ujedinila tokom 1230-ih godina pod Mindaugasom koji je 1253. i krunisan za prvog Kralja Litvanije. Nakon njegovog ubistva 1263. Litvanija je bila na udaru Tevtonskih vitezova Livonijskog reda narednih stotinu godina.

U XIV veku Litvanija je bila među teritorijalno najvećim državama Evrope, a tadašnja Velika kneževina Litvanija se prostirala od Crnog mora na jugu do Baltičkog mora na severu. Od 1569. bila je u zajedničkoj državi sa Poljskom.

Ulični grafit u Viljnusu koji prikazuje poljubac predsednika SAD Donalda Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina

Tokom XVIII veka izgubila je veći deo svoje teritorije. Na istoku Litvanija izlazi na —108 km peskovite Baltičke obale, međutim svega —38 km obale ima pristup otvorenom moru. Ostatak obale je od otvorenog mora zaklonjen 67 metara visokom peščanom Kurskom prevlakom. Na uskom ulazu u Kurski zaliv smestila se najvažnija litvanska luka Klaipeda, jedina čije se obale ne lede tokom cele godine. Između Kurske prevlake i kontinenta smešten je plitki Kurski zaliv koji se proteže u južnom delu obale, i pruža se na jug sve do grada Kalinjingrada u Rusiji.

Reljef Litvanije je nastao kao posledica glacijacije tokom poslednjeg ledenog doba koje se okončalo pre oko 23.000 godina i karakterišu ga blaga uzvišenja (fosilni morenski bedemi) između kojih su smeštene plodne i niske ravnice. Idući ka istoku, nizija postepeno prelazi u blago zatalasano Žemajtijsko pobrđe čija je maskimalna visina do 234 metra (Mjadvegalis gora). Kroz centralne delove zemlje, od severoistoka ka jugozapadu u dužini od preko 100 km proteže se velika Srednjolitvanska nizija (Lietuvos Vidurio žemuma) prosečne visine 80 do 90 metara. Nizija je ispunjena jezerskim sedimentima i glacijalnim materijalom i predstavlja agrarni centar zemlje. Idući dalje ka istoku i jugu nadmorska visina opet blago raste i to je najviši deo Litvanije (Baltička greda).

Kakogod, naučnici su pronašli određene dokaze da se u prethrišćansko vreme na mestu današnjeg grada Vilnjusa, obožavao paganski bog Perkunas. Iz brojnih istorijskih spisa se otkriva da je kralj Litvanije Mindaugas sagradio prvobitnu katedralu 1251. godine kao mesto svog krštenja po hrišćanskom obredu.

U gradu Ignalina u istočnoj Litvaniji, koji se nalazi u Nacionalnom parku Aukštaitija, pronaći ćete i nuklearnu elektranu, u kojoj je sniman film o katastrofi koja je zadesila ukrajinski  Černobilj. Priča se da je Ignalina dobila ime po dvoje ljubavnika Lini, kćerki vojvode Budrisa, i Ignasu, zarobljeniku krstašа, kojega su ljudi prokleli i utopili u jezeru Ilgis. Lina i Ignas, inačе su, prilično, popularna imena u Litvaniji. Rano ujutro 26. aprila 1986. godine  eksplodirao je reaktor broj 4 nuklearne elektrane Černobilj. Ljudi u najbližem naseljenom mestu, Pripjatu, evakuiѕani su tek 2 dana nakon katastrofe. Radijacija je bila toliko jaka da su oči vatrogasca Vladimira Pravika promenile boju iz smeđih u plave. Količina ispuštene radijacije procenjena je približno 200 puta jačom od radijacije atomskih bombi bačenih na Nagasaki i Hirošimu. Iako je logično da se pomisli da su ostala  3 reaktora u Černobilu ugašena istog trena, oni su zapravo ponovno pokrenuti i bili su u funkciji još 13 godina

