Nekanonizovani despot i prokleta Jerina

Štrebeska i dobro raspoložena ekipa se već okupila ispred Starog dvora. Čak je i vozač srebrnog Renault minibusa već bio tu. Tako da smo krenuli pre vremena. A ispostaviće se, vratiti kasno uveće, dok je dosadna kiša tušitala svakoga koji nije pribegao sigurnosti svog ili tuđeg doma.


Krećemo i uživamo u muzici iz vremena prohibicije, dok neki uporno arče resurse besplatnog Wi—Fi-ja. Sigurno ste pogodili, krenuli smo na još jedan vinski put. U sastavu ove vesele družine našao se, stoga, i tajni agent Bahus. Prošavši Grocku polako dolazimo i na naš cilj - Smederevo. Grad koji štiti Sveti Luka, čije su mošti ovde bile pohranjene. Grad o kojem je pisao i znameniti pustolov Feliks Kanic.

„Orao se vijaše nad gradom Smederevom.

Nitkore ne ćaše s njime govoriti,

Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:

„Molim ti se, orle, sidi malo niže““

Prvo spominjanje Smedereva pod ovim nazivom zabeleženo je u Povelji vizantijskog cara Vasilija II iz 1019. godine, u delu koji govori o Braničevskoj eparhiji Ohridske episkopije.

Prvi pisani pomen o Smederevu nalazi se i u Povelji kneza Lazara iz 1381.godine u kojoj se spominje manastir Ravanica i sela i imanja koja poklanja „u Smederevu ljudini Bogosavu s općinom i  baštinom“.

Grad Smederevo se nalazi uz pravac rimske granice (Limes) i Carigradskog druma, što je tokom istorije bitno određivalo njegov značaj i ulogu u istorijskim događajima. Kao takvo, ovo mesto ima kontinuitet od praistorije, preko antike i srednjeg veka do današnjih dana. O svim tim vremenima svedoči bogato kulturno nasleđe smederevskog kraja oličeno u više lokaliteta raspoređenih u gradu i oko njega

Poseban značaj Smederevo dobija početkom petnaestog veka, u doba despota Đurđa Brankovića (1427.-1456.), kada postaje jedna od  poslednjih prestonica srpske srednjevekovne države i sedište crkvenog i privrednog života. Despoti Stefan Lazarević i Ðurađ Branković širili su još u XV veku vinograde u krajevima oko Smedereva.  

  Esfigmenskom poveljom despot Đurađ Branković  je 11. septembra 1429. godine postao ktitor svetogorskog manastira Esfigmenara.

Posle smrti Stefana Lazarevića, despot Đurđ Branković nije mogao da ostane u Beogradu, koji su povratili Mađari. Stoga je novu prestonicu sagradio u Smederevu. Birajući mesto za tvrđavu rukovodio se udaljenošću od Turaka, a Dunav i granica s Ugarskom su bile prednost.

Utvrđenje je sagrađeno kao “vodeni grad”, sa 25 kula, opkoljen Dunavom i Jezavom, a sa treće strane je prokopan širok rov sa vodom. Kako tvrdi Aleksandar Deroko u knjizi „Srednjovekovni gradovi na Dunavu“ radovi su završeni do 1430. godine. Radove je nadgledao Vizantinac Kantakuzen, brat Đurđeve žene Jerine.

Teški nameti, dugogodišnji iscrpljujući rad na zidanju grada, ostavili su tragove u narodnom sećanju, pa su Jerinu prokleli, smatrajući je odgovornom za izgradnja grada. Tek da se zna da kletve nisu izum srpske novokomponovane političke scene, ako je to za itkaku utehu. Grad predstavlja umanjenu repliku carigradskog utvrđenja. 

Bedemi Smederevske tvrđave i danas svedoče o burnoj prošlosti grada, ali i značaju Smedereva koji već tada premašuje lokalnu i regionalnu dimenziju. Smederevo postaje centar na razmeđi civilizacija, gde se prepliću uticaji istoka i zapada.

Tvrđava je smeštena na desnoj obali Dunava, na ušću reke Jezave. Unutrašnji prostor zauzima 11 hektara, a šire okruženje danas zalazi u urbane strukture. Građena je po uzoru na Carigradsku tvrđavu, kao fortifikacija za odbranu i predstavlja jednu od najvećih tvrđava u Evropi.

