Carigrad za poneti

 

 

 

Priča započinje u mističnom Carigradu jedne kišne, junske večeri. Grad se raširio na obe obale Bosfora, protegao na dva kontinenta, Evropu i Aziju. Arheolozi su pronašli 42  sloja ljudskih naseoeobina na ovom tlu. Ovde su se, nekada, nalazile prestonice triju velikih imperija (rimske 330.-395.) vizantijske (395.-1453.) i otomanske (1453.-1923.) Iz ovih podataka možete videti da je kraj jedne, predstavljao ujedno i rađanje nove, moćne države na ovim prostorima.

 

Alen de Boton (Alain de Botton) u svojoj knjizi „Umetnost putovanja“ (The Art of Travel, 2002) putovanja opisuje kao svojevrsnu „babicu misli“. Tom metaforom želi da kaže da putovanje ne stvara nužno nove ideje ni razmišljanja, već pomaže da se ona „rode“ i postanu jasnija. Kao što babica pomaže pri porođaju, tako i promena okruženja, udaljavanje od svakodnevne rutine i susret sa novim prizorima, ljudima i kulturama podstiču čoveka da bolje razume sopstvene misli, osećanja i životne dileme. Zato de Boton smatra da vrednost putovanja nije samo u tome gde smo bili, već i u tome šta smo tokom putovanja o sebi i svetu promislili i otkrili

 

Konstantin Veliki je ovaj centar istočnog carstva nazvao Drugi Rim, mada je poznatiji pod njegovim imenom (Konstantinopolj). Srećna okolnost bila je i ta da su oba grada sagrađena na sedam brežuljaka. Turski naziv grada, Istanbul, prvi put se pominje u armenskim i arapskim izvorima, koji datiraju iz X veka. Grad je bio središte pravoslavlja, a Aja Sofija je bila najveću katedrala na svetu.

 

Upravo je postavljen privremeni zaštitni krov postavlja se iznad glavne kupole Aja Sofije u okviru njenog najobimnijeg restauratorskog projekta u periodu Republike Turske. Čelična konstrukcija prekriva se sivom vatrootpornom membranom, što omogućava uklanjanje, popravku ili zamenu olovnih ploča na kupoli bez izlaganja same građevine i njenih unutrašnjih mozaika kiši i drugim vremenskim uticajima. Radovi na spoljašnjem delu kupole i konzervacija mozaika u unutrašnjosti odvijaće se istovremeno, dok će Aja Sofija ostati otvorena za vernike i posetioce.

 

Bosfor, tesnac dug 30 kilometara, vijuga između brežuljaka Evrope i Azije povezujući Mramorno i Crno more:

 

“Brodovi nisu više isplovljavali iz luke u Zlatnom rogu, na čijem je ulazu postavljen debeo lanac kako nijedna lađa  ne bi uplovila. Velike gvozdene karike plutale su na vodi zahvaljujući ogromnim drvenim deblima, koja su se ljuljuškala na talasima. Brodovi pored dokova vukli su užad.

Odvezani konopci šibali su katarke. Posade su savile i složile jedra na dno lađa, gde su se krile od ledenog vetra.  Neisporučena roba trulila je na palubama i pretrpanim dokovima. Horde pacova motale su se bez zazora oko san duka i džakova.”

Dominik Bodis, Gibraltarski ljubavnici

 

 

Posle 53 dana duge opsade, 29. maja 1453. godine sultan Muhamed II Osvajač, kroz razrušenu Teodezijevu kapiju, ulazi u Carigrad. Veliki bazar i Palata Topkapı izgrađeni su par godina posle osmalijskog osvajanja. Zlatni rog je duboka potopljena dolina dugača 7,5 kilometara. Kula Galata visoka kamenita i cilindrična građevina, pokrivena konusnim krovom, viuelno dominira severnom obalom Zlatnog roga. Sagradili su je Đenovljani 1348. godine. Ukaz se naplaćuje 30€.

Kada je 1923. godine osnovana moderna Republika Turska, Ankara je postala glavni grad, ali je Carigrad ostao najveći grad u Turskoj i važno administativno i ekonomsko središte. U početku grad je trpeo posledice izmeštanja prestonice u Aziju, ali je pedesetih godina XX veka doživeo snažan arhitektonski procvat. Kao danak modernim ulicama i zdanjuma, stradala su mnoga istoriska zdanja, kakve susrećemo još u delima Orhana Pamuka.

 

Nekako u isto vreme desio se pogrom njegovih grčkih žitelja, koji su se iselili u matičnu državu. Sedamdesetih godine prošlog veka dolazi do masovne migracije stanovništva iz Anadolije, koji u Carigradu traže uhlebljenje za sebe i svoje porodice. Ovaj priliv diktira i snažnu stambenu izgradnju, često praćenu sa propustima u kvalitetu izgradnje, što se najviše očituje u zemljotresima, koji ovde nisu retki.

 

Malo je porodica koje su ostavile tako dubok trag u istoriji Istanbula kao što je to učinila porodica Baljan- jermenski arhitekti koji su oblikovali izgled Istanbula. Ova čuvena osmansko-jermenska arhitektonska dinastija više od jednog veka, od XVIII do kraja XIX veka, bila je glavni graditelj na dvoru osmanskih sultana. Tokom nekoliko generacija, članovi porodice Baljan projektovali su neka od najprepoznatljivijih zdanja Istanbula. U njihovim delima spojili su bogatu osmansku graditeljsku tradiciju sa evropskim stilovima poput baroka, rokokoa i neoklasicizma, stvarajući jedinstvenu arhitekturu koja i danas predstavlja zaštitni znak grada. Njihovo stvaralaštvo odražava vreme velikih promena u Osmanskom carstvu – period kada se Carigrad otvarao prema Evropi, prihvatao nove umetničke i arhitektonske uticaje, ali istovremeno čuvao sopstveni identitet i nasleđe. Od veličanstvenih palata na obalama Bosfora, preko raskošnih džamija, do carskih paviljona, porodica Baljan ostavila je neizbrisiv pečat na panorami Istanbula.

 

 Među njihovim najpoznatijim delima izdvajaju se palate Dolmabahče, Čiragan i Bejlerbeji, koje i danas spadaju među najposećenije istorijske građevine u Turskoj. Njihova arhitektura nije samo svedočanstvo jednog vremena, već i dokaz da su različite kulture i tradicije zajedno stvarale veličanstveni Istanbul kakav danas poznajemo.

Danas ovaj grad broji 9,7 miliona stanovnika. Prisećam se vremena kada sam ovde prvi put boravio, 1983. godine. Na trgu Taksim, oko spomenika, bila su raspoređena četiri vojnik,a sa dugim cevima i šlemovima. Na moje pitanje, da li mogu da se tu slikam, dosta grubo su me najurili. Dolazili smo tada radi kožnih jakni i popularnih parfema "Jatagan". Onda se setim filma “Variola vera”. Tek smo se "skinuli" iz vojske. Dok jedemo šiš kebab, mačke skaču po stolu, niko ih ne juri. Prelazimo most, samo da bi osetili Aziju.

 

Neki meštani tvrde da se pravi građanin Istanbula može prepoznati po tome što uporno tvrdi kako će otići iz grada, ali to nikad ne učini. Drugi tvrde da pravi građani Istanbula ne postoje – svi su odnekud pridošli, niko nije iz Istanbula.

 

Možda ovi klišei svedoče o tome kako Istanbul istovremeno privlači i odbija; oni su svedočanstva estetske, ekonomske, mistične, neobjašnjive privlačnosti ovog grada i njegove sklonosti da ili iskoreni ili odbije svoje stanovnike. To je grad ljubavi i mržnje, u kome se strasti rasplamsaju, a potom se često gase naglo, praćene osvetom.

Dosta se promenilo od tog vremena.

 

Istorijsko jezgro grada smešteno je na Zlatnom rogu i naziva se Stambolom. Najpoznatiji muzeji u Carigradu su Aja Sofija (https://www.facebook.com/reel/1754662902324622 ), Tokapi Saraj (nekadašnja Sultanova palata, poznata i pod nazivom Carigradski dvor), Dolmabače Saraj, crkva Hora, Arheološki muzej, Muzej turske i islamske umetnosti i Istanbulski muzej moderne umetnosti. Pri džamijama često možete pronaći muzeje koji evociraju uspomene na nekadašnju moćnu otomansku imperiju. U oltaru Svete Sofije nalazi se grob Svetog Jovana Zlatoustog pokriven daskom koja je obložena zlatom i dragim kamenjem.

 

Od spomenika iz perioda Vizantije očuvali su se Hipodrom (At Meydanı, https://www.facebook.com/reel/4660360090901622), izgrađen 203. godine, Konstantinski forum (Çemberli Taş) iz 328. godine, Valensov akvadukt (Bozdoğan Kemeri) završen 368. godine , Teodezijevi bedemi iz 424. godine, kao i bogomolje Aja Sofija, crkva Svete mudrosti,  završena 537. godine, crkva Pamakaistos (Fethiye Camii) iz XII veka, crkva Hora (Kariye Camii), sadašnjeg izgleda od XIV veka, Aja Irena, crkva božanskog mira (Aya İrini), jedina koja je izbegla sudbinu da bude pretvorena u džamiju, već je služila kao magacin municije.

 

Osmanski sultan angažuje ahitektu Sinana (Mimar Sinan), poturčenog Grka ili Armenca, koji razvija poseban osmanski stil gradnje, koji je najočiglednij na džamijama , velikim dućanima, trgovinama, konačištima i bazarima. Inače, naziv bazar potiče iz persijskog jezika. U Carigradu ih ima više a najpoznatiji je Kapali čaršija ili Veliki bazar. Ulazeći u ovaj raskošni pokriveni bazar koji se prostire na površini od 30 hektara, mesto gde se mešaju mirisi začina i orjentalnih parfema, a prati vas orjentalna muzika i žamor karakterističan za pijace, primetićete da lukavi trgovci oštrim okom ocenjuju vaše platežne mogućnosti.

 

Neka vas ne zaplaši činjenica da se pod kupolama bazara smestilo preko četiri hiljade dućana raspoređeni u 61. ulicu. Sledeći veliki bazar je Egipatski, koji je najpoznatiji po izuzetno bogatoj ponudi začina. Pijaca je sagrađena 1660. novcem prikupljenim od carinjenja egipatske robe. Manja je od Kapali čaršije, ali zato živopisnija. 

 

Četri čuvena konja sa Bazilike Svetog Marka u Veneciji praktično su maznuta iz Carigrada (Konstantinopolja) tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. godine.

 

Kako se to dogodilo?

 

Krstaši su prvobitno krenuli ka Svetoj zemlji, ali su pod snažnim uticajem i interesima Mletačke republike (Venecije) skrenuli prema Carigradu, prestonici Vizantijskog carstva. U aprilu 1204. godine zauzeli su grad i opljačkali ga.

 

Među ogromnim količinama zlata, relikvija i umetničkih dela nalazila se i poznata bronzana kvadriga, grupa od četiri konja koja je vekovima stajala na Hipodromu u Carigradu. Venecijanci su ih uzeli kao ratni plen.

 

Kako su ih preneli u Veneciju?

 

Konji su bili veoma veliki i teški, pa su im glave privremeno odsečene kako bi mogli da se transportuju brodovima. Kasnije su na vratove postavljene dekorativne ogrlice koje su prikrile mesta presecanja.

 

Nakon osvajanja grada, mletački dužd Enriko Dandolo naredio je da se konji prebace morem u Veneciju. Tamo su postavljeni na pročelje Bazilike Svetog Marka kao simbol mletačke moći i pobede.

 

Šta se kasnije desilo?

 

Napoleon ih je 1797. odneo u Pariz, gde su krasili Trijumfalnu kapiju Karusel. Posle njegovog poraza 1815. godine vraćeni su u Veneciju. Danas se originali čuvaju unutar bazilike radi zaštite, dok se na spoljašnjoj fasadi nalaze kopije

 

Topkapi palata, simbol Otomanskog carstva, je do 1856. godine bila je dom sultana i njegovog harema i sedište vlade (divan). Ova palata, renovirana u više navrata, nalazi se na vrhu poluostrva između Zlatnog roga, Bosfora i Mramornog mora.  Danas je jedan od najposećenijih muzeja u Evropi. Ovu velelepnu građevinu podigao je Muhamed Osvajač 1465. godine, kao svoju rezidenciju u osvojenoj vizantijskoj prestonici, na jednom od sedam istanbulskih brda, u jezgru starog grada, nedaleko od Aja Sofije i Plave džamije. Pored činjenice da je palata vredna posete (obavezno pogledajte trezor i harem), veličanstven je i pogled koji se pruža na Bosfor i Mramorno more. Dođite i naveče, jer se mesečina na Bosforu pamti celog života. A u palati se i čuva dlaka s brade Proroka Muhameda.

