Grad kneza Lazara Hrebeljanovića: Kruševac

 

Dugo su knez Lazar i kneginja Milica promišljali gde da izgrade novu prestonicu. Prema narodnom predanju, zanoćili su jedne noći na brežuljku iznad Zapadne Morave. Te noći se kneginji Milici u snu javio Stefan Nemanja i rekao joj da novu prestonicu izgrade baš tu gde su zaspali. Tako je i bilo. beše godina 1371.

Istorija, pak, kaže da je knez Lazar, svestan da je njegova država ugrožena od Turaka, odlučio da baš ovde napravi prestonicu želeći da je pomeri s puta Turcima, što dalje od glavnih pravaca njihovog nadiranja. U tu svrhu iz Novog Brda je u Kruševac doveo najbolje graditelje. Pretpostavlja se da je gradnja trajala do dve godine.

Turci su u nekoliko navrata osvajali grad i nazivali ga Aldža Hisar – Šareni grad, takođe zbog rečnog kamena.

I moj prvi susret sa vinom bilo je kroz istoriju preko cara Lazara i carice Milice. Evo šta mi je ono ispričalo.

Lazar je vaspitavan na dvoru cara Dušana, na kome je i njegov otac Pribac bio carev logotet (kancelar). Za ono vreme Lazar je stekao visoko obrazovanje i car Dušan ga je imenovao za svoga stavilca (čuvara pečata).Njegovo vino je polusuva kupaža prokupca, vranca, merola i gamea. 

Godine 1353. car Dušan venčava Lazara svojom rođakom Milicom, kćerkom kneza Vratka, uglednog vojskovođe poreklom iz sporedne loze Nemanijća.  Milica je u vinu polusuva kupaža prokupca i pino noara.  

Posle smrti cara Uroša, ubrzo posle Maričke bitke, knez Lazar postaje najmoćniji velmoža na teritoriji nekadašnjeg srpskog carstva.

 

Prva turistička destinacija koju turisti posete prilikom dolaska u Kruševac svakako je Arheološki park, ostatak srednjevekovnog grada, koji je podigao knez Lazar kao svoju prestonicu i vojno utvrđenje. U parku se nalaze autentični ostaci Don Žon kule, crkva Lazarica iz XIV veka, ostaci kneževog dvora, spomenik knezu Lazaru i Narodni muzej.

Crkva Lazarica posvećena je arhiđakonu Stefanu, patronu dinastije Nemanjića. Građena je u periodu od 1377/78. do 1380. godine u slavu prvorođenog sina kneza Lazara, despota Stefana, naslednika prestola. Prilikom obnove Lazarice, posle oslobađanja od Turaka, crkva je ponovo oslikana 1843. godine. Karađorđe je crkvi poklonio zvono koje je sačuvano do danas.

Unutar kompleksa Lazarevog grada smešten je Narodni muzej u zgradi podignutoj 1863. godine za potrebe Kruševačke gimnazije. U Muzej je adaptirana 1969. godine. Muzejski fundus sadrži oko dvadeset i tri hiljade muzealija prirodnjačkog, arheološkog, etnološkog, istorijskog, kulturno-istorijskog i likovnog karaktera, čiji je istorijski korak dug preko šest milenija – od praistorije, preko antike i srednjeg veka, kroz razdoblje turske prevlasti i obnove srpske državnosti, sve do sredine XX. stoleća.

Najupečatljiviji simbol grada  je svakako Spomenik kosovskim junacima, delo poznatog vajara Đorđa Jovanovića koji je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, za ovaj spomenik u stilu francuskog akademizma, nagrađen Zlatnom medaljom I reda. Dominantna kompozicija pripada Bošku Jugoviću i vili. Figura guslara predstavlja trajanje epske borbe naroda, a figura devojke na južnoj strani personifikuje Srbiju

Kruševac predstavlja centar Rasinskog okruga koji obuhvata još i opštine: Aleksandrovac, Brus, Varvarin, Trstenik i Ćićevac. Okružen je sa 8 manastira od kojih čak 6 potiče iz kasnog srednjeg veka (Drenča, Ljubostinja, Naupara, Rudenica, Sveti Roman, Veluće), a preostala dva (Manastir Pokrova Presvete Bogorodice i Mrzenica) iz kraja XIX i početka XX. veka. U okolini Kruševca nalaze se i srednjovekovne tvrđave, Maglič  i Koznik.

