PUTOKAZ: Trikolori – Firenca, renesansni cvet Toskane

Bruneleski je izmislio neobične mašine, nacrtao ih, pozvao najbolje zanatlije, angažovao fizičke radnike i, radeći bez prestanka, u najkraćem mogućem roku dobio čitav arsenal čudesa koja su omogućila da se na tačno određena mesta podignu i postave mermerne ploče i delovi drvenog okvira za skelu, desetine džakova peska i maltera.

Kozimo bi najradije kriknuo, da izbaci iz sebe svu radost i zadovoljstvo, videći kako radovi napreduju na čudesan način. Niko ni kad nije uspeo da izmisli kupolu sa osmougaonim presekom osnove, niko! Šezdeset dva aršina dužine činila su pravi beskraj i Filipo je na crtao kupolu sa gornjim otvorom u istoj srazmeri bez pomoći ijednog vidljivog nosača. Nije bilo nikakvih spoljnih potpornih zidova niti drvene noseće konstrukcije, ugrađene u strukturu građevine koju je prethodno predložio Neri di Fjoravanti. Crkvena opština koja je na ručila izradu kupole nije stavila nikakve primedbe.

Bruneleski je bio genije ili ludak. Ili možda oboje.

Mateo Strukul- DINASTIJA MEDIČI U ime porodice

The Gates of Heaven

(šetnja kroz istoriju umetnosti, vina i dobre kuhinje)

„Idite tamo gde ste neko drugi!“, bila je parola koja me je, po ko zna koji put, namamila na put. U grad pod zaštitom Svetog Jovana Krstitelja. Put je, uvek, simbol i odraz naših želja, naših maštarija. Plodno tlo da se zasadi seme, koje će podariti željene plodove. Nisam imao ambicije Ameriga Vespučija (1451.-1512.), italijanskog moreplovaca koji je plovio pod španskom zastavom, te se obreo na obalama Brazila i Hondorasa.

Za razliku od Kolumba, ukapirao je da je otkrio "novi svet". Zahvaljujući aljkavim i rđavim kartografima, koji su zanemarili Kolumba, gurnuli ga u budžak, novi kontinent dobio je ime po njemu (Amerika). No, ni tada nisu bili dovoljno skocentrisani, te su dok su upisivali njegovo ime na kartu, pogrešili u slovu, pa je tako ona postala Amerika, a ne Ameriga, kako je trebalo. A Firentinci su i gradski aerodrom nazvali po njemu.

Firentinski psihijatar, Garcijela Magerini, kroz rad sa pacijentima u bolnici Santa Marija dijagnostifikovala je siptome nove, posve neobične bolesti. Meta ove opake bolesti su putnici sa slabo razvijenim kulturno-emotivnim antitelima, pa je bolest krstila „Stendelov sindrom“. Manifestuje se šokom estetske prirode, koji se javlja kao posledica bliskih kontakata sa umetničkim delima. Pri tome ne mislim na situaciju kada ugledaju zgodnu cicu u negližeu. Uobičajne reakcije su svakolike ludorije: cmizdrenje pred predmetima obožavanja, divljenje do imbecilnosti, aritmija, ubrzano disanje, suva usta, vrtoglavica, privremena mentalna neuravnoteženost… U nekim slučajevima javljaju se čak i halucinacije. Hmm... Tako sam se ja osećao kad sam se prvi put zaljubio. A zašto baš Stendelu da uvale taj sindrom? Zato, što je baš on osetio opisane simptome u Firenci prilikom posete bazilici Santa Kroče. Ulje na vatru, doliva i izvesni Edvard Morgan Forster 1908. godine u svom stanovitom romanu „Soba s pogledom“ (Room with a View), konstatujući da

„putnik koji dođe i Italiju, da proučava taktičke vredosti Đotovih dela ili korupciju papstva, može vratiti sećajući se samo plavog neba i žena i muškaraca koji žive pod njim.“ . Budibogsanama, amnezija, majku mu...

Na ovaj simptom, izgleda, jedini su imuni Japanci, a neki to pripisuju njihovoj poslovičnoj samodisciplini i asketizmu. Ako vas je ova vest uplašila, opustite se, nema razloga za preteranu brigu. Navedeni simptomi su privremeni, a mogu se ponoviti tek pri gledanju fotki sa tog putovanja. I jedna dobra vest, ovaj simptom nema trajnih posledica. Da ne škrtarim, evo još jedne; Stendalov sindrom nije baš toliko čest, u svom epicentru Firenci, u bolnicu s ovim sindromom prime otprilike jednog pacijenta mesečno, a stotine radoznalih namernika svakodnevno vršljaju po firentinskim galerijama i muzejima, pa ne nagrabuse.

U svojoj čuvenoj knjizi „Istorija Italije" iz 1538. godine, Gvićardini je zabeležio:

„Italija nikada nije uživala u takvom miru i prosperitetu, niti je ikada bila u tako povoljnoj situaciji kao tih godina. Opšte je prihvaćeno mišljenje da veliku zahvalnost za to duguje veštini Lorenca de Medičija."

Medičijevi su za vreme svoje vladavine potrošili oko 430 miliona današnjih evra na finansiranje umetnička dela.

Papa Bonifacije VIII (Benedetto Caetani, 1235. – 1303.) izjavio je 1300. godine da je Aristotel grešio kada je tvrdio da je univerzum sastavljen od četiri elementa: zemlje, vazduha, vode, vatre. Smatrao je da je zaboravio Firentince. No, to očigledno ulagivanje, nije sprečilo Dantea da ga smesti u osmi krug pakla. Razlog tome može biti i masakr u Palestrini (poklano šest hiljada ljudi) i mnogobrojni snošaji sa ženama (najviše je voleo sa majkama i ćerkama- „menage a trois“). U tadašnjem Rimu nazivali su ga „prljavi stari pedofil“, zbog izjave „da je seks sa decom nalik rukovanju. Ako hoćete da vidite kako izgleda ta persona, njegovu statuu pronaći ćete u Muzeju katedrale.

Toskana, s punim pravom ima dugu i zasluženu reputaciju najlepšeg dela Italije. Nije to samo lepota idiličnih pejzaža, predela koji na tpezu iznose najlepše plodove prirode, već i mukotrpan, ali zadivljujući rad ljudskih ruku. Ovo je kolevka italijanske renesanse. Renesanse koja je iznedrila neke od najlepših umetničkih dela, a većina ih se još može pronaći u muzejima i galerijama Firence. Renesanse koja je pokidala lance dogme i slobodnog čoveka stavila u centar svog promišljanja i delanja. I sigurno je Rim lep i večan grad, a Venecija nevesta i biser Jadrana, ali moje srce kuca za Firencu. Ne omalovažavam ostale, ali ako zamislimo da svaka zemlaj ima srce, Italiji je to Firenca. Ostali neka odaberu šta je preostalo.

Ovo je intrigantni grad tajnih pasaža i zidova koji šapuću. Za mene je ona prestonica italijanske kulture i slobodoumnog duha. Jedno bez drugog ne idu. Renesansa je ključna prekretnica srednjeg veka, kulturna revolucija na teritoriji zapadne Evrope. Vreme procvata nauke, filozofije, književnoste, muzike i likovnih umetnosti. Ovaj pojam je prvi put upotrebio italijanski istoričar umetnosti Đorđo Vazari 1550. godine za označavanje umetnosti koja je nastala u XIII veku. Dolazi do naglog razvoja i snaženja gradova i gomilanja bogatstva u pojedinim gradanskim porodicama. Ne čudi stoga što su ovde živeli i radili takvi geniji kakvi su Mikelanđelo, Leonardo da Vinči, Donatelo, Dante Aligijeri, Đovani Bokačo, Sandro Botičeli, Nikola Makijaveli, Galileo Galilej, Amerigo Vespuči, Petrarka. Ono što se danas dešava, terorizam i ekstremizam, između ostalog, posledica je što je renesansa i preporod, taj najsnažnij pokret oslobođenja ljudskog duha (i tela) bila ograničena na Evropu.

Galileo Galilej, „posrnuli“ rimokatolik i pionir Papinske akademije znanosti (Accademia dei Lincei), u mladosti sklon ideji da se zamonaši, insistiranjem na heliocentričnom sistemu kao ispravnoj astronomskoj teoriji došao je u otvoreni sukob sa crkvom. Crkva je uporno branila klasični geocentrični sistem. Rimska inkvizicija je 1615. godine uzela u razmatranje Galilejev slučaj, optuživši ga herezu i pokušaj podrivanja aristotelske filozofije prirode i same Biblije. Odbacila je heliocentrični sistem, a njegova istraživanja uvrstila je u popis zabranjenih dela.

ovde počiva onaj koji je verovao da se vrti

No, to nije pokolebalo Galileja koji 1632. godine objavljuje tadašnji bestseler pod nazivom „Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo“, gde u formi dijaloga između učenika i učitelja upoređuje ptolomejski i kopernikanski sistem, implicitno napadajući papu Urbana VIII.

Dvadeset drugog juna 1633. godine Galilej je pročitao svoje poricanje i, na zadovoljstvo suda, bio osuđen na utamničenje, na kućni pritvor, u kojem završava svoje subverzivno delo „Discorsi e dimostrazioni matematiche, intorno à due nuove scienze“, koje postaje temeljem kinematike, ali 11 godina kasnije i svoj život. Po legendi na samrti je rekao čuvenu rečenicu:

"Eppur si muove" (Ipak se okreće!)“

Fuck you all!

„Nothing's gonna change my world.“

Stoga ne čudi da se danas u jednom firentinskom muzeju čuva zub, palac, i srednji prst odsečeni sa leša Galilea Galileija. Oko za oko...

