OBRENOVAČKI ZABRAN 🍁 🍃🍂

 

 

Ima nas kojima letovanje nije dovoljno. Hoćemo još аvantura. Makar trajale samo jedan dan. Nekada za dobar izlet nije potrebno mnogo. Malo puta, mnogo zelenila i mesto gde možeš da sedneš bez da gledaš na sat.

 

Takav je Zabran kod Obrenovca.

 

Čim se izađe iz grada, asfalt ustupa mesto šumi. Staze se zavlače među drveće, vazduh postaje čistiji, a koraci spontano usporavaju. A Staza zdravlja jača organizam.

 

Reč „zabran“ označava ograđen ili zaštićen prostor, najčešće šumu ili lovište, u kojem je bilo zabranjeno seći drveće, loviti ili koristiti prirodne resurse.

 

Potiče od glagola „zabraniti“ – dakle, nešto što je bilo „zabranjeno“.

 

U srpskoj tradiciji zabran je često imao i šire, gotovo mitsko značenje: pojedine šume ili stabla bila su sveta i nedodirljiva, pa se verovalo da njihovo sečenje donosi nesreću. Takvi prostori povezivali su se sa starim narodnim običajima i poštovanjem prirode. Za čas se obreš u zabranu.

Astronomska jesen počela je jutros u 2:05 po srednjoevropskom letnjem vremenu, u trenutku jesenje ravnodnevice. Dan i noć tada su približno jednake dužine.Od danas Sunce sve ranije zalazi, noći postaju duže, a leto polako prelazi u onu svoju tišu, zlatnu verziju.

 

Pešačke i biciklističke staze u ovom zabranu vode kroz zelenilo, pored mesta za odmor i prostora za rekreaciju.

 

I onda, posle šetnje, dolazi ono što je za ovdašnji mentalitet gotovo logičan produžеtak svakog izleta – etno selo "Zabranska bajka".

 

Drvo, kamen, stari predmeti i domaćinski ambijent vraćaju me u neko jednostavnije vreme. Čudesna bašta, raznivrsno igralište za najmlađe, zoo vrt o kakvom sam sanjao kad sam bio mali, kod dede na Dumači. Ljubazni domaćini kažu da iduće godine dolaze i nove životinje, između ostalih i kengur. I sve životinje imaju imena.

 

Ovde se sedi bez žurbe, a iz kuhinje stižu mirisi koji brzo podsete čoveka zašto je tu. Sada me je momenat za hedonizam.

 

Na stolu su domaći specijaliteti, sirevi, kajmak, predjela, meso, pečenje, kuvana jela i salate. Biram goveđu čorbu iz toplu lepinju, leskovačku mućkalicu i točeni pivo. Nisam odoleo ni palačinkama sa nutelom. Hrana nije ovde samo gorivo za povratak kući. Ona je sastavni deo ugođaja.

 

A onda shvatiš da je šetnja kroz Zabran imala sasvim praktičnu svrhu.

 

Da ogladniš.

U Zabran se dolazi zbog šetnje.

 

Ostaje zbog ručka. Odličnog i obilnog. Prvorazredna usluga.

 

A kući se vraćaš sa osećajem da si ipak negde otputovao. Pun utisaka i domaćinske hrane. Da i to nije kraj, govori i simpatična suvernirica u kojoj kupujem par podsetnika na lepo proveden dan na jednom magičnom mestu.

Severna Koreja – kontraverzna paralelna stvarnost

 

Putovanje u Severnu Koreju nije samo geografsko kretanje, već i suočavanje sa sopstvenim očekivanjima, ali i predrasudama. To je mesto koje ne nudi spontane doživljaje u klasičnom smislu, ali zato ostavlja snažan utisak — možda upravo zbog svoje zatvorenosti, kontrole i neobične kombinacije bliskog i nedokučivog.

 

Putovanje u Severnu Koreju počinje neobičnim osećajem — kao da ne ulazite samo u drugu državu, već u drugačiji sistem stvarnosti. Već na aerodromu u Pjongjangu vlada tišina i disciplina, a svaki korak prati osećaj da je sve unapred uređeno i kontrolisano.

