понедељак, 1. август 2022.

Mitelšmek/ 2 dana u 3 države


 

Svaki moj put ima par temeljnih odrednica. Sama suština jeste u onom što ostavljamo u prolazu dok gazimo belu liniju koja i naše točkove poziva na krik. No, vratimo se tim  temeljnim tačkama: istoriji i kulturi, rekreaciji sa spa tretmanima i eliksiru života-vinu. Ovo sveto trojstvo oduvek se upražnjavalo od drevnih Grka i Rimljana pa eto da današnjih dana. Oni su esencija higijene duha i tela; od kojeg nikako ne treba bežati i brana i bedem od svih ovozemaljskih zala.

Krećemo ka severu pa gde usput zalutamo...

Jer i kada lutamo, i to jednovremeno intravertno i ekstrovertno,  mi ustvari tragamo za nekim prikrivenmi smislom. 

 


 

Dekodiramo ga i pohranjujemo negde u memoriji. 

 


 

Kako što to već Crnjanski jedared reče:

„Od svakog grada u kome mi je prolazio život ostali su, u meni, samo njegovi rubovi koji su se ocrtavali noću na nebu. I tako, ja imam u sebi te različite noći, uvek isto nebo, i različite pruge gradskih rubova. U meni je, zato, večnost i potpuni mir, i sve mi je svejedno.“

 


Subota je idealan dan za posetu gradu koji nosi to ime. A kažu da ih je imala 200! Nalazi se na samom severu Srbije, duž glavnih evropskih koridora i između dve reke: Dunava i Tise. Najskuplje otkupljen srpski slobodan grad od Marije Terezije.

Za utehu, izvanredno kulturno nasleđe, bogato ukrašene građevine, multikulturalni duh i evropski šarm su osobine koje čine ovaj grad drugačijim. 


 

Subotica je poznata po svojoj opuštenoj atmosferi, dobroj hrani i kvalitetnim vinima. Festivali (upravo završeni evropskog filma), događaji, koncerti, živopisan kulturni život tokom cele godine je razlog više da posetite ovaj grad svojom lepotom ogrezao u stil secesije. 

 


 

Povrh toga, Subotica nudi puno zanimljivih mesta za odmor i razonodu, kao i za mnogobrojne aktivnosti oko jezera, na ergelama, salašima, u šumama i lovištima.


Palićko jezero nalaze se 8 kilometara istočno od Subotice, na samom severu Vojvodine, ali nažalost ni po najnovijim istraživanjima nije pogodno za kupanje.  Nekada je od Subotice do Palića saobraćajao tramvaj. 


 

Prema legendi, Palićevo (Palićko) jezero je nastalo od suza pastira Pavla koji je izgubio svoje stado i zato je voda slana. Prema drugoj priči, jezero je stvoreno iz drevnog Panonskog mora koje je nekada kupalo obale današnje Panonske nizije. Predah pravimo uz odlične sladolede i pivo na ženskom štrandu.


Nedaleko od jedinstvenog Palićkog jezera, u sred zelenog mora vinograda, ističe se šareni krov zdanja podignutog u stilu panonske secesije. Tu se nalazi Vinarija Zvonko Bogdan, smeštena nedaleko od Subotice. Vinogradi su na dve lokacije ukupno 64 hektara. Sortiment je naklonjeniji  belim sortama grožđa, а od crnoh grožđa tu je autohtona frankovka (plava frankinja). 


 

Zgrada vinarije moderno je i funkcionalno zdanje koje istovremeno odgovara jedinstvenoj arhitektonskoj tradiciji ove regije. Velelepni barrique podrum sa jedinstvenim salama za degustacije, veliki restoran prepun detalja koji svedoči o kulturnom bogatstvu Subotice i Palića, a tu je i jedinstveni pogled na nepregledne i savršeno uređene  vinograde. 


 

Slike po vinariji i na etiketama delo su  Eugena Hočеša. Probamo  polusuva vina 8 taburasa ( po1/2 sovinjona i tamjanike), 4 konja debela-roze od merloa, kaberne frana i plave frankinje, i na kraju Život teče- crveno. 

Prekoputa je Vinarija Reljić, mala porodična vinarija osnovana 2015. godine. Na 2 hektara površine zasađene su internacionalne sorte vinove loze kao što su merlo, kaberne sovinjon i fran, sovinjon blan… Nešto mora da ostane i za neki drugi put.

