среда, 06. октобар 2021.

Rimski Naisus - na putu ka čukunčukun teči



 

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama

zbog neba razapetog između prstiju

budim je zbog reči koje peku grlo

volim je ušima

treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi




budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove

ovde

zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom

zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova

budim je zbog ove naše planete koja će možda

biti mina u raskrvavljenom nebu

 


Istorija niške tvrđave počinje pre više od 2000 godina, u I veku nove ere, kada rimske legije prodiru iz pravca juga i na obali reke formiraju vojni logor. Uz vojni logor koji se nalazio u centralnom delu današnje tvrđave počinje da se razvija naselje koje ubrzo prerasta u „rimski municipijum“ – Naisus, o čemu svedoče zapisi grčkog geografa Klaudija Ptolomeja iz II veka.



U Naissusu je 27. februara 274. godine rođen jedan od najvećih državnika u istoriji Evrope, Konstantin Veliki.  U periodu kada počinje priča o Konstantinu Velikom, antički Naisus (današnji Niš) bio je centralno mesto rimske pokrajine Gornja Mezija. Nevelik po broju stanovnika (20.000), ali značajan kao trgovački, vojni i administrativni centar, Naisus se brzo razvijao i širio van zidina tvrđave.

Tu su i amfiteatar, ostaci rimskih termi, vizantijska ulica,  i turski hamam, ali i baritana, apsana, kao i Bali Begova džаmija. Sledi Kapija smrti, koja je ime dobila po streljanju gradjana od strane Bugara u II svetskom ratu.




Strogo gradsko jezgro, koje se nalazilo na području današnje tvrđave, bilo je izgrađeno prema pravilima rimskog urbanizma. Centralni deo činio je raskošni trg (forum) ukrašen statuama rimskih božanstava, oko kojeg su se nalazile upravne zgrade, vojni objekti, radionice i bazilika. Ostaci pojedinih objekata iz tog perioda mogu se i danas videti u niškoj tvrđavi (lapidarijum, antičke terme, objekat sa svodovima, antička ulica i palata sa oktogonom).




Ovde su se susreli Stefan Nemanja i Fridrih Barbarosa i to prilikom na sačinjeni dokument Nemanja se potpisao, a Fridrih ostavio otisak svog prsta.




Kada je knez Lazar saznao da je Niš osvojen, rekao je:

„Od njega tvrđeg grada nisam imao. Kad je on osvojen, šta vrede ostali?“

Spomen-obeležje najznačajnijem rimskom imperatoru rođenom u Nišu simbolično je podignuto 2012. na početku mosta na Nišavi koji vodi ka tvrđavi, u kojoj je Konstanin proveo veći deo svog detinjstva. Spomenik prikazuje lik cara Konstanina i Hristov monogram, simbol koji mu se ukazao na nebu noć pre bitke na Milvijskom mostu (312.)





Кažu  da je danas Niš imun na padežе...




Nastavljamo dalje do Kazandžijskog sokačeta, poslednje sačuvane ulice nekadašnje niške čaršije, koja je početkom XIX veka bila zanatlijski sokak…




Tu je i Saborna crkva s prelepim ikonostasom, koje je bombardovana od saveznika 1945. s obrazložеnjem da Nemci tu držе municiju, a stradala je i u požaru 2000. godine.




...a onda do do Arheološke sale Narodnog muzeja u Nišu, u centru Niša gde se, između ostalih, nalaze i arheološki predmeti pronađeni na lokalitetu Medijana.



Ovde je rodjen i veliki srpski pesnik Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961).

Vreme je sada za otkrivanje gastonomskog merak Niša. Možda greše u gramatici, ali teško u tanjiru. Prošli puta bejasmo u Nišlijskoj mehani, a sada kad ne uspesmo da obedujemo u predivnom zdanju Stambolijskog restorana niti “Stare Srbije” n  (ne rade nedeljom), odlazimo u Galiju 1938 koju drži Neša iz grupe znate već koje.  Ustreptalog srca i želudca...




