MAGIJA BOŽIĆA U ALZASU

 

Umiljato jagnje dve majke sisa 🇫🇷✈🇨🇭

 

"I am not a spy. I just read books!”, Joe Turner.

Uvek sam želeo da putujem kao Indijana Džons ili Džеjms Bond. Sa stilom ne vucarajući japijevske kofere i ostala konzumerska sranja.

Iz Beograda nas  je ispratila kišа. Jutarnjim letom Wizz Air posle otprilike dva sata leta stižemo na aerodrom EuroAirport Basel Mulhouse Freiburg (IATA: MLH, BSL, EAP, ICAO: LFSB). Njime ortački upravljaju Francuska i Švajcarska, po međunarodnoj konvenciji zaključenoj 1949. 

https://www.facebook.com/share/r/GJR9aaz3YK9CXdGr/

Zbog svog međunarodnog statusa, EuroAirport ima tri IATA koda aerodroma: BSL (Bazel) je švajcarski kod, MLH (Muluz) je francuski kod i EAP (EuroAirport) je neutralni kod.

Aerodrom se celokupno nalazi na francuskom tlu; ali ima švajcarsku carinsku granicu i povezan je sa švajcarskom carinskom zonom preko 2,5 kilometara dugog bescarinskog puta za Bazel, omogućavajući putnicima u vazdušnom saobraćaju pristup Švajcarskoj zaobilazeći francusko carinjenje.

Zgrada aerodroma podeljena je na dva dela: švajcarski i francuski. Iako je ceo aerodrom pod francuskom jurisdikcijom, švajcarske vlasti imaju ovlašćenje da primenjuju švajcarske zakone u vezi sa carinom, medicinskim službama i policijskim radom u švajcarskom delu. Francuskoj policiji dozvoljeno je da vrši nasumične provere i u švajcarskom delu.

Preporuka je da idete na  francuski granični prelaz, bržа je kontrola.

Francuski sud presudio je 2020. godine da ugovori o radu na aerodromu budu regulisani francuskim zakonima o radu. Na osnovu sporazuma iz 2012. godine, švajcarske kompanije aktivne na aerodromu koristile su švajcarske propise o radu, koji su pogodniji za poslodavce od francuskih. Na primer, švajcarski zakoni su olakšali otpuštanje radnika, dok francuska pravila propisuju radnu nedelju od 35 sati, ranije penzionisanje i mnogo veće naknade u slučaju otpuštanja. Zauzvrat, rad po švajcarskim zakonima rezultira mnogo većim platama.

Čisto da znate. Meni ni u džеp ni iz džеpa.

Izlazimo na francuski izlaz i autobusom DistriBus broj 11 kompanije Saint-Louis odlazimo na železničku stanicu Saint-Louis odakle ćemo vozom do hotela u Miluzu. Voilà!

 

Miluz, šarmantni istok Francuske

 

Miluz, šarmantni gradić na istoku Francuske, nekada je bio prepoznat kao „francuski Mančester“ zbog svoje bogate industrije, a danas je to kreativan i inovativan grad na samoj tromeđi Francuske, Nemačke i Švajcarske.

Prve beleške o gradu datiraju iz XII veka. Grad je dobio ime po nemačkoj reči „mlin“ (Muhlhausen) koja je, takođe, simbol ovog grada.

Miluz je kulturni i industrijski centar sa dugom tradicijom. Grad je ugostio jedan od najpoznatijih automobila genijalnog automobilskog dizajnera Etore Bugatija.

Stari grad Miluza malo je drugačiji od ostalih gradova u Alzasu. Umesto tipičnih kuća od drvenih građevina, ovde ćete videti puno građevina izgrađenih tokom II svetskog rata. Uprkos ovoj činjenici, Miluz sadrži veliki broj istorijskih spomenika.

U ovom pinktoresnom mestu krećemo od trga Reunion (Place de la Reunion) glavnog trga u Miluzu, šarmantnog mesta sa katedralom i gradskom kućom.

U pešačkoj zoni nalaze se brojne slikovite kuće iz XVII veka, koje su sve lepo ofarbane i dobro očuvane. Sve različite boje daju ovom mestu jedinstveni šarm i ambijent.

Katerdrala Svetog Stefana (Saint-Etienne) veličanstveno se šepuri na glavnom trgu Reunion.