 Mapa smederevske tvrđave:

1. Donžon kula
2. Jerinina kula
3. Kula sa natpisom
4-25. Gradske kule
26. Dvorana
27. Dunavska kapija III
28. Kapija malog grada
29. Most pred Malim gradom
30. Palata
31. Ostaci amama
32. Kapija za lađe33. Barjak kula
34. Varoška kapija I
35. Ulazna kapija
36. Varoška kapija II
37. Kula sa turskim natpisom
38. Dunavska kapija IV
39. Vodena kula
40. Jezavska kapija
41. Pravougaona kula
42. Dunavska kapija II
43. Dunavska kapija I

 

Površina malog i Velikog grada, po merenjima izvršenim 1975. godine iznosi preko 11 hektara. Tvrđava se smestila između desne obale Dunava i ušća Jezave, a po obliku čini nepravilni trougao. Strana paralelna sa Dunavom je dužine 550 metara, a ona sa Jezavom 400, a treća, ona prema varoši 502 metara. Prestona dvorana, koja se nalazi na dunavskoj strani, spada u najreprezentativnije primere srpskog srednjevekovnog graditeljstva. Na njoj se nalaze bifore, četiri velika dvodelna prozora isklesana u kamenu s gotskim i romanskim lukovima. Ovde su se nalazile despotove lične prostorije kao i sala za prijeme. U ovoj sali potpisan je čuveni trgovački ugovor između Venecije i Despotovine. Donžon kula je, sa zidovima debelim preko 4 metra, bila poslednja tačka odbrane. Ovaj kolos srpske vojne arhitekture, delovao je, na prvi pogled, neosvojivo. No burna zbivanja na svetskoj sceni, srpska nesloga i snažno tursko nadiranje, ubrzali su pad Smedereva (1459. godine).

Đorđe Zografski (Karađorđe Petović) dočaran na ulju na platnu - 1932. godine

i njegov portret koji je izradio Niloka Apostolović 1807. godine 

izgled države despota Đurđra Brankovića

Đurađ Branković, naslednik  prvog srpskog despota, Stefana Lazarevića, spadao je među bogatije evropske vladare. I danas se veruje da ispod smederevske tvrđava postoje još neotkriveni lagumi puni zlata. Neki tvrde da se kod kule na ušću Jezave u Dunav, nalazi tajni ulaz, nalik na bunar. Po nekim verovanjima uoči Ivanjdana (7. jula po novom kalendaru), nebesa će se trput otvariti i svetloplavičasti mlaz ukazaće na mesto u Velikom gradu, na kojem je zakopano blago. Pribegavalno se i nekim mračnim obredima u tom cilju. Đurađ Branković nije proglašen svecem, niti postoje objašnjenja za to. 

Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin), u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) bila je žena srpskog despota Đurđa. Za despota za udala 26. decembra 1414. godine. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383.  Od njene porodice, u Srbiji je naročito bio poznat Jerinin brat Toma Kantakuzin (†1463).

Govori se da je brak Jerine i Đurđa bio skladan, ali kakogod ona nije bila omiljena u narodu, koji ju je ju i nazvana Prokleta Jerina, najviše zbog izgradnje grada Smedereva, tadašnje nove srpske prestonice. Tražila je od Smederevaca da rade i to volonterski. Umrla je kao monahinja u Rudniku, maja 1457. godine. Govorkalo se da ju je ubio njen sin Lazar, sipavši joj otrov u salatu. Sa despotom Đurđem imala je petoro dece:

•         Todor Branković (1415 — 1428)
•         Grgur Branković (1416/17 - 1459)
•         Stefan Branković (1425 — 1476), srpski despot 1458 — 1459
•         Lazar Branković (1421/27 - 1458), srpski despot 1456 — 1458
•        Katarina Branković (1418/19 - 1492), udata 20. aprila 1434. za grofa Ulriha II Celjskog 

 

Turci su 1441. godine zarobili Grgura i Stefana Brankovića i 8. maja te godine ih oslepili po naređenu sultana Murata II. Tako slep, Stefan se oženio Angelinom, koja se kasnije zamonašila u novembru 1460. godine. Jedno vreme živeli su u Albaniji, potom u Italiji i tamo ostaju do despotove smrti 1476. godine. Angelina je podigla manastir Krušedol.

Po istorijskim spisima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa Brankovića. Nije poznato ime njegove prve žene sa kojom je imao ćerku Jelenu, ali je izvesno da je bila trapezuntska princeza, sestra Jovana IV Komnina. 

Za Maru, Đurđevu, navodno, najstariju kćerku, ne zna se pouzdano da li je bila Jerinina ćerka, ili Đurđeva ćerka iz prvog braka. Mara je bila jedna od sedam znanih princeza koje su ušle u harem turskog sultana Murata II u kojem je boravilo trista žena. Ovo je bila, uz pozamašnu sumu, naknada za podizanje Smederevske tvrđave, jer je Đurađ Branković bio u vazalnom odnosu prema Muratu II. Posle 1444. godine sultan Murtat II predaje presto svom trinaestogodišnjem nasledniku Mehmedu II i povlači se u Mansu. Sa sobom vodi svoju družbenicu, Maru. No, na presto se vraća 1448. da bi  3 februara 1451. Preminuo od moždanog udara. Mara je iskreno za njim tugovala. Mada je imala bračnih ponuda, sve ih je odbijala. Pomagala je podizanje pravoslavnih manastira, bavila se dobrotvornim radom, vezla i doživela sedamdesetu. 

