Opatija-Opet ti i ja

 

"Kako god da se okreneš- dupe ti je pozadi," znao je da vrckasto konstatuje moj otac. Ne nije to bila puka geografska odrednica, više filozofska. Da si ograničen u svojoj spoznaji sveta, tj rasuđivanju. Ne da treba da se ukotviš u jednoj luci i ne razviješ jedra na vetru. Naprotiv. Da uživaš i u mirnom moru i u buri. Da te bude i da jesi. Šta sam ono rekao-na moru?

Shvati to i pas koji u igri juri svoj rep, ali ga nikad ne uhvati. No, igra je bitna, odustajanje nije opcija, to je sramni čin starenja i mirenja sa sudbinom. Promene? Voleo sam ja one automobile sa leptir prozorima, blatobranima, pepeljarama i elektronskim kresivima za pljuge. Ali sad imam one balone koji čuvaju grudni koš, abs kočnice, klima uređaje, elektroniku i servo volan da u krivinama ne moram da dodatno napucavam b&tricepse. A i telefoni su multifankšn, ali složićemo se predimenzionirani. Progres nosi pro i contra; no Panta Rei! Promene su i kockarskog karaktera, nikad ne možeš predvideti konačni ishod. Kao i u životu, zna se  početak i kraj, a ono između zavisi od podeljenih karata i kako sa njima barataš. I od sposobnosti ostalih kartašа. Trebao sam da krenem na jedno, a idem na drugo mesto. Zamenjene karte, šta će mi doneti? Za utehu, oba su prelepa.

Eto me, dakle, na početku još jednog puta, tačnije izleta. Na njega krećem kada je konstalacija zvezda nad Srbijom usijano nasađena. Krećemo se putem koji su trasirali nekadašnji akcijaši i tamo negde kod Šida nalazile su se i kocke na kojima je radio i moj otac, na šta je uvek ukazivao kada smo putovali na more. I tada i sad jedem slane perece i štapićе.  Usput kupujem pivo mog omiljenog hrvatskog kralja iz non-mainstream pivare.

Svitalo je nad Kvarnerom. Vazduh je još bio svež. Mešali su se intezivni mirisi mora i četinara. U daljini se nazirao Cres, vrh Učke i veliki ukotvljeni brodovi. Preporođen, sa zadovoljstvom gledam, kako se iza oblaka pomalja sunce.  Počev od Rjeke, preko Opatije do Lovrena smenjuju se lepe plažice, vile iz perioda secesije i udobne konobe i kafići, prosto pozivajući na proslavu života i leta. Igram uz ritam neke imaginarne muzike, koju samo ja čujem... Kako se slavna plesačica Isidora Dankan provela u Opatiji? "Gori vatra!", upozoravao je iz Kristalne dvorane Hotela Kvarner Zdravko Čolić 1973. godine. 

Hoću da se kupam!

 

 

Pogledam, a ono plavilo mora i nebo od čempresa. I velika naradžasta pomorandža na vrhu. Zatvaram oči i duboko upijam vazduh pun joda, koji me intezivno zavodi. Za svaki slucaj, uštinem sam se. Ne, ja ne sanjam. Oči su mi širom otvorene, no ipak… Klizimo niz morske talase, koji oslobađaju od napetosti i vitalizuju telo i um.

Opatija, često nazivana jadranskom Nicom, socijalističkim Sanremom, mesto je s najdužom turističkom tradicijom na istočnoj obali Jadrana. Devojka s galebom jedan je od najprepoznatljivijih simbola Opatije, a izradio ju je akademski kipar Zvonko Car 1956. godine, nakon čega je postavljena na stenu uz šetalište. Opatija se razvila od malog ribarskog sela u prestižno elitno odmaralište. Ovde se tokom zime baškario austrijski car Franc Jozef, tu se sastao sa nemačkim carem Vilhelmom II 29. marta 1894. Na šarm ovog mesta nisu bile imune ni druge krunisane glave: carica Elizabeta od Austrije i nemačka carica Avgusta Viktorija, kralj Rumunije Karol I i njegova supruga Elizabeta, kralj Džordž I od Grčke, Albert, kralj Saksonije, Viljem IV, veliki vojvoda Luksemburga, princ Nikola I Petrović-Njegoš..  