Za ulazak u Severnu Koreju građanima Srbije potrebna je viza, dok turistička karta (dozvola) obično košta oko 50 €. Putovanja se odvijaju uz strogo kontrolisane organizovane ture

 

Vožnja kroz grad otkriva kontraste. S jedne strane, modernije zgrade, široke ulice i metro sistem koji deluje gotovo kao muzejski eksponat — sa dubokim stanicama, lusterima i muralima. S druge strane, retki automobili, bicikli i pešaci koji se kreću sporije nego što biste očekivali u glavnom gradu jedne države. Grad je grandiozan: široke bulevare, monumentalne zgrade i ogromni trgovi koji deluju skoro prazno, kao kulisa za nešto veliko.

 

Pjongjang, glavni grad Demokratske Narodne Republike Koreje (DPRK) administrativni je, kulturni i istorijski centar Severne Koreje. Reč Pjongjang na korejskom jeziku znači ''široka zemlja''. Po legendi osnovan je 2334. godine pre nove ere pod imenom Vangomson i bio je prestonica starokorejske države Kočson. Pjongjangom je nakon toga vladala dinastija Han, Koger, razna korejska plemena kao i Japan. Funkciju grada je preuzeo 1945. kada je potpao pod okrilje Sovjetskog Saveza. Tokom Korejskog rata, grad je jedno vreme bio pod kontrolom juga, a i pretrpeo je veliku štetu od bombardovanja. 

Sa vidikovca na vrhu Džuče tornja pruža se impresivan pogled na Pjongjang. Široki bulevari, monumentalne građevine i reka Tedong ostavljaju utisak pažljivo planiranog socijalističkog glavnog grada. Ujedno, to je jedno od retkih mesta sa kojih se može sagledati veličina i urbanistička koncepcija severnokorejske prestonice.

 

Obilazimo prostrane trgove, Trijumfalnu kapiju, Kumsusan Palatu Sunca, Memorijalno groblje revolucionara, Internacionalni muzej prijateljstva. Trg Kim Il-Sunga ostavlja snažan utisak — prostor u kojem arhitektura govori o moći države, a ne o svakodnevnom životu ljudi.

Palata Sunca je najveći komunistički mauzolej na svetu, u kojem počivaju prva dvojica lidera DNRK. Već na samom ulazu bilo je jasno da je reč o mestu od posebnog značaja za režim. Fotografisanje je strogo zabranjeno, a na garderobi se ostavlja gotovo sve što nosite sa sobom, od telefona i fotoaparata do torbi. Zadržati se može jedino novčanik, a dozvoljen je i ručni sat, pod uslovom da nije „pametan“. Dok smo prolazili dugim, tihim hodnicima, nekoliko puta smo morali da prođemo kroz vazdušne zavese namenjene uklanjanju prašine sa odeće i obuće. Čitava procedura ostavlja utisak svojevrsnog rituala i naglašava gotovo sakralni status koji osnivači države imaju u severnokorejskom društvu.

 

U srcu severnokorejske prestonice, iznad širokih i gotovo praznih bulevara Pjongjanga, uzdiže se jedna od najneobičnijih i najkontroverznijih građevina na svetu — ogromni piramidalni hotel Rjugjong (Ryugyong). Često nazivan „najružnijom zgradom na svetu”, ovaj hotel predstavlja spoj grandiozne ambicije, političke simbolike i nedovršene stvarnosti. Gradnja je započeta 1987. godine sa ciljem da bude simbol moći Severne Koreje. Planiran kao luksuzni hotel sa preko 100 spratova, visinom od oko 330 metara, kapacitetom od više hiljada soba. 

Uprkos grandioznim planovima, izgradnja je brzo zapala u probleme. Sa raspadom Sovjetskog Saveza i ekonomskom krizom koja je pogodila Severnu Koreju, radovi su zaustavljeni početkom 1990-ih. Tokom više od deset godina, zgrada je stajala kao prazna, siva konstrukcija — svojevrsni „betonski kostur” koji dominira horizontom grada. Tokom 2000-ih godina, vlasti su pokušale da „ožive” projekat te je dodata je staklena fasada, spoljašnji izgled je značajno poboljšan, povremeno se koriste svetlosne projekcije na fasadi.