Galilejev srednji prst koji je pokazao crkvi

Godine 1992. tačno 350 godina kasnije, papa Ivan Pavle II službeno je priznao grešku Rimske inkvizicije, zatražio oprost i tom prilikom pozvao druge na dijalog nauke i vere po uzoru na Galileja. Valjda neće da ako im se nešto ne svidi, da sirotim naučnicima meće nanogice za praćenje ili da ih spaljuju u solarijumu!

Firenca (Firenze) je sama po sebi umetničko delo, tačnije čitav grad je muzej. Dokoni su ih prebrojali osamdeset, a siguran sam da ih ima i više. U nekadašnjem ofisu firentinske vladaće porodice Mediči smestila se Galerija Ufiči (Uffizi), bukvar za poimanje finreniskih umetničkih dometa (dela stvarana u periodu od XI – XVIII veka). A ako vam, gledajući njena remek dela, padne na um, sumanuta ideja da to ne može sve biti delo ljudskih ruku (u užoj ste zoni Stendelovog sindroma!“) pravac firentiska katedrala. Čuveni Duomo. Pašće vam vilica kada vidite šta je osmislio Bruneleski (Brunelleschi), 85-metarski zvonik je napravio Đoto (Giotto), a pored toga, tamo možete videti i Gibertijeva (Ghiberti) masivna vrata, kao i Mikelanđelovu Pijetu. Za razliku od dogmatskog Rima u Republici Firenci bog se slavio naukom i umetnošću. Uzletima ljudskog duha. Verujte u boga u sebi! Verujte u sebe! Kako god, neko veruje, a neko proverava.

„Jedna promena uvek ostavlja razloge za ostvarivanje nove promene."

Veliki italijanski književnik Italo Kalvino u "Nevidljivim gradovima" je zapisao:

“Postoji dva načina da se ne pati: Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne primećuješ.

Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostor“.

Nikolo Makijaveli (Niccolò Machiavelli) je rođen u Firenci, kao drugi sin Bernarda di Nikola Makijavelija, advokata (na dobrom glasu) i Bartolomee Di Stefano Neli, njegove žene. Oba roditelja su bili članovi starog plemstva Firence. Bio je čovek sa više maski: anarhist, agnostik, cinični prorok, idealista, mitoman, provokativni analitičar, polemičar, subverzivni teoretičar kako revolucije tako i totalitarne države, i ominozni savetnik kneževa.Sebe je opisao kao „istoričara, komičara i tragičara“. Osnova njegovog učenja je da „realno ne treba mešati sa idealnim“. Njegovo najpoznatije delo, Vladalac (Il Principe), traktat sa 26 latinski naslovljenih poglavlja, pisan je da bude priručnik za vladare. Izdata nakon njegove smrti, knjiga je zagovarala teoriju da „cilj opravdava sredstvo", što se smatra ranim primerom realpolitike. Umesto hrišćanske vrline veliča snagu, ono što se u antičkoj etici zvalo virtu: organski sjedinjene sposobnost i vrlina:

„Uspešan je onaj ko se uprkos ćudima Fortune u državnim poslovima potvrdi.“

Izraz makijavelistički danas opisuje usko, samo-interesno ponašanje, i vodi mnogim nepravilnim shvatanjima Makijavelijeve filozofije. Šekspir nije imao dobro mišljenje o ovoj filozofiji i smatrao je da je ona ubilačka. Makijaveli je umro u Firenci 1527. godine i sahranjen je u crkvi Santa Kroče.

"Treba napomenuti da se ljudi moraju ili pridobiti ili uništiti, jer se svete za male uvrede, dok za velike ne mogu; stoga nasilje treba sprovoditi tako da se ne moraš bojati osvete. "

"Priroda ljudi je nepostojana; lako je ubediti ih u jedno, ali je teško održati ih u tom ubeđenju. Zato je potrebno biti tako spreman da se, kada više ne veruju, silom nateraju da veruju."

Čuvajte se ograničenih ljudi. Ljudi bez strahova i bez srama. Ako su akumulirali sve ove osobine, sposobni su za velika zlodela...

Mnogi ne znaju da je u Firenci 14. maja 1859. godine rođena jedna srpska kraljica. Natalija Petrovna Keško, rusko-moldavkog porekla, sa šestnaest godina se verila sa knezom Milanom Obrenovićem, daljim rođakom. Obistinilo se proročanstvo stare Ciganke koja joj je, gledajući joj u dlan, rekla:

„Bićeš majka jednom kralju!“, a zatim joj zatražila i drugi, levi dlan:

„Samo, čuvaj se! Podlaci će pribeći spletkama i nasilju, kako bi te udaljili sa dvora!“

Videvši sliku srpskog kneza Natalija se „zbunila i zacrvenela se do ušiju“. Milan ju je upoznao u Beču, po preporuci i savetu svoje majke, rumunske princeze Marije Katardži Obrenović. Nataliji se jedino nije dopao njegov glas. Svedoci, ipak, kažu da je to bila velika ljubav. Septembra 1873. Beograd je upoznao zanosnu lepoticu, buduću knjeginju i kraljicu. Mladi bračni par smatran je za najlepši vladarski par u Evropi toga doba. Venčali su se 1875. godine u Beogradu. Naredne godine rođen je prestolonaslednik Aleksandar Obrenović. Brak nije bio srećan, kralj Milan joj nije bio dostojan, a nije se usrećila ni sa sopstvenim porodom. Kraljica Natalija prognana je iz zemlje, prešla je u katoličanstvo 1902. godine i nije se više vraćala u Srbiju. Godine 1903. ubijen je njen sin kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin, a na čelo Srbije stupila je dinastija Karađorđević. Svojim testamentom kraljica Natalija je velika imanja u Srbiji zaveštala Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama koji su zadužbine Obrenovića. Tokom I svetskog rata kraljica Natalija je pomagala je srpskom narodu. Skončala je u Parizu, kao sestra Magdalena u ženskom manastiru Sen Deni u Parizu, 1941. godine u velikom siromaštvu. Posle II svetskog rata, njena bista je uklonjena iz aule Beogradskog univerziteta i do dana današnjeg nije vraćena. Ni prema samoj kraljici srpska država nije bila milosrdnija. Njeni zemni ostaci i dalje počivaju na mesnom groblju varošice Lardi nedaleko od Pariza. Više o životu ove velike žene možete otkriti u knjizi „Ruža i trnje“.U Firenci je Nikola Pašić muvao ćerku bogatog tršćanskog trgovca žitom, Đurđinu Duković. Tamo su se i venčali u ruskoj crkvi. Mužik nije hteo da se svadbena ceremonija obavi u u Trstu, u srpskoj crkvi, jer nije želeo publicitet. Sa Đurđinom je Pašić imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu.

Heroji našeg doba

„Pulsate et opekietur vobis!“ (Kucajte i otvoriće vam se)

Na teritoriji današnje Firence, na obalma reke Arno, još u VIII veka, živeo je antički narod, Etrurci. Firenca je nastala u rimska vremena, za vreme vladavine Gaja Julija Cezara, kada je ovde postojalo utvrđeno naselje Florentia (Cvetna). Ovaj toponim, sa malim modifikacijama, zadržao se do današnjih dana. Rimljanima se svidela lokacija, pa su investirali u forum, terme i amfiteatar. Starorimska gradska mreža bila je toliko razvijena da se može prepoznati i na mapada savremene Firence. Sa sunovratom Rimskog carstva, ovde su protrčali Ostrogoti, Vizantinci, Langobradi, Franci i totalno ga devastirali. Poput feniksa iz pepela pomalja se u IX veku kada dobija samostalnost. Sa osvajanjem Pize, Firenca dobija luku. Često je plavi reka Arno (dok nije konačno ukroćena), te je poplava od 4. november 1966. godine uzela preko sto života i oštetila preko 14 hiljada umetnina. Sada su podignuti odbrambeni zidovi, koji doduše kvare pogled, ali čuvaju ono što se mora zaštititi.

No, pečat za sva vremena, sve ono što je čini baš Firencom, a ne nekim tamo drugim italinaskim gradom (’ajd’ nađite jedan ružan!) je porodica Mediči, seljačka toskanska porodica koja se u Firencu doselila u XII veku, a obogatila se na trgovini vunom i bankarskim uslugama. Na severu Italije formirala se grupa bankara tzv. "Lombardski bankari". Posedovali osamdeset velikih bankarskih institucija. Sama Mediči familija imala je 16 banaka tokom XV veka. Veći uspon Mediijevih započinje u doba velikog dužda, Kozima (1389.-1464.). Savladao je sve protivnike iz drugih patricijskih porodica i postao jedini gospodar u Firenci. Bio je na čelu grada-republike punih 30 godina. Posedovao je veći broj manufaktura za proizvodnju svile i vune, a imao je bankovne podružnice širom Europe.

Ali, ono što je najvažnije, kao mecena je pomagao naučnicima, umetnicima i književnicima. Za vreme njegove vladavine podignute su neke od najlepših građevina u Firenci. Osnovana je novoplatonistička Firentinska akademija u kojoj su stvorena značajna dela renesansne umetnosti.Još jedan istaknuti član Medičijevih bio je Kozimov umuk Lorenco (Lorenzo il Magnifico; 1449.-1492.). Lorenco je i sam bio književnik i mnogo je doprineo razvoju književnosti na italijanskom jeziku. Ključni momenat njegove vladavine bila je „Zavera Pacijevih“ 1478. godine. Na Uskrs, u gradskoj katedrali članovi porodice Paci uz neskrivenu podršku pape Siksta IV (della Rovere) pokušali su da potamane sve Medičijeve.