Nakon pada u turske ruke, Smederevo zadržava širi regionalni značaj kao sedište sandžakata, sve do 1521. godine. Tokom šesnaestog i sedamnaestog veka, razvilo se u veću orijentalnu varoš. Krajem  sedamnaestog veka, za vreme austro-turskih ratova, varoš je naizmenično bila u rukama zaraćenih strana, razarana je i privredno opustošena.

Prva škola otvara se 1806. a za vreme I srpskog ustanka ovde stoluje Praviteljstvujušči sovjet serbski, srpska vlada na čeli sa Dositejem Obradovićem (1805.-1807:). Smederevo je opet prestonica.  Ovde je bila i kuća Branislava Nušića.

 

Vođa I srpskog ustanka, Karađorđe, ovde ima i svoj dud, spomenik prirode, botaničkog karaktera.

Pod njim je Crni Đorđe od turskog komadanta grada, dizdara Muharema Guše 8. novembra 1805. godine primio ključeve od tvrđave.

Osmanlije su bile velikodušnje; ostavili su i mnoštvo topova i džabane.

Zauzvrat, Karađorđe ih je ispratio sa svim vojnim počastima i dozvolio im da ponesu lično naoružanje, pa su lađama otplovili ka Vidinu, u Bugarskoj.

 zgrada Opštinskog suda sagrađena (1886-1888) po projektu Aleksandra Bugarskog
nekada se ovde nalazio veliki pijac

hram Svetog Georgija u centru Smedereva

Za vreme prvog svetskog rata, Austrijanaca žestoko bombarduju grad. Za vreme nemačke okupacije, 5. juna 1941- Smederevom odjekuje snažna eksplozija. Nju je izazvala detonacija municije koja je prevožena železnicom u tvrđavu. Tom prilikom poginulo je tri hiljade ljudi, a tvrđava znatno oštećena. Kao da to sve nije dovoljno, pred kraj rata, engleski bombarderi nastavljaju nedovršeni posao uništavanja utvrđenja.

I kao da su likovi iz istorije oživeli, odeveni u srednjevekovne kostime od brokata i pliša, izvezene srmom i opletene gajtanima od sirovog lana, pred nama su se pojavili poslednji srpski srednjevekovni vladar Đurađ Branković i njegova žena Jerina. Na pristojnoj udaljenosti sledili su ih Karađorđe, Miloš i Mihailo Obrenović. Čuje se muzika koju sviraju po neumama, srednojvekovnim notama, koje je zabeležio Kir Stefan Domsetik. Ili su, ipak, u pitanu trile, rukopisne note za pevanje, đavo bi ga znao. Nisam bio na tom času muzičkog! Prgavi ili muzikom ponešeni, Karađorđe iz silava, širokog pojasa u kome se nosilo oružje, vadi kuburu i opali. Miloš Obrenović mi namiguje i nazdravlja čašom crvenog vina. I dok kiša dosadno rominja, pokušavajući, uzaludno, da nam pokvari raspoloženje, mi krećemo ka obližnjem muzeju, gde treba da se nađemo sa višom kustoskinjom, mr. Snežanom Cvetković.

Muzej je osnovan 1950. godine, u zdanju gde je nekada bio hotel Jadran. Osnov za formiranje muzejskog fonda umetničko-istorijskih dela činile su dve zbirke: gimnazijska zbirka, koju su sakupili profesori i učenici smederevske  Gimnazije, i privatna zbirka Milana Stoimirovića - Jovanovića.

Posle inspirativnog izlaganja kustoskinje, obilazimo i trenutnu izložba "Smederevo u albumu dvorskog fotografa Milana Jovanovića". Snežana Cvetković je uz Miroslava Lazića autorka ove lepe izložbe.

Fotografije iz albuma čuvenog srpskog fotografa Milana Jovanovića (1863. -1944.), koji se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, u Odeljenju posebnih fondova, dočaravaju izgled Smedereva s kraja XIX veka. Album sadrži petnaest fotografija, koje su nastale, najverovatnije, oko 1895/'96. godine.

Radikalan otklon u današnjost činimo u Galeriji savremene umetnosti Smederevo gde Mileta Popović izlaže Ekfraze (razumeti konačne stvari i posetiti tajna mesta). To nas vraća na osnovni cilj, današnje eksurzije-vino!