Znate li da je Opatija imala i tramvaj koji je saobraćao do Lovrana, još 1908. godine? Ukinut je 1933. godine, a zamenili su ga automobili. Železnička pruga od Pivke do Matulja i Rijeke koja je 1873. izgradilo bečko Društvo južnih železnica potakla je daljnji razvoj primorskih gradova. Železnica je stigla do Matulja, malog mesta u zaleđu Opatije. Uspostavljena je i redovna brodska linija (Rijeka – Volosko – Ika – Lovran) koja je Opatiju povezala s Rijekom. Početak turizma u Opatiji vezuje se za izgradnju Ville Angioline 1844. godine. Renovirana je 2001. pod vodstvom Berislava Valušeka, dok je radove na unutrašnjem uređenju vodila arhitektkinja Gracija Trikoli.

No, da se kupaju u Opatiji vole i bele ajkule. Tako je 6. septembara 1955. godine 32-godišnja Nemica Karla Podžun, iz Augsburga plivala samo nekoliko metara od obale, dok su njen suprug, dvojica sinova i desetak drugih kupača ležali na plaži. Iznenada je stala da zapomaže kada ju je ajkula napala prvi put. Do sledećeg napada niko nije stigao da reaguje, pa ju je odvukla u dubinu. Telo, a ni koske nikada nisu pronađene. Opet u Opatiji, 24. juna 1961., student iz Beograda 19-godišnji Sabit Plana plivao je rano poslepodne s još sedmoricom prijatelja nekih 100 metara od obale. Imao je nesreću da ajkula zgrabi baš njega i odgize mu obe noge i deo ruke. Napala je ponovo 1971. i ponovo u Opatiji. Meta je bio Poljak. Zadobijene povrede bile su smrtonosne. Novine iz 1971. pišu: Pretpostavlja se da je zalutala sa nekim prekookeanskim brodom i sada ne može da pronađе izlaz na otvoreno more. Zadnja uočena ajkula pojavila se prošle godine, ali nije spadaja u ove krvožednee vrste. Nadam se da su bele ajkule ove godine izabrale dugu destinaciju i ako su ovde da nemaju apetit.

Šetam po parku Angiolina koji krasi široka lepeza biljnih vrsta iz raznih delova sveta. Cvet kamelija koji upotpunjuje lepotu ovog parka postao je simbol Opatije. Osim prekrasne kamelije, u parku su svoj dom pronašli i američki bor, himalajski čempres, zimzelena biljka zanimljivih listova – fatsia japonica te skoro 150 drugih biljnih vrsta. Ovde pronalazim Švajcarsku kuću (Schweizerhaus), što je u vreme Austrougarske bio rasprostranjen naziv za ugostiteljski objekt. Građena je za potrebe radnika parka i vile Angioline. Tu je i ulica slavnih iz 2005 (zvezde sa imenima Miroslava Krleže, Ruđera Boškovića, Nikole Tesle, Ive Robića, Krešimira Ćosića, Mate Parlova, Dražena Petrovića, Gorana Ivaniševića…

Godine 1885. započela je izgradnja obalskog puta, poznatog pod imenom Lungomare, (Šetalište Fraca Josifa)  dugo 12 kilometara  od Voloskog, kroz Opatiju, pa sve do Lovrana. Sagrađen je na inicijativu Društva za ulepšavanje Opatije, dovršen je 1889. godine, kada je Opatija proglašena klimatskim lečilištem, a spojeno s Lovranom 1911. godine u vreme najveće ekspanzije turizma na Rivijeri. Radoznali šetač ovde će upoznati bogatstvo obalske vegetacije i blagodati lokalne mikroklime.

Godine 1986. Opatija dobija električnu rasvetu i struju, a sledeće 1887. godine i vodovod.

Crkva Sv. Jakova (zaštitnik hodočasnika i putnika, apotekara, sarača, ratara, voćara) izgrađena je u prvoj polovini XV veka kao benediktinska opatija, po kojoj je kasnije grad dobio ime, ali je od njenog izvornog oblika ostalo vrlo malo. U Parku Svetog Jakova u kome je crkva, nailazim na skulptura Helija i Selene, grčkih božanstava Sunca i Meseca. Tu je i Umetnički paviljon Juraja Šporera, pozornica gde se danas održavaju koncerti, izložbe i predstave, a u kome se nekada nalazila poslastičarnica, u koju su svakodnevno vozom dopremani sveži kolači iz Beča i Budimpešte!

Hotel Kvarner –prvi je hotel na jadranskoj obali. Građen kao sanatorijum za plućne bolesti namenjen plemstvu i uglednoj klijenteli, u rekordnom roku od samo deset meseci. Nakon što je banja stradala u požaru, 1913. godine novoizgrađena Kristalna dvorana postala je blistavo gradsko stecište. Ukrašena prekrasnim kristalnim lusterima, dvorana je mesto brojnih prestižnih manifestacija i svečanosti.

