Uspostavljena direktna avio-linija Beograd–Baku: Azerbejdžan bliži nego ikada

Uspostavljanje direktne avio-linije između Beograda i Bakua predstavlja značajan iskorak u povezivanju Srbije i Azerbejdžana, otvarajući nove mogućnosti za razvoj turizma, ekonomije i kulturne saradnje između dve zemlje.

Nova linija, koju realizuje nacionalna avio-kompanija Srbije Air Serbia, povezuje prestonice Srbije i Azerbejdžana letovima koji se obavljaju dva puta nedeljno. Iz Beograda avioni poleću sredom i nedeljom, dok su polasci iz Bakua predviđeni četvrtkom i nedeljom. Prosečno trajanje leta iznosi oko tri i po sata, čime je ova destinacija sada znatno dostupnija putnicima iz Srbije.

Most između kultura i tržišta

Predstavnici turističkog sektora ističu da nova linija nije samo saobraćajna veza, već važan most između dve zemlje. Florian Sengstschmid, izvršni direktor Azerbaijan Tourism Board, naglasio je da uspostavljanje direktne avio-linije otvara novo poglavlje u saradnji.

„Direktna avio-linija između Beograda i Bakua nije samo nova saobraćajna veza – ona je most između ljudi, kultura i tržišta. Njeno uspostavljanje otvara nove mogućnosti za razvoj turističke, poslovne i kulturne saradnje između Srbije i Azerbejdžana“, izjavio je Sengstschmid.

Veliko interesovanje za novu rutu potvrđuje već visoka popunjenost kapaciteta, koja je dostigla 87 odsto, što ukazuje na rastuću atraktivnost Azerbejdžana kao turističke destinacije među građanima Srbije.

Baku – spoj istorije i modernog

Nova linija omogućava brži pristup Bakuu, gradu koji se ističe jedinstvenim spojem istorije i savremene arhitekture. Stari grad Ičeri Šeher, koji se nalazi na UNESCO listi svetske baštine, predstavlja srce istorijskog nasleđa, dok moderni simboli poput Flame Towers i impresivne urbane infrastrukture svedoče o savremenom razvoju.

Gostima su dostupne i brojne turističke atrakcije – od šetališta duž obale Kaspijskog mora do kulturnih znamenitosti poput Devičanske kule i Palate Širvanšaha. Poseban deo doživljaja čini i gastronomija, u kojoj centralno mesto zauzima tradicionalni azerbejdžanski plov.

Šira turistička ponuda

Azerbejdžan nudi raznovrsna turistička iskustva, koja obuhvataju urbani turizam u Bakuu, ali i prirodne i regionalne atrakcije. Posetioci mogu istraživati planinske predele Kavkaza, tradicionalna sela, vinske rute, kao i spa i wellness destinacije.

Uz kulturno bogatstvo oblikovano susretom različitih civilizacija, zemlja postaje sve privlačnija za međunarodne turiste, uključujući i putnike iz Srbije.

Uspostavljanjem direktne avionske linije između Beograda i Bakua, Srbija i Azerbejdžan dobili su mnogo više od još jedne avio-rute — otvoren je novi most između Balkana i Kavkaza. Putovanje koje je dosad trajalo i do jedanaest sati (sa presedanjima) sada traje oko tri i po sata. Sve nam je to predočeno na, za ovu priliku, organizovanoj Networking Gala večeri.

 

Azerbejdžan je poslednjih godina postao jedno od najbrže razvijajućih čvorišta između Evrope i Azije. To je zemlja neobične geografije i identiteta — deo je Kavkaza, ali kulturno nosi i persijske, turske, ruske i sovjetske slojeve. To je zemlja u kojoj se na istom horizontu vide srednjovekovne tvrđave, brutalističke zgrade iz sovjetskog doba i futuristički neboderi od stakla.

Azerbejdžan je južnokavkaska država koja se nalazi na raskrsnici Istoka i Zapada, na teritoriji gde se susreću granice Evrope i Azije. Geografski položaj Azerbejdžana je imao veliki uticaj na sve sfere života u zemlji, uključujući i kulturu. Ova zemlja, po veličini teritorije koju zauzima najveća je u regionu južnog Kavkaza, ima neverovatno raskošnu i raznoliku kulturu.

Većinu stanovništva čine Azeri, narod muslimanske veroispovesti. Ali ovde u miru žive pripadnici različitih nacionalnosti i vera. U centru Bakua – glavnog grada Azerbejdžana – u neposrednoj blizini nalaze se džamija, sinagoga, pravoslavna i katolička crkva. Arhitektura Bakua je jasan odraz prožimanja istočne i zapadne kulture.

 

Osnivačem azerbejdžanske i sveukupne istočne dramaturgije smatra se Mirza Fatali Ahundov (1812-1878), koji je dobio nadimak „Molijer Istoka“. Njegova književna aktivnost, čiji se početak vezuje za 1830. godinu, bila je usmerena protiv zaostalosti, okrenuta ideji prosvećivanja, slobode i napretka. U periodu od 1850. do 1857. godine napisao je šest komedija i jedan roman. Dramski rad Ahundova predstavljao je temelj za osnivanje prvog nacionalnog pozorišta u Azerbejdžanu. Prva profesionalna pozorišna predstava na azerbejdžanskom jeziku bila je odigrana 10. marta 1873. godine, na inicijativu dvojice prosvetitelja azerbejdžanskog naroda – Hasan bega Zardabija i Nadžaf bega Vezirova. Na sceni Kluba poslovnih ljudi Bakua (sadašnja zgrada Filharmonije) učenici gimnazije odigrali su komad M. F. Ahundova Vezir Lenkoranskog hanstva, a 17. aprila 1873. godine u istoj sali i drugu komediju istog autora Hadži-Kara (Dogodovštine cicije).