U ključnom trenutku mise, kada je sveštenik podigao putir sa svetim vinom, zaverenici su istovremeno izvukli bodeže koje su dotle vešto skrivali pod ogrtačima i sa neviđeno mržnjom zaleteli su se na lanove porodicu poznatog mecene. Tom prilikom, ubijen je Lorencov brat Đulijano, a sam Lorenco je ranjen. Zahvaljujući podršci građana, Medičijevi su ostali na vlasti. Vođa pobune, Frančesko de Paci, obešen je naopačke, a onda mu je jednim, odlučnim, oštrim razrezom noža otvorena utroba i creva prosuta po firentinskim pločnicima. Kao da su počeli da pripremaju lampredotto, hiljadugodišnje staru brzu firentinsku hranu, koja se pravi od kravljih iznutrica!

Sličan slučaj ilustruju i tri crteža od nepoznatog autora pod zajedničkim naslovom „Priča o Antoniju di Đuzepe Rinaldeskiju i njegovoj blasfemiji”, u formi strip kaiša, nastali u Firenci 1505. godine. Priča prati nesrećnu sudbinu kockara i pijandure Antonija Rinaldeskija, sina iz bogate i moćne porodice koji je kasno naveče 20. jula 1501. godine, vraćajući iz još jedne neuspele kockarske avanture, bacio konjski izmet na fresku Blagovesti, koja se nalazila ispred vrata crkve Santa Marija de Riči al Korso. Na drugom crtežu je dočarano kako se Antonio kaje pre nego što će omastio uže. Na trećem crtežu već visi njegovo beživotno, obešeno telo. U nekoliko jednostavnih crteža autor je poslao jasnu poruku gradskih vlasti, koje su htele da pošalju jasnu i nedvosmislenu poruku puku, da ne može da se prave nepodobštine, a da se prođe nekažnjen.

"Srećan je onaj koji zna uzroke stvari." (Felix, qui potuit rerum cognoscere causas)-Vergilije

Baš u Firenci 6 juna 1992. godine legendarni Zigi Starsdast, Dejvid Bouvi oženio je Iman Abdulmajid. Umro je 10. januara 2016. godine, u svom domu u 69. godini života okružen svojom porodicom nakon hrabrih 18 meseci borbe sa kancerom.

Smrt, "najveća nepoznanica", "najteža od svih nedaća" je i "cilj celog života", kako ju je takođe odredio Sigmund Frojd. Pri tome on naglašava da svako od nas duguje prirodi svoju smrt i mora biti spreman da plati svoj dug, ukratko da je smrt prirodna, neosporna i neizbežna.

Firenca je nekada bila grad opasan zidinama, sa glavnim ulazom, kamenom kapijom Porta Romana, izrađenom 1326. godine. Ovo me bilo mesto gde se nekada odigravao jezivi Bračni vašar. Na njemu su očevi prodavali ćerke, u formi „ugovorenih brakova“.

Kada smo već kod „ugovorenih brakova“ podsetimo se velikog sina Firenca, pesnika Dantea Aligijerija (Dante Alighieri; 1265-1321). Ali, tvorca savremenog italijanskog jezika. Oženio se 1277. godine Đemom di Maneto Donati i sa njom imao četvoro dece. Bio je vrlo politički angažovan u sukobu crnih (pristalica papske vlasti) i belih (koji su se zalagali za nezavisnost Firence). Njegovo pravo ime je zapravo Durante, a Dante je deminutiv tog imena. Jedan od najslavnijih Firentinaca, nije sahranjen u njoj. Počiva u Raveni, a njegov grob krase stihove njegovog prijatelja, Bernarda Kanaćia:

"Firenca, majka male ljubavi" (parvi Florentia mater amoris)

Iz nje je prognan i nikada se nije vratio. Pomilovan je 1315. godine, ali je tretiran kao javni grešnik u verskim ceremonijama, na šta nije nikada pristao. Zapisao je:

„Nebesa lete iznad tebe

Pokazujući ti svoju slavu

A tvoje oči su još uvek

Uperene u zemlju“

Božanstvena komedija na epski način opisuje zamišljeni trodnevnu Danteov ekskurziju kroz pakao, čistilište i raj. Kao u nekoj igrici, svaki od ovih destinacija ima devet novoa. Na putu mu društvo pravi Vergilije (Publius Vergilius Maro, rimski pesnik, autor Eneide), glas razuma, a voljena Beatriče je simbol božije milosti. Beatriče Portinari, je inače, nikad prežaljena Danteova ljubav.

Prvi put su se susreli kada je njemu bilo devet godina na Starom mostu. Ona je ubrzo premunula, ali je za njega ostala večna inspiracija. Večna muza.

Božanstvena komedija napisana je u tercinama, a svaki od tri dela se sastoji od 33 pevanja, koja su iste dužine. Uključeno je i uvodno pevanje sa kojim je dostignuta brojka od sto. Svaki deo završava se rečju „stelle“ što u prevodu znači zvezde.

Uvodno pevanje počinje 25. aprila 1300. godine (datum je izabrao zato što je na taj dan Hrist razapet, a papa Bonifacije VIII je tada dao „oprost grehova“). Sredina životnog puta 33. godine (Hrist razapet). Cela radnja Božanstvene komedije odvija se u njegovom snu. Na putu sreće pantera (pohotost), lava (oholost) i vučicu (pohlepa i lukavstvo). Uvod u Pakao-Dante se koleba i razmišlja o tome da nije dostojan kao Eneja i sveti Pavle i ne usuđuje se da uđe u pakao. Vergilije ga ohrabruje time što govori o Beatričinoj ljubavi prema njemu i kaže da je ona izašla iz raja da bi mu pomogla. Dokaz da čovek zbog ljubavi pravi gluposti-Dante odlučuje da krene u pakao.

Došavši pred vrata pakla naišli su na natpis: „Odreknite se svake nade vi koji ulazite“. S one strane vrata čuli su čuli strašne krike, kletve i plač. Preko ravnice, kojom je tekla tamnožuta reka, ugledali su mnoštvo duša kako panično beže. Bile su to duše svih lenština i sebičnjaka. Na obali reke Aheron susreću Haron koji prevozi mrtve duše u večnu tamu. Videvši živog Dantea, Haron se razjari, ali ga Vergilije umiri rekavši mu da Dante putuje po odluci boga. Tako se začas nađoše u prvom krugu pakla, u kojem živ nekršteni, oni koji su živeli pre Isusa Krista. Ne pate mnogo, ali uzdišu za bogom oličenom u čovekovom telu. Dante je ovde video Aristotela, Platona, Homera, Cezara, Sokrata, Ovidija, Horacija…

Drugi krug pakla čuva nekadašnji kralj Krita, Minos, pola čovek, a pola zver. Duše ispovedaju svoje grehe, a koliko se puta obmota rep oko tela Minosa, grešnik ide u taj krug pakla. U ovom krugu su uživaoci u zabranjenim ljubavima. Na večnoj košavi ovde borave ljubavnici: Kleopatra, Semiramida, Paris i drugi.

U trećem krugu pakla, koji najviše podseća na Englesku, je večna kiša i makljaža. Tu su proždrljivci i pijanice, koje posmatra troglavi pas Kerber, urlajući na njih i razdirući ih uz pomoć svojih kandži. Četvrti krug pakla čuva nekadašnji bog bogatstva Platon, a sada neman. Sotona je ovde sjedinio suprotnosti; škrtice i rasipnike. Svakog bogovetnog dana guraju kamenje prema sredini kruga, tamo se, potom, sudare, svađaju i vraćaju istim putem nazad. Tako svaki put... (Ovo su jugoslovenski komunisti primenili na Golom ostrvu).

U petom krugu nalazi se močvara Stiks, koja okružuje grad Dis. Rekao sam grad a ne hipermarket. I ovde ne važi ono marketinško: "Platićeš manje!". A, jok! Dok se u dubinama dave lenji, u blatu močvare se tuku srditi. Uz pomoć skeledžije Fergija, Dante i Vergilije stižu u šesti krug pakla, na čijim vratima stoje đavoli. Tamo zatiču mnoštvo otvorenih grobova, iz kojih dopiru urlici, u kojima se prže krivoverci, koji nisu verovali u besmrtnost duše. Udišući odvratan smrad, pesnici kreću prema sedmom krugu pakla gde se nalaze nasilnici. Na ulazu u sedmi krug dočekuje ih Minotaur (polubik i polučovek). Tu su Aleksandar Veliki i Atila. U osmi krugu pakla prevešće ih zmaj Gerion. Tamo se nalaze varalice.

„I Norveške kralj i Portugalije tu će biti, pa i onaj iz Raške što slabo vide novac Venecije”.

Ovde je Dante smestio i srpskog kralja Milutina Nemanjića (1253-1321) zbog krivotvorenja novca. Tačnije, Milutin je škrtario u dodavanju srebra prilikom kovanja srpskog i povremeno mletačkog novca (opcigovao), što je dovelo do monetarnog spora sa Venecijom.

Istina je da nije bio baš neki svetac; ženio se sigurno četiri puta a verovatno i peti, što je u suprotnosti sa kanonima pravoslavne crkve, koji dozvoljavaju tri uzastopna braka, više od deset godina ratovao je sa bratom Dragutinom, oslepio je sina Stefana Dečanskog, a svedočenjima vizantijskih pisaca voleo je sjaj i raskoš. Ovo poslednje, ja lično ne mogu da mu zamerim, naprotiv!