 

Dolmabače palata je od 1856. godine sedište Otomanskog carstva. Sagrađena je od belog mermera, na evropskoj strani grada, čime je sultan iskazao svoju privežnost Evropi. Toliko vremena pre realizacije evropske ideje! Nazivaju je i otomanskim Versajem. Palata je građena od 1842. do 1853. godine. Unutrašnjost je dekorisana tirkizom, plavim poludragim kamenom i zlatom. Ima 285 prostorija, 46 salona, šest hamama i 68 kupatila. Sva sreća da konkubine u haremu nisu bile plahe naravi, zamislite da ih je sultan morao da „lovi“ po ovolikoj kući! Pogledajte kolekciju porculana i orjentalnih ćilima i shvatićete koliko je ovo carstvo nekad bilo moćno.

 

Ovo se nalazila službena rezidencija velikog turskog reformatora i prosvetitelja Mustafe Kemaka Ataturka. Njegov lik ćete u Turskoj sretati na svakom koraku, na novčanicama u zgradama državnih organa Republike Turske. viđaćete njegove spomenike na trgovima, Ataturk je, kao oficir, odigrao značajnu ulogu u odbrani Turske za vreme I Svetskog rata, posebno se istakavši u bitkama na Galipolju i na Kavkazu.

 

Po okončanju rata, na ruševinama Otomanskog carstva, 1923. godine osnovao je Republiku Tursku. Država je postala sekularna, žene su dobile pravo glasa i ravnopravnost u društvu, uvedeni su latinično pismo i rimski brojevi, nedelja je postala neradan dan, zabranjena je nošnja fesa, zara i feredže i izvršena je reforma školstva i državnih organa. “Otac turske nacije” umro je baš u Dolmabače plati, 10 novembra 1938. godine u 9 časova i 5 minuta. Ako pogledate bilo koji sat u ovoj palati, primetićete da pokazuje to vreme. Na ovu gorku potvrdu o ljudskoj prolaznosti (bar telesnoj) morali smo da odreagujemo unosom novih količina šećera, pa smo otišli na baklave sa pistaćima.

 

Džamije imaju kružni dvorišni prostor (avliju) i versku školu (medresu), prenoćište (karavansaraj), kupatilo (hamam) i grobnice (turbe).

 Spomenimo najznačajnije džamije u gradu: Mahamud Pašinu, najstarija džamija iz 1462. godine, sultana Bajazita iz 1506. godine, brojne džamije arhiteke Sinana, sultan Ahmetijeva, slavna „plava džamija” iz 1617. godine, Nova osmalijska džamija, kupolaste barokne strukture, sagrađenu od belog mermera s polukružnim dvorištem iz 1755. godine i džamiju Dolmabače, sagrađenu na obali Bosfora, uz istoimenu palatu, iz 1853. godine. Na ulasku u džamiju je obavezno izvanje obuće, a ako ste previše razgolićeni dobićete odgovarajuću pokrivku.

 

Ako želite da predahnete u nekom od turskih kupatila (hamam) najpoznatiji su Çemberlitaş-Hamam u Starom Stambulu i Galatasaray-Hamam. Posle tuširanja, boravka u parnom kupatilu i masaže, sedite i uživajte u čaju od hibiskusa, a ako ste ljubitelj tu su i nargile. Ne preporičujem vam da probate nešto „jače“ od nargila, prisetite se samo kako je prošao junak kultmog filma „Ponoćni ekspres“. Panoramu grada možete osmotriti sa nekog od gradskih tornjeva Galata, Bejazit ili Lemadrovog (na ostrvu). Veče je idelana prilika da, ako to niste već uradli, pogledate trbušni ples i igru derviša. A od gastronomske ponude na raspolaganju su vam đuveči, pilavi, šiš kebabi, bureci, pite i orjentalni kolači. Najbolje ćete se osvežiti mlečnim slanim napitkom, ajranom, koji najviše liči na naš jogurt.

 

Sirkeči je železnička stanica do koje je dolazio legendarni voz Orjent ekspres. Putovanje od Pariza do Istanbila trajala je 80 sati. Za to vreme voz bi prevalio 3.094 kilometara. Ovo viktorijasko zdanje  završeno je 1890. godine, a zauzima impresivnih 1.200 kvadratnih metara. Da smo mogli da gledamo putnike videli bismo i šaha Rezu Pahlavija, Edvarda VIII, Džeki Onazis, Gretu Garbo, Mata Hari, Saru Bernar, Žozefinu Bejker... Poslednji Orjent ekspres pristigao je u ovu zgradu 1977. godine. A danas odavde kreću vozovi za Beograd, Bukurešt, Budimpeštu, Beč, Atinu. Sofiju...Muzej Orijent Expressa radi svim danima sem nedeljom, ulaz je besplatan.

 

Za otmene putnike Orjent ekspresa u Istanbulu, na Taksimu,  sagrađen je hotel Pera Palas. Njegovi zidovi skrivaju  tajne i intrige, špijunske zavere i ljubavne veze. Ovde je Agata Kristi, posle 411 dana boravka napisala svoj čuveni roman „Ubistvo u Orijent Expresu“. Boravili su ovde i Hemingvej,  Mata Hari, Marlen Ditrih. Hotel je 2010. godine renoviran i otvorio ga je kontraverzni turski premijer Redžep Tajip Erdogan. On je istakao da je Gazi Mustafa Kemal Ataturk nakon dolaska u Istanbul boravio u ovom hotelu. Hotel se od 1981.godine koristi kao muzej. Ovde je morao da prespava i doživotni jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito, ali i Obrenovići i Karađorđevići.

 

U evropskom centru Istanbula pronaći ćete Tvrđavu Rumelihisar, ostrvo mira i spokoja. Sagrađena za vreme vladavine sultana Fatha, 1452. godine, ima i drugo, pomalo zastrašujuće ime "preprezano grlo".

 

Od XVIII veka u gradu su sve prisutniji zapadni uticaji u gradnji (barok, klasicizam, secesija). Za vreme Turske Republike javlja se „Prvi nacionalni arhitektonski pokret”. Bosforski most spaja dva kontinenta Evropu i Aziju. Bosfor se može preći i mostom Mehmeda Osvajača, ali i brodićima koji često saobraju između dve obale grada.

 

Druge nedelje u septembru (12.09) u jermenskoj crkvi Surp Hrešdagabet (Sveti Arhangeli, Kanis Sokak 2  Balatu) služena je bizarna liturgija- matagh (matah),, sa vernicima različitih religija, koji su očekivali iscelenje, praktikujući  neku vrstu šarmanskog žrtvovanja petla.

 

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.

Naći će se drugi grad bolji od ovog.

Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;

i srce mi je – kao leš – pokopano.

Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.

Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,

crne ruševine svog života spazim, ovde,

gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.

Ovaj grad će te pratiti.

Ulicama ćeš se kretati istim…

(Grad, Konstantina Kavafija)

 

Vizantion, Konstantinopolj ili Istanbul, grad koji je izazivao, naizmenično, divljenje i pohlepu. U IV veku varvarin Atanarik toliko je očaran gradom da odlučuje da se nastani u njemu. Godine 1204. vitezovi sa Zapada koji su se dočepali Konstantinopolja zadivljeni su prizorom njegovih „gospodstvenih palata“ i „visokih crkava“.

 

„Nisu mogli da veruju“, izveštava Vilarduen, „da na svetu postoji neki drugi tako moćan grad…“

 

Početkom XV veka, Manojlo Hrisolor je hvalio to izvanredno mesto na kom se spajaju more sa severa i more s juga (Crno i Sredozemno), njegovu luku „najveću na svetu“, a zidine kojima je opasan poredi s vavilonskim. Ushićenje posetilaca lepotom mesta vekovima neće ni oslabiti ni prestati.

 

„Ne može se ni videti, čak ni pojmiti nešto krasnije od pristupa Konstantinopolju. Kad sam prvi put stigao amo, činilo mi se da ulazim u neki čaroban grad“, priznaje Gijom Grelo, francuski putnik iz XVII veka.

 

Istanbul 1984. godine (https://www.facebook.com/reel/2155183971881120)— bio je veoma specifičan grad, još pod senkom vojnog udara od 12. septembra1980, koji je predvodio Kenan Evren. To je bio treći veliki vojni puč u modernoj istoriji Turske (posle intervencija 1960. i 1971. godine). Jedni tvrde da je puč “sprečio građanski rat”, dok drugi smatraju da je upravo tada postavljen temelj modernog autoritarizma u Turskoj.

 

U novije vreme, pokušan je još jedan-ovaj put neuspešan - 15. i 16. jula 2016. godine. Šta se tada dogodilo?

 

Deo turske vojske pokušao je da svrgne vladu i preuzme vlast. Pučisti su zauzeli pojedine ključne tačke u Ankari i Istanbulu, koristili tenkove, borbene avione i helikoptere, a bombardovana je i zgrada parlamenta.

 

Kako je onda puč propao?

 

Erdogan se tokom noći obratio građanima putem televizije i društvenih mreža, pozivajući ih da izađu na ulice i pruže otpor. Veliki broj građana, zajedno sa policijom i delovima vojske lojalnim vlasti, suprotstavio se pučistima. Već narednog dana pokušaj državnog udara je slomljen. Zato sad na ulasku stoje njegove fotografije. Prva faca posle Ataturka. Imamo i mi jednog takvog.

U sukobima je poginulo više od 250 ljudi, a više od 2.000 je ranjeno. Turske vlasti optužile su islamskog propovednika Fetulaha Gulena i njegov pokret za organizovanje puča. Gulen je optužbe negirao. Nakon događaja usledila su masovna hapšenja, smene i istrage u vojsci, policiji, pravosuđu, prosveti i državnoj upravi, kao i uvođenje vanrednog stanja.

 

Mnogi istoričari i analitičari smatraju da je neuspešni puč iz 2016. predstavljao prekretnicu u savremenoj turskoj politici, nakon koje je Erdogan dodatno učvrstio svoju vlast i povećao kontrolu nad državnim institucijama

 

Formalno vojna hunta je osamdesetih već započela sa predajom vlasit civilima, ali su policijski časovi, kontrole i strah i dalje bili deo turske svakodnevice. Kao što rekoh, upravo sam se vratio iz vojske i krenuo u potragu za sivim keper pantalonama i majicama sa našivenim krokodilima, egzotičnim parfemom "Jatagan". Brat je tada još živeo kod Cvetka, a na put smo krenuli od crkve Sv. Marka. Zube smo u Stambulu prali Džonijem Šеtačem nabavljenim u bugarskom fri šopu. No, jednu je stvar bilo prokleto teško pronaći-kao iglu u senu. Paklicu “Kamela”. Iako je na njoj jasno pisalo-turski duvan. Vozač nas je, očinski posavetovao, da se batalimo ćoravog posla i utehu potražimo kod kurava.

 

Nije bilo dramatično kao u filmu “96 sati Istanbul”, ali se nisam ni dosađivao. Povlačim još jedan dim iz nargila i srknem gutljaj čaja od nane. Tadašnji Istanbul nije bio turistički “razgledni” grad kakav danas poznajemo. Bio je grub, zadimljen, pun vojnika, političkih grafita koji su nestajali preko noći i ljudi koji su pazili šta pričaju. Posle puča, desetine hiljada ljudi su hapšeni, političke partije zabranjene, a štampa strogo kontrolisana.

 

Na Taksimu policijske kontrole, a u bočnim ulicama Bejogla, miris pečenog kestena, vlage, mačorskih telesnih izlučеvina i duvana.

 

 Trajekti preko Bosfora prepuni su radnika, studenata i trgovaca. Ulični prodavci su nosili čaj u tankim čašama u obliku lala, probijajući se između autobusa i taksija. Iz prepunih restorana širio se zavodljivi miris dugo krčkanih turskih jela poput pilava, đuveča, sarmi i dolmi. Negde iz pozadine dopirao je arabesk saund. Grad je izgledao kao da istovremeno propada i sanja neku svetliju budućnost.