Azerbedžan je prepoznatljiv i po sjajnoj muzici. 

Tvorac prve azerbejdžanske i, uopšte, istočne opere bio je sjajan kompozitor Uzeir Hadžibekov (1885-1948). On je takođe začetnik moderne muzike Azerbejdžana, kao i autor himne Republike Azerbejdžana. Svoju prvu operu počeo je da piše 1907. godine, a već sledeće godine održana je njena premijera. U prvoj postavci ove opere učestvovali su budući vodeći umetnici azerbejdžanske kulture. Uzeir Hadžibekov je za libreto opere izabrao poemu slavnog pesnika Fizulija (XV vek) „Lejli i Madžnun“ i koristio žanr narodne muzike i mugama, što je pozitivno uticalo na prihvatanje dela u muslimanskom društvu. Pored opere Lejli i Madžnun, Hadžibekov je autor opereta Aršin mal alan (1913), Ako nije ta, onda je ova (1910) i opere Koroglu (1937), koja je kruna njegovog stvaralaštva. Ova dela su ga proslavila, a uspomena na velikog kompozitora i prosvetitelja koji je značajno doprineo svetskoj kulturi ovekovečena je u mnogim državama sveta, između ostalog i spomenikom u Novom Sadu.

Nacionalna škola klasične muzike, čiji je osnivač bio U. Gadžibekov, iznedrila je talentovane i u svetu poznate kompozitore, poput Karaa Karajeva, Fikreta Amirova, Nijazija i drugih. Ovde takođe treba pomenuti Afrasijaba Badalbejlija, autora prvog baleta (Devojačka kula), i Šafigu Ahundovu, prvu ženu autorku opere (Mladina stena) na muslimanskom Istoku.

Mugam je jedan od glavnih muzičkih žanrova azerbejdžanske narodne muzike, vokalno-instrumentalno delo sa više stavova. U ranim periodima mugam se izučavao kao deo jedinstvene muzičke tradicije, zajedno sa arapskim i turskim makamom, persijskim destgahom i drugim oblicima mugamsko-makamske tradicije i nije bio povezivan isključivo sa azerbejdžanskom kulturom. Medjutim, teorijski i muzički radovi majstora azerbejdžanskog mugama i muzikologa omogućili su zapadnim slušaocima da upoznaju mugam kao deo savremenog kulturnog života Azerbejdžana. Godine 2008. UNESCO je proglasio mugam remek-delom usmene i nematerijalne baštine čovečanstva.

Sam Baku često nazivaju „Dubaijem Kaspijskog mora“, ali taj opis je podosta površan. Grad ima mnogo dublji karakter. Njegovo staro jezgro, Ičeri Šeher pod zaštitom je UNESCO-a i izgleda kao spoj Orijenta i Mediterana: kamene uličice, karavan-saraji, minareti i dvorišta skrivena iza masivnih zidina.

 

Područje Bakua naseljeno je još od praistorije, a važan položaj imao je na Putu svile, što ga je učinilo trgovinskim centrom između Evrope i Azije.

U srednjem veku grad je bio prestonica dinastije Širvanšaha, koja je izgradila poznate građevine poput palate i zidina starog grada.Grad je poznat po kontrastu:

 

-stari kameni grad (Ičeri Šeher)

-moderno arhitektonsko nasleđe (Flame Towers, Heydar Aliyev centar)

 

Upravo ovde se nalazi i čuvena Devojačka kula, simbol grada obavijen legendama.

 

Nasuprot starom gradu stoji futuristički Baku — grad širokih bulevara, luksuznih hotela i neonskih fasada. Najpoznatiji simbol modernog Azerbejdžana su Flame Towers, tri kule koje noću izgledaju kao ogromni plameni jezici. Taj motiv nije slučajan: Azerbejdžan zovu „zemljom vatre“ zbog prirodnog gasa koji vekovima izbija iz zemlje.

 

Nedaleko od Bakua nalazi se i Yanar Dag — „goruća planina“ koja neprekidno tinja još od antičkih vremena.

Posebno je zanimljivo što je Baku danas grad kontrasta: žene u modernoj evropskoj modi prolaze pored staraca koji igraju tavlu uz čaj; sovjetske zgrade stoje tik uz arhitekturu koju potpisuje Zaha Hadid. Njeno najpoznatije delo ovde je Heydar Aliyev Center — talasasta bela građevina koja izgleda kao da lebdi.

 

Od svojih srednjovekovnih utvrđenja do raskošnih vila izgrađenih tokom prvog naftnog buma grada, sovjetskih ostataka do postmodernih nebodera, arhitektura Bakua je, za mnoge putnike, glavni razlog za posetu kaspijskoj metropoli. Pre dva milenijuma, Baku je bio značajan centar zoroastrizma, drevne persijske religije poznate po svojim hramovima vatre. Šetajte uskim ulicama UNESCO-vog starog grada, gde se vekovima stare džamije i palate, nalaze u oštrom kontrastu sa futurističkim Plamenim kulama, koje dominiraju horizontom. Ne propustite ni legendarnu Devojačku kulu, koja sa svojih 29 metara, predstavlja najznačajniji simbol bogate istorije i otpornosti Bakua.