Nakon Mindaugasove smrti 1263. godine, katedrala je ponovo vraćena na prvobitni kult obožavanje paganskih bogova. Krajem XIV veka, tačnije 1387. godine, kada je Litvanija formalno prihvatila hrišćanstvo, izgrađena je druga gotska katedrala sa pet kapela. Nažalost, 1419. godine ta katedrala potpuno je stradala u požaru. Na njenom mestu Vitautas Veliki sagradio je veću gotsku katedralu. Vek kasnije, katedrala je obnovljena, a pisani izvori prvi put pominju zvonik. Smatra se da je zvonik podignut na mestu odbrambene kule Donjeg dvorca početkom XV veka. Posle velikog požara 1530. godine, katedrala je ponovo izgrađena, a od 1534. do 1557. godine dodato je još kapela i kripta. Tokom ovog perioda, katedrala je stekla arhitektonske karakteristike renesanse. Posle požara 1610. godine, ponovo je obnovljena i dozidane su dve prednje kule. Još nekoliko puta je obnavljana i dodatno ukrašavana.

Kompleks zamka – utvrđenja koje je nastajalo između X i XVIII veka na uzvišenju pored reke, do čijeg se vrha stiže uspinjačom (3 ili 2 € po pravcu), pruža odličan pogled na grad. Markantna kula Gediminas od crvene cigle u kojoj se nalaze postavke Nacionalnog muzeja Litvanije, jedan je od simbola Viljnusa. To je sve što je preostalo od nekadašnjeg srednjovekovnog dvorca. Tu je statua legendarnog kralja Mindaugasa, prvog Velikog vojvode i jedinog kralja Litvanije.

U Starom gradu ima 28 crkava, što znači da na 700 stanovnika dođe po jedna crkva.

Za vreme sovjetske okupacije Litvanije, većina crkava bila je zatvorena ili pretvorena u skladišta, muzeje i sportske hale. Katolička crkva Svete Ane, u Vilnusu, sagrađena u gotičkom stilu početkom XVI veka, ni Napoleona Bonapartu, po legendi, nije ostavila ravnodušnim. Toliko je njom bio impresioniran, da je celu hteo da je prenese u Pariz. Uostalom, on je ovaj grad nazivao Jerusalimom severa.

Simbol Litvanije predstavlja kapija Sv. Device Marije, koju krasi ikona u zlatu i za koju se veruje da ima određene magijske moći. Bazilika Svetog Stanislausa i Svetog Ladislausa, glavna litvanska katedrala, mesto je krunisanja litvanskih vojvoda i počivalište mnogih znamenitih ličnosti iz istorije ove male zemlje: vojvode Vitajtas, Žigimantas, Švitrigajla.

Na Katedralnom trgu se nalazi i statua Gediminasa, najpoznatijeg litvanskog vojvode i osnivača dinastije koja je vladala Litvanijom, Poljskom, Mađarskom i Bohemijom.

Pravoslavna crkva Svete Paraskeve u Viljnusu sagrađena 1345. godine, po zahtevu vitebske princeze Marije, supruge velikog kneza Litvanije Algirdasa. Ona je ovde sahranjena. O crkvi kruže mnogobrojne legende. Kao jedna od najstarijih pravoslavnih crkava u Viljnusu, smatralo se da je sagrađena na mestu hrama paganskog boga Ragutisa. Danas je mesto navodno obeleženo na malom trgu pored crkve Ragutisovim kamenom, otkrivenim u temeljima u obližnjoj ulici Latako. U priprati nalazimo sažet istorijat crkve na srpskom.

Druga legenda kaže da su tri pravoslavna mučenika, Antonije, Evstahije i Jovan, kršteni u ovoj crkvi ubrzo nakon što je sagrađena. Crkva je izgorela 1557, a tri godine kasnije je obnovljena, da bi opet bila spaljena 1611. Pored nje su osnovani sklonište i parohijsko groblje. Početkom XII veka crkva je došla u posed grkokatolika koji su je, nakon manjih renoviranja, napustili pretvorivši je u skladište. Početkom XVIII veka obnovljena je i ponovo osveštana pod imenom Svete Paraskeve. U to vreme, relativno mala crkva bila je okružena stambenim zgradama sa tri strane. Riblja pijaca postojala je u blizini.