Idemo dalje prostorima zacrtanima u delu Fridriha Naumama (1860-1919). Vreme je i da se pređe u Mađarsku i malo vremena provede u banji u Morahalemu,  uz spa seanse, ali i da se tu i zanoći.

Servus!  


 

Segedin su zaposeli Indijanci i kauboji! Iz muzeja u Oklahomi, National Cowboy & Western Heritage u ovdašnji muzej „Mora Ferenc“ prisitigle su nošnje, oprema, upotrebni predmeti i naoružanje koje su koristili na Legendarnom divljem zapadu.

Neki od nas nisu trebali ni da brinu za svoj proređeni skalp.

Mislim da je današnjem svetu ipak najpotrebnije da popuši lulu mira!

Nedelja nakon laganog okrepljenja langošima (mađarskim uštipcima sa prilozima i to vampirska edicija) put nas dalje vodi ka sledećoj zemlji iz ovog vikend paketa. Zemlje sa kojom imamo toliko toga prijateljskog, uprkos sasvim drugačijem poreklu i jeziku.  Pošto pređimo i tu granicu, te ćеmo se uputiti u grad koji karakteriše čitavu oblast. Grad treći po veličini u Rumuniji i najveći u Banatu. Ovako ga je svojevremeno opisivao Crnjanski:

 


 

„Temišvar je, u moje vreme (1896/1912), bio varoš raskošna, moderna, sa širokim avenijama, velikim parkovima, veslačkim klubovima, na vodama, ali i industrijskim predgrađima. Imao je ogromna egzercirišta i groblja. Imao je nadimak Mali Beč.

U srcu varoši bio je barokni centar grada, sa velikom, katoličkom, katedralom, čuvenom sa koncerata Baha, sa manastirima katoličkih fratara, među kojima je jedan, pijarista, bio moja škola.

Prekoputa katoličke katedrale, bila je srpska Saborna crkva, sa dvorom vladike, od mramora, i mala škola mog srpskog učitelja Berića, kod koga sam učio četiri osnovna razreda. Naša crkva bila je čuvena po ikonostasu Danila.

Porta je bila bašta, sa pljuskom jasmina, i lipa.

Nasred Temišvara, svake nedelje, kad je vreme lepo, svirala je vojna muzika, na trgu, opkoljenom terasama restorana i slastičara. Svet se tu šetao, kao što se u Italiji šeta.Pred slastičarom, tu, stajala je, obično, grupa salonskih lafova i oficira, pa i grupa pravoslavnih kaluđera, pod kamilavkama.“

Gubimo sat na vremenskim razlikama, ali bar smo već snabdeveni lokalnom valutom, lejem. U usputnim selima na krovovima gnezda sa rodama. Bićе dece! Juče pomenuta Marija Terezija zaslužna je za isušаvanje banatskih močvara i tranziciju u plodno zemljište.

Naši vladari i tajkuni ovde su imali velike posede, tu su provodili penzionerske dane, praveći raskošne prijatelje. Ovde su i naši kraljevi tražili supruge. Rumuni su požnjeli šenicu, a po poljima se žute suncokreti. Biće i brašna i ulja ne brigajte. 

Grad Temišvar ime duguje reci Tamiš, iako kroz grad protiče samo reka Begej. Razlog ovome je povezanost i isprepletanost tokova ove dve reke u prošlosti na području grada. Kasnijom kanalizacijom i obaloutvrdom njihovi tokovi su dobili drugačije pravce, koji su do danas u tom obliku.

Godine 790. kralj Pipi Mali gradi naselje na mestu gde se danas nalazi Temišvar.

Poznat kao grad (od 1266.) - Castrensis de Thymes – na raskršću trgovačkih i vojnih puteva,  predmet je  sukoba Turaka i Austrijanaca, a priželjkivan od strane mađarskih buržuja i aristokrata. Između 1315. i 1323. godine kralj Karol Robert Anžujski  proglasio je tvrđavu Temišvar za svoju prestolnicu. Naselje se razvijalo oko utvrđenog jezgra počev od XVIII veka.

Temišvar je bio prvi grad u Evropi koji je, 1884. godine, dobio uličnu električnu rasvetu, a drugi sa uvedenim tramvajem na kolsku vuču.

Hroničari Temišvara tvrde da je Gustav Ajfel izgradio jedan od pešačkih mostova preko Tamiša. U centru su tri trga oblikovana u XVII i XVIII veku. A ovde ćete naći i jedan fascinantni organski rad Gaudijevog đaka.