 

Danas je Baku između ostalog poznat po svom živopisnom noćnom životu, raznovrsnoj kulturnoj sceni i kulinarskim delicijama. Za pravi ukus kulture Azerbejdžana, prepustite se pogledima, zvukovima i mirisima Taza Bazara. Ovde se lokalci okupljaju da se tradicionalno cenjkaju oko svežeg voća, aromatičnih začina i ručno izrađenih dragocenosti, pružajući uvid u svakodnevni život Bakua.

 

Azerbejdžanska kuhinja je još jedan razlog za posetu. Ona kombinuje turske, persijske i kavkaske uticaje: pilav sa šafranom i suvim voćem, ražnjići, dolme, jagnjetina i nezaobilazni crni čaj koji se služi u čašama u obliku kruške.

 Tepisi su poseban deo nacionalnog identiteta — Azerbejdžan ima vekovnu tradiciju tkanja, a muzeji u Bakuu izgledaju gotovo kao galerije apstraktne umetnosti.

Istorijski gledano, Azerbejdžan je vekovima bio raskrsnica carstava. Kroz njega su prolazili Persijanci, Arapi, Mongoli i Rusi, a u XX veku postao je važan centar sovjetske naftne industrije. Nije slučajno što je upravo bakinska nafta igrala veliku ulogu u strategijama tokom II svetskog rata.

 

Državljanima Srbije trenutno nije potrebna viza za turistički odlazak u Azerbejdžan. Može se boraviti do 90 dana bez vize, odnosno do 90 dana u okviru perioda od 180 dana.

I na kraju da se oprostimo sa još jednom prelepom muzičkom numerom.

🚌 Put u Transilvaniju: Kluž

 

  

Putovanje u Transilvaniju oduvek nosi dozu tajanstvenosti i uzbuđenja. To je kraj gde se istorija i legenda prepliću na svakom koraku, gde srednjovekovne tvrđave izranjaju iz pejzaža, a priče o vitezovima, kraljevima i starim vremenima kao da još uvek žive u kamenu. Još od prvih kilometara, uz bluz dijalog Gileta i Caneta, dok se put polako udaljava od svakodnevice, jasno je da nas čeka nešto posebno – putovanje kroz prostor u kojem se prošlost ne zaboravlja, već se oseća.

 

Rani jutarnji sati protiču u znaku puta, uz lagano smenjivanje predela. Ravnice se pretvaraju u brežuljke, a brežuljci u pitome planinske pejzaže. Sela kroz koja prolazimo deluju kao da su ostala zarobljena u vremenu – šarena dvorišta, crkveni tornjevi i spokojna svakodnevica koja odoleva ubrzanom ritmu modernog sveta.

 

Malo dremanja, malo razgledanje, poneka kobaja sa jogurtom i prvim jutarnjim kapućinom. Pred nama je dan pun zanimljivih aktivnosti.

 

Kako se približavamo srcu Transilvanije, osećaj se menja. Vazduh kao da postaje svežiji, a pejzaž dobija onu prepoznatljivu notu koja ovaj region čini posebnim. U daljini se pojavljuju prvi obrisi većih gradova, ali i dalje dominiraju priroda i mir.

 

Put ka Klužu protiče u znaku iščekivanja. Ovaj grad nije samo još jedna stanica na mapi, već mesto koje predstavlja spoj svega onoga što Transilvanija jeste – istorije, kulture, mitova i živog urbanog duha. Kako se približavamo, saobraćaj postaje gušći, ulice šire, a atmosfera življa.

Ulazak u Kluž donosi osećaj da smo stigli u centar zbivanja. Grad nas dočekuje svojom energijom – moderni bulevari i stara gradska jezgra stapaju se u celinu koja odiše životom. Iako je reč o drugom po veličini gradu u Rumuniji, on i dalje čuva svoju dušu, skrivenu u uskim ulicama, starim zgradama i trgovima koji pričaju priče stare vekovima.

 

⚒Rudnik soli Salina Turda

 

U jutarnjim časovima ovog predivnog majskog dana, dok se sunce tek probija kroz blagu izmaglicu Transilvanije, stižemo u Turdu – grad koji svojim spokojnim ulicama i tihim trgovima čuva vekove istorije. Grad ima oko 66 hiljada stanovnika i nalazi se na jugu Transilvanije.

 Na prvi pogled nenametljiv, a ipak duboko ukorenjen u prošlost, ovaj grad nosi uspomenu na rimsko doba, kada je bio poznat pod imenom Potaissa.

 

Tragovi tog vremena i danas kao da pričaju kroz kaldrmu i stare fasade, pozivajući putnika da zastane i oslušne.

 

Dan započinjemo posetom rudniku soli Turda (Salina Turda) koji postoji još od antičkog doba, ali se prvi pisani dokument pojavljuje tek 1271. godine, a izdala ga je ugarska kancelarija.

 Ovo je jedan od najspektakularnijih rudnika soli na svetu. Rudnik je nastao  ljudskim trudom – u dubinama Transilvanije, kopanjem soli nataloženom nakon isparavanja mora. Kažu da su rezerve soli tolike da bi zadovoljile potrebe svakog čoveka na našoj planeti za narednih 60 godina.