 

U večernjim satima, kada se svetla u zgradama prorede i grad utihne, Pjongjang dobija drugačiji ton. Nema uobičajenog noćnog života — nema buke, reklama, gužve. Samo tiha svetla i osećaj distance od sveta kakav poznajemo.

 

 

Kretanje kroz zemlju odvija se u pratnji vodiča. Oni objašnjavaju istoriju i ideologiju, ali ponekad, u neformalnim trenucima, pokazuju ljudskost koja probija kroz zvanične narative. Van glavnog grada slika se menja — sela su skromna, ljudi rade na poljima, a život deluje sporije i bliže kolektivnom načinu razmišljanja. Svaka vaša grška možee biti opasna i za vas, ali i za vašeg vodiča. 

 

Posebno upečatljiva je poseta gigantnim spomenicima vođama, gde se očekuje ozbiljnost i poštovanje. Tu vidite koliko je ideologija sastavni deo života. 

Poseta spomeniku Mansude, gde se nalaze ogromne statue Kim Il-sunga i Kim Džong-ila, jedan je od ključnih trenutaka putovanja. Iako Severna Koreja ostaje jedna od najsiromašnijih i najizolovanijih država na svetu, sve veći broj automobila potpuno menja izgled Pjongjanga i pokazuje kako se život u zemlji postepeno menja uprkos međunarodnim sankcijama.

 

Jedan od najupečatljivijih momenata jeste poseta demilitarizovanoj zoni (DMZ). Tu, na granici između Severne i Južne Koreje, istorija je gotovo opipljiva. Tišina tog mesta drugačije odzvanja — nosi težinu podeljenog naroda, ideologija i decenija tenzije.

Posetili smo i Kesong, nekadašnju prestonicu ujedinjene Koreje. Nakon podele Korejskog poluostrva 1945. godine grad se u početku nalazio na teritoriji Južne Koreje, ali je posle Korejskog rata i potpisivanja primirja 1953. pripao Severnoj Koreji. Zbog svog istorijskog značaja i brojnih sačuvanih spomenika iz dinastije Korjo (korejska kraljevska kuća koja je vladala od 918. do 1392. godine, a osnovao ju je car Taejo). Po imenu ove srednjovekovne države nastalo je i današnje moderno ime Koreja. Kesong danas predstavlja jedan od najvažnijih kulturnih centara zemlje.

Demilitarizovana zona je snažno utvrđena bodljikavom žicom, nagaznim minama i opsežnim sistemima nadzora, što je čini jednom od najčuvanijih granica na svetu. 

Prema podacima Ministarstva za ujedinjenje Južne Koreje, više od 34.000 Severnokorejaca, uključujući 899 vojnih lica, prebeglo je na jug od početka vođenja evidencije 1998. godine. Prema istom izvoru, tokom 2025. godine prebegla su 223 Severnokorejca, od čega je oko 89% bilo žena.

Tokom oficijalne posete maršala Tita Severnoj Koreji u avgustu i septembru 1977. godine, na Prvomajskom stadionu vlasti u Pjongjangu organizovale su izuzetno raskošan doček, uključujući veliki umetničko-sportski spektakl koji je po mnogo čemu ličio na ono što danas nazivamo severnokorejskim „masovnim igrama“ (Arirang). Povodom Titove posete:

• grad je bio ukrašen zastavama, cvećem i parolama;
• oko 300.000 ljudi učestvovalo je u dočeku;
• oko 100.000 ljudi prisustvovalo je organizovanom skupu;
• oko 50.000 učesnika nastupilo je na velikoj umetničko-sportskoj priredbi priređenoj u Titovu čast. 

Poseta je bila toliko značajna da su severnokorejske vlasti unapred organizovale političke tribine o Jugoslaviji i Titu, a sam Kim Il Sung navodno je lično nadgledao pripreme. Tito je samo lakonski konstatovao da je  "doček „prevazišao sva očekivanja“. 