Škaraba plaža iz snova

 

Posetio sam plaže u mnogim zemljama, na tri kontinenta ali jedna pored jednog istarskog gradića van je svake konkurencije. Sa jednom od najrazuđenijih obala Evrope i 1.244 ostrva, Hrvatska je, bez sumnje, veoma atraktivna turistička destinacija. Istra je kruna te ponude. Valjda je zbog te lepote i Žil Vern, baš tamo smestio deo radnje svog romana "Matiaš Sandorf" iz 1885. godine. Trojica zaverenika austrijske vlasti osudile su 26. juna 1867. godine na smrtnu kaznu i utamničili ih u pazinski kaštel. Oni se, međutim, ne prepuštaju sudbini, već pokušavaju beg po olujnoj noći niz zidove spektakularne Pazinske jame. Jednog begunca straža hvata, a preostala dvojica uspevaju da se dokopaju reke ponornice Pazinčice i koristeći njen tok izađu kod Rovinja. Kakvi srećnici, da na slobodu pobegnu i nađu se na rajskom mestu.

Ovaj stari ribarski gradić upoređivali su sa Sent Tropeom. Rovinj se prvi put se pominje kao Castrum Rubini,  u delu "Cosmographia"  nepoznatog ravenskog spisatelja. No, arheološki artefakti svedoče o bivstvovanju čoveka ovde od bronzanog i gvozdenog doba. Mnogi ne znaju da je Rovinj  (kao i Umag) zapravo ostrvo koje je  1763. godine spojeno sa kopnom. Drugo ostrvo, Cisa koji  spominje  Plinije stariji,  potonulo je za vreme velikih potresa u drugoj polovini VIII veka. Slede najezde Vizgota, Huna, Gota i Vizantijanaca, Slovena, Saraćena...

Castrum Rubini lociran je na mestu današnje crkve Sv. Eufemije, nekad crkvice Sv. Jurja. Otkako je u ranu zoru 13. juna 800. godine do rovinjske obale čudesno doplovio mermerni sarkofag s telom Svete Eufemije, Rovinj je postao neraskidivo povezan s ovom mučenicom. Njen kip nalazi se na vrhu zvonika crkve i kao da stražari visoko iznad gradskih krovova, borova i galebova, družeći se s oblacima i zvezdama. Svetica ima svoj dan  koji se proslavlja svakog 16. septembra. Rovinj je bio poznat po proizvodnji duvana, alkohola i ribe.

Rovinjska plaža Škaraba, kokteli Katarina (liker od jaja i oranžada) i miš—maš (crveno vino- oranžada), pice, sardele na gradele, đuskanje uz obrade Stonsa, Bovija i sličnih rok klasika grupe „Telefon“, odlazak u diskoteku u Monvi gde su plesale francuske balerine, fudbalske utakmice različitih nacija, mešano muško-ženske. Kroz šumu se posle kraće šetnje dolazilo do kampa Polari i Vila Rubin gde sam takođe jedne godine boravio.

Zimzeleni gajevi, prelepe livade, staze, bogaze i priobalni putići nude trenutke za prijatne šetnje, vodeći do prelepih vidikovaca, a more je svuda na dohvat ruke. Duge skrivene plaže, idealne za pravo kupanje, miris soli, čempresa i strasti u vazduhu. Sedenje uz obalu u noćima punog meseca.

Najčešće sam odsedao u već pomenutom MOC-a „Škarabe”, najvećem međunarodnom kampu za mlade u Evropi tog vremena. Pristizali su iz svih krajeva Evrope autobusima: Nemačke, Skandinavije, Francuske, Čehoslovačke. Kamen odavde sa prevlake najbliže gradu iz starog kamenoloma ukrasio je rimske i venecijanske palata. I da ne zaboravim; ima jedna stvar koja povezuje mene sa nesrećnim Francom Ferdinardom, vizionarkom Marijom Terezijom i češkim industrijalacem Emilom Riterom fon Škodom; svi smo se treznili na ovdašnjim plažama. Od ljubavi i od vina. Kad smo bili tako mladi i naivni, a željni novih iskustava i saznanja. Oni i ja. One i ja. Upoznao Švajcarkinju Karmen u parku u centru Rovinja pored Tvornice duhana čekajući da telefoniram. Privodila nas policija zbog remećenja javnog reda u istom parku (glasno puštanje muzike). I preporučila da za par sati napustimo grad. 