Grad je bio svedok i seljačke bune koju je predvodio  Đerđ Doža (1470.-1514.) Poznato je da je konjicu služio u Beogradu, da mu je čak dodeljeno i pravo na grb. No, zarad pravde, odbacio je sve privilegije stavio se na čelo seljaka i poveo ih je u boj. Uhapšen je u Temišvaru, posađen na pregejani tron i kunisan usijanom krunom, a u ruku mu je dato usijano žezlo.  

 


 

Nalazimo se na centralnom temišvarskom Trgu Pobede (Piaţa Victoriei) . S jedne strane ispred Rumunska saborna crkva banatske mitropolije, čiji je ktitor brat naše kraljice, rumunske princeze Marije) sagrađena 1946. godine u moravskom stilu i visoka  90 metara, a na drugom Zgrada Opere sagrađena 1872, sa impresivnim neobaroknim stubovima i balkonom. Sa njega je 16. decembra 1989. krenula revolucija u kojoj je oboren diktatorski režim Nikolaja Čaušeskog.  

 


 

Sećam se i tog socrealističkog Temišvara, osiromašenog i poniženog lepotana, sa mirisom DDT-ija u radnjama, skromnom  i skoro neupotrebljivom ponudom odeće i hrane, kada nas je kroz njega vodio mađarski mladić koji je po svaku cenu hteo da kupi naše Levis košulje.

 


 

Socrealističkih vojnika sa uglancanim smeđim čizmama i vojnih vozila kao da su izvezeni iz muzeja. Sveprisutna demonstracija vojne sile. Ali i postavljenih daski niz stepenice pomoću kojih su kotrljali buriće sa pivom. Temišvar osamdesetih je po estetici podsećao  na Beograd šezdesetih.  Lep ali siromašan.


 

Sada se dosta fasada obnavlja u tom predivnom pešačkom prostoru, a u mnigobrojnim restoranima i kafićima zveče čаšе i escajg. Slavi se život!

Na Trgu  Pobede u prizemlju zgrade temišvarske Politehnike je tako smešten  dendijevski restoran „Lojd“ vlasništvo Slavomira Gvozdenovića.

Gledano od zgrade Opere sa desne strane se nalazi Korzo, kojim su se šetali ugledni građani. Nasuprot Korzou, sa leve strane nalazi se Surogat, kojim su mogli da šetaju đaci, studenti i vojnici, ali samo sa posebnim dozvolama. Otprilike na sredini Trga je Kip vučice,  poklon grada Rima Temišvaru 1926. godine.  Ukupno ih je gradovimo poklonjeno 7.

Krajem Velikog rata u Temišvar ulazi srpska vojska da bi ga 3. avgusta 1918 predala Rumuniji.

Sledeći značajan je  Trg Ujedinjenja  (koju Crnjanski pominje) gde se nalazi Eparhiju Temišvarske Srpske pravoslavne crkve, Vladičanski dvor, kao i par kafića gde može da se predahne uz kafu ili čašu vina, te ja biram čašu crvenog autohtonog.

 

Najstarija fabrika piva iz Rumunje je odavde i to od 1718. godine. A postojala je i fabrika duvana.

Na Trgu slobode je  Gradska kuća (temelj je postavljen davne 1743. godine). Ispred nje je statua Bogorodice, tu su muzička i pozorišna akademija. Zanimljivo je da je ovde davne 1961, 25. marta, osmišljen prvi električni računar – Mecipt 1. Imao je 2000 elektronskih cevi, preko 20.000 kondenzatora i otpornika, 30 kilometara žica i 100.000 lema. Može se pogledati u muzeju Politehničkog univerziteta u Temišvaru.

 


Na prostranom i prelepom temišvarskom Trgu ujedinjenja je i Muzej umetnosti.

 I dok su u Segedinu ratuju kauboji i indijanci ovde je trenutna izložba posvećena radovima Ukiyoe japanskih umetnika iz kolekcije Džordža Kraforda koji nam dočarava junake i njihove podvige, ali i ljubavne heroje u potrazi za zadovoljenjem.

 Ovo potonje  u slikama preskačem zbog rigidne Fb regulative, a na vašu žаlost. Prelepo se dočarane te njihove vragolije.

A ja tako volim egzotičnu umetnost dalekih kultura.