Može se reći da je Tito bio jedan od retkih stranih državnika kojem je u Pjongjangu priređen spektakl razmera kakve su kasnije postale zaštitni znak Severne Koreje.

 

Severna Koreja ostavlja utisak zemlje koja je istovremeno stvarna i režirana — onoga što vidite i onoga što samo naslućujete. Upravo ta neizvesnost čini putovanje nezaboravnim. Severna Koreja je zemlja u kojoj su stvarnost i predstava često isprepletane. 

Gradovi, znamenitosti i susreti ostavljaju utisak pažljivo režirane slike, dok istovremeno iza nje naslućujete složeniji, skriveniji život. Na kraju, iz ove zemlje ne nosite mnogo fotografija koje spontano pričaju priču, ali nosite nešto drugo — osećaj da ste makar nakratko zavirili u svet koji funkcioniše po pravilima bitno drugačijim od ostatka sveta.

 

U Severnoj Koreji čak i samo slušanje muzike ili gledanje koncerata izvođača iz Južne Koreje može se smatrati ozbiljnim krivičnim delom. Zbog toga ljudi mogu završiti u zatvoru, poslati na prinudni rad ili biti izloženi još strožim kaznama, u zavisnosti od okolnosti.

Ipak, uprkos strogim zabranama, popularnost južnokorejske pop kulture uspela je da probije granice. Mnogi Severokorejci tajno gledaju serije, slušaju K-pop i upoznaju se sa najvećim zvezdama, među kojima su BTS, Blackpink, a ranije i Girls' Generation, Teen Top i 2PM.

Koliko je uticaj K-popa postao snažan pokazuje i činjenica da je korejski naziv grupe BTS – Bangtan Sonyeondan – prema svedočenjima pojedinih severnokorejskih prebeglica ušao čak i u svakodnevni govor mladih u Severnoj Koreji. To je još jedan dokaz da je kulturni uticaj ponekad jači od najstrožih zabrana.

Pre posete Severnoj Koreji morate proći kroz svojevrsnu obuku: šta smete, a šta ne smete da radite prilikom posete ovoj zemlji. Glavno pravilo – nikako ne iskazivati nepoštovanje prema vođama DNRK ili njihovom liku u formi fotografije, statue, ili cveta. Ako ovo smatrate smešnim ilustovaću vam sudbinom američkog studenta Univerziteta u Virdžiniji, Ota Varmbira koji je početkom 2016. godine posetio Severnu Koreju kao turista. Na povrtaku na aerodromu u Pjongjangu uhapšen je pod optužbom da je pokušao da ukrade propagandni plakat iz hotela u kojem je boravio.

 

U martu 2016. severnokorejski sud ga je osudio na 15 godina prinudnog rada zbog navodnog „subverzivnog delovanja protiv države“. Tokom postupka prikazan je kako daje javno priznanje, ali je ostalo nejasno da li je ono bilo dobrovoljno ili iznuđeno. Posle više od godinu dana zatočeništva, Severna Koreja je 2017. saopštila da je Varmbir u komi.

 

U junu 2017. vraćen je u Sjedinjene Države u stanju koje su lekari opisali kao stanje bez svesti i ozbiljnog oštećenja mozga. Severna Koreja je tvrdila da je uzrok botulizam i dejstvo tablete za spavanje, ali američki lekari nisu potvrdili tu verziju događaja.

 

Oto Varmbir preminuo je 19. juna 2017. godine, samo nekoliko dana nakon povratka kući, u 22. godini života. Tačan uzrok oštećenja mozga nikada nije potpuno razjašnjen. Kasnije je američki savezni sud u građanskom postupku proglasio Severnu Koreju odgovornom za njegovo mučenje i smrt.

 

Njegov slučaj postao je jedan od najpoznatijih i najtragičnijih primera rizika koje strani državljani mogu imati u Severnoj Koreji i značajno je pogoršao odnose između SAD i Severne Koreje.

Uspostavljena direktna avio-linija Beograd–Baku: Azerbejdžan bliži nego ikada

Uspostavljanje direktne avio-linije između Beograda i Bakua predstavlja značajan iskorak u povezivanju Srbije i Azerbejdžana, otvarajući nove mogućnosti za razvoj turizma, ekonomije i kulturne saradnje između dve zemlje.