Danas je impozantno zdanje pretvoreno u vazdušnu banju i zabavni park. Već na samom ulazu postaje jasno da nas očekuje nešto nesvakidašnje.

 

Hladan dah podzemlja susreće toplotu spoljnog sveta, kao pozivnica za avanturu koja vodi daleko ispod površine. Zvanično je rudnik zatvoren 1932. godine. Tokom drugog svetskog rata ovde su se nalazili bunkeri, a kasnije je služio za čuvanje sira.

 

U muzejskom delu su ostaci mašina i maketa koja pokazuje proces izvlačenja soli. Tužan deo priče je taj da su za izvlačenje koristili konje austrijske konjice koji su bili pred penzijom. I nakon samo dve nedelje rada u rudniku konji bi potpuno oslepeli (zbog mraka, a onda pri izlasku na dnevno svetlo). So je ovde vrhunskog kvaliteta pa u jednoj prostoriji možete sa tavanice odlomiti i probati so čistoće čak 99,9%. Radnici su bili bedno plaćeni – 1 srebrnjak mesečno ili 260 g soli.

 

U zabavni park je pretvoren 1992. godine i danas je u 100 najspektakularnijih turističkih atrakcija sveta. Ovde se nalazi futuristički zabavni park sa dva nivoa. U prvom se nalazi ogroman panoramski točak, mini golf tereni, bilijarski i ping- pong stolovi, teren za rukomet, kuglana…

 

Prostor je neverovatnih dimenzija. I gde god pogledate su naslage soli, na stenama, stepenicama, ogradama. Njihova belina plus neonska sveta daju prizor koji se jednom viđa.

 

Silazak u rudnik je poseban doživljaj sam po sebi. Pred nama se otvara izbor – 172 stepenika koji se spiralno spuštaju ka dubini ili moderan lift koji nas brzo vodi niz 13 spratova. Oko nas se otvaraju ogromne galerije i hodnici čije dimenzije oduzimaju dah. Slojevi naslaga soli, poput stranica neke drevne knjige, pričaju priču o milenijumima geoloških promena.

 

U jednom trenutku, pred očima se pojavljuje prizor koji deluje gotovo nestvarno – u srcu rudnika, na oko 42 metra dubine, smešten je pravi mali svet zabave i odmora. Panoramski točak se polako okreće pod svodovima od soli, kao da lebdi između realnosti i mašte. Oko njega su raspoređeni sadržaji koji dodatno pojačavaju osećaj neobičnosti: mini golf, stoni tenis, bilijar, pa čak i mali kutci za odmor i suvenirnica u kojoj putnici traže uspomenu na ovo jedinstveno iskustvo.

 

Ipak, pravo čudo krije se još dublje. Spuštamo se do podzemnog jezera, skrivenog na impresivnih 112 metara ispod zemlje. I ovde postoji lift i još uže stepenice. A kada siđete čućete smeh i vrisku ljudi koji veslaju po slanom jezeru. Preko mostića se stiže do ostrva na kome možete iznajmiti čamac za veslanje. Čamci su predviđeni za tri osobe. Površina vode je mirna kao ogledalo, odražavajući svetla koja stvaraju gotovo nadrealnu atmosferu. Voda je tamna i izuzetno slana. Ulazimo u mali čamac i lagano klizimo po vodi, okruženi tišinom koja ima gotovo meditativni karakter. U tom trenutku, vreme kao da prestaje da postoji – ostaje samo blagi zvuk vesla i osećaj potpune izolacije od sveta iznad.

 

Pored vizuelnog i emocionalnog doživljaja, Salina Turda pruža i blagodat za telo. Vazduh u rudniku, zasićen sitnim česticama soli, ima lekovita svojstva. Dok udišemo duboko, osećamo kako pluća primaju neobičnu svežinu – prirodnu terapiju koju su vekovima unazad cenili oni koji su ovde dolazili u potrazi za olakšanjem. Halo terapija, kako se danas naziva, posebno prija osobama sa respiratornim problemima, ali i svima koji žele trenutak čistog i zdravog disanja. Ulaznice su radnim danima nešto jeftinije, a vikendom su 17 €. Inače jednim delom je i danas aktivan.

 

Kada se, nakon ovog podzemnog putovanja, vratimo na svetlost dana, Turda nam deluje drugačije. Možda je sada pravo vreme za posetu botaničkoj bašti “Aleksandru Borza”. Za cenu ulaznice od 16 RON dobijate upliv u zelenu oazu, sa cvećem, japansim vrtom, staklenom baštom sa egzotičnim biljkama, a radnim danima možete posetiti i Botanički muzej.

 

Napoka – antički koreni današnjeg Klužа

 

Ispod živih ulica današnjeg Kluž-Napoka krije se drevni grad — Napoka. Osnovan u rimsko doba, Napoka je bio važan urbani centar provincije Dakije nakon rimskog osvajanja Dakija.

Danas su ostaci Napoke delimično vidljivi, ali i razbacani — možete ih pronaći u temeljima zgrada, ispod trgova, pa čak i u muzejima.

 

Najviše artefakata čuva Nacionalni muzej transilvanijske istorije, u kojem se mogu videti rimski natpisi, skulpture i svakodnevni predmeti koji pripovedaju priču o životu pre gotovo  hiljade godina.

 

Napoka nije spektakularno očuvana poput nekih drugih rimskih gradova, ali upravo ta “skrivenost” daje joj posebnu čar — morate je zamišljati, rekonstruisati u mašti dok hodate modernim ulicama.