Ova mini turneja imala je za cilj da populariše ono što nas spaja, iako smo razliito ono što nam je zajedničko iskustvo i doprinosi da se bolje razumemo i sarađujemo.

Nažalost današnji svet korača u sasvim suprotnom smeru.

Bez moje podrške i bez mirenja i potčinjavanja.


 

Završavam, izlazeći iz algoritamske petlje, onako kako sam i započeo-citiranjem Crnjanskog:

„Ali, pored tog Temišvara, mađarskih plemića, proletera i metalaca, postojao je i jedan drugi Temišvar, kome je moja porodica i dušom i telom pripadala, tada. To je bio Temišvar Srba, ostataka, varoš stara, umiruća, fanatična, verska. Dijaspora, kao i Temišvar Jevreja.“

Čeka nas nekih 170 kilometara do Beograda. Uz suton i mlataranje elipsi u hidroparkovima koji posećaju na ukopane dinosauruse.

 

четвртак, 2. јун 2022.

Rimski putevi Srbije – Feliks Romuliana


„ad memmorriam aeternam Divl Imperatoris Galerii Maximini, Oedipus filius“

U širenju Rimske imperije, reka Dunav je imala značajnu ulogu, a, istovremeno, bila je i njena granica. Najveći deo limesa, odnosno, granice, bio je na teritoriji današnje Srbije, gde su podizani utvrđeni gradovi, odakle se Rim branio od varvara. Zahvaljujući geografskom položaju, u Srbiji se nalaze značajni spomenici koji datiraju iz Rimskog carstva. Takođe, petina ukupnog broja svih imperatora, rođena je u na tlu današnje Srbije.

Feliks Romulijana je u istočnoj Srbiji, nedaleko od sela Gamzigrad i jedan je od arheoloških lokaliteta na 600 kilometara dugom putu rimskih careva kroz Srbiju. 


 

Na ovoj zemlji  je u drugoj polovini trećeg veka rođen budući imperator Gaj Valerije Galerije Maksimilijan (293.311.n.e.), naslednik cara Dioklecijana. Čovek koji je prvi pokazao toleranciju prema obožavanju drugih božanstava (hrišćanstvo), ali nije imao sreću da ga istorija po tome upamti. Kako to biva kod iskonskih  edipovaca, sagradio je carsku palatu, u čast svoje gospođe majke, Romule, na visoravni koju s tri strane okružuju livade, a s četvrte reka Crni Timok. 

 


 

Kako bismo u potpunosti shvatili značaj ovog lokaliteta prvo odlazimo u Zaječarski muzej koji se smeštio u lepu i obnovljenu zgradu, a iz zbirke treba izdvojiti  deo arhivolte sa natpisom FELIX ROMULIANA (oko 306. god.); pilastar sa predstavom tetrarha u medaljonima (oko 306. god.); glavu imperatora Galerija i šaku sa globom, deo skulpture ili skulptoralne grupe izrađene od crvenog porfirita (posle 303. godine); glavu Herkula, deo skulpture od belog mermera (oko 310. god.); glavu Jupitera, deo skulpture od belog mermera (oko 310. god.); Asklepija, deo skulpture od belog mermera (oko 310. god.); mozaike: Dionis na gozbi (otkriven 1969.), Venatori, Lavirint (oko 310. god.); srebrno posuđe iz Romulinog konsekrativnog spomenika na Maguri (oko 306. god.); češljeve od jelenjeg roga (druga polovina IV – V vek); ostavu crkvenih predmeta (VI vek); nakit iz srednjovekovne nekropole sa prostora ispred glavne – istočne kapije Gamzigrada (XI vek).   

 


 

U Narodnom muzeju u Zaječaru, čuva se i mozaik neobično skladne kompozicije i jasnog kolorita, za koji stručnjaci kažu da je jedna od najlepših predstava Dionisa, kao mita o večito mladom božanstvu. Dionis je inače moj omiljeni bog, pored Afrodite, naravno. O tome koliko je bio omiljen u ovim krajevima, i od kada datira gajenje vinove loze u ovim krajevima svedoče i grozdovi isklesani na pilasterima, konzolama i parapetnim pločama. No, mi smo mu dostojno odali počast i „primili pričešće“ u Rajačkim pimnicama. 


 

Prisetimo se ovom prilikom i velikog Zaječarca i našeg državnika Nikole Pašića (Zaječar 1845–Beograd 1926). Prvo njegovo pojavljivanja u javnom političkom životu bilo je 1878. godine, kada je izabran za narodnog poslanika. Potom sledi osnivanja Radikalne stranke 1881. godine, predvođenje Timočke bune 1883, osuda na smrt, izgnanstvo i pomilovanje 1889.