 


Niška banja



 




А onda ovonedeljno banjanje


Niška Banja, topla voda

za Nišlije živa zgoda

A i za putnike sa strane. Temperatura vode 37C, tu su udrobljeni minerali i gas radon. Kažu lekovitost banje je otkrivena sasvim slučajno. Neko kljuse koje je skapavalo odjednom je živnulo. Zato banja, a ne ona kovid bolnica prekoputa.

Ovde su se lečila i 3 srpska kralja. Od te trojice dvojicu su ubili.

Jebeš vodu, daj pivo!

 


Cerjanska pećina



Sledečeg jutra idemo dalje do Cerjanske pećine koja se nalazi se na 14 km od Niša, pored sela Cerje po kome je i dobila naziv. Pećina otkriva predivan podzemni svet satkan od kanala, hodnika i dvorana prosečne visine od 15 do 40 metara, kao i bogatstvo pećinskog nakita – stalaktita, stalagmita, heliktita, talasastih draperija, pećinskih korala i kristalnih cvetova.

Heliktiti koji su ovde pronađeni predstavljaju posebnu vrstu pećinskog nakita koji se suprotno fizičkim zakonima i zemljinoj teži formira i pruža i visi u svim pravcima kao naelektrisana kosa.

Zavod za zaštitu spomenika prirode, 1998. godine, proglasio je Cerjansku pećinu kao prirodno dobro prve kategorije.

Specifičnost ovog zaštićenog, prirodnog dobra predstavljaju i različite vrste slepih miševa iz roda potkovičara kao i dugoprsti večernjak (Myotis capaccinii), mali mišouhi večernjak (Myotis oxygnathus) i dugokrilni ljiljak (Miniopterus schreibersii).

Posebno mesto u živom svetu pećine zauzima vatreni daždevnjak (Salamandra salamandra) koji se nalazi na listi strogo zaštićenih divljih vrsta životinja.

Prema procenama geologa, ova hidrološki aktivna pećina nastala je pre više od 2 miliona godina. Interesantno je da kraj pećine još uvek nije otkriven, a dužina istraženog dela je 6025 metara.

 

Kompleks prirodnog dobra Cerjanska pećina je pod zaštitom države od 1955. godine, a Zavod za zaštitu spomenika prirode proglasio ga je 1998. godine za prirodno dobro prve kategorije. Tim kompleksom upravlja Direkcija za izgradnju grada Niša, koja organizuje ulaske u pećinu. Čuvar i jedini speleovodič u Cerjanskoj pećini Nebojša Petrović rekao je za agenciju Beta da je sifonsko vrelo u podnožju Kalafata dostupno svim građanima, bez neke posebne opreme, dok u krašku jamu mogu da uđu samo speleovodiči, isključivo spuštajući se niz konopac:

 

"Vrelo je izuzetno zanimljiv lokalitet, posebno tokom kišnih dana i meseci. Tu izvire voda koja ponire u pećini, a kada je nivo vode u pećini visok zbog atmosferskih padavina, na izvoru se pojavljuje gejzir visine do 70 centimetara."

 


Prema njegovim rečima, voda se tokom kišnog perioda izliva i iz dva jezerceta koja se nalaze unutar same pećine, u delu koji lokalno stanovništvo zove Pećurina. On je rekao da je jama potpuno vertikalna, prečnika između tri i četiri metra, sa više bočnih kanala i velikom kolonijom slepih miševa:

 

"Na njenom samom dnu nalazi se sipar koji su speleolozi otkopali i ušli u podzemne hodnike i galerije koji pripadaju Cerjanskoj pećini. Time su ostvarili decenijski san o otkrivanju drugog ulaza u pećinu. Nakon tog otkrića, dužina pećine povećana je sa 6.025 metara, na 7.100 metara."

 

Dodao je da je želja istraživača da dokažu povezanost pećine Beljanica sa izvorom vode Dragovac kod sela Popšica, navodeći da bi u tom slučaju imali još jednu pećinu dugu sedam kilometara i paralelnu sa Cerjanskom, što bi, kako je rekao, bio najduži pećinski sistem u Srbiji, a možda i u Evropi. On je naveo da su ljudi tragali za zlatom na području oko Cerjanske pećine i na samom kraškom vrelu kod Kravlja ali da je priroda već izbrisala tragove kopanja:

 

"Istraživanja Cerjanske pećine se nastavljaju, imamo ugovorena speleomorfološke pretrage na petom kilometru, u dvorani Blokova. U toj dvorani ima nekoliko pravaca kretanja koji su dali naznaku da tu treba tražiti neke dalje prolaze."