 

Putovanje kroz Kluž-Napoka ima onu dozu čudnog nesklada  između drevnog i novog, između istorije, još žive i svakodnevice koja se neumorno kreće dalje. No, među svim ulicama, trgovima i fasadama, jedno mesto posebno privlači pažnju — grko-katolička crkva koja je još uvek u izgradnji.

 

Na prvi pogled, gradilište može da deluje kao i svako drugo: skela, beton, radnici koji strpljivo slažu budućnost u fazama. Ali ovde je drugačije. Dok stojite ispred nezavršеne strukture, koja nije ni strogo tradicionalna vizantijska arhitektura, ali ni potpuno moderna, kao da sama građevina pokušava da pomiri prošlost i sadašnjost. Betonski lukovi podsećaju na stare crkve, dok otvoreni prostori, čelične rešеtke i metalne kupole nagoveštavaju savremenost. Sve deluje kao proces — ne samo gradnje, nego i traženja identiteta u današnjem ludom vremenu.

 

Najzanimljiviji deo putovanja nisu bili ni zidovi ni dizajn, nego ljudi. Radnici koji tu rade često su svesni da učеstvuju u nečemu većem od običnog projekta. Razgovori s prolaznicima otkrivaju ponos, ali i nestrpljenje — svi čekaju trenutak kada će crkva biti završena i otvorena.Tu je uvek grupa radoznalaca. Za mnoge, to neće biti samo mesto molitve, nego znak da se istorija može oživeti.

 

🐕 Jedna veoma simpatična objava rumunske granične policije sa aerodroma u Klužu (Cluj-Napoca) Oni su podelili fotografiju policijskog psa — takođe pripadnika granične policije, i napisali:

 

"Baš ovde će vas dočekati naš četvoronožni kolega. Izgleda prijateljski i jeste takav, ali ipak od vas zavisi da li će se susret završiti osmehom…..ili detaljnom kontrolom...”

 

Nisam išао do aerodroma, ali sam siguran da bi me brt prepoznao

 

Kluž je danas jedan od najdinamičnijih gradova u Rumuniji — IT centar, studentski grad, kulturno središte. I upravo zato ova crkva ima dodatnu težinu: ona raste zajedno s gradom koji se stalno menja.

 

Dok moderni kafići i startupovi niču na svakom koraku, ova građevina podseća da razvoj nije samo tehnološki ili ekonomski — nego i duhovni i kulturni.

 

Ostale znamenitosti Klužа

 

⛪ Crkva Sv. Mihovila је dominantna građevina na glavnom trgu — jedan od najboljih primera gotske arhitekture u Rumuniji. Njen toranj dominira gradom, a unutrašnjost odiše mirnoćom i istorijom.

🏰 Trg Ujedinjenja i statua Matije Korvina. Srce grada je Trg ujedinjenja, na kojem se nalazi impozantna statua Matije Korvina, jednog od najpoznatijih vladara ovog prostora. Trg je okružen baroknim i renesansnim zgradama, savršeno mesto za upijanje atmosfere grada.

🏛️ Banfi palata je barokni dragulj grada u kojem se danas nalazi Muzej umetnosti.

🌳 Za predah od urbanog ritma tu je glavni gradski park Simiona Bărnuțiua. Šetnja uz jezero, zelenilo i stari kazino čine ga idealnim mestom za opuštanje.

 

Kluž-restoran Rod ponudio mi je pačije grudi sa bejbi šargarepom pireom i sosom od višаnja uz Azuga nefiltrirano vajs pivo.

 

Alba Julija

 

Jutro započinje u opuštenom ritmu, uz doručak koji donosi prve mirise dana – topla kafa, sveže pecivo i tiha očekivanja novog poglavlja putovanja. Dok se kroz autobuski prozor polako razliva svetlost i menja predele, sabiram utiske od prethodnog dana, a pred nama se otvara nova etapa – put ka jednom od najznačajnijih istorijskih mesta Rumunije.

 

Put nas vodi dalje kroz pitome predele Transilvanije, gde se smenjuju brežuljci, mala sela i široke ravnice, koje kao da čuvaju sećanja na burnu prošlost. Kako se približavamo Alba Juliji, pejzaž postaje sve dostojanstveniji, a i sam grad počinje da se nazire kao mesto posebnog značaja. Nije slučajno što ga nazivaju „drugom prestonicom“ – kroz vekove upravo ovde su se donosile ključne odluke koje su oblikovale sudbinu ovog regiona.

 

Ovde je održano prvo ujedinjenje iz 1600. godine, tokom vladavine Mihaja Vitjazua. Zatim se, 1918. godine, odigralo Veliko ujedinjenje 1. decembra, ispunivši vekovni san Rumuna.

Alba Julija leži na reci Mureš, u južnom delu Transilvanije, i poznata je i kao erdeljski Beograd, jer su se tu doseljavali Srbi tokom seoba. Izgrađena je na mestu gde je nekada bio rimski grad Apulum.

 Ulazak u Alba Juliju deluje poput putovanja kroz vreme. Grad odiše mirom, ali i snažnim istorijskim nabojem. Oseća se da je ovde svaki kamen deo neke velike priče. Ovde ćete takođe naći “Biblioteku Batjaneum“, bogatu retkim rukopisima. Upravo ovde je utočište našao čuveni Janoš Hunjadi, poznat u narodnom predanju i kao Sibinjanin Janko – vojskovođa i junak, čije ime i danas odzvanja istorijom srednje Evrope.