 

Prešli smo u Aziju preko mosta, odbili ponudu da nastavimo do Ankare i vratili se brodom (İDO -İstanbul Deniz Otobüsleri). Brat je, usput, kupio neki pornografski časopis na ulici. Debeljuškaste starlete imale su crne linije preko ključnih telesnih delova, a magazin uvijen u celifan. Kada ga je žurno otvorio, pruge su još bile tu.

 

Konstantinopolj je osnovao car Konstantin Veliki 330. godine nove ere na mestu antičkog grčkog grada Vizantion. Zaštićen čuvenim Teodosijevim zidinama, Konstantinopolj je gotovo hiljadu godina uspešno odolevao brojnim osvajačima, uključujući Persijance, Arape, Bugare, Ruse i krstaše. Baštinio je rimsko pravo, rimske careve i rimske tradicije, dok se Zapadna Evropa zauvek menjala. Većina ljudi zna za pad Rima. Malo njih shvata da je Rimsko carstvo nastavilo da postoji sve do 1453. godine.

 

Danas se ostaci Teodosijevih zidina mogu videti u evropskom delu Istanbula, a pojedinim deonicama moguće je čak i pešačiti. Zajedno sa drugim istorijskim spomenicima nekadašnjeg Konstantinopolja, nalaze se u okviru zone koja je pod zaštitom UNESCO-a. Prvobitno su se protezale oko 6,5 kilometara duž kopnene strane grada. Veliki delovi zidina, kula i kapija i danas stoje. Tokom vekova pretrpele su oštećenja usled zemljotresa, ratova i urbanizacije, ali su više puta obnavljane. U drugoj polovini XX veka sprovedeni su opsežni restauratorski radovi.

No danas prelazak granica je podložan mnogim proverama očitavanjem kamera i prstića, skeniranjem prtljaga, skoro samo što vam za iste novce ne urade kompletan sistematski pregled.

 

Među najpoznatijim očuvanim delovima grada su:

 

• Zlatna kapija (Porta Aurea), svečani ulaz kroz koji su vizantijski carevi ulazili u grad nakon pobeda.

 

• Kapija Svetog Romana, u čijoj blizini je Mehmed II izveo glavni napad 1453. godine.

• Brojne kule i dvostruki odbrambeni zidovi koji jasno pokazuju zašto je grad bio gotovo neosvojiv.

 

Krstaši su 1204. na prevaru napali sam Carigrad i uspostavili uzurpatorsko Latinsko carstvo. Iako je Mihajlo VIII Paleolog oslobodio grad 1261, od nekadašnje slavne Vizantije na ovom svetu nije ostalo mnogo. Suočen sa turskom najezdom, car Jovan VIII Paleolog prihvatio je poziv rimskog episkopa (pape) Evgenija IV da pregovara o potčinjavanju Rimu. Iako je carigradski patrijarh Josif II u julu 1439. prihvatio sporazum u Ferari, umro je dva dana kasnije – a njegov potpis odbacili su pravoslavni episkopi predvođeni Markom iz Efesa.

 

Do XV veka Vizantijsko carstvo svelo se gotovo samo na Konstantinopolj i nekoliko okolnih teritorija. Vekovi građanskih ratova, ekonomsko propadanje i razorno pljačkanje grada tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. godine oslabili su carstvo do tačke s koje nije bilo povratka.

 

Dana 29. maja 1453. godine dogodio se jedan od najvažnijih događaja u svetskoj istoriji. Nakon opsade koja je trajala 53 dana, grad Konstantinopolj (Carigrad), prestonica Vizantijskog carstva više od 1.100 godina, pao je pod naletom snaga osmanskog sultana Mehmeda II. Car Konstantin XI skinuo je svoja carska obeležja i uključio se u borbu kao običan vojnik. Poginuo je tokom poslednje odbrane grada, postavši poslednji rimski car koji je stradao na bojnom polju.Jedan od najupečatljivijih trenutaka opsade dogodio se kada je Mehmed naredio da se desetine brodova prenesu kopnom preko podmazanih balvana u Zlatni rog, zaobilazeći veliki zaštitni lanac koji je zatvarao ulaz u luku. Ovaj smeli manevar omogućio je Osmanlijama da napadnu grad iz više pravaca i dodatno pojačaju pritisak na iscrpljene branioce. Ovo osvajanje označilo je kraj poslednje države koja je predstavljala nastavak Rimskog carstva.

 

“Dokle god je Carigrad bio glavni grad hrišćanskog carstva, hrišćanski svet na Zapadu smatrao ga je tuđim, žarištem propasti i jeresi, predmetom nepoverenja. Kada postaje centar muslimanskog antihrista, prevazišavši prvi šok (između XVI i XVII veka), malo-pomalo Carigrad postaje predmet želje, podsticaj egzotičnih maštanja, cilj književnih pohoda. Dokle god je bio gotovo isti kao hrišćanski zapadni deo sveta, nisu ga voleli, a kada postaje potpuno drugačiji, postaje hram posebnosti.”  iznosi Umberto Eko, iz predgovora Carigradu Edmonda de Amičisa

 

Tramvaji su škripeli niz Istiklal, galebovi kružili nad Bosforom... Tragao sam i dalje za jebenom paklicom “Kamela” egzotičnog dizajna od Kapali čaršije sve do kioska kod Galata mosta. U zadimljenoj prodavnici blizu Sirkedžija, prodavac razrokih očiju, ćutao je, klimnuo glavom i ispod tezge izvlukao mekano, izgužvano pakovanje sa kamilom i piramidama.

 

A vođа pobune, Kenan Evren decenijama kasnije izveden je pred sud. Osuđen je 2014. na kaznu doživotnog zatvora zbog rušenja demokratije. Preminuo je ubrzo nakon izricanja presude. Nije dočekao “Ponoćni ekspres.”

 

Neki pojmovi iz osmanlijskog perioda:

 

• Harem (od arapske reči haram – zabranjeno, zaštićeno) bio je posebni deo kuće ili palate namenjen ženama porodice. U osmanskim palatama harem nije bio samo mesto gde su boravile sultanove supruge i konkubine. U njemu su živele i:

• sultanova majka (valide sultan),

• supruge,

• deca,

• rođake,

• služavke.

 

Najpoznatiji je bio harem u palati Topkapi u Istanbulu, gde su živele stotine žena. Suprotno popularnim predstavama, harem nije bio samo mesto uživanja već složena institucija sa strogim pravilima, hijerarhijom i značajnim političkim uticajem.

 

• Janjičari su bili elitni pešadijski korpus Osmanskog carstva. Njihovo ime potiče od turskog izraza yeni çeri ("nova vojska"). Većina prvih janjičara poticala je iz sistema poznatog kao danak u krvi (devširma):

• dečaci hrišćanskog porekla sa Balkana odvođeni su od porodica,

• prelazili su u islam,

• školovani su i vojno obučavani,

 

• najtalentovaniji su mogli da postanu visoki državni službenici ili vojskovođe.

Janjičari su vekovima predstavljali jednu od najjačih vojnih formacija Evrope i Bliskog istoka. Vremenom su stekli veliku političku moć i često se mešali u državne poslove. Sultan Mahmud II ukinuo je janjičarski korpus 1826. godine u događaju poznatom kao "Srećni događaj" (Vak'a-i Hayriye). Pošto su se protivili reformama, Mahmud II je naredio obračun s njima. Njihove kasarne su bombardovane, hiljade janičara je poginulo, a korpus je konačno raspušten.

 

 

• Dahije je naziv za odmetnute janičarske starešine koje su početkom XIX veka preuzele vlast u Beogradskom pašaluku. Njihova samovolja i represija prema srpskom stanovništvu bili su jedan od glavnih povoda za Prvi srpski ustanak 1804. godine.

 

 

• Evnusi (uškopljenici) bili su muškarci koji su kastrirani kako ne bi mogli da imaju potomstvo.  U mnogim državama Starog i Srednjeg veka korišćeni su kao:

• čuvari harema,

• dvorski službenici,

• poverljivi administratori.

 

 

U Osmanskom carstvu postojale su dve glavne grupe:

 

• crni evnusi, uglavnom poreklom iz Afrike,

• beli evnusi, uglavnom sa područja Kavkaza i Balkana.

Najmoćniji među njima bio je glavni crni evnuh (Kızlar Ağası), koji je nadzirao harem i imao direktan pristup sultanu. Neki evnusi stekli su ogroman politički uticaj i učestvovali u donošenju važnih državnih odluka.

 

• Derviši su bili pripadnici islamskih mističkih redova (sufija). Poznati su po asketskom načinu života, duhovnim vežbama i težnji ka neposrednom približavanju bogu.

 

• Harač je bio porez koji su u Osmanskom carstvu plaćali nemuslimani, odnosno hrišćani i Jevreji. Plaćao se uglavnom po glavi stanovnika (lični porez). Bio je znak potčinjenosti osmanskoj vlasti. Najčešće su ga plaćali seljaci i stanovništvo koje nije bilo muslimanske vere.

 

Hijerarhija

 

• Sultan – vladar carstva. Od XVI veka titulu kalifa su nosili osmanski sultani.Poslednji osmanski sultan bio je Mehmed VI Vahidudin, koji je svrgnut 1922. godine.

• Kalif – je vrhovni verski i politički vođa muslimanske zajednice, za koga se smatralo da je naslednik proroka Muhameda u vođenju islamske zajednice nakon njegove smrti. Poslednji osmanski kalif bio je Abdulmedžid II i to  od 19. novembra 1922. do 3. marta 1924., kada je Velika narodna skupština Turske ukinula kalifat u okviru reformi Mustafe Kemala Ataturka. Proteran je iz Turske, a umro je 1944. u Parizu

• Veliki vezir – glavni sultanov pomoćnik. Njegova uloga bila je slična današnjem premijeru ili predsedniku vlade: vodio je državne poslove u ime sultana, predsedavao je državnim savetom (Divanom), nadzirao vojsku i upravu, izdavao naredbe sa sultanovim ovlašćenjem. Sultan mu je često predavao državni pečat, što je značilo da može da donosi odluke u njegovo ime.

• Paša – visoki upravnik ili vojni zapovednik. Paše su bili visoki državni i vojni službenici, često: upravnici velikih oblasti (pašaluka), vojni komandanti, visoki državni funkcioneri i savetnici sultana.

• Beg ili aga – niži upravnici i uglednici. Aga je osmanska titula za ugledne ljude, vojne starešine ili lokalne zemljoposednike. U narodu se često koristila za bogate i uticajne Turke.

 

 

Cisterna Bazilika u Istanbulu: Podzemna palata vode i misterija

 

 

Ispod užurbanih ulica starog Istanbula, nedaleko od Aja Sofije, krije se jedno od najfascinantnijih zdanja Vizantijskog carstva – Cisterna Bazilika (Yerebatan Sarnıcı).

 

 Poznata i kao „Potopljena palata“, ova ogromna podzemna građevina vekovima je čuvala vodu za carske palate i stanovnike Konstantinopolja, a danas predstavlja jednu od najposećenijih istorijskih atrakcija Turske.

 

Istoričari i arheolozi smatraju da se ispod nekadašnjeg Konstantinopolja nalazi više stotina cisterni, od kojih je samo deo istražen i dokumentovan. Najveća poznata podzemna rezervoarska mreža iz rimskog i vizantijskog perioda služila je za snabdevanje grada vodom tokom opsada i suša. Zanimljivo je da mnogi stanovnici Istanbula i danas u podrumima kuća, džamija, hanova i starih zgrada nailaze na zaboravljene vizantijske cisterne. Neke su pretvorene u restorane, galerije ili skladišta, dok druge ostaju zazidane i neistražene.

 

Cisterna Bazilika izgrađena je u VI veku, za vreme vladavine cara Justinijana I. Nalazi se svega oko 150 metara jugozapadno od Aja Sofije, ispod prostora na kome se nekada nalazila velika javna bazilika po kojoj je i dobila ime. Istorijski izvori navode da je u njenoj izgradnji učestvovalo čak 7 hiljada robova. Objekat se prostire na površini od približno 9.800 kvadratnih metara, a njegov krov nose 336 mermernih stubova raspoređenih u 12 redova. Svaki stub visok je oko 9 metara, stvarajući utisak beskrajne kamene šume koja izranja iz vode.

 

"Šuma" od čak 336 mermernih stubova skupljena je iz ruševina starih paganskih hramova, zbog čega je svaki stub potpuno drugačiji.

 

Nakon osmanskog osvajanja Carigrada, cisterna je postepeno izgubila prvobitnu funkciju i vremenom pala u zaborav. Međutim, lokalno stanovništvo znalo je za njeno postojanje i vekovima je iz bunara izvlačilo vodu, pa čak i ribu koja je plivala u njenim dubinama.