Jedna od sačuvanih spomen-ploča na njenim zidovima navodi da je car Petar I posetio crkvu tokom Velikog severnog rata 1705. godine i kao kum krstio Abrama Petroviča Ganibala, dedu ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Docnije će crkvi darivati neke od svojih osvojenih zastava. U narednim decenijama, crkva je bila malo korišćena sve do 1865. godine, kada ju je u neovizantijskom stilu obnovio arhitekta Nikolaj Čagin.

Tokom II svetskog rata opljačkana je, a posle rata staljinistička vlast nije dozvolila Ruskoj pravoslavnoj crkvi da u njoj vrši službu. Planirala je da u njoj otvori Muzej ateizma, ali j epretvorena u Galeriju litvanske narodne umetnosti. Pravoslavnoj crkvi vraćena je 1990. godine.  

Brdo krstova, simbol patnje i nade litvanskog naroda, mnogima je poznato kao sveto mesto. Od XI do XIV veka na njemu se nalazio drveni zamak koji je spaljen. Ko je i kada postavio prvi krst ne zna se, ali se veruje da se to dogodilo posle navodnog pojavljivanja Bogorodice na vrhu brda. Vremenom je postavljeno preko sto hiljada krstova, pa je ovo mesto proglašeno svetim. Godine 1923. tu su počeli da se održavaju crkveni festivali i masovne molitva što je zabranjeno tokom sovjetskog perioda. Novi talas postavljanja krstova, počeo je 1956. godine kad su prognani u Sibir, počeli da se vraćaju kući. Vlasti su pokušale da to suzbiju, donvši odluku da sa svetilišta odnesu svi krstovi koje nisu imali umetničku vrednost. Po njihovoj proceni verovatno je nije imao nijedan, jer su odneli sve. Međutim, vremenom, krstovi su počeli ponovo da se pojavljuju i danas se procenjuje da ih ima više od 100 hiljada. Među njima je i onaj, u podnožju, postavljen 1993. godine, po želji pape Jovana Pavla Drugog u znak ljudske dobrote i ljubavi. Od tada ovo brdo ne posećuju samo vernici, već i mnogobrojni turisti, koji takođe žele da tu ostave svoje krstove.

Današnji Litvanci predstavljaju potomke drevnih Balta, koji su ujedno bili preci i današnjih Letonaca i Prusa. Arvidas Romas Sabonis, moj vršnjak, igrao je na poziciji centra. Ovaj nam je košarkaš zadavao dosta muke. I njegov sin uspešan je sportista. Malo je poznato, da je čuveni glumac akcionih filmova, Čаrls Bronson, litavskog porekla i imena Karolis Bučinskis. Bio je jedanaesto od ukupno petnaestoro dece litvanskih emigranata. Njegovi su toliko bili siromašni, da je morao da oblači sestrine stvari i u haljini da ide u školu. Još kao dečačić morao je da radi u rudniku za dnevnicu od jednog dolara. Razlog: Otac mu je preminuo kada je imao samo deset godina, pa se pridružio braći u rudniku. Nakon što je bio u ratu, vratio se odlučan da se ostvari kao glumac. Čitavu deceniju Bronson je igrao u francuskim i italijanskim filmovima, kao glavna zvezda ustoličena filmom "Bilo jednom na Divljem zapadu".

Srpska glumica Marija Baksa igrala je sa njim. Bronson je obećao da će se odreći alkohola ako krene s njim. To se nije desilo, ali se on kasnije dvaput ženio.

U periodu od 1944. do 1952. na teritoriji Litvanije je delovao gerilski pokret (oko 100.000 gerilaca) koji se borio protiv sovjetske vlasti. U toj borbi stradalo je oko 30.000 gerilaca i njihovih pristalica, a daleko veći broj je deportovan u sibirske gulage. Procenjuje se da je tokom II svetskog rata i za vreme Staljinove vlasti Litvanija imala oko 780.000 ljudskih žrtava.