 Baš sam nedavno odgledao seriju o njegovom životu i borbi. Njegova želja da bude sahranjen na ovom mestu dodatno podcrtava značaj grada.

 

Obilazak započinjemo u srcu tvrđave Alba Karolina – monumentalnog zdanja iz XVIII veka, jedne od najvećih i najočuvanijih tvrđava u ovom delu Evrope. Ona je najveći predstavnik Voban tipa tvrđava, odnosno tvrđava u obliku zvezde. Tvrđava je sagrađena po zahtevu Karla VI na mestu nekadašnjeg rimskog utvrđenja, po projektu italijanskog arhitekte Đovanija Viskontija. Gradilo ju je 20 hiljada kmetova. Prostire se na 140 hektara, ima šest kapija, tri odbrambena prstena u obliku zvezde, mnogobrojne kule, u njoj je stalno boravilo 10 hiljada vojnika. Njeni bedemi, bastioni i impozantne kapije stvaraju osećaj sigurnosti, ali i divljenja prema veštini graditelja.

Potom obilazim ostatke rimskog kastruma. Pošto su se rimski vladari brzo menjali, na statui bi skinuli glavu i stavili novu.

 

Dok prolazimo kroz raskošno ukrašene ulaze, sa bogatim reljefima i skulpturama, čini se kao da koračamo kroz drugu epohu, u vreme carskih vojski i velikih istorijskih preokreta. Vrhunac obilaska svakako su veličanstvene kapije tvrđave.

 

Glavna atrakcija smena straže dešava se svakog dana u podne, od maja do septembra. Vikendom stvari postaju još zanimljivije, jer se puca iz topa i diže se zastava. Petkom, od 19:00 časova, ispred četvrte kapije, ispred Rimokatoličke katedrale, održava se predstava sa gladijatorima i članovima XIII legije Đemina. Ovde treba zastati, ako ništa onda zbog restorana Čeh-in (Czech In). U restoranu služe odlično točeno pivo, a moći ćete takođe da probate i supu od piva, zečetinu u sosu od paradajza, a nemojte zaobići ni dezert šomlo.

 

Šetnja se nastavlja ka Pravoslavnoj crkvi ujedinjenja – simbolu jednog od najvažnijih trenutaka u modernoj istoriji Rumunije. Njena arhitektura odiše jednostavnom elegancijom, ali istovremeno nosi snažnu simboliku zajedništva i identiteta. Sama crkva podignuta je 1921–1922. godine. Freske su radili Kostin Petresku i njegovi učenici u neovizantijskom stilu, sa mnogo istorijskih i nacionalnih motiva.

 

Na mestu velikog ujedinjenja Transilvanije sa Rumunijom, održano je krunisanje Ferdinanda I i kraljice Marije, prvih monarha velike Rumunije 1922 god. O protokolu se izričito vodilo računa pa pošto je kralj Ferdinand bio katolik krunisanje je održano u dvorištu pravoslavne crkve. Kraljeva kruna bila je od čelika izlivenog od zaplenjenog turskog topa, a Marijina krunu od zlata.

Nedaleko odatle uzdiže se veličanstvena katolička katedrala Svetog Mihajla – jedno od najstarijih i najznačajnijih sakralnih zdanja u regionu. Ulaskom unutra, atmosfera postaje tiša, gotovo svečana. Tu, u njenoj unutrašnjosti, nalazi se grob Janoša Hunjadija, mesto gde istorija poprima ličnu dimenziju i gde se oseća težina vremena.

 

Janoš Hunjadi (oko 1407–1456), bio je jedan od najvećih vojskovođa srednjeg veka i čuveni odbrambeni junak Evrope u borbi protiv Osmanskog carstva. Rođen je najverovatnije u oblasti Transilvanije, a poticao je iz nižeg plemstva. Zahvaljujući vojnom talentu i sposobnostima, brzo je napredovao i postao jedan od najuticajnijih ljudi u Ugarskoj. Obavljao je dužnost erdeljskog vojvode, a kasnije i regenta Ugarske.

 

Proslavio se brojnim pobedama nad Osmanlijama, posebno u periodu tzv. „dugih ratova“ sredinom XV veka. Njegova najpoznatija pobeda bila je odbrana Beograda 1456. godine, kada je zaustavio veliku osmansku vojsku pod vođstvom sultana Mehmeda II, čime je sprečio dalji prodor Osmanlija u srednju Evropu. Iste godine, ubrzo nakon pobede, Hunjadi je preminuo od kuge u Zemunu.

 

Poseta Muzeju ujedinjenja u Alba Juliji započinje tik uz monumentalne zidine tvrđave...

A kad govorimo već o ujedinjenju tema ponovnog spajanja Rumunije i Moldavije dobija nezapamćen zamah. Prvi put u istoriji obe zemlje istovremeno vode čelnici koji otvoreno zagovaraju ujedinjenje. Sadašnja moldavska predsednica Maja Sandu poznata je zagovornica ujedinjenja. Rumunski predsednik Nikušor Dan otvoreno podupire tu ideju i izjavljuje:

"Rumunija je spremna."

 

Nekadašnje Kneževinu Moldaviju su 1812. međusobno podelili tadašnja Rusija i Osmansko Carstvo. Granica - gatovo točno po sredini - bila je reka Prut.