 

Za zapadni svet cisternu je 1565. godine ponovo otkrio francuski putopisac Petrus Gilius, koji je ostavio zapis da su ga čamcem provozali između stubova dok su ispod njega plivale ribe.

Najpoznatiji detalj Cisterne Bazilike nalaze se u njenom severozapadnom uglu. Reč je o dve monumentalne kamene glave Meduze koje služe kao postolja stubovima. Jedna je postavljena bočno, a druga naopako, što je vekovima izazivalo brojne teorije i legende. Istoričari smatraju da su glave verovatno prenete iz neke starije rimske građevine i naknadno ugrađene u cisternu. Zašto su postavljene u neobičnom položaju nije pouzdano utvrđeno. Jedna teorija kaže da je to učinjeno iz praktičnih građevinskih razloga, dok druga tvrdi da je položaj trebalo da „neutralizuje“ Meduzinu moć iz grčke mitologije.

 

Jedna je okrenuta naopako ,a druga bočno-verovalo se da se tako neutrališe njena kletva koja ljude pretvara  kamen.

 

Velika obnova sprovedena je između 1985. i 1987. godine, kada je uklonjeno više od 50.000 tona mulja i cisterna otvorena za javnost. Tokom radova otkrivene su i čuvene Meduzine glave. Nova obnova izvedena je između 2020. i 2022. godine, sa ciljem povećanja otpornosti objekta na zemljotrese i očuvanja originalne vizantijske konstrukcije.

 

Ulazak u cisternu predstavlja jedinstveno iskustvo. Posetioci se spuštaju niz kamene stepenice u polumrak, gde ih dočekuju odsjaji svetlosti na vodi, kapljanje sa svodova i redovi stubova koji se gube u tami. Zbog svoje misteriozne atmosfere, Cisterna Bazilika često se pojavljuje u književnosti, filmovima i televizijskim produkcijama. Mnogi posetioci opisuju je kao mesto koje više podseća na podzemnu katedralu nego na rezervoar za vodu. Refleksije stubova na površini vode stvaraju gotovo nestvaran prizor koji ostaje dugo u sećanju.

 

 

Legende Devojačke kule 

 

 

"Tako sam 1960. godine uzbuđeno gledao kako gori Bosfor među masom zabrinutih Istanbulaca koji su se te jesenje noći, pred zoru razlili po ulicama sa noćnim ogrtačima, u pidžamama, na brzinu obučenim pantalonama, sa papučama na nogama, bebema u naručju, torbama i kesama u rukama. Kao što sam kasnijih godina vide u ovim spektakularnim prizorima kada je gorelo more, vile, brodovi na Bosforu, za kratko vreme u masu su se umešali prodavci lisnate alve, đevreka, prodavci semena, čufti, šerbeta. Nisam mogao da zamislim odakle su opšte iskrsli. Tanker po imenu "Petar Zoranić" koji se iz luke Tvuse u Sovjetskom Savezu kretao prema Jugoslaviji..."

(„Istanbul“ Orhan Pamuk)

 

Devojačka kula (Kız Kulesi), koja se uzdiže na malom ostrvcu na ulazu u Bosfor, vekovima je inspirisala brojne priče i legende. Među njima je najpoznatija romantična, ali tragična priča o vizantijskom caru i njegovoj ćerki.

 

Prema predanju, car je jednog dana čuo proročanstvo da će njegova voljena ćerka umreti od ujeda zmije. U želji da je zaštiti od surove sudbine, naredio je da se na usamljenom ostrvcu podigne kula u kojoj će princeza živeti daleko od svih opasnosti. Međutim, sudbina se nije mogla izbeći. Jednog dana na ostrvo je stigla korpa puna grožđa, a u njoj se sakrila zmija. Kada je princeza posegnula za plodovima, zmija ju je ujela, čime se proročanstvo obistinilo. Od tada se veruje da kula nosi ime upravo po nesrećnoj devojci čija je sudbina bila jača od očeve ljubavi.

Druga poznata legenda govori o nemogućoj ljubavi između Devojačke kule i kule Galata. Kako priča kaže, dve kule su se zaljubile jedna u drugu, ali ih je razdvajao Bosfor. Galata je godinama posmatrala svoju voljenu preko vode, nemoćna da joj priđe. Kada je konačno pronađen način da joj pošalje pismo ljubavi, sudbina im ipak nije dozvolila da budu zajedno. Ova priča simbolizuje večnu čežnju i ljubav koja nadilazi vreme i udaljenost, zbog čega se i danas često prepričava među stanovnicima Istanbula.

 

A posle svih avantura hotelske sobe sadrže prostor za sedenje, TV ravnog ekrana sa satelitskim kanalima i kupatilo sa fenom za kosu i tušem, frižider, peškire. Sve sobe u hotelu Blue World imaju centralni klima-uređaj koja radi od 18 h. Smeštaj nudi doručak i večeru na bazi švedskog stola. Na usluzi gostima je i spa i velnes centar sa saunom, hamamom i zatvorenim bazenom. Ležaljke i suncobran su uračunate u cenu aranžmana. Ljuštim mandarinu sa pazara i slušаm turski džipsi džеz.

 

 

 

 

Prinčevska ostrva

 

Prinčevska ostrva su grupa od devet ostrva smeštenih u Mramornom moru. Danas predstavljaju jedno od omiljenih izletišta kako za stanovnike grada, tako i za turiste koji žele da pobegnu od gradske vreve i uživaju u miru, prirodi i prelepim pogledima. Tokom vizantijskog perioda, ostrva su služila kao mesta izgnanstva za članove carske porodice, prinčeve i visoke dostojanstvenike, po čemu su i dobila ime. Kroz vekove su postala utočište aristokratije, trgovaca i umetnika, ostavljajući bogato kulturno i istorijsko nasleđe.

 

 

Najpoznatija među njima su:

 

• Büyükada (Veliko ostrvo), najveće i najposećenije ostrvo, poznato po veličanstvenim vilama, manastiru Svetog Đorđa i prelepim vidikovcima.

• Heybeliada, okružena borovim šumama i poznata po Pomorskoj akademiji i manastirima.

• Burgazada, mirno ostrvo povezano sa poznatim turskim piscem Saitom Faikom.

• Kınalıada, najbliže Istanbulu, prepoznatljivo po crvenkastom tlu i lepim plažama.

 

Jedna od posebnosti Prinčevskih ostrva jeste njihov spor i opušten način života. Saobraćaj motornih vozila je veoma ograničen, pa se ostrva obilaze peške, biciklom ili električnim vozilima. Zbog toga posetioci mogu da uživaju u čistom vazduhu, mirisima borova i jedinstvenom spoju prirode i istorije.

 

Šetnja uskim ulicama pored starih drvenih vila, odmor u nekom od restorana uz obalu i vožnja trajektom sa pogledom na panoramu Istanbula čine posetu Prinčevskim ostrvima nezaboravnim iskustvom. Ona predstavljaju savršeno mesto za jednodnevni izlet i predah od užurbanog ritma najvećeg turskog grada.

 

* BEYLERBEYI PALATU- dragulj anadolske obale, jedna od najlepših palata u Istanbulu sa prelepim pogledom na Bosfor. Smeštena na azijskoj obali Bosfora, u četvrti Bejlerbeji, ova raskošna palata predstavlja jedno od najlepših ostvarenja osmanske arhitekture iz XIX veka. Izgrađena je između 1861. i 1865. godine po nalogu sultana Abdulaziza i služila je kao letnja rezidencija osmanskih vladara, kao i mesto za prijem uglednih stranih gostiju. Palata odiše elegancijom i luksuzom. U njenoj unutrašnjosti nalazi se više od 20 raskošno uređenih salonâ i soba, ukrašenih kristalnim lusterima, skupocenim tepisima, porcelanom i nameštajem donetim iz Evrope. Posebnu pažnju privlače sale sa pogledom na Bosfor, koje svedoče o bogatstvu i moći Osmanskog carstva. Među poznatim gostima palate bili su francuska carica Evgenija, supruga Napoleona III, persijski šah Nasir al Din i drugi evropski vladari i diplomate. Nakon zbacivanja sa prestola, poslednje godine života u palati je proveo i sultan Abdulhamid II.

 

Jedna od zanimljivosti palate jeste njen spoj istočnjačkog i zapadnog stila. Tradicionalni osmanski elementi vešto su kombinovani sa uticajima evropskog baroka i neoklasicizma, stvarajući jedinstven arhitektonski sklad. Palatu okružuju uređeni vrtovi, terase, paviljoni i bazeni, koji dodatno naglašavaju njenu lepotu. Sa obale ispred palate pruža se jedan od najlepših pogleda na Bosfor i most Mučenika 15. jula, koji spaja Evropu i Aziju.

 

 

Balat, najšarenija istorijska četvrt Istanbula

 

 

Balat je jedna od najstarijih, najživopisnijih i najfascinantnijih četvrti Istanbula. Nalazi se u opštini Fatih, na evropskoj obali Zlatnog roga, i predstavlja jedno od mesta koje najbolje oslikava bogatu istoriju i kulturnu raznolikost ovog grada.

 

Ova istorijska četvrt, koja je od 1985. godine pod zaštitom UNESCO-a, poznata je po kaldrmisanim ulicama, šarenim višespratnim kućama, boemskim kafićima i jedinstvenoj atmosferi koja privlači turiste iz celog sveta.

 

Tokom osmanskog perioda, Balat je vekovima bio glavno jevrejsko naselje u Istanbulu. Ovde su utočište pronašli sefardski Jevreji proterani iz Španije krajem XV veka. U neposrednoj blizini nalazi se i četvrt Fener, istorijsko središte grčke pravoslavne zajednice. Zahvaljujući tome, Balat je i danas jedinstveno mesto gde se prepliću jevrejsko, hrišćansko i muslimansko nasleđe.

Jedan od najprepoznatljivijih simbola Balata jesu stare kuće sa karakterističnim džumbama i fasadama obojenim u jarke boje. Ovo je ujedno i najpoznatija lokacija za fotografisanje u ovom delu grada.

 

Impozantna građevina od crvene cigle dominira brdom iznad Balata. Zbog monumentalnog izgleda mnogi je porede sa zamkovima iz filmova o Hariju Poteru.

 

Poznata i kao „Gvozdena crkva“, ova jedinstvena pravoslavna bogomolja izgrađena je od prefabrikovanih elemenata od livenog gvožđa koji su krajem XIX veka dopremljeni iz Beča. Predstavlja jedno od najneobičnijih verskih zdanja u Evropi.

 

Merdivenli Mektep Sokak-Čuvena ulica sa šarenim stepenicama okruženim cvećem i malim kafićima jedno je od omiljenih mesta za šetnju i fotografisanje.

 

Balat je prepun prodavnica antikviteta, vintidž garderobe i umetničkih ateljea. U mnogima se organizuju izložbe, aukcije i kulturni događaji. Posebno su popularni kafići poput „Cafe Naftalin K“, poznati po autentičnoj atmosferi i zanimljivom enterijeru.

 

Najbolje vreme za obilazak je u jutarnjim časovima, kada su ulice mirnije, a svetlost idealna za fotografisanje.

 

Vikendom popodne Balat može biti veoma prometan zbog velikog broja turista.

Pošto je kvart smešten na brdovitom terenu sa strmim i neravnim kaldrmisanim ulicama, preporučuje se udobna sportska obuća.

 

Nekada utočište brojnih manjinskih zajednica, Balat se danas izdvaja kao simbol kulturne raznolikosti, tolerancije i bogate istorije Istanbula. Njegove šarene ulice, istorijske građevine i jedinstvena atmosfera pružaju posetiocima nezaboravno iskustvo.

 

Mala Aja Sofija (tur. Küçük Ayasofya) nalazi se u starom delu Istanbula i jedna je od najznačajnijih ranovizantijskih građevina. Prvobitno je podignuta kao Crkva Svetih Sergija i Vakha za vreme cara Justinijan I između 527. i 536. godine. Iako nosi ime „Mala Aja Sofija“, ona nije umanjena kopija velike Hagia Sophia.  Naziv je ponela tek kasnije zbog sličnog centralnog kupolnog rešenja i izuzetne arhitektonske elegancije.