Protestanti su otkupili katedralu od katolika 1890. godine, onda je porušili i izgradili sasvim novi hram. Jedino što je sačuvano od pre je vitraž iz XIV veka, koji je sada izložen u holu ove crkve. Katerdralu je projektovao arhitekta Jean-Baptiste Sacre koji je takođe sagradio impresivni zvonik visok 97 metara.

Kapela Svetog Jovana (Chapelle Saint Jean) jedini je trag koji su ostavili Malteški vitezovi. Sve do reformacije, kapela je bila najvažnija u Miluzu.

Godine 1798. Miluz se pridružio  Francuskoj, a kapela je prodata, a potom je korišćena kao skladište i pivara.

Zgrada je prvi put

1893. godine posala istorijski spomenik. Danas se u kapeli održavaju koncerti i izložbe.

Godine 1833, industrijalci iz Miluza odlučili su da zadrže svoje kreacije tekstilne industrije. Vremenom su prikupljali arhivu proizvoda ne samo iz Francuske već i iz drugih zemalja. Arhiva je postala zaista značajna i danas se sastoji od tekstila iz celog sveta, sa naglaskm na alzaške rukotvorine. Namera je bila da motivišu i obuče tekstilne dizajnere. Ova arhiva poslužila je kao inspiracija za stvaranje lokalnog muzeja koji je otvoren 1857. Zbirke se neprestano uvećava. Danas se u arhivu nalazi preko 9000 uzoraka.

Lančani sud (Cour des Chaînes) sagradila je 1594. godine porodica Bleč. Ova veličanstvena renesansna kuća postavljena je uz bedem grada. Godine 1675. kuću je kupio J. Sisson, rizničar grada, koji je izveo izvanredne oslikane plafone prvog sprata sa raznim motivima. J. M. Schvartz je kupio kuću, dodao bočno krilo i obnovio drugo. Godine 1979. kuća je ustupljena gradu.

Entrepot je svoja vrata prvi put otvorio 1994. godine kao komično pozorište. Ono se nalazi u nekadašnjoj fabrici i skladištu papira, koja je izgledala kao jedinstveno i autentično mesto za ovakvo mesto kulture. Malo po malo, pozorište je steklo izuzetno popularnost. Danas na scenu pozorišta nastupa veliki broj međunarodnih i lokalnih glumaca. U Entrepot se nalazi bar i restoran u kojem možete uživati u piću i možda upoznati neke od poznatih umetnika.

Alzaška kuhinja je eklektika francuske i nemačke kuhinje. Tarte Flambee ili  Flammkuchen je nalik kiš lorenu, prekriven belim sirom ili “creme fraiche”, tanko isečenim lukom i slaninom. Ako žеlite nešto zasitije uzmite Baeckeoffe, jelo od mesa mariniranog u belom vinu, a potom zapečenog u rerni sa prazilukom i krompirom.

Veče krunišemo u restoranu uz creme fraiche i buterlju rajnskog rizlinga.

Čudno ili ne tek u Francuskoj nigde ne pronađoh kalvados, sve sam viski i džin. Kalvados je jedna od rakija sa najdužom neprekinutom tradicijom na svetu. Rane destilerije kalvadosa spominju se u Francuskoj još u vreme Karla Velikog (VIII vek nove ere). Dobija se destilovanjem cidera (slično jabukovači).  Ono što ga čini posebnim je vreme provedeno u buretu. Ovaj proces najčešće traje više od dve godine. 

I na kraju reč dve o gostoprimstu. Kad je Pol Gogen otišao na Tahiti nahranili su ga i dali mu ženu. Ni manje ni višе.

 

Advent u Kolmaru

 

Kolmar je jedna od najpopularnijih turističkih destinacija, a nalazi se u francuskoj regiji Alzas. Prestonica alzaškog vina može se pohvaliti dobro očuvanim starim gradom, mnoštvom spomenika i muzeja. Ovde su rođeni i mnogi umetnici poput grafičara Martina Šongauera i vajara Bartoldija, autora Kipa slobode u Njujorku. Malo podalje od centra pronaći ćete repliku Kipa slobode od 12 metara.

Ovde saznajem trač kako su Ameri zaista dobili tako prepoznatljivi dar. Ѕаѕvim slučajno. Prvobitno je bio namenjen ulazu u Suecki kanal, a predstavlja Egipćanku sa bakljom slobode u ruci. Kako je Ismail-paša bankrotirao, Bartoldi je otplovio za SAD i ugledavši Bedlovo ostrvo, upalila mu se sijalica. Legendarna Statua slobode otkrivena je 1886. godine.