 

 Steam Punk muzej u Albi Juliji

Poseta Steam Punk muzeju u Alba Juliji predstavlja pravo malo iznenađenje u ovom gradu bogate istorije – nešto potpuno drugačije od tvrđava i srednjovekovne arhitekture, ali jednako zanimljivo. Ulazak u muzej deluje kao prelazak u paralelni svet.

Već na pragu, posetilac shvata da ovde ne važe uobičajena pravila – stvarnost se prepliće sa maštom, a istorija se reinterpretira kroz prizmu umetnosti i alternativne tehnologije. Prostor je ispunjen neobičnim instalacijama napravljenim od metala, starih mašina, zupčanika i cevi, koje zajedno stvaraju futurističku viziju prošlosti.

Sam koncept steampunk-a zasniva se na ideji „kako bi svet izgledao da se tehnologija razvijala u viktorijanskom dobu, pokretana parom“ – i upravo to muzej uspešno dočarava.

Eksponati podsećaju na izume iz romana Žila Verna ili H. G. Velsa: futurističke mašine koje izgledaju kao da su napravljene u XIX veku, neobične letelice, mehaničke konstrukcije i fantastična bića sastavljena od industrijskih delova.

Krećući se kroz postavku, posetioci nailaze na figure likova iz zamišljenog sveta – avanturisti, izumitelji i neobične ličnosti koje deluju kao da su izašle iz neke alternativne istorije. Svaki detalj je pažljivo osmišljen: naočare sa bronzanim okvirima, kožni dodaci, cevi i ventili koji „oživljavaju“ statične predmete.

Poseban utisak ostavlja igra svetlosti i senke. Osvetljenje je diskretno, često toplo i prigušeno, čime dodatno naglašava teksturu metala i stvara atmosferu tajanstvenosti. Zvuci mehaničkih pokreta i tiho „zujanje“ doprinose osećaju da se nalazimo unutar neke neobične radionice iz prošlosti budućnosti.

Ono što ovaj muzej čini posebnim jeste njegova interaktivnost i kreativnost. Nije reč o klasičnoj muzejskoj postavci sa strogim pravilima – naprotiv, prostor podstiče radoznalost i maštu. Posetioci se često zadržavaju duže nego što su planirali, fotografišu detalje i pokušavaju da „razumeju“ svet koji je ovde stvoren.

Poseta Steam Punk muzeju u Alba Juliji predstavlja zanimljiv kontrast svemu što smo videli tokom dana. Nakon rimskih ostataka, srednjovekovnih katedrala i tvrđava, ulazak u ovaj prostor deluje kao kratko putovanje u drugačiju dimenziju – onu u kojoj istorija nije samo ono što je bilo, već i ono što je moglo biti.

Adresa: Str. Ștefan Octavian Iosif br. 4

Radno vreme

Ponedeljak – subota: 12:00 – 20:00

Nedelja: 11:00 – 19:00 [steampunk.ro]

(ulaz se obično zatvara oko 45 min pre kraja radnog vremena)

Cena ulaznice

Odrasli: oko 70 RON (≈ 14 €)

Studenti: oko 55 RON (≈ 11 €)

Deca: oko 40 RON (≈ 8 €)

Deca do 3 godine: besplatno

Na izlasku iz muzeja, vraćamo se u stvarnost, ali sa osmehom i utiskom da smo na trenutak zakoračili u svet mašte, gde granice između prošlosti i budućnosti ne postoje. Kao da smo otkrili skrivenu dušu ovog čudesenog grada, onu koja se ne vidi na prvi pogled, već se oseća u tišini duboko ispod zemlje.

🏰 Hunedoar i zamak Korvin

 

Dolazak u Hunedoar donosi potpuno drugačiju atmosferu – grad deluje mirno i gotovo nenametljivo, ali već na prvi pogled jasno je da krije jedno od najvećih blaga Rumunije. Podignut u vreme socijalizma i nagle industralizacije, mene zanima iz sasvim drugog razloga.

Smešten u zapadnom delu Transilvanije, ovaj grad je vekovima bio važna tačka na raskrsnici kultura, vojska i puteva.

 

Istorija Hunedoara seže još u antičko doba, kada su Rimljani na ovom području podizali naselja i utvrđenja. Ipak, pravi uspon grada počinje u srednjem veku, kada dospeva pod vlast porodice Hunjadi.

 

 Upravo zahvaljujući Janošu Hunjadiju, Hunedoar postaje značajan politički i vojni centar ovog dela Ugarske. Kasnije, tokom vekova, grad je prolazio kroz različite faze: bio je deo Kneževine Transilvanije, zatim dolazi pod vlast Habzburške monarhije.

 

⚔️U daljini se, poput prizora iz bajke, uzdiže zamak koji dominira prostorom i privlači pogled čim mu se približite. Kao da izranja iz prošlosti, okružen mostovima i kamenim zidinama, zamak Korvin izgleda nestvarno, gotovo filmski. Avantura počinje već prelaskom preko dugog drvenog mosta koji vodi ka ulazu. Ispod njega se pruža duboka provalija, što dodatno pojačava osećaj da zakoračujemo u srednjovekovni svet.

 

Koraci odzvanjaju dok prilazim kapiji, a visoke kule i zidine ostavljaju snažan utisak moći i veličine. Ulaskom u zamak, prostor počinje da priča svoju priču. Kameni hodnici, visoki svodovi i uske stepenice vode nas kroz različite delove građevine, svaki sa svojom atmosferom i namenom.