Posle abdikacije kralja Milana, sa svojom strankom izvojevao je izbornu pobedu, preuzeo vlast u Srbiji i formirao svoj prvi kabinet Vlade 1891. godine. U njegovoj biografiji susreću se i funkcije predsednika beogradske opštine 1896–1897, diplomate–poslanika u Petrogradu 1893–1894, po završetku I  svetskog rata pregovarač je na Konferenciji mira u Parizu. Da se on pitao, a ne nezajažljivi kralj Aleksandar, Jugoslavija nikad ne bi bila stvorena. Ovde su izloženi i češalj kojim je održavao  dugu, sedu bradu i njegov posmrtni lovorov venac i maska 

 


 

Za vreme vladavine Obrenovića, Radikalna stranka, pa i on kao njen vođa, bili su uglavnom u opoziciji a sasvim retko na vlasti, dok su za vreme Karađorđevića bili isključivo na vlasti, a sporadično u opoziciji. Posle smrti upoređivan je sa ostalim velikanima evropske istorije. Zanimljiva je i anegdota koja se vezuje za njegovo ime. Jednom prilikom, kad je oboleo, u posetu mu je stigla skupštinska delegacija s porukom:

„Skupština Vam želi brzi oporavak s devedeset šest glasova za i četiri protiv!“

Vraćamo se u antički period.


U početku se smatralo da se u Gamzigradu  radi o vojnom logoru-kastrumu, a onda se ispostavilo da je Gamzigrad raskošna palata, koja spada među malobrojne reprezentativne spomenike dvorske arhitekture rimske imperije. Da je reč o carskoj palati, arheolozi su potvrdili krajem prošlog veka. Naime, pokojni profesor Dragoslav Sreojević nameračio se da kopa pored usamljene, bele, seoske kuće. Jedine  u okviru arheološkog lokaliteta.  Na mestu gde se nalazila građevina, čija je funcija bila zagonetna.

 Predpostavlja da  se baš tu nalazio paganski hram, u kojem je Galerijeva majka, izvodila, skupa  sa svojim sledbenicima mistične ritalne gozbe.

I ništa nisu pomogla odvraćanja gospođe Anke, da je od tolikog prostora, našao da kopa baš u blizini prozora, profesor je ostao odlučan u svojoj nameri. I 1984. godine pronašao ploču od tufopeščara s  uklesanim natpisom Felix Romuliana (datira iz 305 ili 306. godine n.e). Kopija ove ploče, umanjena,  prodaje se kao suvenir uz još pregršt zanimljivih sitnica u muzejskoj prodavnici. Pored toga što kupujete podsetnik na posetu ovom lokalitetu, time pomažete i ovim entuzijastima, da nastave istraživanju i obraduju nas s novim, još lepšim otkrićima.



No, Srbi ne bi bili Srbi da odmah nisu počela ogovaranja da je profesor ploču naručio kod seoskog kamenorezca, kako bi potvrdio svoje pretpostavke, da je ovaj lokalitet zapravo carska palata.

No, pronalazak glave imperatora Gaja, izrađene od crvenog porfirita, začepila je usta i tim večitim skepticima. 

Da, zaboravih da napomenem, na ovom lokalitetu sam bio u zlatno vreme naše arhelogije (kad je bilo i novca) krajem sedamdesetih godina XX veka.  

 


 

Kao dečak. Koliko se toga i sećam, osim da sam bio zadivljen?

Živopisnim mozaicima od raznobojnih kamenćića, lepim poput orjentalnih ćilima, ali lakšim za održavanje. Rimljane su znali i kome da se obrate za izradu mozaika, majstorima  Grcima, a platili ih kao današnji preduzetnici svoje radnike. Nisu bili mutavi ti Rimljani! Od dečačkih dana do danas, dosta sam proputovao i dosta toga video. Da li gamzigradska palata sija starim sjajem za mene? 