U devetom krugu, na dnu pakla, na površini smrznute reke Kocite leže izdajice dobročinitelja, rođaka i domovine. Na dnu se nalazi Lucifer sa tri lica: crvenim, crnim i žućkastim, dok mu troja usta grizu i melju trojicu izdajnika Bruta, Judu i Kasija. Lucifer na sebi ima šest krila koji podsećaju na krila šišmiševa, a kojima neprekidno maše i na taj način smrzava vodu. Iz usta mu izlazi krvava slina, a iz očiju teku suze. Vergilije je uzeo Dantea u naručje i uhvatio se za dlake na Luciferovim rebrima, te su tako uspeli da umaknu iz levka pakla. Iz pakla, preko čistilišta, Dante stiže i raj sa devet nebesa, koja se vrte oko Zemlje. Tih devet nebesa su: Mesečevo, Merkurovo, Venerino, Sunčevo, Marsovo, Jupiterovo i Saturnovo. Osmo predstavlja zvezdu stajalicu, a deveto je kristalno i pokreće sve ostale. Iznad svih njih je bog.

Isus Hrist nam u Otkrovenju 2:13 pominje crkvu u Pergamu, u Grčkoj, i tvrdi da je u tom gradu sotonin presto, imajući u vidu Zevsa. Preciznije, sotona je dao svoj presto prvoj zveri, odnosno antihristu. Ne vole ni bogovi konkurenciju.

Egzodus. Smrt označava se trajni prestanak bitnih životnih funkcija – krvotoka i disanja. Ova neprikosnovena definicija smrti korišćena je do početka šezdesetih godina XX veka. Proces umiranja koji prethodi smrti i nosi naziv agonija, karakteriše se postepenim slabljenjem vitalnih i drugih funkcija organizma. Agonija se karakteriše sledećim znacima; telesna nemoć, svest može biti očuvana, ali se u većini slučajeva postepeno pomućuje, i na kraju prelazi u komu, srčani rad i disanje su usporeni i nepravilni, očne jabučice upale, koža bleda, u predelu šaka i stopala, naročito vrhova prstiju modra (nekada se već u toku agonije mogu pojaviti mrtvačke mrlje), mišićni refleksi oslabljeni (može doći do popuštanja sfinktera) i nevoljnog umokravanja i defekacija, funkcionisanje čula popušta (sluh najduže očuvan – na osnovu izjave preživelih), sve manja osetljivost koja na kraju iščezava.

Kako možeš biti tako jaka, kad si tako slaba!
Ubeđujući te i sami smo počeli da verujemo.
Da se nadamo.

Da su čuda moguća i da se dešavaju.
Da život može da pobedi smrt.
Da su volja i ljubav dovoljni.

Kada u mračnoj sobi ostaneš sama i kada ti postane hladno, ne brini, ja sam uz tebe.

Uz tebe što si mi dala život, uz tebe što si mi darivala dušu.

Ne plaši se, uz tebe sam.
Tu pored tebe.
Držim te za ruku.

No krug se zatvorio.
Kao što bejaše na početku, tako će biti i na kraju.
Krenula si na put na koji nisi želela, na put sa kojeg se ne vraća.
Nikog poznatog usput nisi susrela.

Pitaš nas da li ćemo te čekati?
Zar sumnjaš?

U Firenci se može posetiti Danteovu kuća, tačnije kuća koja se nalazi na mestu, gde je on nekada živeo, kao i obližnja crkva njegove Betariče (Chiesa di Santa Magherita). Tu je ona našla večno počivalište, a ovde se i Dante oženio sa Đemom Donati. Nesrećno, da se izleči od bolesti zvane ljubav. Nije mu išlo...

No to ne obeshrabruje posetioce slomljnog srca, da na Beatričninom grobu ostavljaju pisane, ljubavne molitve. Nada umire poslednja!

„Svi sanjamo snove, ali nemaju svi istu cenu!“

Frančeska Scarpertini vozila je gradski autobus. Bila je bezvoljna i uplašena. Pala je i poslednja nada. Jutros je saznala da njena prelepa koža krije zlosutni melanom. Stala je na semaforu i zagledala se u izlog vinoteke. Tamo je sedela Marija i čekala svog verenika Fabricija. Na stolu je stajao ohlađeni šardone, a u torbi slika njihovog budućeg sina. Za to vreme, džubretar Romeo meo je ulicu. Nije mu se radilo, ali ni išlo kući, gde je umirao njegov, nepokretni otac, sav u ranama od ležanja. Oko kojeg se već vio sladunjavi miris smrti. A i nije imao ništa i nije imao nikog. Samo na trenutak susreli su se očajni pogledi Romea i Frančeske.

Za to vreme Prospera je grickala usnu i nervozno vadila cigaretu iz paklice. Nikako da stigne njen voljeni Lorenco. Juče su se baš gadno posvađali. Podigla je pogled na prozor prepun cveća. Baš lepo, pomislila je. Nije ni slutila da je u sobi, iza zavesa, Agnes poslednji put udahnula firentinski vazduh.

U stanu pored, mladi Fabijan nije mogao da odluči, zašto se nervira; da li zbog slabih ocena, ili jedne Klare koja ga uporno ne konstatuje. Da prekrati vreme dok ne presudi, igrao je kompjuterske igre. Dotle, njegov otac, udovac, Danijel, sprema „al dente“ špagete i proba vino koje je nabavio. Po glavi mu se neprestalno mota luckasta koleginica Dorotea. Nije verovao da će prema nekome ponovo osetiti ono što je doživeo kada je prvi put video svoju pokojnu ženu, Leticija.

Silvija je diplomirala istoriju umetnosti i mislila da je ceo svet njen. Samozadovoljo đuska u ritmu muzike koja dopire iz zvučnika. Valjda će lako naći posao u Firenci. Ćezaro je zadovoljno zaklopio laptop. Završio je svoj prvi roman. To je trebalo proslaviti. Uzeo je mobilni telefon i nazvao Patriciju, svoju devojku, ćerku milanskog industrijalca. Tek venčani, Violeta i Toni, useljavaju se u svoj prvi stan. Stan na sedmom nebu, u mezaninu.

Ima li života pre smrti? Jer, smrt je samo drugi naziv za prestanak života. A neki ljudi život provedu kao puki statistički podatak.

Ljudi uzimaju seditive, ljudi koriste anestezije, kako bi se što bezbolnije suočili sa životom. Sa onim kakav je on doista. Predivan i surov, zavodljiv i bezosećajan, iskren i bez ikakvih planova i bez ikakvih skrivenih računica.. Razbarušen i neukrotiv...

Uvek sam prezirao prosečnost, mrcvarenje, mlakost, beskrvnost, zlatnu sredinu...

A danas je, prosečan čovek, ideal XXI veka, pretvoren u instrument bez volje i bez sopstvenog stava i kao takav predodređen da čini zlo, a da nije u stanju da spozna da ga čini.

Bože, zašto se đavo pojavljuje u tako zavodljivom izdanju, da mu je skoro nemoguće odoleti!

Daj mi raj il' mi daj pakao, a poštedi me prolaznog čistilišta!

Umetnost življenja uči se neprestalno sa svakim udisajem, sa svakim korakom...

„O, kako je svet tajanstven! Samo površni ljudi to ne vide“ (Ernesto Sabato)

Ili što bi sam Lorenco il Magnjifiko rekao:

„Dame i ljubavnici mladi!

Neka živi Bakh,neka živi žud'!

Igrajte, svirajte, pesma nek' sladi,

Neka vam ljubav pali grud.

Šta god hoće, sutra nek' se zbiva,

momci i deve,danas se uživa;

Sutra ništa sigurno nije.“

Na vrhuncu svog razvoja Firenca je bila bogatija od najvećih kraljevstava renesansne Evrope. Njen zlatni florin, jedina valuta koja je ime ponela po jednom gradu, postao je internacionalna novčana kovanica, koja se koristila u celoj Evropi i na Bliskom istoku. Kao nemačka marka, kao evro... Zlatni florin je finansirao ne samo renesansne poslove, već i delatnost Katoličke crkve (crkvu Svetog Petra u Vatikanu), kao i ratove između raznih evropskih zemalja (francusko -engleski stogodišnji rat). Da li se kralj Milutin zamerio Danteu, baš zbog štancovanja florina? Od kad su Feničani izmislili novac, hvala je samo reč i ništa više.

Firentinci imaju neke sličnosti sa Sicilijancima. I jedni i drugi su ponosni i tvrdoglavi. Ne verujete? Probajte firentinski hleb i videćete da nije slan. Perke? Zašto? E, idemo malo „u istorijski rikverc“. Tokom XII veka često su ratovali sa Pizom, koja im je isporučivala so. Jednom, su tako Pižani koristili so kao sredstvo ucene. Firentinci su se zainatili i izbacili so iz upotrebe!

Šta možeš u Toskani za tri dana

Grad sa 370 hiljada stanovnika I najnižom stopom nataliteta, godišnje poseti šest miliona posetilaca. Izmeštanjem razvoja na Atlantik, u XVII veku, Firenca gubi na svom značaju. Porodica Medičijevih izumrla je 1737. godine. Uticaj nad gradom preuzimaju Habrzburzi. Pod uticajem industrijske revolucije, Firenca je živnula u XIX veku.

Tokom Napoleonovih ratova Firenca je deo Kraljevine Italije, da bi potom ponovo postala poluzavisna od strane Hazburga. Novostvorenoj državi Italiji pripojena je 1859. godine, čak je bila glavni grad u razdoblju 1865. -1870. godine. Od 17. decembra 1982. godine istorisko središte Firence uvršćeno je na UNESCO-vu listu.