Nova linija, koju realizuje nacionalna avio-kompanija Srbije Air Serbia, povezuje prestonice Srbije i Azerbejdžana letovima koji se obavljaju dva puta nedeljno. Iz Beograda avioni poleću sredom i nedeljom, dok su polasci iz Bakua predviđeni četvrtkom i nedeljom. Prosečno trajanje leta iznosi oko tri i po sata, čime je ova destinacija sada znatno dostupnija putnicima iz Srbije.

Most između kultura i tržišta

Predstavnici turističkog sektora ističu da nova linija nije samo saobraćajna veza, već važan most između dve zemlje. Florian Sengstschmid, izvršni direktor Azerbaijan Tourism Board, naglasio je da uspostavljanje direktne avio-linije otvara novo poglavlje u saradnji.

„Direktna avio-linija između Beograda i Bakua nije samo nova saobraćajna veza – ona je most između ljudi, kultura i tržišta. Njeno uspostavljanje otvara nove mogućnosti za razvoj turističke, poslovne i kulturne saradnje između Srbije i Azerbejdžana“, izjavio je Sengstschmid.

Veliko interesovanje za novu rutu potvrđuje već visoka popunjenost kapaciteta, koja je dostigla 87 odsto, što ukazuje na rastuću atraktivnost Azerbejdžana kao turističke destinacije među građanima Srbije.

Baku – spoj istorije i modernog

Nova linija omogućava brži pristup Bakuu, gradu koji se ističe jedinstvenim spojem istorije i savremene arhitekture. Stari grad Ičeri Šeher, koji se nalazi na UNESCO listi svetske baštine, predstavlja srce istorijskog nasleđa, dok moderni simboli poput Flame Towers i impresivne urbane infrastrukture svedoče o savremenom razvoju.

Gostima su dostupne i brojne turističke atrakcije – od šetališta duž obale Kaspijskog mora do kulturnih znamenitosti poput Devičanske kule i Palate Širvanšaha. Poseban deo doživljaja čini i gastronomija, u kojoj centralno mesto zauzima tradicionalni azerbejdžanski plov.

Šira turistička ponuda

Azerbejdžan nudi raznovrsna turistička iskustva, koja obuhvataju urbani turizam u Bakuu, ali i prirodne i regionalne atrakcije. Posetioci mogu istraživati planinske predele Kavkaza, tradicionalna sela, vinske rute, kao i spa i wellness destinacije.

Uz kulturno bogatstvo oblikovano susretom različitih civilizacija, zemlja postaje sve privlačnija za međunarodne turiste, uključujući i putnike iz Srbije.

Uspostavljanjem direktne avionske linije između Beograda i Bakua, Srbija i Azerbejdžan dobili su mnogo više od još jedne avio-rute — otvoren je novi most između Balkana i Kavkaza. Putovanje koje je dosad trajalo i do jedanaest sati (sa presedanjima) sada traje oko tri i po sata. Sve nam je to predočeno na, za ovu priliku, organizovanoj Networking Gala večeri.

 

Azerbejdžan je poslednjih godina postao jedno od najbrže razvijajućih čvorišta između Evrope i Azije. To je zemlja neobične geografije i identiteta — deo je Kavkaza, ali kulturno nosi i persijske, turske, ruske i sovjetske slojeve. To je zemlja u kojoj se na istom horizontu vide srednjovekovne tvrđave, brutalističke zgrade iz sovjetskog doba i futuristički neboderi od stakla.

Azerbejdžan je južnokavkaska država koja se nalazi na raskrsnici Istoka i Zapada, na teritoriji gde se susreću granice Evrope i Azije. Geografski položaj Azerbejdžana je imao veliki uticaj na sve sfere života u zemlji, uključujući i kulturu. Ova zemlja, po veličini teritorije koju zauzima najveća je u regionu južnog Kavkaza, ima neverovatno raskošnu i raznoliku kulturu.