 


 

Znali su ti, rimski tajkuni da treba ulagati u nekretnine, da je to najsigurniji penzijski fond. Galerije je palatu gradio da bi posle povlačenja sa vlasti, u zavičaju proveo mirne penzionerske dane, ali je, avaj, 311. godine na putu za Sofiju preminuo. Zlobnici tvrde od sifilisa, ne dočekavši završetak palate. Prema Laktanciju, Galerijevo telo, unakaženo teškom bolešću, spaljeno je u Sofiji, dok Aurelije Viktor  tvrdi da je Galerije sahranjen u Romulijani. Pored majke. Jedna je  majka! A otac nepoznat, u senci, navodno Mars.  Smrtna majka i besmrtan otac. Poznato, zar ne?  Ako  mene pitate, zaista cenim to što je slavio boga-veseljaka Dionisa. I beše poslednji rimski imperator koji je prošao proces prevođenje u božanstvo. Već skedeći, Konstantin preminuo je kao hrišćanin. 

 


 

Ali, da te, navodno, začne bog rata,  a da slaviš život -  to je žešća pacifikacija. Za Nobela, momentalno da se uruči! No, njegovom psihološkom profilu sleduje tata Edip. I još umislio baja da je Pantokrator (vladar cele vaseljene),  a ovozemaljsku prćiju je delio s još tri vladara, na mamu da se i ne vraćamo, Galerije, druže, malo si se zaneo!

Već u IV veku ceo posed je prepušten hrišćanskoj crkvi.  U V veku palatu su razorili Varvari, a u VI veku Justinijan I je izvršio obnavljanje palate pretvorivši je tom prilikom u pogranično utvrđenje, dosta skromnije, doduše. Prilikom najezde Slovena, krajem VI veka, ovaj nekada zaista moćan grad biva napušten 

 


 

Sam carski kompleks se prostire na sedam hektara I opasana je dvostrukim;  starim I novim zidom sa dvadesetak kula. Unutar zidina nalazi se carska rezidencija, hramovi I kupatila (terme). Oko palate tu je i mnoštvo kamenih kuća, krivudave uličice I uski prolazi, neočekivani mali trgovi na kojima su vešto napravljeni kameni bunari.

Feliks Romulijana je bila jedno od “šest kapija carstva”. Pored površinskog dela postoji I kompleks podzemnih dvorana I hodnika koje vode u nepoznatom pravcu ka planini Rtanj I ka Gamzigradskoj banji. Kažu da je ovo područje bilo prepuno zmija, ali možda takva ogovaranja potiču od Galerijevih ljubavnica, kojima se nije dopadala njegova odanost majci.

Feliks Romulijana se izdvaja od drugih carskih palata iz toga doba po očuvanosti i specifičnom arhitektonskom sklopu, sa dva odbrambena bedema, skulpturama imperatora Galerija, Jupitera i Herkula, kao i prekrasnim mozaicima. Po umetničkim dometima mozaika i dekorativne arhitektonske plastike, Gamzigrad predstavlja vrhunsko dostignuće kasne antike, kao perioda u kome se centri moći pomeraju sa zapada na istok. Mozaici su, trenutno, zaštićeni, ali će tokom leta zablistati svom svojom lepotom. 


 

Tokom avgusta na ovom mestu, organizuju se pozorišne predstave i koncerte, pa, eto izvolite...

Od 2007. godine carska palata Felix Romuliana je deo UNESCO svetske kulturne baštine i meta znatiželjnih posetilaca, kao i mnogobrojnih istraživača i arheoloških stručnjaka iz Srbije i čitavog sveta. Dokaz da je naš lokalitet interesantan i samim Rimljanima (dodiše današnjim) je i podatak da su zatražili par eksponata s ovog lokaliteta. Dobili su ih, naravno privremeno, i izložili u Koloseumu. Naravno, uzvratili bi nam oni drage volje, ali treba da se steknu uslovi i obezbede sredstva za osiguranje eksponarta. Dotle, u daljem istraživanju, našim stručnjacimi pomažu Nemci i Norvežani. Uz pomoć Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu i donacije u iznosu od 32.362 EUR, realizovan je projekat čiji je osnovni cilj bio uredjenje prirodnog amfiteatra odmah izvan prostora istočne kapije carske palate Feliks Romulijana 

 


 

Pored palate, arheološki lokalitet obuhvata i obližnje brdo Magura, s dva brežuljka,  koje kad bolje zagledate, ukaže vam se jasan simbol materinstva. Taj požudni  objekt obožavanja! Iskopavanja su pokazala da je se radi o  svetom bregu, na kome je, poslednji put u Rimskom carstvu, izvršen čin apoteoze.  A njihova skaralnost datrira od bronzanog doba. Odavde su se Galerije i njegova, ljubljena majka uzdigli među bogove, u nebesa, a njihovi zemni ostaci pokopani su u mauzoleje. Ispostavilo se da je  Viktor Aurelije bio u pravu. Otkrivene su  dve zidane grobnice (mauzoleja), bogato ukrašene arhitektonskom plastikom, i dve humke sa lomačama (tumule)

Kalotne humke nose karakterističnu simboliku. One obezbeđuju sveti prostor  na kojem je obavljen čin divinizacije (prevođenja iz statusa smrtnika u besmrtnost) i ostvarena komunikaciju uzmeđu zemlje i nebesa. Bežična, Bluetooth?