Državni budžet Litvanije predviđa izgradnju ogradu na granici sa Kalinjingradskom oblasti (Rusija).

I neka vas ne zaplaši podatak da je prestonica Litvanije Viljnus najopasniji  glavni grad u Evropskoj uniji, sa zabeženih 7,9 ubistava na 100 hiljada. Za Viljnusom sledi Talin, glavni grad Estonije, sa godišnje 6,03 ubistva na sto hiljada stanovnika. Za razliku od njih susedni grad, Helsinki u Finskoj jedan je od najbezbednijih. Ali on mi je već bio destinacija pre dve godine.

Vilnius proširuje mrežu tabela koje objašnjavaju nazive ulica.

Ko god je zaljubljen u književnost, obavezno mora da prođe ulicom Literatai, nekad ispunjenom brojnim knjižarama. Njeni zidovi ukrašeni su raznim posvetama litvanskoj književnosti, piscima i pesnicima. Opet, svi zaljubljenici u istoriju, posebno onog dela koji se tiče II svetskog rata, svakako će izdvojiti vreme za muzej. Ovde ćete saznati sve o životu Litvanaca, najpre pod nemačkom, a potom sovjetskom čizmom. Muzej okupacije i slobodarskih borbi obuhvata bivšu kancelariju zamenika načelnika unutrašnjeg zatvora KGB-a na prvom spratu muzeja sa izložbom dokumenata, fotografija, mapa i drugih predmeta koji prikazuju sovjetizaciju regiona 1940.-1941. godine, kao i zatvorske ćelije.

Museum of the Devils u Kaunasu jedinstven je muzej koji poseduje jednu od najvećih kolekcija figura đavola u svetu. Kolekcija obuhvate više od 3 hiljada eksponata, uključujući skulpture, slike i druge umetničke predmete. Ovi eksponati prikazuju vraga u različitim kulturama i kontekstima, od folklorne do suvremene umetnosti. Muzej nudi zanimljiv uvid u kako se lik đavola doživljava u različitim kulturama. Atmosfera u muzeju je jedinstvena, kombinovajući umetnost, humor i malo misticizma. Osim glavne teme, muzej takođe pruža informacije o litvanskoj folklori i tradicijama.

Litvanija je poslednja država u Evropi koja je prihvatila hršćanstvo (u XV vuku). Litvanski velnes sektor ima dugu tradiciju, a najstariji banjski grad je Druskininkaj, koji važi za poznati zdravstveni centar još od 1794. godine. Litvanici su treći u Evropi po konzumaciji piva sa 103,3 l/godišnje.

Evo i par značajnih heroja Litvanije:

• General Silvestras Žukauskas (1860–1937) -prvi komandant nezavisne litvanske vojske, aktivno je učestvovao u borbi za nezavisnost Litvanije.

• General Vladas Nagevičius (1880–1954)-učestvovao u stvaranju litvanske vojske, osnivao javne organizacije, negovao prirodnu i kulturnu baštinu, osnivač je Ratnog muzeja.

• General Jurgis Kubilius (1875–1961) –ratni heroj, služio je u pešadijskim jedinicama, učestvovao u akcijama Japansko-ruskog rata, Prvog svetskog rata.

 

Republike Užupis, Litvanija

Vreme je da dok smo još u Vilnusu skoknemo do još jednog neobičnog entiteta, Republike Užupis.  S površinom od svega 0,6 kvadratnih kilometara, tu najmanju, ali vrlo zanimljivu četvrt od Starog grada deli reka Vilnela. Pošlost ovog kraja je nevesela. Pošto su nacisti pobili Jevreje iz ovog dela grada u II svetskom ratu i Sovjeti uništili Staro jevrejsko groblje, ovu četvrt su naselili beskućnici i prostitutke.