Кула од  устаничких лобања

 

 Песник је увек био онај  који у другоме лећи болест од које сам умире.




Крећемо као у савременим филмовима од злочина. Језивог споменика који је требао да скрши отпор поробљених Срба. Резултат је био неповољан за Осмалије. 4:6. На 4 страдала Србина у Бици на Чегру долазило је 6 Tурака. Па све пута хиљаду.

Ћеле-кула (тур. „кула од лобања“)  je  језиво немо сведочење из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња турска власт у Србији изградила од лобања, погинулих српских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у бици на Чегру.

Налази се на 4 km од центра Ниша, на путу ка Нишкој бањи.Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.

Године 2014. амерички магазин „Mental floss“ је навео Ћеле-кулу као највећу грађевину направљену од људских костију.

Процењује се да је у бици на Чегру, која се одиграла 31. маја 1809. године, погинуло око 6.000 турских ратника. Како би оправдао толики губитак својих трупа и опијен победом, нишки Хуршид-паша наређује да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и памуком и затим пошаљу у Цариград.

За сваку донету главу, Хуршид-паша је поклањао по 25 гроша. Како би једном за свагда заплашио Србе, Хуршид-паша наређује да се на источној страни Ниша у знак опомене сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника, „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља“.

Кула је сазидана у периоду од јуна до јесени 1809. године, а за место изградње Хушид-паша је одабрао узвишење поред Цариградског друма, на некадашњем улазу у Ниш са источне стране, недалеко од Стамбол капије, на месту које данас заузима средиште насеља Трошарина. Изузевши лобање палих јунака, Ћеле-кула је изграђена од малтера, камена и греда.

Сачињена је од четири потпорна зида (основа је била 4,15 x 4,00 m, и дебљине 0,5 m) који су се наслањали један на други чинећи шупљу, закровљену форму, чија је првобитна висина износила 4,5 метара. У њу су узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане у правилним редовима, којих је 14, где се у сваком реду, на сваком зиду налазило по 17 лобања.

Како су године пролазиле, зуб времена је чинио своје. Многе главе српских јунака су вађене, иако су Турци забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима. Неке главе су одношене како би представљале јединствени сувенир, док су опет друге пропадале од кише, мразова, ветрова. Иако је кула пропадала, њени страшни атрибути су и даље били присутни. По ослобођењу Ниша 1878. године, његови грађани добровољно прикупљају средства, којима се изграђује надстрешница и ограђује се кула, како би се спречило њено даље пропадање.

Године 1892. Нишлије још једанпут прикупљају потребна средства за подизање скромне капеле над читавом кулом. Задужење за пројектовање капеле припало је ондашњем цењеном архитекти Димитрију Леко из Београда. Подизањем капеле, кула је штићена од спољашних утицаја.

Најранији опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао је Живан Живановић 1882. године:

„Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и с јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља.“

У Европи се за Ћеле-кулу по први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, затечен ужасним призором, Ламартин јула 1833. бележи следеће:

„...био сам измакао на коњу, за једно пола часа, испред каравана. Сунце је жегло; отприлике на једну миљу од вароши, ја угледах једну широку белу кулу где се уздиже усред равнице, блистајући се као парошки мрамор. Стаза ме је к њој водила; ја јој приђох ближе, и давши једном турском детету које је ишло са мном мога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочнем. Тек што сам сео, кад, подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су саграђени од мрамора или од белог камена, начињени од људских лобања правилно поређаних. Та лобање и та човечја лица, огољена и побелела од кише и сунца, облепљена с мало малтера, образовала су потпун славолук који ме је заклањао од сунца; може их имати петнаест до двадесет хиљада; на неким је још била заостала коса и лепршала се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планине, и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао је у њима тужно и жалосно звиждање. Никог није било ту да ми објасни тај дивљачки споменик; дете које је држало за узду два коња, играло се ситним отпацима лобања, што су се распале у прах испод куле; ја сам био тако посустао од умора, врућине и дремежа, да сам заспао наслонивши главу на тај зид од одсечених глава. Кад сам се пробудио, ја видех око себе караван и више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме дочекају у варош; они ми рекоше да су то главе оних петнаест хиљада Срба које је паша поубијао у последњем српском устанку. Ова равница била је поприште смрти тих храбрих српских устаника, а овај споменик њихова гробница. Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна, и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умрли за своју земљу. Ускоро ће и сам Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену њихови очеви откупили."