Gradić Kolmar osnovan je u IX veku i u svojoj istoriji je pripadao Švedskoj i Nemačkoj, da bi na kraju bio vraćen Francuskoj. Zbog predivnih trgova, fontana i kanala nazivaju ga još i "Malom Venecijom". (La Petite Venise).

Minibus na struju vas prevozi besplatno po celom Kolmaru. Sam centar grada spada u zaštićeno područje. Šetajući šarmantnim uskim uličicama imaćete osećaj kao da ste u nekoj bajci. Pravimo pauzu uz belo kuvano aromatično vino i kobasice sa kiselim kupusom (šukrut) i topljenim sirom. Mešaju se mirisi peciva, sira, suvomesnih proizvoda i božićnih poslastica.

Kolmar je bio inspiracija i Voltu Dizniju za neke od njegovih najboljih crtanih filmova.

Grad šarenih kuća od kojih je Maison Adolph najstarija. U muzeju Unterlinden potražite isenheimski oltar (na rasklapanje, Hrst je prikazan na neuobičajan način) a tu su i neka slikarska remek dela poput radova Pikasa, a onda se zapućujemo u Muzej igračaka gde nas čekaju Pepeljugine kočije. Pepeljuga je izgleda otišla na depilaciju.

Uai de la Poissonnerie kraj је koji naseljavaju ribari, pekari i mesari. Ne propustite priliku da posetite zatvorenu pijacu Marché Couvert Colmar, a mi smo tu pazarili vino, sir i božićni kolač.

Kuća glava još je jedna zanimljiva lokacija u gradu. Ona je ukrašena sa 106 glava na fasadi i duž prozora neke su jezive neke se klibere. Blago Kolmara, skriveno tokom kuge, ovde je pronađeno 1863. godine. Ulaz u biblioteku i muzej dominikanskog nasleđa se ne naplaćuje, a znatiželjnicima se, pored ostalog, nudi prilika da vide kolekciju koju čini više od 400 hiljada dokumenata, u okviru kojih se posebno izdvajaju oni nastali tokom srednjeg veka.

Muzej čokolade nudi interaktivni obilazak, tokom koga možete probati mnoge vrste čokolada. Ne znam zato ali pevušim dečiju pesmicu „tamo su kuće od čokolade, prozori su od marmalade…”  Doduše hrane nam bi preko glave i stomaka, te predahnusmo uz božićno pivo.

Lokalna legenda kaže da rode (simbol ove oblasti) lete oko kuće kada je beba “na putu”. Trenutno su nestale. Kada se beba rodi, roda odleti do podzemnog jezera gde su duše mrtvih i povede jednu na reinkarnaciju. Roda upeca bebu, umota je i isporuči na adresu. U pitanju su verna stvorenja koja se uvek vraćaju istim gnezdima. Trenutno ovde ima 65 hiljada stanovnika. Minuli rodin rad.

Božićne pijace u Francuskoj (Marche de Noel) odišu fantastičnom atmosferom, svakoga ko imalo dušе uznesu a nude i odlične mogućnosti za kupovinu, ali s galskim prizvukom- da ne spominjem obnovu zaliha vina za božićnu sezonu.

Oko 900 izvora svetlosti koji se programerski kontrolišu, umešno su instaliѕani kroz ceo grad i na taj način postignut je jedinstveni light show, koji varira u intenzitetu i boji, tokom cele godine.

Kolmar je bio prvenac u Francuskoj koji je ovakvo nešto sproveo u delo, a 1997. godine dobio je i posebnu nagradu za ovo jedinstveno dostignuće, nagradu Académie des Arts de la Rue.

Grad je osvetljen od sumraka petkom i subotom tokom cele godine.

Kolmar je drugi grad sa najmanjim godišnjim količinama padavina u Francuskoj, što ovo područje čini idealnim za proizvodnju cenjenog alzaškog vina.

Odavde kreće i hodočasnička tura poznata kao Alzaška vinska tura, na kojoj se prelazi preko 170 

kilometara i oko stotinu vinograda i vinara. To sam zacrtao da pohodim za života.

U decembru dilema je oko kuvanog vina; crvenog, sa citrusima i malo cimeta ili belog sa anisom i muškatnim oraščićem, a nude i roze varijantu. Najbolje triling.