Urbana je legenda da je nekadašnji doživotni predsednik SFRJ pitao šta ovde uspeva. Oni mu odgovoriše grožđe. Već, valjda, nagluv on je razumeo gvožđe i tako smo dobili – Smederevsku železaru. Koju smo, kao „kiselo grožđe“,  prvo uvalili Amerima, a kada su oni zapalili - Kinezima.  „Gvožđe se kuje dok je vruće!“

Uputili smo se ka rezideciji Obrenovića, koja se nalazi četiri kilometara od centra grada, u naselju Plavinac, poznatu pod imenom Zlatni breg.  

Davne 1827. ili 1829. godine, nepismeni, ali vispreni knjaz Miloš Obrenović, kupio je imanje u Smederevu od nekog Turčina Muhameda. Ovde je zasadio 36 hektara vinograda i podigao malu kuću sa vinskim podrumom.

 

  vinograd NJ. V. Kralja

najstariji i jedini poznat fotografski zapis domena srpske dinastije Obrenović posle rekonstrukcije  1897. godine. Prvobitna kuća sa vinskim podrumom (sa desne strane), vionograd opustošen filokserom i Konak kneza Miloša, evropska vila u "švajcarskom stilu"

 

A onda i vilu koju je podigao proglašena je Kraljevina 1882. godine, doneti su najvažniji ustavi, kralj je održavo ministarske sednice, potpisivao ukaze, postavljenja... Kralj Aleksandar Obrenović ju je obnovio 1897. godine, dogradivši već postojeće zdanje.

 

Na nagovor kraljice majke Natalije, angažovao je arhitektu Jovana Ilkića, bečkog đaka, koji vilu preobražava u „švajcarskom stilu“, dodavanjem dve ugaone kule, načinjeni su drveni balkoni, drveno izrezbareno stepenište i filigranski uradjeni drveni ukrasi. Ilkić je inače autor zdanja Narodne skupštine u Beogradu, hotela Moskva i oficirskog doma, sada SKC-a, da pomenemo samo najpoznatije.

Mada istorijski fakti to ne pominju mislim da je nesrećni Aleksandar, pored toga što je iritirao izabranicom svoga srca, da se zamerio i svojom sklonoscu prema pivu. U vinskom kraju. Krajnje nedolično i neprilično.  

Nakon ubistva Aleksandra i Drage, 1903. godine, kraljica Natalija je letnjikovac poklonila pukovniku Antoniju Oreškoviću. Poklonila mu je 30 hektara zemlje, vilu i sve što je bilo u njoj, srebro za više stotina osoba, nameštaj, oružje, rublje i zapregu okovanu srebrom. Sve je vredelo milion dinara u zlatu.

Nažalost, usled priprema za XIII Noć muzeja, ona nam nije dostupna, ali ako zamislite, videćete unutra garniture iz 1780. godine, azijske tepihe s kraja XIX., ikone iz XVIII veka. Najupečatljiviji je radni kabinet kralja Milana u kome je persijski tepih od 500 hiljada čvorova kamilje dlake star tri stoleća.

Vreme baš leti. Krajnje je vreme da se vratimo tom divnom plodu vinove loze kome se Šarl Bodler iskreno divio:

   

„Duboke radosti vina, ko vas nije spoznao? 

 Ko god da je morao da umiri grižu savesti, 

da potakne uspomene ili utoli bol, 

da sagradi kule u vazduhu, 

svi oni su prizivali vas, tajanstvene bogove 

skrivene u lozinim vlaknima. “

srednjovekovna večera u Smederevu

Po poslednjem popisu iz 2003 Smederevaca ima 70 hiljada. I dok se smederevci lože, smederevka je, jamačno, u vinogradu.

Naime, to je naziv naše autohtone vinske sorte. Grozd je srednje krupan, kupast, poluzbijen. Bobica je krupna, okrugla ili blago izdužena, svetlozeleno žute boje na ukusu je malo nakisela. Srednje je otporna na bolesti i dosta osetljiva na niske temperature.

Grožđe nakupi i do 20% šećera, a pri tome zadržava visoke kiseline, 8-10 grama po litri pa i više.

Uz neutralni ukus, visoke kiseline su glavne prednosti sorte koja je pogodna za sve vidove kupaže.

Vino Smederevka karakteriše žuto-zelena boja sa 10,5-12 % vol. alkohola i 6-8 g/l ukupnih kiselina sa puno svežine ali ipak blagog ukusa, a koristi se i za kupaže sa rizlingom, semijonom ili belim burgundcem. Neki stručnjaci smatraju da je veoma pogodna i za spravljanje penušavih vina. Imamo utisak da ovoj sorti nije data prava šansa da iskaže sve svoje kvalitete. Zato smo se uputili ka sledećoj destinaciji. 

U Smederevu je 1909. godine sagađen vinski podrum Godomin.

Bilo je vreme da se poseti Podrum Janko, a o tome čitajte uskoro na WineJour-u.