Лемартинов опис даје веома аутентичну слику, изузевши податак у вези са бројем лобања, који је због стравичног призора и песничког полета, навео Ламартина да тај податак преувелича.

Научник и путописац Феликс Каниц у свом делу „Србија“ описује Ћеле-кулу:..

.„да би раја трајно имала пред очима узалудност својих надања која је везивала Србију, паша је у свим местима око Ниша расписао посебан порез чији је износ употребио да југоисточно од Ниша, на цариградском путу, подигне онај злогласни и језиви победнички споменик Ћеле-кулу, у коју је уградио лобање Синђелићевих Срба који су смрт претпоставили ропству... Када сам је при месечини једне тихе ноћи у јуну 1860, са Ромулом Лендинијем по први пут посетио, у зидовима се и после педесетогодишњег распадања и опадања још видело шеснаест редова са по шеснаест рупа за главе, дакле 1024 рупе. Саме лобање су скоро потпуно нестале. Њих је у тамним ноћима српско становништво из околних села једну по једну вадило и сахрањивало у посвећену земљу. Попевши се прво на докторова рамена, успузао сам се до највишег реда и из њега извукао можда последње реликвије за успомену на херојску жртву храбрих српских бораца... Ћеле-кулу сам поново видео 1864. године и 1870. године. Основне контуре су се само незнатно измениле - неки хуманији гувернери били су вољни да је збришу са лица земље, али из страха од нишке муслиманске свештине одустали су од исказивања такве пажње према хришћанском становништву. Мехмед-паша је 1860, такорећи ради оправдања што није успео да уклони овај варварски споменик, подигао поред њега једну чесму, чија бистра изворска вода треба да пружи освежење и Турцима и хришћанима. Године 1864. је поред Куле подигнут један мали конак, у којем су прихватани високи турски функционери пред њихов улазак у Ниш...“

Професор Исидор Стојановић даје објективан опис здања:

"Кула је четвороугална, висока је око 15 стопа, а у страни с пута цариградска и у противположеној широка је или дугачка 13 стопа, и четири палца; С друге две стране дугачка је отприлике 13 стопа. Има уоколо 56 реди глава, а у сваком по 17, дакле свега 952 главе. Лице куле од цариградског друма к овом пртоивположено има у она 4 одјеленија где стоје главе. Кула је покривена ћерамидом, но кров је сада у рђавом стању."

Иако је у другој половини 19. века, један од модернизатора турске државе Митхат паша донео одлуку да се кула сруши, то није извршено због интервенције нишких Турака. Тако је све до 1892. Ћеле-кула била изложена времену, након чега је прилозима из читаве Србије, према пројекту архитекте Димитрија Лека, изнад ње подигнута данашња капела. Године 1937, приликом прославе шездесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у кулу. Данас је преостало само 58 лобања, а једна од њих је посебно издвојена на пиједасталу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића.

 

 

Bitka na Čegru

 

 

Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo.

 


I sad se, u završnici, penjemo na brdo Čegar, na mesto čuvene bitke iz Prvog srpskog ustanka gde je podignut spomenik sa kapelom u znak sećanja na hrabre ustanike i njihovog komandanta, vojvodu Stevana Sinđelića. Dočekani smo uz rakiju, ratluk i kafu, a onda je sledila nadahnuta priča našeg domaćina Selomira Markovićа, autora knjige „Čegarski bоl“.

Zbog navedenog herojskog otpora Srba, kao i zbog ogromnih gubitaka, Osmanlije su rešile da se osvete mrtvim pobunjenicima.