U vreme Italije, Abacija, Opatija je mesto na kojem je Džejms Džojs krao bogu dane na terasi hotela Imperijal, uživajući u kafi i lokalnim specijalitetima. Projekat Južnih železnice Austrougarske, koje su već bile vlasnik prvog hotela, i čiji je vizionarski direktor Fridrih Jozef Šiler i uzdigao Opatiju na nivo svetske elite, pristupile su podizanju novog hotela, otvorenog već 1885. U njegovoj utrobi mesta se našlo u za kinematografe, koji su hodnicima bili povezani sa središnjim delom hotela. Imperijal je posedovao i centralno grejanje i bazen. Sveže autohtone namirnice kao što su divlje špargle, kvarnerski škampi ili tartufi u veštim kuhinjama transformišu se u prava umetnička dela, blagih i uzbudljivih ukusa, koji tako lako ne blede iz sećanja. Pa da nešto i prezalogajimo.

Opatija ima i svoj tajni vrt, zelenu oazu mira skrivenu usred gradske gužve, s jedinstvenim pogledom na Kvarner. Ime joj je - Amerikanski vrtovi.  Na više od 8 hiljada kvadratnih metara prostire se raskošni perivoj, nadomak gradskog kupališta Slatina, ali kao obavijen nevidljivom opnom mirnoće, tišine i spokoja. Decenijama nedostupni javnosti, Amerikanski vrtovi nedavno su otvorili svoja vrata posetiocima, koji prolaskom kroz monumentalna vrata postavljena na kamenim stubovima uranjaju u more brižljivo očuvane vegetacije, osmišljene upravo za opuštanje „duha i tela“. Na međi dve geografske odrednice čitavog kraja,  najviše istarske planine Učke i plavog mora Kvarnerskog zaliva, taj spoj između „zelenog i plavog“ oličen je i u atraktivnom pešačkom mostu koji premošćuje prometnu Novu cestu i omogućava pristup Amerikanskim vrtovima. Raj na zemlji rekli biste i ne biste bili u zabludi. Gotovo puno stoleće duga je istorija Amerikanskih vrtova, a započela je „dvostrukom ljubavnom pričom“. 

Bogati trgovac slavnom segedinskom paprikom, Mađar Mišel Paul Kučor, poznat i kao „Kralj paprike“, stigao je dvadesetih godina prošlog veka u Opatiju kao jednu od najpoznatijih evropskih destinacija, gde se „zaljubio“ u fantastičan pogled sa zelenih terasa smeštenih malo iznad opatijskog centra. Na tom je usnuo i u snu mu se ukazao anđeo među cvećem i fontanama i obećao mu pomoć pri uređenju velelepnog vrta. U blizini je živjela Hilda fon Hortenau, povezana s austrijskom carskom porodicom, putem vanbračne veze nadvojvode Otona Habsburškog, cara Franca Josifa i bečke primabalerine Marije Šleinzer. Početkom XX veka, Hildina se majka s dvoje dece preselila u Opatiju, gde se udala za doktora Julija Kona, koji je dobija plemićku titulu fon Hortenau. Nakon Velikog rata Hilda živi u Americi, a po povratku u Opatiju otvora cvećaru. Upravo će ona biti Kučorov „anđeo pomagač“, jer 1922. godine. Štaviše i njegova muza i supruga. Pazarili su terasasti teren od Riječanina Ivana Jurkovića zvanog Šiša, koji je na njemu već uredio vrt. On je od njih zatražio da zadrže započetu gradnju, u šta sam se i uverio i lično u botaničkom vrtu, pod imenom – Šišina mirina. Bračni par miniraju stene, dovlače zemlju i na 30 hiljada kvadratnih metara uređuju polukružne terasaste vrtove. Za ulaz u botaničku baštu naplaćivali su 5 lira.

I dok sunce lagano tone tamo negde u moru, a svetla bezbroj obližnjih naselja liče na ogromnu božićnu jelku, koja treperi, položena na padine planine Učke, a Apokaliptika na Letnoj pozornici iz 1957., izvodi obrade pesama Metalike (“The Unforgiven II”, “Ride the Lightning”, “St. Anger”, “Blackened”, “The Call of Ktulu”, “The Four Horsemen”, “Holier than Thou”, “To Live Is to Die”, “One”), u fascinantnom spoju klasike i hevi metala, mi krećemo natrag u svoj nespokoj.