Nemojte da vas stoga začudi niti zaplaši što žene ovde gutaju mannele, male figure muškaraca napravljene od testa za brioš.

Ovo magično mesto može svakako da vam povrati poljuljani novogodišnji, praznični entuzijazam.

Zato živeli! A votre sante!

Rikvir povratak u davninu–Arhitektura, makaroni i vino

Alzas je odgovor na pitanje šta dobijate ako na Francusku nakalemite Nemačku (ili obrnuto). I tako dok mu Zaz hipotetički pevuši bajkе braće Grim, uživam u prizoru.

Pretpraznično zimsko vreme kao da je stvoreno da prošetate kroz autentična francuska sela koja izgledaju poput onih iz bajki.

Lukavi UNESCO prisvojio ih je od Nezavisnog udruženja utemeljenog 1982. pod nazivom Najlepša sela Francuske. Rikvir je jedno od njih, možda i najumiljatije.

Prvobitno u vlasništvu porodice Horburg, koja ga je osnovala u XI veku, pa prodala posle tri veka vojvodi od Virtemberga.

Danas je u njegovom dvorcu poštanski muzej, a nekad je bila škola u kojoj su deca „učila čas francuski, čas nemački, kako bi se već okretalo kolo ratne sreće. U mirnodopsko vreme ovde se skladištilo vino, a zarad trgovine istim. Radi obezbeđenja mesto su okružili zidovima sa visokom kulom osmatračnicom.

Dva poteza vinograda ѕu iznad grada (Volter je tu imao vinograd). Prvi je carstvo rizlinga, drugi traminca. Za sladokusce Alzas čuva nemačku tradiciju spravljenja vina iz kasne berbe. Stoga ne čudi što glavna ovdašnja česma, sagrađena 1560. godine, služi samo za merenje zapremine buradi i njihovo ispiranje.

I tako dok dokono ispijete alzaška vina vraćate se u XVI vek. Izgleda da su isto radili i nacisti i pripadnici pokreta otpora, jer je ovo jedno od retkih mesta koje nije pretrpeo veća oštećenja tokom II svetskog rata. Ni jedan jedini crep nije stradao.

Ovdašnje vino točilo se diljem Svetog rimskog carstva. Smešteno u podnožju planine Vogezi, uredno uređeni vinogradi pokrajine Alzas na istoku, baštino je nekih 3000 stanovnika.

Godišnje ovo ljupko mesto poseti oko milion turista.

Dok vrtim čašu i upijam arome ovdašnjeg teroara prisećam se da je po jednom zapisu iz 589. godine, merovinški kralj Hildebert II imao vinograd blizu Strazbura.

Da li se negde zaturila butelja, dve? pitam se zamišljeno.

Vinogradarstvom i vinarstvom u ta drevna vremena bavili su se crkva, manastiri, plemići, templari, sve dok tom mešetarenju na put nije stala francuska revolucija. I natočila vina sirotinji raji.

Probamo vino u jednom skromnom podrumu, ali ne zadovoljava lestvicu naših očekivanja.

Stoga odlazimo kod naših starih znanaca, porodice Hugel iz Rikvira, koji baštine vinograde i podrum u neprekidnom vlasništvu od 1639. godine. Probamo svaliner, rizling i gevurctraminer. I nešto uzimamo za povečerje uz božićni kolač.

Onda na nagovor našeg zemljaka Neđe iz Šекоvićа (kod kojeg pazarim makarone) u podrumu Dopff (koji baštini tradiciju vinogradarstva i vinarstva već šеsnaestu generaciju) probamo par vina. Izdvajam rizling sa petrolej tonovima i odličan pino noar. Onda se snabdevamo sa kobasicama sa dodatkom oraha i lešnika, sremuša, smokava, bibera čisto da degustacija ne bude klot.

I već je vreme da nas kombinacija busvoza (fotofiniš do voza) dovoze do našеg hotela. U vozu malko ćaskamo sa Ukrajinkama. А оnda na ramstek i čašu crvenog vina.

U Alzas smo došli sa minimalnim bagažem. U aeroplan ni pod razno se ne nije mogao uneti #stopciger.

Naravno da sam kupio butelju. I naravno da mi je u hotelu nisu hteli da otvore #vino. I naravno da sam znao da ću ga večeras popiti.

I još jednu Hugelovu flajku per jour prochain.