„U srcu grada uzdizala se divovska kupola od crvenog crepa, a njen vrh sa pozlaćenom bakarnom kuglom sijao se poput svetionika. Il Duomo. Bruneleski je ušao u istoriju arhitekture izgradivši ogromnu kupolu ove bazilike, a sada, više od pet stotina godina, kasnije, 115 metara visoka građevina i dalje ponosno stoji, kao nepokretni div na Pijaci del Duomo.

„Inferno“, Den Braun

reljefi na Kapanili

Kako bi preupredili eventualno maltretiranje i čekanje u beskonačnim redovima nabavka FirenzeCard, sedamdesetodvosatog pasoša kroz tridesetak ovdašnjih muzeja uz upotrebu javnog prevoza ispostavlja se kao oštroumna odluka. Odbrojite pedesetak evrića i onda bez gnjavaže uživate!

Firentinska katedrala Duomo, čije je puno ime Santa Maria del Fiore, pravo je renesansno remek-delo, a najpoznatije je po svojoj veličanstvenoj kupoli, koju je dizajnirao Filipo Bruneleski (Fillipo Brunelleschi 1377-1466). On je jedan od one dve čike, koji je posmatra s druge strane trga. Pronašavši nadahnuće u rimskom Panteonom, nešto slično je hteo da napravi u Firenci. U vreme kada je sagrađena (1465.), bila je ovo najveća kupola na svetu.

U toku izgradnje, skele su se prostirale do današnje centralne stanice, a sve to kako bi izgradili najveću ikada ozidanu kupolu. Bruneleskijeva kupola je remek delo arhitekture, raspona 43 metara, u obliku osmougaonog krstatog svoda, koji se sastoji od dve ljuske. Razmicanje kupole sprečeno je lancima od hrastovine povezanim gvozdenim trakama.

Tehnika koju je koristio Bruneleski bila je potpuno nova i nepoznata, tako da su mnogi verovali da će se srušiti posle 24 časa. Na svu sreću, zlobnici su pogrešili!

Firenca: Američki turista odlomio prst sa 600 godina stare statue

Izgradnja katedrale započela je krajem XIII veka i trajala je punih 170 godina. Na konstrukciji katedrale radio je i čuveni arhitekta i slikar Đoto. Kada pogledate raskošnu fasadu ove katedrale (XIX vek), koja kao da je pala sa nebesa, upamtite da je čuveni beli mermer stigao iz Karare, zeleni iz Prata i crveni iz Mareme. Unutrašnjosti krasi najveća ikada oslikana površina tehnikom freskoslikarstva (3600m²). Kompletna poseta crkvi podrazemuva razgledanje crkve, uspon na njenu kupolu, savladavanjem 464 stepenika, koje je neponovljivo iskustvo (prisustvujete Vazarijevom Strašnom sudu (1572.-1579.), penjanje na Đotov zvonik, Kampanila (Campanile, 85 metara viskok, pri penjanju savladavate pedeset manje stepenika) i posetu muzeju radova na katedrali. Ako pogledate u plafon, na Strašnom sudu baš tako gde gamižu karakondžule, širi se jedna fascinantna pukotina! Izgleda da se onaj avatar sa toljagom zaneo i raspalio! Nedavno je izbio skandal kada je dokoni, američki turista, po zanimanju hirurg, odlomio prt sa statue Bogorodice stare 600 godina.

A kada okrenete lice katedrali, na istom trgu ugledaćete čudesmo osmougaono zdanje, “octava dias”, krstionice Svetog Jovana, podignute na temeljima rimske palate, sa troje bronzanih vrata od kojih su najpoznatija „Vrata Raja” (Porta del Paradiso) Lorenca Gibertija.

Ako to pomislite baš ste naivni! Ovo je samo kopija, kopija rajskih vrata postavljena umesto orginalnih 1990. godine.

Orginalne reljefe sa rajskih vrata pronaći ćete u muzeju katedrale (Museo dell'Opera del Duomo, Piazza de Doumo 9, ☎ rezervacije na +39 055 230 2885.), u kojem se čuva dosta orginalnih umetničkih dela iz katedrale, zvonika i krstionice.

Kada kročite u krstionicu i kada uperite pogled videćete dijabolična stvorenja koji proždiru grešnike, a oni koji su se provukli, nevini , uspinju se ka nebu. Svake godine, 21 marta, kada otpočinje stara firentinska godina ovde se vrši grupno krštenje za to stasale dece. I Dante je ovde kršten 1265. godine. A ako pogledate pod, šokiraćete se. Stroge, upetljane geometrije podseća na one kojima se diči islamska umetnost.

Ne propustite ni muzej Leonardovih otkrića u vidu replika njegovih projekata. Da li možete da zamislite da je jedan čovek pre petsto godina maštao o helikopterima, padobranima, telefonima i čemu sve još ne. Jer, pronalazak je samo otkrivanje zaboravljenog. Razni arhitekta, sodomit jeretik, zakleti vegetarijanac i homoseksulac, stalno na meti „Noćnih stražara“, renesansne moralna policije, Leonardo se nije predavao. Lepom delikventu Đanu Kaprotiju zvanim „mladi đavo“ (Salaì), koga je uposlio i bogato darivao, svojim testamentom ostavio je polovinu svojih vinograda.

Te noći sanjao sam čoveka širokog, uhranjenog, rošavog lica, sa okruglom, SM kožnom kapom i crnom pelerinom. Podsećao je na nekadašnje pripadnike firentinske noćne straže. Gledao me je hladnim pogledom punim ravnodušnosti. U snu jave i na javi sna.

„Mogu li, na trenutak, da razgovaram sa Danteom?“, upitah me, mada sam slutio ko je on u stvari.

„Ne bi ti se svidelo. Ko kaže da su svi pokojnici dobronamerni? A i pojeo sam ga!“, reče mi on kozerski i pogleda me pravo u oči: „ Vi, ljudi, ne razumete koncept dobra i zla. Ona ko je dobar na ovom svetu biće zao, a onaj ko je bio podao biće plemenit! Svako je osuđen da proživi svoju suprotnost, kako bi se kompletirao!“

„Lu, bastardo, ovo je početak jednog lepog neprijateljstva!“

Trg Republike (Piazza della Repubblica) mesto je gde se nekada nalazio rimski forum, centar grada, a skulptura na samom trgu označava mesto preseka „carda i decumanusa“ (dve glavne ulice svakog rimskog naselja).

Negde tu usput naletećete i na “Porcellino”, bronzanu skulpturu divlje svinje. Ako joj pomazite njušku legenda kaže da ćete imati para. Ne može da škodi, a može da bude finansijski isplatljivo. Znaju Feničani znanje! Kod nas bi je zapalili i prodali otpadu, ali mislim da to tvorcu legendi nije bilo na umu. Ali u Toskani, divlje svinje su rado viđene za otstrel. Pronaći ćete ih preparirane u izlozima mesara, kupiti suhomesnate proizvode napravljene od njenog mesa. Lako će vam biti dostupni.

Palata Mediči-Rikardi (Palazzo Medici-Riccardi) ovo izvrsno renesansno zdanje, potiče iz 1444. godine. Građeno karakterističnim, grubo klesanim kamenim blokovima, koji izgledaju potrošeno i ruralno. Radi se o kvadratnom zdanju i bio je sedište Medičijevih, dok se nisu preselili u Palatu Vekio.

Familija Rikardi kupila je ovu nekretninu 1659. godine. Unutrašnjosti krije elegantno dvorište, mali italijanski vrt i poznatu kapelu.

Za vreme našeg boravka, bila su izložena i dela ekcentričnog Dalija, a ispred su bile demonstracije koje su organizovali levičari, da ne kažem komunisti.

„Bandiera rossa la trionferà

Evviva il comunismo e la libertà.“

Galerija Akademija (Academia della Belle Arti, Via Ricasoli 58-60), prva moderna evropska umetnička akademija (1563.) ugostila je Mikelanđelovog Davida (1873.). koju je osnovao firentinski dužd Pjetro Leoplold. Prvi firentinski David (David je bio simbol otpora Firence prema moćnijem neprijatelju Milanu) koga je izradio Donatelo (Donato di Niccolo di Betto Bardi) pao je u senku dela poznatijeg imenjaka. Donatelo, prvi „usamljeni genije” renesansnog vajarstva, umro je 1466. godine, a sahranjen je, po želji Kozima di Medičija, u crkvi San Lorenzo kraj njegovog groba. Mikelanđelov

David viđen je kako krasi firentinsku katedralu. Mikelanđelov savremenik, Đorđo Vazari, zapisao je da je Mikelanđelo dobio blok mermera, koji niko drugi nije hteo, jer ga je prethodni vajar upropastio tako što je dletom napravio preduboku rupu da bi od ostatka mogao nešto da napravi. Naučnici su utvrdili i da je mermerni blok iz koga je David isklesan izvađen iz kamenoloma u blizini mesta Karare u Italiji, poznatog po vađenju najpoznatijeg mermera na svetu.