Nakon bitke na Čegru, Osmanlije su od lobanja poginulih srpskih ratnika sagradili Ćele kulu, jedan od najstrašnijih spomenika srpske istorije. Naterali su niške opančare i sarače da skinu sa lobanja mrtvih ustanika kožu, ispune je onim što imaju i takav jeziv poklon odaslali u Stambol. Preostale lobanje zazidali su u kulu, koja je trebala da obeshrabi od bilo kakve pomisli na bunu. Potonji turski zapovednik, hteo je da kulu sruš, smatrajući da izaziva kontraefekat. Njegovi sunarodnici se nisu složili.

A na mestu na kome se nalazio šanac Stevana Sinđelića i njegovih vojnika, u slobodnoj Srbiji podignut je spomenik u obliku kule –simbol vojnog utvrđenja (1927). Projektant spomenika je Đulijan Đupon, ruski emigrant iz Niša, dok je bronzano poprsje Stevana Sinđelića, koje se nalazi u kuli, izradio srpskii vajar Slavko Miletić. Ovaj spomenik simbolizuje herojski podvig vojvode Sinđelića i čuva uspomenu na borbu za slobodu.




Nakon više od 400 godina pod vlašću Osmanlijskog carstva srpsko stanovništvo počinje da se okuplja i organizuje Prvi srpski ustanak (1804-1813), napadajući osmanlijsku vojsku na teritoriji tadašnje Srbije.

Oslobođenje Niša, kao strateški važnog mesta, bio je jedan od glavnih ciljeva ustanika. Na proleće 1809. godine u okolinu Niša stiže oko 16.000 srpskih vojnika, koji su se rasporedili na više tačaka i mesec dana utvrđivali položaje i spremali taktiku za napad na Niš. Cilj je bio da se Niš zauzme i prodre ka Staroj Srbiji i Kosovu. Karađorđe je predlagao da na Niš krene celokupna vojska, dok su ostali komandanti zahtevali napad na četiri fronata, što je bilo i prihvaćeno. Srpskom ustaničkom vojskom zapovedao je Miloje Petrović. Srpski vojnici su izgradili šest šančeva. Prvi i najveći je bio na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem, drugi u Gornjem Matejevcu (kod danas obnovljene Latinske crkve) sa Petrom Dobrnjcem, treći severozapadno od Kamenice sa vojvodom Ilijom Barjaktarevićem, četvrti u Kamenici sa glavnim komandantom Milojem Petrovićem, peti šanac je bio iznad Kamenice sa vojvodom Pauljom Matejićem i šesti u Donjem Matejevcu. Zahtev Miloja Petrovića da se Niš odmah napadne nije prihvaćen.Vojvoda Stevan Sinđelić sa svojih 4000 ustanika bira najistureniju tačku, nabrdu Čegar, 6 kilometara od grada.

Nesloga među vojvodama i odsustvo očekivane pomoći ruske vojske doveli su do toga da srpski ustanici oklevaju sa početkom bitke za oslobođenje grada. Za to vreme, Osmanlijama stiže pomoć sa teritorije celog Balkana, iz Bugarske i arbanaski najamnici. Tu su i engleski topovi i francuski špijun. Rusi ne stižu u pomoć ѕrpskim ustanicima.




Sve to uzrokovalo je da u zoru 31. maja 1809. godine osmanlijska vojska napadne položaje na brdu Čegar.

Bitka je trajala celog dana, a duplo brojnije i bolje naoružane Osmanlije nisu uspele da do sumraka slome otpor Srba. Kako je dan odmicao a borba se nije bližila kraju, vojni zapovednik Huršid-paša podzemnim putem koji vodi od yvrđave do severozapadnog dela Čegra šalje nove 4000 vojnika, koji su uspeli da udju u Sinđelićevo utvrđenje.

Od gustine osmanlijskih vojnika srpski borci više nisu mogli da koriste ni kuburu, ni mač – jedino oružje bili su im zubi.

Uvidevši da protiv ovako velike sile nema baš nikakve šanse, Sinđelić naređuje da se izvrši priprema barutane. On okuplja svoje saborce i oslobođa ih ustaničke zakletve, dajući im mogućnost da napuste Čegar. Nijedan ustanik nije napustio vojvodu, ostali su s njim da zajedno brane srpsku čast.