Većinu stanovništva čine Azeri, narod muslimanske veroispovesti. Ali ovde u miru žive pripadnici različitih nacionalnosti i vera. U centru Bakua – glavnog grada Azerbejdžana – u neposrednoj blizini nalaze se džamija, sinagoga, pravoslavna i katolička crkva. Arhitektura Bakua je jasan odraz prožimanja istočne i zapadne kulture.

 

Osnivačem azerbejdžanske i sveukupne istočne dramaturgije smatra se Mirza Fatali Ahundov (1812-1878), koji je dobio nadimak „Molijer Istoka“. Njegova književna aktivnost, čiji se početak vezuje za 1830. godinu, bila je usmerena protiv zaostalosti, okrenuta ideji prosvećivanja, slobode i napretka. U periodu od 1850. do 1857. godine napisao je šest komedija i jedan roman. Dramski rad Ahundova predstavljao je temelj za osnivanje prvog nacionalnog pozorišta u Azerbejdžanu. Prva profesionalna pozorišna predstava na azerbejdžanskom jeziku bila je odigrana 10. marta 1873. godine, na inicijativu dvojice prosvetitelja azerbejdžanskog naroda – Hasan bega Zardabija i Nadžaf bega Vezirova. Na sceni Kluba poslovnih ljudi Bakua (sadašnja zgrada Filharmonije) učenici gimnazije odigrali su komad M. F. Ahundova Vezir Lenkoranskog hanstva, a 17. aprila 1873. godine u istoj sali i drugu komediju istog autora Hadži-Kara (Dogodovštine cicije).

Azerbedžan je prepoznatljiv i po sjajnoj muzici. 

Tvorac prve azerbejdžanske i, uopšte, istočne opere bio je sjajan kompozitor Uzeir Hadžibekov (1885-1948). On je takođe začetnik moderne muzike Azerbejdžana, kao i autor himne Republike Azerbejdžana. Svoju prvu operu počeo je da piše 1907. godine, a već sledeće godine održana je njena premijera. U prvoj postavci ove opere učestvovali su budući vodeći umetnici azerbejdžanske kulture. Uzeir Hadžibekov je za libreto opere izabrao poemu slavnog pesnika Fizulija (XV vek) „Lejli i Madžnun“ i koristio žanr narodne muzike i mugama, što je pozitivno uticalo na prihvatanje dela u muslimanskom društvu. Pored opere Lejli i Madžnun, Hadžibekov je autor opereta Aršin mal alan (1913), Ako nije ta, onda je ova (1910) i opere Koroglu (1937), koja je kruna njegovog stvaralaštva. Ova dela su ga proslavila, a uspomena na velikog kompozitora i prosvetitelja koji je značajno doprineo svetskoj kulturi ovekovečena je u mnogim državama sveta, između ostalog i spomenikom u Novom Sadu.

Nacionalna škola klasične muzike, čiji je osnivač bio U. Gadžibekov, iznedrila je talentovane i u svetu poznate kompozitore, poput Karaa Karajeva, Fikreta Amirova, Nijazija i drugih. Ovde takođe treba pomenuti Afrasijaba Badalbejlija, autora prvog baleta (Devojačka kula), i Šafigu Ahundovu, prvu ženu autorku opere (Mladina stena) na muslimanskom Istoku.

Mugam je jedan od glavnih muzičkih žanrova azerbejdžanske narodne muzike, vokalno-instrumentalno delo sa više stavova. U ranim periodima mugam se izučavao kao deo jedinstvene muzičke tradicije, zajedno sa arapskim i turskim makamom, persijskim destgahom i drugim oblicima mugamsko-makamske tradicije i nije bio povezivan isključivo sa azerbejdžanskom kulturom. Medjutim, teorijski i muzički radovi majstora azerbejdžanskog mugama i muzikologa omogućili su zapadnim slušaocima da upoznaju mugam kao deo savremenog kulturnog života Azerbejdžana. Godine 2008. UNESCO je proglasio mugam remek-delom usmene i nematerijalne baštine čovečanstva.

Sam Baku često nazivaju „Dubaijem Kaspijskog mora“, ali taj opis je podosta površan. Grad ima mnogo dublji karakter. Njegovo staro jezgro, Ičeri Šeher pod zaštitom je UNESCO-a i izgleda kao spoj Orijenta i Mediterana: kamene uličice, karavan-saraji, minareti i dvorišta skrivena iza masivnih zidina.