Jedan plemić zaslužan je za pošumljavanje ovog područja. Johan Georg Huterot (1852. – 1910.) generalni japanski konzul u Trstu, proširio je porodični biznis i na područje Rovinja tako što je 1890. godine otkupio ostrva Sveti Andrija i Maškin (Maschin), a kasnije i  Sturago, Sveti Ivan na Pučini (San Giovanni in Pelago) kao i imanja na Zlatnom rtu (Punta Corrente, Montauro) i Škarabama (Scaraba). Objavio je i brošuru u kojem preporučuje ovu oblast kao klimatsko odmaralište. Plan mu je bio da otvori luksuzno odmaralište s raskošnim hotelima, vilama i kupalištem. Kažu da je grof organizovao najbolje tulume. Rovinj izgradnjom železničke pruge do Pule stanicom Kanfanar biva bolje saobraćajno povezan, pa su ugledne zvanice i lakše pristizale.

U periodu od 1890. do 1927. porodica povremeno živi na ostrvu Sveti Andrija. Po Johanovoj smrti, njegova supruga Marija Avgusta Henriet nastavlja porodične poslove, a od 1927. zajedno s ćerkom Klarom Idom Barbarom Elizabet trajno se seli na ostrvo Sveti Andrija. Nestale su pod nerazjašnjenim okolnostima u maju 1945. godine. Prvog juna 1945. godine odlukom Oblasne uprave narodnih dobara za Istru sva njihova imovina konfiskovana je kao imovina narodnog neprijatelja. Ostrvu Sveti Andrija postaje Crveno. Njihova materijalna zaostavština danas se čuva u muzejima, Zavičajnom u Rovinju i Arheološkom u Puli.

Po završetku Prvog svetskog rata 1918. godine zauzima ga italijanska vojska, da bi 1920. Rapalskim ugovorom pripao Kraljevini Italiji.

Rt Škaraba udaljen je oko 3 kilometra od centra grada i nalazi se unutar Park šume Zlatni rt. Krasi ga predivno zelenilo autohtonih vrsta (planika - Arbutus unedo, lovor - Laurus nobilis, lemprika - Viburnum tinus...) preovladava šuma alepskog bora (Pinus halepensis) i crnike (Quercus ilex). Obala je pretežno kamenita sa ponekom manjom uvalom prekrivenom oblucima, dok na zapadnom delu ima par plaža sa izraženijim stenama pogodnim za skakanje. Voda je čista te nemojte da vas začudi ako nagazite na nekog morskog ježa, a bilo je godina kada se trebalo pričuvati od meduza.

Monvi, zabavni park sa diskotekom i igricama poput flipera i stonog fudbala otvoren je kasnije, 1982. godine. Mnogi su u njemu ostavili i srce i jetru. Ni tuče oko ljubavnog plena nisu bile retke. Tu smo odigrali prve plesove sa plavim stranjkima, a potom zagrljeni šetali pored mora, osvetljeni mesečinom. Podrazumevao se i jednodnevni izlet do Trsta na sladoled, poneku ploču i nešto odeće i obuće. Leti se Beograd selio u Rovinj.

Objekti u MOC Škarabe srušeni su ili devastirani, ista sudbina zadesila je i Monvi. Tako je sa nekim kultnim mestima. Moraju da fizički nestanu da bi otišli u legendu.

Timacum Minus

 

Timacum Minus (други називи: Равна, Кулине, Градиште) је археолошки локалитет који се налази поред насеља Равна, 8 км северно од Књажевца у Зајечарском округу, на обали Белог Тимока. Равна је најстарије војно утврђење у тимочкој области, које се датира у период између I и VI века.

Прва археолошка истраживања вршена су између 1899. и 1902. године под вођством Антуна фон Премерштајна из Аустријског археолошког института и Николе Вулића професора Београдског универзитета.

Савремена ископавања почела су 1975. године под покровитељством Археолошког института из Београда и Завичајног музеја из Књажевца. Систематским истраживањима утврђено је постојање тврђаве, насеља са термама и некропола, на брегу Света Тројица налазило се утврђење са храмом посвећеном „Трачком коњанику“.

Timacum minus је био административно средиште рударског региона, чија је основна делатност била прерада бакарне руде. На челу овог региона (лат. territorium) налазили су се намесник провинције и заповедник легије. Најстарије утврђење датира из средине 1. века, када је овде била смештена римска кохорта лат. cohorts I Thracum Syriaca, под заповедништвом Вецилија Модеста, коју око 169. године смењује лат. cohors II Aurelia Dardanorum.