Pred sam zalazak sunca Sinđelić izvodi herojski podvig – pustivši da se što veći broj Osmanlija okupi oko njega, vadi kuburu, puca u barutanu i celo utvrđenje, veliki broj protivničkih vojnika, saborci i on lete u vazduh. Eksplozija je označila kraj neravnopravne borbe.

Kralj Aleksandar Karađоrđević  rekоnstruisaо je bitku na autentičnоm mestu 1. juna 1927. gоdine. Čitava rekоnstrukcija bitke bila je tоlikо skup prоjekat da je danas nezamislivо takо neštо uraditi. Za tu priliku dovedeni su članovi sokolskih društava iz  skоrо svih krajeva Jugoslavije. Hiljade učesnika i stručnjaka vredno je radilo kako bi se dоčarala bitka. Manifestaciji je prisustvоvalо оkо 30.000 ljudi, među njima i veliki brоj stranih ambasadоra.

 

Нацистички логор у Нишу

 


 

На Велики петак 1944. године, Бранко посматра како савезничке бомбе падају на Саборну цркву, али и на школу „Свети Сава". Видео је своју младу комшиницу Ружу, своју прву љубав, како је у несвесном стању односе у болницу. Узалуд су се Бранкова мајка и друге жене молиле за Ружу. Она се више никада није пробудила, а Бранко ће своја дечачка осећања према њој исказати доста година касније, у својој песми „Узалуд је будим“.




 Узмите шаку свежег пепела или било чега што је прошло и видећете  је то  увек ватра или то може бити.

Наставимо стазама злочина, приближавамо се данашњем времену, злочинац долази са Запада, у питању су нацисти.

Стижемо пред логор Црвени крст у Нишу, концентрациони логор Црвени Крст (нем. Anhalter Lager des Nisch или Lager Nich), данас Меморијални комплекс „12. фебруар”. Био је један од концентрационих логора које су широм Србије основале Немачке окупационе снаге 1941. године, прво као привремени логор за смештај ратних заробљеника југословенске краљевске војске.

Од априла до 22. јуна 1941. године, у време немачко-совјетског рата, постаје логор политичких кривица и ратних заробљеника. са наменом: смештај ратних заробљеника, Јевреја и конфинирање националиста, међу које су спадали: предратни припадници демократских партија, као носиоци антинемачке политике, чланови четничких удружења, свештеници, као народне вође још из доба Топличког устанка 1917, активни краљевски официри, који су организовали прве непредате војне одреде, следбеници 27. марта, англофили, припадници масонске ложе, ротари клубова и други.

Септембар 1941. пошто у њему више није било ратних заробљеника (заштићених Женевском и Хашкој конвенцијом о поступању са заробљеницима) логор званично постаје концентрациони логор. Овде је рођен и велики српски режисер Желимир Жилник. Њега је спасао свештеник, тако што га је изнео из логора, скривеног испод своје мантије. Његова мајка, Милица, ускоро је стрељана.

Логор, који је данас музеј налази се у магацинским зградама коњичког пука  српске војске  Милош Обилић које су до окупације служиле као војни магацин, у индустријској зони града Ниша. Њиме су управљали Немци током Другог светског рата. Бетонску ограду око коплекса подигли су фашисти после успешнох бегства дела затворенија фебруара 1942.




Логор је формирао шеф Гестапоа у Нишу СС капетана Хајнрих Брант (Heinrih Brandt), који је непосредно био потчињен заповеднику СИПО и СД, пуковнику Шеферу.

Дана 12. фебруара 1942. група од 147 логораша из собе 12, напала је стражаре, извршила пробој и бекство из логора. Побегло је њих 105, док су 42 логораша страдала. Било је ово прво организовано бекство из неког логора у окупираној Европи.



Према подацима послератне Земаљске комисије за утврђивање ратне штете, кроз логор је за време окупације прошло око 30.000 затвореника, а 10.000 логораша и затвореника из других затвора у граду стрељано је на Бубњу код Ниша. Тачан број стрељаних није било могуће утврдити пошто су нацисти уништили трагове злочина.

Но, слика се може репродуковати и сагледати размере злочина. У адаптираном поткровљу су самице са лежајем од бодљикаве жице.




Мада и данас има поборника ове погане идеологије.

СФСН!