 

Mnogi istoričari smatraju da je predstavljala svojevrsnu arhitektonsku laboratoriju za velika Justinijanova graditeljska ostvarenja.  Centralna kupola oslonjena je na složen sistem lukova i stubova. Bogatu kamenu dekoraciju krase  uklesani ornamenti i natpisi.

 

Nakon osmanskog osvajanja Carigrada, crkva je pretvorena u džamiju i tada dobija minaret. Danas je aktivna bogomolja, ali i važan istorijski spomenik koji je deo UNESCO-ove zaštićene celine istorijskog Istanbula.

 

Za mnoge posetioce, Mala Aja Sofija je čak privlačnija od velike Aje Sofije jer je mirnija, manje posećena i omogućava da se izbliza oseti atmosfera vizantijskog Carigrada iz VI veka.

 

Crkva Svete Marije Mongolske (Panagia Mouchliotissa/Meryem Ana Kilisesi), nalazi se u četvrti Fener u blizini čuvene Grčke pravoslavne patrijaršije i Fanarskog grčkog koledža.. Ovo je jedina vizantijska pravoslavna crkva u Carigradu koja je neprekidno ostala crkva i nikada nije pretvorena u džamiju. To je jedna od onih skrivenih lokacija u Istanbulu koju većina turista nikada ne vidi, a koja zapravo govori više o duši starog Carigrada nego mnogi poznatiji spomenici.

 

Crkvu je krajem XIII veka obnovila Marija Paleologina, ćerka vizantijskog cara Mihaila VIII, koja je bila udata za mongolskog kana Abaku. Po njoj je crkva dobila naziv „Bogorodica Mongolska“.

 

Turci je ponekad zovu Kanlı Kilise („Krvava crkva“), zbog predanja da su se u njenoj okolini vodile žestoke borbe prilikom pada Carigrada 1453. Nakon osvajanja grada sultan Mehmed II izdao je povelje kojima je crkvi garantovan opstanak. Kasniji sultani su te povlastice potvrđivali, pa je ona uspela da preživi vekove bez promene namene.

 

Crkva je sakrivena iza visokog zida u uskim ulicama Fanara. Spolja je prepoznatljiva po crvenkastoj fasadi, dok unutrašnjost čuva ikonostas, ikone i atmosferu malog grčkog pravoslavnog hrama. Nije stalno otvorena za turiste, pa je često potrebno najaviti posetu ili pozvoniti na ulazu.

 

U svom znamenitom putopisu „Crno jagnje i sivi soko“, Rebeka Vest opisuje Fanar i ostatke vizantijskog Carigrada sa velikom emocijom. Za nju je ovakva crkva predstavljala simbol opstanka hrišćanskog Istoka u gradu koji je doživeo ogromne istorijske promene. Iako su Aja Sofija i mnoge druge crkve promenile namenu, Bogorodica Mughliotisa ostala je gotovo živi fosil Vizantije.

 

Mnogi srpski putnici i istraživači posećuju ovu crkvu jer predstavlja jednu od retkih autentičnih veza sa svetom srednjovekovne Vizantije, koja je snažno oblikovala srpsku kulturu, umetnost i pravoslavlje. Kada stojite u njenom dvorištu, nalazite se na mestu gde je kontinuitet bogosluženja trajao više od sedam vekova. Vreme je za posetu Beogradskoj šumi (Belgrad Ormanı) jednoj je od najpoznatijih zelenih oaza Istanbula. Nalazi se na evropskoj strani grada, u području Sarijer (Sarıyer), i prostire se na više od 5.500 hektara šume. Ime datira  iz XVI veka.

Nakon osvajanja Beograda 1521. godine, sultan Sulejman Veličanstveni preselio je veliki broj Srba iz Beograda u okolinu Carigrada. Oni su naselili selo koje je dobilo ime Belgrad, a po njemu je kasnije nazvana i šuma.

 

Kora (Chora) crkva, jedna je od najzanimljivijih vizantijskih građevina u Istanbulu. Nalazi se u četvrti Edirnekapı, u Fatihu, na padini prema Zlatnom rogu. Njena posebnost je u tome što je to vizantijska crkva koja je više puta menjala svoju funkciju: bila je crkva, potom džamija, zatim muzej, a od 2020. ponovo džamija. Posle restauracije otvorena je za vernike i posetioce 2024. godine.

 

Ime Chora na grčkom znači otprilike „zemlja“, „kraj“ ili „izvan grada“. Prvobitni manastirski kompleks nalazio se izvan ranijih gradskih zidina, pa je ime ostalo čak i kada je Konstantinopolj kasnije proširen. Tursko Kariye predstavlja prilagođeni oblik tog imena.

 

Današnja građevina naročito je značajna zbog remek-dela kasnovizantijske umetnosti iz XIV veka – mozaika i fresaka nastalih u vreme Paleologa. Na njima su prikazane scene iz života Hrista i Bogorodice, kao i veoma složene predstave vaskrsenja, Poslednjeg suda i raja.

Posebno je značajan pareklesion, bočna kapela, čije freske predstavljaju jedan od vrhunaca vizantijskog slikarstva.

 

Godine 1945. pretvorena je u muzej. Tada je započet veliki konzervatorski poduhvat kojim su ispod slojeva maltera i boje ponovo otkriveni dragoceni vizantijski mozaici i freske.

Godine 2020. status muzeja je promenjen u džamiju, a nakon višegodišnje restauracije Kariye je ponovo otvorena za bogosluženje i posete 2024.

 

Ono što Koru čini posebno zanimljivom jeste upravo taj paradoks: u jednom prostoru susreću se Vizantija, Osmansko carstvo i savremena Turska. To nije samo džamija, već svojevrsni slojni zapis istorije Carigrada.

 

Beogradska šuma je vekovima bila jedan od glavnih izvora pijaće vode za Konstantinopolj i Istanbul. U njoj se i danas nalaze stari osmanski rezervoari, brane i akvadukti koji su bili deo složenog sistema vodosnabdevanja grada. Prošetali smo njegovim stazama i odmorili se na proplancima.

 

Ti doseljenici podigli su crkvu 1523. godine. Prvobitno je bila posvećena Svetoj Petki (Paraskevi), čije su mošti jedno vreme bile čuvane u njoj. Prema predanju i istorijskim izvorima, mošti Svete Petke su nakon pada srpske despotovine prenete u Carigrad i čuvane upravo u ovoj crkvi, da bi 1539. bile prenete u Carigradsku patrijaršiju, odnosno u crkvu Pammakaristos.

 

Crkva Bogorodice Belgradkapi (Panagia Belgradiou/Belgradkapı Panayia Rum Ortodoks Kilisesi) potiče iz 1837. godine, a projektovao ju je grčki arhitekta Hadži Nikolaos. Crkva ima tri broda i jednostavnu spoljašnjost, bez velikog vizantijskog sjaja, skrivena iza visokog zida, što je često bio slučaj sa pravoslavnim hramovima u Osmanskom carstvu.

 

Tokom poznatog istanbulskog pogroma nad Grcima 1955. godine, crkva je teško oštećena. Rušitelji su provalili unutra, zapalili je i uništili ikonostas, ikone i relikvije. Obnova je trajala više godina.

 

Ova crkva predstavlja jedan od retkih preostalih tragova zajednice Beograđana preseljenih u Carigrad nakon osmanskog osvajanja Beograda. Čak i sam naziv četvrti, Belgradkapi, čuva uspomenu na njihovo prisustvo. Zanimljivo je da se i danas na nekim kartama vodi pod nazivom„Crkva Rođenja Bogorodice Belgradkapi“ (Nativity of the Theotokos Belgradkapı Church).

 

 

 

Vizantija ne postoji

 

 

Evo me u Carigradu, na Bosforu, i razotkriću vam jednu veliku istorijsku zabludu.

Vizantija nije postojala – bar ne pod tim imenom.

 

Stanovnici države koju danas nazivamo Vizantijom nikada sebe nisu zvali Vizantincima. Nazivali su se Rimljanima (Rhomaioi), svoju državu Rimskim carstvom (Basileia Rhōmaiōn), a svog vladara rimskim carem.

 

Smatrali su se neposrednim naslednicima antičkog Rimskog carstva, čiji se kontinuitet, po njihovom shvatanju, nikada nije prekinuo.

 

Naziv „Vizantija” nije koristio taj srednjovekovni narod.

U naučnu upotrebu uveo ga je nemački humanista Hieronymus Wolf 1557. godine, više od jednog veka nakon pada Carigrada 1453.

 

Zašto je uveden novi naziv?

 

Koreni odgovora vode nas u 800. godinu, kada je papa Lav III krunisao Karla Velikog za „cara Rimljana”. Time je na Zapadu stvoren novi carski autoritet koji je polagao pravo na rimsko nasleđe, iako je u Carigradu već postojao car koji je sebe smatrao jedinim legitimnim rimskim carem.

 

Iz ugla Carigrada postojalo je samo jedno Rimsko carstvo – ono čija je prestonica bio Konstantinopolj.

 

Zapadno carstvo nastalo je papinskim činom krunisanja, što je otvorilo dugotrajan spor oko toga ko je pravi naslednik Rima.

 

Srpski kralj Milutin se 1299. godine oženio Simonidom, ćerkom romejskog cara Andronika II Paleologa. Taj brak je bio deo velikog političkog sporazuma: Vizantija je priznala Milutinova osvajanja u Makedoniji, a Srbija je dobila prestižnu vezu sa carskom porodicom Paleologa.

Istorijskom ironijom, nekoliko decenija kasnije, odnosi su se drastično promenili. Za vreme Stefana Dušana Srbija je toliko ojačala da je on osvojio velike delove vizantijskih teritorija i 1346. godine se proglasio carem, koristeći upravo vizantijski model vlasti.

 

Njegova titula „car Srba i Grka“ pokazuje ambiciju da bude naslednik rimsko-vizantijske carske tradicije.

 

Car Dušan, koji je gradio carstvo po uzoru na vizantijsku tradiciju, imao je ličnu zaštitu delom sastavljenu od zapadnoevropskih vitezova, pretežno tevtonskih. Eto još malo ironije,.

Dušan je smatrao da kao car ima pravo da nasledi tradiciju Romejskog carstva i zato mu je cilj bio Carigrad — prestonicu rimskih careva. Međutim, grad nije nikada osvojio. Umro je 1355. godine.

 

I JOŠ JEDNA ZANIMLJIVOST VEZANA ZA OVU IMPERIJU

 

U trenutku Četvrtog krstaškog rata Vizantija više nije imala onu moćnu, centralizovanu vojsku iz vremena Justinijana ili Komnina. Vizantijska vojska i naročito carska garda bile su prilično šarolike.

 

Najvažnije jedinice i grupe koje su branile Carigrad bile su:

 

• Varjaška garda (Varangijska garda) – elitna carska gardijska jedinica. U XII i XIII veku njeno jezgro više nisu činili samo Skandinavci; bilo je mnogo Anglosaksonaca i drugih severnjaka. Bili su poznati po ogromnim sekirama i ličnoj odanosti caru.

 

• Vizantijska gradska i carska vojska – domaće trupe, ali u prilično lošem stanju. Posle decenija političkih sukoba i finansijskog slabljenja Carstva, garnizon Carigrada nije bio naročito velik.

• Strani plaćenici – Vizantija je tradicionalno koristila Franke, Nemce, Normane, Ruse i druge ratnike. Međutim, 1204. godine broj i kvalitet tih jedinica bio je daleko od nekadašnje snage.

• Mornari i posade carske flote – učestvovali su u odbrani Zlatnog roga, mada je vizantijska mornarica tada bila samo bleda senka nekadašnje sile.

 

• Građani Carigrada – tokom samog napada veliki deo stanovništva učestvovao je u odbrani zidina, posebno kada su krstaši probili spoljne odbrambene linije.

 

Posebno je zanimljivo da je Varjaška garda ostala jedna od najpouzdanijih formacija. Kada su se druge jedinice povlačile ili raspadale, Varjazi su se borili uz cara. Njihova reputacija je bila toliko velika da su ih vizantijski carevi vekovima koristili kao neku vrstu poslednjeg štita oko prestola.

 

"Ako hodočasnik ne nosi u sebi ono što traži, neće to naći ni kada stigne na ishodište."

Godine 1204. Carigrad nije branio „desetine hiljada vizantijskih vojnika“. Grad je imao ogromne zidine, ali je broj stvarno raspoloživih i pouzdanih branilaca bio relativno mali u poređenju sa snagama krstaša i Mlečana.