Кастел је четвороугаоног облика и обухвата површину од око 2 хектара. Најстарије утврђење, настало средином или крајем I века, окружено ровом, чинили су земљани бедеми са дрвеним кулама на угловима и палисадом. У другој фази, на почетку II века, изграђено је камено утврђење правоугаоног облика са заобљеним угловима и унутрашњим квадратним кулама.лат. (Porta principalissinistra, капија, налазила се на средини западног бедема, а на северу је био други улаз, мањих димензија.

У наредној фази изградње, која се везује за период првих готских упада на територију Горње Мезије у последњој трећини III века, подигнуто је укупно 13 квадратних кула дефанзивног карактера (делимично су избачене ван линије бедема), од квадера пешчара и кречњака. У изградњи кула су коришћени и секундарно употребљени жртвеници и надгробни споменици. У овој фази су обновљене западна и јужна капија.

Јужна капија, која је откривена током ископавања 1993-1995. године, представља најбоље очуван и истражен део фортификације ове фазе изградње.

Утврђење је последњи пут обновљено у IV веку, када су са спољне стране бедема дозидане велике правоугаоне куле од наизменичних редова камена и опеке. Бедем је ојачан, тако да је његова дебљина износила 3 m. Великим кулама су затворене западна и јужна капија.

 Ово утрђење је страдало у пожару, највероватније током хунске најезде 441. године. Након овог разарања кастел није обнављан.

У унутрашњости утврђења налазиле су се различите грађевине, попут хореума, принципије и др. Јужно од војног утврђења, дуж пута који је од Наиса водио у утврђење, развило се цивилно насеље. На обали Тимока откривене су терме. Откривене су и некрополе, на брегу Слог са 140 гробова, истражених током заштитних ископавања у периоду од 1994. до 1996. године. Од налаза пронађени су накит, керамичке и стаклене посуде, новац, оруђе, оружје и др.

Овде смо пронашли и музеј винарства који баштини енолошку традицију која сеже у други век.

Успит смо на путу видели и срну.

Доњи Милановац, Пореч на Дунаву

 

Доњи Милановац, до 19. века зван Пореч, о чему ето неки натурализовни становници Београда појма немају. Ради њиховог образовања податак да је то градско насеље у Србији, у општини Мајданпек, у Борском округу.

Ово место на самој обали Дунава, непосредно у близини веома значајног археолошког налазишта Лепенски Вир, које је уједно и центар националног парка Ђердап.

Кажимо реч две о неким значајним људима из ове вароши.

Капетан Миша (1803.—1885.), председник Скупштине кнежевине Србије, добротвор, велетрговац сољу и један од најбогатијих људи тога доба, који је живот провео у Београду и Букурешту. Капетан Миша је подигао нову цркву у Милановцу (Милошевцу) и ту поред храма гробницу са спомен-каменом.Ту је сахранио своју маћеху Миљу (коју је волео колико и мајку), када је умрла 1837. године. У време када је 1845. године Миша купио материјал да подигне велику кућу у Милановцу, десио се проблем око градње нове цркве.

Његови Поречани су били поставили дрвену цркву а за другу - нову уместо ње од чврстог материјала нису имали довољно средстава. Анастасијевић је понудио материјал спремљен за градњу његове куће (од које је одустао) за градњу храма и још је понудио 1000 талира зајма. Када је црква била завршена, он им је сав дуг опростио и још приде је набавио звоно за школу. Тако се то радило некада.

Стефан Стефановић Тенка (1797.—1865.) војвода поречки, попечатељ просвете и надзорник карантина, после Устава 1838. министар правде и просвете, од 1840.42 године изгнаник у Цариграду, од 1848. до 1857. године председник Државног савета (Владе).

Место је измештено на вишу коту, а оно старо насеље сада крију воде Дунава. Све то учињено је зарад изградње хидроцентрале Ђердап. Према попису из 2011. у Доњем Милановцу је живело 2410 становника.

А сад дозволите да се и ми изместимо.

Golubačka tvrdjava srpske rivijere

 

Sve ima svoj kraj pa i naše krstarenje po srpskoj rivijeri. Prošlo začas kao kad kažeš immatriculation des véhicules.

Idemo do Golubačke tvrđave koja je sagrađena u XIV veku. Tokom svoje istorije pripadala je Srbima, Mađarima, Turcima i Austrijancima.

Ostaci srednjovekovnog grada Golupca nalaze se na desnoj obali Dunava, na najnepristupačnijem mestu koje predstavlja ulaz u Đerdapsku klisuru.