 

Na mestu današnjeg zamka prvobitno se nalazilo manje utvrđenje još u XIV veku. Pravu transformaciju doživljava sredinom XV veka, kada ga Janoš Hunjadi, pretvara u veličanstvenu gotsku tvrđavu. Nakon njegove smrti, radove nastavlja njegov sin, Matija Korvin, kasnije kralj Ugarske. On dvorac dodatno proširuje i oplemenjuje elementima renesansne arhitekture, čime zamak dobija današnji izgled – spoj gotske monumentalnosti i renesansne elegancije.

 

Tokom narednih vekova zamak je menjao vlasnike i namenu. U XVII veku dolazi pod vlast transilvanijskih kneževa, prepravke uvode i barokne elemente. Kasnije, tokom habzburške uprave, zamak gubi prvobitni sjaj i koristi se čak i kao skladište. Tek u XIX i XX veku počinju ozbiljne restauracije, koje su mu vratile autentičan izgled kakav i danas vidimo.

 

Njegov izgled često podseća na neku scenografiju iz filmova ili bajki, pa nije slučajno što je korišćen kao lokacija za brojne filmske produkcije.

 

 Arhitekturu krase visoke kule i bastioni (odbrambene, ali i reprezentativne), unutrašnja dvorišta okružena bogato ukrašenim galerijama, velike dvorane sa visokim svodovima, kapela u gotskom stilu. Poseban utisak ostavlja Velika viteška sala, prostrana i dostojanstvena, u kojoj su se nekada održavali skupovi i gozbe.

 

Dok stojim u njenom središtu, lako je zamisliti vitezove u oklopima, svetlost baklji koja se prelama preko zidova i zvuke srednjovekovne muzike.

 

Dvorac je porodici Korvin služio kao letnjikovac, dok ga nisu preuzeli Habsburgovci 1724. godine. Tada je zamak, usled nekorišćenja, počeo da propada i niko nije stanovao u njemu, sve do njegovog pretvaranja u muzej.

 

Sam zamak ima 42 prostorije, dve platforme i izgrađen je na površini od 7.000 metara kvadratnih.

 

🦅 Jedno vreme služio je i kao zatvor, što dodatno doprinosi njegovoj mračnoj i misterioznoj atmosferi. Prema predanju, gavran je ukrao prsten Matijine majke, ali ga je sin povratio, tako što je spretno odapeo strelu – otud simbol gavrana sa prstenom, koji je kasnije postao i znak njegove porodice.

 

⛓️ Šetnja kroz zamak otkriva i tamniju stranu istorije – zatvorske prostorije i priče o zarobljenicima podsećaju da život u srednjem veku nije bio samo viteštvo i sjaj, već i borba, intrige i surovost. Postoji i legenda da je u zamku bio zatočen Vlad Cepeš (Drakula), iako istorijski izvori o tome nisu posve pouzdani.

 

🪓 U zamku se nalazi duboki bunar za koji legenda kaže da su ga kopali turski zarobljenici obećanom slobodom – ali je nikada nisu dobili. Prema predanju, nekoliko zarobljenih Turaka dobilo je obećanje: ako iskopaju bunar u steni i pronađu vodu, biće oslobođeni.

Radili su godinama — čak 15 godina prema legendi. Konačno su uspeli da dođu do vode

Ali, umesto slobode — prevareni su i pogubljeni

 

Navodno su, pre smrti, na zidu bunara urezali poruku na arapskom:

„Imate vodu, ali nemate dušu.”

Istoričari smatraju da je natpis autentičan, ali da prevod verovatno nije sasvim tačan — što samo doprinosi misteriji.

 

Kako se obilazak bliži kraju, izlazak na otvorene terase pruža pogled na okolinu Hunedoara. Sa visine, grad deluje mirno i tiho, dok zamak ostaje kao snažan simbol prošlih vremena, čuvajući svoje priče u kamenu. Vreme je da se nešto čelabrcne. Odlazim u restoran Urban by WERK i  naručujem   svinjska rebra (Louisiana style)-premazane sa BBQ sosom i medom. Prilozi salate, pomfrit. Svi znamo za teksaški roštilj. Ali ovaj komplet rebara sa prilozima dolazi iz Luizijane. Roštilj iz Luizijane (Louisiana BBQ) nije klasičan američki BBQ kao iz Teksasa ili Karoline —dimljeno meso, brzo pečeno na roštilju. Često se koristi marinada. Veliki uticaj francuske, afričke i španske kuhinje. Pivo ne menjam.

 

Na izlasku iz Hunedoare zatičemo azil za pse. Putujući dalje na vrh jednog brda zatičеmo grad Deva, do kojeg vodi uspinjača.

 

Na zapadu Rumunije, u dolini reke Moreš, nalazi se Deva – grad koji na prvi pogled deluje mirno i neupadljivo, ali već pri prvom usponu otkriva slojeve istorije, legendi i izuzetnih vidika.

Simbol grada je Cetatea Deva – srednjovekovna tvrđava podignuta u XIII veku na vulkanskom brdu visokom oko 370 metara. Nekada strateško vojno uporište, danas je jedno od najlepših vidikovaca u Transilvaniji.

 

U blizini se nalazi i Magna Curia, renesansna palata iz XVII veka u kojoj je danas smešten muzej sa arheološkim i istorijskim zbirkama regiona. Usput po livadima mnogo stada ovaca.