Došavši u posed tog restla četrdeset godina kasnije, Mikelanđelo je iskoristio ovu "rupu", koja je danas između Davidove ruke sa praćkom i donjeg dela tela. Pošto je za izradu takvog rada, bilo potrebno dobro poznavanje anatomije ljudskog tela. Mikelanđelo je zatražio od gradskog odbora, da mu dopuste da se služi telima iz firentinskih katakombi. Međutim, kako se to smatralo sakaćenjem, i nedopuštanjem duši da počiva u miru, zahtev je glatko odbijen. Mikelanđelo nije mogao da prihvati negativan odgovor, i svake noći je odlazio u firentinske katakombe, i samo jednom svećom počeo da proučava građu ljudskog tela. Vajanje Davida naslonilo se na antičke uzore, sa pojednostavljenom geometrijom podesnom za monumentalne statue, ali bez zapostavljanja organske forme i asimetrije ljudskog tela. Mikelanđelovo stručno poznavanje ljudske anatomije uočljivo je u statui Davida, mada proporcionalno gledano, glava je veća, a ruke su duže u odnosu na telo. Objašnjenje za tu manjkavost leži u činjenici da je David bio predviđen za krov firentinske katedrale, tako da bi preuveličavanje glave i ruku omogućilo lakše prepoznavanje i posmatranje iz daljine. Posle dve i po godine neprekidnog rada David je napokon završen. Kada je Mikelanđelo završio Davida, savremenici su bili impresionirani veličanstvenošću statue visoke visoka 5,17 metara i odlučili da je postave na istaknutije mesto. Komisija uvaženih firentinskih umetnika i građana odlučila je da se statua postavi ispred ulaza u Palazzo della Signoria (Palazzo Vecchio) (1332.), kao simbol firentinske republike i renesansnog shvatanja humanističkog ideala. Međutim, još tada se tvrdilo da mu statika nije dobra i da će statua kad-tad pući. Zaista, David je na više mesta napukao. A sam Mikelanđelo je bio arogantan, aseksualan čovek, često je spavao u odeći i čizmama, a hranu i piće je uzimao samo radi preživljavanja. Njegov savremenik i biograf Paolo Giovo je izjavio da je živio užasno neurednim životom.

Gospodski trg (Piazza della Signoria) je glavno političko središte nekadašnje Firentinske republike, a danas jedan od dva najpoznatija trga u Firenci. Arheološka istraživanja pokazala su da prve naseobine na ovom mestu datiraju još iz vremena neolita. Na trgu se nalazi Lođa Lanci (Loggia dei Lanzi), gde je smeštena statua Perseja koji pobednički drži

Meduzinu glavu u ruci, rad Benvenuta Čelinija (1554.) i moja omiljena tema, „Otmica Sabinjanke" (1583.), kao i spomenik firentinskom vojvodi Kozimu I, Neptunova fontana i replika skulpture Mikelanđelovog Davida.

Kopija Donatelovog heraldičkog lava stoji ispred palate Vekio, a original se nalazi u obližnjem muzeju Barđelo. Sabinjanka je takođe fejk, orginal neuspešno muva David. Tri lika, isprepletena u jedinstvenom, snažnom i dramatičnom pokretu, pričaju o legendi, koja se vezuje za antički Rim i koja kaže da su osnivači tog grada, pustolovi, pošto su kuburili sa ženama, pokušavali su da ih maznu od komšija, Sabinjanina. Kako im to nije polazilo za rukom, poslužili su se prevarom, pozvali su Sabinjane u Rim, na feštu, a onda su ih napali i oteli im žene. Tako su produžili, kaže legenda, svoju rasu.

Držala ga je, čvrsto, za ruku. Nije ispuštala. Video je samo njene krupne oči. Markante, šarene, hipnotisale su ga i dražile istovremeno. Uvede ga u skromnu, toskansku kuću. Opipavao je, u polumraku, njeno mršavo telo, te male grudi, sa očvrslim bradavicama. Ostali su bez odeće, bez prošlosti, bez sećanja i bez kajanja. Pomešaše im se reči, radosti i strahovi, misli i slutnje. Njena kovrđava kosa, vijorila se poput zastave, krijući tajne afričkog peska.

„Takve zlatne kose zar postoje

u šumskih vila i nimfa iz vrela?

Još mnoga krepkost u njoj se je srela,

a najviša je uzrok smrti moje.“

(Iz kojeg dela neba, Petrarka)

Đambolonja je, prefinjeno oblikujući mermerni blok statuu visine četiri metra, verno dočarao dramatičnost trenutka. Ova složena skulptura, vijugavih linija, odiše dinamikom, tako da postajemo nevoljni svedoci tog naglog, mučnog dešavanja, neuspelog pokušaja Sabinjanke da se izmigolji iz čvrstog stiska Rimljanina, dok figura na dnu, očajnički podigavši ruku, više liči na preplašenog rođaka otete žene nego na mrskog otmičara.

Žan de Bulonj (Jean de Boulogne), flamanski vajar (Douai, 1529), u Italiju je došao na usavršavanje oko 1555. godine, da bi u njoj ostao (umro je u Firenci, 1608. godine). Istorija umetnosti ga pamti po italijanizovanom imenu Đovani Bolonja, odnosno Đambolonja, i kao jednog od najslavnijih vajara u Firenci u poslednjoj trećini XVI veka

I izgleda da je to viševekovno otimanje, opasno narušilo "zdravlje“ Đambolonjevog dela. Spasavanje nije bilo uspešno! Ovo remek-delo sa firentinskog trga Sinjorija koji ga krasi od 1583. godine preseljeno je kod Davida. Restauriracija pomoću laserske tehnike 2001. godine, kao ni nanošenja zaštitnih materija, koji su trebali da zaustave propadanje prouzrokovano "kiselim" kišama nije dalo očekivane rezultate. Zaštitni materijali, korišćeni sa uspehom kod drugih statua, nisu davali očekivane rezultate kod „Otmice Sabinjanke".

Današnji oblik trg (L) dobija u XIV veku kada je izgrađen i Stari dvor (Palazzo Vecchio, Palazzo della Signoria, danas gradska skupština), u formi asimetrične tvrđave sa tornjem visokim 95 metara dominira celim trgom. Inače, po završetku izgradnje, izglasan je zakon, kojim nijedna gradjevina u Firenci ne sme da pređe ovu visinu i taj zakon poštuje se i danas.

U prošlosti je zvono unutar tornja pozivalo građane na okupljanje, kad god je pretila opasnost od požara, poplave ili neprijateljskog napada. Zdanje krije Vazarijeve murale u veličanstvenoj Sali petstotine (Salone dei Cinquecento). Ova prostrana sala ima dimenzije 53,5 x22 metara i visinu od 18 metara. Na drugom spratu je Saturnova terasa (Terazza di Saturno) sa koje se pruša veličanstven pogled.

Leonardo da Vinči i Mikelanđelo su prvobitno bili naručeni da ovde oslikaju freske ali su one izgubljene. Veruje se da i dalje postoji Leonardova freska "Bitka za Anghiari" ispod jednog zida sobe. Crtež "Bitka za Cascinu" Mikelanđela, koji je takođe bio naručen, nikada nije realizovan na zidovima Salone dei Cinquecento, jer je on pozvan u Rim da radi na Sikstinskoj kapeli pre nego što je mogao da započne rad u Palazzo Vecchio.

Na jednoj od njih Vazari je napisao:

"Traži i naći ćeš!" (Cerca trova)

Neki su u ovoj poruci videli mogućnost da se iza njegovog dela krije nestala freska čuvenog slikara, vajara i arhitekte Leonarda da Vinčija. Naučnici su napravili rupe u Vazarijevoj slici kako bi u nju stavili mikrokamere i utvrdili da li je ispravna teorija profesora Seračinija. Seračini veruje da je Vazari svoju sliku "Bitka kod Marčana" naslikao preko freske Leonarda da Vinčija "Bitka kod Angijarija" kojoj se trag gubi krajem XVI veka.

Veruje se da je Leo počeo da radi na fresci 1505. godine, ali da je nikada nije završio zbog problema sa uljanim bojama. U čitav projekat uloženo je oko 250 hiljada dolara.

Gospodski trg (Piazza della Signoria) ) bio je poprište jednog bizarnog dešavanja. Dominikansi monah Ćirolamo Savonarola (Girolamo Savonarola; 1452. — 1498.) iskoristio je slabost Medičijevih i zakratko 1491.-1498. preuzeo vlast u Firenci. Ovaj hrišćanski mistik, halucinirani propovednik i bibliski kvaziprorok hteo je da uvede više morala, nego što je liberalna Firenca mogla da podnese. Podario mu je ustav.

Makijaveli, u jednom privatnom pismu, opisuje ga kao „sofistu, oportunistu i pomalo varalicu“. Naš, Slobodan Jovanović mu se nekritički divio. Savonarola je imao predosećanja i predviđanja, od kojih su se, bar neka, obistinila.

Na ovom istorijskom trgu njegove bande maloletnike, spaljivale su sve ono što im se nije dopalo, a šta su pokrali iz plemićkih kuća (kozmetiku, knjige, umetnine, ogledala, fensi garderobu, kockarski pribor), a takav događaj naziva se „lomača taštine“. Moralne su ekstaze teko dugog veka. Firentinci mu to nisu zaboravili, nisu mogli da trpe ovako očigledan primer anahronizma u svojoj sredini, inkvizicija ga je proglasila za jeretika, te su ga spalili na istom mestu. Fontanu Neptun, koja dominira ovim trgom, Mikelanđelo je prezrivo prokomentarisao kao „uzaludno bačen mermer“. Naime, on je smatrao da umetnici samo oslobađaju skulpture porobljene u mermeru.

Na samom ulazu u Stari dvor, sa desne strane, za mnoge turiste sasvim nepoznata i neprimetna nalazi se gravura, koju je po narodnom predanju urezao sam Mikelanđelo Buonaroti (Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni). Potekao je iz porodice, stare koliko i Mediči i Stroci i Tornabuoni, to potvrđuje i podatak da su plaćali porez u Firenci skoro tri veka. Na njihovu nesreću, Mikelanđelov deda je spiskao skoro sve.