 

Područje Bakua naseljeno je još od praistorije, a važan položaj imao je na Putu svile, što ga je učinilo trgovinskim centrom između Evrope i Azije.

U srednjem veku grad je bio prestonica dinastije Širvanšaha, koja je izgradila poznate građevine poput palate i zidina starog grada.Grad je poznat po kontrastu:

 

-stari kameni grad (Ičeri Šeher)

-moderno arhitektonsko nasleđe (Flame Towers, Heydar Aliyev centar)

 

Upravo ovde se nalazi i čuvena Devojačka kula, simbol grada obavijen legendama.

 

Nasuprot starom gradu stoji futuristički Baku — grad širokih bulevara, luksuznih hotela i neonskih fasada. Najpoznatiji simbol modernog Azerbejdžana su Flame Towers, tri kule koje noću izgledaju kao ogromni plameni jezici. Taj motiv nije slučajan: Azerbejdžan zovu „zemljom vatre“ zbog prirodnog gasa koji vekovima izbija iz zemlje.

 

Nedaleko od Bakua nalazi se i Yanar Dag — „goruća planina“ koja neprekidno tinja još od antičkih vremena.

Posebno je zanimljivo što je Baku danas grad kontrasta: žene u modernoj evropskoj modi prolaze pored staraca koji igraju tavlu uz čaj; sovjetske zgrade stoje tik uz arhitekturu koju potpisuje Zaha Hadid. Njeno najpoznatije delo ovde je Heydar Aliyev Center — talasasta bela građevina koja izgleda kao da lebdi.

 

Od svojih srednjovekovnih utvrđenja do raskošnih vila izgrađenih tokom prvog naftnog buma grada, sovjetskih ostataka do postmodernih nebodera, arhitektura Bakua je, za mnoge putnike, glavni razlog za posetu kaspijskoj metropoli. Pre dva milenijuma, Baku je bio značajan centar zoroastrizma, drevne persijske religije poznate po svojim hramovima vatre. Šetajte uskim ulicama UNESCO-vog starog grada, gde se vekovima stare džamije i palate, nalaze u oštrom kontrastu sa futurističkim Plamenim kulama, koje dominiraju horizontom. Ne propustite ni legendarnu Devojačku kulu, koja sa svojih 29 metara, predstavlja najznačajniji simbol bogate istorije i otpornosti Bakua.

 

Danas je Baku između ostalog poznat po svom živopisnom noćnom životu, raznovrsnoj kulturnoj sceni i kulinarskim delicijama. Za pravi ukus kulture Azerbejdžana, prepustite se pogledima, zvukovima i mirisima Taza Bazara. Ovde se lokalci okupljaju da se tradicionalno cenjkaju oko svežeg voća, aromatičnih začina i ručno izrađenih dragocenosti, pružajući uvid u svakodnevni život Bakua.

 

Azerbejdžanska kuhinja je još jedan razlog za posetu. Ona kombinuje turske, persijske i kavkaske uticaje: pilav sa šafranom i suvim voćem, ražnjići, dolme, jagnjetina i nezaobilazni crni čaj koji se služi u čašama u obliku kruške.

 Tepisi su poseban deo nacionalnog identiteta — Azerbejdžan ima vekovnu tradiciju tkanja, a muzeji u Bakuu izgledaju gotovo kao galerije apstraktne umetnosti.

Istorijski gledano, Azerbejdžan je vekovima bio raskrsnica carstava. Kroz njega su prolazili Persijanci, Arapi, Mongoli i Rusi, a u XX veku postao je važan centar sovjetske naftne industrije. Nije slučajno što je upravo bakinska nafta igrala veliku ulogu u strategijama tokom II svetskog rata.

 

Državljanima Srbije trenutno nije potrebna viza za turistički odlazak u Azerbejdžan. Može se boraviti do 90 dana bez vize, odnosno do 90 dana u okviru perioda od 180 dana.

I na kraju da se oprostimo sa još jednom prelepom muzičkom numerom.