Imam ključ za svaki problem.

Kein Problem!

Štrasburg ili Strazbur a najpre Šdrosburi

 

Francuska i Nemačka ključne su zemlje koje su osnovale Evropsku uniju kakvu danas poznajemo. Bez mira između Francuske i Nemačke nema mira ni u Evropi. Kao ni na Balkanu bez saradnje Hrvatske i Srbije. Učimo na dobrim uzorima.

Strasbourg je izabran kao sedište parlamenta Evropske unije kao simbol novog doba. Grad oko kojeg su ove dve zemlje otimale danas je grad koji ih spaja.

U Strazburu je smešten i Savet Evrope, Evropski sud za ljudska prava te druge evropske institucije. Strazbur je i sedište francusko-nemačke TV stanice Arte.

Strazbur su osnovali Kelti (12. godine p.n.e. rimski general Drusus, brat cara Tiberija osnovao Argentorate tj. "srebrnu tvrđavu") pa je nevoljno prepustili Rimljanima.

Štrasburg se prvi put pominje 589. Ime je kovanica staronemačke reči „štraze" – put i „burg" – zamak, a spominje ga Grgur Turski.

Stratenburgum je grad u kojem su 842. godine Karlo Ćelavi i Ludvig Nemački potpisali sporazum o savezništvu, koji se smatra najstarijim pisanim dokumentom na starofrancuskom jeziku. Potom je bio slobodan carski grad kojim su dominirale dve patricijske porodice. Porodica Milenhajm i porodica Corn toliko su se zakrvile da su između njihovih pripadnika i sledbenika povremeno vođene prave ulične borbe. Između 1370. i 1390. godine, na kraju Stogodišnjeg rata, stanovništvo strahuje od napada pljačkaških bandi.

Poslednje proširenje grada odigralo se u srednjem veku između 1387. i 1441. To proširenje se odnosilo na četvrt Krutenau koju su uglavnom naseljavali ribari i trgovci. Kada su Turci došli do Beča i tako onemogućili nemačkog habzburškog cara da pomogne gradu, Francuzi su 1681. umarširali u Strazbur. Ostaće tu dva veka. Poreska granica je i dalje prema Francuskoj bila na snazi, ali ne i prema nemačkim zemljama. To je doprinelo posebnom statusu grada i očuvalo njegov germanski identitet. Danas žive na francuski način po nemačkim pravilima.

Godine 1871. nemački topovi pucaju na grad koji posle mesec dana kapitulira.

Ovde nailazimo i na crkvu koja je 1/2 katolička, pola protestanska. Postojao je i zid koji je delio vernike, ali je u duhu tolerancije srušеn.

Trg Kléber, najveći trg u Strazburu nalazi se u samom središtu gradske trgovačke zone. Ime je dobio po slavnom generalu Jean-Baptisteu Kléberu, koji je rođen u Strasbourgu 1753. godine. Kléber je postao žrtva atentata u Kairu 1800. godine, a njegovi posmrtni ostaci počivaju u kripti ispod njegovog spomenika na trgu. Na ovu vest nadovezuje se i jedna friškija. U decembru 2018 isfrustrirani islamista ubio na božićnom vašaru petoro ljudi. Stoga veće prisustvo vojske i policije je zbog vašе sigurnosti. Kao i betonske barijere na prilazima pešačkim zonama. Tramvaji su bešumni sa kosačicama za travu i prskalicama ispod. Na Trgu Kleber nalazi se i najveća božićna jelka u Francuskoj.

Gotska katedrala u Strazburu zahvaljujući svom zvoniku od sredine XVII do druge polovine XIX veka bila je najviša građevina sveta (punih 227 godina). Njena gradnja započela je 1015. godine, na temeljima nekadašnje rimske bazilike, nastavljena 1190, a završena 1439. Glavni arhitekta zaslužan za sadašnji izgled katedrale je Ervin fon Štajnbah, od kraja XIII veka do smrti 1318, kada su sprovođenje njegovih ideja u delo nastavili njegov sin, pa potom i unuk. Njihovi naslednici kasnije su, umesto originalnog projekta sa dva tornja, sagradili samo jedan oktagonalni, visok 142 metra. Nemci su hteli da naprave i drugi ali im Francuzi nisu dali jer bi to bio čin dominacije. Na licima kipova videćete grimase: smeh, ljutnju, strah...