No vratimo se misterioznom crtežu na Starom dvoru. Legenda kaže da je, prolazeći tuda, Mikelanđela svakog dana zaustavljala lokalna skitnica i davila ga. Jednog dana, dok ga je skitnica “smarao”, Mikelanđelo je okrenut leđima ka zidu, urezao svoj profil ili profil skitnice, niko ne zna tačno. Ali taj lik i danas stoji, a od tada Firentinci ga zovu jednostavno „Smarač”. Firentinci imaju privilegiju da se venčaju u prelepoj Crvenoj sali, a vi za malu protivvrednost u evrima, možete da posetite ovo zdanje i divite se njenim bogato dekorisanim sobama.

Stari dvor povezan je sa galerijom Uffizi Vazarijevim hodnikom (Corridoio Vasariano). Vazarijev hodnik izgradio je istoimeni arhitekta, inače tvorac Ufičija, po nalogu velikog dužda, Kozima Medičija, a u čast venčanja njegovog sina. Kako se nije znalo gde će biti sedište moći, između Starog dvora i Palate Pitti , kako bi se obezbedio siguran i neometan prolaz plemićkoj porodici. Dug je 900 metara. Musolini je u čast Hitlerove posete Italiji, naredio da se izbiju dva prozora, kako bi Firer mogao bolje da se divi pogledu. Možda je baš to doprinelo činjenici da Ponte Vecchio bude jedini most koje nacisti nisu bombardovali. No, oštećen je u bombaškom napadu 1995. godine, kada je bomba eksplodirala u zapadnom krilu Ufičija, ubila petoro ljudi, uništila biblioteku „Gregoriophilus“ i oštetila 32 slike. Zločin je ostao bez razrešenja, a senka sunmlje pala je na mafiju. Prolaz je ponovno otvoren za javnost 1997. godine, a posetioci mogu rezervisati ulaz preko turističke agencije

Galerija Ufiči, smeštena u Palazzo degli Uffizi, (1581, Piazzale degli Uffizi, ☎ +39 055 294883), jedan je od najstarijih i najpoznatijih muzeja na svetu. San svakog ljubitelja umetnosti sa 1800 umetnina. Stariji od 65 godina ulaze besplatno (radost trećeg doba!). Provobitno, ovo zdanje je zamišljena kao zgrada u kojoj bi sudije imale svoje kancelarije (italijanski ufficio), pa otuda potiče sadašnje ime. Vremenom je postala mesto u kome se čuva umetničko blago porodice Mediči, a 1765. pretvorena je u muzej otvoren za sve posetioce.

Danas se, neretko, satima čeka u redovima, kako bi se uživalo u nekim od najpoznatijih dela Botičelija, Leonarda, Mikelanđela, Rafaela ili Ticijana, a svakako je najčuvenije Botičelijevo „Rođenje Venere“. Bogina Venera, nastala iz semena Uranovih testisa, okružena je, kao vinskim mušicama, veselim kupidončićima, ljubavnim snajperistima.

„Ne gledaj me tako i ne ljubi me više! (a ni manje)

Sandro Botticelli (pravo ime Alessandro di Mariano Filipepi) pored Venere, tog sinonima životne energije i radosti, dočarao nam je i proleće (primavera), a prvi je izradio ilustracije Danteove Božanstvene komedije. Alegorija proleća nastala je 1482. godine, tehnikom ulja na drvetu. Ova slika impozantnih dimenzija (202 x 314 cm), naslikana je po narudžbini Lorenca Medičija za njegovu vilu Kastelo. U početku slika nije bila krštena, dok se za kuma nije prijavio Đorđo Vazari sa nazivom „La Primavera“.

U letnoj sezoni muzej je utorkom otvoren do 22 sata, pa ko se nađe tog dana u Firenci, večernjim dolaskom u galeriju Ufici može izbeći redove na ulazu. Iz dvorišta galerije izlazite na reku Arno. Šetnjom preko čuvenog Starog mosta (Ponte Vecchio, 1345) nastavljamo, dok nam iznad glave stoje svodovi Vazarijevog hodnika.

Ovaj most srednjovekovna je građevina, čiji sadašnji oblik potiče iz XIV veka, dok prvi pisani dokumenti govore o mostu još u X veku. Danas se na njemu uglavnom nalaze zlatare (Gucci, Pucci, Ferragamo, Valentino, Prada, Armani, Ermenegildo Zegna, Buccellati, Frette), dok su u prošlosti tu uglavnom svoje radnje imali mesari. Oni su proterani s izgradnjom Vazarijevog koridora. Prodavnice, vidljive sa spoljne strane mosta, dodate su u XVII veku. Ponte vekio sačinjen je od tri glavna luka, od kojih najveći ima raspon od 30 metara, a druga dva po 27. Jedna od priča tvrdi da je na ovom mestu nastao i pojam stečaja, tj. bankrota. Kada trgovac više nije mogao da plaća svoje dugove, vojska bi mu slomila tezgu (banco) na kojoj je prodavao svoju robu, što se zvalo bancorotto, tj. slomljena tezga, pa od posle više ne bi bilo ništa.

Prešavši reku dolazimo u Oltrarnu (iza Arna) i do Palate Pitti (1448.), u kojoj je živela porodica Mediči. Od porodice Pitijevih Kozimo je pazario ovo maniristično zdanje 1549. godine, kako bi udovoljio svojoj ženi, Elenori. Sagradio je po želji bankara Luiđija Pitija. Palatu Piti Napoleon je pretvorio u svoj ratni štab. Od 1865. do 1860. godine, kada je Firenca bila glavni grad Italije, ovo je bila kraljevska rezidencija. Palata Piti je ovo svojevrsna firentinska verzija Versaja. Početkom XX veka palata se otvara za javnost, a možete razgledati oko 140 soba. Trenutno je to najveći kompleks galerija u Firenci, od kojih su najpoznatije Galerija Palatina, Kraljevski apartmani, Galerija moderne umetnosti, Muzej srebra, Muzej porculana, Galerija kostima i Muzej kočija. U nima se nalaze kolekcije predivnih slika, porcelana, kočija i dela moderne umetnosti.

U XVI veku prostor se udvostručava, gradi se već spomenuti Vazarijev koridor, a kupljena je i zemlja na brdu Boboli pokraj palate, kako bi se izgradio vrt, danas poznat kao Vrt Boboli (Giardino di Boboli), koje krase brojni drvoredi, skulpture i fontane, a prostire se na 45 hiljada kvadratnih metara. Ovaj raskošni park i dalje je besplatan za Firentince. Međutim, ostali posetioci moraće da odvoje desetak evra za ovo uživanje. Lukavi Latini brzo otkriju feničansko zadovoljstvo. Nekada su baš ovde mladi Firentinci sticali prva ljubavna sazanja pod zvezdanim nebom. Turu po Firenci završavamo na vidikovcu posvećenom Mikelanđelu. Ovde ćete pronaću drugu kopiju Davida.

I eto baš tada, kada sam se najmanje javio moj fotoaparat je oboleo od „Stendelovog sindroma“. Otkazao je poslušnost! Finito! Kaput! Otišla mu sirota elektronika od tolike lepote! Emotivac! Moraće kod fotohećima!

Magija dostojna Ključa kralja Salomona (Clavicula Salomonis)! Onih dveju knjiga magije, od kojih prva sadrži niz molitvi, invokacija i prokletstava, pomoću kojih se duše umrlih i demoni prisiljavaju da se ukažu ili odu. Takođe, daje konkretne savete o danima, satima i vrlinama planeta, čime se određuje prikladno vreme za prizivanje entiteta, kao bi ljubav procvetala ili čovek postao nevidljiv. Druga knjiga bavi se tehničkim detaljima: priprema za magične obrede, sadrži detaljna uputstva kako napraviti magični krug, ritualno oruđe i oružje, koje mirise treba koristiti, kako pripremiti duh i telo za ritual.

Kada smo već kod bluda pod otvorenim nebom, ne mogu a da se ne prisetim Đovanija Bokača (Giovanni Boccaccio; 1313.—1375.) italijanskog književnika i humaniste. Iako je aktivno učestvovao u političkom i kulturnom životu firentinske Komune, najpoznatiji je po svom znamenitom delu Dekameron (Il Decamerone).

To je zbirka od 100 novela, najverojatnije napisana negde između 1348. i 1353. godine. Dekameron je srednjovekovno alegorijsko delo prepuno bestidnih opisa ljubavi, koji se pojavljuju u svim mogućim oblicima: od erotičnih do tragičnih. Kao zbirka novela, Dekameron je građen tako da sve novele uokviruje jedna glavna priča. Po ovim novelama, Pazolini je snimio svoje remek delo istog naziva, a meni je u pamćenju ostala scena usađivanja repa ženi lakomislenog muža.

Bokačo pripovedanje započinje sa „crnom smrću“, koja grupu od sedam žena i tri muškarca prinudno smešta u jednu vilu pokraj Fijezole (Fiesole). Kako bi prekratili vreme, pričaju priče. Za ovu priliku, u sažetom obliku prenosimo jednu, nažalost aktuelnu i dan danas. Keparelo, podao i zao čovek otputuje u mesto gde ga niko ne pozanje. Tamo se smrtno razboli, a dva firentinska brata, koji su ga ugostili, dovedu fratra kako bi ga ovaj ispovedio i dao poslednju pomast. Iako na samrtničkoj postelji, Keparelo besomučno laže, tvrdeći da je vodio pošten i uzoran život. Prostodušni fratar naseda na priču i posle smrti zlotvora održi nadahnuti propoved o njegovom životu dostojnom svetca. Građani koji su je čuli, takođe, poveruju i dugo nakon njegove smrti smatraju ga za sveca.