Ranih devedesetih ova oblast bila je oronula i napuštena, a onda su stanovnici 1. aprila 1997. odlučili da stvar uzmu u svoje ruke. Tako su Užupis pretvorili u prekrasan komšiluk, oazu umetnika i intelektualaca uzdigavši ga, barem simbolično, njegov status na nivo republike.  Utvrdili su granice, imaju zastavu (zapravo četiri zastave, jednu za svako godišnje doba), himnu, valutu (EuroUžas), vladu, predsednika, vojsku (desetak ljudi), ustav. 

Užupis republika mesto je svetske baštine UNESCO-a, a naziv se može prevesti prostor „iza reke“ ili „druga strana reke“.

Odvojen je od grada rekom Viljnom sa jedne strane i strmim brdima sa druge. Užupis živi neku svoju utopiju koja se manifestuje u muralima, originalnim konstelacijama, skulpturama (neki od simbola Užupisa su statua Male sirene i anđela) i nevidljivom ali sveprisutnom boemskom i slobodarskim duhu.  U Užupis se ulazi sa mosta. To je ujedno i glavno mesto u Vilniusu za postavljanje ljubavnih katanaca. Ispod samog mosta nalazi se tzv. Sudbinska ljuljačka, jedna od najvećih turističkih atrakcija ovog boemskog kvarta. S nje pogled puca na Sirenu, tj. Užupisovu devicu, no pazite! Jer legenda kaže da bi vas, ako je dovoljno dugo gledate, mogla zavesti i naterati da zauvek ostanete u ovoj nezavisnoj republici!

Tu je i čuveni Anđeo iz Užupisa, a šuška se da je ideja o postavljanju ove skulpture potekla ni manje ni više nego od Dalaj Lame, koji je Litvaniju posetio 1991. i 2018. godine. Iako zvuči zanimljivo, bronzani kip zapravo je građanska posveta Zenonasu Šteinysu, anđelu čuvaru Užupisa te velikom umetniku i aktivnom članu lokalne zajednice, koji je uvelike pomogao da se nekad neugledna četvrt pretvori u magično mesto kakvo danas poznajemo.

Ovde će vas dočekati keramičari u  malom ateljeu u kojem je oživljena drevna keramičarska umetnost. Koristeći alate iz srednjeg veka i arheološke nalaze, užupiski majstori rekonstruišu keramičke predmete koji će vas ostaviti bez teksta. Popijte kavu iz jedne takve šoljice ili još bolje, okušajte se u izradi iste.

 Onda ne oklevajte, nego pošaljite razglednicu s retkom i originalnom Užupis poštanskom markom!

Na teritoriju Užupisa pronaći ćete i bernardinski manastir, prvi katolički ženski manastir u Litvaniji osnovan davne 1485. Nekoć je bio poznat po prekrasnoj, velikoj krstionici, a danas se u njemu nalazi Umetnička akademija, mesto liberalne i kreativne atmosfere, te dobrih vibracija. Blizu su i Tibetski trg sa skulpturom mandale te crkva Sv. Bartolomeja iz 1824. godine, toliko malena da se gotovo stopila sa susednim kućama. Tokom sovjetske ere ista je bila pretvorena u vajarsku radionicu, a danas je prebivalište male beloruske katoličke zajednice.

Ustav su za svega tri sata napisali Romas Lileikis i Tomas Čepaitis te objavili na ploči u ulici Paupio. Isti je preveden na više od 50 jezika. Neke od 41 tačke Ustava Užupisa glase:

1. Svako ima pravo da živi pokraj reke Viljne, a reka Viljna ima pravo da teče pokraj svih.

2. Svako ima pravo na toplu vodu, grejanje zimi i pocrepljen krov.

3. Svako ima pravo da umre, ali ovo nije obaveza.

4. Svako ima pravo da pogreši.

5. Svako ima pravo da bude jedistven.

6. Svako ima pravo na ljubav.

7. Svako ima pravo da bude nevoljen, ali ovo nije obaveza.

8. Svako ima pravo da se ne razlikuje i bude nepoznat.

9. Svako ima pravo da bude besposlen.

10. Svako ima pravo da voli i da se brine o mački.

11. Svako ima pravo da se brine o psu dok neko od njih ne umre.

12. Pas ima pravo da bude pas.

13. Mačka nije u obavezi da voli svog vlasnika, ali mora mu pomoći u stanju nužde.

14. Svako ponekad ima pravo da bude nesvestan svojih dužnosti.

15. Svako ima pravo da sumnja, ali ovo nije obavezno.

16. Svako ima pravo da bude srećan.

17. Svako ima pravo da bude nesrećan.

18. Svako ima pravo da ćuti.

19. Svako ima pravo da veruje u nešto.

20. Niko nema pravo na nasilje.

21. Svako ima pravo da ceni svoju nebitnost.

22. Niko nema pravo na večnost.

23. Svako ima pravo da razume.

24. Svako ima pravo da ne razume ništa.

25. Svako ima pravo da bude bilo koje nacionalnosti.

26. Svako ima pravo da slavi ili ne slavi svoj rođendan.

27. Svako će zapamtiti svoje ime.

28. Svako može da deli ono što poseduje.

29. Niko ne može da deli ono što ne poseduje.

30. Svako ima pravo da ima braću, sestre i roditelje.

31. Svako može da bude nezavistan.

32. Svako je odgovoran za svoju slobodu.

33. Svako ima pravo da plače.

34. Svako ima pravo da bude pogrešno shvaćen.

35. Niko nema pravo da učini drugu osobu krivom.

36. Svako ima pravo da bude jedistven.

37. Svako ima pravo da nema nikakva prava.

38. Svako ima pravo da se ne plaši.

39. Nemoj poraziti nikoga.

40. Nemoj uzvraćati udarce.

41. Nemoj se predati.

Dvorac Trakai, srednjovjekovna litvanska utvrda

 

Nastavljam putešestvje po evropskim dvorcima i zamcima, prateći srednjovjekovne kamene zidove, visoke kule i mostove, upotrazi za dvoranama i oklopima vitezova, od Bavarskih Alpa do obala Baltičkog mora.  Nekadašnja prestonica Litvanije koja zauzima 11,52 km2 broji jedva 6 hiljada stanovnika, od kojih više od polovine čine Litvanci.  Najbrojnija manjina su Poljaci (oko 20 %) a slede ih Rusi (9 %). Trakai je poznat po svojoj Karaim zajednica, turskoj etničkoj grupi dospeloj u Litvaniju u XIV veku.

Jedno od jela koje morate probati je kibinas, ukusno pecivo punjeno mesom, sirom ili povrćem.

Trakai je bio strateški važan za Veliku kneževinu Litvanije.  Grad na vodi okružen je s nekoliko jezera, a najpoznatiji simbol je stari dvorac na jezeru, unutar kojeg se tokom leta odvijaju koncerti i festivali.  U okolini grada nalazi se čak 200 jezera, od kojih je najdublje Galve. Prostire se na četiri kvadratnih metra, duboko je 47 metara, a ima 21 ostrvo. Upravo na jednom od njih nalazi se narandžasti gotski dvorac Salos, koji se smatra jednim od najlepših u Evropi. Izgrađen je od kamena u XIV stoleću.  Nazivaju ga „Malim Marinburgom”. Pretrpeo je razaranja tokom najezde tevtonskih vitezova 1377. godine. Proširen je i ojačan u XV veku. U zamku se do 1511. čuvala "Litvanska metrika" (arhiv dokumenata Ureda Velike kneževine Litvanije sa 700 knjiga i više od 60 svezaka).

 Jedno vreme korišćen je i kao zatvor. Tokom ratova u XVII veku oštećen je i zaboravljen, nakon čega je dugo propadao. Konačno, tokom XX veka dvorac je obnovljen i danas čini glavnu ovdašnju turističku atrakciju. Oko njega se možete provesti čamcem ili brodićem.

Mi koristimo vreme da razgledamo dvorac i popijemo neko crno pivo kraj jezera. A sad nek se spremi-Letonija.