Sam prostor tvrđave pripada Nacionalnom parku Đerdap i u okviru je prirodnog rezervata pod nazivom Golubački grad.

Vrednost ovog rezervata ogleda se u postojanju veoma retkih biljnih zajednica i vrsta.

Neposredno pre početka Đerdapskog tesnaca, Dunav je najširi u celom svom toku, a u pravcu rumunskog sela Koronine i tvrđave, na sredini reke, viri stena visoka oko 5 m, poznata kao ,,Baba-kaj’’ (što na turskom znači ,,pokaj se’’).

Za ovu stenu, kao i za samu tvrđavu, vezuju se mnoge legende koje govore o imenu, životu i smrti, ljubavi i ratu.

Golubačka tvrđava podignuta je na visokoj steni koja se uzdiže nad desnom obalom Dunava, na samom početku Đerdapske klisure. Nepravilne je osnove, sa bedemima koje prate konfiguraciju terena.

 Zbog efikasnije odbrane, grad je unutar bedema pregrađen na nekoliko celina (bezbedonosnih zona).

Devet masivnih kula od 25 m međusobno su povezane bedemom i raspoređene tako da brane grad kako sa kopna, tako i sa vode.

U donjem delu grada, nalazila se palata, a uzvodno od nje Turci su sagradili nisku osmostranu kulu da bi zaštitili grad sa zapadne strane i obezbedili pristanište.

Glavni ulaz u tvrđavu bio je sa zapadne strane. Utvrđenje se prvi put pominje 1335. godine, bila je nastanjena ugarskom vojničkom posadom. Iste godine, dolazi do rata između Ugarskog kralja Karla I Roberta i kralja Dušana. Ugari su se povukli preko Save, Golubac ostaje u ugraskim rukama, dok su okolne teritorije pod srpskom vlašću.

Knez Lazar pokušava da ga osvoji u periodu od 1382. do 1389, napadajući grad opsadnim spravama.

Posle bitke na Kosovu komadant utvrđenja Ostoja (ne onaj što je teglio klavire) ucenjuje Austrijance, koji nude pomoć u ljudstvu, tražeći novac.

Oni odlaze, čudeći se pohlepnom komadantu, a Turci ga osvajaju krajem XV veka.

Ostoja slavi pirovu pobedu, ostaje komadant, ali kratkih rukava u materijalnom smislu. Da ne kažem u majici siledžijki.

Soldi ne rastu na grani. Zato kući se vrati da bi otputovao.

Krstarenje Dunavom

Prenoćivši u Kladovu, sledećeg dana krećemo na krstarenje Dunavom. Ukupna površina nacionalnog parka iznosi 63.608 hektara. Osnovni prirodni fenomen ovog područja je grandiozna Đerdapska klisura kroz koju protiče reka Dunav.

Park se prostire na oko 100 km desne obale Dunava od Golupca do Karataša kod Kladova i obuhvata uzani šumoviti brdsko-planinski pojas, širine 2 – 8 km uz Dunav, koji se izdiže iznad Dunava od 50 – 800 metara nadmorske visine. Područje Đerdapske klisure nacionalnim parkom je proglašeno 1974. godine.

Specifičan istorijski razvoj, vrlo povoljna đerdapska klima, složena mreža klisura, kanjona i dubokih uvala, ovaj prostor izdvajaju kao jedinstven evropski rezervat tercijarne flore, vegetacije i faune. Na prostoru parka opstaje preko 1100 biljnih vrsta. Raznolikost staništa i zajednica se odrazila i na faunu koja poput flore, nosi obeležje reliktnosti.

Sa broda se mogu videti Trajanova tabla, skulptura Decibala, kao i manastir Mrakonija. Rumuni se grupišu kao da smo mi rimske legije.

Trajanova tabla teška je 260 tona, podignuta je 25 metara iznad mesta gde se nalazila, da je Dunav ne bi potopio, pri izgradnji hidrocentrale. To su učinili radnici firme Venčac iz Arandjelovca. Na tabli je zapisano i sledeće:

“savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put”.

Na rumunskoj strani kod ušća reke Mrakonije u steni je uklesan grandiozni lik poslednjeg dačanskog vladara Decibela (87.-106.). Kažu da je klesanje ove figure finansirao Rumun koji je sa ovog mesta prebegao u Srbiju, pa u Italiju. Figuri je otpao nos, ali su mu “plastični hirurzi” podarili novi od betona.