Na srebrnoj lomači (rogus connsecrationis) spaljena je imperatorova lutka od voska, a s njenog vrha, iz kaveza, poleteo je beli orao. Da je bila srebrna nisu, do sada, pronađeni materijani dokazi, koji bi to potvrdili. No, Galeriju nije manjkao osećaj za vreme. Umro je taman na vreme da se vine u nebo, jer je samo dve godine kasnije Konstantin doneo čuveni edikt, kojim je hrišćanstvo proglasio za državnu religija, a mpagantstvo ukinuto.  Edikt, kojim bi bila onemogućena njegovu staromodnu konsekracija.

Na ovom arheloškom lokalitetu devedesetih godina XX veka pronađeni je oko stotinak zlatnika, solida (koji možemo locirati u vremenskom rasponu od 375. do 408. godine; za vreme vladavine: Gracianusa, Valentinianusa II, Theodosiusa I, Arcadiusa).

Kako politika dobrog domaćina nalaže pohranjeni su u tamu bankarskih sefova, kako u onih klonulih duhom i moralom ne bi rodili neke nečasne namere. I sami nadničari, koji su pronašli značajnije artifekte nisu bili zadovoljni s uobičajnom nagradom od sedam nadnica, nego su iskali i iskali... No to je već neka druga priča, priča o ljudskoj pohlepi i večnom nezadovoljstvu. No, vratimo se mi našem „maminom sinu“. 

 


 

Imperator Galerije je vladao po uzoru na cara Dioklecijana, pa je planirao da, kada se povuče sa prestola,  život nastavi u palati, koju će sagraditi u kraju odakle je poticao.  Od Dioklecijana je nasledio sistem vladavine poznat pod nazivom tetrarhija (na grčkom - vladavina četvorice), sistem vlasti  gde se ona del. S njegovom smrću, okončava se ovaj neobični sistem vlasti, neshvatljiv današnjim političarima.

Gradnja je počela posle pobede, koju je izvojevao nad Persijancima 298. godine. Iz tog perioda je unutrašnje utvrđenje kompleksa, palata u severozapadnom delu i mali hram. Konfiguracija terena nametnula je njegovu nepravilnu, trapezastu osnovu, a prvobitna fortifikacija nameće poređenja s Dioklecijanovom palatom u Splitu.  Zidovi palate bili su obloženi oplatama od mermera i zelenog porfirita ili ukrašeni freskama i štukaturama.

Sredinom V veka središnja dvorna u severozapadnom delu Romulijane prepravljena je i pretvorena u trobrodu hrišćansku baziliku. Odbrambene kule pretvorene su u zanatske radionice, tadašnje šoping molove. I sve bi bilo lepo i živeli bi duigo i srećno, da nisu naišli krvoločni Huni i sve spalili. Romulijana se obnavlja, ali dosta skromnije, izgleda da je i tada vladala ta prokleta kriza, nije bilo stranih investicija, a i investitori su, naravno, fušarili pri gradnji. Svaku sličnost s vremenom današnjim, odlučno i s gnušanjem odbacujem.

Prvi pisani dokument u novijoj istoriji o Romuliani ostavio je saksonski baron Herder u putopisu "Rudarski put po Srbiji", 1845. godine. Posle barona, za Romulianu se zainteresovao austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic, koji 1860. godine obilazi ovo područje i ostavlja nam crteže zidova i okoline. Godine 1950. arhitekta Ðurđe Bošković izradio je novu osnovu gamzigradskih bedema, naznačio položaj najznačajnijih građevina unutar njih i istakao potrebu da se ovaj važan kasnoantički spomenik zaštiti i istraži. Arheološka istraživanja, započeta 1953. godine, pokazala su da u okviru bedema postoji nekoliko palata i hramova, koji govore o značaju i nameni Romiliane.