Legenda kaže da je sam đavo na konju dojahao kako bi se uverio je li uistinu katedrala toliko lepa. Vidjevši njenu grandioznost, razbesnio se i otišao, zaboravivši konja koji i dan-danas unezvereno trči oko katedrale. Što je trenutno skoro neizvodljivo zbog nesnosne gužve.

Druga legenda pak kaže da je katedrala izgrađena na drvenim stubovima nad podzemnim jezerom. Kako bi bili sigurni da se katedrala neće urušiti zbog trulih stubova, graditelji su jednog čoveka ostavili zatvorenog dole kako bi ih nadgledao. Kad biste sad prislonili uvo noću na zid katedrale, čuli biste zvukove vesala kako lagano zamahuju po vodi. Nisu samo podzemni stubovi bili inspiracija za legende.

Sledeća legenda govori o graditelja koji je konstatovao da su stupovi preslabi i da će se katedrala kad tad urušiti, te da će on čekati da se to dogodi. I sad na balkonu nedaleko od astronomskog sata stoji figura podbočena na ogradu balkona koja čeka da se katedrala uruši.

Viktor Igo prozvao ju je „divovskim delikatnim čudom”.

Svakako se možе popeti i na toranj i razgledati grad iz ptičije perspektive.

Pijemo IPA pivo i tarte flambe sa jabukama u L´Oktobarfes kafeu.

Palata Rhin danas krije gradski muzeji. Sagrađena je između 1731 i 1742 godine i povodom 87. rođendana Pruskog kralja William I Ugostila je brojne poznate francuske ličnosti kao što su kralj Luj XV, Marija Antoneta, Napoleon Bonaparta, te kralj Šarl X.

Unutrašnjost krije 3 muzeja: arheološki, dekorativnih umetnosti i savremenih umetnosti. Potonji u svojoj postavci ima dela Djota, Karavađа, Каmila, Rubensa, Monea, Pikasa i Brunera.

Grad je tokom vremena postao poznat po verskoj toleranciji. Nije čudo što su spisi Martina Lutera ovde štampani bez problema. Ono što će krunisati svetsku slavu grada jeste podatak da je Johan Karolus baš u ovom gradu 1605. godine bio izdavač prvih štampanih novina sveta.

Ko bi rekao da je od 11. novembra 1918. u gradu čitavih 11 dana vladala komunistička sovjetska republika.

Ili da su se stanovnici Alzasa tvrdoglavo pobunili jer je jedan pruski oficir domaće remce pogrdno oslovljavao „Vakes".

Johan Volfgang Gete studirao je ovde 1770/71.

„Marseljeza” himna Rajnske armije, napisana je u Strazburu.

Po veličini ovo je sedmi grad u Francuskoj. Smešten je na bivšoj granici Francuske i Nemačke u dolini reke Rajne. Granica u fizičkom obliku više ne postoji pa mnogi Nemci rade u Strazburu, kao i Francuzi u Nemačkoj. Strazbur je ujedno i druga luka po veličini na reci Rajni.

Poslednjih decenija grad je most između dveju kultura. To je bio i jedan od važnih razloga da ga 1988. UNESCO proglasi svetskom kulturnom baštinom. Bio je to prvi slučaj da je ceo grad upisan u listu UNESCO-a.

Strazburška luka druga je po veličini rečna luka u Francuskoj. Osim toga, Strasbourg ima prvu biciklističku mrežu u Francuskoj s 430 kilometara ceste, koja je spojena s nemačkom mrežom preko mosta Pierre-Pflimlin. Pauzu za ručak pravimo u sisrijskom restoranu koji drži jedna simpatična porodica.

Mala Francuska (Petite France) deo je starog grada koji presecaju reka i još 3 kanala, a na čijim su obalama kuće iz XVI i XVII veka. Tu su živali ribari, kožаri, drvodelje... A onda je postala karantin.

Nekad sa ulicom crvenih fenjera danas je meka za radoznale turiste. U obližnjoj vojnoj bolnici tada su bili smešteni francuski vojnici koji su sa svojih pohoda doneli i sifilis. A tada se ta polna infekcija nazvala „francuska bolest". Lečila se živom.