Da  nam opuštenost ne zamagli pogled na Trajanov most, onog istog (Marcus Ulius Traianus 53-117.) koji je imao kozje uši, ali je i voleo zlato, pa se naljutio kad su mu Dačani preoteli rudnik.

Za dve godine (103-105) je sazidao ovaj most, po planovima arhitekte Apolodora iz Damaska, prešao Dunav i krvavo se obračunao sa odmetnicima. Most je zapalio njegov nasledenik Hadrijan, plašeći se napada iz suprotnog pravca. Visina mosta je bila 45 metara na najvišem luku, a dužina oko 1.2 km

Bio je to najduži most u antičkom svetu. Stubove su povezivali drveni lukovi raspona 50 metara. Izrađen je od kamenih tesanika i opeke, a kao vezivni materijal korišćena su jaja i travke, a o čvrstini građevine govore i skora podvodna istraživanja. Čak su se i hrastove grede na dnu Dunava očuvale. U vreme današnje planirano je postavljanje laserske projekcije mosta, pomoću koje bi posmatraču mogla da predoči sva grandioznost mosta, ali je ta namera ostala nerealizovana.

U Kladovu obilazimo sada obnavljeno tursko utvrđenje Fetislam (u prevodu “odbrana islama”, odakle je Sulejman Veličanstveni napadao Turn Severin) i rimski kastrum Dianu podignut u I veku nove ere, koji je posedovao i sistem centralnog grejanja.

Durbinom osmatramo ostrvo Šimijan na koje je, sa Adakalea prebačena stara tvrđava. Adakale, ostvro koje se nalazilo kod Tekije, bilo je poznato po tome što su Argonauti na njemu gajili masline.

Kasnije ga naseljavaju Turci, koji ga uređuju na orjentalni način, proizvode ratluk i druge istočnjačke specijalitete, a napuštaju tek pre nego što ga Rumuni potopaju vodama akumulacionog jezera.

Istorija je slojevita, uzbudljiva i inspirativns a sećanja sužеna i skocentrisana uglavnom na mozakolovke. Ko žеli nek izvoli.

Vinča-život koji bismo da kopiramo

 

Krenuli smo pa odmah zastali. Na arheološkom nalazištu Vinča, na 14tom kilometaru od Beograda, pored puta Beograd-Smederevo. Praistorijski lokalitet Belo brdo je na samoj obali Dunava i predstavlja svetski poznato arheološko nalazište sa ostacima, velikog neolitskog naselja, u kulturnom sloju debljine 10,5 m i zahvata površinu od 10 hektara. U toku iskopavanja, koje je započeo 1908. profesor Beogradskog univerziteta dr Miloje Vasić, otkrivene su brojne kuće, zemunice sa ostacima materijalne kulture praistorijskog čoveka.

Svaki od nataloženih praslojeva, koji obeležava pojedine faze života u Vinči (u razdoblju od oko 4500. do 3200. pre naše ere), sadrži prave riznice najraznovrsnijih predmeta: oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, bogato dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina izuzetno upečatljive stilizacije, nakit od raznih vrsta retkih i skupocenih materijala i bezbroj drugih predmeta i umetničkih dela izrađenih u samoj Vinči ili pribavljenih iz udaljenih oblasti - iz srednje Evrope, donjeg Podunavlja ili sa Mediterana.

Otkriveni predmeti danas se mogu videti u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Vinčanskoj zbirci na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Vinčanska kultura prostirala se oko 4000. godine pre naše ere, na teritoriji većoj od teritorije bilo koje neolitske kulture u Evropi. Pojedina njena naselja premašila su veličinom i brojem žitelja ne samo sva istovremena neolitska naselja, već i prve gradove znatno kasnije nastale u Mesopotamiji, Egeji i Egiptu.

Vinčanska kultura bila je u zenitu razvoja do 3800. godine pre n.e. - otprilike, sve dok se nisu pojavile zajednice koje su razvile nove privredno-društvene odnose, zasnovane na stočarstvu i obradi bakra i zlata.

Generalnim urbanističkim planom razvoja Beograda, priobalni pojas Dunava u zoni Vinče proglašen je Arheološkim parkom. Pored arheološkog nalazišta, Vinča je poznata i po manastiru Vavedenje iz XV veka, kao i Institutu za nuklearna ispitivanja "Vinča".

Kućа im je bila ekološka, energetski efikasna, bili su imućni i bez socijalnog raslojavanja, bitange su izopštavali iz zajednice, hranili se zdravo, nisu ratovali. Ideal koji bih mogao da živim.

