Soko Grad u legendama

Soko Grad bio je  srednjovekovno utvrđenje u blizini Ljubovije, zapadna Srbija. Tvrđava je bila zapažena po tome što je vojska nikada nije osvojila. Kompleks tvrđave datira iz srednjovekovne Srbije, međutim originalno utvrđenje izgradio je vizantijski car Justinijan. Prvi put je zabeležen 1176. godine kao utvrđenje Stefana Nemanje.

Tokom otomanske okupacije grad je postao ozloglašen po zloglasnoj politici mučenja, progona i prevođenju u islam lokalnog pravoslavnog stanovništva. Postoje dokumenti iz 1476. Sokol je dugo vremena bio sinonim za sultanovu nepobedivost u regionu; Kao i pre, tvrđavu nikada nije zauzela neprijateljska vojska, dobijući nadimak Sultanova nevesta.

To je bio jedan od poslednjih bastiona turske dominacije u regionu i jedno je od poslednjih utvrđenja u Srbiji koje je ostalo u otomanskog posedu. Otomani su predali utvrđeno naselje i okolinu knezu Mihailu Obrenoviću u skladu sa Kanlıca konferencijom iz 1862. Dogovor je  zahtevao od Srba da sruše Sokol i mnoge druge velike tvrđave (među kojima je i tvrđava Užice) koje su došle pod njihovu kontrolu.

Sokol je izgraрen na visokoj i strmoj steni. Sistem utvrđenja se sastoji od citadele - gornjeg grada. Sama citadela se sastoji od dve utvrđene celline. Na najvišem grebenu nalazi se nepravilno oblikovan zid izgrađen delimično oko stene, sa dve kule. Jedna kula je isturena na južnoj strani, a druga - glavna kula je bila okrenuta ka donjem gradu (gde je danas manastir). Ispod ove kule je ostatak vodene cisterne. Cela strana litice ispod glavnog tornja bila je zazidana zidovima visokim 35–40 metara. U donjem delu citadele nalazio se jedan toranj na bazi pravougaonika, koji je bio pristupna tačka gornjem delu gornjeg Soka. Ispod ove kapije, bile su još dve slične kule, okrenute ka donjem gradu. Unutar donjeg dela gornjeg dela grada još uvek postoje vidljivi tragovi više objekata za utvrđivanje

Soko Grad  Prva legenda bila je o nesrećnoj ljubavi srpskih Romea i Julije. U srcu Soko Grada živela je lepa devojka imenom Lepterija, koja je privukla pažnju mladog Župana, sina gospodara Vrmaškog grada. Njihova ljubav bila je duboka i iskrena, ali su njihovi roditelji bili protiv njihovog saveza zbog spornih poseda.

Kako bi se sastali i pobegli od osuda svojih porodica, Lepterija i Župan smislili su plan. Župan je sa svojom družinom stigao do zidina Soko Grada, dok se Lepterija tajno iskrala kroz skriveni prolaz. Na početku, njihov poduhvat bio je nalik bajci, ali Lepterijin otac otkrio je njihovu tajnu i poslao vojnike da ih uhvate. Njegova srdžba bila je toliko velika da je naredio da Lepteriju pogube čim je stignu. Tako je Lepterija stradala od mača očevih vojnika, a ožalošćeni Župan, obuzet očajem, skočio je u najdublji vir Moravice i utopio se.

Mesto gde je devojka stradala nazvano je Lepterija, a vir koji je progutao Župana dobio je ime Župan, kao večni spomen na njihovu tragičnu ljubav.

Druga legenda pripovedala je o hrabrosti i nepobedivosti Soko Grada. Turci su opsedali ovaj stari grad, ali su se suočili s otporom i odbranom koja je bila neuništiva. Sokograd je bio tvrdo utvrđen, a hrabri branitelji su unapred pripremili dovoljno hrane i vode za dugotrajnu opsadu.

Napadači su bili očajni i zatražili su pomoć od jedne jurodive babe, koja je bila poznata po svojoj mudrosti. Baba im je, za pristojnu nadoknadu, otkrila tajnu. Savetovala im je da pronađu konja imenom Ajdira i da mu devet dana ne daju vode, a potom ga prošetaju oko grada. Tamo gde konj počne kopitom da kopa, trebali su nastaviti jer su tu bili vodovodni sistemi koje bi bilo lako preseći.

Istovremeno, baba je poslala poruku zapovedniku Sokograda, upozoravajući ga na opasnost i predlažući mu da konje naopačke potkuje i kroz tajni prolaz napuste utvrđenje. Zapovednik je pažljivo saslušao babine reči i sledio njen savet.

 Sledećeg jutra, Turci su se iznenadili kada su videli tragove kopita oko grada. Pomislili su da je neprijatelj stigao sa pojačanjem. Nakon dugog razmišljanja, odlučili su se upustiti u napad. Međutim, kada su prošli kroz zidine Soko Grada, zatičući samo tišinu umesto žamora branilaca, shvatili su da su prevareni.

Njihovi neprijatelji, hrabri branitelji Sokograda, uspeli su da iskoriste tajni prolaz i napuste utvrđenje neprimetno. Turci su ostali zbunjeni i poraženi, a legenda o nepobedivosti Soko Grada ostala je urezana u sećanjima.

Treća legenda pričala je o čudesnom isceljenju jednog moćnog gospodara Soko Grada. Jednog dana, dok je jašao kotlinom, nad Ozrenom se nadvila tamna oluja. Munja je zasijala s vrha Oštre čuke, grom je grunuo, a zemlja se zatresla sve do Šiljka na suvom Rtnju. Uplašen, gospodar Sokograda pao je sa svog konja i izgubio svest. Kada se povratio, osećao je bolove i mislio da su mu sve kosti slomljene. Bio je nemoćan i očekivao smrt.

Tada je, iznenada, začuo šum vode. Odlučio je piti iz nepoznatog izvora nadajući se da će umreti bez žeđi. Prvi gutljaj iz tog izvora odmah je razbistrio njegov um, a kada je rukom dodirnuo vodu, snaga mu se odmah vratila. Osećao se isceljenim. Pomoću svoje poslednje snage, uspeo se pridignuti i shvatio je da je lekovita voda spasila njegov život. Odlučio je odmah izgraditi nadstrešnicu iznad izvora kako bi svi mogli da koriste tu čudotvornu vodu.

Vest o lekovitoj vodi u kotlini između Ozrena i Rtnja brzo se proširila, i uskoro je postala poznata širom zemlje. Ljudi su dolazili u Soko Grad kako bi se lečili i koristili blagodeti te čudesne vode. Tako je ta legenda postala deo Soko Grada i njegove bogate istorije.

Kroz vekove, ove tri legende su se prenosile sa kolena na koleno, oblikujući duh i priču o Soko Gradu. Ovaj stari grad i dalje je bio svedok tih nezaboravnih događaja, čuvajući svoje tajne u svojim zidinama. Soko Grad je postao simbol hrabrosti, ljubavi i čudesnih isceljenja, preplavljujući svaki kutak ovog prelepog mesta sa svojim mističnim šarmom.