Roda je ovde postizala najblistavije trenutke. Osim nekih Napoleonovih generala i nemačkih teologa donela je i Mari Grosholc, poznatiju kao Madam Tiso, žena koja je ljude pravila od voska. U gradu je rođen i jedan bavarski kralj – Ludvig I, kao i dadaista i pacifista Hans ili Žan Arp i nemačko-američki fizičar Hans Bete koji je 1967. dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Ovde su boravili i Gutenberg, preko Kalvina, već spomenutih Getea i Herdera, do biologa Luja Pastera ili sociologa Georga Zimela, koji je ovde i skonačao. Tu su još dva nobelovca, hemičar Žan-Mari Len i fizičar Karl Ferdinand Braun.

Glavni је grad okruga Alzas-Šampanja-Ardeni-Loren od 2016. I dok odlazimo iz jedne od evropskih prestonica, probijajući se kroz neviđenu gužvu, prati nas svirka galskih trubača.

I na kraju mala anegdota. Dolazeći u Muluz vozom kažem izlazimo sleva. Iskra me pita:

-A šta bi bilo da izađеm sdesna?

- Završila bi ko Ana Karenjina, odgovaram.

Naveče uz alzaški rizling i bozićni kolač pratimo izbor za Miss Francuske. Indira Anpio, Mis Gvadalupe je ovom prilikom izdominirala. Izbor se odigrao u Šatoruu u centralnom delu Francuske, gde su organizatori takmičenja ove godine proširili kriterijume za izbor u cilju modernizacije imidža tog konkursa koji je često na meti kritika.

Indira Anpio, studentkinja komunikacija u francuskoj prekomorskoj teritoriji, izabrana je na osnovu glasanja gledalaca francuske televizije TF1 koja je prenosila takmičenje i sedmočlanog žirija.

Miluz, Au revoir les enfants

Dok sublimiram i zipujem francuske sireve, pršute i kroasane potopljene u oranž džus od doruka kotrljam se ka la place de la République. Peške idem u Muzej automobila. Da vidim imaju li boljeg Citroena od mojeg. Tamo sam mu našao Turbo C3 pradeku ili će pre biti prabaku (1923.).

Automobilska industrija jedna je od najznačajnijih u Miluzu. Cite de l’Automobile je muzej u kome se nalaze automobili dizajnera Bugatti, kao i stari modeli Rolls Rojsa i Ferrarija. U muzeju ćete otkriti automobile obeležene istorijom, animacijama, video zapisima, simulatorima i igralištima. Ljubitelji automobila će ovo mesto prosto obožavati. Videćete ovde razvoj Pežoa, Remoa i Citroena, Pakarda, Mercedesa i Benza...

"Vreme se okreće gorem - rekao je Talesu

Kustosi su ovde zakopali najmanje predmeta iz muzeja 2015. godine. Otkopaće ih 2065. godine."

Ispred Muzeja automobila na moj rođendan zasađeno je drvo. Pod njegovim golim granama danas uriniraju psi. A pse prave od peska.

Beskućnik koji spava pod kolonadama odlazi  gladeći svoju riđu bradu da doručkuje na božićnom bazaru, a opušteno ostavlja stvari na velikoj kvadraturi.

Grad vozova ili Cité du Train na francuskom  najveći je muzej vozova na svetu. Ima fascinantnu izložbu parnih vozova. Eksponati su hronološki izloženi. U kolekciji možete videti i mehaniku vozova. Muzej je odlično mesto gde možete naučiti nešto o istoriji i ovoj industriji.

Razgovor ispod jelke i lift do Švajcarske. Na aurodromu jedemo kiš loren, makaron, krem brule, gevirctraminer. Jedan putnik ostavlja pored nas torbu. Uskoro se pojavljuje policija i istražuje. Na svu sreću čovek dolazi. Iz Srbije je, Kosovo i Metohija.

Na kontroli stvari mi stavljaju u dva kanistera i pri kontroli zapinje moj Levis plavi duks. Na reklamaciju prave se ludi. To možе da im se obije o glavu.

Na aerodromu me je dočekala Francuskinja, a ispratio Švajcarac. Ušli u Francusku, izlazimo iz Švajcarske. Ostalo je tek toliko da u ručni prtljag dodam par osećajnih francuskih sireva, rizling i par čokoladica iz fri šopa.

I kad mi je ovako krenulo sa ovom bejzik avioponudom mora da se umeša neki moron, u ovom slučaju francuski ministar saobraćaja, Klement Bon, tražеći povećanje cena loukost letova s navodnim ciljem da smanje emisije ugljen-dioksida.