Viminacijum, balkanski Pompeji

 

Idemo 7  hiljada godina ka današnjici. Viminacium… Beše to nekad blistav grad. Bogati hramovi, široke ulice, luksuzne vile, velike terme, amfiteatar… Poharaše ga varvari pre par godina i malo ostade od njegovog predjašnjeg sjaja. U samom gradu je nešto od kuća i javnih gradjevina već obnovljeno i život se polako vraća, ali u ovim smutnim vremenima ne imadoh poverenja u ovdašnje ljude.

Viminacijum, balkanski Pompeji, na ušću Mlave u Dunav, jedan je od najznačajnijih rimskih gradova i vojnih logora od I do VI veka. Izuzetna otkrića na nekropolama oko grada potvrđuju pretpostavke o velikom bogatstvu njegovih stanovnika, a freske u grobnicama predstavljaju vrhunac kasnoantičke umetnosti. Unutar i oko grada otkriveni su amfiteatar, monumentalne zgrade, raskošne terme i tragovi ulica, akvadukata i kanalizacije što dokazuje poseban značaj Viminaciuma kao vodeće rimske metropole na ovom delu dunavskog limesa.

Obilazimo arheološki kompleks (vojni logor, grobnice sa neprocenjivo vrednim freskama i terme, Rimska kuća i muze. Iz istorijskih izvora je poznato da je Viminacijum bio značajno vojno uporište u kome je bila stacionirana rimska legija (legio VII Claudia pia fidelis). Arheološkim iskopavanjima u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka polako izranja iz šturih istorijskih svedočanstava i predstavlja se kao grad, koji je u svojoj istoriji, dugoj šest vekova, imao dinamičan razvoj i bio mesto gde su se susretale ne samo kulture istoka i zapada već i mesto u koje su trgovci iz Rimskog carstva rado zalazili. Izgleda da je materijalna osnova ovog grada, čija je roba nalazila kupce i van granica matične provincije bila osnova da na ovom prostoru zažive i raznovrsne umetničke radionice. Upravo te radionice tokom IV veka, ostaviše nam neka od najznačajnijih dela fresko oslikanih grobnica kasnoantičkog perioda.

Viminacijum kao značajno vojno sediste i glavni grad rimske provincije ponikao je na teritoriji keltskog plemena Skordiska.

Njegova veličina i značaj posledica su više činjenica, od kojih svakako treba pomenuti i bogato zaledje u dolini Mlave ali i izuzetno povoljan geografski položaj, kako u sistemu odbrane severnih granica Carstva tako i u spletu komunikacija i trgovinskom prometu.

Krajem XIX i početkom XX veka M. Valtrović i M. Vasić su na desnoj obali Mlave, na lokalitetu Čair, obavili arheološka istraživanja koja su pokazala da je logor imao pravougaonu osnovu, dimenzija 442 x 385 metara i da se nedaleko od njegovih zapadnih bedema nalazilo civilno naselje, na površini od približno 220 hektara uže gradske teritorije.

U XIX veku još su se nazirali obrisi antičkog grada Viminacijuma i vojnog logora: široke ulice koje se seku pod pravim uglom, trgovi, pozorišta, kupatila, vodovod, gradski bedemi i kule .

Naselje je dobilo gradski status u prvoj polovini II veka, u vreme Hadrijanove vladavine, najverovatnije 117. godine, kada dobija status municipija i ime Viminacium Aelium Hadrianum.

Dalji uspon Viminacijuma delimično je prekinut epidemijom kuge za vreme Marka Aurelija, ali samo nakratko. Arheološka istraživanja pokazuju da se epidemija kuge nije odrazila na ekonomski prosperitet Viminacijuma, jer je evidentno da je već u prvim godinama III veka grad bio u punom procvatu.

Gotovo da nije bilo rimskog imperatora koji nije prošao kroz Viminacijum ili u njemu boravio duže ili kraće vreme. Od poseta rimskih imperatora svakao treba pomenuti boravak Hadrijana koji na Viminacijumu dva puta organizuje lov. U dva maha ga je posetio rimski imperator Septimije Sever, a kasnije su u njemu boravili i drugi imperatori: Gordijan III, Filip Arabljanin, Trebonije Gal, Hostilijan, Dioklecijan, Konstantin Veliki, Konstancije I i Julijan. Koliko je poznato, Gracijan je bio poslednji imperator koji je posetio Viminacijum.