Zbog ovakvih karakteristika Bokačovo delo, za razliku od Danteove Božanstvene, naziva se Ljudskom komedijom. Komični motiv Dekamerona proističe iz inteligentnog, a ne moralnog sveta. Neobičnosti uzroka i posledica događaja, zahteva rasuđivanje, promišljanje, a ne robovanje usvojenim normama i šablonima. Pronicljivi, profani duh trijumfuje nad neukim, ustaljenim.

U crkvi San Ambriogio u Firenci, 1230. godine sveštenik Ukićone služio je misu. Posle mise aljkavo je obrisao presveti kalež. Sledeće jutro primetio je na njemu usirenu krv. O tom neobičnom događaju svedoče freske na zidovima crkve koje prikazuju procesiju godine 1340. godine kada je sveta usirena Isusova krv bila nošena ulicama Firence.

Ljudi su želeli da razumeju bogove. Da sa njima ćaskaju. Da ih shvate. Bogovima se to nije nimalo dopalo. Nisu oni licemeri. Nije im se svidela ta ljudska nastranost. Ta želja za bliskošću. Šta misli ta frenetična gomila? Šta umišlja, šta sebi dopušta!

Sprečili su ih u toj blesavoj nameri, brutalno su ih onemogućili. Ljudi su to teško prihvatili, shvatili su to kao nezasluženu kaznu. Bili su duboko uvređeni i razočarani. Bolela ih je ta neuzvraćena ljubav. Pa, što ih bogovi maltretiraju, ako oni samo žele da budu ljubazni sa njima?

ovde možete videti tu pukotinu! (isod desne ruke ovog mučenika kojeg tambura satrap

Nisu shvatali da baš to što ih ne razumeju, da je to zbog toga što su bogovi to što jesu. I da je to nepromenjivo, da je to status kvo.

A, šta ćemo sa ateistima? Pa, oni su samo vernici koji veruju da ne veruju. Doduše, zasad bez opipljivih dokaza o nepostojanju svevišnjeg gospodara celog univerzuma.

Sve ono što je na drugim mestima bilo zabranjeno (proibita) , u Firenci je bilo dozvoljeno!

Neutešni zbog odbijanja bogova da sa njima komuniciraju, ljudi su se okretali zidanju crkava. Firentinske bogomolje dokaz su, da su se tako posredno, približili svojim idolima.

Šetkajući se tako po ovdašnjim crkvama našao sam na jednu šifru, sastavljenu iz tri slova OPA. Koja me je zaintrigirala, te sam našao da se iza nje krije poruka:

„Moli se za svoju dušu!“ (Orate Pro Animis)

Crkva San Lorenco (San Lorenzo, 1446.) Sveto mesto Medičijevih, Bruneskijeva crkva koja čuva poslednje Donatelovo delo (scene iz Hristovog života i uskrsnuća), veličanstvenu bibliteku Laurencijanu i Broncinijevu fresku, Muke Svetog Lavrentija (1569.). Nalazi se pored kapele Medičijevih.

A oko crkve se raštrkala istoimena renesansna pijaca. Ko kaže da se u umetnosti ne može uživati baš svim čulima? Neka vas zato ne razočara rustično pročenje ove crkve, u cigli, nedekorisano, nikad završeno. Treba negde da vidite i kako stvari stoje iza sjajnih fasada. Ko je gladan ovde će nešto lepo moći i da pregrize!

Crkva Santa Maria Novella, dominikanska crkva iz 1360 godine. Nalazi se nedaleko od železničke stanice. Prepoznaćete je po belo-zelenoj mermernoj fasadi.

Obratite pažnju na Mazačiovo Sveto Trojstvo (Trinitu, 1428.), to je prva primena prespektive u slikarstvu.

Santa Kroče (Santa Croce, 1294.) najveća franjevačka crkva u Italiji, u kojoj su ljudi koje znate: Galilej, Mikelanđelo, Dante, Makijaveli pronašli svoj konačan mir. Kad ste već tu nije na odmet da pogledate Đotove freska, ali i drveno Donatelovo raspeće. Primetičete da fasada potiče iz kasnijih vremena (1863.), a investitor je bio Englez, Fransis Sloun. Tada je odevena u eleganton, neogotsko odelo. Uz crkvu se, očekivano, nalazi Museo dell'Opera di Santa Croce, kao i Kapela Paci (Capella dei Pazzi). Ovde ćete u Strašnom sudu Dantea naći iza oltara. Kapela Tomabuoni krije Girlandajove freske koji dočarava fragmente iz života Svetog Jovana, ali u odeći iz perioda u kojem je umetnik živeo!

Veče smo iskoristili da prisustvujemo u koncertu u 21.15 u crkvi Santa Marija de Riči i uživamo u jedinstvenom zvuku firentinskih orgulja. Kao da smo vremeplovom otišli curik u medičijevo vreme!

Iako tvrde da je fudbal nastao u Kini, a lopta u Meksiku, tradicionalna manifestacija „Kalčo storiko“ (Calcio Storico), dešava se u Firenci svakog juna, u znak sećanja na davnu 1530. godinu kada su dva tima, beli i zeleni ispred crkve Santa Kroče jurcali za velikom loptom. Svaki tim se sastoji od 27 igrača, savremenih gladijatora, a cilj igre je postići što više golova, bilo rukom ili nogom. Dozvoljeno je i pesničenje, rvanje i drugi prljavi trikovi. Timovi se oblače u istorijske kostime, a belom i zelenom timu, u međuvremenu, su se pridružili i plavi i crveni. Ko pobedi jede i pije u težini svih članova ekipe. Italija, uvek nađu razloga i povoda za dobar provod.

Crkva Santa Maria del Carmine, u Brancacci kapeli, čuva čuvenu fresku Adam i Eve prognani iz raja. A gde su posle otišli? U šoping ili na kapućino? Ili možda u muzej ili neki spa centar?

Bedeker za prvu pomoć pri izboru toskanskih vina

Izgleda da su se bogovi na kraju sažalili na nastrljivo čovečanstvo i podarili im nešto, što su, do tada, ljubomorno čuvali i sami u tome uživali, vino! Toskana je vinska oblast, sa dugom istorijom, koja seže još u rimska vremena. Idilični brežuljci pod vinogradima zaštitni su znak Toskane, koja u svojim nedrima ljubomorno čuva nekoliko svetski priznatih vinskih oblasti – Chianti, Brunello di Montalcino i Vino Nobile di Montepulciano.

Više od 80% proizvodnje u Toskani čine crvena vina, a glavna sorta je sangiovese, koja se javlja u različitim varijacijama. Ovo istorijsko vino koje možemo datirati u XVI vek, naziv duguje latinskom Sanguis Jovis, što znači krv Jova, odnosno krv boga Jupitera.

U ovdašnjim podrumima možete probati vina, a ono koje vam se najviše dopadne možete kupiti i poneti kući. Uz devičansko maslinovo ulje stoje iskusni ljubavnici, boce sa čuvenim toskanskim vinima. Sve to posmatraju sirevi, pršute i salame i misle, a što da se, dovraga, ne pridružimo tom veličanstvenom bludu?

Sanđoveze (sangiovese) zauzima prvo mesto u proizvodnji italijanskih vina, sa 10% u ukupnoj proizvodnji. Danas postoji 14 klonova ove sorte, od kojih je brunello jedan od najcenjenijih, a trenutno postoji inicijativa da se ovi klonovi klasifikuju i svrstaju u dve familije: jedna je sangiovese grosso, u koju je svrstan i brunello, a druga je sangiovese piccolo. Sangiovese grosso je osnovna sorta regija Montalcino i Montepulciano, a sada se sve više sadi i u ostalim delovima Toskane.

Vino nobile se takođe proizvodi od sanđovezea, ali ovog puta od klona koji se zove sanđoveze prunjolo. Što se tiče belih sorti najčešća je trebbiano, a slede malvasia, vernaccia i vermentino. U noći punog meseca pogled na Firencu s brda Fijezole, gde su uživali i drevni Etruščani, predivan je. A pred vama se ređaju mesta iz vinske topografije: Gave, Kjanti…

Ko je rekao kjanti (Chianti), taj je mislio uz firentiski odrezak (Bistecca alla fiorentina), svakako. Nadam se da neću biti dosadan kada vam ukažem da je i kjanti sanđoveze uz dodatak drugih autohtonih sorti, čak i belih! A što se odreska tiče, on se pravi od govedine (chianina), koje se uzgaja u istoimenoj dolini, a koja se prostire delom u Toskani, a delom u Umbriji, a teži od pola do kilo i po. Pre debelog, sočnog odreska preporučujem tradicionalna supa ribolita, što u bukvalnom prevodu znači: „podgrejana“. To znači da su u šerpu turili sve što su pronašli na pijaci: kupus, boraniju, šargarepu, kelj i komadiće hleba, skuvali, pa ostavili da prenoći, a onda podgrejali.

U firentinskim restoranima je usluga obično uključena u sam račun, obično oko 2-3 evra po osobi, te se u tom slučaju napojnica ne očekuje, pa se i ne daje. A kad prošetate, tu je sladoled u stotine boja i ukusa od lubenice i crnih trešanja do rena i belog luka -Festival del Gelato! Ili ste, pre, za izvrsnu čokoladu iz Arte del Cioccolato, koju je otvorio Roberto Katinari, posel povratka iz pečalbe u Švajcarskoj. Istinski hram za svakog pravog sladokusca.

Mi smo sigurnu gastronomsku kuću našli u zaleđu (prekoputa izlaza iz) Ufičija, MasticaBrodo, sjajnu osteriju (Borgo Allegri 58r), sa odličnim menijim, povoljnim cenama i Kubancem koji je radio na roštilju. Naša mala a simpatična firentinska baza. Više o kjantiju i supertoskancima na sajtu WineJour-a.