 

Krstaši su imali veliku prednost na moru zahvaljujući mletačkoj floti, dok su Vizantinci pokušavali da spreče njihov prodor preko Zlatnog roga. Posle prvog neuspeha krstaša 9. jula 1203, situacija se ponovo pogoršala početkom 1204. godine.

 

Konačni napad počeo je 12. aprila 1204., a grad je pao 13. aprila.

 

 

Mirni dani u Kumburgazu

 

Jedva čekajući da stigne ovo vreme dokolice, beg od svakodnevne vreve i društvene toksičnosti, kako bih mogao da kontempliram, upijam utiske i predahnem, našao sam se u Kumburgazu, naselju na obali Mramornog mora, zapadno od centra Istanbula.

 

Odlazeći sa smeškom optimizma, posmatrao sam duge, vijugave redove nasmešenih ljudi spremnih da potpišu za Studensku listu. Gospodski, sa obezbeđenjem i osveženjem za okupljene.

Kumburgaz pripada opštini Bujukčekmedže, jednoj od 39 gradskih opština ovog velegrada. Ovaj šarmantni kvart smešten je na evropskoj strani Istanbula, oko 35 kilometara od njegovog istorijskog centra.

 

Poslednjih tridesetak godina predstavlja omiljeno odredište domaćih turista, dok u novije vreme sve više privlači pažnju i stranih posetilaca.

 

Kumburgaz kao letovalište u Turskoj još je u razvoju, što mu, barem iz mog ugla, daje dodatnu privlačnost. Uz to, glavni talas turističke sezone već je minuo, pa je doživljaj znatno smireniji i opušteniji. Sa svojom prelepom peščanom plažom, otvorenom od 9 do 19 časova, i čistim, plavetnilom obojenim morem, Kumburgaz sve više privlači posetioce.

 

Njegova najveća prednost jeste blizina Istanbulu, koja omogućava da se klasično letovanje lako pretvori u pravu turističku avanturu, ispunjenu izletima i istraživanjem jedinstvenih znamenitosti nekadašnje prestonice velikih carstava.

 

Posebno vredi istaći klimu, koja je znatno prijatnija nego u prenatrpanom megapolisu kakav je Istanbul. Blizina mora i otvoren prostor donose osvežavajući povetarac, pa se i tokom najtoplijih dana vrućina lakše podnosi. Upravo spoj mira, prirodnih lepota i blizine jednog od najuzbudljivijih gradova sveta čini Kumburgaz sve zanimljivijim odredištem za domaće i strane turiste.

 

Gradska četvrt Kumburgaz danas ima oko 8.000 stanovnika. Prvi put se spominje 1334. godine u grčkim spisima pod nazivom „Oikonomeion“ što bi u bukvalnom prevodu značilo „blagajnik“. Podaci o Kumburgazu prilično su oskudni, pa se o njegovoj istoriji ne može pronaći mnogo detalja. Poznato je da je naselje u savremenom obliku počelo da se razvija krajem XIX veka. Status opštine dobilo je 1986. godine, a već 1988. administrativno je uključeno u okrug Bujukčekmedže. Uprkos relativno skromnoj prošlosti i činjenici da se dugo nalazio van glavnih turističkih tokova, Kumburgaz danas postepeno izrasta u zanimljivo letovalište koje privlači sve veći broj posetilaca.

 

Mramorno more predstavlja jedinstveno unutrašnje more koje se u potpunosti nalazi na teritoriji Turske. Preko Bosfora povezano je sa Crnim morem, a preko Dardanela sa Egejskim, odnosno Sredozemnim morem, zbog čega se ubraja među najvažnije pomorske saobraćajnice na svetu. Njegov geografski položaj vekovima je imao izuzetan strateški, trgovinski i vojni značaj.

Posebnost Mramornog mora ogleda se i u njegovoj strukturi. Naime, karakterišu ga dva različita sloja vode. Površinski sloj čini manje slana voda koja pristiže iz Crnog mora, dok se u većim dubinama nalazi gušća i slanija voda koja dolazi iz Sredozemnog mora. Ova neobična pojava stvara jedinstven morski ekosistem i značajno utiče na morske struje.

 

More je ime dobilo po ostrvu Marmara, poznatom još od antičkih vremena po nalazištima visokokvalitetnog belog mermera. Upravo od naziva ovog kamena potekla je i engleska reč marble (mermer), pa se veza između mora, ostrva i kamena koji je vekovima krasio palate, hramove i znamenite građevine može pratiti kroz čitavu istoriju regiona.

 

Te sam noći sanjao da sam na plaži sakupljao parčiće kineskog porculana iz vremena dinastije Ming, rasute po pesku...

 

Na ovom letovanju poentu stavljam na želji da upoznam svakodnevni život lokalnog stanovništva i na taj način putovanje učinim kvalitetnijim i sadržajnijim. Za jutarnju dozu kofeina, tu su Cofi Lab i Starbaks, s pogledom na more i stabilnim Wi-Fi-jem. Za ljubitelje hrane, Albatros je nezaobilazna stanica – restoran s dugom tradicijom i izvrsnim izborom turskih jela, od svežih riba do klasika poput kebaba. Posebno iskustvo je ako naručite tursku rakiju uz meze, dok sunce zalazi nad morem. Ako više volite neformalnu atmosferu, Bahçe Caffe nudi najbolje gozleme u kvartu – punene mesom, sirom, krompirom ili spanaćem, uz sveže ceđeni sok ili ajran.

 

U blizini našeg hotela nalaze se prodavnice, restorani, kafići kao i pekare, a sam centar grada, gde se nalaze dva marketa, Migros, Kerfur i pijaca udaljen je od hotela oko kilometar. Na kasi višе ne nude Migrosovu karticu lojajnosti. Valjda je i to otišlo u aplikaciju. No ono rastužuje je smanjen asortiman rode i njena aljkava posložеnost.

 

Sladoled “Mado” (dondurma) nije običan sladoled. Pravi se od kozjeg mleka, salepa (praha od orhideje), mastihe (smole) i šećera. Rezultat je elastična, žilava tekstura i otpornost na topljenje. Ova poslastica vodi poreklo iz regiona Kahramanmaraš na jugoistoku Turske. Usput možete pazariti sveže voće kao i tradicionalni turski đevrek-simit.

 

Baš ispred hotela zaustavlja se žuti dolmoš. Ако krenete desno idete u Istabul. Levo-Silivri.

Ako izuzmemo dane predviđene za tumaranje po Stanbolu, jutra posle doručka provodim na plaži. Septembar nudi onaj lep spoj vremena bez mnogo žege i mnogo gužve. Zatim se povlačim u zatvoreni bazen, đakuzi, hamame i saune, gde uz knjigu, voćke i piće i muziku uživam u potpunom odmoru.

 

Predveče se vraćam na plažu, ostajem do trenutka kad se i sunce umoči u more, aa dan završavam večerom uz neko dobro tursko vino ili Efes pivo. Uostalom, ovo sam i planirao kao pravo plandovanje, jer su preda mnom neke nove avanture. Mada, svakog dana se stvar otrgne i ja krenem u neku novu ekspediciju.

 

Istanbul, grad na dva kontinenta, mesto gde se susreću Istok i Zapad, prestonica nekoliko velikih carstava, grad čiji broj stanovnika prelazi preko 20 milona što ga svrstava među 10 najvećih gradova sveta, prestonica sveta kao što bi rekao Napoleon Bonaparta. O lepoti Istanbula svedoče i reči francuskog pesnika i putopisca Alfonsa de Lamartina:

“Bog i ljudi, priroda i umetnost ovde su zajedno, stvorivši tako savršeno mesto vredno svake posete”.

 

Istanbul je pak udaljen 43 kilometara od hotela. Kako biste do tamo stigli u samom Kumburgazu sedite u dolmuš (kombi bus-staje na svakom mestu gde mu mahnete). Od Kumburgaza se vozite do poslednje stanice (oko pola sata). Onda se stepenicama popnete i tu vam je odmah Tüyap stanica (početna stanica metroa).

 

Kod TÜYAP-a se ulazi na Metrobüs. To je veoma praktično jer ide kroz čitavu evropsku stranu Istanbula i izbegava velike saobraćajne gužve.

 

Vozite se otprilike 45 minuta, i izlazite na stanici Cevizlibag. Penjete su uz stepenice, pa niz stepenice do tramvajske stanice, ulazite u tramvaj T1 i tu ste…

 

Tramvaj vozi kroz istorijski deo Istanbula, preko Galata mosta i dalje… Na raspolaganju u Istanbulu imate tramvaje, autobuse, metro, uspinjače, prigradske vozove i trajekte, što ne čudi kada se zna da je gradski radijus 100 km. Vožnja se plaća beskontaktno bankovnom karticom ili crvenom karticom Istanbul-kart, s kojom je cena vožnje nešto jeftinija. Sami ćete je izraditi na žutim ili plavim uređajima koji stoje na aerodromima, u metro stanicama te na većim tramvajskim i autobusnim stajalištima. Cena izrade kartice je 165 lira, nakon čega je na istom uređaju trebate da napunite željenom svotom novca kojom ćete potom plaćati vožnje. Trajekti povezuju evropski i azijski deo Istanbula. Najpoznatija polazišta trajekta su uz Galata most, u četvrti Karakoy i s druge strane mosta u četvrti Eminonu.

 

U srcu Istanbula , na poznatom İstiklal Caddesiju, nalazi se jedan od fascinantnih kutaka grada – Čiček Pasajı (doslovno "Cvetni prolaz"). Bugarska crkva Svetog Stefana jedna je od najneobičnijih crkvi u Istanbulu u Turskoj.  Izgrađena 1898. za bugarsku pravoslavnu zajednicu, poznata je kao "Gvozdena crkva" jer je gotovo u potpunosti izrađena od prefabriciranih elemenata od livenog gvoždja. Oni su liveni u Austriji i transportovani u Istanbul preko Dunava i mora.  Njena snežnobela fasada sa zlatnim kupolama, veličanstveni eksterijer i luksuzna unutrašnjost sa pozlaćenim ikonostasom, lusterima i tirkiznoplavim svodom čine je jednom od najlepših pravoslavnih crkvi u gradu. Nalazi se na obali Zlatnog roga u okrugu Balat.

Istanbul je grad mačaka. Procenjuje se da ovde živi oko 125.000 uličnih mačaka, odnosno gotovo 200.000 ako se uračunaju i one kućne. Posvuda po gradu stoje činije s hranom i vodom te improvizirane kućice za mačke, a ponegde čak i automati u koje ubacite novčić pa vam ispadne hrana za mačke.

 

Nedaleko od Kumuburgaza na nekih 25 minuta vožnje nalazi se Silivri, predivan primorski gradić, koji pleni šetlištem sa palmama pored mora, šarenim fasadama mostićima, jeftinom hranom i nadasve ljubaznošću i gostoljubiljivosti ovdašnjih meštana. U Silivriju bi trebalo da obiđete pijacu, koja se održava svakog ponedeljka i tamo možete pronaći sve od igle do locomotive. Glavne turističke atrakcije su dvorac Silivri, Anastazijski zid, Rezervoari (za vodu) Piri Mehmed- pašina džamija i Uzunköprü (Dugi most).

 

Metro do azijske strane ide ispod Bosfora do poznatog kvarta Kadikoy (antički Halkedon), te obilazim Jermensku, Grčku pravoslavne crkvu, pijace … Ulica pod nazivom Avenija Bagdat ( Bağdat Caddesi) nalazi na azijskoj strani Istanbula, u okviru okruga Kadikoj (Kadıköy), i proteže se od Maltepea do Kadikoja u dužini od oko 14 kilometara. Ovo je jedna od glavnih trgovačkih ulica u gradu, sa brojnim luksuznim buticima, prodavnicama, kafićima i restoranima. Popularno mesto za šoping, šetnju i društveni život, kako za lokalno stanovništvo, tako i za turiste.

 

 

Beylik Pazarı – šarena svakodnevica Istanbula

 

Istanbul se ne upoznaje samo kroz palate, džamije, Bosfor i velike turističke avenije. Ponekad je dovoljno skrenuti sa glavnih puteva i ući među tezge jedne od njegovih velikih pijaca. U evropskom delu grada, u četvrti Beylikdüzü, nalazi se Beylik Pazarı – mesto na kojem se svakodnevni život Istanbula vidi bez turističke scenografije.

 

Nalazi se u delu Adnan Kahveci, u blizini Osmanlı Caddesi. Pijaca je poznata po velikom izboru svežeg voća i povrća, sira, suvomesnih proizvoda, ribe- ali i odeće, kućnih potrepština, začina, maslina i drugih proizvoda karakterističnih za turske pijace. Beylik Pazarı radi nedeljom i sredom.