U III veku, u vreme Gordijana III, Viminacijum je postao kolonija i stekao pravo kovanja novca. Iz istorijskih izvora je poznato da se 284. godine, u neposrednoj blizini Viminacijuma odigrala presudna bitka za prevlast nad ovim prostorima izmedju dvojice rimskih imperatora Dioklecijana i Karina. O ovom vremenu svedoči i mermerni portret Karinovog sina Karinusa, koji se čuva u depoima muzeja u Požarevcu. U IV veku Viminacijum je bio značajno episkopsko sedište. Grad je svakako definitivno razoren sredinom V veka u najezdi Huna. Grad više nikad nije bio obnovljen, a kao vojno uporište je obnovljen u VI veku u vreme vladavine Justinijana.

-Mene su poslali iz štaba!

-Šta ste po specijalizacji?

- Dentista. Trebalo je da dodje patalog ali je na odmoru...

Arheološki tim koji radi na lokalitetu Viminacijum otkrio je neistražene grobove u nekropoli iz vremena antičkog Rima, a za samo ti meseca istraženo više od 170 grobova. Bilo bi lepo da patalog iz Kriznog štaba uz astitenciju eminentih epidemiologa proveri da nisu, kojm slučajem, manjkali od covida19.

Posmrtni ostaci bi mogli da pripadaju stanovnicima Viminacijuma, prestonice Gornje Mezije, od početka II do kraja IV veka, jer osim u ratne svrhe, turizam je tada bio razvijen otprilike kao i danas.

Raduje da su pored pokojnika pronađeni  i nepopaljeni sarkofazi sa arhefaktima. Do sada je otkopano više od 300 različitih predmeta (arhefakata) uglavnom nakita i delova odeće.

Neki grobni ostaci bili su u sarkofazima od olova, a pretpostavlja se da su u sahranjivani ljudi poreklom iz istočnih provincija rimske države (Palestine i Izraela).

Najveća zagonetka za arheologe su savijeni izuzetno tanki srebrni listići sa urezanim magijskim natpisima, koji će morati da se otvore posebnim metodama da bi tekst na njima mogao da se pročita. Slični magijski natpisi na aramejskom, samo na zlatnim listićima, pronađeni su pre nekoliko godina takođe u dečjem grobu u Viminacijumu i izazvali su svetsku senzaciju.

Srebrni listić sa starogrčkim slovima i tajanstvenim znacima, star oko 1.800 godina predstavlja "pismo upućeno bogu" Na njemu se jasno vide urezana starogrčka slova HI, TETA, NI, RO, ali kada se poruka posmatra pod različitim uglovima ona se mogu čitati kao različite reči. Jedna od njih, ispisana velikim slovima alfabeta, može se pročitati kao HRIS, Hristos, što znači "spasitelj". Ukoliko stručnjaci potvrde ispravno tumačenje ove reči, na srebrnom pismu iz Viminacijuma nalazi se najstariji pomen Hrista na svetu. "Pismo Bogu" urezano je na srebrnom limu koji je iskovan izuzetno tanko, do debljine desetog dela milimetra.

"Lim je nađen sedmostruko savijen na veličinu kvadrata ivice pola centimetra. Kada je otvoren i razvijen njegove dimenzije bile su 5,3 centimetra sa 3,5 centimetara. Tekst na njemu je ispisan starogrčkim alfabetom u devet redova, u kombinaciji slova i simbola. Stručni naziv za ovakav predmet je profilaktička lamela, a u njoj se nalazi magijski tekst, osmišljen da zaštiti nosioca."

Nakon podizanja poklopca jednog od olovnih sarkofaga, ustanovljeno je da je u njemu sahranjena devojčica sa neuobičajeno raskošnim grobnim inventarom.

Neuobičajeno jer stanovnici Rimske imperije nisu imali običaj da se razbacuju zlatom tako što će ga polagati u grobove.

Smatrali su da to rade „prosti ljudi i varvari“. Sem u jednom slučaju, a to je prilikom gubitka kćeri koja nije doživela da se uda, te je deo miraza polagan uz nju.

Možda je upravo to i ovde bio slučaj, budući da su u sarkofagu otkriveni medaljon od zlatnog lima, te naušnica i dva prstena od zlata.

P. S. U neformalnom razgovoru dentista mi je rekao da su stanovnici Lepenskog vira nadjeni sa kompletnim zubalom.

Jeli su meso, nisu se bakćali sa muslijima i ovsenim pahuljicama, reče ne trepnuvši.

Imali su sasvim solidan spa i arenu gde su gladijatore bacali u razjarene čeljusti.