 

Već na ulazu počinje poznata pijačarska predstava: povici prodavaca, mirisi začina, gomile paradajza, paprika i patlidžana, lubenice i dinje, masline u velikim posudama, sirevi, suvo voće i bezbroj sitnica koje čovek možda nije planirao da kupi, ali ih ipak na kraju ponese kući.

Uostalom, i reč „mušterija“ potiče iz turskog jezika. Tursko müşteri оznačаva kupca, klijenta, i prevodi se sa „onaj koji kupuje“, odnosno kupac.

 

Sjajne markirane majice od turskog pamuka prodaju se od 100-350 TL (x2= rsd). Jedan od prodavaca pita me odakle sam i onda u poverenju dodaje da je robu nabavio na blek marketu. Verujem da je to ona cena koja se plaća u riziku.

 

Pijaca je istovremeno trgovina i društveni prostor. Ovde se ne dolazi samo po namirnice. Dolazi se da se sretne komšija, popriča sa prodavcem, proba nešto novo, cenka, pogleda šta je stiglo tog jutra i, makar nakratko, bude deo ritma grada. Atmosfera je baš frendli.

 

Posebna draž Beylik Pazarı je u tome što nema onu sterilnost velikih tržnih centara. Roba je pred očima, ljudi razgovaraju, prodavci dozivaju mušterije, a boje voća i povrća prave neku vrstu improvizovane istanbulske scenografije. I kao fol-učinićе ti cenu i otići ćеš srećаn. A i on će biti srećаn, samo me ne pitaj zašto.

Beylikdüzü je danas moderan, gusto naseljen deo evropskog Istanbula, ali pijaca čuva nešto od starog šlifa grada. Ona podseća da Istanbul nije samo grad velikih istorijskih spomenika već i grad svakodnevnih životnih rituala – kupovine hleba, maslina, sira, voća, povrća i začina, uz glsno prodavčevo izvikivanje: „Buyurun!“ – Izvolite!

 

Na izlazu je red ugostiteljskih radnji. Uzimam tanko testo nadeveno sirom i spanaćem i iseckano na kockice, zapečeno u furuni, pa onda vi te zalogaje srolate. Uzeh i zanatski ajran. Ludilo-deset puta bolje od pice-šteta što toga nema kod nas. Još mi je taj ukus u ustima.

 

 

Bazar u Silivriju

 

U Silivriju, na evropskoj strani Istanbula, ponedeljkom se održava velika Pazar pijaca.

Silivri Pazartesi pazarı, udaljen od  Kumburgaza  (Blue World Hotel Kumburgaz, Uzeri No: 144, Okul Cd., 34527 Büyükçekmece/İstanbul) otprilike 20–21 kilometara, nalazi se oko Halim Uluşahin Caddesi, u području Alibey i Fatih mahala. Pijaca se prostire i na okolne ulice, uključujući Hürriyet Caddesi, Atmaca Sokak i druge.

 

Šta se može naći:

🍅 voće i povrće

🧀 sir, masline i drugi prehrambeni proizvodi

🌶️ začini i sušеni plodovi, med i ostali slatkiši

👕 odeća i tekstil

🍳 kućne i kuhinjske potrepštine

 

Uobičajeno počinje oko 7–8 izjutru, a završava se predveče, oko 17–19 časova.

 

Najveći zatvorski kompleks u Silivri je Marmara Ceza İnfaz Kurumları Kampüsü, poznatiji kao Silivri zatvor. Nalazi se oko 12 km od centra Silivrija. Otvoren je 2008. godine. Prostire se na više od 1 milion m². Posebno je postao poznat po pritvaranju novinara.

Kompleks obuhvata 11 kazneno-popravnih ustanova prema aktuelnim podacima turske Uprave za kazneno-popravne ustanove: 8 L-tip zatvorenih, jedan zatvoreni, jedan ženski zatvoreni i jedan otvoreni zatvor.

Posle posete pijaci sledi šetnja kroz Piri Mehmet Paşa → marina → Silivri sahil, pa ručak u Olta Balık.

 

Naručih neku od dnevnih riba sa grila, uz meze, rukolu, limun i salatu. A uz to tursko belo vino.

 

 

Malo ko zna da je Istanbul bio jedan od prvih gradova na svetu koji je imao metro

 

U pitanju je Tunel, kratka podzemna železnica koja povezuje četvrti Karaköy i Beyoğlu. Tunel je otvoren 1875. godine i postao je druga podzemna železnica na svetu posle londonskog metroa. Projekt je vodio francuski inženjer Auguste Pierre Farus, a u početku ga je pokretala parna mašina, sa vagonima koji su se uspinjali i spuštali strmim usponom.

 

Konstrukcija je izgrađena kako bi se stanovnicima olakšalo svakodnevno putovanje strmom, brdovitom ulicom İstiklal. Danas Tunel radi na struju, ali je zadržao svoj izvorni duh XIX veka: starinski vagoni, kovana gvozdena vrata stanice i istorijska arhitektura čine putovanje pravim putovanjem kroz vreme. Zanimljivo je da je linija duga samo 573 metra, sa razlikom u visini od gotovo 60 metara. Usprkos kratkoj udaljenosti, Tunel je postao važan deo gradskog saobaćajnog sistema i simbol osmanske modernizacije i tehnološkog napretka.

📍 Lokacija: Povezuje Karaköy i Beyoğlu, Istanbul

🕰  Otvoreno: 1875. godine

🏛  Inženjer: August Pierre Farus.

 

 

Kako se nositi sa Istanbulom?

 

 

Život nisu kruta pravila ni pravolinijska cesta. Život je igra radosti i tuge, hrabrost da se rizikuje i skrene sa utabanih staza. Krivudav put sa mnogo raskrsnica — gde je nepoznato često najlepši pravac. Setih se onda reči predobrog Alphonsea de Lamartinea:

 

 

„Ako bi mi neko rekao da biram poslednji pogled ka svetu, izabrao bih da to bude Istanbul sa Čamlidža brda."

 

Ako se popnete na Čamlidža toranj (Çamlıca Kulesi)  izdvojivši približno 25€, sa visine od 369 metara (najviša građevina u Turskoj i popularna turistička osmatračnica) pružiće vam se veličanstveni pogled na grad na dva kontinenta. Dizajnirao ga je studio Melike Altınışık Architects, a oblik je inspirisan turskom lalom.

 

Radovi su započeti 2012. godine. Toranj je zvanično otvoren za posetioce 29. maja 2021. godine, na godišnjicu osmanlijskog zauzimanja grada. Sagrađen je prvenstveno kao telekomunikacioni toranj za istovremeno emitovanje 100 radio i TV programa sa jedne tačke.

 

Ima ukupno 49 spratova (45 iznad i 4 ispod zemlje). Vidikovci su na 33. i 34. spratu, dok se na 39. i 40. spratu nalaze restorani s pogledom na Bosfor i oba kontinenta.

 

Turska pošta nije dostavljala poštu adresiranu na Carigrad, kako bi se obezbedila upotrebu novog imena grada - Istanbula.

 

"Jutrošnji prizor nestade. Onaj Carigrad, sav od svetlosti i lepote, jedan je neverovatan grad, raštrkan po beskrajnom smenjivanju brežuljaka i dolina. To je lavirint ljudskih mravinjaka, grobalja, ruševina, opustošenih mesta, nikad ranije viđena mešavina civilizacije i varvarstva koja predstavlja sliku svih gradova sveta i skuplja u sebe sve prizore ljudskog života. Od velikog grada postoji samo skelet, čiji je mali deo u građevinama, a ostalo je jedna ogromna gomila daščara, beskrajni azijski tabor u kome vrvi nikad prebrojano stanovništvo, ljudi svih rasa i svih vera.

 

Veliki je to grad u preobražavanju, sastavljen od starih gradova koji se raspadaju, od novih gradova koji su juče nikli i od drugih koji upravo nastaju. Sve je u neredu. Svuda se vide tragovi mukotrpnog rada: brda probijena, brežuljci razrovani, predgrađa sravnjena sa zemljom, veliki drumovi započeti sa izgradnjom. Ruševine i ostaci su beskrajno rasuti po zemljištu trajno izmučenom ljudskom rukom. To je jedan nered, zbrka različitih prizora, neprestani niz neočekivanih i čudnih panorama da vam se pamet zavrti.

 

Ako pođete do kraja neke otmene ulice, zatvorena je provalijom. Ako izađete iz pozorišta, naći ćete se među grobovima. Stignete li do vrha kog brda, videćete pod nogama šumu a na brdu pred vama neki drugi grad. Predgrađe kojim ste malopre prošli vidite, okrenuvši se iznenada, na dnu duboke doline, sakriveno među drvećem. A ako skrenete iza neke kuće, eto luke.

 

Siđete li nekom ulicom, nestade grada, i nalazite se u pustom tesnacu odakle se vidi samo nebo. Naselja se iznenada pojavljuju, skrivaju se, iskaču neprestano nad glavom, pod nogama, iza leđa, daleko i blizu, na suncu, u seni, među šumama, pored mora. Napravite li korak napred, vidite beskrajan prizor. Koraknete li natrag, ne vidite više ništa.

 

Dignete li glavu, hiljade minareta. Siđete li za pedalj, svi nestaju. Putevi, beskrajno isprepletani, vijugaju među brežuljcima, penju se na bedeme, idu tik uz ponore, prolaze ispod akvadukta, rastavljaju se na uličice, spuštajući se na stepeništa, usred grmlja, tvrđava, ruševina, među pesak. Na trenutak, kao da veliki grad odahne u seoskoj samoći, a onda ponovo počinje gušći, šareniji, veseliji.

 

Ovde se prostire, tamo se penje, malo dalje se obrušava, razilazi se, pa se opet skuplja, na jednom se mestu puši i diže buku, na drugom spava, na jednoj se strani sav crveni, na drugoj je sav beo, na trećoj preovladava zlatna boja, četvrta strana predstavlja brdo cveća. Elegantan grad, selo, vrt, luka, pustinja, pijaca, groblje, smenjuju se bez kraja, uzdižući se stepenasto jedno iznad drugog, tako da se sa nekih vrhova samo jednim pogledom mogu obuhvatiti sve raznolikosti čitavog predela. …“

 

"Od svih opisa dolazaka u Istanbul možda je najpoetičniji opis jednog autora koji je međunarodno manje poznat od Nervala, Gautiera, Flauberta i Lottija, istanbulskih putopisaca. Reč je o Edmondu de Amicisu. U Italiji su svi mladi (počev od 1886. pa sve do moje generacije) odrastali uz njegovu knjigu Srce (Cuore). Međutim, De Amicis je bio i izvrstan putopisac i to je pokazao u delu Carigrad (1877), prelepom putopisu koji mi je pravio društvo na mom prvom putovanju u Istanbul.", kaže Umberto Eko .

 

Za španskog pisca Huana Gojtisola  (1931–2017),  pak Istanbul nije „most između Istoka i Zapada“, nego samostalan svet za sebe, višeslojan i protivrečan. Svet za čije je bolje razumevanje neophodno odbaciti brojne predrasude koje su se vekovima sedimentirale u zapadnom pisanom predanju.

 

„Kako pisati o Konstantinopolju ako je o njemu sve već rečeno?“, tužio bi se sredinom XIX veka, i to ne bez razloga, jedan od romantičarskih autora koji su sledili sistem obrazovanje kroz putovanje (l’education par le voyage). Povećan broj priča o prestonici Osmanskog carstva od kraja XV veka do datuma kada ju je posetio ovaj pisac, zaista je zadivljujući.

 

Bibliografija na temu Carigrada uključuje ništa manje nego 901 knjigu, objavljenu između 1501. i 1551. godine. Zbir knjiga, dnevnika i monografija o Turskoj i osmanskom islamu, ukoliko obuhvatimo XVI vek, premašuje dve hiljade naslova. Približiti se Istanbulu, od sredine XVI veka, najpre znači udubiti se u pisanu materiju.

Kada je Gustav Flober pristigao u Istanbul u oktobru 1850. godine, bio je mlad pisac u potrazi za Istokom, ali i čovek opterećen posledicama sopstvenih avantura.

 

U grad na Bosforu došao je sedam godina posle Žerara de Nervala, koji je svoje utiske o Orijentu već pretočio u poznato putopisno delo. Flober je, međutim, nosio i lični teret.

 

Tokom boravka na Bliskom istoku, najverovatnije u Bejrutu, zarazio se sifilisom, bolešću koja će ga pratiti tokom čitavog života i ostaviti dubok trag na njegovo zdravlje i raspoloženje.

Putovanje po Egiptu, Palestini, Siriji i Turskoj za Flobera nije bilo samo kulturno istraživanje već i potraga za iskustvima koja su prevazilazila granice tadašnje evropske građanske moralnosti. U svojim pismima prijateljima nije skrivao susrete sa prostitutkama i egzotične doživljaje koji su za evropske putnike sredine XIX veka predstavljali sastavni deo „otkrivanja Orijenta“. Upravo tokom tog putovanja pojavili su se prvi simptomi bolesti.

 

Istanbul koji je zatekao bio je prestonica Osmanskog carstva na raskršću svetova. Na ulicama su se mešali jezici, vere i narodi; minareti su dominirali panoramom grada, dok su evropski putnici u njemu tražili potvrdu svojih romantičarskih predstava o Istoku.

 

Flober je, međutim, često bio manje očaran nego njegovi prethodnici. Njegovi zapisi otkrivaju mešavinu fascinacije i razočaranja, radoznalosti i ironije.

 

Za razliku od Nervala, koji je u Orijentu tragao za snovima, mitovima i duhovnim iskustvom, Flober je bio izrazito realističan posmatrač. Posmatrao je ljude, običaje, pijace, luke i svakodnevni život sa gotovo reporterskom preciznošću. Ipak, iza tog hladnog pogleda nalazio se čovek koji je već osećao posledice bolesti i koji je, uprkos mladosti, počinjao da shvata cenu svoje potrage za iskustvom.

 

Njegov boravak u Istanbulu predstavlja jednu od značajnih epizoda velikog putovanja po Istoku koje će kasnije uticati na njegov književni rad. Dok je posmatrao brodove na Zlatnom rogu i siluete džamija koje su se uzdizale iznad Bosfora, teško je mogao naslutiti da će nekoliko godina kasnije postati jedan od najuticajnijih evropskih pisaca i autor remek-dela Gospođa Bovari. Međutim, bolest stečena na tom putovanju ostala je njegov neželjeni saputnik do kraja života.

 

 

Stambolska crtica

 

,Ko učini dobro, sebi ga čini; a ko učini zlo, protiv sebe ga čini.“

— Kuran, 45:15

 

Ima neke čudne iskrenosti i dobrote u turskim ljudima koje susrećem. Ispod tog nemarnog, gotovo divljeg izgleda, kao da iz njih neprestano nešto iskri — neka jednostavna, neposredna ljudskost. Oko zasija nekom radošću kojoj uzrok savremeni čovek teško možе da odgonetne.

 

Kada im vratiš prazan tanjir na kojem je bio burek, ponudiće ti čaj, upitati odakle si i srdačno ti stisnuti ruku.

 

Kod jednog piljara kupujem dve nektarine za tričavih dvadeset turskih lira, a on mi uzvraća osmehom kao da sam mu upravo poklonio palatu.

 

Možda je u tome i neka tajna ovog fascinantnog grada: ovde se ne meri baš sve novcem. Nekada su dve nektarine dovoljne za osmeh, prazan tanjir za razgovor, a stranac za prijateljski stisak ruke.

 

Sreća je u jednostavnosti življenja, u malim stvarima-samo je treba umeti zapaziti.

Uveče, kroz odškrinut prozor, dopire šum automobila koji klize autoputem. U pozadini se čuje umilni poj mujezina, a još dalje lavež uznemirenih gradskih pasa. Istanbul kao da ni noću ne žеli da potpuno utihne.

 

A onda, odjednom — prasak.

 

Crno nebo, obasjano samo mesecom, na trenutak se pretvara u ogromnu pozornicu.

Raznobojni vatromet rasipa se iznad grada, eksplodira u pregršt boja i kako je otpočeo, tako naglo i iščezne. Posmatraču se može učiniti da je sve to samo umislio. Takav je ovaj grad-vešto barata sa magijom, ali i nekom čudnom melaholijom. Možda je baš zato tako zavodljiv.

 

Istanbul iznova pokazuje svoje lice: malo divlje, malo nežno, bučno, nepredvidivo i velikodušno. Kao čovek koji ti za dve nektarine pokloni osmeh vredan čitave palate.

 

 

 

Meduze koje ne žаre

 

Meduze u Bosforu i Mramornom moru nisu nužno one vrste koje peku čoveka. Samo kao da naletite na balone različitih veličina puni vode.

 

U tom području živi više različitih vrsta meduza, a neke imaju veoma slabe žarne ćelije ili njihov kontakt čovek gotovo i ne oseti.

 

 Mramorno more je inače posebno stanište zbog mešanja crnomorskih i mediteranskih voda

Ali postoji i druga strana: u Mramornom moru ima i vrsta koje mogu da opeku, među njima Chrysaora hysoscella, čiji su rojevi ranije izazivali probleme kupačima.

 

Zato je sasvim moguće da sada gledam meduze kako plutaju pored mene, čak ih uzimem u ruku i bacam a ne peku — verovatno su samo druga vrsta ili je kontakt sa njihovim pipcima minimalan.

 

 

Galata krpenjača

 

 

Godine 1905, u staroj istanbulskoj četvrti Galata, gde se senke minareta pretapaju s vodama Zlatnog roga, među drevnim zidinama Galatasarajske gimnazije rodila se jedna ideja.

Nije to bio samo fudbalski klub, već san mladih učenika koji su željeli da stvore nešto što će da nadživi njihovo doba.

 

U učionici ispunjenoj životnim iščеkivanja, pod vodstvom Alija Samija Jena i njegovih školskih drugova, upaljena je iskra koja će uskoro buknuti u plamen. Taj plamen poneo je ime Galatasaray; ime mesta, škole i duha koji je vekovima čuvao uspomene na nekadašnju imperiju.

Dok su brodovi klizili vodama Zlatnog roga, a Bosfor raznosio vetrove između dva kontinenta, rađala se legenda. Niko tada nije ni mogao da nasluti da će družina mladića iz jedne školske klupe stvoriti klub čije će boje postati simbol ponosa, strasti i nepokorivosti za milione ljudi.

Tako je, između Istoka i Zapada, između stvarnosti i predanja, nastao Galatasaray, klub koji se nije rodio iz puke igre, već iz želje da ostavi trag u vremenu.

 

Moja senka i ja

 

Tada sam, posle dužеg vremena apstinencije, ponovo razgovarao sa svojom senkom.

Senka nije vaš dvojnik.

 

To vas Sunce projektuje na zemlju —

crtež svetlosti koji prati svaki vaš korak. Ako je Sunce na istoku, a vi gledate na zapad,

senka vam je iza leđa.

 

Ne vidite je —

ali to ne znači da je nema.

 

U ovo doba godine one su izdužene, ali ne nužno i pametnije. Čovek ih u suton lako pobrka sa mudracima, samo zato što deluju veće od njega.

 

Stajao sam na mestu gde se smenjuju kontinenti i bogovi, gde Bosfor ne razdvaja samo obale već i čitave svetove. Jedan pogled prema Evropi, drugi prema Aziji, a između njih voda koja je vekovima osluškivala tuđe tajne.

 

A tu, paralelno sa svetom palata, džamija, turista i razglednica, egzistiraju i paralelni svetovi. Svet dilera opijata, žena sa varijabilnom cenom i sakupljača prljavog novca. Svet u kojem se moral obračunava na veliko, a sitniš se ostavlja konobarima.

 

Grad ima mnogo lica. Neka su okrenuta suncu, neka prema senkama.

Novac, izgleda, govori sve jezike.

Čak i one koje čovek ne želi da ih nauči.

 

Kada bi svi ovdašnji grehovi sabrali, sve izrečene molitve bile bi poništene.

Dok sam gledao prema Bosforu, pitao sam svoju senku:

 

"Jesmo li mi ovde došli da gledamo grad ili da proverimo koliko grad liči na nas?"

Ćutala je.

 

Možda zato što je znala odgovor.

Moja senka je uporno ćutala.

 

Tada sam shvatio da senke nemaju mišljenje. One samo pamte ono što mi pokušavamo da zaboravimo.

 

A možda je znala da u gradovima na raskrsnicama kontinenata čovek nikada nije sasvim siguran na kojoj se strani sveta zapravo nalazi.

 

A onda je pala noć.

Senka je iščеzla. Možda je otišla na spavanje.

Ili je, kao i obično, pronašla neko bolje osvetljeno mesto.

 

U mraku smo ionako svi jednaki.

Nema lica, nema granica, nema velikih razlika između onih koji kupuju i onih koji prodaju, onih koji sanjaju i onih koji snove naplaćuju.

 

Rekapitulacija: Istanbul u deset dana

 

Istanbul nije grad u koji se samo svrati. U njega se uđe, kao u neku veliku priču koja traje vekovima, a koja se svakog jutra iznova piše. Kao u neke dobro razgažеne papučе.

Istanbul je pinjata iz koje kao iz mađioničarskog šešira iskasaču svakolika čudesa. U svojoj topografiji Istanbul je grad koji ne pristaje na jednu ravan. Penje se i spušta, razdvaja i spaja, kao da je sazidan od talasa, brda i sećanja.

 

U njegovim ulicama Evropa gleda Aziju, a Azija se ogleda u Evropi. Bosfor nije granica, već rečenica bez tačke. Svaki trajekt je zarez između dva kontinenta.

 

Istanbul nema jedno lice. Ima ih bezbroj — od carskih kapija do neuglednih sokaka, od džamijskih minareta do krovova po kojima se sunce zadržava pred zalazak.

 

Grad je ovde istovremeno put i raskršće, prošlost i sadašnjost, kamen i voda.

 

Prvi utisak je buka. Saobraćaj, trajekti, trgovci, pozivi sa minareta, uzvici trgovaca koji hvale svoju robu, koraci miliona ljudi koji se mimoilaze na ulicama.

 

A onda, iznenada, tišina na obali Mramornog mora. Sunce koje se smenjuje sa povetarcem, malo talasanje mora, školjke na pesku, avioni na nebu. Mir u duši.  „Selam alejkum”  u doslovnom prevodu označava pozdrav: „mir s vama.”

 

Pogled na vodu koja spaja, ali i razdvaja dva kontinenta. Uz sendvič sa tek ulovljenom ribom na roštilju.

 

Turska mi se i ovoga puta pokazala kao zemlja suprotnosti i zavodljive mističnosti. Staro i novo, Istok i Zapad, tradicija i savremeni život postoje jedni pored drugih, često bez potrebe da se objašnjavaju.

 

U istoj ulici možete pronaći toponime prošlosti i sadašnjosti; vekovima staru džamiju, moderni restoran, malu poslastičarnicu i prodavnicu u kojoj vreme kao da je zastalo.

Poseban utisak ostavlja odnos ljudi prema svakodnevnom životu. Ulična hrana, čaj, kafa, riba, pijace, razgovori i neizbežna čaša čaja kao da govore da život ne mora uvek da bude komplikovan da bi bio lep.

 

Istanbul je možda najlepše razumeti sa vode. Kada trajekt krene preko Bosfora, grad počinje da izgleda drugačije. Uz sendvič grilovane, tek ulovljene ribe u somunu.

 

A onda shvatite da Istanbul nije samo ono što vidite. Obuzme vas osećaj da ste na mestu gde se vekovima susreću ljudi, jezici, vere, carstva i sudbine. Grad koji vas ne pokušava da osvoji na prvi pogled, već vas lagano uvlači u sebe.

 

I kada odete, ostane vam Bosfor.

 

Kao linija između dva sveta – i kao podsećanje da neke granice postoje samo na kartama.

 

Neki ljudi su gradili Tursku. Neki je rušе. Prvima je lik na novčanicama, drugom na graničnom prelazu. Uostalom, svaki narod ima svoje uspone i padove. Atatürk je zamenio arapsko pismo latinicom gotovo preko noći. Godine 1928, predsednik Turske otišao je na selo sa tablom i kredom — i lično učio svoj narod novom alfabetu.

 

Dve godine ranije islamsko pravo zamenjeno je švajcarskim Građanskim zakonikom. Žene su dobile pravo glasa 1930-1934, deset godina pre Francuskinja.

 

Možda je upravo to najveći utisak iz Turske: zemlja koja ne pokušava da sakrije svoje različitosti, već od njih pravi svoj identitet.